Beton br.14
Utorak 06. mart 2007.
Piše: Saša Ćirić

Čemu još Akademija?

Poetska pitalica

(U prvom planu ovog teksta nije ni

spoznaja ni ironija, fenomenološka

analiza ili društvena satira.

Ovaj prilog je polumistička intuicija

o autohtonojvezi između Akademije,

države, naroda zvanog Nacija i akademika.)

ribica

 

Zašto smo fascinirani ovim (svetlim) zdanjem i na koji način titula koju nose njegovi privremeni stanari menja njihovu duhovnu konstituciju ili lični opis?

 

Naša fascinacija Akademijom proističe iz jedne romantične predstave koju nam je u nasleđe ostavila dobra duša Platon. Akademija je dom najboljih, hram učenosti, arhiva pouzdanog znanja, večito živi pergament poslednje reči mudrosti i istine. Oreol takve predstave ne bledi pred varijacijama: svejedno sačinjavaju li Akademiju 40 živih svetaca jednog jezika i kulture ili je bezumna inflatorna spirala usisala serijske numere besmrtnika, naše očekivanje je neizmenjeno. Akademija je krov, temelj i potporni stub, Akademija je kuća i svetilište, jedini Centar u koji se uliva svaka veština i vrlina, Eden pod pagodom, Jelisejska Polja i Mikelanđelova Atinska škola.
Otuda ni akademik nije samo naučnik i čovek od struke, nije samo najizvrsniji među kolegama. On je divinizovani heroj uma, filozofski kralj, hiperudarnik i mag, biće s onu stranu vremena - metafizički Janus u čije je sećanje pohranjena prošlost roda, a u čijem pogledu stoluje kolektivna budućnost. Otuda ni titula nije puki administrativni signum, duborez na vratima kabineta ili reljefni zlatotisk na vizit karti. Titula akademika je alhemijska inicijacija kojom smrtnik postaje polubožanstvo. Lice akademika zari se svetlošću sa Tavora, njegova reč se urezuje neposredno u tablice srca valjanih muževa.

ribica

 

 

Ima li Akademije bez države, posebno bez nacionalne države?

 

Pitanje nije teško, ono je nesuvislo.
Ako je Akademija krov, država je kuća. Ako je Akademija kuća, država je tvrđava. Ako je Akademija tvrđava, država je breg. Ako je Akademija breg, država je planinski venac.
Bilo da je vidimo kao poklopac, ukrasni privezak ili trošni ćorsokak, Akademija je pupčanom vrpcom vezana za državu. Država je zlatna podloga i ugaoni kamen Akademije, Akademija je trijumfalna kapija i crveni tepih države i vlasti. Ako je država država svog naroda, jer tuđi narodi imaju tuđe države, a država je rđava maćeha ali blagorodna mati (stroga i zahtevna nekad, a nekad popustljiva i uviđajna), Akademija je vestalka i virdžina države. Ona je čuvarka ognja časti, imena i porekla, dobrovoljna žrtva koja kastrira svoju prirodu i pol, odriče se od kritike, pluralizma i slobode zarad jedinstva, pouke i trajanja naroda u vremenu istorije.
Država je čelični oklop naroda a Akademija je njegovo koplje i kalpak. Država je at riteru, Akademija njegov đem i zobnica. Služba rodu je nevidljiva insignija Akademije za koji cilj se sveta knjiga/knjiga sveta stavlja u oltar naroda, a telo zdanja zaveštava da svedoči, podučava i obeležava kao Trajanov i Herkulov stub, Zid plača i Rodoski svetionik.

ribica

 

 

Ne Šta radi već Kako postoji akademik?

 

Da li postoji kao astralna projekcija i vaseljenski putnik ili kao varka propadljive tvari, trivijalni Kenet Klark ispod čije se košulje nazire znak anarhije i Atomskog mrava, recimo?
Da li se menjaju njegove obaveze, da li postoje njegove obaveze ili se sticanjem titule staje na nezaustavljivu pokretnu traku koja svejedno vodi do nacionalne penzije?
Da li akademik sa titulom preuzima obavezu da radi još više i bolje nego kao naučnik ili umetnik, ili više ne mora da radi ništa, čak ni na čuvenom Akademijskom Rečniku, tom novom Skadru na Bojani ili Kuli Vavilonskoj?
Ako je titula lenta koju zahvalno društvo kači na grudi koje se nadimaju od ponosa, minulog rada i astme, ako tu lentu peglaju i predaju ispisnici iz Kluba željni trećeg za preferans, partnera za šah ili za čaj za dvoje u nacionalizovanom čip&dejl nameštaju, šta preostaje akademiku kada se zamori od modne peripatetike, od kunjanja u skrovitosti svoje niše u katakombama velikana? Makar pletivo za krupan vez, ukrštene reči, u najgorem - plastična kofica, lopatica i malo vlažnog domaćeg morskog peska kraj radnog stola.

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.