Rubriku Bulevar Zvezda u Betonu – kulturno propagandnom kompetu potpisuje njegova celokupna redakcija.Čitalac bi pomislio da je to rubrika koja zahteva poseban pristup i način pisanja jer se očigledno radi o stavu redakcije prema  pojedinim“zvezdama“ našeg kulturnog i političkog života.Čemu zaista  služe ovakva propagandistička redakcijska saopštenja.Ona očigledno imaju za cilj da se  markiraju  i žigošu oni   poslenici  u kulturi i političkom životu koji po oceni,  ove inače  za dijalog veoma spremne redakcije,  spadaju u red onih onih javnih delatnika koje treba provuči kroz specifičnog ideološkog toplog zeca.To je glavna namera ovog redakcijskog pregnuća.O tome najbolje svedoči i  reći jednog od  ideologa  Betona Saše Ilića.“Bulevar Zvezda me je naučio jednoj stvari, a to je činjenica da nisu intelektualci postali sluge zločinaćkog režima, naprotiv.Oni su svojim radom kreirali ambijent za takvu politiku, a  onda se pojavila grupa političara sa svojom studijom izvodljivosti. Tako je nastao Milošević.Da memorandumsko jezgro nije prihvatilo Miloševića i ratifikovali njegovu studiju izvodljivosti, on ne bi nikada mogao opstati na vlasti“.Ovo je zaista veliko teorijsko i praktično otkriće i služi u stvari kao idealno ideološko pokriće za obračun sa  svim političkim neistomišljenicima koji po meritornoj i neupitnoj oceni ideologa Betona pripadaju memorandumskom jezgru.

Do sada su kroz blato ovog otužnog bulevara provučeni mnogi ljudi, nije bilo milosti i pardona. Redakcija  Betona svoj posao na čišćenju  političke i kulturne  scene  Srbije radi temeljno i  prilježno.Svi oni koji nisu deo ideološkog i političkog  kulturno-propagandističkog  kompeta našli su se na ovom  svojevrsnom  Betonskom  stubu srama i pokore.Posebna meta  bulevarskih napada predstavljau oni ljudi koji po ocen ove readakcije imaju posebne zasluge za podsticanje i razgorevanje najgore pošasti na ovim balkanskim prostorima-pošasti veliko-srpskog memorandumskog nacionalizma .Zato i nije čudno što je jedan od najvećih srpskih istoričara  Radovan Samardžić dospeo na stranice  bulevara zvezda.On je očigledno stigao po  rasporedu ovog propagandističkog kompleta stigao na red  da bude bespoštedno redakcijiski obrađen kao poseban primer kako  srpski nacionalizam može kao opaki virus da razori i velikog srpskog istričara i naučnika koji nije uspeo da se odupre zovu nacionalističke politike.Po  tumačenjima  redakcije Betona on je mogao postati jedan od najboljih srpskih istoričara da se nije povinovao političkim zahtevima Odeljenja istorijskih nauka SANU, što ga  je naposletku upropastilo  i degradiralo kao naučnika.A i sama redakcija  Betona  je ipak  imala  trunku  objektivnosti  da prizna  da je istoričar Radovan Samardžić imao i nekoliko brodelovskih i stvaralačkih faza.

Posebno je u ovom opskurnom pamfletu interesantno na koji način se pokušalo govoreći o zaista  kapitalnom i  stlski raskošnom i neprevaziđenom delu o Mehmed Paši Sokoloviću  pokaže kako je ovaj izuizetni istoričar zloupotrebio u politikantske svrhe biografske podatke junaka ove knjige. Mehmed Paša Sokolović se povremeno predstavljao kao naslednik srpskih despota i na samrti je zahtevao da mu iz turskih hronika čitaju deo o kosovskom boju i to su navodi iz knjige koji se koriste kao krunski dokaz za konvertitstvo velikog naučnika i istoričara..I to je ta razorna  formula konverzije koju je po rečima betonske redakcije sledio Radovan Samardžić prevaljujući sramni put od  istaknutog naučnika do  političara i srpskog nacionaliste.Tako je on  sudeći po tekstu iz Bulevara Zvezda želeći da bude na polzu svoga naroda ušao u novu i nepovratnu  fazu  svoga rada i počeo da se bavi sudbinom srpskog naroda uopšte.Zaista je to nedopustivo konvertitstvo i  izdaja naučnog poziva da se jedan od naših najznamenitijih savremenih istoričara  usudio da bavi istorijom svoga naroda  kome je  pripadao i  po svojoj vokaciji istoričara  a o čijoj je  tegobnoj istorijskoj sudbini napisao najblistavije stranice naše istoriografske literature.Izvuči  iz knjige o Mehmedu Paši Sokoloviću  koja ima više stotina stranica tek nekoliko  para istorijskih podataka mogu samo članovi redakcije Betona koji očigledno ulažu veliki kolektivistički napor da dokažu da je gotovo celokupna srpska inteligencija bila samo deo velikosrpskog  nacionalističkog projekta. Radovan Samardžić je „izdao“ svoj poziv naučnika i istoričara ne samo što se bavio sudbinom srpskog naroda uopšte, a čime bi se bavio istoričar ako ne i istorijskom sudbinom svoga naroda , već je u svojoj poodmakloj konvertitskoj  fazi kada je  prodao dušu politici ,  počeo da se bavi temom nad temama-Kosovom.I to je očigledno za bulevarske betonce apsolutno neoprostivo  i prevršilo je  dopustivu  svaku meru pa su odlučili da u svom paskvilantskom stilu raskrinkaju i tadašnju nedostojnu ulogu Radovana Samardžića u odboru za pripremu Memoranduma.On je čak  počinio i  veliko nepočinstvo objavljujući knjige -Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji i Kosovsko opredeljenje.I ne samo to,  on je učinio još veću i nepriličniju političku demonstraciju  jer  je organizovao skupove i skupljanje građe o genocidu nad Srbima a kasnije je zabrazdio do kraja u izdaji svog naučnog integriteta jer jr bio urednik izdanja Genocid nad Srbima u Drugom Svetskom ratu i Ratni zločini i zločini genocida 1991-1992.Bavljenje kosovskim temama i Genocidom nad Srbima ne samo  u Drugom Svetskom ratu  je po zaista neverovatnom tumačenju redakcije Betona odvelo istoričara i naučnika Radovana Samardžića na stranputicu  političkog slugeranjstva i poništavanja njegove naučne karijere.Međutim, ovakve neobjektivne,jednostrane, neprilične, neargumentovane  i priizvoljne ocene samo su deo ideološkog i političkog obračuna kojim se se uporno bavi redakcija ovog kulturno propagandističkog kompleta.Ovu svoju nedostojnu, prizemnu i diskvalifikatorsku nameru ovoga puta su pokušali da ostvare napadajući nesumnjivo jednog od najznačajnijih i najuglednijih srpskih istoričara.Radovan Samardžić je bio izuzetna pojava u našoj istorijskoj nauci.Istančani stilista bez suvoparnosti  u svom literarnom i naučnom izrazu,  istoričar sa izgrađenom i kompleksnom filozofijom i shvatanjem prirode i strukture istorije, neumorni hroničar i tumač  sudbine srpskog naroda.Njegova proučavanja srpsko-turskih odnosa, osmanske vladavine, velikih istorijskih kretanja srpskog naroda i danas su ostala neprevaziđena i primer kako se istorija može pisati kao velika, čudesna  i ubudljiva priča. Njegovo kapitalno delo Pisci srpske istorije nepresušni je izvor i inspiracija za stvaranje i oblikovanje sinteze srpske istorije i davanja argumentovanih i naučno zasnovanih ocena o delovanju velikih istorijskih ličnosti u našoj istoriji od Vuka Karadžića do Slobodana Jovanovića.Neprocenjiv je doprinos  Radovana Samardžića  štampanju najkapitalnijeg dela  naše istorijske nauke - Istorije srpskog naroda  u izdanju Srpske Književne Zadruge  kao i u oblikovanju izabranih dela Slobodana Jovanovića.Ovaj njegov doprinos je verovatno još jedan od  puteva koji ga  je po tumačenju redakcije Betona odveo u kaljugu politike i nacionalizma.

U ovom nedostojnom i brutalnom napadu na istoričara Radovana Samardžića redakcija Betona je unela i princip ne samo kolektivne veći i porodične krivice.Na udaru se našao i Nikola Samardžić sin Radovana Samardžića koji je optužem da   svog oca diljem bivše Jugoslavije  predstavlja kao vrhunskog istoričara a u stvari nastoji da ga abolira  od istorijske odgovornosti za Memorandum i srpski nacionalizam koji je  i on zastupao devedesetih godina kao saradnik kragujevačkih Pogleda.Tek kada se Nikola Samardžić suoči sa mračnim gepekom  sopstve i porodične prošlosti i jasno  se odrekne  nacionalizma i političkog delovanja svog oca  može da računa da će ga Redakcija Betona primiti u okrilje  liberalnih političara.Nikola Samrdžić spada u red najistaknutijih istoričara  mlađe generacije, autor je nekoliko izvanrednih knjiga i studija a njegov politički angažman spada u legitimno nastojanje da deluje u skladu sa svojim sadašnjim političkim opredeljenjima i  ubeđenjima.Svakako da mu nije potrebna indulgencija  Redakcija Betona da bi se bavio politikom.I on sam je verovatno  svestan da će od političkog angažmana imati samo velikih muka i iskušenja ali je to njegov individualni izbor na koji ima pravo svaki građanin Srbije.

Iduće godine će biti već  petnaest godina  od smrti Radovana Samardžića a njegovih knjiga nema u knjižarama  a  tako se njegovo delo nepravedno i neopravdano prepušta zaboravu.To je još  jedan od dokaza koliko mi malo pažnje posvećujemo  čuvanju uspomene  na naše najznamenitije ljude.Zato je i potrebno reći da istoričaru Radovanu Samardžiću, koji  je gajio specifični prezir prema samoj politici, nema mesta u Bulevaru zvezda  Redakcije Betona, već je pre svega  neophodno i pre svega važno čitati i proučavati njegova istorijjska dela.Tek tako on može ostai izvan i iznad  besomučnih ideoloških obraćuna  betonsko –bulevarskog tipa jer se  Redakcija ovog propagandističkog kompleta ovakvim nedopustivim odnosom prema stvaraocima i naučnicima  kakav je bio  Radovan Samardžić,  ubrzanim tempom survava i približava  bulevaru ideološkog i politikantskog sumraka.

15 Jul 2008 godine                                         Marinko M. Vučinić