Svaki tekst Branislava Jakovljevića dočekivan je u određenim krugovima, kvadratima i rombovima po čijim ćoškovima obitavam, kao objava apsolutne istine, glas proroka koji je sišao na zemlju sa akademskih stanfordskih visina i spustio se među nas, obične smrtnike, da nam saopšti kako stvari stoje, ili, da budem precizniji, leže, jer kad pogled pukne sa vrha moralne vertikale sve ovozemaljske tričarije deluju pomalo horizontalno.

Najnovija Jakovljevićeva vertikala naslovljena „Legitimizacija ćutanjem i veseljem“, sa podnaslovom „Povodom prepiske Miočinović-Luković“, objavljena u prošlom broju Betona, na mene je ostavila posebno snažan utisak. Teško je rečima nesavršenog ljudskog jezika izraziti otvoreni prelom duše koji sam doživeo, ali mislim da mi se dogodilo nešto najsličnije religijskom prosvetljenju. Srećom, nije bilo neophodno da se strmeknem s konja kao Savle na putu za Damask, ali ateriranje sa stolice u novu realnost nije bilo ništa manje bolno, a sudeći po posledicama, rekao bih da se radi o sličnoj vrsti transformacije. Nakon čitanja Jakovljevićeve poslanice ništa više nije isto, ja ponajmanje. Kakve su mi se sve tajne otkrile iz Objave Istine, pokušaću da objasnim u ovom pokajničkom tekstu.

U Betonu nije objavljena originalna verzija teksta koju je Jakovljević poslao, već je deo redakcije Betona, pod providnom maskom lekture i korekture, oskrnavio proročke reči, izmenio neke delove (ja sam, naravno, odbio da učestvujem u toj blasfemičnoj raboti, sveto pismo se ne rediguje), iako ono što neiskusnom oku izgleda kao greška otkriva tajne retko dostupne ljudskom umu ogrezlom u tamu i neznanje. Tako da se u ovom tekstu neću baviti osakaćenom verzijom, već originalom, proto-Jakovljevićem, koji sam, na polzu svoje duše, sohranio i na hard disk kompjutera svog pohranio. Razlike su naizgled male, najveći deo otkrovenja sadržan je i u objavljenoj verziji, ali ipak mislim da je redaktura teksta uskratila čitaocima saznanja koja će im promeniti pogled na svet i okolinu, pa je meni zapala dužnost koja uveliko prevazilazi moje skromne snage - da ispravim tu grešku i obznanim istine koje će nas osloboditi.

Kad sam pročitao sledeću rečenicu obuzeli su me strah i trepet: „Najupadljiviji primeri razarajućeg uticaja nasilja na jezik se mogu naći u najezdi svršenih glagola (izkombinuvati, odraditi, ispoštovati, izkomunicirati, itd.).”

Pre obraćenja, dok sam bio izgubljena ovca, verovao sam da je jednačenje po zvučnosti svetinja u koju se ne sme dirnuti, tabu koji se ne sme prekršiti ni po koju cenu. Verovao sam da kad se sretnu z i k, događa se neverovatna promena i z postaje bezvučni parnjak – s, uvek spremno da stupi u akciju. Jakovljević je pokazao kako istina oslobađa od okova zakona, da nas čak ni obrazovanje, ni doktorska titula, ni katedra ne smeju vezati gramatičkim lancima. Jer je gramatika čoveka radi, a ne čovek gramatike radi. Vekovnom nasilju koje gramatika sprovodi nad jezikom i ljudima je, bar što se mene tiče, konačno odzvonilo. Opreznost koju Jakovljević ispoljava glede glasovnih promena ima i dublje etičko utemeljenje, jer je poznato da jednoumlje prelazi u bezumlje jednačenjem po zvučnosti.

Bespoštednu borbu protiv nasilja nad jezikom Jakovljević nastavlja posežući za teškom artiljerijom neologizama: “Za razliku od tradicionalne zamene teza, ova nova figura ne sastoji se u podmetanju jednog smislovnog niza za drugi, već u pobijanju bilo kakvog smisla putem čiste performativne sile.”

U redigovanoj verziji teksta reč smislovnog je stavljena u kurziv, da se podvuče i istakne, kako ovaj ingeniozni rad u jeziku dostojan Kodera, Vinavera ili Daviča slučajno ne bi ostao neprimećen. Najteže je smisliti neologizam tamo gde on na prvi pogled deluje nepotrebno, jer se u rečniku lako može pronaći reč istog značenja (u ovom slučaju – smisaono), a neologizmi imaju subverzivnu naviku da šire polje značenja u jeziku (na primer, ne postoji sinonim za glagol kostiti se koji koristi Davičo u jednoj pesmi, gostiti se kostima nije baš adekvatna zamena). Zlonamerni nevernici bi rekli da su u pitanju obične greške, loše poznavanje jezika ili bi smislili neku sličnu gadariju, ali to je potpuno besmislovno, jer je nemoguće sa sinajskih visina morala i erudicije praviti greške kakve priliče osnovcima koji ne vole da čitaju, a jasno je da se ovde ne radi o tipfelerima. Postoji mogućnost i da Duh Sveti, koji je diktirao tekst, pomalo zapliće jezikom, ili da je došlo do smetnji na vezama sa nebesima, ali to ne smem ni da pomislim, jer vidim da se i za neuporedivo manje gori u paklu. Neofitu je jasno da ništa nije slučajno i da je zapravo reč o dijalektici prisutnog i odsutnog, ovde prisutno (smislovnog) priziva odsutno (smisaonog), a između njih se otvara jezički ponor u koji upada nesrećni čitalac - otpadnik od vere, ponor iz kog se može izaći samo prateći glas proročki nakon što se iz dubine zavapi ka Gospodu. Ko se nije obratio, magarac bio!

Osim obračuna sa sputavajućim gramatičkim pravilima iz kojeg je izašao kao pobednik, Jakovljević se okomio na još jednog tradicionalnog neprijatelja mističke spoznaje – logiku. Logičkim mišljenjem mogu se saznati samo proste ovozemaljske pojave, a put do Istine i Života vodi uskom stazom između banalnih afirmacija i negacija, između da i ne. Indikativno je da je ovo učinjeno na samom početku teksta, u prvoj rečenici, da bi se jasno odredila pozicija sa koje se govori, tj. prorokuje: „Mirjana Miočinović upozorava na odsustvo kritičkog (i svakog drugog) diskursa o prvom potpredseniku Vlade Aleksandru Vučiću u e-novinama”. Druga rečenica nastavlja u istom stilu: “Autorka pisma postavlja pitanje o razlozima zbog kojih javno glasilo poznato po svojoj kritičkoj oštrici koju najviše duguje svom glavnom uredniku Petru Lukoviću uporno ćuti o političaru koji u poslednjih godinu dana slovi za najmoćnijeg u Srbiji.” Pre obraćenja, u ubogom domu uma svojega, glupo sam verovao da odsustvo svakog diskursa o nekoj temi znači da se o njoj uopšte ne govori, pa mi nije bilo jasno kako se Jakovljević bavi nečim što ne postoji. Dodatno me je zbunilo to što sam na e-novinama pronašao nekoliko desetina tekstova o Vučiću, iz raznih perioda (neki od njih su čak bili potpisani i mojim imenom), i to gledajući samo jednim okom.

A u totalnu konfuziju me je bacio kraj prvog pasusa: “Obraćajući se direktno Lukoviću, Miočinović naglašava važnost e-novina ‘u zemlji gde je tako malo prostora ostavljeno ne samo pravu već i volji da se slobodno misli’.”

Zbunjenost je popustila tek kad sam se setio natpisa koji sam pročitao u ordinaciji jednog oftalmologa: “Ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe”. Nakon što sam sproveo lekarski recept u delo, otvorile su mi se oči duše, a i vid na preteklom fizičkom oku mi se znatno popravio, pa sam ugledao stvari nevidljive, obasjane nestvorenom svetlošću. Javilo mi se da je pisanje o nekoj temi isto što i ćutanje, ako se napisano ne poklapa sa mišljenjem ovlašćenog dilera svetih reči. I da sloboda mišljenja važi sve do onog trenutka dok neko ne počne da misli drugačije, tj. ako misli nešto što prorok Božji od njega ne očekuje, nešto što Gospod nad vojskama ne dozvoljava. U konkretnom slučaju, zabranjeno je misliti da Vučić radi nešto dobro, bez obzira na to šta se dešava u realnosti, realnost je precenjena, koga je briga šta se dešava, zar je važno da li politički potezi imaju pozitivan učinak na neke tamo ljudiće u Srbiji i regionu, važno je samo da pravednici ostanu pravedni, neukaljani, belji od snega. A oni koji se drznu da se ogluše o reči proročke neka drhte, raspaliće se na njih gnev Gospodnji, udariće ih rukom da se gore zadrmaju i mrtvi moralni integriteti njihovi biće kao blato na ulicama.

Pošto su bitke sa pismenošću i logikom završene potpunim porazom nejakih protivnika, Jakovljević se ostrvio na najljućeg neprijatelja vere – činjenice. Sasvim u šestovljevskom duhu, Jakovljević veruje da činjenice imaju prinudni karakter; mi smo, na primer, prisiljeni da priznamo, protiv svoje volje, da su dva i dva četiri. Činjenice nas drže u vavilonskom ropstvu, dok se vera ne opterećuje banalnim faktima i predstavlja prostor slobode.

Na primer, Jakovljević kaže: „Glavni izvor prihoda ‘privatnih’ odnosno ograničenih internet stranica je pretplata, dok je to za otvorene odnosno ‘javne’ komericjalne stranice upravo njihova široka pristupačnost, koja ih čini privlačnim za oglašavanje. Kao i javna (ne-kablovska) televizija, javni internet portali prodaju svoje gledateljstvo, odnosno čitateljstvo.” To je sve tačno, ali u Americi ili u Francuskoj. U Srbiji, gde su gospodari oglasnog prostora Dragan Đilas i njegovi DS-kompanjoni, čitanost medija nema nikakve veze sa količinom oglasa. Može vas čitati 350.000 čitalaca mesečno, pa da nemate oglase, a možete imati i samo dva čitaoca, pa da vas to učini “privlačnim za oglašavanje” (pod uslovom da je jedan čitalac Dragan Đilas, a drugi Boris Tadić).

Pre nekoliko godina na kiosku sam prelistao Ošišani jež, list koji je tada izlazio u osam primeraka, od čega je najveći deo završavao u remitendi, i unutra sam našao silne oglase velikih državnih preduzeća. Baš skupi čitaoci, pomislio sam, mora da za njima vlada prava jagma na tržištu. Ovakve činjenice se ne uklapaju u Jakovljevićevu sliku realnosti, ali tim gore po realnost. Uostalom, zašto bih verovao svojim očima kad mogu da verujem Jakovljevićevim rečima?

Jakovljević to “zna, ali neće da prizna”, jer bi mu onda falio deo slagalice koji - zajedno sa pričom o Arkanovom oglasu u Vremenu 1993. godine i finim optužbama tipa “moguć kompromis sa vlastima” - akademski suptilno, onako baš intelektualno, u belim rukavicama koje ne ostavljaju otiske, oslikava Lukovića kao čoveka koji je oduvek bio sklon paktiranju sa ratnim zločincima, jer je jedino do čega mu je stalo zapravo novac koji pristiže od oglasa. Pretpostavljam da ćemo uskoro otkriti i da je Martin Nimeler bio nacista. I da su e-novine zapravo javni servis koji se finansira novcem građana Srbije, te da postoje da bi svoje čitaoce prodavale “dormeo” jastucima.   

Pre nego što započne opširni citat iz intervjua koji je Luković dao za BH Dane 1994. godine, Jakovljević kaže: „Razgovor sa (tada) glavnim urednikom Vremena vodio je (tada) glavni urednik Dana Senad Pećanin.” Nadam se da Dragoljub Žarković ovo nije pročitao, to bi ga dotuklo. Čak i vrapci-analfabete znaju da Luković nikada nije bio glavni urednik Vremena, već zamenik glavnog urednika, ali kako profet da odoli falsifikatu kad tako lepo zvuči i navodi vodu na njegovu vodenicu. Luković nekada – glodur Vremena, Luković danas – glodur e-novina, u oba slučaja – apsolutni gazda koji o svemu odlučuje i koristi medije u privatne svrhe reklamiranja ratnih zločinaca. Baš se zgodno namestilo, šteta što nije istina.  

Srećom, bilo je i u to vreme ljudi koji nisu pristajali na kompromise, čak ni zarad opstanka jedinog nezavisnog, antiratnog nedeljnika. Dok je Luković šurovao sa Arkanom, Jakovljević se nekoliko puta uzastopce spalio na Trgu Republike, u znak protesta protiv politike oglašavanja u Vremenu.

Da parafraziram Martina Lutera: kad bih svojim razumom mogao da shvatim kako je Luković koji tokom svoje višedecenijske karijere nije stekao ništa osim knjiga i diskova (za razliku, na primer, od Senada Pećanina) – zapravo najobičniji profiter, ne bi bilo potrebe za verom, ni za Božjim poslanicima koji će me takvoj veri privesti. A najviši stupanj vere jeste – verovati da je ratne zločince podržavao onaj ko se protiv njih sve vreme borio.

Pošto je u svetom spisu rečeno da „u Beogradu svi putevi vode u Sarajevo“, odmah nakon preumljenja spakovao sam kofere i otputovao u Sarajevo, da misionarim. Dok sam se truckao u kombiju, neprestano sam prebirao brojanicu i ponavljao u sebi mantru iz Jakovljevićevog teksta „performativna sila njegovog retoričkog obrta potpuno je nadvladala smisao njegovih tvrdnji”, ne bih li se još više učvrstio u veri. Povremeno sam samo umesto reči smisao ubacivao neologizam smisl, tek da razbijem monotoniju unutrašnje molitve.

Tokom dve nedelje propovedao sam reč, ali se ona nije primila. Radosna vest nije obradovala Sarajlije, naprotiv; svi su me pitali za e-novine i Lukovića, govorili mi da je dobro što četnici postaju liberali, da je sjajno što Dodik više nije trinaesti apostol u Vladi Srbije, da je odlično što srpske vlasti više ne dočekuju ratne zločince iz Haga na aerodromu sa fanfarama, kao u vreme Borisa Tadića. Shvatio sam da njihove duše nisu spremne da prime svetlost poznanja, jer im je ratna trauma zamaglila vid. Nadam se da ću više sreće imati sa Đorđem Vukadinovićem, Vladimirom Kecmanovićem ili Nemanjom Kusturicom, koji su najzad dočekali da i u Betonu bude objavljen jedan tekst koji će ogrejati njihova promrzla srca, ili bar zaklane ostatke ovog organa.

Optužujući Lukovića da odustaje od prošlosti, tako što pogrešno tumači jednu rečenicu iz odgovora Mirjani Miočinović, Jakovljević kaže da je to „gotovo neshvatljivo, uzmemo li da dolazi od urednika glasila koje jedino u Srbiji uporno podseća na medijsko izveštavanje tokom ratova devedesetih”. Ali ne samo to, e-novine objavljuju silne feljtone i tekstove o ratnim zločinima, hiljade i hiljade stranica o udruženom zločinačkom poduhvatu, više od svih medija u Srbiji zajedno (koje, doduše, ova tema baš i ne zanima). Ono što zbunjuje proroke jeste kako je moguće istovremeno objavljivati sve to i ne kritikovati Vučića? Možda zato jer ga je Luković kritikovao godinama, onda kad je trebalo, dok je Vučić činio zlo. Ima ljudi koji se suočavaju i sa prošlošću i sa sadašnjošću, a ima i onih koji ćute i posmatraju sadašnjost, sačekaju da ona postane prošlost, pa se onda suočavaju. Ali ovakve jeretičke misli su samo recidivi moje neverničke prošlosti, kao da ja nešto znam, pravi prorok samo hini zbunjenost, njegova pitanja su uvek retorička. A odgovor je jednostavan: „Vučić, kao i Luković, dolazi iz devedestih. Ta prošlost postoji, i ona određuje ne samo sadašnjost i budućnost gazda Vučića, već i (gazda-wannabe?) Lukovića.“ Na stranu ova urnebesno duhovita zagrada, ispada da su uloge odavno podeljene i da se tu ništa ne može uraditi. Ko ispadne iz lika, samo unosi konfuziju na scenu, gde se zna ko je ko. Mada, ne znam šta je nelogično u tome što nacionalisti postaju demokrate, ako su već demokrate odavno postale nacionalisti. A to što Vučić nije lustriran i što je uopšte akter na političkoj sceni, to nije njegova zasluga, a ni gazda-Lukovića, već posledica samoubistva Demokratske stranke i Liberalno demokratske partije. Mislim, tako je bilo u onoj staroj realnosti koja je umrla, ali me neprestano progoni, prelest jedna đavolja.

Jakovljevićev tekst se završava predlogom u formi pitanja: „Bivši urednik Vremena i sadašnji (su)vlasnik e-novina se ovde zaista pravi ‘Pero sa onoga svijeta’: kako bi bilo vratiti Vučića gde mu je mesto, u istoriju beščašća u koju se tako zdušno i svakom prilikom upisivao?” Istorija Vučićevog beščašća poznata je, između ostalog, i iz gomile Lukovićevih tekstova koji, koliko znam, u međuvremenu nisu doživeli nikakvu promenu i dostupni su u raznim medijima, na internetu, u listovima u kojima su objavljivani ili u knjigama. Tako sam bar ranije mislio, dok sam bio žrtva činjenica. Međutim, pošto Bog može da učini da nije bilo ono što je bilo, tako da će se na kraju vremena ispostaviti da Sokrat nije otrovan, sada shvatam da je sve te tekstove zapravo napisao Branislav Jakovljević. U suprotnom, njegov tekst nema baš mnogo smisla, a ja sam uzalud postao konvertit.

Da nisam doživeo metanoju, Jakovljevićev tekst bih, u siromaštvu svog znanja, posmatrao iz gombrovičevske optike, kao najobičniju eruditnu glupost koja se iz okeana sličnih gluposti izdvaja jedino džinovskom malicioznošću u tečnom, prilično ljigavom agregatnom stanju. Setio bih se rečenice iz Gombrovičevog Dnevnika: „Humanistički fakulteti pucaju od teške profesorske gluposti“ i ne bih više obraćao pažnju na to. Ali sada, kada na svet gledam novim očima, jasno mi je da je profesorska glupost – mudrost pred Bogom.

A ima i mnogo čega drugog, što mi ava Branislav otkri, koje – kad bi se zapisalo jedno po jedno – mislim da ni u sami svet napisane knjige ne bi stale.