Slogan pedesetog Bitefa „Na leđima mahnitog bika“ referiše na destruktivnu energiju Evrope, na kretanje udesno, na podizanje ograda, na paniku od Drugog, na pobunu, pa je tek pridigla silina, dostigavši zenit, ponovo potonula u rezigniranost. Sam koncept ovogodišnjeg Bitefa nastao je u okviru ovog konteksta i većina selektovanih predstava promišlja temu migracija, izbegličkih kriza i devijacije prvobitne zamisli Evrope.

Jubilej je zahtevao osvrtanje na istoriju, ulogu i značaj Festivala. Novine su bile pune tekstova o ulozi Bitefa, intervjua sa ličnostima koje su obeležile Bitef, poruka umetnika i umetnica koji čestitaju Bitefu pola veka. Fokus je bio na društveno-političkoj ulozi i stavu koji je prkosio  vremenima „na rubu pameti“. I pored institucionalnog značaja Festivala, turbulentna vremena nameću potrebu za jasnim stavom i jednu vrstu manifestnog duha nasuprot prezentaciji novih tendencija u teatru. Već samo otvaranje Festivala nije ukazivalo na tu nameru. Crveni tepih ispred Narodnog pozorišta, protok ljudi iz razlišitih slojeva poitičko-društvenog mikrokosmosa propisno obučenih, kamere i fotoaparati koji prenose željenu prezentaciju čitave ceremonije. Znaci koji bude sumnju da ova institucija promašuje svoju prvobitnu svrhu. Uloga političnosti javne izvedbe u neoliberalnom kapitalističkom društvu i njegova politika je da  reafirmiše etabliranu javnu scenu. Na 51. MESS-u (pozorišnom festivalu u Sarajevu) ljudima su se delile baterijske lampe. U tadašnjem trenutku to je bio znak za neophodno osvešćivanje naspram sve većeg nadolazećeg mraka u kulturi, poziv publici da upali lampe i da u mnogima podstaknu kritičkog pojedinca. A, pre svega, poziv pozorištu da ne ćuti.

Fotografije u tekstu: Bitef teatar

Na otvaranju 50. Bitefa ulazilo se u ugodnu zgradu uz zvuke fanfara. I da – bilo je dirljivo videti kritičare, reditelje, mnoge dramske umetnike koji su obeležili dugogodišnju istoriju Bitefa kako dolaze i izlaze na veliku scenu Narodnog pozorišta, kako ih pri pominjanju njihovog imena obasjava reflektor, kako se dižu sa svojih mesta i kako neki od njih dobijaju zasluženi aplauz. Bilo je značajno prisetiti ih se. Bilo je značajno videti reditelja Roberta Vilsona koji je pričao o svom prvom boravku na Bitefu, značaju Bitefa za njegov rad, o susretu sa Titom. Odato je poštovanje i mlađim umetnicima. Međutim, u svim ovim ptotokolarnim činovima nije bilo nagoveštaja o promišljanju konteksta i mehanizama Bitefovih praksi, niti je rečeno nešto što bi Bitef povezivalo sa njegovim ovogodišnjim sloganom („Na leđima mahnitog Bika“), dakle ništa o okolnostima na koji taj slogan aludira. Nije iskorišćena prilika da se pruži podrška dramskim umetnicima u Turskoj gde je nedavno donesen zakon o zabrani gostovanja predstava iz drugih krajeva sveta. Narodno pozorište je bilo puno, popunjena je bila i treća galerija. Bilo je ugodno i toplo. Ugodno i toplo. Osećaj ugodnosti ne donosi osvešćivanje u teatru. Ćutanje nije uvek zlato, odavno se zna.

Samo otvaranje je performativni čin koji prezentuje stav i poželjno je bilo da se istakne manifestni karakter jednog festivala. No, da li je otvaranje samo potvrda uloge policije (po Žaku Ransijeru), a to je da se bavi organizacijom društvenih moći i distribucijom figura koje participiraju kao subjekti u javnoj sferi na određenim mestima i u određenim ulogama, kao i legitimizacijom te distribucije? U oblasti izvođačkih umetnosti i umetnosti generalno ova praksa pripada kulturnim politikama, sistemima fondacija, festivala. To više nije poželjni oblik ponašanja i utopija teatra, već neophodnost sada i ovde. Politika selekcije samog festivala je zasnovana na migrantskoj krizi dok publika ugodno obitava u sali nacionalne institucije i gleda demonstraciju visoke estetike plesnog pozorišta Tao iz Pekinga u predstavi 6&7, čiju je koerografiju uradio Tao Je. Skoro militantna disciplina u pokretu, ekstaza veštine, mogućnost da se divimo asketskoj veštini.

Ovo nije prva predstava plesnog i fizičkog teatra na otvaranju Bitefa. Jedno vreme postojala je tradicija da se Bitef otvara plesnom predstavom u Sava centru. I tada bi dolazili ljudi iz vladajućih struktura da se pokažu, što je često bilo u kontrastu sa intencijama i duhom Festivala, ali je kasniji program neutralisao taj građansko-politički ustupak. Zato je, posebno danas, taj ustupak bilo potrebno pokriti izvedbama i opravdati se na način koji nije nepoznat u istoriji Bitefa: izaći na ulicu, ili ispred platoa Bitef teatra (bez obzira kakvi su vremenski uslovi), izvesti predstavu na javnom mestu, demonstrirati demokratski duh Festivala a, pre svega, iskoristiti da se na javnom mestu atakuje na lažnost preovlađujućih stavova u kulturi i politici, odnosno kulturnoj politici.

Nisam bila u mogućnosti da propratim celu selekciju Bitefa, pa neću moći da pišem sasvim pouzdano o politici same selekcije. Pisaću samo o onim predstavama koje sam gledala. A bilo bi nepravedno da, uprkos nezadovoljstvu šta nam je Bitef uskratio jednu agilnu demonstraciju tako potrebnu u današnjem vremenu, ne prepoznam u predstavama koje sam gledala potencijale i naznake koji se od Bitefa i očekuju.

Urnebesna tama Volframa Loca iz Burg Teatra (Austrija, Beč) je početak priče o mahnitoj Evropi. Volfram Loc piše ovaj tekst kao radio dramu, kao ispovest smeštenu na ruševinama civilizacije, kako je navedeno u opisu predstave, između Kopoline Apokalipse danas i Konradovog Srca tame. Sama struktura teksta-ispovesti omogućuje  rediteljski model pogodan da se ironično ispolji stav i prema kolonijalnim ambicijama Evrope i prema strahu od Drugog koji vodi u naglašenu autodestrukciju i destrukciju. Reditelj kao da tu ironiju prenosi prenaglašenim glumačkim iskazom, pa, iako je njegova namera možda bila da groteskom ogoli apsurdnost i besciljnost vladajućih struktura, ostaje utisak da su postojale i druge kompleksnije mogućnosti osim puke reprezentacije da se predstavi raspad ideje i imperijalna glad kapitalizma.

Žarsi Lakost (Francuska), u okviru projekta „Enciklopedija reči“, režira predstavu Svita br.2. „Enciklopedija reči“ je projekat u kome grupa istraživača arhivira stvarne i dokumentovane govore, reči. Od originalnog govora, iskaza, dijaloga u raznim situacijama napravljen je vrtložni performativni iskaz i dokument naučenog ponašanja, uloga koje proizvode tačno određeni govor sa precizno zabeleženom melodijom i tonalitetom. U višeglasju, glumci postaju jedan organizam, polifono predstavljaju sve ono što kodifikovani jezik neoliberalizma donosi, usaglašavaju i poze prikladne za određenu ulogu. Time upućuju na stadijum u kome se stvaraju lutke pod uticajem ekonomskog marketinga koji kreira savremeni poredak. Uporedo, u predstavi se mogao čuti govor Džordža Buša iz 2003. godine, reči portugalskog ministra finansija, telefonski razgovor između mobilnog operatera i mušterije, odlomci niza govora prilikom svečanosti. Čitava navala bezbrojnih i besadržajnih reči koje, prikazane na platnu, deluju samo kao jedna inflacija znakova tako da iza mistifikacije repeticije nije sadržano ništa, već se pojavljuje jedno prazno polje u jeziku, bez značenja, ali sposobno da hipnotiše i na taj način vlada.

Soft Machine Rianto + Sijao Ke x Cihan je multimedijalni projekat u režiji Čoja Kafaija u kome je koreografija spojena sa dokumentarnim kratkim filmovima. Kroz četiri priče četiri koreografa ispituju plesnu scenu Azije (selektori obično odabiru dve). Na ovogodišnjem Bitefu prva je bila kineske plesačice i koreografkinje Sijao Ke, koja prezentuje marginalni položaj žene plasačice u Kini. Predstava započinje tako što plesačicu ispituje figura čija se silueta ocrtava iza zavese. Figura nedodirljive i vladajuće birokratije upravlja pokretima plesačice. Druga priča potvrđuje opscenost Istoka, odnosno opčinjenost belog čoveka onim Drugim. Koreograf drugog dela priče je Rijato sa Jave, specijalizovan u ženskim plesovima i prikazima transvestije, u čijem fokusu je rodni identitet. Ovaj projekat je neka vrsta prezentacije statusa plesnih umetnika u azijskim zemljama, koja ostaje unutar kategorije prezentacije bez nekog značajnog kritičkog osvrta.

Sloboda je najskuplja kapitalistička reč, predstava je autorskog projekta Maje Pelević i Olge Dimitrijević, nastala kao rezultat putovanja autorki u Severnu Koreju. Kroz predstavu se demonstrira promišljanje slobode koje zapravo nema. Autoironija se ogleda i u prodaji suvenira iz Severne Koreje publici, navodno kao pomoć narodu ove države, a ironija se koristi da bi se predstavilo i stanje u društvu, ali i prakse angažovane pomoći. Ono što nedostaje u ovom dokumentovanom iskazu je njegovo dublje smeštanje u društveni kontekst. Takođe, nije sasvim jasna pozicija iz koje polaze dve umetnice iz Srbije na svoje istraživačko putovanje.

Rodoljupci Jovana Sterije Popovića u režiji Andraša Urbana ovdašnja pubika je mogla i ranije da vidi. Nasuprot scena otvaranju Bitefa i prezentacije lažnih elita, ova predstava  potresa temelje nacionalne institucije prikazujući i ogolivši primere palanačkih laži i prokletstvo nacionalizma. Glumci su jedan stroj, struktura koja svedoči o apsurdnosti poretka mržnje i lažnih moći vladajućih struktura, o procesu oblikovanja udvoričke i korumpirane svesti. Urban, javno istupa sa manifestnom predstavom u Nacionalnom teatru koja detektuje kodove truleži u instituciji teatra, podrivajući je na taj način.

Na zatvaranju Bitefa bila je prikazana predstava Na leđima glupe Evrope Sebastijana Horvata i Milana Markovića Matisa u režiji Sebastijana Horvata. Ne mogu ništa da napišem o ovoj predstavi zato što nisam uspela da je gledam. Nisam uspela da je gledam zato što su se vrata velikog privatnog pozorišta Madlenijanum zatvorila. Nakon što su, sa kašnjenjem od pola sata, ušli svi gledaoci sa kartama, vrata su se zatvorila bez objašnjenja. Ispred vrata su ostali kritičari, novinari, koordinatori i učesnici pratećeg programa Bitefa. U parteru je bilo još mesta. Madlenijanum je salu Bitefu ustupio besplatno. Desila se selekcija na one koji su podobni i koji to nisu. Iskazivanje moći u veličanju formalizma i nejasnih pravila. Materijalizacija biopolitike se ogledala u kontrolisanom kretanju tela ispred vrata Institucije i zanemarivanju činjenica da će, osim praznih mesta u sali, ostati prazno mesto u javnom polju polemike zbog nenapisanog teksta ili izgovorene reči. Ovo pozorište očigledno ima takvu politiku „isključivanja suvišnih“, jer se i prošle godine pojavio sličan problem. Apsurdnost iskazivanja moći ovom prilikom može da se slikovito poveže sa kontekstom ovogodišnjeg Bitefa, o kome se nije govorilo na otvaranju.

Otvoreno i bez mimikrije, ono što nije naglašeno na Bitefu, demonstrira se kroz nedavno uskraćivanje umetničkom direktoru Bitefa, Ivanu Medenici, da dobije mesto redovnog profesora Fakulteta dramskih umetnosti, uprkos pozitivnoj oceni komisije. Još jedan skorašnji događaj svedoči u kakvim okolnostima se održavao ovogodišnji Bitef. Na pozorišnom festivalu MESS u Sarajevu, pozorišna predstava Olivera Frljića Naše nacilje i vaše nasilje doživivela je optužbe verskih poglavara u BiH i inicijativu da se predstava zabrani. Direktor Festivala Nihad Kreševjaković saopštio je da svi sa ulaznicama mogu ući na predstavu „na sopstvenu odgovornost“, što dobar deo gledalaca i čini. Sledi protest građana i građanki protiv autocenzure i odsustva umetničkih sloboda, protiv popuštanja direkcije festivala. Imidž nekadašnjeg beskompromisnog festivala je poljuljan.

Pravedno je ipak reći: što je tokom vremena Bitef sve više dobijao na slavi, narastala je sklonost da postane plen građanskih i političkih elita. Međutim, on se odupirao ovoj opasnosti svojom estetskom i, zašto ne reći, političkom subverzivnošću. Njegov udeo u senzibiliranju publike za novine u pozorištu bio je neprocenjiv. Takođe i uticaj na generacije novih stvaralaca u teatru. Nedovoljno je ispitano u kojoj meri je on delovao, makar i malo, na stvaranje mentaliteta osetljivog za društvena zbivanja. Pa, ipak i letimičan pregled na istoriju onoga što se na njemu i oko njega zbivalo može da nas u to uveri. Zato je vrlo značajno da se Bitef odupre krutom institucionalizovanju i da se ne prepusti zamoru od svoje slave. To znači – da bude živo okrenut svom okruženju, ne samo kao beskopromisni zastupnik kritičke umetnosti, nego i kao mesto kritičkog promišljanja aktuelnih i destruktivnih procesa od kojih boluje društvo. Po izostanku ove kritičke oštrice, izgubljene u govorima zahvalnosti, ovogodišnji Festival je pokazao simptome udaljavanja od onoga što ga je nekada odlikovalo.