Znam jednu ženu / još dok je dete bila / dete je rodila / i zato se nije obrazovala / da bude načitana / ko gospođe s televizora / iz udaljenih komšiluka / vižljaste nogu dugih kao / lastavica / da putuje / da gleda odozgo / da se pita / šta je vijadukt / a šta serpentina. (A bila je najpametnija / od svih je bila pametnija / ta žena). Toj sam ženi / pre neki dan / dala pregršt knjiga / s lepim koricama / ovenčanih poslednjih godina / lepim priznanjima / u nacionalnim i regionalnim okvirima / i rekla sam // vidiš / nikad nisam bila dobra ćerka / ni dobar sin nisam bila / da sam bar dobar sin bila / a ovako / uvek sam štrčala / ko da me nisi ti omacila / nego neka kuja / ovako ružna mala guzata / padavičarka / mala kalaštura / umela sam samo da plačem i da čitam / i dalje umem samo da plačem i da čitam / vidi me porasla sam / znam šta je vijadukt a šta serpentina / a ostala sam mala ružna još guzatija i / i dalje samo plačem i čitam // i čujem kako kažeš / plači plači manje ćeš da pišaš / i pišam.

Dala sam joj pregršt nagrađenih knjiga, izvadila sam ih iz kutije na kojoj piše adidas, a moglo je da piše calvin klein, da samo ja umem da pišem onako kako sam umela s petnaest godina, kad me je nastavnik srpskog oterao s literarne sekcije, ni dan-danas ne znam da li zato što sam imala najmanje talenta ili sisa. I rekla sam joj: čitaj to čitaj, manje ćeš da pišaš, ne pišaju sve mame rivotrile pa neće ni moja, čitaj / budi dobra / da vidiš da nisi samo ti / tužna / nije samo tebe život lupao / maljem po rebrima / maljavi / rukama / pravim muškim / nisu naši preci zalud / vekovima / pili krv iz svojih kolena / iz vratnih žila naroda / džigerica nije tekla / da bih ja ludila glumila / neki feminizam / progres neki mama. Možda će ti u početku biti malo čudno, tako nešto još nisi videla, toga još nije bilo na ovim prostorima, prvi put u istoriji se događa, tako je sa svim revolucijama, nemoj da brineš ako ne znaš koji je to žanr, da li reklama za biber ili vegetu, etička parabola kolebljivog smisla, epski omaž kafanama i/ili dalmatinskim baladama, prilog razumevanju poetike Dina Merlina, roman ili ispovest u poglavljima, presečenim, cap.

Rekoh joj još i ovo: čitaj to, i postaćeš tolerantnija, naučićeš najzad šta je empatija, spoznaćeš šta je istinska muka, osetićeš šta je tragedija, šta znači biti prava žrtva, i znaćeš dobro šta je nepravda, i šta ti je sudbina. I dodadoh istog časa: znam da već sve to znaš, znam da ti sve uvek znaš, ali zato književnost i postoji, da otkriješ ono što već znaš, da se prepoznaš u opisima đavola za koje ti odmah kažu da su opisi đavola, ili pak, u mnogo boljem slučaju, da u opisima čoveka svog života prepoznaš đavola, pritajenog iza fraza koje život i ništa znače, „ја te razumem, ja ću ti pomoći, jer ti zaslužuješ beskraj, a ja sam daleko od toga”, ali da na kraju ipak, ipak, stekneš utisak da roditelji nisu odgovorni ni za šta dok god su otac, da je orgazam isto što i želja da mu rodiš sina, a žena ženi da je sestra sve dok je brat. Ne boj se, rečenice teku ko reka bez mulja, ispod površine nema mnogo toga mada bi se tu i stena udavila, zato i postoji književnost, da bismo se plačno divili životima koje živimo iz dana u dan, životima koji nisu bogzna šta, pa zašto bi onda književnost bila (to ti je svojevrsni brutalistički realizam), i zašto bi onda bilo važno da li u tekstu na nekom mestu stoji tačka ili bezdan. Ili jama / bezdanja.

I reče mi jedna žena / što je knjigu u ruke / zadnji put uzela / kad je lektiru čitala / za četvrti razred srednjih škola i gimnazija / naravno pre nego što je počeo rat / reče mi ona dakle. Šta si mi ovo dala / odmah sam po stilu videla / Jelena Bačić Alimpović samo nivo iznad / pismeno je nema šta obuka se neka prošla / Alimpić se kaže mama / Alimpić kakve veze ima / bitno je kako piše ne kako se preziva / a to znam jer sam čitala. I reče mi ta žena / šta si mi ovo dala / već sam Vidojkovića progutala / opet se neko folira / opet sto mokar od vinjaka / sve go šmeker do šmekera / sve su druge njena loša kopija / ko da za Bukovskog niko nije čuo / ko da nisam bila zajebana / ko da ne znamo šta je zajebana / strast. I reče mi ta žena / doduše samo očima / strašno si me razočarala / mislila sam da nešto čitaš / mislila sam da čitate / vi što živite od čitanja / vi što leba jedete / pišući o tome što čitate / a vi se sve vreme zajebavate / i nas zajebavate / i nikom ništa.

Rekoh ja ženi toj / nemoj da si takav noj / tu gde glavu zabijaš / nije više f i k c i j a // Sedam ljutih gusara / slova jedu povazdan / od svih sedam slova sad / ostala su zadnja dva!