Spor oko „Predloga pravilnika o vrednovanju i kvantitativnom iskazivanju naučnih radova” tiče se reforme i transformacije naučnog sektora Srbije, a ovo (javno) pitanje je značajno kako za naučne radnike tako i za državljane i poreske obveznike Srbije. Zato je veoma čudno što Mirjana Detelić i Zoja Karanović veliki deo pažnje u pismima redakciji Betona posvećuju problemu identiteta autora “Ideologije brloga”, ne baveći se argumentacijom na kojoj ovaj tekst počiva. Ne bih želeo da problem mog identiteta nastavi da ometa naše naučne radnice u close reading-u “Ideologije brloga”, zato ću kratko i jasno odgovoriti: ja sam Niko. Nadam se da je problem koji je namučio dr Detelić i prof. dr Karanović rešen i da ih sada ništa ne sprečava u ispitivanju argumentacije „Ideologije brloga“. Međutim, u drugom pokušaju, ako se on uopšte bude odigrao, konstatacija kako sam nepouzdani pripovedač (ili nešto još gore) moraće da bude zasnovana na analizi teksta, a ne na pretpostavkama o mom identitetu.

U pismima redakciji Betona Mirjana Detelić i Zoja Karanović prezentovale su javnosti svoje naučne CV-e i ja ne sporim nijedan podatak koji su njima pojavljuje, ipak, tu postoji jedan bitan problem. U svom pismu Mirjana Detelić jasno ističe kako ne prihvata moju konstataciju o zacementiranosti radnih mesta naših naučnih radnika, ali ukoliko stvari stoje tako kako ona tvrdi kako onda objasniti činjenicu da pomenute autorke u međunarodnim WoS (Web of Science) indeksima imaju istovetan broj citata kao i autor ovog teksta – tačno nula?
Reakcija Zoje Karanović, potpisnice “Otvorenog pisma” iz Novog Sada je potpuno jasna i očekivana, međutim, Mirjana Detelić ističe kako se u “Ideologiji brloga” niko ne pominje po imenu, ali se ona svejedno oseća prozvanom. Postoje li razlozi za takvo osećanje? U mom tekstu nikoga nisam pomenuo poimence ali, pošto su predmet mog razmatranja “Javno obraćanje upravnika studijskih grupa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Nacionalnom savetu za naučni i tehnološki razvoj” i “Otvoreno pismo Odseka za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu”, jasno je da se moje konstatacije odnose na potpisnike ovih istupa u javnosti, među kojima istaknuto mesto zauzima Zoja Karanović. Mirjana Detelić nije među njima, ipak, ona se oseća uvređenom. Zašto? U formulisanju odgovora na ovo zanimljivo pitanje od velike pomoći može biti termin oporicanje (Verneinung). Po Frojdu, oporicanje je oblik negiranja koji svojim iskazivanjem afirmiše ono što se poriče, tj. svesno se negira ono što se nesvesno afirmiše i priznaje. Tako, u svom pismu, Mirjana Detelić oporiče ono što joj niko nije pripisao, sa čim je niko nije povezao, a  njeno pismo, tekst njenog oporicanja, predstavlja samo jednu vrstu intelektualne zamene za potiskivanje bolne istine. Njeno energično i neargumentovano NE “Ideologiji brloga” se lako može identifikovati kao fabrički žig potiskivanja – kao potvrda o poreklu tipa “Made in Brlog”.