Na samom početku 2022, u medijima se pojavila vest koja je prilično uzburkala javnost, o načinu poslovanja belgijske firme “Delez” u Srbiji, koji je kasirkama u svojim objektima, pod pretnjom otkaza, ponudio na potpisivanje Aneks Ugovora o radu kojim će im zarada biti obračunata po osnovici prvog stepena obrazovanja, odnosno sa osnovnom školom. Stručnjak i profesor FEFA Goran Radosavljević ovim povodom rekao je za Nova.rs: “Suštinski, stepen kvalifikacija radnika nema neke veze sa visinom plate, barem u privatnom sektoru, jer u javnom postoje koeficijenti. Zamislite da imate poziciju kasira, a da imate čoveka koji ima fakultet, pa to niko neće da radi” Udruženi sindikati Srbije “Sloga” pozvali su građane na bojkot kupovine u prodavnicama „Maxi“, „Tempo“ i „Shop & Go“ zbog ove odluke proglasom u kome se između ostalog navodi: „Pozivamo sve građane Srbije da u narednom periodu, posebno uoči Božićnog praznika ne kupuju u prodavnicama sistema 'Deleze Srbija' i solidarišu se sa radnicima kojima se smanjilo pravo na uvećanje minimalne zarade koja je mala, mizerna i ponižavajuće bedna”.

Potom se oglasila i kompanija “Delez” ističući da: ”Navedena izmena zahtevane minimalne stručne spreme isključivo ima za cilj povećanje obima zaposlenosti i mogućnost prijave većeg broja kandidata na poziciju prodavca, a u skladu je sa novim operativnim modelom kompanije i sistematizacijom radnih mesta. Za sve naše zaposlene koji poseduju više nivoe stručne spreme, prava iz radnog odnosa i kompenzacije nisu ni na koji način ugroženi promenom minimalno zahtevane stručne spreme.“ Konačno u svojoj izvrsnoj analizi, novinar lista “Danas” Aleksandar Milošević pojasnio je poslovnu politiku kompanije “Delez” kao nekonkurentnu drugim prodajnim lancima: ”Pravi razlog zbog koga kompanija traži spuštene kvalifikacije je taj što Delez više ne može da nađe dovoljno ljudi koji su završili srednju školu, a koji su spremni da rade u Maksiju za te pare (…) Što znači da ljudi sa srednjim obrazovanjem više nisu primorani da za 37.000 dinara rade u trgovinama kao što je Maksi (…)“.

Jedna druga grupa građana, visoko akademski obrazovanih, samostalnih umetnika primorana je da već godinama, tačnije 19 godina pristaje na procenu države da osnova penzionog i invalidskog osiguranja umetnika bude najniža tj. da se visina uplata bazira na modelu uvedenom 2003. godine, kada je umesto PET različitih platnih osnovica uvedena JEDNA u visini autorsko-izvođačkog honorara, a zarada je osigurana na iznos od 35 odsto prosečne zarade u Republici Srbiji.

Ako je bruto zarada u oktobru 2021. godine u Srbiji bila 91.132 dinara to znači da se samostalnim umetnicima doprinosi zaračunavaju na 31.895 dinara.

Ovo poništavanje visokoškolskog nivoa obrazovanja samostalnih umetnika i svrstavanje u kategoriju minimalnih osnovica dogodilo se dakle 2003. godine, u trenutku kada je odlučeno da se umetnici malo više “izbace na tržište” i da država prebaci teret njihovih doprinosa na jednostavno brisanje različitih platnih osnovica prema stepenu obrazovanja i godinama staža, pri čemu su i tada verovatno nastupile velike uštede. Ili u budžetu jednostavno nije bilo dovoljno sredstava za tu namenu?

Dug za doprinose nastao je još u Fondu za kulturu Beograda, a potom i zbog njegovog ukidanja 1993. godine, pa je do 1997. godine Grad sukcesivno uplaćivao doprinose po godišnjim spiskovima koja su dostavljala umetnička udruženja, a sve zbog nedostatka sredstava u budžetu. Pre toga, (počev) od 1983. godine uredno je uplaćivano penziono i invalidsko osiguranje samostalnih umetnika i to po pet osnovica osiguranja.

Evo šta je 2002. godine bila izjava članice gradske vlade zadužene za kulturu, Gorice Mojović:

Pitanje da li je baš i bilo tako, zaslužuje da bude predmet posebnog istraživanja. Da li je dakle te 2002. godine igde iko na čitavom svetu uplaćivao doprinose za socijalno osiguranje svojim umetnicima?

Medijski rat 2002. godine bio je pun optužbi sa obe strane, ali su izostale reakcije bilo kog Sindikata. Tadašnji ministar kulture dopunio je opštu zabunu upozorenjem da i udruženja nisu prema Zakonu o budžetskom sistemu ustanove za koje država obezbeđuje plate. „Ne sporimo, međutim, da je rad udruženja od opšteg interesa u kulturi. I Ministarstvo će nastaviti da finansijski podržava njihov rad. Dakle, dobre i kvalitetne programe i projekte. Možda će neko, ako ima kvalitetne programe, dobijati i veća sredstva nego do sada” (Vreme, 28.11.2002).

I tada je krenulo prebrojavanje - ko ima jahtu, ko ima vilu, ko je na estradi, a ko živi u Parizu, ko krije porez, kako ko naplaćuje honorare i od čega ko živi, i to imenom i prezimenom u vreme kada je u Beogradu bilo 1505 samostalnih umetnika.

Već 2005. godine odlukom Mi­ni­star­stva fi­nan­si­ja od 28. avgusta ko­jom se sa­mo­stal­ni umet­ni­ci obavezuju da sva­kog me­se­ca sa­mi pla­ća­ju do­pri­no­se, nastao je novi stepen problema. Tada su predstavnici Grada izjavili da postoji dobra vo­lja za plaćanje do­pri­no­sa umet­ni­cima ko­ji to sa­mi ne mo­gu, ali da to ne mo­že da či­ni na me­seč­nom ni­vou ka­ko zah­te­va nad­le­žno ministar­stvo. Po novouvedenoj odluci, umet­ni­ci iz Be­o­gra­da koji ne bi upla­tili mesečno do­pri­no­se do kra­ja godine bili bi ka­žnje­ni sa do 50.000 di­na­ra zbog ne­is­pu­nja­va­nja svo­jih oba­ve­za. Skup­šti­na gra­da imala je sred­sta­va i vo­lje da po­kri­je nji­ho­ve tro­ško­ve ali to je mogla da učini tek na kra­ju go­di­ne. Zato su umetnici pozvani da PRIVREMENO is­pu­ne svo­je oba­ve­ze ta­ko što će se sami pri­ja­vi­ti Po­re­skoj upra­vi, dok će Grad sače­ka­ti reakciju Mi­ni­star­stva fi­nan­si­ja na svoju primedbu. Za­tim će­ Grad već na­ći na­či­na da uskla­di­ svoju od­u­ku sa po­me­nu­tim Za­ko­nom o dopri­no­si­ma za obavezno so­ci­jal­no osi­gu­ra­nje.

Tada je odgovornost za na­sta­le kom­pli­ka­ci­je oko sta­tu­sa sa­mo­stal­nih umet­ni­ka delimično prebačena i na Mi­ni­star­stvo kul­tu­re. “Mi­ni­star­stvo je tre­ba­lo da re­a­gu­je dok je pred­log ovog Zakona još bio u pro­ce­su iz­ra­de, a za­tim su mo­gli da ne gla­sa­ju za nje­ga. Sa­da ka­da je Za­kon usvo­jen i če­ka se nje­go­va pri­me­na, oni su od­jed­nom na stra­ni sa­mo­stal­nih umet­ni­ka i nji­ho­vih udru­že­nja. Sa­da je ka­sno za ta­kvu po­dr­šku” – čulo se od odgovornih iz Grada. Pre­ba­ci­va­nje obave­ze o pla­ća­nju akon­ta­ci­ja za so­ci­jal­no i zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje sa po­slo­da­va­ca na umet­ni­ke di­rekt­no je ugro­zi­lo kon­cept o pre­la­sku na po­je­di­nač­ne ugo­vo­re, sa obzirom na to da su umetnici morali sami da snose svoje troškove, a honorari se nisu menjali.

Tokom 2013. godine prema Zakonu o kulturi, doprinose za penziju i zdravstvo plaćaju lokalne samouprave, ali se samostalni umetnici vode kao individualni poreski obveznici. Lokalne samouprave zbog svojih budžetskih problema kasne sa uplatama, kamate se gomilaju i tako su počele da stižu opomene pred izvršenje prinudne naplate.

Rada Kostić iz Poreske uprave je na jednom od sastanaka tadašnjeg Odbora za kulturu i informisanje Narodne Skupštine Republike Srbije izjavila je da je taj organ spreman da pomogne, ali da su mu „vezane ruke", jer mora da izvršava svoje zakonske obaveze i da jedino Vlada Srbije može da otpiše dug. Međutim, kada bi lokalne samouprave uplatile neku sumu, ona je prvo odlazila za kamate, dok je na dug glavnice, tekla nova kamata. Član istog Odbora Dejan Rančić zapitao je na pomenutom sastanku zašto niko ne pominje Grad Beograd čijom je krivicom, po njegovoj oceni, nastao problem. Naime, oko 90 posto svih samostalnih umetnika, čiji je broj od 2003. godine porastao na 1.800 prijavljeno je u Beogradu. Tom prilikom je od odgovornih iz Grada pojašnjeno da Grad Beograd kasni jer njemu kasne uplate budžetskih sredstava - navedeno je da Grad godišnje daje 100 do 120 miliona dinara za doprinose i da je to najveća stavka u gradskom budžetu za kulturu, ali da je problem kod punjenja budžeta. Pored toga, kamate bi trebalo da plate Ministarstvo finansija i sama Narodna skupština jer su donosili takve zakone.

Zašto su na početku ove priče kasirke, „Delez“ i plemeniti apeli Sindikata? Zato što se radi o konkretnom realnom radničkom pitanju, o tržištu i platnim razredima. Samostalni umetnici su tretirani kao neka pojava izvan okvira ove slike radnih odnosa i dešavanja na konkurentnom tržištu rada. Ipak ova dva primera imaju zajednički sadržalac - a to je vrednovanje rada i obrazovanja određenih društveno ekonomskih grupa.

U nekadašnjoj “strahovitoj, komesarskoj Jugoslaviji” mladima je bilo zagarantovano besplatno obrazovanje, ali je kod umetničkih akademija postojala distinkcija - bilo je to visoko obrazovanje sa ciljem davanja doprinosa društvu u celini kroz stvaralaštvo odnosno umetnička dela. Ova se definicija ponešto okrunila tokom godina, jer je društvo u celini izgubilo kohezionu kulturnu tradiciju koja mu omogućava da vrednuje doprinose sopstvenih stvaralaca, a niz devalvacija ličnosti, opusa i revizija istorijskih činjenica dodatno je uklonilo kordinate za bilo kakvu orijentaciju. Kako se razlikuje javna od ličnosti iz kulture,u kom domenu se daju pravi doprinosi društvu, da li je i kritika, subverzija ili alternativa takođe značajan deo kulturne dinamike i stvaralaštva, ostala  su pitanja bez odgovora. Do danas, takođe pitanja - sa nagomilanim kamatama.

U tom i takvom ne-sistemu, sa ostacima nekadašnjeg modela samostalnih umetnika koji kroz svoj rad pružaju doprinos celokupnom društvu, počela je veoma gruba utakmica. Danas, samostalni umetnici su izjednačeni sa onim građanima koji su imali problem kod kredita iskazanih u švajcarskim francima, sa onima kojima su greškom stigli astronomski računi iz službi naplate komunalnih troškova i svim drugima koji su kolateralna šteta nekordiniranog rada različitih Ministarstava i Uprava, donošenja novih zakona i ponajviše preovlađujućih ideoloških modela koji prema sopstvenom hiru “ispisuju istoriju ispočetka”. Problem je što takvo ponašanje i delovanje u kulturi i umetnosti jednostavno nije moguće, a da to niko ne sme otvoreno da kaže - dakle, niste dovoljno kulturni da bi se bavili kulturom tj. kulturnom politikom i strategijama razvoja. Da biste mogli da rešavate pitanja stara 19 godina, koja samostalne umetnike dovode kao korisnike do kuhinja za beskućnike, a mnogo ređe kao kupce do prodavnica „Maxi“, kao što nam je to nedavno prikazala fotografija nekada cenjene glumice, samostalne umetnice Vesne Pećanac na obroku u trpezariji verskog dobročinstva.

Omiljena izreka studenata umetnosti u nordijskim zemljama je godinama bila: ”Ako ništa ne uradim sa umetnošću, radiću na kasi”.

To je bio prvi izbor za početak karijere mladih u zemljama pouzdanih ekonomija koje se u novim neoliberalnim preraspodelama takođe transformišu. Pitanje je za koga su danas rezervisana mesta na kasama u svetu a za koga u Srbiji. Takođe, još značajnije pitanje je širi društveno-ekonomski okvir sistema u kome su potpuno redukovane mogućnosti pojedinca da se posveti bilo kojoj aktivnosti izvan obezbeđivanja elementarne egzistencije: prihvatanja jednog ili nekoliko poslova čiji tempo u potpuno isključuje mogućnost samoostvarenja, i dovodi do potčinjenosti reprodukciji profita i elementarnim mehanizmima komzumerističkog društva. Manje optimistični, anestezirani konstantnim urušavanjem sistema vrednosti, smatraju da je posao kasirke bazični nivo u čijim okvirima se kreće celokupna domaća ekonomija, Analitičar Danasa Aleksandar Milošević usuđuje se da pomene “uslugu lošijeg kvaliteta” zbog nižeg obrazovanja, ali to je usamljeno mišljenje.

Pre nekoliko dana, videli smo stariju koleginicu, članicu ULUS-a za kasom u jednom beogradskom prodajnom objektu poznatog trgovinskog lanca. Bila je to stvarno ona, ali se pravila da nije.

Ovog puta misao Džona Lenona dolazi na kraju:

Čega su odraz samostalni umetnici u Srbiji?