Beton br.211
Četvrtak 19. septembar 2019.
Piše: Aleksandra Sekulić

Bilo jednom... na Divljem Zapadu... u Americi ... u Holivudu

O filmu Kventina Tarantina „Bilo jednom… u Holivudu“ (2019)

Film „Bilo jednom u Holivudu“ Kventina Tarantina („Once Upon a Time in Holywood“, Quentin Tarantino) podelio je kritiku i publiku, koja se kroz šum citata, omaža, filmske erudicije i igrališta pop-kulture probija zagledana u fascinantnu rekonstrukciju Holivuda 1960ih. Najavu Tarantina da posle desetog filma neće više režirati filmove, već će se posvetitti pozorištu i televiziji publika posle gledanja ovog filma shvata ozbiljnije, a ne kao caku za povećanje gledanosti. Jer, film u kombinaciji sa ovom izjavom autora ima i testamentarnu vrednost. Kritičari vide film kao ljubavno pismo Holivudu 1960ih u čije se filmove Tarantino zaljubio, neki i kao preterano samoudovoljavanje pri čemu je publika posmatrač privatnog rituala, a neki i kao maestralno ostvarenje koje meandriranjem fabule i oživljavanjem perioda sa kraja 1960ih omogućava direktoru fotografije i reditelju da pokažu svoja najveća dostignuća.

 

Tarantino film nudi kao pogled u unutrašnjost tog Holivuda. U razgovoru na Pure Cinema Podcast opisao je film i kao pokušaj da prikaže nesnalaženje holivudskih glumaca koji su imali uloge onoga što Tarantino zgodnih kauboja i „toliko su vremena proveli prolazeći džepnim češljevima kroz ’pompadur’ frizure“, da su bili zatečeni pred promenom kulture koja se „menja pod njima“ krajem 1960ih. Rik Dalton (Leonardo DiCaprio), koga pratimo dok pokušava da se kreće iz svoje uloge lovca na glave na Divljem Zapadu u TV seriji ka nekim ambicioznijim ulogama na filmu, po Tarantinu sadrži elemente mnogih sličnih, zgodnih „vodećih muškaraca“ („leading men“) u sličnim ulogama koje su bili važan topos Holivuda i pop kulture (George Maharis, Edd Byrnes, Tab Hunter, Fabian, Vince Edwards, Ty Hardin). Rik Dalton se suočava sa situacijom u kojoj hipi sinovi poznatih glumaca postaju nove zvezde i promovišu novi androgini, vitki, dugokosi imidž „vodećih“ (Michael Sarrazin, Peter Fonda, Michael Douglas, Arlo Guthrie). U toku ovog intervjua, Tarantino najavljuje i repertoar koji omogućava bolje razumevanje svih skrivenih i otvorenih referenci u filmu, a koji publika može pratiti u Beverly Cinema u Holivudu, čiji je vlasnik odnedavno upravo Tarantino. Ovim preplitanjem filmskog programa kojim se širi polje razumevanja novog filma, Tarantino na neki način podržava i kritičarsku tezu da se radi o njegovom ritualu evokacije Holivuda u koji se kao mali zaljubio. Promenu kulture koja se menja „pod nogama“ Rika Daltona i njegovog dublera, profesionalnog kaskadera, Klifa Buta (Brad Pitt), možemo pratiti i kroz njihove susrete sa nosiocima tih promena.

 

Novi komšija Rika Daltona na Sielo drajvu (Cielo Drive) je najinteresantniji novi reditelj iz Evrope, Roman Polanski. Dok posmatra Polanskog kako vozi ka svojoj kući, sa svojom suprugom Šeron Tejt (Margot Robbie), Rik Dalton mašta o šansi da se sa njima upozna, zamišlja njihovu žurku na koju bi bio pozvan, i koliko bi to perspektiva otvorilo. Ova žudnja za novim šansama i za novim „kul“ holivudskim vezama dobiće na kraju filma i svoj odgovor, ali do tada ova dva sveta ostaju povezana samo tom žudnjom. Na jednoj žurci u vili Hjua Hefnera, imamo priliku da vidimo tu novu atmosferu, i čujemo o odnosima Polanskog, Tejt, Sibringa i ostalih prijatelja iz te nove ekipe, kako ih Stiv Mekvin prepričava Riku Daltonu dok posmatraju njihovo đuskanje i druženje sa udaljenosti. Dakle, mi posmatramo Rika i Stiva kako posmatraju ovaj novi Holivud, pri čemu Stiv jeste pozvan u taj svet, a Rik za njim žudi, i uvlači i nas u zamišljanje tih novih uloga i susreta, zaista šta bi se sve moglo desiti i nastati kada bi nekako uspeo da se sa njima upozna ovaj lovac na glave iz TV serije, koji je fasciniran filmom „Rozmarina beba“?

 

Rikov dubler, profesionalni kaskader Klif But ima reputaciju opasnog, zbog nerazjašnjene smrti njegove žene koja je navodno pala sa jahte (ovo je aluzija na smrt glumice Natali Vud), ali i nezgodnog saradnika na snimanju: potukao se i sa akcionim glumcem kakav je Brus Li (i pobedio). Klif je angažovan za razne vrste pomoći Riku Daltonu, između ostalog i da ga vozi, otkad je Rik svoju dozvolu izgubio zbog pijane vožnje. Sa Klifom se vozimo minuciozno rekonstruisanim ulicama Holivuda „iz epohe“ i pratimo i učestale poglede i susrete sa „nimfama“ koje stopiraju. Sa mladom devojkom iz ove ekipe, Pussycat (Margaret Qualley) Klif uspostavlja neku komunikaciju i vozi je na njeno odredište, Spahn Movie Ranch, gde ona živi u komuni. Klif od ranije poznaje ovo mesto, jer je na njemu radio dok je ovaj ranč služio snimanju vesterna. Ranč postaje i poprište Klifovog vesterna, junačkog pokušaja spašavanja svog poznanika, Džordža Spana, vlasnika ranča, za koga on veruje da je nemoćan da se odbrani od komune koja se na njegov ranč naselila. Scena snimljena u atmosferi i najboljim tehnikama vesterna, gde žene, pripadnice komune Čarsla Mensona, koje proviruju iz kuća i kroz prozore, pojačavaju utisak neke tajne i saspens pred obračun. U komičnom obrtu ispostavlja se da je sve što su žene rekle o Džoržu zapravo tačno, i da je on vrlo zadovoljan situacijom u kojoj im u zamenu za seks daje pravo da žive na ranču. Klif, u svom odlasku sa ranča, vrlo klintistvudovski disciplinuje jednog od mladića koji mu je probušio gumu na automobilu i odlazi.

 

Još jedan od filmskih likova nas vodi u šetnju Holivdom: Šeron Tejt. Ona dolazi u belim čizmama i crnoj rolci (ima li ikoničkijeg imidža za 1960te) u Beverly Cinema u kome se prikazuje njen film u kojem glumi sa Dinom Martinom, i zaposlenima veselo stavlja do znanja da ona glumi u filmu koji prikazuju, oni se sa njom fotografišu i sve je to čini srećnom u slutnji slave koja je tek čeka. Uživa u svakoj sceni komedije koju gleda u bioskopu, sada skinutih čizama i sa bosim nogama na naslonu sedišta ispred sebe, čime Tarantino potpisuje i ovaj svoj film (prljava ženska stopala u centru kadra odzvanjaju još od filma „Petparačke priče“), ali na neki način Tarantino tako obeležava i bioskop Beverly Cinema koji sada i formalno poseduje i repertoarski oblikuje. Scene borbe u filmu prizivaju kod Šeron i sećanje na treninge koje je sa Brusom Lijem imala za te iste scene, a ove akcione scene žene na filmu nas mogu podsetiti i na jedan lik koji joj u Tarantinovom opusu prethodi, a u realnoj istoriji filma sledi: Foksi Braun (Foxy Brown), kasnije glavnu glumicu u Tarantinovom filmu „Džeki Braun“ („Jackie Brown“). Uživanje u filmu koje gledamo na licu Šeron Tejt u bioskopskoj sali jeste i poziv na ovaj zaljubljeni odnos prema filmu pri čemu i film koji upravo gledamo može biti udica, jer treba proširiti i njegova značenja poznavanjem filmske istorije.

 

Kad smo već kod istorije, ovdašnju javnost najviše zbunio kadrom u kojem je na nekoj privatnoj projekciji na platnu kadar sa partizanima, možda tek dve sekunde, ali u kojem se svi trude da prepoznaju o kojem se partizanskom filmu radi, i šta će on tamo. U sali za projekcije holivudskog producenta (Al Paćino) u kojoj se na kratko crvene petokrake zasijaju sa kapa partizana na platnu, dakle u takvom centru planiranja i osmišljavanja produkcije 1960ih, sasvim je normalno da se prožimaju međunarodna i holivudska produkcija ( dobacuju mi kolege: poznato je i da je Tarantino rado gledao partizanske filmove, i napominje dobacivač Joca: kao vesterne). Rik je i sam imao ulogu u filmu o II svetskom ratu; u jednom od prisećanja vidimo i njegovu scenu u kojoj neustrašivo napada naciste bacačem plamena i oni stradaju u vatri. Osim očiglednog komičnog preterivanja (i namigivanja meme zajednici koja posebno često u svojim uradcima koristi sliku bacača plamena), ovo je i zanimljiva autoironična refleksija na opus samog Tarantina i njegov film „Inglorious Bastards“. Rikova putanja karijere posle sastanka sa producentom sasvim je logično internacionalna: on odlazi u Italiju da snima „špageti vestern“ sa čuvenim Korbučijem. Kasnije, Rikovo glumačko sazrevanje zapravo inicira devojčica koja mu na setu novog filma u Holivudu, dok pripremaju uloge, daje inspiraciju i samopouzdanje, te Rik, transformisan u dugokosog vestern negativca kojeg stilista oblikuje prema savremenijim trendovima 1960ih, zablista u svojoj novoj ulozi.

 

Zanimljivo je da se radnja filma „Bilo jednom...“ odvija u dva dana razdvojena periodom od šest meseci, u februaru i u avgustu. Šest meseci Rik Dalton provodi u Italiji na snimanju i vraća se sa suprugom, italijanskom starletom, ali i sa odlukom da zbog svojih mogućnosti mora da prekine sa angažmanom Klifa Buta. Očekivani avgust je upravo 8. avgust – dan kada je nekoliko članova Mansonovog klana izvršilo ubistva u kući Romana Polanskog na Sielo drajvu (ubijeni su: Sharon Tate, Jay Sibring, Abigail Folger i Wojtek Frykowski). Fascinacija Holivuda Mansonom i ubistvima koja su potresla svet ne jenjava, i dalje se filmovi bave različitim aspektima ovih događaja, od života komune do suđenja, ali ostaje opšti utisak da je ovim ubistvima na neki način obeležen kraj jednog perioda Holivuda. Treba to imati u vidu kada posmatramo način na koji Tarantino u filmu razvija ovaj događaj. U noći kada Rikova nova supruga ulazi u njegovu kuću, Klif odlazi u šetnju drogiran, i Rik na bazenu uči tekst za svoju novu ulogu, Mansonovi sledbenici prepoznaju automobil kojim je Klif vozio do njihovog ranča, zatim prepoznaju i samog Daltona i konstatuju da je to glumac iz serije „Bounty Law“, time i sam saučesnik natapanja društva nasiljem. Zbog toga odlučuju da napadnu njegovu kuću, i ne uspevaju jer bivaju savladani u surovom, nasilnom tarantinovskom obračunu: od strane Klifa i njegovog psa, uz asistenciju preplašene Rikove supruge, ali i uz završnu Rikovu odbranu kuće bacačem plamena, onog istog kojim je u filmu, davno, pobedio naciste i koji je kao suvenir sačuvao. Pojava bacača plamena, koji nije samo rekvizit već je realno oružje, ima sličan komični efekat kao i u insertu iz tog navodnog Rikovog filma o II svetskom ratu. Komično je, dakle, osvestiti da je rekvizit 1960ih bio realno i opasno oružje, i način na koji Rik kao ’neočekivana sila iznenada reši stvar’ na jedan tipični „filmski“ način, ali ako se stavi u kontekst napada koji je obrazložen upravo nasiljem na filmu (motivacioni govor za napad među Mensonovim pristalicama) koje inspiriše nasilje u društvu, imamo jednu ozbiljnu zagonetku, odnosno treba naći Tarantina samog u ovom filmskom finalu.Tarantino realni istorijski događaj skreće na sebe, dakle decenijske primedbe na preterano nasilje u svojim filmovima postavlja kao diskurs napadača iz Mensonovog klana, i fiktivnog lika umetnutog u ovaj istorijski događaj, koji u sebi sažima mnoge slične „leading men“, postavlja u poziciju da filmskim rekvizitom savlada ovaj napad. Posle ovog događaja partnerstvo Klifa i Rika biva obnovljeno, a sam Rik, dok ispraća ambulantna kola sa povređenim drugom i policijska kola posle uviđaja neočekivano doseže svoja vrata raja. Naime, Džej Sibring, jedan od prijatelja Šeron Tejt, uznemiren bukom u susedstvu na kapiji kuće Polanskog razgovara sa Rikom, susedom, o tome šta se desilo, i impresioniran Rikovom pričom poziva ga unutra, dakle Rik stupa u društvo novog Holivuda, a Menson ostaje na margini istorije, nema ubistava u kući Polanskog, nema suđenja, nema surove traume koja je paralisala Holivud. Ne zaboravimo, sve je to postigao fiktivni junak, glumac, filmskim rekvizitom.

 

Za razliku od filma „Inglorious Bastards“, gde je Tarantino osmislio drugačiji tok II svetskog rata, umetnuvši specijalnu jedinicu koja isto u plamenu anulira vrhušku nacističkog zla, u filmu „Bilo jednom... u Holivudu“ već samim naslovom sugeriše bajkovitost radnje, holivudski obračun sa sopstvenom istorijom, unutrašnjom i onom šire poznatom. Ovde je obračun sa zlom koje završava u plamenu naglašeno fiktivan, sprovodi ga sam film, kako bi omogućio onaj zamišljeni srećni susret starog i novog, ispunjenje žudnje jednog holivudskog glumca/junaka da se pridruži obećanju novog, višeg i umetničkog. Rik je zaslužio ovo otvaranje vrata raja već time što je savladao sebe, uspeo da se razvije kao glumac iz tipske uloge u vrhunskog negativca, i prijateljstvo sa „kul“ ekipom kod Polanskog dolazi u tom smislu kao logična nagrada za ovaj razvoj, a ne toliko za junačku pobedu nad napadačima. Dakle, kako je naslovom obećano, film o filmskom svetu, istoriji i razvoju Holivuda dolazi kao poziv da se radost u filmu koju predstavlja Šeron u bioskopu, sačuva, da preživi potres, da se banalno zlo stihijske osvete nikada ne nađe u centru diskursa, već ostane na dubokoj periferiji. Film je poziv da to zamislimo, u vremenu kada je obeshrabrena takva vrsta imaginacije, da zamišljamo Holivud kakvim nije postao ili može postati. Zato mi drugi šaptač, Ognjen, skreće pažnju na ono što većini promakne: a ko je narator koji se svega par puta u filmu poduhvati rezimiranja i vođenja priče? Zaista, čiji je to glas?

 

Druga je stvar šta bismo zaključili kada bismo se udubili u mogući rasplet koji sugeriše Tarantino, da li bi se zaista primetila suštinska razlika, da li bi bilo manje histerije i slave dodeljene stihijskom zlu i smrti. To je teren u kome se zahteva ozbiljniji kritički aparat bez sentimentalnih kočnica, i u tome bi bio ravan izazovu koji je ponudio novi serijal Twin Peaks: šta bismo zatekli i da spasimo Loru Palmer, odnsono Šeron Tejt, i čija bi to na kraju bila „cerebralna igra“...

Štrafta arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.