Pišući o pesništvu Milosava Tešića u radu objavljenom u skraćenom obliku u «Betonu», imali smo u vidu i činjenicu da isti, i pored toga što je u poslednjih petnaest godina objavio niz neuspelih zbirki pesama, ima i jednu antologijsku pesmu – «Rosa canina». Lik iz zagrade u mom tekstu o Tešiću – Nenad Grujičić – pogodjen, valjda, prirodnom zatvorenošću zagrade, nema ni jednu. Spustivši se sa brda u ravnicu, u civilizaciju, pri čemu imamo u vidu da brda ne «spuštaju» uvek isto i slično, ovaj montanjarski Rastinjak, ostao je njome zblenut i – nezaštićen. Od kada su ga dobri ljudi iz Sečuana ubedili da je pesnik, isti neuplašen tim zvanjem, ispevava jednu jedinu karikaturalnu vizantijsku pesmu, retrogradnu, autističnu i lokalnu, propovedajući, s brojnom braćom po srpu i slami, jednu etnografsku, čardačku poetiku, anksioznu i netrpeljivu spram Poezije koja ispisuje čovekovu suštinsku bezavičajnost u trenutku dok mu ova postaje njegovom svetskom sudbinom. Stoga je zadatak Pesnika, kao čoveka na putu, da peva čovekovo dolaženje u susedstvo bitka, da pesmuje pokušaje kako da «istina bitka dodje do reči» ne bi li današnji i hiljadugodišnji «zaborav bitka» jednom postao zaborav toga zaborava. Poezija, stoga, i najpre peva bît humanizma, i to tako da mu ponovo odredjuje smisao, iskušavajući bît čoveka uvek izvornije. Kada pesnik, zagovornik nove provincijalne deseteračke hajdučije, Nenad Grujičić, ispisuje «misao» da je «poezija najdublje tvorevina nacionalne paradigme» – «misao» kojom bi i sâm Gebels, da je kojim slučajem živ, bio impresioniran – onda isti «mislilac» raskida sa pesništvom mnogo suštastvenije spone, dovodeći isto u vezu sa romantičarskom i danas za pesništvo irelevantnom i retrogradnom «paradigmom», poričući u njemu daleko izvornije moći. Naime one, da na temeljima svoje prirodne ontologičnosti poezija (o)peva bivstvovanje, odnosno da zaogrće (uvija) reč u biće i pokazuje ga u njegovom razotkrivajućem kazivanju tubivstvovanja, pri čemu se na taj način u prvi plan ističe moć poezije kao izvorne transcendencije. Poezija za nas ima smisao samo ukoliko se pokazuje kao ontologija. Pesništvo može da peva samo uz zagonetku tubivstvovanja, i o njoj. Ono, koliko i mišljenje sâmo, misli tu zagonetku pa je, stoga, i sâmo «stvar mišljenja». Susedstvo pesmovanja i mišljenja kao šifara čovekovog jezičkog ustrojstva sveta unutar izričite nužnosti ponavljanja pitanja o biću kao i tematizovanje pesničke, odnosno mislilačke analitike samog tubivstvovanja (Dasein), jesu za nas, i u okvirima našeg sopstvenog pesmovanja, sticanja u okviru istog zadatka. Zarad «nacionalne paradigme» kojoj je poezija «najdublja tvorevina» Nenad Grujičić prepušta i čoveka i čovekovu tekovinu – poeziju – preziru i time propoveda puku Brbljariju, jedno opako Ništa kao ono što bi, prema njemu, trebalo da bude smisao zbiljnosti poezije. Mi, Boško Tomašević, sa zastupnicima takvih nož-poetika i poezije «kristalnih noći» ne raspravljamo! Dakle, da ponovimo još jedanput Nenadovu beznadnu, «Kristallnacht-misao», makar i ovako kako ju je on nezgrapno formulisao: «poezija je najdublje tvorevina nacionalne paradigme». Živi li ovaj sremskokarlovački činovnik u 1848. ili u godini 1933? Svojevremenim skidanjem višejezičnog napisa na ulazu u zgradu Društva književnika Vojvodine, ovaj kolotvorac (ne, na žalost, jedini) «nacionalne paradigme» u savremenom srpskom pesništvu, oglasio se kao ljubitelj 1933. i, srpskoj istoriji bliže, 1989. godine. U svakom slučaju, od ove potonje, do danas, mi i sa takvima, hteli-ne hteli, moramo da delimo isto nebo ali, srećom, ne i duhovnu opustošenost. Što se tiče njegovih varjačom pisanih stihova, koje će jednom stići sudbina da ih poplavi betonsko žalo, on ne mora da ih se stidi. Takva je priroda njegovih primitivnih versoloških pačanja od kojih samo on ne može da se skloni. Ostavljajući NG-a u njegovom golubarniku u Sremskim Karlovcima, gde je mahnitanje njegov prirodni odušak na bilo šta što on, zahvaljujući svojoj neobrazovanosti ili, još gore, poluobrazovanosti, ne može da razume (takvi su najbrojniji i najglasniji), ali mora da omalovaži, i u ime nacionalnog nagona da pljune, potvrdjujući se, spram vetra koji duva, čas levičarem, čas desničarem, a u okviru tih preobražaja, u kontinuitetu i uvek, sitnobrujnim i neiteligentnim pesnikom – mi ćemo priču koja nije započela radi njega, no se samo tek u okviru jedne zagrade i usputno na bezvrednost i bezraloznožnost postojanja njegovog pesništva odnosilo, na ovom mestu da završimo. Pre svega, s jedne strane, stoga što cenimo naše dragoceno vreme i nemamo potrebu da ga delimo s ljudima koji nam se slučajno nadju na putu i sa kojima ne delimo nikakvo zajedničko razumevanje sveta, estetičkog i pesničkog sveta, pogotovo. Od ovih poslednjih zahtevamo da budu pristojno obrazovani! S druge, ne želimo da Nenadu Grujičiću, poput onog pesnika, urednika i izdavača iz Novog Sada, postanemo noćna mora. Pustićemo ga da trči i dahće oko ovog našeg kratkog teksta koliko hoće. Unapred možemo reći, na temelju iskustva sa sličnim primercima rastinjaštva, da je svačija taština, neznanje i arogancija nezaustavljiva. Pustopašnost Rastinjaka u savremenom srpskom pesništvu, poput Grujičića, Tešića, Bećkovića, Noga, da ostanemo samo pri ovim imenima, i čija pesnička imaginacija ne seže dalje od one koju je pre stoosamdeset godina negovao, tada legitimno, Branko Radičević, i kod kojih se pesnička svest zadržala na retardiranom nivou oglodanih i duhovnih i istorijskih i estetičkih i poetičkih vrednosti – smešna je i, ne retko, opaka. Nikakva predrasudna gordost koju ovi Rastinjaci u poeziji veoma homogeno promovišu, nije, dakako, nikakav lek, nikakav «pharmakon», protiv odveć često zloupotrebljavane upotrebe reči od strane istih, a netalentovanih, od «dodjoša» u poeziji. Njihova «poezija» postoji! Nije mali broj onih koji  smatraju da je to poezija bez znakova navoda. Zbog iste su nagradjivani i mnogi su smeštani u odeljenjâ Akademije nauka i umetnosti kao odabrani primerci onog najboljeg što se  danas stvara u srpskom pesništvu. Ja pitam: zašto i na osnovu čega? Zapenjeni, ostrašćeni, licemerni i zblenuti  retorički odgovori neće biti, nikada, odgovori na koje ću se osvrnuti. Gramatika nezasnovanog, na žalost, na ovom svetu postoji na isti način, ali ne u istoj srazmeri, kao i gramatika osnovanog i zasnovanog. Prva, gramatika nezasnovanog, uvek je, prividno, jača i moćnija od one druge. I to na onaj  isti manifestni način koji se ispoljava u odnosima izmedju zla i dobra. Glupost i zlo – te napadno retrogradne pojave u umetnosti i književnosti – nisu uvek oblici nedostatka inteligencije. Stoga, razgovor o proklamovanim i prihvaćenim vrednostima unutar savremenog srpskog   pesništva  zahteva duboke  i  opsežne analize burdijeovskog tipa. U sociološkom pogledu ne može se tek na prvi pogled reći zašto su jedne pesničke i poetičke vrednosti prihvaćene, a druge ne. Prezir Rastinjaka prema benjaminovskom modelu estetske cortesia, prema epistemologijama klasičnog humanizma uvek iznova promišljanim, te prema novum-u koga donosi pathos savremenosti sveta, nihilističke je i subverzivne prirode. Izvanredni umetnici i mislioci postojanje (das Dasein) čitaju uvek novim, na nov način. Šta čitamo u stihovima poput: «Tišina i kob. / Bije srca ruj./ Krči mladi drob./ Predelima huj»?(N.Grujičić: «Kob»)– Branka izmeštenog iz sveta talentovanih pesnika, poškropljenog vodicama davno umrlih vladika, koji sa svetom Vijona, ali ni sa svetom Paunda, Frida, Bukovskog, Borhesa ili Tomaševića ne dele ni sekundu istog i istovrsnog trajanja u savremenosti. Srećom! Ili šta se može pročitati u trtljariji poput ove: «Zlatno uho u magarca / Zuje pčele oko Šapca / Žar ognjišta i bundeva / Sahat hoda od Valjeva». (M. Tešić: «Šabac, Valjevo»). Navedeni stihovi napisani su kada je jedan Tešić odavno bio član Srpske Akademije nauka i umetnosti. Izvan svake estetike posmatrano, mi mislimo, kada nekog čoveka u Srbiji opljačkaju i ubiju radi sto-dvesta evra, da se čigra zavrtela na nekom drugom mestu, mnogo važnijem od neke krčme u Šarganu, i da taj čin, itekako, stoji u vezi sa savremenim srpskim pesništvom i proklamovanim vrednostima istog. Ponavljamo: neki srpski Burdije mora biti stvoren! Srpskog «Serpika» medju pesnicima možda ljudi mogu videti u piscu ovih redova, ali  bih ja tu časnu titulu radije prepustio redakcijama «Betona» i «Hereticusa» koje će, samo ukoliko izdrže, iz ove teške borbe sa mahnitanjima Netalentovanih, ali, ne retko, do samozaborava moćnih, izaći kao moralni pobednici. Istorija vrednovanja srpske književnosti, makar ona u «Betonu» bila, u estetskim i ideološkim analizama delâ, nužno skraćena i abrevijaturna (u jednom podlistku se ne mogu objavljivati opsežne studije!), poneki put i pamfletski borbena i, dakako, hrabra, biće svakako pisana do pojave navedenog podlistka lista «Danas» i od časa njegovog prvog broja. Ne manje, kada je reč o časopisu «Hereticus».
No, vratimo se, na trenutak, ponovo Grujičiću. Kada bismo ga razumeli kao čoveka koji možda voli da čita (što od nas zahteva veliki imaginacijski napor, svakako ne manji od onog kada ga zamišljamo pri pokušaju da realizuje svoj umišljaj da bude pesnik – za ovo poslednje je, verujemo, odveć kasno!) preporučili bismo mu, bez velike nade da će ovaj savet da primi sa zahvalnošću, da umesto uzaludnog posredovanja za čast i slavu loših pesnika, u rasponu od Tešića do Simovića, svoje vreme troši na čitanje pristojno talentovanih pevača. Kojih? Najpre onih koji umeju da prave razliku izmedju stiha i poezije – samo toliko, kako bismo Grujičića podsetili ili mu stavili do znanja da izmedju toga dvoga postoji razlika kao izmedju neba i zemlje. Ovaj savet nije naplativ i stoga ga ne naplaćujemo. Tako Grujičić sada na sigurnim temeljima može bar da počne da čita i da da se obrazuje. Kada piše, bilo pesme bilo kritiku, ispisujući uvek jednu novu uzaludnost i novu nemoć u pogledu kazivanja bitnoga i neophodnog, videli smo, nema šta da kaže. A tu pomoći nema.