Boško Tomašević, ni pesnik ni filozof, dokopao se poezije Milosava Tešića pa osipa panjeve i kemenice po rimovanoj poeziji. Sa mnogo ''intelektualne'' prepotencije, ovaj umorni putnik-Jevropejac, neostvareni poeta doctus, ljut što ga maternji jezik ne prima u svoje krilo, pili stabla i obrezuje grane lirike Milosava Tešića. Iz gareža svoje piljevine, on likuje, ''kako razumeti stihove poput ovih'': ''Hvata oluj ruj-cvetove/ i srpove za repove/ Seva sablja jablanova/ surom zorom od olova / U zgusnutom ludom trenu/ peva žica u vretenu.''
         Za ovu poeziju, Boško Tomašević (u daljem tekstu: BT – svojevrsna skraćenica za beton)  kaže: ''Izbor reči uslovio je sadržaj''. Da, ali, mogli bismo kazati i, sadržaj je uslovio izbor reči. Razume li to BT? Ne, on i dalje struže, seče nokte na nogama,  kaže za Tešićevu poeziju da je ''kič, banalnost''. A onda mudruje da je takva poezija ''odraz autorske nemoći da se u pesmi ispeva ono što je pesmi preče i sapripadnije (sad zbilja filozofira – prim. NG). Tautološka sintagmica, ''da se u pesmi ispeva... ono što je pesmi preče'', govori, upravo, o autorskoj nemoći BT. U jednoj svojoj pesmi, pak,  pleonastički kaže: ''mislim da pomišljam''. Tautološko-pleonastičkog šljunka koliko hoćeš. Rerum omnium magister usus!
         S obzirom da se BT u javnosti oglašava, pre svega, kao pesnik, pogledajmo nekoliko primera njegove ''lirike'' i ocenimo da li je to intelektualni ''kič'', kako naduvenko veli za drugog: ''ako ikada ikakav logos/ to može da razume/ onda nazad/ k svemu/ kao pre nečega'' (BT: ''Onda nazad''). Ili, pak, ova genijada: ''ako logos samilosti doda ovim/ rečima veo sećanja/ onda je sasvim dobro/ ako ikad ne ode sve to'' (BT: ''Ako ikad ne ode''). Vehementno, nema šta! Mrtav jezik, rekao bi Bodrijar kog BT citira kao šurjaka. Navedeni stihovi su, kako bi BT rekao, ''u okviru raskošnih i brojnih moći koje čovek poseduje, suptilnih radoznalostii i brojnih spremnosti na razumevanje svega što je unutar civilizacije stvoreno''. Ko o čemu, baba o uštipcima!
         Krije BT svoje rimovane stihove kao zmija noge, ne zna ni da ih ima: ''prozoru jednakom odričući/ svakoj svetlosti prozor skrivajući'' (BT: ''Prizor svejedno radostan''). Spram deseterca protivstavljen jedanaesterac. Može ako je deseterac simetričan, a jedanaesterac u jambu. Ali, BT ''versologe'' šutira u zadnjicu, pa neće ponajbolje razumeti natuknicu. Rimovanje glagola s glagolom  je najniži aspekt sroka: odričući – skrivajući.  I sâm BT reve: ''To je opasan zakon s kojim netalentovani pesnici ne mogu da se nose i da mu na pesnički način odgovore''. Rose etiam inter vepres!
         A onda, o Tešićevoj poeziji koja postaje ''mestom retrogradnog pisanja'', BT  komitetski filozofstvuje da je ''karikaturalna svest o tome šta treba da budu figure mitske  i kulturalne opstojnosti savremenog srpskog pesmovanja, razgorevajući usput i jednu kolektivnu narativnu anksioznost spram sveta kao zavere, jezikom autističkim i posve neupotrebljivim za poeziju''. Koncilijantna ideologija, svaka čast! Evo pandana u BT-pesmovanju: ''Blizina je tako daleka/ da je nekada nema više/ ponekad je još dalja od mene/ koji sam postao sebi navika/ daljeg od mene nema ničega/ daljeg nekada nema više daljeg''( BT: ''Nikada nema više''). Dabome, BT cupka: ''Dela koja ograničavaju pristup takvim uvidima ne mogu se nazvati delima dostojnim imena ljudske duhovne tvorevine''. Kaloper-Pero, što vičeš, kličeš?
         BT tera ''hajdučiju'', ''Vizantiju'', ''Njegoša''. Za Bećkovićevu poemu ''Ćeraćemo se još'', carski kaže: ''Mi, iskreno govoreći, nismo razumeli šta je pesnik poručio''. Protektorator pojašnjava: ''Usmerenost na lokalno kao takvo ne obećava i pravljenje dobre lirike''. Upravo je suprotno, Šejmas Hini pišući ''lokalnim jezikom'' o žabama iz zavičaja napravio svetsku poeziju. Primera koliko hoćeš. BT-đidija dopljuckuje: ''Na drugom kraju svetli ono univerzalno''. Misli na sebe i svoju ''pesmovanu'' talašiku. Stoga, prizivamo ''globalnu'' poezijicu koja se gadi maternje melodije jezika: ''Da nastavi da okonča/ nekako manje uzalud/ biće ionako uzalud/ da okonča ma kako okončao'' (B. Tomašević: ''Nije dovoljno''). I ovo je, po njemu, ''pokušaj pesmovanja bitka bića u susedujućem sabiranju pesništva i filozofije''. A Horacije reče: Poezija je kao slika! Ut pictura poesis!
         Namršteni BT mrmlja za Tešića, Noga i druge da su ''plebejskog i plemenskog'' pisma, naziva ih ''besmislenim autoritetima'' i autorima ''neofeudalne poezije''. Pripomaže se Jaspersovom ''duhovnom sitaucijom vremena'' i Hajdegerovim čovekom ''ek-sistentnim u otvorenosti bitka''. Kao jevropejski i, tobož, srpski novi Dositejčić, BT se na sva zvona, samozvano,  uvrštava u društvo svetskih pesnika među kojima se toplo oseća: Rene Šar, Horhe Giljen, Erih Frid, Jandl, Borhes, Celan, Beket, Bukovski, Zagajevski, Herbert, Hamburger i dugi. Zamislite sliku: lutalica BT na peronu, s hamburgerom u čeljustima, čekajući voz za Insbruk, nosi u tašni knjige ovih pesnika. Ako drugi srpski putnici to ne čine, ''marginalizuju ne samo poeziju jednog naroda, nego poeziju uopošte''. Šaljivdžja BT ne odustaje od ''svetske'' slave. Eh, da je rođen u Hajdelbergu, pojede ga prokletstvo Balkana. Pobratime, Helderline, deder s Boškom u visine!
         Nepostojeći BT posprdno utvrđuje da ''akademik'' Milosav Tešić, moja malenkost i slični  ''ostaju neprevodivi na bilo koji strani jezik'', a ukoliko bi se to, ''kojim slučajem'',  i dogodilo, taj prevod bi ''bila poruka nekog Vanzemaljca''. Šta li bi na ovo rekao Momčilo Nastasijević? Bez maternje melodije jezika nema poezije ni u jednoj tački na ''zemaljskom Globu''. (A pesme su mi, Bole, prevedene na razne jezike). Kao žanr, poezija je najdublje tvorevina nacionalne paradigme, maternjeg jezika, a time, po svojoj prirodi, etnocentrična i nezavisna. Ne u pežorativnom smislu. Lepota poezije je upravo u prividnom hendikepu da je neprevodiva na druge jezike. To ne treba bukvalno shvatiti, naravno. Još je i Gete rekao da je prevođenje najvažniji svetski posao. Veritas sempiterna est!
         BT uproštava stvari, deli poeziju na nerimovanu i rimovanu. Sticajem lepih okolonosti, moja malenkost piše i jednu i drugu. To gubi iz vida ''svemogući'' BT kad prima instrukcije od krivonogog tutora. Rimovanu poeziju nemoguće je, po njemu, prevesti na drugi jezik, a nerimovanu, da. Jer, BT ne piše rimovanu, osim kad se potkrade. Sudeći po dometu njegove tragikomične poezije, prevod je nemoguć, jer je impregnirana prazninom. Eventualni ''prepev'' bio bi irelevantan u odnosu na predložak osim ako, čudom, ne bi bio dopevan veštinom prevodioca  i time, koliko-toliko, zataškani brojni slepi rukavci i Roršahove mrlje. Evo ''usta punih'' mekinja iz poetsko-mislenog korita BT: ''Kako o tome kao trezven čovek/ da mislim da pomišljam da zadjem/ u duboke ontologije među zelenkadama''. Okreni je, obrni je, nije naša, prevedi je...
        Distisi Milosava Tešića, kao ''otpadak'' i ''recidiv'' tradicije, u stvari su, kultivisana i ostvarena poezija u maternjem jeziku, u svakom smislu, i kao sadržaj i – forma, lirski medaljon originalne poetike, jakih simbola, uvezanih semantičkih kodova. A primeri BT-poezije eklatantan su slučaj netalentovanog stihoklepstva, zgubidanskog pokušavanja da se, glavom kroz zid, po cenu i duhovnog prostituisanja,  ostvari ''pesnički'' govor izvan matrice meternjeg, lešina cerebralnih izlučevina, snobovski ''mrtvi jezik'', neznabožački ''psalmi'' vapijućeg u pustinji gluve salijerijevštine. BT bi da resantimanski podučava i deli lekcije po zadatku, da izigrava pametnjakovića sa inostranih simpozijuma bez prenoćišta, uvek sa manjkom dara za stih –  a godine debelo pritisle. On ne progovora iz sopstvenog bića, već iz habitusa napabirčene okoline koja ga više ne tapše po ramenu. Kada se povodom njegovih uvida sve sabere, dobije se ''širok razjapljen gladak/ pol izmedju ničega i ničega'' (BT: ''Više ništa'').  Non verbis, sed factis opus est!