Beton br.141
Četvrtak 14. januar 2016.
Piše: Vladimir Đurišić

BRCHIZZA, SÂM SAMO MEĐU IRCIMA?


 
"Ulazak u sobu"
G-đa Dragnić je ušla u sobu. To nije bila g-đa Dragnić, čak ni g-din Dragnić, u sobu ulazi Vilotijević. Vilotijević je samac: rasparene čarape, samo levi brk. (Gđa Dragnić je u najboljim godinama: podočnjaci, temeljit namaz karmina na usnama, na temenu kapica s paunovim repom, u vlazi pogleda kupaju se sažaljenje i svirepost.) Vilotijević, kako priliči prilici, zaključava vrata, sklanja stočić s centra u krug sobe i prljavim tepihom (taj čovek je samac!) širi čist beli čaršav. Svuda okolo veoma kabast nameštaj, te Vilotijević mora povremeno praviti veće ili manje skokove obilazeći čaršav, da ne bi dotakao njegovu belinu; uskoro (gle čuda!) obilazak je veoma lak i vrtoglavo brz, tako da u brzini Vilotijevićeve ophodnje stvari nestaju iz sobe, očigledno iz istog razloga zbog kojeg će on biti sasvim nag kad se zaustavi. Celinu kože neće nimalo remetiti – štaviše, isticaće je – stidne dlake i pramovi malja neuredno razbacani telom, jednako kao što će srezan bljesak beline čaršava naglašavati svu difuznost svetla u kojem je ona scena. Pod zadnjicom je Vilotijeviću neobično meko (osećanje identično onome kojeg poseduje g-din Dragnić u sedenju na busenu trave, na nepreglednom polju, odakle se tek nazire periferija grada.)
Pružiće ruku i čvrsto stegnuti dršku noža. Pogled ne prati pokret ruke: u nj se već uvlači beskraj. Drugom rukom pojačaće snagu udara noža u vrh stomaka, te će sečivo lako kliznuti u meko tkivo, tik pod solarnim pleksusom. Kap krvi. U tom trenutku neće biti bola na Vilotijevićevom licu, a, začudo, ni kasnije, dok bude pokušavao da trbuhom iscrtava spiralu, koja neće moći, kakav je već slučaj sa spiralama, da dočeka svog kraja i konca. G-đa Dragnić je, dakle, ušla u sobu. Sve je na svom mestu – stočić, fotelja, dvosed, trosed – samo što u trosedu nema g-dina Dragnića. G-din Dragnić je familijaran čovek: uvek u odelu, u kravati, pram istanjenih vlasi kose nad čelom češlja zdesna, odeljujući čelo i ćelu (nikad mu ne upada u supu), uvek u trosedu, uvek s novinama (bilo u rukama, bilo rasprostrtih telom), uvek u uveku. A da je familijaran čovek g-din Dragnić potvrđuje i u ovom trenutku, dok, sedeći na mekanom busenu trave, skida sako, otkopčava lastiš kravate, svlači košulju i trik–majicu, koje ne želi da ošteti i uprlja krvlju očekivanom nakon prostrela srca, ovde na nepreglednom polju, veoma udaljen čak i od periferije grada. Da je familijaran čovek, g-din Dragnić će potvrditi i oproštajnim pismom (koverat je pod pištoljem, do povelikog oblutka, kojeg će, pošto podigne i repetira oružje, staviti na omotnicu i tako onemogućiti da istu ponese vetar, još uvek povetarac, koji, sudeći po hitnji, sudaranju i mešanju oblaka gore, na nebesima ima orkansku snagu), u kojem objašnjava da samoubistvo, za koje nikoga ne krivi (dva puta podvučeno crvenim flomasterom, boje krvi), izvodi van stana samo iz razloga da se njegovi ne bi osećali neugodno u stanu, jedinom dobru što im ostavlja, jer je živeo (jednom podvučeno flomasterom boje krvi) skromno, pošteno i tiho. G-din Dragnić, dakle, otvor cevi već repetiranog pištolja prislanja na kožu, čelik se uvlači među rebra na mestu ispod kojeg je, kako g-din Dragnić sasvim ispravno pretpostavlja, srce. Ono, kao zna da neće kucati još dugo, sada veoma jako i veoma lupa; koža u dodiru s metalom, trne, a trnci se spiralno šire celom njenom površinom. To nimalo neće uticati na odluku g-dina Dragnića: on će, sve u nameri da priguši detonaciju koja treba ma usledi, leći s pištoljem uperenim u srce, no već iritirana koža će žestoko reagovati na dodir svake vlati trave. G-din Dragnić će naglim kretom, mimo volje, refleksom krenuti da svoj torzo vrati natrag, u sedeći položaj, ali će taj trzaj, prenesen na kažiprst desne ruke, izazvati opaljenje pištolja. Kret tela sada već pokojnog g-dina Dragnića, koji se završava udarom čela u ledinu, naglim ispravljanjem nogu i njihovim širenjem u pravi ugao, neće zaustaviti putanja zrna metka. Ona će, prošav kroz srce i izbivši na leđa, trajati još kratko i, potom, lenjim lukom stremiti ka ledini. G-đa Dragnić je ušla u sobu. Skida kapicu s paunovim perom, tupe potom. Zasjaće ćela, odvojena od čela pramom istanjenih vlasi kose, češljanih udesno. Nasmešiće se oštro fitiljeni levi brk. G-đa Dragnić je u sobi.
Miodrag Vuković: "Smrt u Plužinama"
Cimeša, kako će se taj čovek, o čijem izgledu nemamo nikakvih podataka, upisati u knjigu gostiju hotela „Tamaris“ u Plužinama – ne treba se čuditi tome što hotel u Plužinama nosi ovakvo ime, ničemu se ne treba čuditi u Plužinama, jer ovaj grad, ovaj skup višespratnica je samo sanja, crtež na snegu, sećanje na budućnost, nestajanje i smrt, jednako kao što mlečnozelena boja vode Pivskog jezera svojom jedinstvenošću obnavlja sećanje na Pivsko oko koje je u svojoj zeni prelamalo neponovljiv spektar, delić koga je bila baš ova mlečnozelena boja Jezera, danjom svetlošću ublažena boja lica mrtvaca što počivaju njegovim dnom – Cimeša će, dakle, pošto je obavio dužne formalnosti na recepciji hotela „Tamaris“ (nemamo podataka ni o tome da li je, u međuvremenu, svratio da vidi svoju sobu, čiji ključ drži, i nehajno se igra njime), ući u hotelsku kafanu.
Niko od gostiju u punoj kafani – samo jedan sto čeka na Cimešu – ne obraća nimalo pažnje na Cimešin ulazak u kafanu, i to zato što oni za svojim stolovima sede oduvek i za njima će ostati zauvek, zadubljeni u svoje pesme toliko glasne da se uopšte ne čuju, a samo bi čovek koji je, poput Cimeše, došao sa strane ili, čak, odozgo, možda pomislio da oni ne obraćaju pažnju na pridošlicu stoga što se zove tako kako se zove, a ne Dubljević, Cicmil, Rnjez ili, jelte, Vuković, dok bi onaj čija mašina ispisuje ove retke skrenuo pažnju i na okolnost da nemamo nikakvih podataka o Cimešinom izgledu. Cimeša će, elem, u dugom hodu ka stolu pored visokog prozora, kroz čija se ogromna okna pruža pogled na mlečnozelenu boju Pivskog jezera koja svojom neponovljivom nijansom senči sva lica u kafani, pa i ono Cimešino – možda je i to razlog što o njemu nemamo nikakvih podataka – boju koja se koncentriše u takođe ogromnom ogledalu iza šanka, Cimeša će, elem, u dugom hodu ka stolu pored prozora, u dnu sale, napornom hodu zato što je on, Cimeša, u središtu, u samom fokusu pažnje svih gostiju prostrane kafane hotela „Tamaris“, nastaviti da se igra ključem sobe kao još nehatnije, bacajući ga sve više uvis, u blizini jedinog praznog stola u kafani već tako visoko da ga hvata u gotovo golmanskoj paradi, koju će okončati padom u sasvim udobnu stolicu, čije sedište je obloženo zelenim skajem, zelenilom čiji sjaj mi, kafanski gosti, veoma dobro prepoznajemo kao zaštitni znak zabitih mesta. Cimeša je, rekosmo, u fokusu pažnje svih gostiju kafane hotela u Plužinama, pažnje takvog intenziteta da je prekinula sve njihove pesme, a svaki sto je na sav glas, iz svega mozga, pevao svoju pesmu, znatiželje koja je sva usta ostavila širom otvorena upravo usred krešenda pesme, a oči užagrila do te mere da su zenice uterale rožnjače pod beonjače, samo što se u njima ne prelama onaj neponovljivi spektar boja kao negda u Pivskom oku, već samo ona, istina jedinstvena, ali jedina boja, mlečnozelena boja Pivskog jezera, pažnje koja je tako intenzivna najverovatnije što se došljak zove kako se zove, a ne Dubljević, Cicmil, Pnjez ili Vuković, pažnje, utoliko neprijatnije Cimeši što se jedino konobar ne okreće na njega, što ne brenuje sve Cimešine napore da skrene njegovu pažnju na sebe, kao da bi konobarov dolazak ukinuo pažnju svih gostiju kafane, pažnju koja se koncentriše, usijanjem, u pretnju. Ovde se priča o Cimeši u Plužinama ukida, možda zato što nemamo podataka o Cimešinom izgledu, a oni bi bili neophodni da bi ova priča mogla da se nastavi; no ona nestaje u koncentraciji one jedinstvene mlečnozelene boje Pivskog jezera, svetlošću dana ublažene boje lica mrtvaca koji počivaju njegovim dnom, u Cimešinom licu o kojem nemamo nikakvih podataka – ni je li bilo bucmasto ili ispijeno, jesu li ga krasili brkovi ili i oni i markantan orlovski nos.    
Rečenice su dugi kadrovi, ali koje kamere, kakve? Analogija tu malaksava, ili promašuje, kada sebi povjeruje: ne dugi kadrovi, jer ono što se nalazi između zareza koji omeđuju apozicije, ne zarobljavajući ih, ovih aluzivnih skretanja koja nijesu i neke željezničarske nepovratne skretnice, mada kao da prijete da to budu, da nas izbace iz trake rečeničnoga smjera, ono dakle što između zareza, ne zarezujući našu nervozu, palaca, širi se, aludira, parodira i ruši, uspostavlja red i krši ga, to je prepušteno vibraciji čija “objektivnost” nije ni namjeravana, a nemir se stalno izaziva mrtvim morem predmeta i ljudi koji stoje iza rampe. I ta se filmska rampa stalno kod Brkice pomjera i preskače, štaviše, sama ta rampa je Brkičina pozicija, konop njegovog hoda, ili hod konopa. Ne znam o kom se ambisu radi, ispod, ili okolo, ali on po tom ambisu hoda bez kišobrana za ravnotežu, uz neku grotesknu ravnodušnost, podlu sarkastičnu uozbiljenost. Ono što se puši, dekonstruiše i prerušava, to sve je dio jedne dinamike snažnije od deskripcije bilo kog u jednom smjeru hodajućeg kadra, bilo koje kamere, makar ona bila i 3D: ono što iskrsava i ono što se rasprskuje, bez praska, upravo je svijet koji je tu jer ne može nigdje drugo biti prenijet: svijet koji nastanjuje čitalac u susretu sa tekstom, u prenosu koji samo prave riječi na papiru mogu da naprave. Istovremeno statične i pomične. Smislene i prazne, u šahovskom pomjeranju, šepanju, nespretnoj ispravljenosti koju prave naše reprezentacije i naše ispravljene prilike usljed nezaustavljivog fluksa svijeta. Hod između kadrova, to je ples Brkičinih dativa i instrumentala. Blizu imanenciji mišljenja koja je utopijska, koja istovremeno hoće i da uhvati misao, i samoj činjenici neuhvatljivosti cinično se osmjehuje. Bez galame, bez gužve. U magnovenju, ponekad, ali nikad u magli, izranjaju događaji kao neka usporena zbrka, ili zbirka, iz ove namjere da se sve strpa u poredak, i predmeti i ljudi. Čitao sam Brkicu u vozu  na relaciji Temišvar – Bistrica, u  vozu koji je izgledao raspalije i sablaznije od jugoslovenskih tokom ratnih devedesetih. Moj vagon, jedini koji je bio slobodan kada sam se provlačio kroz gnjile hodnike pune rumunske sirotinje, koja je podsjećala na Van Goghove krtolane, ili naše crnogorske iste takve, nije imao prozor. To je bila tajna njegove nepopunjenosti, otkrio sam je tek kad je voz krenuo, te sam pokušao tamo ostati neko vrijeme, i čitati Brkičine knjižice, dok je vjetar zavjesom šamarao unutrašnje zidove vagona, uz blago nejednaki tempo nalik na tapkanje bluz gitariste po papiru na starom pucketavom snimku. Nisam dugo izdržao, a ovaj moj slomljeni entuzijazam i praznina koju otkriva ovaj vagonski prozor, sve je to nalik na siže iz neke njegove priče. Mučnina Sartrovog Jeana kad u vagonu  tramvaja ugleda stolicu, tako nešto apsurdno raste u svakoj rečenici, šini koja savija bez razloga, slijedeći neko meko olovo jednog posebnog rečeničnog lova; taj lov je potraga, a ne nađenost, zato Brkica  instrumentalima i dativima izbjegava svaku usidrenost, svaku pauzu, a njegove apozicije klizaju naprijed, ili u dubinu, dubinu bine, mraka binskog, mraka binskih radnika, a ne prema nekoj zamišljenoj meti. Meta-mimeza neka ovdje je u igri, mimeza višeg reda, koja hoće da ospolji samu reprezentacijsku reperkusiju, sam otpor teksta, koji se tu otvara, koji tu otvara ambis svakom dovršenom slikom, zna to Brkica, i krči dalje, ili samo šara po površini, tu je dubina upitna, svaka nadobudna dubina tu sklizne sa mušeme rakijske, karirane, a svaka potreba da se negdje zabode šestar mapiranja, završi tragikomičnim stropoštavanjem instrumenta. Brkica gradi  svoj instrument tako što instrumental sredstva aktivira umjesto lokativa mjesta, pa mjesta plešu, mijenjaju se, lebde, pomažu nečemu burnijem što se projektiliše, da se ne bi projektovalo, kao neka camera obscura, ili kamena arhitektura, svejedno. Brkica hoće dinamizam i pomjeranje, ili samo lelujanje unutar ove transgeneracijske petrifikacije, jedne mekane skamenjenosti, gnjecave, želi da izgradi novu tvrdoću, ili novu projektilnu brzinu. Tu mi na pamet pada metak Ilije Šoškića ispaljen u bijeli zid galerije Attico, minimalna energija i maksimalno ubrzanje, kao sudar ove mekote i ove kometnosti; isto tako mekan koliko i tvrd, Brkica svoju malaksalu zateklost propušta kroz staklo sočiva jednog dvogleda, praveći meta-navigaciju unutar jednog nemogućeg sočenja, špijuniranja koje nema o čemu raportovati, sočiti, pa se oštra samoća špijunke okreće protiv svoga posmatrača, obješenog u hodniku, nalakćenog na vrata socijalističkih spavaonica, u sivom komforu druge ili treće generacije socijalističke birokratije koja tone u nacionalistički barok osamdesetih, u nejednakost označiteljskih ravni, između guslanja i bluza, između popularne kulture i kafanskih dezena, tu se i topologija Brkičina usložnjava, kao neki bizarni lov za sudarima koje ove sfere proizvode, škripuckanja koja ova nadimanja mjehura proizvode. Politična je upravo ta, naizgled nepolitična, tipičnost, tipiziranost, potiljačna anonimnost, koja se ovdje karnevališe, nepokretnost nemogućeg polisa, poslijepodnjevnog, dremežnog, koji mili milicijski, i trune unutra, uz cviljenje, ne uz riku. Detalji odbijaju svoje ornamente, a svaka ljudskost ističe svoje kosti upravo tromom nervozom svojih mišića. Rečenica pravi predmete, a ne oni nju, usisava u sebe, krči dalje. Ova rečenična drenaža usisava u sebe stvarnost i nudi zauzvrat zauzdani tekst, uz vedru zaludnost, sa žuljevima od dizgina, ili tečnošću iz tih pucajućih žuljeva po plošnosti očekivanja, rečenicu koja plovi, prostire se, više kao zmija, manje kao arhitektura, više kao vrijeme nego kao prostor. Prostota toga prostora, ostavljenog vremenu, ogoljena, upada Brkičinim instrumentalom priči, dativu njegove priče. Dativ ovoga darivanja, poetika toga dara takođe je od dinamizma bez optimizma, bez pragme uzvraćenosti. Darivanje podriva. Prodire. Metež koji pravi alkoholisani um, raspušten i razmečen, razmetljiv u alkoholičnome lijenom nadrealizmu, nestabilne perspektive, neravne površine. Smlavljena ambicija, uništeni vitalizam. Likovi, zato, prečesto, lete, jer ne znaju gdje bi drugo išli ili ležali, isparavaju, plutaju, stoje, nalakćeni, ili lebde, pa rečenice preuzimaju na sebe dinamiku, u fluidnom stanju, likviditetu bez likvidnosti, nalik nauljanom tragu koji promućkana rakijska tekućina pravi na zidovima providne boce, slivanje specifično, koje otkriva da se radi o alkoholu, a ne o vodi. Malaksalost koja krije kraj sedamdesetih i bujanje osamdesetih godina, možda i krvave devedesete, koje iz ove westernske konsternacije proizilaze kao iz neke prevelike, time i zlokobne naivnosti, ili  zabačenosti, ili zavaljenosti, upotrijebljene sa predumišljajem, te tako tek još surovije razbuktane, iz prašnjave dosade prodavnica namještaja, pravo na osunčana dubrovačka ratišta, iz tranzistorskog Brahmsa i dokonjačkih rasprava u provincijskim miljeima pravo  u maskirne uniforme ratišta i svratišta. Kao da je duh ove dokonjačke ispraznosti koju je Brkica uhvatio naslutio svu bedu Udbe, svu neudubljenost u vlastitu stvarnost, izvan konfekcijskih kataloga prezreloga samoupravnoga socijalizma, kojima Brkica završava svoje priče, postupkom modernijim i smjelijim od bilo koga postmoderniste svoga, pa i kasnijega vremena, horoskopski mrak  kojim dopisuje svoje zaplete, ili brak štekćuće šivaće mašine koju superimponira minornosti (svoga) pisanja, mašine za šivenje koja šije odijelo za vojno lice, o da, vojno lice, njegovu pretvornu, nijemu sivomaslinastu pozadinu. Rečenica pretapa kadrove, na mikronivou nikad oštrim rezom, više tupim noževima kojima Bruno Schulz načinje svoje  hljebiće zimskih dana, a Brkica vlaži svoje podgoričke, vrele, dnevi, nalik strpljivom beduinu, u tišini neke ironične ubijeđenosti. Ne mogu da baratam težinom te ubijeđenosti, niti da plovim dubinom tih uvida: Brkičina je vječita igra sa plošnošću i površnošću takva da nam ne nudi nikakvu svetogralsku megalomaniju: potraga se uvijek zadržava bez epske dužine, no ipak uz neku slutnju kasapnice, banalnosti, truljenja usred bestijalne praznine. Bez opipiljivog tijela. Tijelo izmiče ili malaksava, dok rečenica buja i izvija se barokno. No, bez pompeznosti. Bez kapitala. Bez poze. Poza je tu ona koja je ismijana, pozicije su tečne i promjenjive: svaki se čas mogu izvrnuti, kao što se narativ izvrće u reklamu za veš, vestern u pastiš, a pastorala u retoričku grešku. Sve to se dešava na malom prostoru, u skučenim prostorijama u kojima prostrjelne rane ovih projektila mapiraju novi primitivni barok savijanja, uvijanja, izvrtanja, tu se njegov dribling na petoparcu izvrće u nekakvo tapkanje, žongliranje lopte, čija lakoća ismijava ili metaforiše zatvorsku kuglu, neku vedru neumoljivu svezanost, vlastitost koja se (pod)nosi. U zemlji skribomana lijenog duha, Brkica je uspio napisati najviše najboljih rečenica na najmanjem mogućem prostoru. Ova njegova rečenična geografija, ovaj njegov dugi kadar, sve je samo ne mimezis nekakvog barbarogenijskog mudrovanja, ili lapidarnosti ljenosti. Bio sam urednik njegove knjige koju je priredio Božo Koprivica, i strpljivo sam čekao da izađe jedan jedini prikaz njegove knjige u Crnoj Gori, već godinu i po. Dok crnogorska kultura tone u bezvoljnost, mimikriju, jad i mlaku vodu, Brkičina knjiga opominje nas o snazi talenta uprkos bijedi, ali i otporu bijedi, tim istim telentom. Bez optimističnih ishodišta. Ne znam šta je sve tu mlitavo i malaksalo: hronološki, njegov opus se skuplja u sebe, prva knjiga priča Krug, soba ostala je najbolja, najžešća, najgušća knjiga. Posljednje priče smanjuju se i redukuju; do citata tuđih priča i anegdotske plošnosti, basnolikih viceva. Govoriti o razlozima za to znači možda i raspirivati bijes, ili melanholiju, ili ironični cinizam, što nisu u drugoj sredini imale svoj prijem, ili svoje sljedbenike, što su se u magli provincijske prerijske prašine caklile skoro ni za koga, kao klikeri, Borgesovi ili bilo čiji. Što su se brusile do nestanka. Što nijesu bile valorizovane. Ali možda je upravo u ovoj tragičnoj osamljenosti, koju smo i samim naslovom pronašli kao važnu za istaći, skrivena autentičnost njihovog vedrog mraka. Ili njihovog crnog sjaja. Svejedno. Sjajno!, volio je da usklikne Brkica. Ko zna za šta sve.
miodrag_vukovic_-_brkica_11 Miodrag Vuković (1947-2013)
Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.