Film Tri bilborda izvan Ebinga u Misuriju Martina Mekdone (Martin McDonagh) po mom osećaju daje jednu umekšanu naturalističku sliku, zaokruženu jednim de facto happy endom. Upravo ono što nedostaje prikazu od koga smo krenuli jeste uvid u strategije umekšavanja ili razređivanja naturalizma u ovom filmu, koje ga iz zagrljaja tragičke drame i naturalističkog bezizlaza približavaju crnokomičnoj i građanskoj drami. Tragedija, koja je pokretač radnje, očita je: brutalni zločin, može se reći i patološki – devojka je silovana i zapaljena. Drugi pokretač je nešto složeniji i on se sastoji iz dva dela: iz činjenice da policija sedam (ili devet, pamćenje je nesigurno) meseci nije rešila to ubistvo i iz poriva majke žrtve da izvrši pritisak na policiju da taj slučaj reši. Svaki od delova je takođe sam po sebi složen. To što policija nije rešila slučaj ne znači da nije bila sposobna za to, niti da su neki drugi razlozi uticali da se istraga prolongira ili skrene na slepi kolosek. Iz filma se stiče utisak da policija nije bila posebno agilna, to da, ali ne i da nije kompetentna, da je korumpirana ili nešto slično. Pismo šerifa Ebinga baciće svetlo na stanovište policije: bez dovoljno tragova nisu došli do počinioca, koji je možda odavno napustio tu saveznu državu.

Majčina motivacija je još složenija. Ona deluje podstaknuta jednako željom za pravdom, koliko i za osvetom. Odnosno, vođena je osećanjem krivice, jer je ona ta koja je posredno omogućila tragičan rasplet time što joj te kobne večeri ćerki zabranila da koristi automobil. Štaviše, lik osvetoljubive majke koja igra va banque, nasuprot prirodne empatije koju gledalac instantno uspostavlja sa ovim likom koji trpi patnju, etički ni politički nije prihvatljiv. Ona šerifu predlaže da se uzme krv svih punoletnih stanovnika njihove države ne bi li se pronašao ubica, što svakako ne bi bilo po zakonu. Drugim rečima, nju ne zanima način kako doći do počinioca, već samo cilj, da se do ubice, njega, nje ili njih, dođe. Takođe, čini se, ona nema neki naročit problem s tim što policija maltretira crnačko stanovništvo, već s tim što ih, kako ona doživljava, to ometa u potrazi za ubicom njene ćerke. Drugim rečima, nepotrebno troše svoje resurse.

Rasistički momenti u filmu, kao deo svetonazora pojedinih likova, nesumnjivo postoje, ali je keč u tome što su oni suptilno naznačeni. Recimo, lik majke nasilnog policajca evidentno poseduje rasističke nazore (pita se kad će skloniti crnog šefa policijske stanice i vajka se de se u pogledu odnosa prema crncima Jug suštinski promenio), ali to je više pohvala promenama na Jugu, koje nisu potpune ni trajne, međutim koje su postale deo zakona i društveni mejnstrim. Šerif Ebinga duhovito kaže kada bi iz službe uklonili sve policajce rasiste, ostala bi trojica policajaca homofoba. Poenta je da film Martina Mekdone nije kritički fokusiran na rasizam, tačnije, nije fokusiran tako da je rasizam na Jugu objekat njegovog napada, već ga posredno komički detektuje kao neko neizbežno stanje. Ali to je stanje čiji su destruktivni potencijali na neki način stabilizovani, ili gurnuti pod tepih, no svakako nisu masovni i opšterašireni kao prethodnih decenija. Prikazivač filma je istakao u prvi plan protestni i kritički kapacitet filma, koji po mom sudu nije primaran.

Da je reč o složenoj junakinji, u izvođenju Frensis Mekdorman koje je nagrađeno Oskarom za glavnu žensku ulogu, pokazuju i drugi aspekti njene ličnosti: odnos prema sinu, bivšem mužu, tinejdžerima u školi njenog sina, patuljastom pomagaču... Ona je zaista tip južnjačke amazonke i nasalomive muškarače koja nasiljem rešava svoje probleme, uz izgrađen jak kodeks časti. Eto matrice vesterna koji je smešten u savremene okolnosti. S tom napomenom da je zbog prisustva komičkog olakšanja zapleta i njen lik od grube osvetnice postao nešto nedefinisano drugo, ostavši lik koji oličava ultimativni revanšizam koji ne preza od toga da spali policijsku stanicu sa sve zalutalim policajcem u njoj. Tako od (pravedne?) osvetnice postaje ubica s predumišljajem, u pokušaju. Ipak, prikazana je i kao junakinja koja ume da zahvali na pomoći, da bivšeg muža opomene da vodi računa o svojoj znatno mlađoj devojci, odnosno da oseti neprijatnost zbog neželjenih posledica koje je izazvala njena isključiva opsesija. Povrh svega, na samom kraju filma nije sigurna da li bi da se upusti u likvidaciju nekog drugog silovatelja i time posredno iživi svoj osvetnički bes. Trećim rečima, nije prikazana kao emocionalno autistična, odnosno lišena svojstva empatije, što je zadržava u okviru nepatološke ličnosti. Koliko je takav konglomerat psihološki moguć i verovatan, neka ostane otvorena dilema.

Ono što takođe pomenuti prikazivač filma nije pomenuo, a od konstitutivne važnosti je za ovaj film, jesu dva preobražaja, odnosno dva posredna zapleta koja čine fabulu ovog filma: jedan vezan za šerifa Ebinga, drugi za njegovog policajca nesređenog identiteta. Načinom na koji šerif Ebinga odlazi sa ovog sveta pojačava se efekat vesterna. Samoubistvo neizlečivog bolesnika je čin kojim šerif poručuje da je on taj, a ne njegova bolest, koji će dati završnu reč o vlastitom životu i to je rešenje na koje bi i Klint Istvud, verujem, gledao blagonaklono. Šerif Ebinga postaje tokom filma dobri duh čiji će potezi zapravo suštinski uticati na rasplet, odnosno, još značajnije, na preobražaj svog dezorijentisanog mlađeg kolege. Istina, nije uspeo da zaštiti svoju porodicu, ali ju je, po svom osećaju stvari, lišio mučnih scena svog dugotrajnog umiranja, podržao je majku žrtve uplativši joj još mesec dana zakup bilborda i ohrabrio svog nasilnog pomoćnika da se odrekne nasilja u sebi. Kraj filma donekle podseća na fairy tale: rasista i nasilnik postaje samopožrtvovani istražitelj za svoj račun a majka žrtve počinje da sumnja u svoju osvetoljubivu rešenost.

Dobro, i to je nešto. To je dobra, podnošljiva tačka do koje jedan konzervativni žanr (vestern) sme da ide, odnosno do koje jedna naturalistička poetika sme da se razvodni (komika je donekle ukrštena i sa satirom). To u zbiru dopušta neizbežne tragedije i agonalne, „varvarske“ karaktere, ali ih slika uz prisustvo nepomućene etike i mogućnost pozitivnog preobražaja. Dakle, sasvim nasuprot prikazu koji smo imali u vidu, poenta ovog filma Martina Mekdone nije da izražava protest, već da pobudi nadu. Temelj takve nade je razumevanje da mržnja i revanšizam vode u još veću mržnju i nasilje a da se konačnost tragedije može, ako ne prevazići ono, minimalno ublažiti nekom vrstom unutrašnjeg preobražaja.

Takva finalna poenta ne čudi: iza svakog vesterna stoji ili antički kult heroja ili hrišćanska parabola o žrtvi, pokatkad i o preobražaju.