Beton br.141
Četvrtak 05. oktobar 2017.
Piše: Aleksandar Novaković

GVOZDENI BIBLIJSKI POJAS


Trebalo nam je osamdeset godina da pustimo robove a onda još šezdeset godina da pustimo i žene.

                                                    Kurt Vonegat


U fokusu američke serije Handmaid’s Tale (2016) je Džun, žena koju su kidnapovale paravojne jedinice koje pripadaju Jakovljevim sinovima (Jakov je bio praotac Izraelićana, tj. izabranog naroda), sekti koja je je preuzela vlast u SAD i preimenovala ih u Republiku Giliad. Odvojena od muža i deteta, Džun postaje „pomoćnica“ u domu Frederika, jednog od funkcionera Giliada. Džun je prisiljena da, budući da je najveći deo populacije SAD neplodan, bude mašina za rađanje dece gospodaru koji ima „prioritet“ u produžavanju svog porodičnog stabla. Svet ove antiutopije, bazirane na romanu kanadske spisateljice Margaret Etvud, iako deluje kao jeziva, skoro pa neostvariva vizija SAD i sveta u bliskoj budućnosti (za razliku od Orvelove 1984), ipak otvara prostor za debate američkih „liberala“ na levom centru i  „ponovo rođenih hrišćana“ na desnici.


Da bismo to objasnili moramo da se vratimo u 17. vek, u vreme kad su se founding fathers iskrcali kod Plimut Roka. „Praoci“ SAD su bili mahom britanski puritanci, na koje se u otadžbini, zbog njihovog zilotizma, gledalo s podozrenjem. Osnovali su, između ostalih, i koloniju koja se zvala sasvim prikladno Nova Engleska, u kojoj se inače i odvija radnja ove serije. Njihovo društvo je, kao i Giliad, bilo zatvoreno, ultrakonzervativno i patrijarhalno i, zbog zastrašivanja pastve, propovednici su preferirali Stari u odnosu na Novi zavet. Spaljivanja „veštica“, žigosanje „bludnica“, cenzura i verski progoni bili su česta pojava u sve do početka 18. veka. Štaviše, puritanke, kojima je glavna dužnost bila da budu poslušne, rade kućne poslove i budu „plodne kao Rebeka“, nosile su bele kape, slične onima koje nose „pomoćnice“ u seriji. Hrišćanski fundamentalisti su, dakle, videli u Americi novu Zemlju Obećanu, mesto na kojem će se ostvariti sve vizije proroka iz Starog zaveta a sebe kao izabrano pleme koje, shodno tome, ima misiju da vodi svet, što neodoljivo podseća na Giliad. Samim tim, Handmaid’s Tale dovodi u pitanje same ideološke temelje SAD.


lead_960


ROBOVLASNIČKO NASLEĐE


U prikazivanju strukturiranosti novog društva postoji veliki broj „belih fleka“ koje će, možda, biti ispravljene u drugom ili trećem serijalu, ali, i ako bude tako, to će opet u nekim aspektima biti loše zamišljena priča. Nije sasvim jasno kako su Jakovljevi sinovi, nakon krvavih terorističkih napada (pokolj u Kongresu, likvidacija Saveznog suda) i jalovog objašnjenja da su teroristi (koji?) počinili ove napade, došli na vlast. Drastičan pad nataliteta, starozavetni pomor prvorođene dece, te uzdrmanost demokratskih institucija pod naletima krize se pominju kao razlozi dolaska Jakovljevih sinova na vlast, ali to nije detaljnije objašnjeno ni uverljivo motivisano.


Čak i sa navedenim problemima, bilo bi logično očekivati da dođe do velikog otpora stanovništa širom zemlje, do reakcije obaveštajnih službi i vojnog vrha, masovnih protesta i možda odbrambene samoorganizacije ugroženih Amerikanaca, koji čine veliku većinu populacije (liberali, katolici, Jevreji, muslimani, manje hrišanske denominacije, LGBT). Ono što se da zaključiti iz epizoda prvog serijala Handmaid’s Tale je da je došlo do brzog državnog udara kojem se oduprlo, i još uvek odupire, malo vojnika i da su demonstracije krvavo ugušene. Postoji i nedefinisani pokret otpora koji se nalazi u defanzivi.


Društvo Giliada je podeljeno na one koji vladaju, one koji ratuju i one koji proizvode, što na prvi pogled podseća na Platonovu Državu. Komandanti, svemoćni oligarsi, vrhuška Jakovljevih sinova, rade na tome da se ugase poslednji džepovi pobune (Čikago, Aljaska) i da se nezadovoljno stanovništvo zadrži u zemlji kako bi dalo svoj „doprinos“ – radom ili rađanjem. Privatni život Komandanata je baziran na principu „privatni poroci – vrline javne“: neki od njih konzumiraju alkohol, duvan i posećuju javne kuće, iako su opijati i prostitucija najstrože zabranjeni. Predstavnici vlasti Giliada iznose podatke da je emisija CO2 oborena za 75%, te da su Komandanti neka vrsta ekoloških fanatika, što je daleko od istine s obzirom da postoje zagađeni delovi zemlje, poznati kao Kolonije u koje se šalju teški osuđenici da, sve do brze i bolne smrti. rade na poslovima dekontaminacije. Slanje u Kolonije može biti aluzija na politiku imperija, naročito Velike Britanije, koja je svoje kažnjenike mahom slala u Australiju.


Oficiri i vojnici nisu uopšte definisani. U seriji se oni pojavljuju kao zlokobne figure u crnim uniformama, bezrezervno poslušni i gotovo bezlični, delujući kao krvavo oruđe represije. Funkcija Oka, tj. agenta je jedna od najpodmuklijih ideja  rukovodstva Giliada. Javna je tajna da svaka kuća ima jedno Oko, koje može biti kako član porodice, tako i deo posluge. Bez obzira na formalni socijalni status, Oko može da prijavi bilo koga, pa i Komandanta lično. Ovaj segment  podseća donekle na način na koji se u vreme robovlasništva, upravljalo imanjem na američkom Jugu.

Sam plantažer nije, pored sebe i nekoliko belih nadzornika, imao na koga da se osloni u slučaju eventualne pobune robova kojih je bilo više stotina pa čak i hiljada. Zbog toga su mu odani robovi, često oni koji su pripadali kućnoj posluzi afričkog porekla, dostavljali podatke o „buntovnim elementima“ koje treba bičevati ili pogubiti pre nego što podignu pobunu.


DIKSILEND NA SEVERU


Zanimljivo je i to da se posluga, naročito po domovima Komandanata, nalazi u specifičnom položaju. Mnogi od njih imaju svoj krov nad glavom i žive odvojeno, mada u bliskom komšiluku svojih pretpostavljenih, ali su njihovi privatni životi omeđeni na način na koji su tretirani robovi na plantažama. Oni su vezani za dom gospodara, ne mogu promeniti zanimanje a ako žele da se ožene ili udaju moraju dobiti odobrenje od svog gospodara, što se u Giliadu do sada još nije dogodilo. Podrazumeva se da u takvoj puritanskoj sredini članovi posluge ne smeju da upražnjavaju vanbračni seks. O sloju poljoprivrednika i zanatlija se ne zna ništa osim da se njihovi skromni proizvodi pojavljuju u prodavnicama namenjenim za one najuglednije i najimućnije.


U Giliadu se, iako formalno ne postoje rasne predrasude (vojsku ove teokratske tiranije služi veliki broj Amerikanaca afričkog porekla), koriste metodi koji su primenjivani na robovima na plantažama na američkom Jugu. Tako „pomoćnice“ gube svoja imena iz prethodnog, slobodnog života i, samim tim ,svoj identitet te ih „krste“ po vlasnicima, baš kao što su i afrički robovi dobijali prezimena svojih gospodara. Džun, s obzirom da je postala vlasništvo komandira Frederika, dobija ime Offred (“of Fred”). Manje poznati deo američke istorije je činjenica da je nekolicina predsednika SAD držala robove i da je Tomas Džeferson bio otac kako Deklaracije nezavisnosti SAD, tako i vanbračne dece koju je rodila njegova robinja. „Pomoćnice“, ukoliko pokazuju neposlušnost, mogu biti izložene fizičkoj torturi ili snažnim strujnim udarima (ali tako da ne izgube svoju “funkciju”), oslepljene ili, eventualno, premeštene u drugu porodicu. Njihovi gospodari, baš kao i južnjački robovlasnici, posmatraju ih kao uslužnu marvu koju treba rabiti sve dok ne posluži nametnutoj joj svrsi.


Robovlasnički odnos prema njima se pravda njihovim navodnim gresima u „prošlom životu“ (vanbračna deca, promiskuitetnost, sklonost prema istom polu), baš kao što se pozicija Afrikanaca na plantažama pravdala kako njihovim paganskim verovanjima tako i grehom Hama, navodnog praoca ljudi crne rase koji se rugao svom golom i pijanom ocu Noju. Nameće se još jedna paralela: i ovde robinje beže na sever. U seriji Handmaid’s Tale sigurnost ne nude Njujork ili Čikago, kao u vreme robovlasništva, već Kanada.


TheHandmaidsTale(1stEd)


AMERIČKI HRIŠĆANSKI DŽIHAD


Ono što može biti noćna mora hrišćanskih fundamentalista tzv. Biblijskog pojasa (jugoistok i pojedine federalne države centralnog dela SAD), jeste mogućnost da se u seriji uporede dva državotvorna fundamentalizma: hipotetički hrišćanski i muslimanski. Ako bi se tumačenja Starog zaveta izvela do kraja, onda bi se vrlo lako došlo do zaključka da  današnji „puritanci“ i starešine ISIS-a imaju dosta toga zajedničkog. I jedni i drugi smatraju žene nižim bićima kojima je demokratija dala previše slobode koju treba ograničiti. I jedni i drugi su protiv razvoda braka i za „tradicionalne porodične vrednosti“. Njihovi hramovi su skromni, bez ukrasa i kipova. Kamenovanje i odsecanje ruke su kao oblik kažnjavanja postojali u Starom zavetu pa su, preko dva milenijuma kasnije, preneseni u šerijatski zakon. U ovim društvima nema mesta za one koji misle ili se ponašaju drugačije, a teorija o evoluciji se poriče kao neosnovana. Alkohol, popularna kultura i laka zabava se smatraju za Đavolovo delo.

Iako se ni jednom rečju ne spominje namera autorke da napravi neku vezu s ISIS-ovim teroristima, očito je da doditnih tačaka ima u izobilju: preuzimanje vlasti na osnovu niza terorističkih napada protiv državnih rukovodilaca, uvođenje oligarhijske teokratije, progon „subverzivnih“ društvenih grupa, terror nad lokalnim stanovništvom, uvođenje srednjovekovnih zakona, ucenjivačka pozicija u odnosu na okolne države a s obzirom na energente s kojim raspolažu. Bizarno je da komandant Frederik čak i fizički, sa fanatičnim očima i tamnom bradom, podseća na bliskoistočnog ekstremistu.


Ono što je u srži problema neokonzervativaca (i ne samo njih) je konstantno poricanje temelja na kojima je bila zasnovana Amerika, a to su rasizam, robovlasništvo, seksizam, kao i to da ne bi postojale suštinske razlike između hrišćanskog i muslimanskog fundamentalizma. Naravno, američko društvo je prošlo kroz kompleksne procese u poslednjih pola veka (emancipacija i sticanje prava za pripadnike rasnih, verskih  manjina te LGBT populacije) i razvilo društvenopolitičke mehanizme koji mogu da ga odbrane od nekih  Jakovljevih sinova u skorijoj budućnosti. Ako vam to deluje kao naučna fantastika zamislite na papiru svetovnu, izgladnelu zemlju, čiji su odnosi sa susednim državama puni netrpeljivosti, nacionalističko i klerofašističko nasleđe gurnuto pod crveni tepih kojim gaze „bratski“ diktatori a visoko sveštenstvo, blagosilja sve, od fabrike duvana do vojske i pritom baca anateme na nepoćudne. Sve to je više nego dovoljan razlog da Jakovljevi sinovi otvore podružnicu u takvoj državi.

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.