Jedan od junaka romana Elementarne čestice Mišela Uelbeka nacističko razvijanje ideja Fridriha Ničea smatra logičnim. Poništavanje samilosti i saosećanja, stavljanje sebe iznad moralnih normi, uzdizanje želje na nivo osnovnog načela (aksiološkog infinitiva) legitimizuje svaki ideološki sadržaj, manijakalnu predrasudu ili malignu fiks-ideju. Barijere su pokidane, humane veze poništene, voluntarizam ega postao je prst na obaraču.

Ako će pas pridaviti mačku kada mu se bude pružila prilika za to i ako bude u stanju da to izvede (što najčešće nije u stanju), to će u nama izazvati stanje mikro šoka, jer bledoplavi buldog, preteća animirana dobričina, to nikad nije učinio Tomu, mačku zloćudnom i maleroznom, sebičnom i nespretnom, koji nikad nije držao u zubima mlohavo truplo miša Džerija, iritantnog pametnjakovića. Njegovo lukavstvo i domišljatost uvek odnesu pobedu, zadobivši pritom i naše simpatije. Jer Džeri je majušan i nemoćan, brani svoj goli život i jedino oružje koje mu stoji na raspolaganju jeste delatna upotreba njegovog majušnog uma.
Zanimljivo, crtaći (cartoons) generički nose naravoučenije jedne basne ili moralne alegorije. Poduka će u megaproizvodnji industrije zabave biti potisnuta daleko iza pokretnih sličica za račun vedre dinamizacije nasilja bez krvi. U primeni nasilja onaj koji se brani, miš, nimalo ne zaostaje za onim koji ga napada sa letalnim naumom. Od promotera poučitelnog modela da se nasilje nad nemoćnim ne isplati (sve i kad je nemoćno biće tek plen predatora u lancu ishrane), da je raznovrsnost životnih formi zajamčena kao vrhunsko dobro prirode (jedna sasvim postmoderna multi-poenta), i plen i predator postaju gladijatori zabave i hedonisti larpurlartističke commedia della violentia.
Zašto se onda čudimo, pitao se u jednom eseju Hans Magnus Encesberger, što je dete u ZOO vrtu gurnulo ruku u kavez sa tigrovima i ostalo bez šake: divlje životinje su smešne i dražesne, pokretne igračke a ne utamničene zveri sa neumanjenim nagonom za ishranom i napadom. Idem korak dalje u odnosu na Encesbergera. Nezavisno od crtaća, šta treba da bude naša poruka deci (smisao odnosa među vrstama ispričan deci): insistiranje na legitimnosti predatorskih poriva ili na nekoj vrsti pastelne predstave sa pripitomljenim akterima i opcijama koje se klone krvožednih svršetaka? Odakle dolazi teško skriveno divljenje prirodnoj snazi zveri i simbolička identifikacija sa razjapljenim čeljustima, lavljim, vučjim ili medveđim, kljunovima i raširenim krilima orlova ili jastrebova heraldičkih?

Drugu vrstu animiranih filmova predstavljaju oni savremeni koji donose karnevalizovano nasilje i scene sasvim eksplicitne brutalnosti (recimo crtać u crtaću, „Svrabiša i Češko“ u Simpsonovima). „SiČ“ predstavljaju negativ „Toma i Džerija“: miš je nasilan i redovno ubilački uspešan; svejedno, prijem je identičan kod predstavnika svih generacija, dominira urnebesni smeh. Ipak, parodija besposledičnog nasilja (definicija klasičnog animiranog filma za decu), iako potencira da je u našem savremenom senzibilitetu došlo do opšteg transfera od ljupkog i idiličnog ka bizarnom i morbidnom, ne relativizuje, nekmoli da ukida, postojanje predatorskog lanca. Parodija konsekventno finalizuje nasilan čin obelodanjujući njegov logičan mizanscen – od posledica eksplozije mačak neće biti blago i privremeno ošamućen već spektakularno raznesen u krvavu kašu. Ni kod parodije nije reč o osvešćivanju posmatrača šta je nasilje i kako ono zaista izgleda niti, tome nasuprot, o kratkovidom snižavanju stepena tolerancije prema nasilju. Poruga i podsmeh nemaju obrazovni potencijal, oni ukazuju da je društvo koje se otvoreno komički naslađuje animiranim nasiljem postalo samosvesno zloćudno i da nema više potreba da se sakriva iza moralnih, religioznih ili ideoloških restrikcija i optativnih modela o konfliktu i harmoniji, o društvenoj dominaciji i poželjnim uzrocima smeha.

Neulepšana realnost svedoči o biološkim zakonitostima koje je nemoguće potisnuti ili izbrisati. Životinje kolju da bi se prehranile, najčešće samo onoliko plena koliko im je trenutno potrebno da zadovolje glad. Učeći na „čistim“ primerima, ne izlažemo se opasnosti (epistemoloških) zabluda i (egzistencijalnih) klopki koje ugrožavaju život: dete naučeno da je zver pre svega ubica, nikad neće proturiti šaku da je prijateljski pomiluje.
Drugi odgovor koji insistira na senčenju grba istine i makar minimalnom polepšavanju portretisanog lica (Aristotelova norma koja se veoma lako iz oblasti tragičke umetnosti može preneti u sferu socijalne psihologije i humanističke propedeutike), traži oblagorođivanje nasleđenih naravi, čak i kod zveri, starozavetno podređujući sav stvoreni svet dobru čoveka i njegovim potrebama. Zver će biti pripitomljena kao domaća životinja i kućni ljubimac, ili bar kao vašarska atrakcija i pomoćnik cirkuskog klovna. Cilj paideie naslednika čoveka, sina i kćeri čovekove, jeste pripremanje za život u beskonfliktnom svetu, gde će nasilje biti opskuran rudiment istorijskih rečnika, apstraktan pojam bez realnog ekvivalenta, nešto nalik jednorogu ili vanzemaljcu, ptici Dodo ili kralju Arturu (nešto između mitskog predanja, davnih istorijskih dokumenata i čiste, benigne fikcije na koju je imun mozak novih ljudi).

Poenta klackalice o mogućnosti transformacije čoveka kao lidera primata počiva u proceni mogućnosti preobražaja ljudske prirode: da se način ishrane neće zasnivati na oduzimanju tuđeg života (svejedno što ga ne oduzimamo lično ako konzumiramo učinak tog čina), odnosno da će cerebralnost humanog postojanja moći u sebe da upije, a samim tim i supstituiše, svaku erotsku žudnju, sujetu, egocentričku kompeticiju, volju za gospodarenjem i posedovanjem.
Zapravo, klackalice nema jer niko utopijske premise ne smatra suvislim (sem univerzitetskih zamlata, plaćenih vernika boginje Imaginacije, čija je osnovna svrha da privuku dovoljan broj platežno sposobnih pitomaca da bi se vrteška edukativnog sistema vrtela i dalje). Ovde se sama srž ljudskog života vidi kroz mehanizme ishrane, oplodnje i socijalne afirmacije kao širenje vlastitih moći.
Pošli smo od poništavanja samilosti i od pridavljene mačke, dakle od nečega što je neizbežni zov prirode. Spojiti ove odlike odlikovalo bi paradoks – nametati svoju volju i verovati u ideal prijateljstva (slobodne dobrovoljne razmene dobara). Nećeš proždrati neprijatelja a nećeš ga ni potčiniti da bude produženo oruđe tvoje volje. Tolerisaćeš iritantno i biti benevolentan prema sužavanju životnog prostora tvojih interesa i tvojih moći.
Da li je to naivnost ili slabost, nedostatak pune karnivarne samosvesti kralja primata i prazno srce potrebe kojoj ne može udovoljiti poniznost poraženih ili servilnost slabih? Ili je reč o afirmaciji vrline čije poimanje je donela moralna evolucija primalnog nasleđa: slobode da se umanjuje vlast nagona i milosti korenite promene koja će otkriti nova spremišta u našem biću za poduku bez prinude, za milosrđe bez koristoljublja, za ishranu bez serijskih ubistava, rečju, slobodu za sve.