Beton br.3
Utorak 15. avgust 2006.
Piše: Saša Ilić

Albatrosove premijere

Novo perje – stara kokoš

„Ništa nije tako tužno“, rekla bi jedna naša spisateljica, kao kada nešto vredno dopadne šaka neznalicama i činovnicima literature kakvih danas imamo na pretek. No, možda je to samo zakasneli uticaj prosunčanih nesanica ovog leta. Voleo bih da jeste, ali nije. Na delu je direktni uticaj radioaktivnog zračenja izdavačkog koncerna Narodna knjiga i njegovih poluintelektualnih satelita koji su se dohvatili trafika i tezgi, pa sada misle da mogu da oblikuju „stvarnost“ kako im se svidi. A njihovo viđenje i teorijsko razumevanje fenomena stvarnosti i savremenosti je takvo da se s njim ne treba šaliti. Zbog čega? Pa iz prostog razloga što taj model mišljenja danas služi kao hardver za oblikovanje izdavačkih edicija, kako onih novih u vidu kiosk-premijera, tako i onih starih-novih u vidu Biblioteke Albatros koja bi, s obzirom na strukturu kapitala izdavačke kuće Filip Višnjić, kao i na tradiciju koja već pomalo presahlo zrači s avangardnih početaka ove edicije, mogla danas postati generator nove književne scene u Srbiji. Ali to se ipak ne događa. Zbog čega?
Kada su Stanislav Vinaver i Todor Manojlović 1921. pokretali Biblioteku Albatros, obrazložili su da bi ova edicija trebalo da bude mesto afirmacije dela „pesničke i mislilačke intuicije“, erudicije i nespornog moderniteta koji su oni pronalazili kod pisaca najmlađe generacije. Kao što je poznato, Albatros je doživeo samo pet izdanja, a njegov život je nastavljen sredinom osamdesetih kada je ova edicija postala interesantna kolekcija knjiga pisaca tzv. mlade srpske proze. Svakako je značajno da su u ovoj ediciji objavljeni Albaharijev Cink i Basarino Napuklo ogledalo, kao i dela još nekolicine tada mlađih autora. A onda je tokom devedesetih Biblioteka Albatros doživela potpunu devastaciju koja je oličena u pronalasku (post)moderniteta kod nosećih autora ove edicije: Milovana Danojlića, Danila Nikolića, Jovana Deretića, Jovana Radulovića, Jaše Grobarova i, naravno, nezaobilaznog Radovana Belog Markovića, pisca koji je imao čast da svojim romanom Devet belih oblaka „zapečati“ prvi krug od 100 naslova Biblioteke Albatros i otpočne novi počasni (post mortem) krug ove edicije.
Šta se to dogodilo u međuvremenu? Da li su Vinaverovi mandarini pobedili, ili je đavo odneo šalu. Ne znam, samo znam da nove ritmove iz ove edicije nisam čuo odavno iako se urednici trude da nas svake godine pred Sajam „obraduju“ remek-delcima naše čaršije. A ovih dana je Mladen Vesković, veliki kritičar (zapamćen po tekstovima o delima svog mentora Vase Pavkovića) i novi urednik Albatrosa obnarodovao promenu dizajna ove edicije. Odličan potez! Ali još uvek nedovoljan da bi bilo ko posegao za knjigama iz ove edicije. Pa još predstavljanje novih knjiga Lukača, Ocića i Jugovića koje se odlikuju „pripovedačkom iskrenošću, s one strane ma kakve laži“. Jooj!
Nema danas razlike između Albatrosovih premijera i kiosk Premijere Narodne knjige. Razlike su zaista izbrisane, iako Premijera otpočinje jednom knjigom koja na njima insistira. Čini mi se da današnji Albatros i narečena Premijera funkcionišu po sistemu spojenih sudova u kojima stalno dolazi do cirkulacije autora i njihovih knjiga. Čas je Beli Marković s Belim oblacima u Albatrosu, čas ga vidimo kako se šepuri u Premijeri s Kavalerima. Miro Vuksanović takođe pretače svoje semoljsko vino iz jedne bačvice u drugu. Ali da tu nije reč samo o autorskim migracijama govori nam i to da se Albatros vodi istom izdavačkom politikom prema kojoj je bolje objaviti knjigu novinara ili političkog funkcionera nego dobrog pisca, pa makar napravili izdavački promašaj. Valjać e. Doći će otkupi, doći će duga zima, a onda ih niko neće pitati „šta ste radili prošlog leta“. Naravno da su mislili na zimu. Ali ne na zimu čitalačkog nezadovoljstva, jer da je bilo ko od njih to imao na umu onda im edicije ne bi izgledale tako loše, neinventivno i retrogradno, a što se „perja“ tiče - prilično neukusno.
I šta nam ostaje na kraju: Potrebno je osloboditi Albatros. Osloboditi ga uticaja zlih volšebnika, pa makar ona Dobrovićeva ptičica ponovo ličila na patku koja se gega, kako je to primećivao jedan autor s početka Biblioteke, ne sluteći da će doći dan kada će dizajn konačno biti „doteran“, ali da će sama edicija podsećati na očerupanu matoru kokoš.

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.