poslednji tekst    2007	ŠTEMOVANJE, Mixer, BETON BR.33  Link na tekst: Pesnik jedne dimenzije   Piše: Nenad Grujičić   ONTOLOGIJE  MEĐU ZELENKADAMA                         Ili, kako poeta minor (humanitas homo humanus) filozofira o tzv. rimovanoj poeziji i o koječemu              Boško Tomašević, ni pesnik ni filozof, dokopao se poezije Milosava Tešića pa osipa panjeve i kemenice po rimovanoj poeziji. Sa mnogo ''intelektualne'' prepotencije, ovaj umorni putnik-Jevropejac, neostvareni poeta doctus, ljut što ga maternji jezik ne prima u svoje krilo, pili stabla i obrezuje grane lirike Milosava Tešića. Iz gareža svoje piljevine, on likuje, ''kako razumeti stihove poput ovih'': ''Hvata oluj ruj-cvetove/ i srpove za repove/ Seva sablja jablanova/ surom zorom od olova / U zgusnutom ludom trenu/ peva žica u vretenu.''          Za ovu poeziju, Boško Tomašević (u daljem tekstu: BT – svojevrsna skraćenica za beton)  kaže: ''Izbor reči uslovio je sadržaj''. Da, ali, mogli bismo kazati i, sadržaj je uslovio izbor reči. Razume li to BT? Ne, on i dalje struže, seče nokte na nogama,  kaže za Tešićevu poeziju da je ''kič, banalnost''. A onda mudruje da je takva poezija ''odraz autorske nemoći da se u pesmi ispeva ono što je pesmi preče i sapripadnije (sad zbilja filozofira – prim. NG). Tautološka sintagmica, ''da se u pesmi ispeva... ono što je pesmi preče'', govori, upravo, o autorskoj nemoći BT. U jednoj svojoj pesmi, pak,  pleonastički kaže: ''mislim da pomišljam''. Tautološko-pleonastičkog šljunka koliko hoćeš. Rerum omnium magister usus!          S obzirom da se BT u javnosti oglašava, pre svega, kao pesnik, pogledajmo nekoliko primera njegove ''lirike'' i ocenimo da li je to intelektualni ''kič'', kako naduvenko veli za drugog: ''ako ikada ikakav logos/ to može da razume/ onda nazad/ k svemu/ kao pre nečega'' (BT: ''Onda nazad''). Ili, pak, ova genijada: ''ako logos samilosti doda ovim/ rečima veo sećanja/ onda je sasvim dobro/ ako ikad ne ode sve to'' (BT: ''Ako ikad ne ode''). Vehementno, nema šta! Mrtav jezik, rekao bi Bodrijar kog BT citira kao šurjaka. Navedeni stihovi su, kako bi BT rekao, ''u okviru raskošnih i brojnih moći koje čovek poseduje, suptilnih radoznalostii i brojnih spremnosti na razumevanje svega što je unutar civilizacije stvoreno''. Ko o čemu, baba o uštipcima!          Krije BT svoje rimovane stihove kao zmija noge, ne zna ni da ih ima: ''prozoru jednakom odričući/ svakoj svetlosti prozor skrivajući'' (BT: ''Prizor svejedno radostan''). Spram deseterca protivstavljen jedanaesterac. Može ako je deseterac simetričan, a jedanaesterac u jambu. Ali, BT ''versologe'' šutira u zadnjicu, pa neće ponajbolje razumeti natuknicu. Rimovanje glagola s glagolom  je najniži aspekt sroka: odričući – skrivajući.  I sâm BT reve: ''To je opasan zakon s kojim netalentovani pesnici ne mogu da se nose i da mu na pesnički način odgovore''. Rose etiam inter vepres!          A onda, o Tešićevoj poeziji koja postaje ''mestom retrogradnog pisanja'', BT  komitetski filozofstvuje da je ''karikaturalna svest o tome šta treba da budu figure mitske  i kulturalne opstojnosti savremenog srpskog pesmovanja, razgorevajući usput i jednu kolektivnu narativnu anksioznost spram sveta kao zavere, jezikom autističkim i posve neupotrebljivim za poeziju''. Koncilijantna ideologija, svaka čast! Evo pandana u BT-pesmovanju: ''Blizina je tako daleka/ da je nekada nema više/ ponekad je još dalja od mene/ koji sam postao sebi navika/ daljeg od mene nema ničega/ daljeg nekada nema više daljeg''( BT: ''Nikada nema više''). Dabome, BT cupka: ''Dela koja ograničavaju pristup takvim uvidima ne mogu se nazvati delima dostojnim imena ljudske duhovne tvorevine''. Kaloper-Pero, što vičeš, kličeš?          BT tera ''hajdučiju'', ''Vizantiju'', ''Njegoša''. Za Bećkovićevu poemu ''Ćeraćemo se još'', carski kaže: ''Mi, iskreno govoreći, nismo razumeli šta je pesnik poručio''. Protektorator pojašnjava: ''Usmerenost na lokalno kao takvo ne obećava i pravljenje dobre lirike''. Upravo je suprotno, Šejmas Hini pišući ''lokalnim jezikom'' o žabama iz zavičaja napravio svetsku poeziju. Primera koliko hoćeš. BT-đidija dopljuckuje: ''Na drugom kraju svetli ono univerzalno''. Misli na sebe i svoju ''pesmovanu'' talašiku. Stoga, prizivamo ''globalnu'' poezijicu koja se gadi maternje melodije jezika: ''Da nastavi da okonča/ nekako manje uzalud/ biće ionako uzalud/ da okonča ma kako okončao'' (B. Tomašević: ''Nije dovoljno''). I ovo je, po njemu, ''pokušaj pesmovanja bitka bića u susedujućem sabiranju pesništva i filozofije''. A Horacije reče: Poezija je kao slika! Ut pictura poesis!          Namršteni BT mrmlja za Tešića, Noga i druge da su ''plebejskog i plemenskog'' pisma, naziva ih ''besmislenim autoritetima'' i autorima ''neofeudalne poezije''. Pripomaže se Jaspersovom ''duhovnom sitaucijom vremena'' i Hajdegerovim čovekom ''ek-sistentnim u otvorenosti bitka''. Kao jevropejski i, tobož, srpski novi Dositejčić, BT se na sva zvona, samozvano,  uvrštava u društvo svetskih pesnika među kojima se toplo oseća: Rene Šar, Horhe Giljen, Erih Frid, Jandl, Borhes, Celan, Beket, Bukovski, Zagajevski, Herbert, Hamburger i dugi. Zamislite sliku: lutalica BT na peronu, s hamburgerom u čeljustima, čekajući voz za Insbruk, nosi u tašni knjige ovih pesnika. Ako drugi srpski putnici to ne čine, ''marginalizuju ne samo poeziju jednog naroda, nego poeziju uopošte''. Šaljivdžja BT ne odustaje od ''svetske'' slave. Eh, da je rođen u Hajdelbergu, pojede ga prokletstvo Balkana. Pobratime, Helderline, deder s Boškom u visine!          Nepostojeći BT posprdno utvrđuje da ''akademik'' Milosav Tešić, moja malenkost i slični  ''ostaju neprevodivi na bilo koji strani jezik'', a ukoliko bi se to, ''kojim slučajem'',  i dogodilo, taj prevod bi ''bila poruka nekog Vanzemaljca''. Šta li bi na ovo rekao Momčilo Nastasijević? Bez maternje melodije jezika nema poezije ni u jednoj tački na ''zemaljskom Globu''. (A pesme su mi, Bole, prevedene na razne jezike). Kao žanr, poezija je najdublje tvorevina nacionalne paradigme, maternjeg jezika, a time, po svojoj prirodi, etnocentrična i nezavisna. Ne u pežorativnom smislu. Lepota poezije je upravo u prividnom hendikepu da je neprevodiva na druge jezike. To ne treba bukvalno shvatiti, naravno. Još je i Gete rekao da je prevođenje najvažniji svetski posao. Veritas sempiterna est!          BT uproštava stvari, deli poeziju na nerimovanu i rimovanu. Sticajem lepih okolonosti, moja malenkost piše i jednu i drugu. To gubi iz vida ''svemogući'' BT kad prima instrukcije od krivonogog tutora. Rimovanu poeziju nemoguće je, po njemu, prevesti na drugi jezik, a nerimovanu, da. Jer, BT ne piše rimovanu, osim kad se potkrade. Sudeći po dometu njegove tragikomične poezije, prevod je nemoguć, jer je impregnirana prazninom. Eventualni ''prepev'' bio bi irelevantan u odnosu na predložak osim ako, čudom, ne bi bio dopevan veštinom prevodioca  i time, koliko-toliko, zataškani brojni slepi rukavci i Roršahove mrlje. Evo ''usta punih'' mekinja iz poetsko-mislenog korita BT: ''Kako o tome kao trezven čovek/ da mislim da pomišljam da zadjem/ u duboke ontologije među zelenkadama''. Okreni je, obrni je, nije naša, prevedi je...         Distisi Milosava Tešića, kao ''otpadak'' i ''recidiv'' tradicije, u stvari su, kultivisana i ostvarena poezija u maternjem jeziku, u svakom smislu, i kao sadržaj i – forma, lirski medaljon originalne poetike, jakih simbola, uvezanih semantičkih kodova. A primeri BT-poezije eklatantan su slučaj netalentovanog stihoklepstva, zgubidanskog pokušavanja da se, glavom kroz zid, po cenu i duhovnog prostituisanja,  ostvari ''pesnički'' govor izvan matrice meternjeg, lešina cerebralnih izlučevina, snobovski ''mrtvi jezik'', neznabožački ''psalmi'' vapijućeg u pustinji gluve salijerijevštine. BT bi da resantimanski podučava i deli lekcije po zadatku, da izigrava pametnjakovića sa inostranih simpozijuma bez prenoćišta, uvek sa manjkom dara za stih –  a godine debelo pritisle. On ne progovora iz sopstvenog bića, već iz habitusa napabirčene okoline koja ga više ne tapše po ramenu. Kada se povodom njegovih uvida sve sabere, dobije se ''širok razjapljen gladak/ pol izmedju ničega i ničega'' (BT: ''Više ništa'').  Non verbis, sed factis opus est! Pogledajte odgovor na ovaj tekst ŠTEMOVANJE, Cement, BETON BR.16  Link na tekst: Kostimirana kao-ljubavna prica o usamljenosti ili...   Piše: Jasmina Vrbavac   Komentari na tekst „Kostimirana kao-ljubavna priča o usamljenosti ili Zašto mislim da je roman Emilija Leta Mirjane Mitrović sasvim prihvatljiv?“   Emilija Leta, odgovor na kritiku Saše Ćirića             *Iako ne očekujem da proza treba da verno rekonstruiše prošlost, verujem da proza valja da bude ubedljiva za čitaoca, a to se postiže prozaističkim sredstvima, a ne pukim držanjem za istorijske činjenice, one za roman nisu od presudne važnosti. U tom smislu, ovaj roman nije dovoljno ubedljiv jer su mu likovi neubedljivi, kao i literarna struktura.         Nije na čitaocu da se oslobadja anahronizma, već na piščevom umeću da čitaoca oslobodi utiska anahronizma. Ali Emilija Leta nema problem sa anahronizmom u temi, ja joj to i ne zameram, već je problem u pripovednom diskursu koji je anahrono-večan (realizam, treće lice) i pri tome loše stilski uobličen i to je i jedini greh po meni – loš stil.         *Verujem da je Mirjana Mitrović odista imala neku ideju o tome kako skrupulozno koristiti istoriografske podatke i izmaknuti se od komercijalne literature ovog tipa. Ali umetanje priče o večnoj ljubavi i patnji je umnogome ovu nameru degradiralo i odvelo roman upravo u onom smeru u kome se možda i nije htelo ići – „istorijska romansa“  je žanr koji dominira svetskom književnošću, pa ako i nije uvek totalni palp, svakako nije ni vrhunska književnost. A Emilija Leta se nekako najjasnije može svrstati upravo u ove okvire. Priča o spisateljskom umeću poredjenja 3. i 21. veka za mene nije uverljiva, jer mislim da autorka upravo nije imala dovoljno umešnosti da čitaocu nametne ovo poređenje, već ga je kritika samoinicijativno „pronašla“ u romanu u kome ga zapravo i nema. Kao što sam vec spominjala, nije teško naći veoma umesna poredjenja izmedju ova dva perioda, ona mogu biti veoma inspirativna i ubedljiva, ali jedino u situaciji u kojoj mi domišljamo roman a u njemu su ta poredjenja zapravo mlaka, neubedljiva, pa i nepostojeća. Ja se u tom smislu više sporim sa kritikom koja u romanu otkriva nešto čega u njemu, po meni, nema, pa shodno tome ni ne zameram samoj autorki sto nije bila ubedljivija. Ne moraju svi romani koji imaju istoriografski okvir momentalno imati i krucijalne, opštevažeće teme od presudnog značaja za tekući istorijski trenutak i naciju. Ali kritika izgleda misli da moraju, a to već nije realno sagledavanje konkretnog romana.         *Upravo je tačka gledišta ono što smeta, taj jednostrano-sveznajući pripovedač je katastrofalno sentimentalan, previše „blizu“, do granice patetike, a istovremeno previše „daleko“ (bajagi objektivan) da bi podržavao zamišljeni stoicizam junakinje (koja bi mogla biti stoik kada bi se njeno obrazovanje i inteligencija uočavala u samom romanu, u promišljanjima same junakinje, a ne da nam je autorka sugeriše u jednoj rečenici). Ne bih rekla da ovaj mešoviti glas pripada bilo kom narativu niti da ima pokriće kao autentičan glas.          *Poetska simbolizacija je veoma daleko od Crnjanskog uprkos pokušajima pastiša. Mešanje pikarskog, poetskog, sentimentalnog itd. je diletantsko pa tako stvar  uglavnom ostaje na „mekoj ženskoj prozi“, a od egzistencijalizma i metafizike nije baš mnogo ostalo.          *U potpunosti se slažem da je lik Emilije Lete zamišljen kao lik pharmakosa, žrtve, krivog bez krivice, onog koji trpi itd, itd. Ali retko je u realističkoj literaturi, još ređe u životu, da lik toliko trpi a da se makar njegov unutrašnji glas ne buni protiv nepravedne i ničim zaslužene patnje (a Emilija Leta ipak nije Jozef K. niti bi se roman mogao porediti sa Procesom. Ako je autorka to i želela, onda teško da je u tome i uspela).  Emilija Leta ne samo da trpi, već ostaje zaljubljena u bivšeg muža do kraja romana istovetno kao i na početku knjige. A to je za mene statičan, nepromenljiv lik, lišen životnosti i realnosti u romanu koji po svemu jeste realistički koncipiran. I tu se ponovo vraćamo na problem naracije, objektivnog pripovedača, težišta smeštenog tik uz glavni lik, ali nesposobnog da uoči neminovnost unutarnje borbe lika protiv nepravde. A Vladušić pominjući „suvišnog čoveka“, stekla sam utisak, više cilja na ljude koji zbog političkog konteksta i istorijskih vrtloga bivaju odbačeni od strane društva. Medjutim, kod Emilije Lete je težište problema prebačeno na napuštenu i odbačenu ženu, nju odbacuje muž  koga ona još uvek voli i samim tim odbačenost se javlja u privatnom kontekstu pa se teško može uopštavati i porediti sa društvenim previranjima. Varka je pomisliti da je muž odbacuje zbog političkih dešavanja i zato što treba da postane imperator – to je sporedno – ona je već odbačena i ponižena kao žena i supruga jer joj muž ima ljubavnicu i sa njom dete, i dodatno, u romanu ništa ne govori da je muž još uvek voli i da intimno žali što mora da je odbaci.          *Ponovo moram da dodam da je njen preobražaj u hrišćanstvo u romanu nevidljiv i nebitan, o njenim religioznim uverenjima se uopšte ne govori, ona odlazi s hrišćanima ne iz verskog ubedjenja već zato što nema gde drugo da skloni glavu. U tom smislu, on nije „nepotpun“ zato što Emilija Leta nosi medaljon, jer ga ona nosi samo zato što još uvek voli muža, a ne zato što još uvek veruje u rimske bogove!          *Posebno mi je bilo zanimljivo kako muški kritičari doživljavaju ovaj roman, kako im nije patetičan, i naročito, kako im prija ideja o večnoj ljubavi žene spram muškarca, uprkos svemu (pre svega neverovatnim poniženjima ali i realnim životnim problemima koji junakinju stvaljaju u poziciju borbe za goli život). E pa, ja duboko verujem kako je to vrhunac patetike, i to ne samo u 21. već u bilo kom veku. Izgleda da, ne samo kao žena, već kao ljudsko biće, duboko ne verujem da je čovek sposoban da od voljenog bića istrpi sve na ovom svetu, bez ikakve promene u emocijama (eh, ta statičnost u liku Emilije Lete) i da i dalje ostane zaljubljen, sem ako nije patološki poremećena ličnost. Zaista mi je bilo zanimljivo kako muškarci (baš ti „banovićstrahinjski“, pošto moram reći da su mnogi muškarci ovaj roman doživeli upravo kao i ja – sladunjavu, žanrovsku, ljubavnu priču) nisu gadljivi na takvu nepojamnu ideju kada su žene u pitanju. I uopšte uzev, zašto bih ja kao žena bila sklonija patetici od muškaraca? A ovaj dodatni, istorijsko-politički kontekst upravo ste vi „banovićstrahinjski“ muškarci „videli“ u ovom romanu. Ja ga „vidim“, ali kao krajnje sporednu i nespretno nagoveštenu moguću temu koja se ovde nije razvila u punokrvnu priču sa pokrićem.          *Ah, da! Toliki veliki romani su napisani na temu ljubavi, taman posla kada bismo ih nazivali trivijalnim samo zbog dominantne ili sporedne teme ljubavi. Nije ljubav patetična, još manje verujem da se literatura sme lišavati jedne tako velike i ozbiljne teme, ali načini na koji se o njoj piše mogu biti trivijalni ili ne. A ovde je i tema patetična i stil trivijalan. Dakle, nije uporedivo. ŠTEMOVANJE, Cement, BETON BR.16  Link na tekst: Krljušti ljubavi, Jasmina Vrbavac   Piše: Saša Ćirić   Kostimirana kao-ljubavna priča o usamljenosti ili Zašto mislim da je roman Emilija Leta Mirjane Mitrović sasvim prihvatljiv?   Emilija Leta, odgovor na kritiku Jasmine Vrbavac               Barem od Floberove Salambo stilska razigranost u pripovednom pokrivanju davnih epoha može da probudi dve ključne nedoumice:           1.    Prisustvujemo li vernoj rekonstrukciji izabrane prošlosti ili njenoj neukoj simulaciji?                   i           2.    možemo li se kao čitaoci osloboditi anahronizma, t.j. utiska o neizbežnoj proizvoljnosti domišljanja o minulim događajima koji nam nikad u potpunosti neće biti dostupni, poznati ni bliski? Kod istorijskog narativa barem dva momenta su bitna, upravo u smislu kako primamo tu «vernost» «rekonstrukcije» minule epohe:            1.    kojoj svrsi služi odluka pripovedne imaginacije da svije gnezdo tamo/tako daleko                   i, sasvim realistički,            2.    koliko ti «kostimi i dekor», «običaji i navike», «govorni idiomi i sistemi znanja kojim onovremeni ljudi raspolažu», «ustrojstvo društva i socijalna stratifikacija»..., koliko, dakle, sve to u našoj čitalačkoj svesti deluje kao ubedljiva slika, odnosno koliko se prima kao funkcionalna literarna struktura?         Emiliju Letu ne vidim kao narativ koji je sasvim slučajno smešten u 3.vek n.e., a mogao je bez ikakve opasnosti ili štete po sebe, uz neznatnu kozmetiku, da bude savremen ili smešten u bilo koju epohu. Analogija III – XX(I) vek je očekivana, ali olako uspostavljena i to na nesigurnim osnovama. Posebno je pitanje da li sam roman sugeriše takvu analogiju, odnosno da li je neophodno uspostavljati je na osnovi univerzalne ljudske prirode ili ženske psihologije/ emocionalnosti/ doživljavanja i ispoljavanja ljubavi¹. Mnogo je suvislije i po tumačenje romana podsticajnije poređenje ova dva veka istorije Evrope sa stanovišta socijalne evolucije ili društvene istorije. U oba slučaja (III vek u rimskom carstvu vs. 90-e XX veka, odnosno početak XXI u Srbiji) reč je o periodu tranzicije, odnosno radikalnog preobražaja rimskog i srpskog društva. Otac Emilije Lete, seoski patricij, srednjeg imovnog stanja ali sa dugom aristokratskom lozom, naglo osiromašuje zbog inflacije koju je indukovala država – pri ubiranju poreza država odbija da primi novac koji je on dobio prodavši letinu, novac sa carskim pečatom u koji nije sumnjao. Ovaj momenat u romanu je važan zato što podcrtava jedno stanje egzistencijalne ugroženosti i nesigurnosti, odnosno mogućnost ekonomskog propadanja koje je nemoguće predvideti ni preduprediti radom ili korektnim ekonomskim poslovanjem. To je svet Emilije Lete u kome čovek oseća da se nalazi u stalnoj opasnosti, bez podrške i zaštite. U takvom svetu M. Mitrović na pleća sirote Emilije natovaruje neverstvo i ostavljenost zbog braka iz dinastičkig razloga, a potom i svakovrsne nesreće. Drugi analoški momenat je unutrašnja verska turbulencija koja trese Rimsko carstvo². M. Mitrović uzima doba dvoverja u Rimu, sapostojanje rimskog politeističkog paganizma kao državne religije koja podrazumeva da je cezar bog, tradicionalne religije porodice, kulta predaka i prirode, i importnog hrišćanstva, religije samilosti i milosrđa, mogućnosti metafizičkog izbavljenja i utehe za potlačene, osujećene i nesrećne. Autorka hrišćanstvo koristi kao mogućnost izlaza za Emiliju Letu, ali ne i kao vitalistički model ostvarenog preobražaja ovog književnog lika koji nudi trijumf nade.           Nezavisno od literature i dokumenata koje pisac koristi ne bi li se približio duhu epohe u koju želi da smesti radnju svog romana (dela), rezultat uvek može biti upitan sa stanovišta pouzdanosti svakog upotrebljenog detalja ili socijalne i epohalne celine³. Lično, imam popriličnu averziju prema svakom istorijskom narativu, jer polazim od uverenja da nismo u mogućnosti da zaista razumemo prošlost (radikalni epistemološki diskontinuitet), posebno onu dalju o kojoj svedoče materijalne ruine, fragmentarni rukopisi ili sintetičke udžbeničke ili studijske naracije, plod individualne svesti istraživača i prosvetnih vlasti koji na silu popunjavaju saznajne lakune svojim domišljanjem i pretpostavkama nudeći ih kao gotove istine. Na toj osnovi svaki istorijski narativ je fikcija, manja ili veća, ove ili one vrste (svejedno Kiš koji se zalaže za odgovornost sinteze u «fakciji» ili Đura Jakšić sa slobodnom obradom staroslovenske prošlosti u svojim pripovetkama, Andrić sa korišćenjem diplomatskih spisa ili Mirjana Mitrović sa konvencionalnim enciklopedijskim podacima). Razliku, naravno, pravim između komercijalnog palp štiva kome je istorija (pre naivna pseudoistorija) grubo sklepani egzotični dekor i literarnih pokušaja koji skrupuloznije koriste one istoriografske podatke i znanja kojima raspolažemo.           Posezanje Mirjane  Mitrović za istorijom  njen je oproban recept, ali i  ovladana pripovedna  tehnika. Ona  nepretenciozno i vrlo inteligentno  koristi istorijske podatke. U hronotopu njenih knjiga, vreme je kategorija koja se stalno menja, dok je mesto kategorija koja ostaje često ista. Recimo Požarevac, rodno mesto autorke, javlja se u sve tri njene knjige: u Autoprtretu sa Milenom, pored austrijskog internata i školovanja u Minhenu, života u Italiji i konačne migracije u SAD, tu je požarevački period života naše slikarke. U knjizi priča Sveto stado, priča «Sat» posvećena je Eugenu Savojskom i potpisivanju Požarevačkog mira u 18. veku. U romanu Emilija Leta topos je donjomezijski prostor poznog latiniteta u Srbiji (Sirmijum, Viminacijum, Singidunum, Naisus, brdo Alma Mons/Fruška gora) – prepoznali smo Kostolac kraj Požarevca. Elem, M. Mitrović bira prostor koji joj je blizak a ne egzotičan i onda putuje kroz vreme pripovednim tehnikama koje su i tradicionalne i moderne, ne avangardno-eksperimentalne, ali ni sasvim realističke. Sličan tretman i prostora i prošlosti, akribično pripremljen, od naših savremenih pisaca ima Mileta Prodanović u svom poslednjem romanu Kolekcija, s tim što on, po svom oprobanom poetičkom obrascu, prizivanje prošlosti stavlja u žanrovski melanž kriminalističkog trilera, politički aktuelnih referenci, napadne naučne fantastike i kritičkog angažmana.            U Emiliji Leti jeste prisutan tradicionalniji način pripovedanja. Ne slažem se da je reč o klasičnom sveznajućem pripovedaču. Tačka gledišta narativne instance ovog romana smeštena je blizu glavne junakinje, tako da je pripovedanje blisko njenoj perspektivi, spremno da zabeleži svaki potres i promenu unutar svesti i osećanja Emilije Lete. Svakako, pripovedna tehnika nije jača strana ovog romana, ali ona je samo iskorišćeno sredstvo koje ima za cilj da mi kao čitaoci budemo što bezbolnije «preneti» u «dočarani» svet 3. veka nove ere i dovedeni što je moguće bliže psihološkom enterijeru glavne junakinje.            Primedba zvana «krljušti vode» ili pitanje stila.            Stil  romana Emilija  Leta je  dosta ujednačen unutar  koncepta jednog intimnog i  introspektivnog pripovedanja, u kome  se mogu prepoznati  natruhe sentimentalnog stila i elementi poetske simbolizacije proze. Hibridni žanrovski kakater romana možda je najzanimljivije iščitati iz naslova njegovih poglavlja. Sastavljanje naslova ide od dosta očitog omaža Crnajnskom i njegovim Seobama («Bodlje zvezda», «Sudbina trepće kao zvezda»), gde pored istovetne metafizičko-oniričke pozadine, simbol zvezde ima istu pripovednu ulogu pridobijanja dodatnih slojeva priče kao i funkciju svojevrnog pesimističkog komentara o ljudskoj sudbini. Ovaj postupak, do koga je autorki dosta stalo, smatram pomalo školskim i repetitivnim, ali on ne urušava konstrukciju romana. Pored čisto poetskih naslova, kakvi su «Krljušti vode» i «Jezici grada», imamo i one koji direktno ukazuju na elemente pikarskog i avanturističkog romana, datog u istorijskom ključu: «Devojački demon», «Nad ambisom ludila», «Na čijem grobu plačeš»... I pored nedostatka poetološke samorefleksije, ove naslove (i ove postupke) posmatram kroz kategoriju pastiša koji bi u jedan tekst sažeo fantastiku i avanture dečje književnosti ( recimo iz nekadašnje edicije «Plava ptica»), ispovednu prozu, meko «žensko pismo», egzistencijalističku prozu o usamljenosti i izopštenosti... Dakle, ni «Krljušti vode» ni recimo «Bodlje zvezda» ne vidim kao nešto besmisleno, trivijalno, hertzlich petparačko.            Ne smatram ni da je lik Emilije Lete statičan. On je zamišljen tako da trpi posledice onih postupaka i dešavanja na koje ne može da utiče već samo da im se povinuje i da ih podnosi (u koje jednako spadaju politički brak i dinastički interesi, osvetoljubivost moćnih, napadi varvara, ali i odrastanje ćerke). U onome što joj se dešava prepoznajem izvesnu naturalističku tendenciju romana – prisustvujemo gomilanju nesreća koje prate nedužnu osobu koja strada i, aristotelovski rečeno, bez svoje krivice pada iz nesreće u nesreću. Ona je ostavljena pa prognana žena na koju je nova svekrva više puta pokušala atentat, gladna izbeglica u nepozantom gradu, lečena na nedostojnom mestu u kući hetera, zaboravljena u novoj Romulinoj kući, najzad, unutrašnji apatrid do poslednjeg poglavlja. Dakle, Emilija Leta je zamišljena kao žrtva okolnosti i nemoćni objekt gneva i ravnodušnosti spoljnih sila oličenih u ljudima i vremenu. Njena sudbina emituje osećanja životne nesigurnosti i izolovanosti, i to osećanje vrhuni u stanju potpune odsečenosti od sveta. U tom smislu ona je zaista «suvišni čovek», kako nalazi S. Vladušić, i literarno konstituisanje takvog stanja je glavni dobitak koji nudi ovaj roman.            Nesumnjivo najslabiji  deo romana je njegova  završnica. Uz neočekivanu  izmenu pripovedne perspektive  (tačnije,  uz uvođenje pripovedača),  kraj deluje nakalemljeno sa drastičnim obrtom u sudbinama likova – to posebno važi za kastrata. Patetičnost ovog obrta delimično (iako nedovoljno) blaži činjenica da obrt nije potpun (Emilija Leta nije doživela konačan duhovni preobražaj. Uz sebe, pored Hrista na usnama, oko vrata i dalje nosi zlatnik sa likom njenog bivšeg muža, oboženog rimskog imperatora), kao i to da lik učitelja nije baš puka replika Hrista ili uzornog hrišćanina koliko je reč o samoukom lutalici sa priručnim znanjima o hrišćanstvu, što naravno ne umanjuje njegovu dobrotu ili podnete patnje.            Sasvim se slažem da roman na svom kraju nepotrebno pada i da bi bio bolji bez ovakve završnice.            Eto, u mom čitanju nije bilo mesta za «idejnu osnovu romana» jer ne smatram da je ta osnova, čak i da postoji, važna (razvojni put E. Lete od filije do agape, od paganstva do hrišćanstva, od nesreće do izbavljenja, od dobrote do Boga, od sebične putene zaslepljenosti strasti do nesebične duhovne sve-ljubavi...). Nije bilo mesta ni za «patetične opise ljubavi». Najpre, ne bih ih nazvao patetičnim, potom, nisu me ni fascinirali ni zgrozili. Zanimljivo je da ja kao muški čitalac (banovićstrahinjski) «praštam» neveru patetike (štaviše, ne doživljavam je kao takvu), a J.Vrbavac je kao čitateljka ističe i tumači kao odliku petparačkog istorijsko-ljubavnog romana. Ostaje kao centralno pitanje (o kome će se morati drugi put), može li se uopšte pisati o ljubavi (iako za mene roman Emilija Leta nije o ljubavi, niti ljubavni) neposredno, ili neposredovano naglašenom literarnom formom (ne znači da takve forme nema u ovom romanu M. Mitrović, centralno je da li njena forma deluje na nas i na koji način), a da «priču o ljubavi» ne doživimo kao patetičnu ili trivijalnu?            Zbirno, roman Emilija  Leta Mirjane Mitrović bio je jedan od  boljih izdatih prošle godine, ne  remek-delo, ne poetičko  otkriće ili vanserijsko  uživanje. Rimska epoha mi je bila uverljivo dočarana, kretnje likova dovoljno motivisane, opisi neopterećujući, ideje oznaka pogleda na svet likova a ne obrazovni nauk ili filozofska poruka. Ne treba potceniti ispisanu ruku autorke i specifično složenu žanrovsku prirodu romana.            «Ništa posebno». Da, ali takva je naša savremena literatura.            I sam sam  Komo Srđana Valjarevića (uz  Hemonov Nowhere man) u  nekoliko anketa istakao  kao najbolje prošlogodišnje romane i podstreke za nepodeljeno čitalačko uživanje. Što se tiče Barbi, obračun sa njenim idolopoklonicima i korifejima alternativne subkulture naše, odigrao se u 18. broju Betona. ¹ Takve analogije/poređenja između dve epohe obično sugerišu svom dobu ono notorno nihil novi sub sole, odnosno dociraju kako se sve to što se nama dešava dešavalo mnogo pre nas i mnogo gore i strašnije nego što smo u stanju da pojmimo (tumačenje sa pedagoškom svrhom). Neke su analogije sa analitičkom pretenzijom – uspostavljaju se ne bi li se lakše došlo do uzroka fenomena koji se smatraju identičnim u obe epohe. U svim slučajevima dominira takođe notorna i u biti konzervativna filozofija istorije bilo o «večitom ponavljanju istog» (cikličnom kretanju vremena koje posle izvesnog perioda vraća iste događaje koji su se jednom zbili), bilo o «večitoj nepromenljivosti istog» (antičko poimanje vremena kao nepokretne trake večnosti). Rekao bih da su današnji istoričari bliži poimanju prošlosti kao skupu jedinstvenih celina, svejedno što ostaje jako intrigantan način periodizacije tih celina kao i dilema koji su nužni i dovoljni konstituenti celine jedne istorijske epohe ili perioda. Emilija Leta kao književni lik u mnogo čemu je zamišljena kao stoičko biće (po obrazovanju i po trpljenju nedaća koje je snalaze), tako da verovatno ne bi imala ništa protiv jedne takve filozofije istorije. Svejedno, uzimati ovaj roman Mirjane Mitrović kao ilustraciju stoičke koncepcije vremena ili istorije pre će biti banalizovana interpretacija, nego što je roman sam po sebi banalan. ² 90-e u Srbiji, odnosno period posle pada Zida u Istočnoj Evropi, kao i period posle rušenja Miloševića i stvarni početak demokratizacije zemlje sve do današnjih dana, dobar su poredbeni član: prelazak iz državnog socijalizma na tržišni kapitalizam; sa doktrinarnog marksizma na politički pluralizam, zapravo na ratoborni nacionalizam i počesti crkveni etnofiletizam; iz i represivnog i prividnog ateizma u državno sugerisanu i takođe prividnu religioznost... ³ Primer «bolesne pedanterije» ove vrste od naših savremenih autora je Dragan Velikić. Njemu je toliko stalo do «epohalne verodotojnosti» da ju je učinio važnim delom svoje eksplicitne poetike. Ipak, šta menja u stvari to što se 1905. g u Trstu nisu koristile lire kao sredstvo plaćanja ili razna Šekspirova neznanja? Za mene ne mnogo. Poenta je i dalje u pesničkoj licenci, odnosno prevlasti mašte nad faktima i priče nad istorijom (naravno sve do primera koji nudi «Knjiga kraljeva i budala» Danila Kiša). Zanimljivo bi bilo primetiti da recimo i Andrić koji često kači svoje pripovedanje o klin istorije (namerna ironična parafraza njegovog izraza iz eseja u kome govori o odnosu istorije i priče), istoriju uglavnom potiskuje u daleki drugi plan literarne ontologije (donekle od ovog zaključka odudara Na Drini ćuprija). Njemu je važno ono što je u isti mah neodgonetljivo lično, često bizarno i neobjašnjivo (tamni nagoni i skrivene strasti), i ono univerzalno ljudsko i društveno (bivanje na granici između dva sveta, apsorbovan od oba ali neintegrisan ni u jednom; odnos pojedinca i vlasti). Dakle, pouzdanost dostupnog u faktografskoj konstrukciji njemu je bitna kao prostor «proklizavanja» ka individulanom i ka opštem, epohalnom i univerzalnom. U ovom smislu, istorija za njega ima upotrebnu vrednost, baš kao i za Mirjanu Mitrović (čime se ne implicira jednak estetski domet ovo dvoje autora).