2011   2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.119  DANAS, Utorak 17. januar 2012.   Piše: Vladimir Arsenić RAZBIJANJE NINOVE NAGRADE     Svake godine početkom januara počinje spinovanje i pumpanje, mahom književne javnosti ko će dobiti Ninovu nagradu. Ona se smatra važnom, verovatno za nijansu važnijom od ostalih, ali šta zapravo donosi, pored relativno velikog novca. Pisac i roman dobijaju par meseci slave, ali ako ih ne iskoriste kako treba, sve veoma brzo pada u zaborav. Šta tek reći ukoliko za nagrađenim romanom ne usledi dobra knjiga. Ko se još seća Mira Vuksanovića, dobitnika Ninove nagrade za roman Semolj zemlja? Ko je uopšte čitao tu knjigu? Žiri? Da se ne radi o dugogodišnjem upravniku Biblioteke Matice srpske, mislim da bi u potpunosti pao u zaborav, a verovatno ne bi nikada ni dobio nagradu. Šta reći o romanima Maksimilijana Erenrajha Ostojića, ili onom Mladena Markova? Gde su nestale dve poslednje dobitnice Grozdana Olujić i Gordana Ćirjanić i s tim u vezi odmah pitanje – da li je to razlog što u ovogodišnjem užem izboru nema nijedne žene? Verujem čak da većina čitalaca u Srbiji i ne zna za koji roman je David Albahari dobio Ninovu nagradu, a za koji Basara – svakako ne za svoja najbolja dela. To nam govori da je Ninova nagrada samo tag koji će vam olakšati pretraživanje, ali vam neće nužno ništa reći o kvalitetu teksta. Posebno je to tačno za romane koji su bili laureati od 1989. godine na ovamo. Uz časne izuzetke, većina knjiga je odavno zaboravljena. Ispostavlja se da je nagrada za roman dodeljivana autoru, pa su propuštene šanse da se nagrade dela, ali nisu propuštene šanse da se nagrade „podobni“, pri čemu atribut ne podrazumeva samo političko saglasje, već splet raznoraznih interesa unutar književnog polja. Konačno, ukoliko je nagrada zaista toliko važna, da li je moguće govoriti o njenom uticaju na kanon, ili da ne budemo previše zahtevni, o tradiciji koja nastaje na osnovu romana koji su nosioci ovog Oskara srbijanskog romanesknog stvaralaštva. IZLAZAK IZ LAŽNE TRKE Tradicija (u Eliotovom smislu) među romanima dobitnicima Ninove nagrade ne može se pohvaliti nikakvom koherencijom, osim spletom srećnih i interesno markiranih okolnosti, ali šta je sa nizom odbijanja da se učestvuje u sve besmislenijoj trci za Ninovu nagradu. Ona počinje sa Radomirom Konstantinovićem koji 1996. godine ne dozvoljava da se Dekartova smrt nađe u konkurenciji. Kako piše Sava Dautović u Danasu (24.1.2011.): „Iako smo posle toga često razgovarali, nikada ga nisam pitao zašto je to učinio. Ali, mogao sam naslutiti da, na jednoj strani, nije hteo da pristane da mu knjigu vrednuje tadašnji predsednik žirija i, na drugoj, da nije želeo da se kandiduje za bilo kakvo društveno priznanje Miloševićeve Srbije, iako su i sama nagrada i list koji je dodeljuje bili žrtve tog istog režima.“ O žrtvama i režimima, kao i Ninovoj ulozi u Miloševićevoj Srbiji će se verovatno još pričati, ali da podsetimo da je te godine predsednik žirija bio Nikola Milošević. Interesatno je primetiti da Milan Vlajčić u Blicu (30.10.2011.) u tekstu povodom smrti Radomira Konstantinovića piše da je neuzimanjem u obzir romana Dekartova smrt napravljen previd: „Težak previd: ne nagrađuje se pisac (hteo da primi nagradu ili ne), već roman godine.“ Vlajčić do paroksizma dovodi Bartovu tezu o smrti autora, relativizujući svako pravo na sopstveno mišljenje i stav, ono što svakako nije imao do nedavno predsedavajući Ninovim žirijem. Kako bilo, postoji očigledna potreba da se nagrada ospori, odnosno da se od nagrade distancira i to prevashodno zbog ugrađenosti nagrade u „sociosimbolički poredak armiran nacionalizmom, tradicionalistički, patrijarhalan, populistički, autističan i antiprosvetiteljski, ŠkojiĆ podstiče konformizam i samosažaljenje“, kako je to u svom otvorenom pismu uredniku NIN-a naglasio Sreten Ugričić. Prošle godine to je pored njega učinio i Saša Ilić, a iz ovogodišnje trke se izuzeo Miloš Živanović. Koliko je to značajno za potres unutar simboličkog poretka na kojem počiva Ninova nagrada svedoči i prezriv govor o ovakvim postupcima trenutnog predsednika žirija Vase Pavkovića u intervjuu datom Blicu (18.12.2011.). Na pitanje kako se kao predsednik žirija nosi sa različitim osporavanjima i pritiscima, on odgovara: „Ove godine ima mnogo manje romana, a nema ni polupisaca koji pokušavaju da ospore samu nagradu, žiri, srpsku književnost. Ne verujem da se 999 čitalaca od 1.000 iz prošle godine sećaju dva osporavačka romana. Verujem čak da je i jedan od tandem-dvojca-bez-kormilara zaboravio kako se zove njegov roman.“ Da je ovo toliko beznačajno ne bi se predsednik žirija sa toliko žestinom obrušio na osporavanja. Mogao je jednostavno da preskoči ovo pitanje ili da na njega odgovori usput, kao na nešto što zaista ne izaziva nikakve reakcije. Tvrdnjom da jedan od pisaca osporavača ne zna kako mu se zove roman, Pavković pokazuje da on veoma dobro zna o kome se radi, a posebno o kojim romanima je reč. Ne postoji bolji dokaz da je Ninova nagrada uzdrmana. DEKONSTRUKCIJA IDEOLOŠKIH MEHANIZAMA Šta se zapravo dogodilo, zbog čega je Nin ugrožen, šta je to što ga ugrožava i ima li to neki zajednički imenitelj, odnosno da li u sebi nosi dovoljno snage da podrije temelje na kojima počiva nagrada koja je poslednjih godina simbol svega što ne valja u srbijanskoj književnosti. Dekartova smrt, Neznanom junaku, Pad Kolumbije i Razbijanje nisu pristali da uđu u trku za Nina smatrajući je ništavnom, lažnom, ideološki i estetski neprihvatljivom. Iako na prvi pogled heterogeni, ovi narativi imaju zajedničke crte koje ih jasno suprotstavljaju dominantnom diskursu koji na simboličkom nivou nastavlja sve ono što je krasilo ideologiju miloševićevske ere čiji je ideolog prvi dobitnik Ninove nagrade. Pre svega mislim na odnos prema jeziku kao simboličkom oruđu kojim se konstituiše stvarnost, kako fikcionalna u okviru proznog dela, tako i ona referencijalna, ona koja nas okružuje. Jezik nije nevino sredstvo kojim se služimo da bismo preneli informacije, on je sredstvo kojim stvaramo svet. U tom smislu se sva četiri romana kritički odnose prema jeziku, dekonstruišu ga, raskrinkavaju ideološke mehanizme koji stoje iza njega. Konstantinović to čini svojstvenim nepoverenjem u izgovoreno, Ugričić demontiranjem ideoloških konstrukata, Ilić u istorijskoj perspektivi i međuodnosima jezik-telo, a Živanović jukstapozicioniranjem matrica preuzetih iz popularne kulture. Sva četiri romana su izrazito postmoderna. Već sam naziv najstarijeg među njima Dekartova smrt, smrt osnivača moderne filozofije, autora maksime Cogito, ergo sum, drugim rečima smrt ideje razuma shvaćenog moderno predstavlja iskorak u post-moderno (gde prefiks označava ono što dolazi nakon). Ostali romani slede Konstantinovićevo preispitivanje koncepta razuma kao mesta nastanka saznanja koje je nužno autoritarno, koje se nameće kao jedino ispravno, a dijapazon se kreće od Ugričićevog modela komunikacije telepatijom, do potpuno slobodnog kombinovanja različitih vrsta intertekstualnosti u Živanovićevom romanu. Konačno, ono što izdvaja ova četiri romana jeste i njihovo predstavljanje ljubavi. Zvuči neverovatno ali u svakom od njih ljubav igra presudnu ulogu i ljubav jeste jedno od oruđa suprotstavljanja opisanoj autoritarnosti razuma koja će svoje veliko finale imati u orgiji u Francuskoj 7. Odnos među ljudskim bićima shvaćen kao dinamičan odnos Jastva i Drugosti, kao autentičan i ravnopravan, tim više izopšten i izopačen odnos koji ljudska bića mogu imati među sobom, predmet je svakog od ovih romana. Odnos pripovedača i roditelja, Neznanog junaka i njegove drage, odnos Irene Berat prema muškarcima u svom životu i poseban odnos prema ženama, konačno veza između Pere Mitića i Bjanke sve su to oblici ljubavi koji prevazilaze i samim tim urušavaju dominantan simbolički poredak jer stoje daleko izvan njega, odnosno nije ih moguće kontrolisati. Na isti način izmiču kontroli i „polupisci“ koji odbijaju da igraju po pravilima Službe, odnosno Ninove nagrade. Za sada ih je četvorica. Shodno kvalitetu tekstova i gravitacionoj sili koju emituju, očekujem da će ih biti više. Važno je znati da alternativa postoji i da ima snažno umetničko, ali i ideološko utemeljenje Piše: Goran M. Antić NEŠTO JE TRULO U SRPSKOM PRAVOSUĐU Sud presudio u korist Cere Mihailovića protiv Grada Vranja Stanje stabilno     Original i falsifikat štampan na novom papiru, kompjuterskom tehnikom; da li je KZ 1991. imala kompjuter, i da li je MCM još 1991. anticipirao da će se kao reperna valuta EU uvesti evro U prvostepenom postupku, Viši sud u Vranju je doneo presudu kojom se usvaja tužbeni zahtev Književne zajednice (KZ) „Borisav Stanković“ i njenog glavnog i odgovornog urednika Miroslava Cere Mihailovića (MCM), protiv tuženog Grada Vranja, „pa se tuženom zabranjuje organizovanje kulturnih manifestacija „Borina nedelja“ i „Justinove blagovesti“, kao i raspisivanje konkursa i dodela književne nagrade „Borisav Stanković“. Grad Vranje, koga zastupa Javno pravobranilaštvo, žaliće se na ovu presudu. MCM – JAČI OD DRŽAVE Cela priča je od početka bila kulturni skandal. Naime, Grad Vranje se usudio da od KZ zatraži finansijski izveštaj o trošenju budžetskih para na organizaciju „Borine nedelje“, koja je Književnoj zajednici 1991. godine dodeljena „na staranje“. Kasnije o programskim sadržajima, ali to je urednika MCM udarilo po džepu, pa je on kao care Lazo počeo da diže vojsku, i tuži svoj grad, od čijih je para, inače, lagodno decenijama živeo, a Boru Stankovića jednostavno prisvojio, kao da mu je ovaj deda. U celu pravosudno-kulturno-džepno zamešateljstvo umešala se i lepša polovina MCM-a, sa „Justinovim blagovestima“, da i ona ne ostane čuljava, pa su vranjski kulturtregeri postali pravi Boni i Klajd za apsolutne kulturne vrednosti ovoga grada, i njegovih poreskih obveznika. Čime se sud rukovodio u ovom slučaju, da donese ovakvu odluku, kojom, uzimajući ne „pravosudnu“, već zdravorazumsku logiku u obzir, autorska prava dodeljuje čoveku, koji je u vreme osnivanja prve „Borine nedelje“ imao 12 godina, i pre nego što mu je organizacija iste ustupljena, manifestacija održavana 24 godine? U obrazloženju presude, na 11 gusto kucanih strana, sve jasno stoji – da je prva „Borina nedelja“ održana 1967. godine, od strane grupe entuzijasta, pokojnih Staniše Tošića i Vladimira Stevanovića, te dr Vere Cenić. Navodi se da manifestacija „živi“ već 45 godina (to izjavljuje sam MCM) a da Grad Vranje nema nijedan dokument o tome da ju je osnovao, niti je za 45 godina ikada organizovao „Borinu nedelju“. Nego ko je, dok se nije pojavio baštinik lika i dela, da „institucionalizuje“ manifestaciju, posle 24 godine njenog postojanja? Dok vaš izveštač piše ovaj tekst, pred njime je afiša prve institucionalne „Borine nedelje“ iz 1968. godine, održane od 16. do 23. oktobra sa, između ostalih, sledećim sadržajima i ličnostima: svečano otvaranje, reč Svetislava Stojkovića, predsednika Skupštine opštine Vranje i prof. dr Boška Novakovića, dekana Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Izložba „Borina dela na jugoslovenskim scenama u 1967. i 1968. godini. Gostovanje Narodnog pozorišta iz Beograda, sa predstavom „Jelena Ćetković“ Aleksandra Popovića; KUD „Sevdah“ – revija starih vranjskih igara i pesama; svečana akademija gimnazije „Bora Stanković“; „Koštana“ vranjskog pozorišta u režiji Momčila Antića, scenograf Miomir Denić iz Narodnog pozorišta u Beogradu; „Borisav Stanković u svetlu savremene kritike“ – gosti dr Dimitrije Vučenov, prof. dr Boško Novaković, prof. dr Vice Zaninović, sve dekani fakulteta, Đuza Radović, profesor na FDU, Radomir Konstantinović, književnik, Predrag Protić, književni kritičar; večernji program – „Starovranjska noć u amamu“... Pa su na „Borinoj nedelji“ učestvovali Ivo Andrić, Velibor Gligorić, Desanka Maksimović, Dragoslav Mihailović... I sada, po ovoj presudi, ispada da to niko nije organizovao, nego su ljudi bili onako, u prolazu, sve dok MCM nije uzeo stvar u svoje ruke, i manifestaciju najzad „institucionalizovao“, te dobio autorska prava na nju. Usput su se provukle i „Justinove blagovesti“. Mihailović je pred sudom istakao da je KZ 1991. preuzela „Borinu nedelju“; preuzela! Od koga? Od strane „neformalnih entuzijasta“, kako je naveo? Grad Vranje, pod tim nazivom, odista nije nikada organizovao „Borinu nedelju“, ali pod kojim nazivom i statusom on postoji, i čiji je sukcesor. SSRN, pa SIZ kulture, bili su opštinska tela, KZ je od svog osnivanja na njihovom budžetu, a Vranje je status grada dobilo 2008. godine, pa kako je, što presuda bukvalno tumači, Grad mogao da bude osnivač? Ali, Grad je sukcesor! KZ-u je problematičnim ugovorom koji su potpisali MCM i Miroljub Stojčić, tadašnji predsednik Opštine Vranje, sada gradonačelnik, praktično obmanuo sud, jer se u ugovoru ne pominje Grad Vranje, tadašnja Opština Vranje. I sud je poverovao. CERA VEĆ 1991. U EVROZONI Ali, ne samo na to; u obrazloženju presude, sud se poziva na Pravilnik o dodeli nagrade „Borisav Stanković“, donetoj na redovnoj skupštini KZ 22. marta 1991. godine, u kome se u članu 2, pored ostalog, navodi da novčani iznos nagrade „ne može biti manji od 1.000 eura, u dinarskoj protivvrednosti“. Dokument, koji je sud usvojio kao validan, ima logo KZ, ali je bez potpisa i pečata. Štampan je na novom papiru, kompjuterskom tehnikom; da li je KZ 1991. imala kompjuter, i da li je MCM, pored svih veština koje poseduje, još 1991. anticipirao da će se kao reperna valuta EU uvesti evro, koji je uveden više od deset godina kasnije?! Nasuprot ovom falsifikatu, Vranjske su došle u posed originalnog dokumenta Pravilnika o dodeli nagrade „Borisav Stanković“, od 5. februara 1992, sa pečatom „Borina nedelja Vranje“, gde se takođe u članu 2 pominje novčani iznos „koji se svake godine posebno utvrđuje“. Odbor „Borine nedelje“, u potpisu, urednik MCM, svojeručno. Kucano na pisaćoj mašini, koja se tada koristila. Dakle, MCM je godinu dana ranije, i to na kompjuteru, koji nije imao, odredio sumu za nagradu u evru, koji nije postojao! A godinu dana kasnije potpisao original! Ali, neko ga naučio – 21. juna 2010, skoro 20 godina od prve organizacije „njegove“ „Borine nedelje“, MCM u Zavodu za intelektualnu svojinu dobija Potvrdu o unošenju u evidenciju i deponovanju autorskih dela i predmeta srodnih prava, koju sud u obrazloženju uzima u obzir, ne osvrćući se na napomenu u dokumentu: „Zavod ne ispituje sadržinu predmeta deponovanja. Prijemom u depozit Zavod ne potvrđuje da deponovani predmet ima svojstvo autorskog dela ili predmeta srodnopravne zaštite, niti da na tom predmetu postoji autorsko ili srodno pravo. Depozit služi isključivo kao obezbeđenje dokaza o činjenicama koje mogu biti od značaja za eventualni sudski spor ili neku drugu potrebu u vezi sa predmetom deponovanja“. Pa što svoje „autorsko čedo“, „Borinu nedelju“, ne zaštiti 1967, kad je nastala, ili 1991, kad je prvi put od osnivača dobio na organizaciju, nego sada, kada ga, hvala bogu da se neko seti, udaraju po džepu, za narodne pare decenijama trošene, i za kuću, svojinu Grada, iz koje ni rovokopačem ne mogu da ga izvuku? I na kraju, evo jednog faksimila od strane Opštinskog fonda za kulturu i informisanje Vranje, upućenom Republičkom fondu za finansiranje kulture, od 13. februara 1991. godine: „Program i finansijski plan Borine nedelje 1991. godine; Izveštaj o radu i finansijski izveštaj Borine nedelje 1990. godine. Adresa Borine nedelje je: Opštinski fond za kulturu i informisanje Vranje - Odbor Borine nedelje“