Beton br.89
Utorak 09. februar 2010.
Piše: Andrija Matić

Bezubo pismo

Književnost i provokacija

Pitanje provokacije u književnosti kod nas nikada nije dovoljno istraženo. Danas je ono posebno aktuelno, zato što je autentična provokacija gotovo nestala sa srpske književne scene. No, da bi se ovo pitanje razmatralo, mora se prvo razumeti da postoji više oblika provokacije, ali da nemaju svi isti značaj. Naprotiv, neki oblici služe da učvrste vladajuće principe društva koje autentična provokacija želi da ospori.

 

ŠILO I BATINA

Autentična provokacija uperena je protiv vladajućeg mišljenja, protiv vrednosti koje većina u jednom društvu smatra nepobitnim, jedino ispravnim, državnim, nacionalnim, patriotskim, ponekad i jedino zdravim, posebno u društvima sa izraženim totalitarnim potencijalom. (Pri tom, većina nije samo politička. Ona često uključuje najširi sloj društva u kojem političari predstavljaju manji deo. Ovde je, dakle, bitno većinsko mišljenje, a ne samo trenutna politička struktura koja ga podržava.) Autentična provokacija, prirodno, želi da razbije nedodirljive vrednosti ili ukaže na pluralizam vrednosti, koji u mnogim društvima ne dolazi do izražaja. Ako najveći deo društva smatra da neku vrednost ne treba osporavati, autentična provokacija će učiniti suprotno: osporavaće je u svim njenim vidovima. Ako, pak, većina misli da neku pojavu treba žigosati, autentična provokacija će je podržati ili će makar pokazati da je legitimna kao i svaka druga. Zbog svega toga ona ima veliki značaj. Ona budi ljude iz letargije, ukazuje na negativne aspekte neprikosnovenih društvenih trendova, razobličava predrasude i otkriva nove vrednosti. U književnosti ona proširuje tematski opseg, neguje kritički duh i sprečava ustoličenje poetičkog jednoumlja.
S druge strane, postoje oblici provokacije koji čuvaju većinski poredak. I oni šokiraju javnost, neretko su i brutalniji od autentične provokacije, ali je oštrica njihove kritike, po pravilu, usmerena ka idejama koje osporavaju većinsko mišljenje. Ova druga vrsta, koju možemo nazvati i simulacijom provokacije, uvek je popularnija od prve. Ona je, zapravo, oružje većine u borbi protiv manjine koja je osporava.

 

UZ DLAKU

Kako izgleda autentična provokacija u književnosti? Uzmimo, za početak, prve dve knjige romana Gargantua i Pantagruel. Rable je u izrazito klerikalnom sistemu, koji do tada niko nije dovodio u pitanje, ukazao na veličinu nekih svetovnih vrednosti: na značaj ljudske telesnosti koji je Crkva vekovima poricala, govoreći da telo predstavlja tamnicu koja čoveka sprečava da doživi duhovno ispunjenje. Prirodno, ove dve knjige – koje su najprovokativnije u Rableovom petotomnom delu (ili četvorotomnom, ako prihvatimo da peta knjiga nije njegova) – izazvale su gnev tadašnje francuske Crkve i sorbonskih cenzora. Provokacije Džejmsa Džojsa, najeksplicitnije izražene u Dablincima, takođe spadaju u ovu grupu. Zamislite srpskog pisca koji bi Srbiju opisao kao središte moralne i duhovne paralize! Džojs je upravo to kazao za svoj Dablin, a preko njega i za čitavu Irsku. Bulgakovljev roman Majstor i Margarita predstavlja autentičnu provokaciju jer je pisac razobličio većinsko mišljenje u staljinističkom sistemu. Zato roman i nije objavljen za piščeva života, već se pojavio skoro tri decenije nakon njegove smrti. Primera, naravno, ima bezbroj. Markiz de Sad je zbog svojih provokacija život završio u ludnici. Oskar Vajld je dve godine proveo u redinškoj tamnici jer se narugao lažnom viktorijanskom moralu. Tomas Bernhard je više puta doživeo „javna šamaranja“ zbog svojih stavova prema Austriji. Zahvaljujući provokaciji iz Satanskih stihova, Salman Ruždi i dan-danas, nakon dvadeset godina skrivanja, koristi usluge agenata britanske tajne službe MI5. A pre par godina Orhan Pamuk je zamalo osuđen na zatvorsku kaznu jer je rekao da je njegov narod počinio genocid nad Jermenima.
E sad, zamislite turskog pisca koji napiše da su Jermeni vekovima ugnjetavali Turke i da su zaslužili da svi do jednog budu pobijeni. Da li bi to bila autentična provokacija? Naravno da ne bi. To bi samo učvrstilo većinsko mišljenje, bez obzira na sredstva koja pisac koristi. Ili, još bolje, zamislite srpskog pisca, sa najvećim darom za provokativan izraz, koji izjavi da su pederi bolesnici i da ih treba likvidirati nervnim gasom. Je li to autentična provokacija? Ne, to je simulacija provokacije koja služi da učvrsti opšteprihvaćeno gledište o homoseksualcima kao neprirodnim, nižim bićima.

 

EFEKAT ANESTEZIJE

Ako je sve to jasno, zašto u savremenoj srpskoj književnosti gotovo da i nema autentične provokacije? Odgovor je sasvim jednostavan: nema je zbog straha od posledica. Jer kada ona stupi na scenu, u „svetim dušama“ većine javlja se mržnja koju retko koja pojava može da izazove. Svaki autor autentične provokacije – pod uslovom da dođe u centar pažnje šire javnosti – mora da se suoči sa besom pravovernih, koji ne samo što će želeti da ospore njegovo delo, što će ga zasipati uvredama i nastojati da ga u svakoj prilici prikažu kao šarlatana, bolesnika, izdajnika, nego će vrlo često pokušati i fizički da ga ugroze. Štaviše, mnogi se neće smiriti dok izdajnik ne bude propisno kažnjen za svoja nedela. Efekat je i najbolji pokazatelj da li je neka provokacija autentična. Simulacija provokacije, koja štiti vladajuće mišljenje, ne izaziva mržnju, već tih, često impotentan protest malobrojne kritičke javnosti. I, što je najvažnije, njenog autora niko neće poželeti da prebije metalnom štanglom. Osim toga, pisac autentične provokacije, izuzev u prelomnim vremenima kada je sve relativno, neće biti ovenčan prestižnim nagradama. Možda će mu posle trideset godina dati neko utešno priznanje, ali mu za života neće dozvoliti da u sopstvenom društvu ima veliki uticaj. Toga se srpski pisci plaše. Zato je njihova provokacija uglavnom uperena protiv pojava koje i većina osuđuje ili je, u najboljem slučaju, usmerena ka većinskom mišljenju, ali sa obaveznom protivtežom (da svi budu zadovoljni). Zato se, dakle, mali broj pisaca bezuslovno bavi srpskim zločinima u Sarajevu, Srebrenici ili Vukovaru, pedofilijom u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, progonom homoseksualaca i drugim sličnim temama.
Ovo, razume se, ne znači da svaki pisac u svakoj knjizi mora pisati provokativno. To bi vodilo ka književnom jednoumlju protiv kojeg se autentična provokacija bori svim sredstvima. Nekim piscima, jednostavno, više odgovaraju drugačiji književni koncepti i oni bi možda upropastili svoj dar ako bi, po svaku cenu, želeli da budu provokativni. Međutim, ovde je problem što je autentična provokacija gotovo iščezla iz knjiga savremenih srpskih autora, što skoro svi pišu o temama koje odgovaraju većini. To je najbolji dokaz da je srpsku književnost zahvatila svojevrsna paraliza, koja će, ako potraje dovoljno dugo, ugušiti kritički duh i svesti književni izraz na čistu kozmetiku ili još jedno sredstvo društvene anestezije.

Foto: Vera Vujošević

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.