Odmah na početku da se odredim: nervira me teror stvarnoslavaca.
Pitate se ko su sad pa oni? Neka sekta koja otima nevine srpske duše ili grupa zalulanih koja opijena različitim sredstvima pokušava da dokaže da su njihove vizije važnije od svega drugog?
Ne bojte se, nisu ni jedno ni drugo.
Stvarnoslavci ne bi dozvolili da budu svi u istom košu i već se nerviraju što sam ih sakupio pod jednu reč, ali takva im je sudbina. Svrstavam ih u istu ekipu, ubacujem u isti koš i guram pod istu reč. Činim to sa uživanjem. Stvarnoslavci su svi oni književnici i književni arbitri koji su uvereni da književnost postoji samo da bi objašnjavala našu društvenu stvarnost i našu zlehudu sudbu, pa bila ona moderna, urbana ili ruralna, svejedno. Prebiraće oni po harfi načinjenoj od gena srpskog naroda i plakaće nad iglom posvećenog narkomana, istom snagom.
Gromoglasno će vikati:
„PRIČO, MRZIM TE PRIČO, jer ti ne donosiš poene u društvu i nisi zanimljiva onima koji u društvu nešto znače. Ti zahtevaš osamljivanje i usamljivanje, ti ne krčiš pute ka društvenom uspehu, ka medijskoj pažnji, ka pozivima na reprezentacije i medijske zajebancije. Ukopana si u samotnjaštvo, u okapavanje nad svojom jedinosti, zadovoljna si u izopštenosti, postojiš bez prekopotrebne medijske razularenosti i vulgarnosti. Ti si izvan životne svetlosti reflektora, zaljubljena u sebe, u svoje meso, u svoju esenciju. Ti si đubre, jer nećeš da preoblikuješ zbilju i objasniš je prostom puku i onima koji puk preziru.
PRIČO, TI ŠTO SI SAMA U SEBE ZAGLEDANA ne vidiš u kom pravcu idemo, kako se menjamo. Ti bi da te volimo nemoćnu, zapitanu, uplašenu. Prečesto se u tišinu rastapaš, da bi to bilo ikome zanimljivo.
Oni što te takvu vole, nisu za pohvalu. Njihova su nastojanja smešna, jer su neisplativa. Nema društvenog priznanja za voljenje priče. Tržište, ali i srpska književna hajdučija ne priznaju književnost koja samu sebe inspiriše i koja je nagnuta i zapitana nad svojom senkom i svojim odbleskom.“

I neka viču oni, neka gromovi nad njima pucaju, neka čemer i jad lije iz oblaka, ja ću mirno čitati u Vremenu od 15.01.2009. u tekstu TPančića o radu Davida Albaharija u 2008. godini:
„Kada smo već kod toga, nekako je opšte mesto da je Albahari „pre svega pripovedač“, reklo bi se da i sam o sebi tako voli da razmišlja, mada je, opet, ovom čitaocu trajno nejasno zašto je to tako: Albahari jeste autor mnogih odličnih pripovedaka, ali je i potrošio uistinu odviše svog i čitalačkog vremena, prostora i energije na pričam-ti-priču-otome-kako-hoću-da-pričam-priču, a možda i neću, ili ne mogu, a i šta je Priča uopšte, at the first place...“

I potrošiću odviše svog čitalačkog vremena, jer ne znam zašto neki takvi tekstovi nalaze svoje mesto u novinama. Valjda da bi popunili prazan prostor.
Knjigoljupcima, ovakošto će samo oduzimati dragoceno vreme, jer oni će imati potrebu da budu dosadni vladajućoj većini i žudeće za svojom književnom samoćom u kojoj će se predavati priči i tičini. Knjigoljupci su suprotnost stvarnoslavcima. Mnogo ih je manje i ne žude da sede uz skute vladarima i ne žele da ih mediji proganjaju i ne smatraju da moraju o svemu izneti svoje mišljenje i ne moraju zabavljati mase, ali su i svesni potrebe da se za svoje mišljenje bore i da svoje stavove iznose van književnosti u onom prostoru koji njihovu književnost neće ometati.
Dosada isijava i ispada iz knjiga koje pišu knjigoljupci, viču uglas i stvarnoslavci pisci i stvarnoslavci književni arbitri. Oni se plaše tišine jer tišina je za njih smrt.
I mogu književni arbitri poput TPančića  lupati u limene lavore i prezentovati književnost koja nam društvenu stvarnost secira i skicira, objašnjava i bludi sa njom, kao najveće domete knjževnog stvaralaštva, mogu frktati na ono što je kao pričam-ti-priču-otome-kako-hoću-da-pričam-priču i žaliti se da im to odnosi dragoceno vreme čitalačko i arbitrarno, ne mogu promeniti istinu da se najbolje stranice srpske književnosti ispisuju u onom prezrenom maniru pričam ti priču da bih video da će je progutati tišina.