Beton br.120
Utorak 21. februar 2012.
Piše: Marjan Čakarević

Jastuče za igle

Samo mrtav pesnik je dobar pesnik

Ne želim da govorim o poeziji Novice Tadića, jer, u ovom trenutku, u ovom društvu obnavljaju se one društveno-političke tendencije, koje samu mogućnost poezije brutalno ukidaju.
Dakle, želim da kažem nekoliko reči o pesniku Novici Tadiću, koga sam poznavao nekoliko poslednjih godina njegovog života. O onom Novici koji mi je, tokom tog perioda, jednom ili dvaput mesečno upadao u kancelariju, kao što pesma upada u svet, da se ogreje ili rashladi, kojem sam na silu, nakon njegovog dugog i upornog odbijanja, donosio kafu i čaj i potom razgovarao o ko zna čemu sve ne, a najviše, naravno, o knjigama i izložbama. Taj Novica je bio pre svega radoznao čovek, pa je tako mogao da govori sa jednakom posvećenošću i poštovanjem o mladom hrvatskom pesniku Marku Pogačaru, koji ga je i stavio na početak jednog svog ciklusa pesama, kao i o Solovjovu i Nikolaju Fjodorovu ili Vladimiru Dunjiću. To je pesnik koji nije davao pet para na društveno-kulturne i ideološko-političke konjukture, koji je istrajavao u svojoj slobodi, a kojeg danas sve književne institucije slave kao jednog od najvećih srpskih posleratnih pesnika.

 Ilustracije u broju: Wostok, Razgovor o ludnici
Ali tog Novicu je ovo društvo šutnulo na ulicu kao šugavog psa, ukidajući mu mogućnost egzistencije u najosnovnijem smislu, a da se niko zbog toga nije preterano potresao, da niko nije reagovao, da niko nije želeo da pesniku Novici, osobenjaku nad osobenjacima, proba da pomogne na neki elegantan način, koji bi poštovao i dosegnuo to osobenjaštvo i dozvolio mogućnost takve egzistencije. Ukidanje mogućnosti te egzistencije jeste ukidanje mogućnosti poezije, jer poezije nema bez pesnika. Ili da kažem to drugim rečima, prizivajući onog pesnika večne mladosti Rastka Petrovića, jebale vas istorija i Kaledonija, i jebala vas Vizantija, vas što brinete!
Srpska kultura i srpsko društvo su ćutali pre dve decenije, kada su na isti način izopštavani i proterivani Bogdan Bogdanović, Bora Ćosić i Mirko Kovač, kao da rastu na drvetu, pa ih je moguće u svakom trenutku zameniti nekim drugim ili boljim ljudima, ćutali su kada je Novica Tadić izopšten i proteran sa svog posla, kada je pre neku godinu smenjen Branislav Dimitrijević, kada se ovih dana to dešava sa članovima Foruma pisaca, koji se proglašavaju za teroriste i proteruju sa svojih radnih mesta. Svaki od ovih slučajeva ima svoju posebnu egzistencijalnopolitičku auru, neko je izdajnik, neko je strani plaćenik, neko je osobenjak i neprilagođen, neko ne želi da ne misli svojom glavom. Ono što ih, međutim, povezuje jeste nepristajanje na sistem koji ne dozvoljava individualnost, i osveta sistema zbog tog nepristajanja. Reč je, u stvari, samo o datumima u istoriji borbe srpskog društva i države protiv poezije, koja počinje još sa Đurom Jakšićem, pa preko Crnjanskog i niza drugih pesnika svoje novije priloge daje u likovima Novice Tadića, i danas Sretena Ugričića, Saše Ilića i drugih članova Foruma pisaca. I ako se učini da ovim rečima politizujem jedno sećanje, to je potpuno tačno. Zbog toga ponavljam jezikom koji Novica u javnosti nikad ne bi koristio - jebala vas istorija i jebala vas Vizantija!

 Ilustracije u broju: Wostok, Razgovor o ludnici
Da se brinulo, da su ova kultura i ovo društvo onda kada je trebalo vodili računa, sada bi se promovisala nova Novičina knjiga, a on bi dočekao da se raduje svojoj unuci. Ovako, u ovom sećanju, u svakom pominjanju Novice Tadića i njegove poezije danas, godinu dana nakon njegove smrti, srpska književnopolitička laž još jedanput pobeđuje.
Naš Novica - jastuče za igle.

 

*Proširena verzija govora održanog povodom sećanja na Novicu Tadića (15. 2. 2012.)

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.