Beton br.39
Utorak 19. februar 2008.
Piše: Nemanja Mitrović

Ideologija brloga

Srpska verzija

Brlog ima vlastiti jezik, vlastitu kulturu, vlastitu tradiciju,   
vlastite običaje, vlastite mudrace... a vrijednost brloga      
mjeri se stupnjem različitosti i nepropusnosti u odnosu na
neprijateljski okoliš... Umesto propuha nudimo sigurnost.  
U brlogu nekad neizdrživo smrdi, ali je provjereno toplo.    
Uz domaće ognjište grije nas strah u kostima. 
 

Viktor Ivančić

Negde između sela i grada leži svet palanke koji, zaboravljen od istorije, pokušava da sopstveni udes pretvori u privilegiju tako što će zaboraviti istoriju. Credo palanke nalazi se u zatvorenosti i izuzetosti od vremena. Pošto se isključila od sveta i izuzela od vremena, palanka izgleda lepa u sopstvenim očima i svim silama se trudi da duh plemena sačuva od spoljašnjih pretnji koje se sporadično pojavljuju na granicama.
Jezik i delovanje palanačkog duha vidljivi su u različitim sferama kulturno-političkog života u Srbiji, ali me u ovom tekstu zanima njihovo ispoljavanje u „Javnom obraćanju upravnika studijskih grupa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Nacionalnom savetu za naučni i tehnološki razvoj“, kao i u „Otvorenom pismu Odseka za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu“. Oba teksta ciljaju u istu metu – u postupak i način vrednovanja naučno-istraživačkih radova; oba teksta počivaju na istovetnoj argumentaciji – na odbrani srpskog nacionalnog bića od jedne spoljašnje pretnje.
„Predlog pravilnika o vrednovanju i kvantitativnom iskazivanju naučnih radova“ se u oba javna istupa posmatra kao opasan spis koji „dovodi u pitanje budućnost naučnog bavljenja nacionalnim disciplinama (srpska književnost, srpski jezik, istorija, folkloristika, etnologija), jer Nacionalni savet za naučni i tehnološki razvoj nikako ne priznaje specifičnost društvenih i humanističkih nauka koje se bave ovim fenomenima“ (Filozofski fakultet, Novi Sad, http://www.ff.ns.ac.yu/fakultet/primedbe_na_pravilnik_o_projektima.htm). Argumentacija njihovih beogradskih kolega je slična, zato što i oni smatraju kako pomenuti „Predlog“ ozbiljno dovodi u pitanje značaj poznavanja sopstvene istorije, jezika, književnosti i kulturnih procesa. „Predlog“ je veoma opasan, jer preti da ugasi čitava polja društvenog samorazumevanja u Srbiji i da našu kulturu podvrgne tuđinskim merilima, tj. tamo nekim indeksima citiranosti (Filozofski fakultet, Beograd, http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2007_ff_bolonja1.htm).
Osnovna zamerka Predlogu je u tome što se prednost prilikom bodovanja naučnih radova daje časopisima iz inostranstva nauštrb časopisa iz Srbije. To je skandalozno! – uglas uzvikuju naši naučni radnici, jer jedino Srbin može zaista da razume srpsku književnost, a najbolji tekstovi o njoj se, naravno, pojavljuju u srpskim časopisima. Ukoliko bi „Pravilnik o vrednovanju“ slučajno zaživeo to bi, po mišljenju profesora iz Beograda i Novog Sada, donelo katastrofalne posledice. Vrlo lako bi se moglo dogoditi da naučne institucije od nacionalnog značaja padnu u ruke strancima ili da se naši mladi naučnici demorališu i prestanu baviti nacionalnim disciplinama koje bi onda ostale napuštene i zanemarene.
Na pomenute tekstove odgovor je napisao Pero Šipka, predsednik Upravnog odbora Centra za evaluaciju u obrazovanju i nauci, jasno detektujući neke od osnovnih problema u opisanom načinu razmišljanja (Komentar na „Javno obraćanje upravnika studijskih grupa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Nacionalnom savetu za naučni i tehnološki razvoj“, http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2007_sipka1.htm). Naravno da citiranost nije savršen pokazatelj, ona je mera informativnosti, relevantnosti, dostupnosti, čak i pomodnosti kako naučnih radova tako i njihovih autora. Neke od ovih komponenata ne predstavljaju izraz kvaliteta i vrednosti, ali se te manjkavosti mogu otkloniti tako što će se na sve naučne subjekte primeniti više pokazatelja. Na primer, pogrešno je utvrđivati kvalitet jednog rada na osnovu citiranosti časopisa u kome je objavljen i, umesto toga, preporučuje se citiranost, impakt, samog rada. Ali ono što se ne može poreći su dve nedvosmisleno pozitivne funkcije citiranosti kao merila, naročito u našoj sadašnjoj situaciji izolovanosti od sveta: vidljivost i komunikacijska funkcija. Baza podataka omogućava traganje za objavljenim naučnim radovima, dakle sve što se objavi u nekom naučnom časopisu postaje vidljivo. Možda je upravo u tome problem i nije li vidljivost rada upravo ono čega se naši autori plaše?
Što se tiče zamerke naših naučnih radnika zasnovane na nedovoljnoj zastupljenosti domaćih časopisa i autora u međunarodnim indeksima, i na nju postoji vrlo jednostavan odgovor. Upravo iz tih razloga, ali i zbog uređenja kako „nacionalnih disciplina“ tako i srpske periodike, pokrenuta su dva projekta: „Bibliometrijska analiza i preliminarna kategorizacija domaćih časopisa“ i „Srpski citatni indeks“. Ako su naši autori slabo citirani u međunarodnim indeksima u Srpskom citatnom indeksu su obilato zastupljeni. Drugo, Master Journal List nije uklesana u kamenu i nepromenljiva, već je podložna promeni, časopisi dospevaju na nju, ali bivaju i izbrisani, zato treba pomenuti da je na nju dospeo domaći časopis Psihologija.
Merenje rezultata naučnih radnika se ne može izbeći, a da bi bilo relevantno ono se mora odvijati kontinuirano i prema odgovarajućoj metodologiji. Naučni učinak neke zemlje meri se na osnovu produktivnosti i citiranosti u Thompson ISI citatnim indeksima iz kojih se kasnije izvode Esencijalni indikatori i Strukturalni indikatori EU, koji se potom koriste za međunacionalna poređenja. Da li je možda problem u tome što su ti indikatori evropski? Prema pisanju novosadskih i beogradskih profesora očigledno jeste, ali to je samo površina. Suština je u tome što oni ne žele citatne indekse, ne žele scijentometriju kao naučnu disciplinu, niti bilo kakav sistem vrednosti koji bi doveo u pitanje proizvode njihovog (ne)rada.
U Šipkinom „Komentaru“ nalaze se odgovori na osnovne zamerke novosadskih i beogradskih naučnih radnika iz oblasti humanistike, ali interesantno je napraviti još jedan korak dalje i upustiti se u dublju analizu konteksta koji uokviruje ranije pomenuta obraćanja javnosti. Kontekst je palanački zato što su naši naučni radnici izgubili iz vida da se smisao određene književno-teorijske prakse nalazi u njenom komunikacijskom potencijalu. Međutim, kada u igru uđu komunikacija i simbolička distribucija onda se nužno pomalja i evaluacija napisanih tekstova, a to je ono od čega naši naučni radnici sa područja humanistike beže glavom bez obzira. Evaluacija ih, sa razlogom, plaši i zato se iz njihovih istupa u javnosti jasno vidi odbrambeni mehanizam koji su odabrali, a to je – ideologija palanke, ili, bolje rečeno, brloga. Vrednost brloga utvrđuje se na osnovu stepena njegove izolovanosti od spoljašnjeg sveta i zato čitanje napada na „Predlog pravilnika o vrednovanju“ ukazuje na dve stvari:
Prvo, brlog je vredan samo zato što je srpski, a ako u njemu slučajno smrdi na nerad i plagijatorstvo, nema veze. Naša mesta na fakultetima (ili Institutima) su zacementirana, platica nas dobro greje i zašto bi se bespotrebno izlagali opakom uticaju stranih merila i procena koji bi mogli pokazati da zapravo ne radimo ništa.
Drugo, nedostatak bolje argumentacije od ukazivanja na ugroženost nacionalnog bića i disciplina koje se njime bave i od pozivanja na odbranu plemenskih interesa pokazuje da je u brlogu ipak počela da duva promaja i da se ono najstrašnije (kolektivni izlazak iz jazbine) veoma približilo.

REAKCIJA! ŠTEMOVANJE
Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.