Beton br.4
Utorak 19. septembar 2006.
Piše: Ivan Milenković

Filozofija i kriza institucija

Ponešto grubo shematizujući, moglo bi se reći da su u istoriji filozofije zabeležena tri zlatna perioda. Prvi je, naravno, onaj grčki, s Platonom i Aristotelom kao zvezdama. Drugi je bio period klasične nemačke filozofije s Kantom, Fihteom, Šelingom i Hegelom u glavnim ulogama. Treći se smešta u drugu polovinu dvadesetog veka u Francuskoj i u njemu su Fuko, Delez, Liotar i Derida na vrhu. Za dve i po hiljade godina to nije previše, ali je poučno. Naime, iza navedenih imena - ma koliko ona genijalna bila, a jesu - uvek su stajale nekakve institucije: Akademija i Likej kod Grka, razgranata mreža univerziteta kod Nemaca, intenzivna rasprava o mestu filozofije u akademskom životu kod Francuza. Istini za volju, Platon je bio prodat u roblje, kasni je Šeling napujdan na Hegela, a Deridu su univerzitetski krugovi izbegavali s gađenjem, no to su rizici profesije (što reče Đinđić). Institucija je uslov mogućnosti filozofskog života. Kada se, u tom smislu, povede razgovor o srpskoj filozofiji danas, sve počinje i sve se uliva upravo u problem institucija, pre svega Filozofskih fakulteta.

S „godinama raspleta“ u igru se ponovo upliću izvanuniverzitetski interesi, ali ovoga puta napad ne dolazi spolja, kao u Titovo doba, koliko se institucija urušava iznutra

Danas iz fakultetskih centara - Beograd, Niš, Novi Sad, Kosovska Mitrovica - izlaze slabo obučeni i loše obrazovani studenti, što upućuje na jednako neobrazovan nastavnički kadar s jedne strane i, s tim u vezi, neadekvatne programe s druge. Doduše, o kompetencijama nastavničkog kadra nije lako prosuđivati jer se nema čovek za šta uhvatiti. Recimo, desetogodišnja stvaralačko-prevodilačka produkcija celokupnog nastavničkog kadra s Filozofskog fakultetu u Beogradu teško da dostiže proizvodnju udarnog filozofskog dvojca Radio Beograda, Milorada Belančića i Slobodana Divjaka, ni kvantitetom ni kvalitetom. Da nije dosadnih studenata život bi na filozofskim fakultetima bio zaista rajski. Zbog toga su, međutim, politike nastavnih programa konfuzne, bez razboritog kriterijuma i više govore o onima koji su ih sačinjavali nego o filozofiji. Ako Klasična nemačka filozofija nije ključni predmet koji će predavati najbolji u tom domenu, ako se, kao na beogradskom Filozofskom, uz sramne ignorantske izgovore ukida fenomenologija bez koje se naprosto ne može razumeti savremena filozofija (u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, dakle filozofski najsnažnijim sredinama, fenomenologija je conditio sine qua non filozofiranja), ako na savremenoj filozofiji nemamo nekoliko predavača koji odlično poznaju savremenu francusku, italijansku i nemačku scenu i ako se studentima ne nudi više mogućnosti, ako je anglo-američki model filozofiranja nesrazmerno narastao, kao na beogradskom Filozofskom, a da ne postoji nijedan institucionalni ili filozofski razlog za to (dočim je svakojakih drugih razloga čitava pregršt), ako se savršeno nekritički prihvataju bolonjska pravila igre koja, međutim, za filozofiju ne bi smela da budu obavezujuća (filozofija se ionako ne studira da bi se zgrtao novac), pa se ne vidi šta se dobija zbudženim programima, premda je očigledno šta se gubi, ako ne postoji neprestano samoispitivanje struke (permanentni samorefleksivni napor), ako su kriterijumi za dodelu nagrada uspešnim filozofskim delima tako tanki kao u slučaju jedine naše nagrade koju udeljuje Drugi program Radio Beograda, pa svemu ovome dodamo nedostatak recentne literature na stranim jezicima, lične resantimane na institucijama (čitaj fakultetima), nastavničku nezainteresovanost, lažne podele unutar struke koje funkcionišu prema partijskom modelu (na primer, podela na analitičku i kontinentalnu filozofiju), neimanje veza sa stranim fakultetima, onda slobodno i bez žaljenja možemo odmah da ugasimo svetlo za sobom.
Iako unekoliko paradoksalno, Titov napad na instituciju početkom sedamdesetih godina, kada je s Filozofskog fakulteta u Beogradu uklonjeno osam profesora, zapravo je ojačao instituciju. Dobro odabrani asistenti brzo su stasali u solidne nastavnike i kriza je uspešno prebrođena, što se, uz stvaranje Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, gde su profesori pronašli uhlebljenje (ne računajući zapadne univerzitete na kojima su bili rado viđeni gosti), može smatrati i svojevrsnom (institucionalnom čak) pobedom filozofije. S „godinama raspleta“ u igru se ponovo upliću izvanuniverzitetski interesi, ali ovoga puta napad ne dolazi spolja, kao u Titovo doba, koliko se institucija urušava iznutra: u to vreme mladi asistenti na beogradskom Filozofskom fakultetu Borislav Mikulić, Đorđe Vukadinović, Branka Arsić i Aleksandar Zistakis, budući nedovoljno nacionalno svesni, bivaju marginalizovani ili, uz sumnjiva legalistička obrazloženja koja vonjaju po političkoj nečisti, udaljeni s fakulteta (spisku valja dodati i Miroslava Milovića). Na taj način napravljena institucionalna praznina pokazala se nenadoknadivom.
Ako danas starija i srednja generacija filozofa ovdašnjih još i poseduje kakvu-takvu (sve u svemu kilavu) fizionomiju, pustoš međ’ mladim generacijama potpuno je neutešna.

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.