Kako sa nekim razgovarati ko je u socijalnom, etičkom, profesionalnom pogledu Niko, a ipak hoda, zamazuje i premazuje svoj život skramama besnila, neotesanošću, jedom, primitivizmom, ojkanjem, nudeći svoje iscedke kao oblik samolečenja kulturnim karitasima i armijama spasa? – Jedino tako što ćemo to Ništa koje hoda razmazati u fenomen, od obrisa pokušati sačiniti mrlju i – bilbordisati je. To je, inače, savremen način oglašavanja o stanju pacijenata medijalne Klinike. Redakcija “Betona” se tako, povodom “slučaja Nenada Rastinjaka”, a sve zbog demokratskog Zakona o štampi, našla u ulozi klinike, traumatološkog Odeljenja i prihvatilišta gde se, ponekad i po sopstvenoj potrebi i na temelju sopstvene prijave leče pesnici Dođoši od bolesti Dođoške poezije. Kako nismo skloni da podlegnemo invokacijama prostaštva Mlatislame Dođoškog – mi – Boško Tomašević – predlažemo da se vratimo temi kojom je započeto naše promišljanje o stanju u srpskom pesništvu danas. Usput, kada je reč o upotrebi oblika “pluralis auctoris”, “pluralis majestatis”, “pluralis majestiae”, odmah da kažemo da taj oblik nije preporučljiv za primerke rastinjačke ćevabije koja i kada je slučajno rodjena u Pančevu, sasvim namerno živi po receptu plemena montanjarskih Rastinjaka. Dakle “pluralis auctoris” nije za svakoga, to autorsko “mi”, za koga je još davno Hegel rekao, da je to “ja koje je mi” i da je to “mi” koje je “ja” (“ich, das wir, und wir, das ich ist”), predviđeno je za ljude koji to “mi” nose po nekoj zasluzi, najčešće po zasluzi sopstvenog duha. Tako je Rastinjak od Prijedora opet nešto naučio od mene.
On, na žalost, mene nije naučio zašto je tokom nacionalističke euforije skidao tablu Društva književnika Vojvodine sa višejezičnim napisom u višejezičnoj Vojvodini? Dakle, zašto i zbog čega? Odgovor čekam kao član Društva književnika Vojvodine, kao član francuskog i austrijskog PEN Centra, kao član Austrijskog Društva pisaca, kao član demokratski orijentisanih pisaca Francuske i Društva pisaca Francuske (Societe des Gens de Lettre de France), onog istog Društva koga je još Balzak 1838. osnovao. I, naravno, ne sumnjam da je primitivnoj misli poput Rastinjakove lako da zamisli kako upravo te ugledne organizacije i spisateljska društva primaju poetae minoris, člankopisce i “skrajnute piščiće” u svoje redove. Duboka provincija, koja se kao kiša istresa na zblenutu ćelu i nedostižnost pomenutih mu institucija, rovari u palanačkom Rastinjaku, ne da mu mira. Ista, dakle, ona provincija koja njegovom rukom i skrajnutim duhom ispisuje hajdučko-vizantijske stihove, savršeno besmislene za pesničke tokove 21. veka, i koja, usput, iz obesti, skida tablu sa oznakom koja denotativno kazuje da su članovi Društva književnika Vojvodine i Madjari i Rusini i Slovaci i Rumuni i Srbi. Voleo bih da znam da li će smeti to još jedanput da učini?! Pre toga neka mi se javi, da budem tamo, da je ne skida inkognito i kao kokošar.  Nemoćan bes, neuravnotežena emocija, mržnja, zavist, lokalna svest ispisuje i navedene stihove i navedene deminutive i čini, ne samo u etičkom smislu, no i u građanskom, deminutivne radnje nedostojne čoveka i pisca. Je li to u njemu i za njega obdelava i radi piščić, poeta minor, prostakluk, primitivizam, neusmerena nacionalna svest, ojkački cucosis? Zašto mu je potrebno da skače oko mene, da pokušava, što reče Bukovski, da mi skine poetski crni pojas i, nije teško zamisliti, onaj pravi Petog dana, što ja jedva čekam? Sve one odgovore meni, one ojkačke bale slini Privid od pesnika i čoveka. Privid je vlasnik imena Niko. I da se  Privid ne bi glupavo istrčavao kao u prošlom ispisu o tobožnjem mojem “previdu” i budući da je Privid filosofski neobrazovan, ali se upravo stoga njime bave značajni filosofi, jer je socijalna kategorija Društva, valja ga upoznati sa prirodom njegovog imena, kako se opet ne bi zaleteo, sve klikćući, kako se sa nekim ko je Privid ne može razgovarati. Tako će saznati da je Privid (Neprâvo) suprotno od onoga što je prâvo. Ako se Privid kojim slučajem nečim bavi, kao što se svaki socijalni Osiguranik nečim bavi, onda je to obavezno nešto na način nepravog, načinom koji nije prâvi, no neprâvi i što nikad nije ono što je prâvo, no neprâvo. Ako su Privida ubedili da je pesnik i da valja da piše pesme, isti će pisati neprâve pesme, sklanjajući ih pred svetlošću bića u fekalske zatone. Privid se javlja, kao nekad Anonimusi u Politikinoj rubrici «Pisma čitalaca» da nešto doda, da pokaže kako i on horski misli i onda kada ne zna ni šta je predmet njegovog mišljenja, niti da li je predmet mišljenja dosežan za granice njegovog belencuškog uma koji je, po definiciji, uvek ograničen svim i svačim: najpre urođeničkim pogledom na svet utuvljenim mu još u dobu cucosisa, kasnije razvijenim mentalitetom štrebera, dok se u odraslom dobu, kada se kreatura uputi, recimo, ka novosadskoj kulturi, razvijaju oblici rastinjaštva, bezobzirnosti, mržnje i prezira spram svakog civilizovanog ponašanja, dobro odnegovana mimikrija spram predmeta preziranja i tako, tom cestom,  puzi se do uhljebija. Pred starost, nekima i pre, otvara se put u Nacionalnu Akademiju, a odatle na groblje i u – zaborav. Po pravilu neobrazovan, cementiran plemenskom kulturom, s guslama na pupku u vremenu nanotehnologije i kompjuerizovanih klavira, on ojkače, nepoverljiv, kao urođenik pred tekovinama Civilizacije, kakve god da su. – Šta je, kakvo značenje i kakav značaj dakle, u tako opisanom njegovom mentalnom sklopu, može za njega da ima pojam pesništva Kulture? Za njega je to privid. Njemu se, kao opasnost, prividja ono što nikad od njega samog ne može da bude usvojeno. Kao Papuancima ogledalo. Stoga, on sam piše privide, neprave stvari u trenutku dok Berlin, Beč, Strazbur, Hajdelberg, Tibingen, Frajburg, Nansi, Pariz, Ahen, Bon, Novi Sad, London, Beograd, Zagreb, Sombor, Oksford, Sremski Karlovci,  Kopenhagen meni daju uvide šta jeste pesništvo kulture, a mene samog unutar moga sopstvenog pesništva upućuje ka komunikaciji, čineći od mene savremenog evropskog pisca, čije delo komunicira sa svetskom Kulturom, i ne samo stoga što sam ja  to već u svojoj kući imao: i Hegela, i Helderlina, i Lazu, i Blejka, i Remboa, i Crnjanskog, i Krležu, i Isodoru, i Veljka Petrovića, i Sretena Marića, i Rilkea, i Celana, i Hajdegera, i francuske egzistencijaliste, a nisam prošao ni slep ni gluv pored narodne poezije. Privid, naprotiv, oglašava i piše privide, jer taj retrogradni prah mogu da uduvavaju samo njemu slični, da mu za to smeće, prema provincijskom ključu, dodeljuju nagrade, da ga vodaju od Banja Luke do Nevesinja i natrag, vraćajući ga i smeštajući ga, u za njega, izgleda, privremena boravišta, poput Novog Sada, u kome će nostalgično da uzdiše za gujama, pragovima i burazima uz mučaljive stihove i sadržajem impotentnu imaginaciju poput: «jer što vidim sad bolje da ne vidim:/  kraj puste kuće manito govedo». Nikad se duhovno ne otvarajući prema sredini i vremenu u kome živi, Privid cupka nad prošlošću, utapajući se u besadržajni idealitet, uz «glodajući ideal» koga prisilno slavi. Stoga i kažemo da je  biti otvoren spram sveta, više nego odgoj i vaspitanje. Biti zatvoren u vaspitanje, u doba kada je Privid bio blaženom stanju «cucosisa» vodi retrogradnom, «ojkačkom» načinu pesmovanja, pri čemu se  nikada  ne može biti dva koraka u Krajini, a jedan u Evropi, jer, ili si ojkoviti «ojkač», ili nisi. Stoga paralament: «Oče / zašto si me pravio / kad nisi znao / i nisi mogao / pravilno / da me rasporediš /» jesu tužni stihovi podeljenog Privida. Trenutak buđenja, koji se odmah bataljuje, jer već se u sledećoj pesmi nalazi, ponovo, u dobu kolevke, u retrogradnoj shemi svojih nadri-učitelja: «Eno se k’o ćaća šepuri na zboru,/ raspiruje vatru sa ražnjom u volu. / Vruće meso kida – već oran za tuču, / veseli u kolu ojkači jauču»/. («Na Svetog Iliju»). Stoga kada Privid, čitajući reč «Prag» ili «Innsbruck», nema nikakve druge asocijacije povodom tih reči kojim se imenuju ovi gradovi (na primer, Kafka, Hašek, Karlov Univerzitet, Karlov most, Tomas Bernhard, Georg Trakl), nego mu se na te reči javlja «hamburger», onda njemu koji poznaje samo ovčiji but, a Evropu je video tek na geografskoj karti ili u retkim trenucima kada mu neki agilni organizator pred nos i ćelu dovede evopske pesnike - valja poslati jednu fotografiju hamburgera. Original bi valjalo obavezno u Evropi zadržati, jer ko zna šta bi Privid mogao da uradi kada bi mu se dalo ono čega nema, a čega je željan i bez čega pred draganu i ne može da izadje. «Osipa li se, dragano, / tvoja samoća jutros kao moja?»  Skoro kao Prever?! No, bez Preverovih pesničkih  muda, jer je isti poznavao ceo Malarmeov opus a Valerijev znao napamet, divio se Vidovitom Rembou,  a ne  estetizovanoj poeziji Dučića, i hranio svoje dragane šansonama i inicirao ih hamburgerima kao sabrat Bukovski svoje u Los Anđelesu ili kao Kortasar na Sen-Žermenu i Pigalu svoje. To je Evropa. U njoj «pesnik definiše pesničku meru na nepozantome koje se kreće u kosmičkoj duši svoga vremena», navešćujući profetski: «pojaviće se drugi strašni radnici i započeti na onim obzorima na kojima se on sam slomio». Tako je došao Pesoa, Giljen, Šar, Mandeljštam, Harms, Jandl, Celan, Mihael Hamburger, E. Frid, imena za koja Privid jedva da je čuo, a svakako od njih ništa nije naučio. A toj pesničkoj Evropi duguje svaki pesnik, ili bi bar trebao da joj duguje: ona je pre toga stvorila Rasina i Korneja, dok je Branko, dva i po veka posle njih vrteo svoja kola i bio, šta bi drugo i moglo da bude, proglašen pretečom onoga čemu je u Bad Homburgu prestalo odavno da se priča, jer je Helderlin sa svojim himnama 1800/1802 godine već bio istorija. Posle Remboa, posle nadrealista, imati oko 1930. godine za promotera nacionalne poezije jednog Dučića, pesnika cveća i svećne (da, svećne) istorije, i jednog uštogljenog Rakića značilo je samo da se boljih na srpskom nebu nije moglo naći. Crnjanski je bio nepriznat medju ojkačima i ojkanima, otprilike isto kao mnoge moje kolege i ja danas pred «bardovima» hajdučkog stiha i kosovske imaginacije: Noga, Bećkovića, Simovića kojima,  vreme je, valja, naprosto, zalupiti vrata. Da ne pominjem postojanje onih sitnijih, no čije postojanje u srpskom pesništvu nije manji vetrokaz ka praznom Ništa, u pravcu poraza jedne pevanije bez uporišta u modernosti Duha i Kulture. Toj Negaciji Duha i Kulture  pripada, dakako, i pesništvo M. Tešića, i to uprkos jednoj antologijskoj pesmi, s kojom se nikako ne ide u besmrtnost. Suviše je loših i besmislenih pesama i zbirki isti napisao da bi mu jedna antologijska pesma bila ulaznica za bilo šta drugo osim za jednu fusnotu u povesti srpskog pesništva 20. i 21. veka.  I kada je reč o  fenomenu podele srpskog pesništva na romantičarsko-nacionalnu ćevabiju i intelektualno pesništvo Duha i Kulture, mašte, magije i lirske ontologije, čiji su predstavnici, kako u Srbiji, tako i u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori uvek bili u manjini i o kojima se nikada i nije govorilo kao o bardovima (Laza Kostić je izuzetak),  nije od juče. Stoga je ovaj razgovor izmedju Privida i mene, zapravo, ako se izuzmu Prividove prirodne manifestacije prostakluka i primitivizma kako u izrazu, tako i u «mislima», razgovor o tome. Imali smo pesnika Crnjanskog, Daviča, nadrealiste, Rastka Petrovića, Nastasijevića, Miljkovića, Vavu Hristića, Popu, Raičkovića, A. Ristovića, Branu Petrovića, Despotova, R. Livadu, danas Borislava Radovića, Milutina Petrovića, M. Pavlovića, J. Zivlaka, V.R Tucića, Anu Ristović, Živorada Nedeljkovića, R. Stanivuka, V. Pavkovića, Z.M.Mandića, Draganu Mladenović, V. Kopicla, M. Mladenovića, N. Cincar Poposkog, Momu Dimića, Dragana Stojanovića, M. Maksimovića, Tanju Kragujević, Vita Markovića, N. Tadića, M. Magaraševića, A. Vukadinovića, D. Novakovića, S. Radojčića...  I, dakako, niti prethodni, niti ovaj vek u srpskom pesništvu neće moći bez Boška Tomaševića. Naprotiv, kada se samočestitajući hor dodjoša u pesništvu nadje tamo gde mu je uvek i bilo mesto, naime u apsani književne istorije, pojaviće se žestoko pesništvo Mislilaštva i Akcije, koji će u srpskom, ali i u evropskom pesništvu, meriti vreme do mene i od mene. I ja ovo ne pišem jednom Dođošu u poeziji, no i drugima o kojima sam svojevremeno pisao. Treba početi sredjivati situaciju u srpskom pesništvu, valja analisati štetočinski uticaj vizantijsko-romantičarskih eklektikâ u njemu kao fenomena koji se značajnim svojim delom pojavljuje oko 1987. godine kao i ne mali uticaj književne kritike na pomenute tokove. Srećom, postojala je i ona druga strana, oni drugi i drugačiji pesnici koji bi činili čast i većim nacijama nego što je srpska. Umela je srpska književna kritika i te pesnike da prepozna. I hteo, ne hteo, moram da se složim sa čovekom sa kojim bih se retko u čemu mogao da složim, sa izjavom Aleksandra Jovanovića, člana NIN-ovog žirija, koji nedavno reče da savremena srpska književnost ima bolju poeziju, nego prozu (ne zaboravimo, svakako, prozu F. Davida, R. Konstantinvića, M. Kovača, M.Josića Višnjića).
Sada, želeli bismo da dodamo još nešto, na prvi pogled nevezano za «temu». Podlistak «Beton» postoji već gotovo dve godine. Bez toga podlistka ne bi bilo moguće ostvariti drugačije mišljenje u okvirima naše, srpske kulture, i naših, srpskih kulturnih poseda. Bio bih veoma nepravedan ukoliko bih u tom kontekstu zaboravio «Hereticus», koji neguje analitičku kritiku, stručnu i utemeljenu. Svojevremeno je to činio i časopis «Isidorijana», koji se, na žalost, negde izgubio. Tamo tekstovi jednog Privida ne bi bili primani, što nikako nije primedba «Betonu», budući da su tekstovi koji se u njemu pojavljuju kraći kao i na temelju činjenice da jedne novine ne moraju biti obavezne strogoj hermeneutičkoj analitici, za šta Privid, dakako, nije sposoban. «Betonu» je dovoljno da postoji, da ukazuje, da u dobrom smislu provocira. Bez toga podlistka Srbija bi bila pustinja. Gde bi se mogla objaviti negativna kritika, pandan onoj tzv. «pozitivnoj» koju je svojevremeno negovala Bojana Stojanović Pantović i, dakako, ne samo ona? Nisam ja nesvestan nekih mana «Betona», ali sam još više svestan da mnogi naši pisci iz puke udobnosti, zbog pukog kukavičluka, licemerstva i oprtunizma u radu «Betona» ne učestvuju. Ti ljudi još uvek nisu spremni da se suoče sa nama samima, sa Srbima ovde i danas. Sa našom Kulturom, sa senkama u nama, ali i sa ogromnim podvizima koji se čine i koji su učinjeni. Srpsku književnost ne pretstavljaju samo ovi pisci koje sam spomenuo, i ne osvrćući se, zbog predmeta razgovora, na prozne pisce, vrsne esejiste i polihistore kojih kod nas ima. – Kako u tom smislu zaboraviti jednog Jovicu Aćina, gromadu ove književnosti,  poluplanet koji je s ogromnih visina pao ovde u naš srpski Sibir, stvarajući ogromni krater. Zašto se zaboravlja Radomir Konstantinović, ogromnost koja se leluja nad našim glavama danas i ovde, Filip David o čijem se delu uporno ćuti i čije delo nije manje od Kišovog (verujem i veće), ko to ćuti u oficijelnoj srpskoj književnoj kritici kada je u pitanju ime Zorana Živkovića? Ko je pisao o Ratomiru Damjanoviću, romanopiscu, i ko ga je video kao značajnog i velikog našeg pisca. Prećutan je, nečasno i opako. Ko je, osim lista «Beton», skrenuo pažnju da je na našem pesničkom nebu zasijala nova zvezda u liku i delu Dragane Mladenović? Ne kažem da se ona može da poredi sa pomenutim autorima, ali je njena mladost brani od primedbe da nije velika. Ako nastavi tako, biće, jer već u klici nosi ogroman pesnički dar. Da je, kojim slučajem, Rastinjak napisao takve stihove ne bi mu se desilo da bude, i to, usput, «betoniran». Šta bi bilo da smo mu posvetili ceo tekst kao primerku Dođoške poezije? Ili da su mu Pavković i Jerkov ponovo posvetili svoju pažnju? Jovan Zivlak je bio plemenit i veoma trpeljiv kada je napisao: o tome Tipu ni reči više. O Ničemu se, doista, ne može iscrpno govoriti. Dovoljno je podvesti ga pod fenomen. Ali, Fenomen nikada neće umeti da ćuti, da se pokrije ušima i da pliva po «Brankovom kolu» od jutra do sutra. Takve nikada nije stid da progovaraju, akcentom rastinjačkog obzorja, disonantnim i potuljenim, navodeći umesto Dela, nagrade koje su dobili,  po principu «ja tebi – ti meni», usput vukući žiri za rukav, a  sve povodom mentalnih iscedaka  i jedva pismenih sastava, čija je kulturalna vrednost tanja od magle. Ono o čemu bi se neko stideo da piše, tašti Rastinjak u jednom od brojeva «Letopisa Matice srpske», srećan kao kuče, ponavlja doživljaj, kao da je, Bože moj, onaj . Uostalom, da ga je ikad imao, znao bi da o tome treba ćutati i da je to potpuno privatna i intimna sfera. Jer, uvek iza književnih nagrada stoji nešto ili neko o čemu i o kome ne treba da se priča, jer pripovest iza koje se uvek nešto «valja», je istinoljubiva i -  dezavuiše.  Književne nagrade su prvi i poslednji bastion iza koga se krije neko ko je Privid. Društvo, radi svojih svrha i ciljeva, bez toga i ne može da funkcioniše. Jer, kako bi se i moglo opravdati postojanje onoga koji živi, piše, briše i uzdiše, te «lepe duše» koja uvek tobože nešto «oseća» i «misli», a koja je, zapravo, kuga ove planete. Bolnica zvana «Nagrada» joj je stoga jedino utočište u begu od sopstvene praznine i poraza.
«Odbranu poezije» ćemo nastaviti da pišemo drugom prilikom, u okviru jedne druge ravni i drugačijeg diskursa, jer takav spis u ovom kontekstu bio bi bacanje bisera. Kako naš Rastinjak, vidimo, govori latinski na način popa iz moje obližnje crkve, on će, verujem, nastavak latinske dictae et sententiae iz prethodne rečenice, umeti sam za sebe da dovrši.
Sledeća brljotina koju mi Rastinjak  bude poslao treba da bude visoko pismena sa vođenjem računa o ugledu glasila u kome objavljuje. Primetimo li u prvoj rečenici nepismenost i prostaštvo, sledeću nećemo ni čitati. Ali da ga naučimo da misli, ili da ga navedemo da napusti pesmovanje radi nesmetanog direktorovanja, a u korist manje štete po srpsku kulturu, to ne možemo. Ohe! Iam satis est!

NAPOMENA: Redakcija Betona ovim smatra polemiku završenom.