Svake godine 12. marta u Srbiji ponavlja se cirkus nekrofilne neodmerenosti i taštine, kojima je negde od 2005. pridružena i gola politička hipokrizija.

Da nema moralnog orka u liku Šešelja, trebalo bi ga izmisliti. Njegova gnusna folklorna pretnja se nije promenila od nasrtaja na Kuću cveća, ali nacereno lice zlobe predstavlja autentičnu fizonomiju radikalskog Dorijana Greja na koju su njegovi klonovi i politički partneri zalepili maske iskrenih prijatelja Evropske Unije. Ima nečeg korisno otrežnjujućeg u njegovom vulgarnom varvarstvu, od kojeg se ni po cenu regionalne sablazni njegovi nekadašnji nastavljači nisu hteli ni da ograde, kamoli da ga decidno osude. To je stalno podsećanje na to šta je srpski nacionalizam zapravo, ispod svih desničarskih mimikrija: gola pretnja i žudnja za haosom.

Svakog 12. marta pojedine ulice Beograda i sve medijske kanale preplavi grobljanska atmosfera odavanja počasti nekad najomraženijem sinu našeg naroda koji je atentatom miropomazan u demokratskog sveca, kome bez trunke srama poštu odaje i onaj što je umesto table sa ulicom koja nosi njegovo ime kačio table sa imenom Ratka Mladića. Ujedinjeni su u žalosti i pošti velikana oni koji su ga nekad zdušno demonizovali i regrutovali u nemačkog špijuna i NATO plaćenika, prvog među neprijateljima Srbije protiv kojih je ratovao prvi demokratski i božanski izabrani predsednik Srbije, Milošević, kako je to lepo sročio jedan ministar u Vladi Srbije, ljubitelj crnih paradnih uniformi. Ujedinjeni i združeni sa nekoliko Đinđićevih renegata, zabavljenih otimanjem o dvogled i gaženjem retrovizora.

Pravo radikalsko nasleđe i jeste vezano za groblja, i to ne samo za poslovično kragujevačko javno preduzeće. Od grobnih graničnika fantazma Velike Srbije, preko grobova pobijenih nesrpskih civila u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu do razmeštanih, sekundarnih i tercijarnih grobnica, hladnjača i visokih peći kao neizbežnih nus-efekata „konačnog rešenja“ srpskog pitanja. Šta je onda za Vučića nastavak operetske aktivnosti koju je instalirao Koštunica postrojavanjem smrknutih ministara u dvorištu vlade - tek pseudocivilizacijska šarada koja manje košta od ignorisanja atentata. Ubijeni ionako nema nikakva ideološka opredeljenja i moguće ga je posthumno učiniti pristalicom svoje vizije reformi. A onda, zašto da ne, trijumfalno obznaniti da se duh ubijenog otelotvorio u graditelju kula, mostova i diliviri junitija.

Svakog 12. marta izmili i nekoliko tužnih karnevala sećanja i privrženosti. Ujedinjeni u razlikama, svaki u svojoj stranačkoj koloni, svaki put brojnijoj i svaki put sve manje politički značajnoj. Sve dok broj birača ne bude manji od broja brendiranih kolona.

I svakog 12. marta autodestruktivna poruka da posle Jednog – Nijedan, jer ubili su najboljeg a partijske backe su ostale lišene pastira i niko nikad neće moći kao On. Kakva bizarna ceremonija svečanog posipanja pepelom i kakav raskošan lament nad svojom političkom nesposobnošću!