Slučaj šamaranja profesorke hemije iz Sremske Mitrovice izazvao je brojne reakcije i komentare srpske javnosti. Mediji su se ustalasali, a potrebu da se oglase i donesu svoj sud povodom incidenta osetili su brojni stručnjaci, psiholozi, pedagozi, sociolozi, prosvetari, mnogi bivši učenici i sadašnji roditelji, poneki student i učenik. Moja namera je drugačija. Naime, ja ću vam ovde ispričati kako se jedan sličan slučaj pre par godina odigrao u jednoj po profilu sličnoj školi u južnoj Srbiji, kako je taj slučaj rešen (ako to može tako da se nazove), zašto su se stvari odigrale baš tako.

Odmah nakon završetka studija imala sam sreće da se kao profesorka srpskog jezika i književnosti na određeno vreme zaposlim u jednoj stručnoj školi u svom
rodnom gradu. „Sreća“ je termin koji je koristila moja majka, jer je bila veoma srećna i ponosna što joj je ćerka profesorka, a koristila ga je i armija nezaposlenih, kojoj je „sreća“ svaki posao koji uleti. Tamo sam provela dve i po godine, radeći sa pola norme u redovnoj nastavi dok mi je ostatak bio dopunjen časovima u Domu za vaspitanje dece i omladine otvorenog tipa, gde su boravila deca - lakši prestupnici i, kako se kasnije ispostavilo, deca koju su bližnji zaboravili ili napustili, a nekada su napravila neki manji prekršaj, pa su tu ostajala do punoletstva ili završetka trećeg stepena srednje škole. Tu je škola imala istureno odeljenje i sva deca su se bez obzira na lične potencijale i afinitete školovala za mašin-bravare. Tako je to sistem rešio. O tome kakva su deca u domu, kakve se metode vaspitanja, prevaspitanja i obrazovanja tamo primenjuju, a koje sam imala prilike da vidim ili o njima slušam od same dece ili radnika te ustanove, govoriću u svojim memoarima.

Negde pred kraj druge godine mog službovanja, jedan učenik pretukao je pomoćnog radnika škole u školskom dvorištu u vreme nastave i naočigled ostalih učenika. Dečku je jednostavno bilo uskraćeno nešto čega su se i ostali učenici u vreme nastave i u tom prostoru odricali (čini mi se da je to bilo pivo), ali je ovaj bio rešio da se za svoju ekstra slobodu izbori pesnicama. Prve reakcije zaposlenih u školi bile su da takvo ponašanje učenika ne sme da se toleriše i da taj mladić mora da bude adekvatno kažnjen. Mnogi su se pobojali da nešto slično može da se desi i njima, imajući u vidu da neku decu koja upisuju Mašinsku školu odlikuje nedostatak interesovanja za učenje i problematično ponašanje. Posle izvesnog kraćeg vremena zakazana je sednica nastavničkog veća na kojoj je jedna od tema bila slučaj prebijanja radnika škole. Međutim, stav zaposlenih, pre svega rukovodstva škole i dela nastavnika odjednom je bio izmenjen. Razredni starešina dotičnog učenika prisetio se odjednom da dečko dolazi iz nesređene i okrnjene porodice. Njegove drugare-profesore često sam viđala kako sa dotičnim dečakom i još nekim učenicima provode vreme u okolnim kafanicama proživljavajući svoju drugu mladost. Oni su tvrdili kako je taj učenik u stvari „dobar dečko“, a rukovodstvo škole se setilo da ne smemo da izađemo na „loš glas“ kao škola u kojoj se dešavaju skandali i koja izbacuje svoje učenike, jer nam uskoro predstoji upis u srednje škole, a učenika je sve manje. Samim tim se smanjuje i broj odeljenja, kao i broj potrebnih profesora, a niko ne želi da ostane bez posla, zar ne?
Sve u svemu, učenik je sankcionisan tako što je iz redovne prebačen u vanrednu nastavu, što je rezultiralo time da je srednju školu, pošto je bio završna godina, završio mesec dana ranije nego njegovi drugari iz odeljenja.

Najvatreniji u odbrani delinkventnog P. bio je njegov drugarprofesor, čije mi je prisustvo u nastavi ostalo najveća enigma prosvetarske prakse. Taj čovek imao je običaj da uleće u profesorsku kancelariju i u ludom besu šutira stolice, tera kolege< da se sa njim tuku, sa oduševljenjem priča o Legiji, Budali i ostalim pripadnicima zemunskog klana kao da su mu najbolji drugari, tokom radnih subota navlači na sebe svoje vojno maskirno odelo, šeta se u njemu oko škole grickajući semenke i pljujući ostatke na sve strane, istovremeno terajući učenike da špaklom odlepljuju žvake sa stepenica i iz hodnika, jer se radom uteruju disciplina i vaspitanje. Ormarić u kancelariji bio mu je ukrašen srpskim znamenjem a mobilni telefon mu je, sećam se, krasio tamplet JSO. Vrlo često ta osoba, oženjen i otac dvoje dece, imala je običaj da svojim kolegama koji nisu bili u braku ili nisu imali dece tokom sednica usta začepljuje govoreći im da oni koji nisu vaspitavali svoju, nisu u stanju da vaspitavaju ni tuđu decu. Uglavnom niko od kolega nije bio dovoljno agresivan da mu se suprotstavi, a većina je u internim sukobima volela da ga ima na svojoj strani, naročito rukovodstvo škole. Čuvan je kao tajno oružje, toljaga u borbi za mandat. Inače, ovaj srpski izdanak i sam je prosvetarsko dete.

Dečakovo nasilništvo, odgovor škole na njega, kao i ponašanje drugara-profesora, adekvatna su paradigma odnosa srpskog društva prema nasilju i nasilnicima u poslednjih par decenija. Ovde se na nasilnike blagonaklono gleda, a njihovi postupci se decenijama unazad tolerišu i to sve dotle dokle su ovi spremni da nekog mlate, ponize ili mu urade nešto još gore u našu korist i korist srpskog naroda. Štaviše, agresija se predstavlja kao deo srpske tradicije, temperamenta i vaspitanja. „Pravi Srbin“ u nedostatku argumenata uvek je spreman da skoči i ispesniči nekog zarad sopstvene istine. Tako je bilo sa „srpskim junacima“ od kojih neke uz tešku muku i poneku suzu pritisnuti svetskom nepravdom poslasmo u Hag, tako je bilo sa onom nesrećnom bosom decom koja porazbijaše izloge i pola Beograda tražeći patike na mitingu „Kosovo je Srbija“, tako je bilo sa skupštinskim poslanicima koji se pljuvaše, psovaše, polivaše vodom i vadiše pištolje jedni na druge. Tek sada, i takođe pod pritiskom nametnutih modela ponašanja od strane dekadentnog Zapada i nemile Evropske zajednice, srpski zvaničnici i srpska javnost, doduše, stidljivo i samo ponekad spremni su da javno osude i žigošu, tuđu i sopstvenu agresiju, nasilništvo i zločin.

Međutim, dok smo mi gurali stvari pod tepih, stasale su nove generacije. Svojski smo se potrudili da na njih prenesemo sopstvenu sluđenost i dezorijentisanost, šaljući im nejasne poruke o životu, istini, pravdi, a pre svega o dobru i zlu i razlici između ta dva. Jasno im je stavljeno do znanja da su novac i moć iznad svega i da postoje nedodirljivi. Zato ne treba da čudi što većina devojčica žele da postanu manekenke i pevačice, a većina dečaka fudbaleri i „biznismeni“. Oni koji nemaju nikakav talenat biće nasilnici i mafijaši i tako se izboriti za svoj status u društvu.
Ne treba da čudi ni to što su premali, previsoki, ne tako lepi ili na bilo koji način drugačiji diskriminisani od svojih drugova iz škole, što glavna faca u odeljenju više nije najbolji učenik nego onaj čiji su roditelji najbogatiji, što su im grubosti smešne i što na nasilje ne reaguju.
Gajili smo monstruma decenijama, sad se probudio.