*Iako ne očekujem da proza treba da verno rekonstruiše prošlost, verujem da proza valja da bude ubedljiva za čitaoca, a to se postiže prozaističkim sredstvima, a ne pukim držanjem za istorijske činjenice, one za roman nisu od presudne važnosti. U tom smislu, ovaj roman nije dovoljno ubedljiv jer su mu likovi neubedljivi, kao i literarna struktura.
        Nije na čitaocu da se oslobadja anahronizma, već na piščevom umeću da čitaoca oslobodi utiska anahronizma. Ali Emilija Leta nema problem sa anahronizmom u temi, ja joj to i ne zameram, već je problem u pripovednom diskursu koji je anahrono-večan (realizam, treće lice) i pri tome loše stilski uobličen i to je i jedini greh po meni – loš stil.

        *Verujem da je Mirjana Mitrović odista imala neku ideju o tome kako skrupulozno koristiti istoriografske podatke i izmaknuti se od komercijalne literature ovog tipa. Ali umetanje priče o večnoj ljubavi i patnji je umnogome ovu nameru degradiralo i odvelo roman upravo u onom smeru u kome se možda i nije htelo ići – „istorijska romansa“  je žanr koji dominira svetskom književnošću, pa ako i nije uvek totalni palp, svakako nije ni vrhunska književnost. A Emilija Leta se nekako najjasnije može svrstati upravo u ove okvire. Priča o spisateljskom umeću poredjenja 3. i 21. veka za mene nije uverljiva, jer mislim da autorka upravo nije imala dovoljno umešnosti da čitaocu nametne ovo poređenje, već ga je kritika samoinicijativno „pronašla“ u romanu u kome ga zapravo i nema. Kao što sam vec spominjala, nije teško naći veoma umesna poredjenja izmedju ova dva perioda, ona mogu biti veoma inspirativna i ubedljiva, ali jedino u situaciji u kojoj mi domišljamo roman a u njemu su ta poredjenja zapravo mlaka, neubedljiva, pa i nepostojeća. Ja se u tom smislu više sporim sa kritikom koja u romanu otkriva nešto čega u njemu, po meni, nema, pa shodno tome ni ne zameram samoj autorki sto nije bila ubedljivija. Ne moraju svi romani koji imaju istoriografski okvir momentalno imati i krucijalne, opštevažeće teme od presudnog značaja za tekući istorijski trenutak i naciju. Ali kritika izgleda misli da moraju, a to već nije realno sagledavanje konkretnog romana.

        *Upravo je tačka gledišta ono što smeta, taj jednostrano-sveznajući pripovedač je katastrofalno sentimentalan, previše „blizu“, do granice patetike, a istovremeno previše „daleko“ (bajagi objektivan) da bi podržavao zamišljeni stoicizam junakinje (koja bi mogla biti stoik kada bi se njeno obrazovanje i inteligencija uočavala u samom romanu, u promišljanjima same junakinje, a ne da nam je autorka sugeriše u jednoj rečenici). Ne bih rekla da ovaj mešoviti glas pripada bilo kom narativu niti da ima pokriće kao autentičan glas.

         *Poetska simbolizacija je veoma daleko od Crnjanskog uprkos pokušajima pastiša. Mešanje pikarskog, poetskog, sentimentalnog itd. je diletantsko pa tako stvar  uglavnom ostaje na „mekoj ženskoj prozi“, a od egzistencijalizma i metafizike nije baš mnogo ostalo.

         *U potpunosti se slažem da je lik Emilije Lete zamišljen kao lik pharmakosa, žrtve, krivog bez krivice, onog koji trpi itd, itd. Ali retko je u realističkoj literaturi, još ređe u životu, da lik toliko trpi a da se makar njegov unutrašnji glas ne buni protiv nepravedne i ničim zaslužene patnje (a Emilija Leta ipak nije Jozef K. niti bi se roman mogao porediti sa Procesom. Ako je autorka to i želela, onda teško da je u tome i uspela).  Emilija Leta ne samo da trpi, već ostaje zaljubljena u bivšeg muža do kraja romana istovetno kao i na početku knjige. A to je za mene statičan, nepromenljiv lik, lišen životnosti i realnosti u romanu koji po svemu jeste realistički koncipiran. I tu se ponovo vraćamo na problem naracije, objektivnog pripovedača, težišta smeštenog tik uz glavni lik, ali nesposobnog da uoči neminovnost unutarnje borbe lika protiv nepravde. A Vladušić pominjući „suvišnog čoveka“, stekla sam utisak, više cilja na ljude koji zbog političkog konteksta i istorijskih vrtloga bivaju odbačeni od strane društva. Medjutim, kod Emilije Lete je težište problema prebačeno na napuštenu i odbačenu ženu, nju odbacuje muž  koga ona još uvek voli i samim tim odbačenost se javlja u privatnom kontekstu pa se teško može uopštavati i porediti sa društvenim previranjima. Varka je pomisliti da je muž odbacuje zbog političkih dešavanja i zato što treba da postane imperator – to je sporedno – ona je već odbačena i ponižena kao žena i supruga jer joj muž ima ljubavnicu i sa njom dete, i dodatno, u romanu ništa ne govori da je muž još uvek voli i da intimno žali što mora da je odbaci.

         *Ponovo moram da dodam da je njen preobražaj u hrišćanstvo u romanu nevidljiv i nebitan, o njenim religioznim uverenjima se uopšte ne govori, ona odlazi s hrišćanima ne iz verskog ubedjenja već zato što nema gde drugo da skloni glavu. U tom smislu, on nije „nepotpun“ zato što Emilija Leta nosi medaljon, jer ga ona nosi samo zato što još uvek voli muža, a ne zato što još uvek veruje u rimske bogove!

         *Posebno mi je bilo zanimljivo kako muški kritičari doživljavaju ovaj roman, kako im nije patetičan, i naročito, kako im prija ideja o večnoj ljubavi žene spram muškarca, uprkos svemu (pre svega neverovatnim poniženjima ali i realnim životnim problemima koji junakinju stvaljaju u poziciju borbe za goli život). E pa, ja duboko verujem kako je to vrhunac patetike, i to ne samo u 21. već u bilo kom veku. Izgleda da, ne samo kao žena, već kao ljudsko biće, duboko ne verujem da je čovek sposoban da od voljenog bića istrpi sve na ovom svetu, bez ikakve promene u emocijama (eh, ta statičnost u liku Emilije Lete) i da i dalje ostane zaljubljen, sem ako nije patološki poremećena ličnost. Zaista mi je bilo zanimljivo kako muškarci (baš ti „banovićstrahinjski“, pošto moram reći da su mnogi muškarci ovaj roman doživeli upravo kao i ja – sladunjavu, žanrovsku, ljubavnu priču) nisu gadljivi na takvu nepojamnu ideju kada su žene u pitanju. I uopšte uzev, zašto bih ja kao žena bila sklonija patetici od muškaraca? A ovaj dodatni, istorijsko-politički kontekst upravo ste vi „banovićstrahinjski“ muškarci „videli“ u ovom romanu. Ja ga „vidim“, ali kao krajnje sporednu i nespretno nagoveštenu moguću temu koja se ovde nije razvila u punokrvnu priču sa pokrićem.

         *Ah, da! Toliki veliki romani su napisani na temu ljubavi, taman posla kada bismo ih nazivali trivijalnim samo zbog dominantne ili sporedne teme ljubavi. Nije ljubav patetična, još manje verujem da se literatura sme lišavati jedne tako velike i ozbiljne teme, ali načini na koji se o njoj piše mogu biti trivijalni ili ne. A ovde je i tema patetična i stil trivijalan. Dakle, nije uporedivo.