poslednji tekst    2009   2008   2007	ŠTEMOVANJE, 04. oktobar 2009.   Link na tekst: Jelka Jovanović: Tončićeva laž   Piše: Bojan Tončić   ODGOVOR POTPREDSEDNICI NUNS   Laže Jelka Jovanović     Budući da je potpredsednica NUNS Jelka Jovanović u svom reagovanju na moj tekst koji ne sadrži ni jednu neistinu, ili materijalnu grešku izvolela lagati, radostan sam saopštiti svom cenjenom čitateljstvu, da ta osoba bezočno laže i zamenjuje teze. Piše, tako: „Da je učinio makar mali novinarski napor Bojan Tončić je mogao da se uveri da je saopštenje, SAČINJENO ISTOG POPODNEVA I POSLATO SVIM REDAKCIJAMA koje su u adremi NUNS-a. Među njima su sve nacionalne novinske agencije (Beta, Fonet, Tanjug), radio i televizijske stanice sa nacionalnim frekvencijama i dnevna štampa. I, naravno, Tončić. Dokaze o tome prosledila sam uredništvu Betona (velika slova i interpunkcija autorka)“. Saopštenje jeste prosleđeno istog dana, ali zašto je meni rečeno da će biti sutra? Kakav je to dodatni napor trebalo da učinim osim što sam pitao sve prisutne koleginice u kancelariji predsednice NUNS Nadeždu Gaće, Gordanu Logar, Ofeliju Backović i Jelku Jovanović kada će saopštenje biti gotovo, želeći da ga sačekam u prostorijama Udruženja. Nije mi rečeno da ću ga dobiti u elektronskoj formi, odgovor je bio „Sutra“ (četiri puta, da ne ponavljam) i to je notorna istina. „Zašto sutra?“ Valjani odgovor nemam, konstatovao sam tek da je to politbiro i dobio pretnju Sudom časti, da se ne ponavljam. Jelka bi Jovanović mogla i Betonu kojem se obraća da pruži odgovor o čemu je reč,. Imamo, dakle, svedoke, a ni ona, uveren sam, ne bi porekla to što je izgovorila. Napisa potpredsednica: „U tekstu „Šminkeraj za monstruma“ Bojana Tončića, objavljenom 22. septembra, uz niz konstrukcija koje neću komentarisati zato što poštujem pravo na drugačije mišljenje čak i kada ono nije zasnovano na validnim činjenicama, proturena je i jedna notorna laž“. Nije me obradovalo to što je napisala da moje mišljenje nije zasnovano na validnim činjenicama, ali jeste to što neće da komentariše. U nedostatku boljeg primera, citiraću sebe : „Bljak“ (kraj citata) ŠTEMOVANJE, 26. septembar 2009.   Link na tekst: Bojan Tončić: Šminkeraj za monstruma u Resavskoj   Piše: Jelka Jovanović   TONČIĆEVA LAŽ     U tekstu „Šminkeraj za monstruma“ Bojana Tončića, objavljenom 22. septembra, uz niz konstrukcija koje neću komentarisati zato što poštujem pravo na drugačije mišljenje čak i kada ono nije zasnovano na validnim činjenicama, proturena je i jedna notorna laž. Tončić tvrdi, citiram, „Poenta je bila da tu suvu ekskluzivu, šmuljavo bedno saopštenjce borbenog udruženja mora prva da objavi novinarka Bete Jelka Jovanović, potpredsednica NUNS-a. Sutra za sve, danas za nju. Ekskluziva je ekskluziva, makar i šmuljava, autoritarnost je baš to, presuđivanje po ćeifu, iz foteljice. Bljaa“. Zaista, citiram, „bljak“! Da je učinio makar mali novinarski napor Bojan Tončić je mogao da se uveri da je saopštenje, SAČINJENO ISTOG POPODNEVA I POSLATO SVIM REDAKCIJAMA koje su u adremi NUNS-a. Među njima su sve nacionalne novinske agencije (Beta, Fonet, Tanjug), radio i televizijske stanice sa nacionalnim frekvencijama i dnevna štampa. I, naravno, Tončić. Dokaze o tome prosledila sam uredništvu Betona. Ja zaista radim u Beti, novinarka sam i urednica, ali zbog obaveza u NUNS-u tog popodneva nisam radila. Takođe, zbog osetljivosti teme sastanka ja nisam ni pravila saopštenje već su to posle sastanka učinile druge dve koleginice – jedna članica Izvršnog odbora i jedna bivša predsednica NUNS-a. Saopštenje je, po prethodnom dogovoru svih učesnika sastanka, usaglašeno upravo sa onima koji su imali najviše primedaba na rad Izvršnog odbora i predsednice NUNS-a, što je Tončić, takođe, lako mogao da ustanovi. Uverena u važnost Betona kao bitnog kritičara društva, ali i u to da nije imao nameru da dezinformiše javnost i omalovaži agenciju Beta, molim vas da objavite ovo moje reagovanje.Srdačan pozdrav Jelka Jovanović ŠTEMOVANJE, 24. maj 2009.   Link na tekst: Siniša Tucić: O centru za novu književnost – Neolit   Piše: Bojan Samson   NEŠTO JE I DALJE U IGRI     Kao što reče Hans Georg Gadamer: „Ko igru ne shvata ozbiljno, taj je kvari“. Zato, ne potcenjivati igru, jer ona je stvorila svet, i ostala tu nakon stvaranja. Iz jedne od privatnih posveta u Zborniku nove novosadske poezije. Kada sam pre nekih pola godine, boraveći u svom rodnom gradu, sedeo u jednom lokalu sa starom prijateljicom i sa njom listao Zbornik nove novosadske poezije, ispričao sam joj sopstvenu verziju priče onoga što se dešavalo između članova i članica NEOLIT-ovog uredništva koje je radilo na ovoj knjizi. Ona je u jednom trenutku pogledala naslovnicu i oduševljeno prokomentarisala: Hej, pa ovaj naslov „Nešto je u igri“ savršeno opisuje cjelokupnu vašu situaciju! Moja prijateljica je zapravo htela reći kako je u (pesničkoj) igri ovoga puta bilo nečega što prevazilazi samu poeziju, a pritom ga je gotovo nemoguće definisati, zbog čega je i upotrebljena neodređena zamenica nešto. Zanimljivo, ovaj pomalo tajanstveni i višeznačni naslov, koji zapravo predstavlja ime jedne pesme Patrika Kovalskog, prihvaćen je u trenutku kada je sukob između vodećih ljudi NEOLIT-a ozbiljno uznapredovao i činilo se da nas još samo slepi automatizam vodi ka ostvarenju ovog zbornika. Nazivu istog kumovao je upravo Siniša Tucić, što svakako daje vizionarsku crtu njegovoj ulozi u ovoj nadasve zanimljivoj priči. Kao i svaki put kada su u pitanju Sinišina oglašavanja u javnosti, i sada se u potpunosti slažem sa onim što je izneo. U svom tekstu on je vrlo precizno objasnio razloge nastanka NEOLIT-a, njegovu ulogu na domaćoj književnoj sceni, najznačajnije trenutke u njegovom razvoju i, konačno, razloge njegovog ugasnuća. Siniša je u svojoj pismenoj reakciji vrlo dobro primetio ono što smo nas dvojica jednom istakli u međusobnoj prepisci: svako od nas četvoro (uz njega i mene, uredništvo su činile Maja Solar i Dragoslava Barzut) snosi deo odgovornosti za ono što se dešavalo u završnom periodu Centra za novu književnost, kada smo radili na Zborniku nove novosadske poezije. Ali pritom niko nije kriv za nekakvo rušenje NEOLIT-a, ili nešto slično. Naprosto, Centar za novu književnost je odigrao značajnu ulogu u promovisanju jedne nove pesničke generacije vezane za novosadsku, beogradsku i pančevačku scenu, kruna toga rada je pomenuti zbornik, a u trenutku kada smo osetili da ne možemo više sarađivati, kao najlogičnije rešenje nametnuo se razilazak. Ruku na srce, on je za svakog od nas četvoro u pojedinim trenucima bio prilično bolan. Iako je između nas bilo raznih poetičkih i ideoloških razlika, one nisu bile glavni razlog našeg razlaza. Naprosto, NEOLIT se nikada nije ni zasnivao na jedinstvenoj poetici ili ideologiji! Pre će biti da je sukob iniciran nedostatkom komunikacije, nerazumevanjem, nepoštovanjem razlika, isključivošću, prevelikim očekivanjima, sklonošću ka teškim rečima, dakle svim onim razlozima koje ljudi obično navode kada, naprimer, u brakorazvodnim parnicama žele objasniti zašto je njihov brak loš. Dodajmo tu još i široku lepezu najčudesnijih emocija i ambicija, a uz njih i nesposobnost da se one kontrolišu, pa ćemo početi da naslućujemo deo onoga što se krije iza naslova Nešto je u igri. Glavni povod komentaru Dragoljuba Stankovića, posle kojeg je usledila Sinišina reakcija, bio je spomenuti prikaz pesničke zbirke Nove domovine koji sam napisao pre nekih godinu i po dana, a zatim i objavio prošle godine u zrenjaninskoj Ulaznici. Zato ću se sada malo pozabaviti ovim tekstom koji je privukao pažnju mnogih još pre nego što se pojavio u javnosti. Siniša je u pravu kada kaže da je moja kritika njegove pesničke knjige došla u pomalo nezgodno vreme, ali pitanje je da li je i mogla doći u nekom prikladnijem trenutku. Naime, pisanje prikaza Novih domovina utanačeno je između uredništva Ulaznice i mene mesec dana pre početka sukoba u NEOLIT-u, i taj dogovor me je na neki način obavezao da ispoštujem predviđeni rok za predaju teksta. Naprosto, okolnosti su se poklopile na nimalo srećan način. Priznajem da sam bio skeptičan prilikom slanja prikaza, jer nisam verovao da će on, takav kakav jeste, uopšte i biti prihvaćen, s obzirom da je Ulaznica objavila desetak Sinišinih pesama iz Novih domovina. Ipak, urednici Vladimir Arsenić i Goran Lazičić su smatrali da moj tekst Poezija na plastično rasklapanje treba biti objavljen, i hvala im na tome. Želim, između ostalog, pojasniti stvari oko epiteta negativna kritika koji je još na početku prišiven mom osvrtu, a zbog čega i ja snosim deo odgovornosti jer nisam pravovremeno reagovao. Pomenuti epitet se ponekad koristi u domaćoj kritičkoj misli kada se želi naglasiti oštrina zamerki koje se upućuju nekoj književnoj tvorevini, pa obično takve primedbe ne idu u prilog niti knjizi niti  njenom autoru/ki. Tako je i sam Beton u javnosti okarakterisan, između ostalog, i kao dvonedeljni podlistak koji se bavi radikalno negativnom kritikom jednog dela domaće književne produkcije. Međutim, činjenica je da su autori/ke Betona samom odlukom da pišu o pojedinim knjigama, te njihovim piscima i spisateljicama, potvrdili istima određeni značaj, dok su im, naravno, vrednost u svojim tekstovima pokušali osporiti. Verujem da bi, u skladu sa prethodno navedenim, mnogo srećniji izraz za ovakvo pisanje bio nepovoljna kritika, a ovu sintagmu bih takođe upotrebio definišući moj prikaz Sinišine zbirke Nove domovine. Zapravo, ja nisam ni siguran da znam šta bi to u teoriji predstavljalo negativnu kritiku, ni kako bi to izgledalo u praksi. Možda je najbliži ovom pojmu onaj čuveni osvrt Jovana Skerlića na Disovu pesničku zbirku Utopljene duše u kojem se on gotovo nasilnički poneo prema toj knjizi, ali i njenom autoru. E, na takav način se ja ne bih odnosio ni prema Siniši Tuciću, ali ni prema pesnicima ili pesnikinjama koje daleko manje cenim od njega! Naprosto, svako ko je pročitao tekst Poezija na plastično rasklapanje mogao se uveriti da niti sam u njemu negirao značaj, niti određenu vrednost ovoj pesničkoj knjizi, kao ni njenom stvaraocu. Baš naprotiv, priznao sam novosadskom pesniku izuzetan talenat, kao i poseban kvalitet njegovih prethodnih zbirki Betonska koma i Krvava sisa. Također sam istakao par odličnih trenutaka u Novim domovinama, oličenih u pesmama kao što su Ti i ja smo deca velegrada ili Svet na plastično rasklapanje, i zaista mi je drago što su se ove pesme našle i u Zborniku nove novosadske poezije, s obzirom da predstavljaju najsvetlije tačke Sinišinog pesničkog stvaralaštva. Kritikujući ovu zbirku, ja sam se zapravo rukovodio idejom Rolana Barta da se uspelost neke književne tvorevine meri odstojanjem između zamisli i realizacije: što je to odstojanje manje, knjiga je uspelija. Iako vrlo inteligentno zamišljena, ova zbirka po mom mišljenju nije u potpunosti pokazala autorovu inventivnost, jezičko umeće, kao i njegove ideološke stavove. A mogla je, samo da je bilo više posvećenosti i strpljenja prilikom njenog stvaranja. Eto, to bi u najkraćim crtama bila suština moje kritike Novih domovina Siniše Tucića. Ponekad mi se čini da književna generacija kojoj pripadam nije uspela osloboditi se nekih bolesti koje je nasledila od svojih očeva. Mislim tu, pre svega, na autizam, kategoričnost i preterani individualizam zbog kojih često dolazi do čudesnih nesporazuma i sukoba koji opet dodatno usporavaju ovu ekipicu, dovoljno osujećenu odrastanjem u jednoj nepodnošljivoj epohi. Ipak, nešto je i dalje u igri. U skladu sa novim tendencijama, ni javna kritika se kod nas ne bi više trebala doživljavati kao poziv na linč, već kao sredstvo pomoću kojeg se traže odgovori, neophodni današnjoj literaturi. Zato se nadam da će reakcije nalik Sinišinoj i mojoj otvoriti prostor za neki novi, konstruktivan dijalog putem kojeg će se književnost na ovom podneblju višestruko okoristiti, te steći istinsku vrednost za sebe. Baš kao što je to jednom napisao jedan pesnik: čekam sada/ polako lomimo drške noževa/ gradimo brane krvavom potoku/ i na kraju će biti reč. ŠTEMOVANJE, 16. maj 2009.   Link na tekst: Dragoljub Stanković: Kamer(n)a uspavanka   Piše: Siniša Tucić   O CENTRU ZA NOVU KNJIŽEVNOST – NEOLIT     21. aprila 2009. godine, u 69. broju kulturno-propagandnog kompleta Beton,  izašao je tekst mog prijatelja, beogradskog pesnika i književnog kritičara Dragoljuba Stankovića, pod nazivom – Kame(r)na uspavanka (Srpska pesnička scena, vesti sa teleksa). Stanković se u tekstu šaljivim tonom osvrće na domaću poetsku scenu, pominjući imena pesnikinja/pesnika različitih generacija, počev od Tihane Janjić, Maje Solar i Dragane Mladenović, pa sve do starijih pesnika Novice Tadića, Aleka Vukadinovića, Vujice Rašina Tucića... Tekstovi ovakve vrste pokazuju da na pesničkoj sceni Srbiji ipak postoji alternativa retrogradnoj poetici i krvavom kanonu, oličenim u delovanju pesnika nacionalističko-ratnohuškačke orjentacije, čija su imena toliko puta apostrofirana da ih je već izlišno i pominjati. Iako se, u smislu dijagnosticiranja stanja na srpskoj pesničkoj sceni, sa Dragoljubom Stankovićem u najvećem broju pitanja slažem, osećam potrebu da razjasnim neke stvari jer se u tekstu pominje i moje ime povodom jednog  sukoba na pesničkoj sceni Novog Sada. Radi se o negativnoj kritici moje treće knjige pesama Nove domovine (2007),  koju je u jednom od minulih brojeva zrenjaninske Ulaznice objavio novosadski pesnik Bojan Samson. Naime, u prvim rečenicama Stankovićevog teksta pominje se da Bojan Samson ...kreće u kritičarske vode ali neslavnim početkom, rušenjem Neolita, uzdrmavši njegov najjači stub, Sinišu Tucića koji je ovim postao samo jači... O negativnoj kritici Bojana Samsona neka sude drugi, a o tome da li sam postao jači ili me je kritika uzdrmala, Stanković je izneo svoje mišljenje. Usput, ne volim da razmišljam u kategorijama jači i slabiji u književnosti, imajući na umu Alena Ginzberga koji je u jednom svom govoru tokom gostovanja u Beogradu davne 1984. rekao da je pesnikova slabost njegova snaga. Dakle, pre bilo kakve priče o pesničkoj sceni Novog Sada u poslednjih nekoliko godina, želim da napišem nešto o samom Neolitu. Centar za novu književnost – Neolit, delovao je kao registrovano udruženje građana (iliti nevladina organizacija) u periodu od nekoliko godina, a zvanično je ugašen početkom tekuće, 2009. godine. Neolit je osnovan s namerom da promoviše pisce mlađih generacija, istražuje nove književne forme (web književnost, performans, slem poeziju, kreativno pisanje), organizuje književne skupove, štampa publikacije... Ovakav oblik književnog delovanja nije uobičajen za naš književni život. Neolit nije bio književna grupa koja okuplja pisce istih poetičkih opredeljenja, niti je bio književni časopis koji ima svoju redakciju. Moglo bi se reći da je ovakav vid književnog organizovanja imao ulogu medijacije poetičkog pluralizma na novosadskoj književnoj sceni, jer je bio otvoren za mlade pisce različitih pogleda na književnost. Iako sam formalno bio predsednik Neolita, čitava ideja je osmišljena u saradnji sa Bojanom Samsonom i Igorom Lukovićem, novinarom iz Novog Sada. Luković je ubrzo otišao u neke druge vode, a Neolit smo nastavili da osmišljavamo Bojan Samson i ja, da bi nam se kasnije pridružila Maja Solar. O aktivnostima Neolita mogao bi se napisati čitav tekst. Bilo je tu pesničkih večeri, maratona, književnih radionica, instalacija, poetskih performansa... Ipak, jedini artefakt koji je ostao iz celokupnog delovanja ove organizacije jeste zbornik nove novosadske poezije Nešto je u igri, u kojem je objavljena poezija osamnaest novosadskih pesnika koji su delovali na književnoj sceni, a u čijem smo stvaranju kao priređivači učestvovali Bojan Samson, Maja Solar, Dragoslava Barzut i ja.  Iako sam se i na prijateljskom i na profesionalnom planu  razišao sa Bojanom Samsonom, stalo mi je do istine. Bojan Samson nije srušio Neolit! Ukidanju Neolita i završetku celog projekta na kojem smo zajedno radili prethodio je niz nesporazuma na različitim planovima i svako od navedenih priređivača zbornika ima udela u tome. Prvobitno zamišljena misija Centra za novu književnost nije imala dovoljnu podršku od strane ministarstava zaduženih za kulturu i na pokranjskom i na gradskom nivou. Mnogi projekti nisu do kraja realizovani, uključujući i festival novih književnih pojava about:blank, što je onemogućilo da Neolit kao nevladina organizacije deluje nezavisno u odnosu na državne kulturne institucije. Ovakva situacija pokrenula je niz pitanja i dilema u vezi saradnje sa različitim činiocima književnog života u Srbiji. To je, na koncu, dovelo do konačnog razlaza ljudi okupljenih oko Neolita, što se odrazilo i na poetičkom planu. Svako od nas je potražio slobodu individualnog delovanja. U poslednjih pet-šest godina na književnoj sceni Srbije pojavila se nova generacija pesnika i pesnikinja rođenih krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. U Pančevu deluju već pomenuta Dragana Mladenović, Dejan Čančarević, Jasmina Topić. Na beogradskoj književnoj sceni zapažene su pesnikinje Natalija Marković, Tamara Šuškić, Ljiljana Jovanović, Danica Pavlović, kao i pesnici Miloš Živanović, Dragoljub Stanković i mnogi drugi. Novosadska književna scena je izuzetno živa, o čemu svedoči i zbornik Nešto je u igri, koji ovih dana dobija veoma pozitivne kritike. Mnogi od pesnika, promovisanih u Neolitovom zborniku imaju isprofilisane poetike, a njihova poezija odudara od svega što imamo da vidimo u savremenoj  poeziji. Izdvojio bih Maju Solar, Vesnu Vujić, Niku Dušanova, Patrika Kovalskog, Sergeja Stankovića, koji već imaju objavljene knjige i Tihanu Janjić, Uroša Pajića, Dušana Pržulja, koji imaju rukopise zrele za obljavljivanje. Samim izdavanjem zbornika Neolit je ispunio jedan deo misije, a Bojan Samson je ovaj izdavački projekat uspešno doveo do kraja u saradnji sa Kulturnim centrom Novog Sada. Ipak, negativna kritika knjige Nove domovine, sa moje tačke gledišta, došla je u pomalo nezgodno vreme, u toku uređivanja zbornika, što je na izvestan način otežalo zajednički rad na projektu. Ono što mogu da naglasim, jeste da je Bojan Samson uradio veliki deo posla i da pritom ništa nije ni dodao ni oduzeo u samom zborniku bez naše saglasnosti. Izdavanjem zbornika Nešto je u igri, svako od gore navedenih pesnika nastavio je svojim putem. O njegovoj recepciji i prikazima bi se moglo diskutovati, ali to je već pitanje šireg društvenog i kulturnog konteksta domaće književne scene. Na poetičkom planu, moji stavovi prema pojedinim autorima se nisu promenili u odnosu na vreme kada sam delovao u Neolitu. Mislim da je Superblues Bojana Samsona dobra pesnička zbirka. ŠTEMOVANJE, 18. februar 2009.       Piše: Igor Đorđević   STVARNOSLAVCI I KNJIGOLJUPCI     Odmah na početku da se odredim: nervira me teror stvarnoslavaca. Pitate se ko su sad pa oni? Neka sekta koja otima nevine srpske duše ili grupa zalulanih koja opijena različitim sredstvima pokušava da dokaže da su njihove vizije važnije od svega drugog? Ne bojte se, nisu ni jedno ni drugo. Stvarnoslavci ne bi dozvolili da budu svi u istom košu i već se nerviraju što sam ih sakupio pod jednu reč, ali takva im je sudbina. Svrstavam ih u istu ekipu, ubacujem u isti koš i guram pod istu reč. Činim to sa uživanjem. Stvarnoslavci su svi oni književnici i književni arbitri koji su uvereni da književnost postoji samo da bi objašnjavala našu društvenu stvarnost i našu zlehudu sudbu, pa bila ona moderna, urbana ili ruralna, svejedno. Prebiraće oni po harfi načinjenoj od gena srpskog naroda i plakaće nad iglom posvećenog narkomana, istom snagom. Gromoglasno će vikati: „PRIČO, MRZIM TE PRIČO, jer ti ne donosiš poene u društvu i nisi zanimljiva onima koji u društvu nešto znače. Ti zahtevaš osamljivanje i usamljivanje, ti ne krčiš pute ka društvenom uspehu, ka medijskoj pažnji, ka pozivima na reprezentacije i medijske zajebancije. Ukopana si u samotnjaštvo, u okapavanje nad svojom jedinosti, zadovoljna si u izopštenosti, postojiš bez prekopotrebne medijske razularenosti i vulgarnosti. Ti si izvan životne svetlosti reflektora, zaljubljena u sebe, u svoje meso, u svoju esenciju. Ti si đubre, jer nećeš da preoblikuješ zbilju i objasniš je prostom puku i onima koji puk preziru. PRIČO, TI ŠTO SI SAMA U SEBE ZAGLEDANA ne vidiš u kom pravcu idemo, kako se menjamo. Ti bi da te volimo nemoćnu, zapitanu, uplašenu. Prečesto se u tišinu rastapaš, da bi to bilo ikome zanimljivo. Oni što te takvu vole, nisu za pohvalu. Njihova su nastojanja smešna, jer su neisplativa. Nema društvenog priznanja za voljenje priče. Tržište, ali i srpska književna hajdučija ne priznaju književnost koja samu sebe inspiriše i koja je nagnuta i zapitana nad svojom senkom i svojim odbleskom.“ I neka viču oni, neka gromovi nad njima pucaju, neka čemer i jad lije iz oblaka, ja ću mirno čitati u Vremenu od 15.01.2009. u tekstu TPančića o radu Davida Albaharija u 2008. godini: „Kada smo već kod toga, nekako je opšte mesto da je Albahari „pre svega pripovedač“, reklo bi se da i sam o sebi tako voli da razmišlja, mada je, opet, ovom čitaocu trajno nejasno zašto je to tako: Albahari jeste autor mnogih odličnih pripovedaka, ali je i potrošio uistinu odviše svog i čitalačkog vremena, prostora i energije na pričam-ti-priču-otome-kako-hoću-da-pričam-priču, a možda i neću, ili ne mogu, a i šta je Priča uopšte, at the first place...“ I potrošiću odviše svog čitalačkog vremena, jer ne znam zašto neki takvi tekstovi nalaze svoje mesto u novinama. Valjda da bi popunili prazan prostor. Knjigoljupcima, ovakošto će samo oduzimati dragoceno vreme, jer oni će imati potrebu da budu dosadni vladajućoj većini i žudeće za svojom književnom samoćom u kojoj će se predavati priči i tičini. Knjigoljupci su suprotnost stvarnoslavcima. Mnogo ih je manje i ne žude da sede uz skute vladarima i ne žele da ih mediji proganjaju i ne smatraju da moraju o svemu izneti svoje mišljenje i ne moraju zabavljati mase, ali su i svesni potrebe da se za svoje mišljenje bore i da svoje stavove iznose van književnosti u onom prostoru koji njihovu književnost neće ometati. Dosada isijava i ispada iz knjiga koje pišu knjigoljupci, viču uglas i stvarnoslavci pisci i stvarnoslavci književni arbitri. Oni se plaše tišine jer tišina je za njih smrt. I mogu književni arbitri poput TPančića  lupati u limene lavore i prezentovati književnost koja nam društvenu stvarnost secira i skicira, objašnjava i bludi sa njom, kao najveće domete knjževnog stvaralaštva, mogu frktati na ono što je kao pričam-ti-priču-otome-kako-hoću-da-pričam-priču i žaliti se da im to odnosi dragoceno vreme čitalačko i arbitrarno, ne mogu promeniti istinu da se najbolje stranice srpske književnosti ispisuju u onom prezrenom maniru pričam ti priču da bih video da će je progutati tišina. ŠTEMOVANJE, 01. februar 2009.       Piše: Radoman Kanjevac   RAPSODIJA U B – TONU   Po Predragu Luciću     Na naslovnoj strani Saša Ćirić Rekao bih – moralni fićfirić Serioznim stilom dobrog đaka Vaspitava književnog junaka Iz romana „Top je bio vreo“, Što se nije drukčije poneo I što nije izabrao žrtve Koje su već jednom bile mrtve. A na slici – pogled s Jahorine Kaže da se još puca i gine Hoćeš – nećeš, otvori – zatvori Sarajevo i dan danas gori. S desne strane američka slika Sve u slavu sajta „Peščanika“ Boris Tadić u liku Obame Kome Kongres krasi desno rame Ceca Lukić – žrtva svih režima Opet neke telegrame prima. S leve strane književna kritika Malo kompleks – malo politika Neki pesnik, Dragoljub se vika, Od Srbije prilika i slika, Tinejdžer od skoro četr’es leta Kome svaka nova knjiga smeta Osim kada pišu lepe cice Milenice, Sonje, Draganice... Kako misli takav praznoglavac Da osvoji Jelenu Bogavac Možda jednom, uz neko veranje Kad istina dobije teranje. Sve bi opet bilo idilično Da tu nije i „Predator“ lično Vreme smrti, vreme razonode Da krv ne bi izašla iz mode. A kad malo ponestane stida Biće valjda još tog genocida Dok je nama Srba i Hrvata Neće biti pobede bez rata A dok nam je Srba i Bošnjaka Svaka će nam borba biti laka. I na kraju, kad okreneš stranu Živopisno, k’o u Teheranu Mali Palma uzjah’o žirafu Ljuša Ristić pristavio kafu Sve se puši, na vrelom Betonu Opšta gužva u mom telefonu U tom malom, crvenom „Feralu“ Kritiku sam shvatio k’o šalu.