Beton br.224
Petak 23. oktobar 2020.
Piše: Aleksandra Sekulić

Hodati sredinom ulice

O filmu „Godina otkrića“ (Luis Lopez Carrasco, Španija, 2020)

Ove godine na festivalu Beldocs, koji se odvijao prilagođen pandemijskim uslovima, među brojnim filmovima koji su vredni pažnje bio je i jedan od 200 minuta. Na prvi pogled, ovo obilje vremena koje film zahteva od gledalaca možda deluje kao nemoguće u uobičajenom ritmu života i kulture, ali dokumentarni film Godina otkrića čiji je autor Luis Lopez Carrasco („od ranije poznat nadležnima“ po filmu Future) je važan eksperiment koji zahteva da živite vreme destabilizovano filmom, jer jedino tako može uspeti da vam jednu složenu, slojevitu, viševremensku priču učini vašim iskustvom. „Doživeo sam, ali ne sećam se“, kako se zove prvi deo filma, pretvara se u „Nisam doživeo, ali sećam se“. Čije je vreme i čije iskustvo vam film predaje, u zamenu za više od tri sata vašeg pandemijskog vremena – to se otkriva na zagonetan način, u restoranu u Kartaheni, u Mursiji, u Španiji.

 

Na početku filma tekstom nas uvode u Kartahenu, lučki i industrijski grad. 1992. godine Španija priprema spektakularne događaje, Olimpijske igre u Barseloni i Expo u Sevilji, dok se ogroman teret ekonomske reforme svalio na industrijski grad Kartahenu i radnike, što je kulminiralo neredima. U kafiću smo, veče je, slušamo devojke i mladiće kako pričaju o cigaretama i roditeljima, kao i prilikom bilo kog drugog izlaska. Dan je, u restoranu slušamo sa nekog radija ili televizora kako se objašnjava specifičnost govora u Mursiji u odnosu na druge u Španiji. Kamera nam sugeriše poziciju sagovornika, odnosno dve, jer film koristi udvojene perspektive, split screen, gde sa jedne strane vidimo osobu koja govori, a na drugoj osobu koja sluša, a ponekad su scene malih radnji, detalja iz restorana ili grupa ljudi za stolovima i šankom na drugom ekranu: slušaš, piješ kafu, gledaš oko sebe, čuješ i TV. Bićemo za mnogim stolovima, pokušaćemo da razumemo u kojem smo vremenu, odnosno odustaćemo od te istrage u nekom momentu ove svakodnevice, ili rekonstrukcije svakodnevice i prošlosti koja se proteže u nju. Često ćemo biti zbunjeni vestima iz 1992. godine koje se čuju sa televizora, dok sedimo u ovom višesatnom nizu razgovora, desetina ljudi i porodica. Ispred nas će biti i direktan prenos borbi radnika i policije na ulicama Kartahene 1992. godine, doduše sa VHS teksturom. Na kraju filma će učesnici ovih događaja otvoreno upotrebljavati prošlo vreme u razgovoru, biće to jedno zajedničko popisivanje prošlosti koja je i danas tu, „prošlo je 27 godina i isto me boli“. Možda je to pravda, makar filmska, da izdržimo nekoliko sati u svakodnevici i razumećemo da se svaki prizor grada, svaki problem na poslu, nesanica, sve se može uzvodno pratiti do raskršća 1992. godine.

 

Iz brojnih razgovora u filmu, i objašnjenja koja se u formi teksta na ekranu pojavljuju između „poglavlja“ filma, saznala sam nešto o predistoriji ovih nemira, i pokušaću da to složim u vrlo kratke crte, verovatno previše uprošćene, ali verujem da nam to može nam pomoći da bolje obavešteni uđemo zajedno u ovaj restoran i sednemo za nekoliko stolova. Ovaj region je dobro upamtio strahote i represiju Frankovog režima, koja je bila posebno jaka prema ovom „crvenom gradu“ koji se u Španskom građanskom ratu dugo odupirao Frankovim napadima. Kada je Frankov režim pao 1975. godine, što se u razgovorima naziva dolaskom demokratije, počela je ozbiljna organizacija sindikata i levice. U Španiji, koja se oporavljala od frankističke diktature, počinje deindustrijalizacija, konverzija, restrukturianje kao sredstvo za pristupanje Evropskoj ekonomskoj zajednici 1986. godine, i to sprovodi Socijalistička partija kroz restrukturiranje, privatizaciju ili zatvaranje, što je uticalo na stotine hiljada radnih mesta. 1991. godine, Kartahena se suočava sa sistemskom krizom zbog lančanog zatvaranja nekoliko preduzeća: Bazan, topionice olova Santa Lusia, zatim Fesa, Enfersa i Asur (proizvođači đubriva). Lokalne vlasti nisu imale dobru „šemu“ sa prestonicom i državnim vlastima, pa se to u ovom regionu najjače osetilo. Radnici se sindikalno organizuju, uživajući veliku solidarnost svih građana koji su osetili ove procese kao napad na budućnost grada. Započinju proteste, štrajkove, i nailaze na tišinu i potpuno ignorisanje. Policijska surovost dovodi do eskalacije i nemira, pa i do samog paljenja gradske skupštine i opsadnog stanja, blokade grada od strane radnika i rata sa policijom. Od tog trenutka, osvetljeni medijima, radnici Kartahene dobijaju pažnju, i procesi koji su pretili da unište i zatvore industriju ovog regiona se preispituju. Nešto je spašeno intervencijom države, a nešto nije.

 

Malo ćemo slušati, a u nekom momentu preuzećemo i govor u prvom licu.

 

Kafa u restoranu

Govori radnik koji je ostao bez posla: Ako ne radi, dolazi anksioznost, dosada, depresija, računi. Kada radi, dobro mu je. Zbog nemanja posla nije spavao mesec dana, u suzama je otišao kod lekara, rekli su mu da je anksioznost, dali mu pilule za spavanje, od kojih bi u sred sna skakao u krevetu, jer to pilule rade ... Čovek priča kako je kockanje najveći problem u Španiji. Njemu je dečak prišao na ulici i zamolio ga da za njega uplati tiket u kladionici, odbio ga je, ali mali je nastavio da čeka. Dečaci od 15 godina prokockaju sve što zarade.

 

Vaspitačica kaže da kada fabrika pojača zagađenje, a ne najavi, nastaje problem, jer deca ostaju zaključana u školama zbog bezbednosti od zagađenja, koje je bukvalno opipljivo jer mošeš da otreseš talog sa jakne. Radnica govori kako se prošvercovala u fabrici da siđe u tank, jer ženama to nije bilo dozvoljeno, ali se ona skrivena pod zaštitnim odelom snašla i od tada su je ravnopravno slali i na te zadatke. Drugarstvo u fabrici ne može da se meri sa kancelarijama, gde su svi u nekom takmičenju pred šefom, kaže ona.

 

Žena govori o familiji svog oca, koja je bila levičarska, i kako su ga odveli u vojsku dve do tri godine, pa kad je rat počeo, odveli su ga u logor, gde su bili izgladnjivani i mučeni na najtežim radovima. Kada se vratio kući posle 6 godina, bavio se zemljoradnjom. Bio je ateista i nije voleo crkvu. Kada je došla demokratiija u Španiju, to je bio jedini put da ga je videla da plače, od sreće. Zdravlje mu se pogoršavalo, i lekar je rekao da rat ne ostavlja rane samo na telu, već i na srcu, umro je od srčanog udara.

 

Devojka priča kako je njen otac u rekonverziji fabrike bio jedan od onih koji su otišli, i sa drugovima je osnovao svoju firmu, stavio kuću pod hipoteku, i u krizi su izgubili sve, cela porodica se preselila kod babe i dede, a otac je ubrzo, kada je polazio na demonstracije, dobio infarkt.

 

Mladi razgovaraju: Moja prijateljica je studirala, ali zbog krize ne može da radi to što je studirala, sve zavisi koja godina te zadesi. Onda emigriramo i radimo u istim lošim uslovima. Javno obrazovanje je javno samo do srednje škole, javni fakulteti se isto plaćaju, a privatni daju zapošljivost.

 

Starije žene razgovaraju: Ranije, su ljudi brinuli više o drugima. Danas kada čuješ da neko nema posla i nema od čega da živi, to proslediš nevladinim organizacijama i miran si. 1980ih i 1990ih godina je bilo štrajkova, protesta. Sindikati su danas samo dekoracija, a ranije si se za svaki problem obraćao sindikatu.

 

Starije žene: Gledam one ljude koji dolaze čamcima, mora da su očajni, kako li je njima bilo teško da se odluče na putovanje kada umiru, koliko, 60 ih je juče umrlo. Da, kao i mi kada smo išli u Nemačku da radimo.

 

Razgovor mladih i starijih. Stariji: Svako treba da se priključi sindikatu. Mlađi: ne pamtim da su nešto uradili tokom mog života. Stariji: Ja pamtim, oni su se izborili za bolje plate, reformu Bazana. Sada ti imaš tablet, fejsbuk, instagram, i da te pozovemo na štrajk... Mlađi: radio sam u Carefouru, i članarina za sindikat je 5 evra, a šta rade, da li su predložili neki zakon koji je parlament usvojio, nisu, to je sve laž. Da li misliš da su štrajkovi dobri? Da, jer zapališ nešto i osećaš se bolje. Stariji: Danas nema klasne svesti, svi samo zarađujemo, gde si bio 1. maja? Mlađi: kod kuće. Stariji: E, to je greška, a zašto? Mlađi: jer zarađujem 1000 evra. Stariji: a da li bi više voleo 1000 ili 2000 evra? Mlađi: Moj rad ne vredi 2000 evra. Stariji: A ko ti je to rekao, gazda? Mozda pogrešno razmišljaš. Ja mislim da moj rad vredi 2000 evra.

 

Starija žena: Kada se 1971. godine partija osula, ja sam postala militantni komunista. Osnovala sam sa koleginicom Demokratski pokret žena u Kartaheni, i prve legalne demonstracije koje su okupile 1500 osoba, jedan od transparenata je tada bio „Voda i struja svaki dan“ jer su bile restrikcije. Feminizam je za mene uviđanje do tada nevidljivih procesa, kojih nisam bila svesna. Nisam osećala nejednakost, dok mi feminizam nije pokazao druge aspekte. Otkriće feminizma je uviđanje da revolucija ili bilo koji pokret u društvu mora da se osloni na vrednosti i specifičnosti koje ima 52 % društva.

 

Stariji čovek: Ulazak u Evropsku ekonomsku zajednicu podrazumevao je istu monetu, i skup mehanizama koji su usaglašeni sporazumom u Mastrihtu. Partija je želela u EEZ, ali u Evropu koja je homogena, gde će radnici iz Španije imati ista prava kao i oni u Nemačkoj i Velikoj Britaniji, ali videli smo da se iz EU fondova ulaže u infrastrukturu, na primer u puteve, a da se domaća industrija rastura. Narativ je bio uvredljiv, taj narativ modernosti i modernizacije, Olimpijada u Barseloni, Expo u Sevilji. Pokazivao je svetu spektakl, da Španija sada ima ekonomsku moć i za neki luksuz, dok je ovde bilo jako bolno.

 

Stari radnici iz topionice olova u Penjaroji: Nismo želeli da verujemo u to. Problemi su počeli kad se dogodilo spajanje sa nemačkom kompanijom. Takođe, mi smo želeli da smanjimo zagađenje, verovali smo da je to moguće. Bilo je apsurdnih situacija da ja dežuram u topionici, a moja porodica sa druge strane protestuje zbog zagađenja. Nas su plašili da će nas nadzorni organi iz opštine zbog zagađenja koštati posla. Niko nije slutio da kompanija koja je do poslednjeg dana investirala u novu tehnologiju, prelazak sa otrovnijeg goriva na prirodni gas, da može da bude zatvorena dve nedelje posle takvih investicija.

 

Radnici pričaju: Topionica olova je zatvorena jer nije smelo biti konkurencije, olovo se moralo proizvoditi u Nemačkoj, a ne u Španiji. 126 protesta održani su od januara do juna, do zatvaranja, 117 u kontinuitetu, toliko su hodali tim putem, zaustavljali saobraćaj, da je jedan od njih nastavio da hoda po sredini ulice i kad su se protesti završili... Kaže drugi čovek da nisu ni izveštavali dovoljno o drugim akcijama: zapaljena je železnička stanica i nekoliko dana nije bilo vozova, sprečili su polaske brodova, odsekli transport vojske, nijedan vojnik nije mogao proći, palili su gume u tunelu... Policija bi morala da ih ubije da sve to spreči, i ona je samo posmatrala kako stvari eskaliraju. Kaže čovek: postali smo teroristi, radili smo sve što je bilo potrebno.

 

Stariji radnik: Imao sam 25 godina kad se to dešavalo. Video sam kod kolega koji su imali 40, 50 godina koji su do tada bili samouvereni, srećni, sigurni, da postaju nesigurni, nesrećni, uznemireni, video sam mnogo nemira, bolesti. Zavladao je strah. I to se pokazivalo svuda, čak i u fudbalu, prvi znaci su bili u fudbalu, kad bi se zatvorilo neko preduzeće. 127 demonstracija za 180 dana. Svakog dana bilo je nešto, pre podne, uveče, tamo ili ovamo. Isprva nije bilo tako traumatično, ljudi bi se povukli, dobijali socijalnu pomoć, misleći da će se vratiti, kada bi dobijao socijalnu pomoć 3 ili 4 meseca, bio bi kao privilegovan, „regulisan“. Problem bi se pojavio kada se istroše sve mogućnosti pomoći, kada se pojavi rizik gubitka i pomoći za nezaposlene. Sve je to nagomilalo bes i frustraciju krajem 1991. godine, ne samo kod radnika, već i kod građana Kartahene koji su gledali kako grad propada. Grad je bio napadnut, to je važno shvatiti kako bi se razumeo dalji razvoj događaja. Nije u pitanju pojedinačna grupa radnika, već celokupno građanstvo, postojala je stvarna solidarnost. To osećanje ugroženosti pogoršalo se i zbog toga što je u Španiji 1992. godina bila raskošna godina olimpijade u Barseloni, Expo u Sevilji, sve je divno, zemlja cveta, a tvoj grad uništavaju. Kažu da ništa ne ujedinjuje ljude kao nevolja, to je istina. Videćete na snimcima, tu su pesme na protestima, humor, i to je preovladavalo na početku. Ali kako se razvijala situacija, humor se pretvarao u strah, a strah u nasilje. Našao bi se u masi punoj nasilja, koja baca kamenje na policiju, razbija stakla, pitao bi se „Otkud ja ovde?“, ali znao bi da ljudi koji bacaju kamenje na policajca koji je isto što i mi, samo u uniformi, koji razbijaju stakla, pale, da su u pravu. Opravdavaš situacije koje u normalnim okolnostima ne bi. Jer radi se o hlebu za tvoju decu, radi se o tvom ocu, o bratu, sinu.

 

Stariji čovek: Mi smo se zaključali u fabrici, spavali na podovima sedam dana, spavanje na podu je teško, i da ti oštrinu, kao glad, budeš mrzovoljan. Odlučili smo da moramo da radimo neuobičajene stvari, da izađemo iz začaranog kruga. Morali smo da nateramo gradonačelnika da promeni mišljenje, i za to smo morali da provalimo vrata. Jer govorio je da nije tamo, ali kada smo oborili vrata, bio je tamo. I sastanak je održan i došlo je do nekog predloga podrške radnicima, makar samo zvaničnog, od lokalne vlasti Kartahene. Stariji čovek: Postojalo je veliko jedinstvo radnika, predlozi su podržavani jednoglasno. Radili smo neke neverovatne stvari, sada čudne, suprotstavljali se vojnim vlastima, dve tri nedelje dobijao sam pretnje smrću redovno. Plašili su nas, zvali telefonom noću, pretili da će me ubiti i moju ženu, i znao sam da nije realno, ali sam bio zabrinut.

 

Stariji čovek, sedi sam sa nama: Ja sam možda stigmatizovan. Ja sam kao policijski inspektor išao na pregovore sa sindikatima, sa demonstrantima, želeli smo da se dogovaramo, koliko možemo. Ključni momenat bilo je paljenje parlamenta. Kada imaš 50 ljudi ne možeš da kreneš u bitku, izgubio si. Jer kada kreneš sa upotrebom svoje sile, iako je zakon na tvojoj strani, ljudi ne vide više kako je sve počelo, ko je prekršio zabranu, oni vide kako policija nekoga tuče po leđima. To je realnost. Dakle šta moramo da radimo? Da to izbegnemo. Kako? Ako mene pitate – pustimo ih da rade sta žele. Hoće da prekinu saobraćaj? Neka. To je bio moj posao, da budem tamo, ali stvari su se otele kontroli, veoma čudna situacija. Linija je probijena, i mi smo pokušali ponovo da je uspostavimo, ali ne možes protiv 200 ljudi.

 

Stariji čovek: Zašto je zapaljen Parlament? Zbog policije. Oko 9h su ispred bili radnici iz Penjaroje, došli su da predaju dokument predsedniku parlamenta. Mene su zvali da kao predstavnici sindikata dođemo i pridružimo se sastanku, nas pedeset je krenulo sa transparentom „Za budućnost Kartahene“. Kada smo bili na 50 metara od radnika iz Penjaroje, osam policajaca nam je prišlo noseći oružje sa gumenim mecima. Pitali su nas kuda ćemo, nervozno, rekli smo da se pridružimo radnicima Penjaroje. Nećete proći. Moj drug Romero napravio je jedan korak noseći transparent sa mnom i policajac mu je kundakom razbio nos, krvario je. I policija je raspalila vatru po nama. Mene nisu pogodili, ali Toresa, pored mene, jesu. Odveli smo ga u hitnu pomoć. Mi smo se razišli pred mecima, a oni su se okrenuli prema radnicima Penjaroje i zasuli i njih da ih rasture. Onda su počeli da bacaju kamenice na njih, i od tog momenta sve počinje, bio je direktan TV prenos jer je Kartahena već bila u centru pažnje, počelo je ludilo, policija je poludela, kao da su bili na drogama. Bacali su suzavac kao ludi. I mi smo odgovorili, više se niko nije suzdržavao. Takve prizore nikada pre toga nisam video. Celo jutro sam bio u toj situaciji, dođi ovamo, beži tamo... Ulazili su u bolnice, škole, pretukli direktora škole, išli su kombijima niz ulice i pucali gumenim mecima na ljude na ulici. Kada bi pogodili sirotog radnika, uvukli bi ga u kombi, pretukli, i izbacili napolje. Tako su se rasuli svuda po gradu i popodne je parlament ostavljen nezaštićen. Parlament treba da bude uvek otvoren i da pruži podršku radnicima. To je aberacija. Ljudi su zapalili nešto sto su videli da ih više ne predstavlja. Prava aberacija tog dana bio je parlament koji je odbio da primi radnike koji su ga izglasali. Tako da je posle 12 sati nasilja, kada se u fabrikama završila smena, radnici su bacali kamenje na parlament, bilo je i par molotovljevih koktela, i zapaljen je. Nisam nikada istražio, niti me zanima, da li je to uradio kriminalac ili radnik, niti mi se kosa diže na glavi od toga što je goreo parlament. Kosa mi se diže na glavi od toga kako je policija zaustavila radnike koji su mirno došli da uđu u sopstveni parlament. Koji pripada narodu, a tada je bilo jasno da ne pripada narodu, već političarima koji se bogate i od tada mene ne predstavljaju.

 

Stariji radnik: Kada je goreo parlament, to je stiglo na naslovne strane, predsednik Felipe Gonzales je nazvao svoje savetnike da mu objasne sta se događa, a bez toga bili bi ignorisani. To je sve promenilo. 17 dana posle paljenja, proces se zaustavio u rudniku Bazan, što je do tada bilo kao nemoguće. Kako se to desilo? Ljudi moraju da zapale parlament da bi se poslovi vratili u grad? Da. Rekonverzija ne daje odgovore na sve, ali u Kartaheni da.

 

Stariji radnik: Radnička borba nije dobijena, jer i dalje traje, ali ta pojedinačna jeste. Zaustavljanje procesa konverzije jeste bila pobeda. Nisu svi dobili, radnici u privatnim kompanijama nisu pobedili, i to je ostavilo gorak ukus posle ovog događaja, da drugovi u Penjaroji i drugim fabrikama nisu imali tu pobedu.

 

Radnik: Najviše me slomilo sto sam morao da dam otpremninu radnicima Penjaroje, njih 300, psihički me slomilo. Trebalo mi je godinu dana da se oporavim. Da ih zovem, jednog po jednog... I posle 27 godna me drži to osećanje. Užasno.

 

Radnik: Posle dve godine na socijali, pao sam u depresiju, nisam bio sposoban da držim ni pribor za jelo. Trauma od toga što si bezvredan. Dobio sam najveću količinu novca u životu, otpremninu, nisam imao porodičnih problema, ali pao sam u strašnu depresiju, u tunel kroz koji sam išao kilometrima... Za mene nije postojao život van fabričkih zidova, a postoji, to sam kasnije otkrio. Ali i kad sam vozio kamion, dešavalo se da stanem ispred fabričkih kapija, ne znam ni sam kako. Deo mene ostao je tamo. Sada je to ruina, gomila kamenja, ali nešto je od nas tamo ostalo. Ne znam, možda duhovi.

 

EPILOG

Radnik u sindikatu: Ovde je bio rat – kapitalizam je pobedio. Bio je i Hladni rat – kapitalizam je pobedio. Berlinski zid je pao, mi smo slavili, radnici na Zapadu imali su koristi jedno vreme, ali otkako je pao zid, radnici su u stvari prevareni. Svet je desno i ide ka ultra desno, to je jasno. Ako mi na levici ne uzvratimo, i sindikati, otići će ultra desno. Ja sam ostao sindikalac, to je neophodan posao, zid otpora. Jer budućnost rada vidim kao podelu, na ljude preko 40 godina koji imaju dobre poslove, i one ispod 40 koji imaju loše poslove. Sistem je postigao da mladi ljudi nemaju stabilnost. Vidim to u svim poslovima, mlada osoba teško to može da postigne, i mora da radi 20 godina do toga, da nađe posao koji ljudi preko 60 ostave. Mladi ljudi danas idu iz firme u firmu, i sindikati će umreti od starosti.

 

Stariji radnik: Ja sam bio privilegovan radnik, imao sam svoja prava, mogao sam da se žalim bez straha da ću biti otpušten zbog toga. Išao sam na odmor, plaćen mi je prekovremeni rad. Čini se čudesno, zar ne? Plata mi je bila dovoljna da živim, da školujem decu. I preduzeća nisu zbog toga propala. Sad rade za 800 evra, nesigurno radno vreme, neplaćen prekovremeni rad, sistematsko konstantno nasilje prema radnicima, jednom nogom na ulici, a šta sindikati sada rade? Trebalo bi da su na ulici svaki dan. Kapitalizam se nikada nije sam od sebe regulisao. Kapitalizam hoće više, i više.

Štrafta arhiva

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.