Beleške na zidu Marijane Markoske - Poly Styrene, ili od ploče do kecelje

Posle 40 godina, tačka u kojoj se susreću istoričari, kritičari, preživeli muzičari i umetnici jeste: jedan od najuticajnijih koncerata u istoriji bio je onaj kome je prisustvovalo dvadesetak ljudi (ili tridesetak, o tome se vode duge rasprave) u Mančesteru 1976, nastup Sex Pistols u Lesser Free Trade Hall. Sledećeg dana, budući basista Joy Division pozajmio je novac od mame i kupio je svoj prvi bas, uskoro Mark E. Smith sastavlja The Fall, a Morissey The Smiths, članovi benda The Buzzcocks počeli su da vežbaju da budu predgrupa na sledećem koncertu Pistolsa; Mančester je zapaljen – ostalo je istorija. Ima još “istorijskih” koncerata Pistolsa, omiljeni mi je onaj nastup za Božić u Hadersfildu, novogodišnji poklon-koncert deci vatrogasaca koji su bili u štrajku. Manje je poznat istorijski značaj njihovog koncerta u Hejstingsu, Pier Pavilion, 1976. Njemu je prisustvovala devetnaestogodišnja Marianne Joan Elliot-Said. Inspirisana, objavila je oglas u novinama u kome je tražila pankere koji žele da oforme bend. Tako je nastao bend X Ray Spex, a Marianne je uzela ime Poly Styrene, po polistirenu, želela je da naglasi koliko su potrošne i odbacive pop zvezde, i kako se ta privremenost može ospoljavati svesno, imenom.

Bio je to tektonski potres: žene, već ohrabrene u panku da menjaju na bini paradigmu žene u pop kulturi i u muzici (Siouxie Sioux, The Slits, na primer), sa Poly Styrene dobijaju glas direktnog političkog angažmana, emancipacije i borbe protiv kolonijalnog tlačenja i rasizma. Zahvaljujući imidžu koji je prkosio zahtevima pop kulture za seks bombama i svojim brojnim hrabrim izjavama,u štampi je opisivana kao „naj nekonvencionalnija pevačica“. Da, i „mešane rase“ - bila je jedini ne-beli/a izvođač/ica manifestacije „Rock Against Racism“ u aprilu 1977. godine (uz učesnike „The Clash“, „The Ruts“ , „Sham 69“ i druge). Samo par godina rada benda, album „Germfree Adolescents“ bilo je dovoljno da se otvori nova perspektiva, i da se postave temelji za buduću eksploziju pokreta riot grrrl (1990ih u SAD-u). Za svoju pesmu „Oh Bondage, Up Yours!“, koja se smatra nezvaničnom himnom riot grrl i feminističkog panka, rekla je da je to anti-kapitalistička pesma. U tekstu “Ljubičaste kecelje u kontekstu intenziviranja nasilja prema ženama” (portal Mašina, mart 2019), Ana Vilenica zaključuje da je u novom talasu feminizma ponovo postao zamisliv anti-kapitalistički feminizam. Ovim podsećanjem na Poly Styrene ukazujemo na važne resurse i kontinuitete feminističke borbe, u vremenu potiranja dostignuća ženske emancipacije, kada se i akcija sa keceljama u Beogradu, o kojoj piše Ana Vilenica, smatra subverzivnom.

Marijana Markoska je 2016. za izložbu “Dva zida” (grupna izložba sa Aurelie William Levaux, u CZKD) omote ploča važnih za pank i novi talas tretirala kao pejzaže koje posećuje, umećući slike svog tela na mesta protagonista ovih slika i ploča. Umnožavajući se i prilagođavajući pozama i stavovima na omotima, Markoska je “proživela” i ovu dimenziju nasleđa pobune koje je njenoj (našoj) generaciji bilo dostupno na audio kasetama, kompilacijama. Celina iskaza u formatu ploče ili albuma imala je važnu vizuelnu komponentu, u kasnijim formama prenosa na drugi način formatiranu i tretiranu.Parafraze omota ploča postale su mesto upisivanja, provera ima li nas u toj istoriji, da li se prepoznajemo danas u njoj, odnosno da li ima nečega relevantnog u pobuni, muzici i umetnosti za koju smo smatrali da je formativna. Da li i dalje izaziva, otvoreno prvocira, ako se stane u stav Dead Kennedys; da li se ironijski razotkriva malograđanski, kolonijalni, konzervativni strah ako se sa/umesto X Ray Spex uđe u epruvete sa omota “Germfree Adolescence”... Ono što se uspostavlja jeste uvid u ekosistem pobune, u kojem su odnosi među pojedinačnim akcijama, radovima, kolektivima, tekstovima, njihovi međusobni uticaji, omogućili njegov nagli i dugoročno važan razvoj. Zato je mogućnost da se jednim likom-telom-gestom Marijane Markoske ponovo izvede svaki od njih na neki način i performans “prošivanja” fragmenata, ukazivanja na njihovu ulogu u iskustvu koje posmatramo kao jedinstveno polje različitih formata pobune - sa potencijalom reaktivacije.