Najgora stvar koju možete učiniti svojim stavovima je načiniti ih takvim da im je potrebno dodatno objašnjavanje (http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Da-li-imate-dete.sr.html). Jezik je tesan i kada pišete neki tekst na njemu ostaju brazde koje ostavlja sam jezik i tragovi koje ostavljaju stavovi za koje možda ne biste ni voleli da ostavljaju tragove. Tako tekst postaje i trag vremena u kojem se piše – ko god ga pisao – i trag onoga ko ga piše – kad god ga piše. Pošto nema ničeg izvan teksta, eventualni je demanti/pojašnjenje/izgovor uvek već sasvim suvišan i izlišan. Verovatno se zbog svega ovoga nije dalo autorki da se ozbiljnije zaleti u analizu (http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/U-Beogradu-skoro-polovina-tridesetogodisnjakinja-nema-dete.lt.html) jer svi putevi, kad u kontekstu 2014. godine podatke dohvati Katarina Đorđević, vode u mizoginiju. Dva puta je pokušala i oba puta omanula (ili uspela, u zavisnosti od toga šta se želelo postići tekstom). Ako se želela postići ozbiljna analiza omanula je; ako se želeo patetični lament nad patrijarhalnim vrednostima, uspelo je. Podaci poput „...svaka druga mlada osoba u našoj zemlji nezaposlena i (...) najveći broj mladih nije stambeno zbrinut, u kombinaciji sa malim i neredovnim platama i osećanjem opšte nesigurnosti...“ pretvaraju se u hedonizam zbog kojeg beograđanke odbijaju da rađaju, a poređenja se promptno vrše sa konkurentskim etničkim grupama koje nemaju tu nesreću da im ženska kameraderija listom dezertira. Tek sporadično i vidno sa mukom se podseća na neke trice poput nepostojeće i rasturene socijalne zaštite, ukinutih porodiljskih nadoknada, prakse potpisivanja blanko raskida ugovora o radu, potpuno neadekvatne brige za porodilje i majke i njihovo učestalo razapinjanje sa ostalim lenštinama i slično.

Razlika između iole ozbiljne analize statistike i spornih tekstova je upravo u tome što oni ozbiljni ne falsifikuju banalno proste podatke uvrnutim tumačenjima (pa nemaju potrebe ni da se čupaju nakon tri dana). Tim mini-falsifikatom je autorka uspela u onome u čemu mnogi profesionalni mizogini ne uspavaju (amateri su čudo), konstruisala je idealni patrijarhalni diskurs o ženi-veštici željnoj ludovanja po gradu i gadljivoj na kolevke. A mizoginija se pravi kao torta: kora patetike, fil nacije, sloj discipline, šlag demagogije i voilà. I nisu joj potrebne patrijarhalne siledžije da bi bila glasna i slasna. Nekad su žene njeni najači pr-ovi i aduti. Valjda na tu poziciju pretenduje autorka koja se u svom prvom tekstu pita gde to nestade nacionalna patrijarhalno-proizvodna pastorala.

Ali pretendujući na položaj jezika patrijarhata, pretenduje i na mesto jezika nacionalizma i socijalne discipline:[1] jer kada se već dograbila reprodukcije nacije, nije joj ništa preostalo sem da sve žene čoporativno optuži za nacionalno plandovanje. A dva su izvora ove optužbe: lenštine koje neće da rađaju i izdajnice koje neće da sede na traci za proizvodnju nacije.

Jer kad postavite stvari kao što je to učinila autorka, onda je zarad nacionalne stvari potrebno stvoriti porodilište-fabričku halu, pokretnu traku za proizvodnju nacije. A za reprodukciju fabričke discipline – svakako dela kapitalističke estetike – potrebna je neka vrsta nacionalnog fanatizma. Tako se te dve demagogije do kraja iskazuju tek kad podupiru jedna drugu. Rečju: obe ove demagogije žele ds vide fabrike nacionalnog mesa.[2] Autorka stoga cilja topovskim i fabričkim cevima ekonomički razuzdane i reproduktivno nedisciplinovane žene. Svela je tako autorka sve žene na mašine-krave-za-rađanje-teladi koje su svoje kotače u stomaku protraćile ako nisu do tridesete godine sitnu đecu proizvodile kao kobasice. Autorka je zaboravila samo jedno: pošto je ženama dodelila ulogu krava koje rađaju sledeću generaciju teladi, ne bi bilo zgoreg podsetiti se da i telad i krave – kada završe svoj reproduktivni ciklus – završe kao kobasice, samleveni i pojedeni.

Disciplina bez granica – nesputana disciplina, razlila se svuda po edipalnoj maštariji autorke. Fabrička disciplina je postala socijalna, i obrnuto; jer patrijarhalne su disipline i disipline kapitalizma – discipline kućnog, nacionalnog i fabričkog reda. Sloboda[3] je rezervisana za privilegovane koji nemaju tu nesreću da se izlegu kao ženke ili sirotinja. Jer u srcu nacionalizma, kapitalizma i patrijarhata je razlika, pa vas tako kobasica u gaćama, odgovarajuća boja kože i/ili pravo mesto u kapitalizmu spašavaju fabrike, siromaštva i reproduktivno-kulinarske sudbine. Ali da podsetim – populaciona katastrofa nas ne stiže zbog ženske i radničke proizvodne nediscipline, već zbog projekta restauracije patrijarhalno-fabričke hijerarhije sa pastuvima gore i stokom koja se brzo i jeftino razmnožava dole.

[1] Ipak je to jedan te isti jezik

[2] A podsećam da je nacionalno meso multifunkcionalno: dok u ratu služi kao topovsko, u miru služi kao rezervoar nezaposlene radne snage. Nema vrednosno neutralnih stvari.

[3] „Sloboda“