Program ovogodišnjeg FEST-a su pretežno činili filmovi koji se bave tzv. malim ljudskim pričama (porodica, ljubavi, opsesije i fetiši) s intimističkim pristupom. Nekoliko filmova se, međutim, izdvojilo po svojoj brutalnoj tematici i direktnosti poruke i oni kao takvi, na svu sreću, štrče u odnosu na većinu filmova koji nemaju mnogo veze sa sloganom festivala: Gledaj – otvori svoje oči.

U časne izuzetke se ubraja film 7:19 meksičkog reditelja Horhe Mihel Graua (Veliko nebo, To smo što smo) koji je, dramaturški vešto i tehnički impresivno, napravio ostvarenje koje počinje kao film katastrofe da bi se završio se kao krvava kombinacija Beketa i Kena Louča. Grau je u fokus svoje priče uzeo zemljotres koji je, 1985. godine, odneo više desetina hiljada života stanovnika Meksiko Sitija i okolnih mesta, tako da je prestonica Meksika tih dana podsećala na Hirošimu.

Na početku filma vidimo zaposlene u jednom od državnih ministarstava kako dolaze na posao, javljaju se starom portiru, razmenjuju šale sa svojim kolegama u holu zgrade. Visoki službenici, čistačice, računovođe, simbolički predstavnici klasa. I onda, bukvalno u jednom trenu, nakon par jačih potresa, moćna sedmospratnica im se surva na glave. U malom slobodnom prostoru, sa (bukvalno) sedam spratova na njihovim leđima, leže šef Ferdinand Peliser (Demian Bićir) i stari portir Martin Sorijano (Ektor Bonilja). Svi u njihovoj najbližoj okolini su mrtvi. Glasovi preživelih dopiru sa svih strana a zatim, jedan po jedan, utihnu dok na kraju ne čujemo samo jedan, glas čistačice koja je nedaleko od njih, u prizemlju. U filmu vidimo samo dva aktera: Pelisera, koji pritisnut ruševinama i leševima, izdaje naređenja zaposlenima i Bonilju koji sedi prignječen delom ruševine za svojim stolom, što ujedno simbolizuje i portirski posao koji ga pritiska četrdeset godina.

Iako se čini da se s tako skromnom glumačkom podelom i klaustrofobičnom atmosferom ne može mnogo postići, reditelj vešto koristi (Grau je, s Albertom Čimalom, napisao scenario) mikroradnje: pokušaje Pelisera i Sorijana da se počešu, izvade cigarete iz džepa, upale baterijsku lampu i sl. Svaka od tih, naizgled banalnih radnji u ekstremnoj situaciji postaje najvažnija na svetu i njihova grozničavost i želja da prežive se snažno prenose na gledaoca. Apsurdna situacija, u kojoj pokušavaju da vode naoko „normalne“ razgovore a zapravo su nepokretni i okruženi krhotinama svog nekadašnjeg sveta podseća na Beketov komad Kraj partije. Socijalna oštrica, koja se provlači kroz naredbodavni odnos Pelisera i pokazivanje njegove i društvene korumpiranosti, podseća na angažovane filmove Kena Louča. Peliser je do te mere amoralan da bez ustezanja saopštava svojim zaposlenima kako je on zapravo odlučio da se svi presele u novu zgradu, koja im je pala na glavu. Štaviše, on je građevinske poslove namestio svom tastu a povrh svega je koristio loš građevinski materijal e da bi mogao da razliku stavi sebi u džep. Štaviše, dodaje mirno: Ko bi očekivao ovako jak zemljotres? U Latinskoj Americi? Niko. Podrazumeva se da ova zgrada simbolizuje Meksiko koji se urušava od korupcije i pritom uništava sve pa i kupljene političare koji ga vode.

Danski film Martina Zandvlita Under sandet (preveden kod nas kao Minsko polje) ipak ima najprikladniji naziv na engleskom – Land of mine, što je igra reči jer znači zemlja mina, ali i moja zemlja. Ovaj film, smešten u mesece neposredno nakon oslobođenja Danske od nacističke okupacije, maja 1945. godine, govori o tamnom naličju pobede, nepoznatom široj danskoj javnosti, to jest činjenici da su danske vlasti (isti „model“ je primenjen u Norveškoj), protivno međunarodnim sporazumima, terale nemačke ratne zarobljenike da čiste obalu od mina. U tom čišćenju, od dve hiljade ljudi, poginula je ili ranjena polovina, a najveći broj su činili maloletnici. Princip kojim su se rukovodile danske vlasti bio je nemilosrdan: ako su nemački mladići mogli da nose puške, mogu i da demontiraju mine.

Zandvlit se bavi „vodom“ nemačkih tinejdžera, koji nakon kratke obuke u kojoj jedan od njih izgubi život, dobijaju zadatak da očiste deo obale pokriven sa oko pedeset hiljada mina. Inače, nacisti su, pogrešno pretpostavljajući da će saveznička invazija početi u Skandinaviji, postavili samo na obalama Danske preko dva i po miliona mina. Smešteni u kućici na obali, nemački vojnici, od kojih je samo jedan punoletan, s nekakvim (nije rečeno kakvim) ratnim iskustvom, prepušteni su surovom naredniku Rasmusenu na milost i nemilost. Oni trpe što od lokalnog stanovništva (trovanje hrane) što od pijanih britanskih vojnika koji se iživljavaju na njima. S vremenom Rasmusen, bivši komandos koji svojom pojavom podseća na oslobodioca Danske, feldmaršala Montgomerija, postaje za njih neobična, skoro očinska figura koja, opet, zna da se pretvori u starozavetnog Boga. Naime, kad neiskopana mina ubije njegovog psa on natera svoje štićenike da, ruku pod ruku, pređu deo minskog polja koji je „čist“.

Zandvlit je autentično izneo psihološke portrete zarobljenika i njihovog „mentora“,  suspense je fino iznijansiran a krvava storija stoji u dramatičnom kontrastu sa, na prvi pogled idiličnim, dugim peščanim danskim plažama pod vedrim letnjim nebom. Ono što nedostaje ovom filmu su dva ključna elementa: uticaj nacističke ideologije na nemačke vojnike i jasnije prikazana motivacija samog Rasmusena. Dečaci se ponašaju i razmišljaju kao da nikad nisu bili u Hitlerjugendu, a isto važi i za njihove punoletne zemljake koji docnije dolaze kao ispomoć. Svi govore samo o tome kako žele da se vrate kući i nastave sa školovanjem, nađu posao. Za Rasmusena možemo da nagađamo da je učestvovao u borbama koje su odnele živote njegovih drugova, ali on o svojim ratnim iskustvima ne kaže ni slova. Land of mine jeste, ako izuzmemo prethodno navedeno, kvalitetan film koji se nadovezuje na danske filmove koji govore o nacističkoj okupaciji zemlje (9. april) i pokretu otpora i kolaboraciji (Plamen i Limun) i, sasvim sigurno, najbolje realizovan danski film vezan za Drugi svetski rat te, ne bez zasluge, prošlogodišnji kandidat za Oskara za film izvan engleskog govornog područja.

Britanski televizijski reditelj Adam Smit je sa svojim dugometražnim prvencem Nož u našim leđima odlučio da se pozabavi storijom o engleskim Romima. Reč je kriminalnom klanu Katlerovih u kojem glavnu reč vode Kolbi, otac s mesijanskim aspiracijama oličenim u citiranju Biblije (irski glumac Brendan Glison) i njegov sin Čad koji želi da prestane sa skitnjom i kriminalom (Glisonov zemljak, Majkl Fasbender). Smit je krenuo putem koji nije nepoznat publici. Britanski i irski „putnici“ i „kotlokrpe“, kako ih još zovu, su akteri filmova Sneč, Na Zapad, Putnik. U suštini problema ovog filma je sama priča. S jedne strane posmatramo sukob Čada koji, nakon što odradi jednu, poslednju pljačku, želi da se odvoji od plemena tj. dominantnog oca, a s druge strane je storija o samoj pljački koja počinje neobično kasno, nakon više od pola sata a onda povremeno isplivava da bi se na kraju fokus pomerio na porodične probleme Katlerovih i Čadovo hapšenje zbog nekoliko manjih prekršaja.

Najveća tragedija ovog filma je ne toliko u tome što je osrednje ostvarenje koje prikazuje već viđenu priču u netipičnom, romskom miljeu, koliko što je sama storija bremenita mogućnostima koje nisu iskorišćene. For example: poslednja Čadova pljačka je bila upad u vilu za koju nije znao kome pripada. Ispostavilo se da je vila vlasništvo Lord Lieutenanta, tj. funkcionera koji postavlja sve sudije u Ujedinjenom Kraljevstvu, što se spominje samo u jednoj sceni. Umesto, recimo, kolosalne potere i zanimljivih situacija koje iz nje proizilaze mi smo svedoci dugih i jalovih isleđivanja u policijskoj stanici. U filmu postoje i snažni elementi socijalne drame (nepismenost glavnog junaka, neprihvatanje njegove dece u školi, pritisak „sedelačke“ okoline), ali i oni ostaju negde na pola puta, baš kao i Čedov odnos s ocem koji mu je, u suštini, upropastio život. Ne dolazi ni do jasnog razlaza s porodicom ni do pomirenja. Zločin se ne isplati, Čed odlazi u zatvor i – šta s tim?

U engleskom „komšiluku“ se odvija radnja Tajnog zapisa Džima Šeridana (Moje levo stopalo, Nečije majke sin, U ime oca, Bokser). Smešten u Irsku u periodu između 1942. i 1992. godine, Tajni zapis je jedini Šeridanov chick flick u njegovoj  dosadašnjoj karijeri u kojoj se uglavnom bavio traumatičnim periodima iz istorije svog naroda (migracije, terorizam u Severnoj  Irskoj, Velika Depresija). Priča o Rouz (Runi Mara), devojci „sa viškom fosfora u očima“, pravoj irskoj collee, crnokosoj lepojki plavih očiju, koja čini da svi momci polude za njom (uključujući i lokalnog katoličkog sveštenika oca Gonta, igra ga Teo Džejms), udatoj za Džeka MekNaltija (Ejdan Tarner), pilota britanske avijacije, poseduje elemente herc-literature kao i aluzije na Rajanovu kći Dejvida Lina, ali tako deluje samo na prvi pogled.

Do obrta dolazi kad Rouzinog supruga ubijaju lokalni članovi Irske republikanske armije (IRA) a ona, trudna, na insistiranje ljubomornog Gonta, završava u duševnoj bolnici kao „nimfomanka“. Rouz rađa dete koje joj Gont otima i daje na usvajanje. Rouz je još i obeležena stigmom čedomorke, jer je zvanična verzija da je u napadu ludila ubila svoje dete. Samim tim, ova storija u dobroj meri podseća na ostvarenja koja su u Irskoj snimljena na sličnu temu (Filomena, Sestre Magdalene). Ostarela Rouz (Vanesa Redgrejv) ovu priču, koju je tajno zapisala na stranicama Biblije, pripoveda prvoj osobi koja će je saslušati nakon pedeset godina, psihijatru Grinu (Erik Bana).

Tajni zapis će zasigurno ostati zapamćen po Vanesi Redgrejv i njenoj snažnoj interpetaciji žene koja nakon pola veka u duševnoj bolnici, zadržava nešto duha i lucidnosti, baš kao i po mračnom antagonisti u liku Tea Džejmsa i kameri Mihajla Kričmana koja je dala dodatnu čar divljoj lepoti oblasti Slajgo, rodnog kraja pesnika Vilijama Batlera Jejtsa. Neće biti zaboravljena ni priča koja sažima istoriju Irske od sticanja nezavisnosti do danas. Rouz na neki način predstavlja ovu zemlju: ona zadržava nešto od svog iskričavog, humanog, pesničkog duha uprkos svemu, iako je utamničena od Države, Crkva joj otima decu, teroristi ubijaju njenu ljubav a svi zajedno pomračuju njen razum. Ipak, Rouz je, kao i sama Irska, smogla snage i izašla iz klerikalno-nacionalističke ludnice.

Prošla godina je, sa dva filma, bila plodna za američkog reditelja Džima Džarmuša (Stalno gluvarenje, Noć na Zemlji, Slomljeno cveće). Na Festivalu autorskog filma smo videli Gimme Danger, Džarmušov dokumentarac o rok-ikoni Igiju Popu i njegovom bendu The Stooges, a na FEST-u igrani film Paterson. Džarmuš je u svom maniru dugih, razvučenih scena, s kamerom koja se retko kad pokrene, prikazao život dvoje stanovnika grada Patersona, Nju Džerzi: vozača autobusa i pesnika Patersona (Adam Drajver) i njegove žene Lore (Goldšifteh Farahani), koja se bavi dizajniranjem neobičnog pokućstva i odeće, pravljenjem kolača i učenjem sviranja gitare, jer želi da postane kantri zvezda. Naravno, u Patersonovom susedstvu žive neobični ljudi: veliki broj blizanaca, ekscentrični glumac, lud od ljubavi, dobronamerni gangsteri, japanski turista, veliki obožavalac Patersonovog sugrađanina, pesnika Vilijama Karlosa Vilijamsa.

Fokusirajući se na dosadnu, dnevnu rutinu Patersona (buđenje u šest i petnaest, doručak, vožnja ulicama malog grada, ritualno ispijanje piva u lokalnom baru), vozača gradskog autobusa koji za vreme pauze za ručak piše poeziju, Džarmuš je stvorio dvočasovni film koji je naporan je za gledanje. Naime, Paterson, koji je visok i usporen, piše pesme čiji se stihovi pojavljuju na platnu polako, razvučeni, dok ih izgovara ravnim, monotonim glasom. Povrh svega, Patersonova poezija je skučenog izraza, na srednjoškolskom nivou, bez mnogo intrigantnih obrta. Tu i tamo dođe do malog odstupanja od svakodnevne rutine (glumac poteže dečiji pištolj u baru, pokvari se autobus, Patersonova žena uspe da proda svoje kolače, saznamo da je u gradu jedno vreme boravio Alan Ginzberg, te da je u Patersonu 1970. godine Igi Pop proglašen od obožavateljki za najseksipilnijeg muškarca na planeti) – i to je otprilike sve. Ah, da, svesku s Patersonovim pesmama, negde pri kraju filma, njegov pas iscepa zubima na komadiće. Ukratko: Džarmuš se u Patersonu, nakon uspeha filma Samo ljubavnici opstaju (2013), vratio pseudoartističkom manirizmu art house cinema Granica kontrole (2009).

Ovih nekoliko filmova sa ovogodišnjeg FEST-a s jedne strane svedoče o bezuspešnim pozivima na borbu za humanističke vrednosti preko intimističkih neangažovanih ostvarenja (Paterson), ili onih bez jasno uobličenog stava (Nož u našim leđima). S druge strane, postoje filmovi koji se, u tim istim nastojanjima, oslanjaju kako na ekonomski probitačan podžanr kao što je chick flick (Tajni zapis), tako i na surovu, ogoljenu dramatičnost ekstremnih situacija (7:19, Land of mine). Šok i užas potonjih neophodni su da bi došlo do katarze. Ali, pitanje je da li današnju publiku, naviknutu na nasilje i zločine, takvi filmovi uopšte mogu da dotaknu i pokrenu.