2007	ŠTEMOVANJE, Štrafta, BETON BR.39  Link na tekst Zoje Karanović             Link na tekst Mirjane Detelić   Piše: Nemanja Mitrović   PREĐIMO NA STVAR     Spor oko „Predloga pravilnika o vrednovanju i kvantitativnom iskazivanju naučnih radova” tiče se reforme i transformacije naučnog sektora Srbije, a ovo (javno) pitanje je značajno kako za naučne radnike tako i za državljane i poreske obveznike Srbije. Zato je veoma čudno što Mirjana Detelić i Zoja Karanović veliki deo pažnje u pismima redakciji Betona posvećuju problemu identiteta autora “Ideologije brloga”, ne baveći se argumentacijom na kojoj ovaj tekst počiva. Ne bih želeo da problem mog identiteta nastavi da ometa naše naučne radnice u close reading-u “Ideologije brloga”, zato ću kratko i jasno odgovoriti: ja sam Niko. Nadam se da je problem koji je namučio dr Detelić i prof. dr Karanović rešen i da ih sada ništa ne sprečava u ispitivanju argumentacije „Ideologije brloga“. Međutim, u drugom pokušaju, ako se on uopšte bude odigrao, konstatacija kako sam nepouzdani pripovedač (ili nešto još gore) moraće da bude zasnovana na analizi teksta, a ne na pretpostavkama o mom identitetu. U pismima redakciji Betona Mirjana Detelić i Zoja Karanović prezentovale su javnosti svoje naučne CV-e i ja ne sporim nijedan podatak koji su njima pojavljuje, ipak, tu postoji jedan bitan problem. U svom pismu Mirjana Detelić jasno ističe kako ne prihvata moju konstataciju o zacementiranosti radnih mesta naših naučnih radnika, ali ukoliko stvari stoje tako kako ona tvrdi kako onda objasniti činjenicu da pomenute autorke u međunarodnim WoS (Web of Science) indeksima imaju istovetan broj citata kao i autor ovog teksta – tačno nula? Reakcija Zoje Karanović, potpisnice “Otvorenog pisma” iz Novog Sada je potpuno jasna i očekivana, međutim, Mirjana Detelić ističe kako se u “Ideologiji brloga” niko ne pominje po imenu, ali se ona svejedno oseća prozvanom. Postoje li razlozi za takvo osećanje? U mom tekstu nikoga nisam pomenuo poimence ali, pošto su predmet mog razmatranja “Javno obraćanje upravnika studijskih grupa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Nacionalnom savetu za naučni i tehnološki razvoj” i “Otvoreno pismo Odseka za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu”, jasno je da se moje konstatacije odnose na potpisnike ovih istupa u javnosti, među kojima istaknuto mesto zauzima Zoja Karanović. Mirjana Detelić nije među njima, ipak, ona se oseća uvređenom. Zašto? U formulisanju odgovora na ovo zanimljivo pitanje od velike pomoći može biti termin oporicanje (Verneinung). Po Frojdu, oporicanje je oblik negiranja koji svojim iskazivanjem afirmiše ono što se poriče, tj. svesno se negira ono što se nesvesno afirmiše i priznaje. Tako, u svom pismu, Mirjana Detelić oporiče ono što joj niko nije pripisao, sa čim je niko nije povezao, a  njeno pismo, tekst njenog oporicanja, predstavlja samo jednu vrstu intelektualne zamene za potiskivanje bolne istine. Njeno energično i neargumentovano NE “Ideologiji brloga” se lako može identifikovati kao fabrički žig potiskivanja – kao potvrda o poreklu tipa “Made in Brlog”. ŠTEMOVANJE, Štrafta, BETON BR.39  Link na tekst: Ideologija brloga   Piše: Zoja Karanović     Poštovana redakcijo, Molim vas da u skladu sa zakonom koji garantuje slobodu javnog izražavanja objavite moje reagovanje na članak izvesnog gospodina Nemanje Mitrovića, koji ste u podlistku Beton, pod naslovom „Ideologija brloga“,  objavili 19. februara 2008. godine. I mada se u njegovom tekstu niko ne pominje imenom, rešila sam da se na ovaj način obratim  vama, vašim čitaocima i, posebno, naučnoj javnosti,  kolegama profesorima i naučnim radnicima, a naročito mlađim kolegama, asistentima i mojim studentima,  pa ako hoćete i čelnicima Ministarstva nauke, ne zato što se, kao i koleginica Mirjana Detelić, osećam prozvanom, pošto sam jedan od potpisnika Otvorenog pisma koje je Katedra za srpsku književnost iz Novog Sada uputila javnosti i jedan od organizatora javne rasprave, koja je povodom Pravilnika o postupku i načinu vrednovanja i kvantitativnom iskazivanju naučnoistraživačkih rezultata istraživača organizovana na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu u  januaru 2008. godine, već pre svega stoga što smatram da o ovom tekstu, koji sadrži niz paušalnih sudova, kvalifikacija, neistina i prljavih reči, treba da ostane pisani trag.  Dozvolite mi prvo da se predstavim, pošto smatram da je to zbog onog što želim da kažem veoma važno. Moje ime je Zoja Karanović i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu zaposlena sam od 1976. godine, gde u zvanju redovnog profesora sada predajem Narodnu književnost, odnosno kurseve koji iz tog predmeta proizilaze. Autor sam preko deset autorskih i priređenih knjiga i više od stotinu naučnih i stručnih radova. Neki od njih objavljeni su u stranim publikacijma, na engleskom jeziku. Prevodila sam naučne i pesničke tekstove sa ruskog i engleskog, koji su, takođe, publikovani na našem jeziku. Govorim ruski, engleski i bugarski i služim se literaturom na ostalim slovenskim jezicima. Na letnjim školama jezika boravila sam u Bugarskoj, Makedoniji i Sloveniji. Bila sam stipendista prestižne fondacije Fulbrajt u dva navrata, boraveći na Jejlu i u En Arburu (SAD), a radila sam i kao lektor za srpski jezik na Delhijskom univezitetu (Indija). Do sada sam učestvovala na više nacionalnih i međunarodnih  skupova u zemlji i inostranstvu (u Mađarskoj dva puta, Bugarskoj tri puta, Slovačkoj jednom, Hrvatskoj jednom, Sloveniji jednom, Poljskoj dva puta, Italiji jednom, Nemačkoj jednom, Izraelu dva puta, Ukrajini jednom, Grčkoj jednom, Kanadi jednom, SAD  jednom, Indiji četiri puta). Iz Indije sam se upravo vratila, gde sam imala referat na plenarnoj sednici kongresa koji se bavio jednim segmentom dravidske književnosti. Osim toga, držala sam javna predavanja u Ukrajini, Bugarskoj, Indiji, Kanadi, SAD-u.  Dakle o mom radu postoji trag u mnogim zemljama i na tri kontinenta. Na projektima Ministarstva nauke učestvujem bezmalo od trenutka zaposlenja, a u poslednjih šest godina vodila sam projekte  pod nazivom: „Žanrovi srpske književnosti – poreklo i poetika oblika“ i „Rodovi i vrste u srpskoj književnosti“,  u okviru kojih sam organizovala pet naučnih skupova međunarod- nog karaktera. U njihovom rezultatu do sad je publikovno četiri zbornika radova, u čemu je finansijski učestvovalo i Ministarstvo, čiji su pomoćnici, takođe, u dva navrata prisustvovali otvaranju skupova. Stalni sam član saradnik Matice srpske, član Odbora za narodnu književnost Srpske enciklopedije, a godinama sam član  Međunarodnog udruženja za izučavanje narodne proze (ISFNR). Trenutno učestvujem kao konsultant na međunarodnom projektu o usmenim predanjima, koji vodi koleginica Elizabet Kardigos, čije je sedište u Portugaliji. Sve ovo, naravno, može se i proveriti. Da li sam se ja, dakle, ovakvim svojim delovanjem „isključila od sveta i izuzela od vremena“,  i da li se može reći da ja i moje kolege ništa ne radimo, kako to gospodin Mitrović  paušalno tvrdi. Isto tako, moram reći da i moje kolege koje stoje iza našeg pisma, ili su učestvovale u javnoj raspravi,  imaju sličan CV i uglavnom su ljudi u respektabilnim naučnim i univerzitetskim zvanjima (ako ovi izrazi gospodinu Mitroviću bilo šta znače). Kažem  to zato što ja (pa ni moje kolege) nemamo baš nikakvih ličnih razloga da se, rušeći Predlog pravilnika, borimo za  vlastiti interes, pošto odavno ispunjavamo sve kriterijume za zvanja u kojima se nalazimo, i to po svim nacionalnim i međunarodnim standardima, što se vidi i iz moje ovde skicirane biobibliografije. Zato bih najljubaznije molila da se i gospodin Mitrović predstavi, odnosno da svoj naučni CV stavi na uvid javnosti, kako bi vaši čitaoci mogli da se i u njegovom slučaju bolje upoznaju o kome se radi. Koliko je, pak, meni poznato, gospodin Mitrović u naučnim krugovima nije zapažen kao autor bilo kakvog ozbiljnog članka, a ni u kom slučaju neke monografske sinteze. Takođe mi je nepoznato koje naučne i stručne reference gospodin Mitrović poseduje, odnosno šta mu daje za pravo da na tekst Pravilnika, i reakcije na njega, daje „stručno“ mišljenje, odnosno mišljenje koje pretenduje da to bude, mada to ne može biti, pošto on u tekstu pokazuje zadivljujuće neznanje i nepoznavanje situacije u istraživanjima humanističkih nauka, a pre svega nacionalnih disciplina. Gospodin Mitrović poziva se na informacije koje je našao na sajtu našeg fakulteta, gde je, svakako, mogao da dođe i do podataka koje studijske grupe na njemu postoje, uključujući i one koje se odnose na nacionalne disipline. Ovde, svakako, mislim na katedre za srpsku književnost i srpski jezik, kao i katedru za istoriju. Ali podvlačim da na našem fakultetu kao nacionalne discipline postoje i katedre za mađarski jezik i hungarologiju, slovački, rusinski i rumunski jezik. To nedvosmisleno govori koliko institucija u kojoj sam zaposlena ima otvorene prozore, kako bi rekao gospodin Mitrović, za „propuhe“ koji duvaju sa različitih strana sveta, a ne suprotno kako tvrdi. Zanimljivo je, međutim, da je, uprkos neznanju suštine stvari, gospodin Mitrović pokazao dobru obaveštenost o tome šta se u naučnim krugovima u vezi s Pravilnikom zbivalo. Gospodin Mitrović je, tako, kao i autori Pravilnika, veliki pobornik publikovanja radova naših istraživača koji se bave nacionalnim disciplinama u časopisma sa tzv. Tomsonove ISI liste, koja, kako je napisala i Mirjana Detelić, nije lista časopisa za humanstičke nauke. Isto tako, zanimljivo je da se gospodin Mitrović poziva na  projekat „Srpski citatni indeks“ i „Bibliometrijsku analizu preliminarne kategorizacije časopisa“, koji bi, kako on tvrdi, trebalo da  služe za vrednovanje rezultata rada istraživača i olakšaju uvid u to šta oni rade (čitaj po njemu – ne rade), a od kojih mi, navodno, bežimo. Zna li gospodin Mitrović da je projekat „Srpski citatni indeks“ u ovom trenutku tek u začetku, da se u njemu ne nalazi spisak većine citiranih radova bilo kog našega autora i da je stoga on praktično  neupotrebljiv? Što se tiče „Bibliometrijske analize preliminarne kategorizacije časopisa“, na koju se on takođe poziva, ne bih je kritikovala. Samo bih rekla da je profesor Šipka, koji je njen autor (za šta ga, po njegovoj izjavi, plaća Ministarstvo), svojom „egzaktnom“ metodom došao do zaključka da je jedan od lokalnih zbornika radova, za koji niko van granica ove zemlje nije ni čuo, najvredniji i najkvalitetniji, više od časopia SANU, naučnih instituta, Matice srpske... Toliko o tome.        Iz svega navedenog je vidljivo da su stavovi koje iznosi gospodin Mitrović gotovo identični stavovima koje zastupaju autori kontroverznog Pravilnika, punog nelogičnosti i činjenica koje nisu zasnovane na relanom sagledavanju stvari.  Ipak, i uprkos činjenici da je Pravilnik kritikovan sa različitih strana od trenutka kad se u junu 2007. pojavio na sajtu Ministarstva, taj predlog još uvek se nalazi na pomenutom sajtu i to istaknutim, crvenim slovima (valjda zato da bi, što je moguće više, iritirao istraživače). Je li to osnovni zadatak tima koji vodi Ministarstvo? S obzirom na sve navedeno, čudna je i inspiracija koja je navela gospodina Mitrovića da napiše ovakav tekst, Očigledno je da on ili ne zna o čemu govori, ili nije shvatio i dobro zapisao ono što mu se govorilo u pero. Zato bi o ovome, po mom mišljenju, trebalo da se izjasni i nadležno ministarstvo, pošto upravo ono, kako bi to gospodin Mitrović rekao, godinama plaća neradnike kakvi smo mi istraživači. Osim toga, rečnik kojim se gospodin Mitrović služi obiluje ružnim i uvredljivim konstatacijama i kvalifikacijama,  koje se uobičajeno ne koriste u akademskom svetu, a neprimerene su i novinarskoj etici (ne znam kome od ova dva sveta on pripada, ali ni jednom sigurno ne služi na čast). Iz svega ovog proizilaze sledeća pitanja;  Ko je gospodin  Mitrović u srpskoj i svetskoj nauci, kojoj disciplini pripada i koje reference ima, pa shodno tome zna li šta su to nacionalne discipline i kako se one vrednuju u svakoj ozbiljnoj državi? Zatim, čije interese gospodin Mitrović zapravo zastupa i da li misli da svojim delovanjem pomaže srpskoj nauci da prestane da bude autistična, ili kako on kaže  brložna? Čiji je gospodni Mitrović advokat i za koga proizvodi ovoliku količinu neistina? S poštovanjem prema vašoj redakciji i čitaocima, srdačno vas pozdravljam. Novi Sad, 29. februara 2008. Prof. dr Zoja Karanović Katedra za Srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu ŠTEMOVANJE, Štrafta, BETON BR.39  Link na tekst: Ideologija brloga   Poštovana redakcijo Nadam se da ćete – u duhu novinarstva kakvo treba da bude a ne  kakvo jeste –  objaviti moje pismo  kao odgovor na vaš napis  »Ideologija  brloga«. U njemu  se niko ne pominje  po imenu, ali se ja svejedno osećam prozvano na najgori nacin, tj.  paušalno.  Čovek koji je  to  pisao očigledno ne  zna šta govori, ali  oni koji  čitaju  ne znaju sta on  zna.  Otud  moja potreba da reagujem. S uvaženjem, Mirjana Detelić     REDAKCIJI BETONA, POVODOM »IDEOLOGIJE BRLOGA«     Ja sam Mirjana Detelić, naučni savetnik u Balkanološkom institutu SANU, član Odbora za istoriju književnosti i Odbora za narodnu književnost SANU, načelnik Odseka za jezik i književnost Centra za naučna istraživanja u Kragujevcu i član Matičnog naučnog odbora za jezik i književnost postavljen od Ministarstva za nauku Republike Srbije. Taj matični odbor je inicirao sastanak u Novom Sadu i ja sam na njemu bila, zajedno sa svim njegovim potpisnicima, na strani koja se jedino može opisati kao suprotna strani gospodina Šipke. Sasvim sam sigurna da potpisnika »Ideologije brloga« tamo nije bilo, pa pretpostavljam da je informacije o sastanku i svemu što je njemu prethodilo dobio iz druge ruke, možda i od samoga g. Šipke. Ako sam dobro razumela, ja se u tekstu g. Nemanje Mitrovića – zajedno sa Aleksandrom Lomom, Biljanom Sikimić, Slobodankom Peković, Ljiljanom Subotić i drugima – kvalifikujem kao nosilac »palanačkog duha« i »ideologije brloga«. Verovatno se kvalifikacija dalje širi i na »nerad«, »smrad« i »plagijatorstvo« u brlogu koji je »vredan samo zato što je srpski« i u kome moje kolege i ja, na zacementiranim radnim mestima, ne radimo zapravo ništa. Ne radeći ništa već 32 godine u oblasti usmenih književnih poetika i folkloristike, ja ne mogu reći da sam ikad naišla na ikakav, makar i najskromniji, naučni rad g. Nemanje Mitrovića, ili bar na pomen takvog njegovog rada u nekoj fusnoti, ili na indeksu neke od scientometrijskih lista, recimo Tompsonove. Razlog je tome vrlo jasan: g. Mitrović se bavi poezijom i slikarstvom, a to – za sada – još nisu nauke, te se njegovi radovi logično ne mogu naći na takvim mestima. A da se kojim slučajem imenovani gospodin naukom ipak bavio, on bi i sam znao da je Tompsonova lista namenjena prirodnim, tj. egzaktnim naukama i da se tekstovi iz oblasti humaniore tamo ne mogu pojaviti jednako kao ni Mitrovićevi i sa istim razlogom – jer ne pripadaju tamo. Matični odbor i fakulteti u Novom Sadu i Beogradu od Ministarstva za nauku traže samo da u opticaj uvede još jednu, evropsku – ERIH (European Reference Index for Humanities) - listu na kojoj nema časopisa za egzaktne nauke, a ima mesta za sve što obuhvata humaniora. Ta je lista jednako vredna i teško dostupna kao i Tompsonova, samo više odgovara potrebama nauka o jeziku i književnosti. Nadam se da je ovo dosta uprošćeno objašnjenje doprlo do svesti vašeg autora i da ubuduće više nećemo morati da se dopisujemo na ovaj način. Što se tiče evaluacije i zacementiranih radnih mesta, od 2000. godine SVI naučni radnici se finansiraju preko projekata Ministarstva za nauku i primaju platu na osnovu godišnjeg izveštaja o radu. Ako taj izveštaj ne zadovoljava merila kvantifikacije koja je propisalo Ministarstvo, dotični istraživač silazi sa platnog spiska Ministarstva. Njegove kolege mogu izdvajati deo svojih zarada da pokriju njegovu platu, ili ga mogu izbaciti iz instituta (za fakultete važi drugi sistem finansiranja), ili ga mogu »staviti na led«. Država, tj. Ministarstvo, o tome ne vodi evidenciju. Evaluaciju rezultata rada na godišnjem nivou obavlja matični odbor i zato je upravo njemu najviše stalo da ima jasna pravila i čvrste odrednice pri oceni radova svojih kolega. Kada se jednom donesu, ocene su javne i dostupne na sajtu Ministarstva. Ne znam koju još vrstu procene vrednosti bi g. Mitrović voleo da vidi u Srbiji, ali ga uveravam da ni u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj i Americi nije drukčije. S tom razlikom što tamo već u startu postoje različite, odvojene i UVEK VIŠE OD JEDNE scientometrijske liste, pa je njihovim evaluatorima posao mnogo lakši nego nama. Po pitanju ksenofobije i lenjosti na ovom mestu ne bih da se izjašnjavam. U ime svojih kolega ne mogu, a nema ni potrebe, da govorim, a o sebi ne mogu jer se to protivi dobrom ukusu. Ako bi koga ipak zanimalo koliko, šta i gde ja radim, o tome se najjednostavnije može izvestiti na guglu, a malo detaljnije na sajtu Balkanološkog instituta i preko Objedinjenog kataloga Narodne biblioteke. Beograd, 21. februarar 2008. Mirjana Detelić     PS U medjuvremenu sam saznala da Nemanja Mitrović, autor »Ideologije brloga«, nije pisac i slikar Nemanja Mitrović koga sam pominjala u svom odgovoru vama. To mi je drago, jer radove tog Nemanje cenim i bilo mi je žao da ga vežem za onakav kontekst. Duboko se izvinjavam piscu i slikaru Nemanji Mitroviću i nadam se da mi ovu grešku neće uzeti za zlo. Ispostavilo se da je vaš Nemanja – jedni kažu postdiplomac, a drugi nediplomirani student – Filološkog fakulteta u Beogradu. Ta činjenica nema uticaja na razlog sa kojeg sam vam pisala i nemam šta da menjam u tekstu osim prerogativa »pisac i slikar« koji autoru ne pripadaju. I dalje ostaje da na njegovo ime nisam naišla u kontekstu nauke o književnosti, mozda stvarno zato što ono tamo ne pripada. Mirjana Detelić ŠTEMOVANJE, Mixer, BETON BR.33  Link na tekst: Hamburgeraš i fatalni previdi   Piše: Boško Tomašević   O “POEZIJI” DOĐOŠA U PESNIŠTVU ILI O DOĐOŠKOJ POEZIJI   ODBRANA POEZIJE     Kako sa nekim razgovarati ko je u socijalnom, etičkom, profesionalnom pogledu Niko, a ipak hoda, zamazuje i premazuje svoj život skramama besnila, neotesanošću, jedom, primitivizmom, ojkanjem, nudeći svoje iscedke kao oblik samolečenja kulturnim karitasima i armijama spasa? – Jedino tako što ćemo to Ništa koje hoda razmazati u fenomen, od obrisa pokušati sačiniti mrlju i – bilbordisati je. To je, inače, savremen način oglašavanja o stanju pacijenata medijalne Klinike. Redakcija “Betona” se tako, povodom “slučaja Nenada Rastinjaka”, a sve zbog demokratskog Zakona o štampi, našla u ulozi klinike, traumatološkog Odeljenja i prihvatilišta gde se, ponekad i po sopstvenoj potrebi i na temelju sopstvene prijave leče pesnici Dođoši od bolesti Dođoške poezije. Kako nismo skloni da podlegnemo invokacijama prostaštva Mlatislame Dođoškog – mi – Boško Tomašević – predlažemo da se vratimo temi kojom je započeto naše promišljanje o stanju u srpskom pesništvu danas. Usput, kada je reč o upotrebi oblika “pluralis auctoris”, “pluralis majestatis”, “pluralis majestiae”, odmah da kažemo da taj oblik nije preporučljiv za primerke rastinjačke ćevabije koja i kada je slučajno rodjena u Pančevu, sasvim namerno živi po receptu plemena montanjarskih Rastinjaka. Dakle “pluralis auctoris” nije za svakoga, to autorsko “mi”, za koga je još davno Hegel rekao, da je to “ja koje je mi” i da je to “mi” koje je “ja” (“ich, das wir, und wir, das ich ist”), predviđeno je za ljude koji to “mi” nose po nekoj zasluzi, najčešće po zasluzi sopstvenog duha. Tako je Rastinjak od Prijedora opet nešto naučio od mene. On, na žalost, mene nije naučio zašto je tokom nacionalističke euforije skidao tablu Društva književnika Vojvodine sa višejezičnim napisom u višejezičnoj Vojvodini? Dakle, zašto i zbog čega? Odgovor čekam kao član Društva književnika Vojvodine, kao član francuskog i austrijskog PEN Centra, kao član Austrijskog Društva pisaca, kao član demokratski orijentisanih pisaca Francuske i Društva pisaca Francuske (Societe des Gens de Lettre de France), onog istog Društva koga je još Balzak 1838. osnovao. I, naravno, ne sumnjam da je primitivnoj misli poput Rastinjakove lako da zamisli kako upravo te ugledne organizacije i spisateljska društva primaju poetae minoris, člankopisce i “skrajnute piščiće” u svoje redove. Duboka provincija, koja se kao kiša istresa na zblenutu ćelu i nedostižnost pomenutih mu institucija, rovari u palanačkom Rastinjaku, ne da mu mira. Ista, dakle, ona provincija koja njegovom rukom i skrajnutim duhom ispisuje hajdučko-vizantijske stihove, savršeno besmislene za pesničke tokove 21. veka, i koja, usput, iz obesti, skida tablu sa oznakom koja denotativno kazuje da su članovi Društva književnika Vojvodine i Madjari i Rusini i Slovaci i Rumuni i Srbi. Voleo bih da znam da li će smeti to još jedanput da učini?! Pre toga neka mi se javi, da budem tamo, da je ne skida inkognito i kao kokošar.  Nemoćan bes, neuravnotežena emocija, mržnja, zavist, lokalna svest ispisuje i navedene stihove i navedene deminutive i čini, ne samo u etičkom smislu, no i u građanskom, deminutivne radnje nedostojne čoveka i pisca. Je li to u njemu i za njega obdelava i radi piščić, poeta minor, prostakluk, primitivizam, neusmerena nacionalna svest, ojkački cucosis? Zašto mu je potrebno da skače oko mene, da pokušava, što reče Bukovski, da mi skine poetski crni pojas i, nije teško zamisliti, onaj pravi Petog dana, što ja jedva čekam? Sve one odgovore meni, one ojkačke bale slini Privid od pesnika i čoveka. Privid je vlasnik imena Niko. I da se  Privid ne bi glupavo istrčavao kao u prošlom ispisu o tobožnjem mojem “previdu” i budući da je Privid filosofski neobrazovan, ali se upravo stoga njime bave značajni filosofi, jer je socijalna kategorija Društva, valja ga upoznati sa prirodom njegovog imena, kako se opet ne bi zaleteo, sve klikćući, kako se sa nekim ko je Privid ne može razgovarati. Tako će saznati da je Privid (Neprâvo) suprotno od onoga što je prâvo. Ako se Privid kojim slučajem nečim bavi, kao što se svaki socijalni Osiguranik nečim bavi, onda je to obavezno nešto na način nepravog, načinom koji nije prâvi, no neprâvi i što nikad nije ono što je prâvo, no neprâvo. Ako su Privida ubedili da je pesnik i da valja da piše pesme, isti će pisati neprâve pesme, sklanjajući ih pred svetlošću bića u fekalske zatone. Privid se javlja, kao nekad Anonimusi u Politikinoj rubrici «Pisma čitalaca» da nešto doda, da pokaže kako i on horski misli i onda kada ne zna ni šta je predmet njegovog mišljenja, niti da li je predmet mišljenja dosežan za granice njegovog belencuškog uma koji je, po definiciji, uvek ograničen svim i svačim: najpre urođeničkim pogledom na svet utuvljenim mu još u dobu cucosisa, kasnije razvijenim mentalitetom štrebera, dok se u odraslom dobu, kada se kreatura uputi, recimo, ka novosadskoj kulturi, razvijaju oblici rastinjaštva, bezobzirnosti, mržnje i prezira spram svakog civilizovanog ponašanja, dobro odnegovana mimikrija spram predmeta preziranja i tako, tom cestom,  puzi se do uhljebija. Pred starost, nekima i pre, otvara se put u Nacionalnu Akademiju, a odatle na groblje i u – zaborav. Po pravilu neobrazovan, cementiran plemenskom kulturom, s guslama na pupku u vremenu nanotehnologije i kompjuerizovanih klavira, on ojkače, nepoverljiv, kao urođenik pred tekovinama Civilizacije, kakve god da su. – Šta je, kakvo značenje i kakav značaj dakle, u tako opisanom njegovom mentalnom sklopu, može za njega da ima pojam pesništva Kulture? Za njega je to privid. Njemu se, kao opasnost, prividja ono što nikad od njega samog ne može da bude usvojeno. Kao Papuancima ogledalo. Stoga, on sam piše privide, neprave stvari u trenutku dok Berlin, Beč, Strazbur, Hajdelberg, Tibingen, Frajburg, Nansi, Pariz, Ahen, Bon, Novi Sad, London, Beograd, Zagreb, Sombor, Oksford, Sremski Karlovci,  Kopenhagen meni daju uvide šta jeste pesništvo kulture, a mene samog unutar moga sopstvenog pesništva upućuje ka komunikaciji, čineći od mene savremenog evropskog pisca, čije delo komunicira sa svetskom Kulturom, i ne samo stoga što sam ja  to već u svojoj kući imao: i Hegela, i Helderlina, i Lazu, i Blejka, i Remboa, i Crnjanskog, i Krležu, i Isodoru, i Veljka Petrovića, i Sretena Marića, i Rilkea, i Celana, i Hajdegera, i francuske egzistencijaliste, a nisam prošao ni slep ni gluv pored narodne poezije. Privid, naprotiv, oglašava i piše privide, jer taj retrogradni prah mogu da uduvavaju samo njemu slični, da mu za to smeće, prema provincijskom ključu, dodeljuju nagrade, da ga vodaju od Banja Luke do Nevesinja i natrag, vraćajući ga i smeštajući ga, u za njega, izgleda, privremena boravišta, poput Novog Sada, u kome će nostalgično da uzdiše za gujama, pragovima i burazima uz mučaljive stihove i sadržajem impotentnu imaginaciju poput: «jer što vidim sad bolje da ne vidim:/  kraj puste kuće manito govedo». Nikad se duhovno ne otvarajući prema sredini i vremenu u kome živi, Privid cupka nad prošlošću, utapajući se u besadržajni idealitet, uz «glodajući ideal» koga prisilno slavi. Stoga i kažemo da je  biti otvoren spram sveta, više nego odgoj i vaspitanje. Biti zatvoren u vaspitanje, u doba kada je Privid bio blaženom stanju «cucosisa» vodi retrogradnom, «ojkačkom» načinu pesmovanja, pri čemu se  nikada  ne može biti dva koraka u Krajini, a jedan u Evropi, jer, ili si ojkoviti «ojkač», ili nisi. Stoga paralament: «Oče / zašto si me pravio / kad nisi znao / i nisi mogao / pravilno / da me rasporediš /» jesu tužni stihovi podeljenog Privida. Trenutak buđenja, koji se odmah bataljuje, jer već se u sledećoj pesmi nalazi, ponovo, u dobu kolevke, u retrogradnoj shemi svojih nadri-učitelja: «Eno se k’o ćaća šepuri na zboru,/ raspiruje vatru sa ražnjom u volu. / Vruće meso kida – već oran za tuču, / veseli u kolu ojkači jauču»/. («Na Svetog Iliju»). Stoga kada Privid, čitajući reč «Prag» ili «Innsbruck», nema nikakve druge asocijacije povodom tih reči kojim se imenuju ovi gradovi (na primer, Kafka, Hašek, Karlov Univerzitet, Karlov most, Tomas Bernhard, Georg Trakl), nego mu se na te reči javlja «hamburger», onda njemu koji poznaje samo ovčiji but, a Evropu je video tek na geografskoj karti ili u retkim trenucima kada mu neki agilni organizator pred nos i ćelu dovede evopske pesnike - valja poslati jednu fotografiju hamburgera. Original bi valjalo obavezno u Evropi zadržati, jer ko zna šta bi Privid mogao da uradi kada bi mu se dalo ono čega nema, a čega je željan i bez čega pred draganu i ne može da izadje. «Osipa li se, dragano, / tvoja samoća jutros kao moja?»  Skoro kao Prever?! No, bez Preverovih pesničkih  muda, jer je isti poznavao ceo Malarmeov opus a Valerijev znao napamet, divio se Vidovitom Rembou,  a ne  estetizovanoj poeziji Dučića, i hranio svoje dragane šansonama i inicirao ih hamburgerima kao sabrat Bukovski svoje u Los Anđelesu ili kao Kortasar na Sen-Žermenu i Pigalu svoje. To je Evropa. U njoj «pesnik definiše pesničku meru na nepozantome koje se kreće u kosmičkoj duši svoga vremena», navešćujući profetski: «pojaviće se drugi strašni radnici i započeti na onim obzorima na kojima se on sam slomio». Tako je došao Pesoa, Giljen, Šar, Mandeljštam, Harms, Jandl, Celan, Mihael Hamburger, E. Frid, imena za koja Privid jedva da je čuo, a svakako od njih ništa nije naučio. A toj pesničkoj Evropi duguje svaki pesnik, ili bi bar trebao da joj duguje: ona je pre toga stvorila Rasina i Korneja, dok je Branko, dva i po veka posle njih vrteo svoja kola i bio, šta bi drugo i moglo da bude, proglašen pretečom onoga čemu je u Bad Homburgu prestalo odavno da se priča, jer je Helderlin sa svojim himnama 1800/1802 godine već bio istorija. Posle Remboa, posle nadrealista, imati oko 1930. godine za promotera nacionalne poezije jednog Dučića, pesnika cveća i svećne (da, svećne) istorije, i jednog uštogljenog Rakića značilo je samo da se boljih na srpskom nebu nije moglo naći. Crnjanski je bio nepriznat medju ojkačima i ojkanima, otprilike isto kao mnoge moje kolege i ja danas pred «bardovima» hajdučkog stiha i kosovske imaginacije: Noga, Bećkovića, Simovića kojima,  vreme je, valja, naprosto, zalupiti vrata. Da ne pominjem postojanje onih sitnijih, no čije postojanje u srpskom pesništvu nije manji vetrokaz ka praznom Ništa, u pravcu poraza jedne pevanije bez uporišta u modernosti Duha i Kulture. Toj Negaciji Duha i Kulture  pripada, dakako, i pesništvo M. Tešića, i to uprkos jednoj antologijskoj pesmi, s kojom se nikako ne ide u besmrtnost. Suviše je loših i besmislenih pesama i zbirki isti napisao da bi mu jedna antologijska pesma bila ulaznica za bilo šta drugo osim za jednu fusnotu u povesti srpskog pesništva 20. i 21. veka.  I kada je reč o  fenomenu podele srpskog pesništva na romantičarsko-nacionalnu ćevabiju i intelektualno pesništvo Duha i Kulture, mašte, magije i lirske ontologije, čiji su predstavnici, kako u Srbiji, tako i u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori uvek bili u manjini i o kojima se nikada i nije govorilo kao o bardovima (Laza Kostić je izuzetak),  nije od juče. Stoga je ovaj razgovor izmedju Privida i mene, zapravo, ako se izuzmu Prividove prirodne manifestacije prostakluka i primitivizma kako u izrazu, tako i u «mislima», razgovor o tome. Imali smo pesnika Crnjanskog, Daviča, nadrealiste, Rastka Petrovića, Nastasijevića, Miljkovića, Vavu Hristića, Popu, Raičkovića, A. Ristovića, Branu Petrovića, Despotova, R. Livadu, danas Borislava Radovića, Milutina Petrovića, M. Pavlovića, J. Zivlaka, V.R Tucića, Anu Ristović, Živorada Nedeljkovića, R. Stanivuka, V. Pavkovića, Z.M.Mandića, Draganu Mladenović, V. Kopicla, M. Mladenovića, N. Cincar Poposkog, Momu Dimića, Dragana Stojanovića, M. Maksimovića, Tanju Kragujević, Vita Markovića, N. Tadića, M. Magaraševića, A. Vukadinovića, D. Novakovića, S. Radojčića...  I, dakako, niti prethodni, niti ovaj vek u srpskom pesništvu neće moći bez Boška Tomaševića. Naprotiv, kada se samočestitajući hor dodjoša u pesništvu nadje tamo gde mu je uvek i bilo mesto, naime u apsani književne istorije, pojaviće se žestoko pesništvo Mislilaštva i Akcije, koji će u srpskom, ali i u evropskom pesništvu, meriti vreme do mene i od mene. I ja ovo ne pišem jednom Dođošu u poeziji, no i drugima o kojima sam svojevremeno pisao. Treba početi sredjivati situaciju u srpskom pesništvu, valja analisati štetočinski uticaj vizantijsko-romantičarskih eklektikâ u njemu kao fenomena koji se značajnim svojim delom pojavljuje oko 1987. godine kao i ne mali uticaj književne kritike na pomenute tokove. Srećom, postojala je i ona druga strana, oni drugi i drugačiji pesnici koji bi činili čast i većim nacijama nego što je srpska. Umela je srpska književna kritika i te pesnike da prepozna. I hteo, ne hteo, moram da se složim sa čovekom sa kojim bih se retko u čemu mogao da složim, sa izjavom Aleksandra Jovanovića, člana NIN-ovog žirija, koji nedavno reče da savremena srpska književnost ima bolju poeziju, nego prozu (ne zaboravimo, svakako, prozu F. Davida, R. Konstantinvića, M. Kovača, M.Josića Višnjića). Sada, želeli bismo da dodamo još nešto, na prvi pogled nevezano za «temu». Podlistak «Beton» postoji već gotovo dve godine. Bez toga podlistka ne bi bilo moguće ostvariti drugačije mišljenje u okvirima naše, srpske kulture, i naših, srpskih kulturnih poseda. Bio bih veoma nepravedan ukoliko bih u tom kontekstu zaboravio «Hereticus», koji neguje analitičku kritiku, stručnu i utemeljenu. Svojevremeno je to činio i časopis «Isidorijana», koji se, na žalost, negde izgubio. Tamo tekstovi jednog Privida ne bi bili primani, što nikako nije primedba «Betonu», budući da su tekstovi koji se u njemu pojavljuju kraći kao i na temelju činjenice da jedne novine ne moraju biti obavezne strogoj hermeneutičkoj analitici, za šta Privid, dakako, nije sposoban. «Betonu» je dovoljno da postoji, da ukazuje, da u dobrom smislu provocira. Bez toga podlistka Srbija bi bila pustinja. Gde bi se mogla objaviti negativna kritika, pandan onoj tzv. «pozitivnoj» koju je svojevremeno negovala Bojana Stojanović Pantović i, dakako, ne samo ona? Nisam ja nesvestan nekih mana «Betona», ali sam još više svestan da mnogi naši pisci iz puke udobnosti, zbog pukog kukavičluka, licemerstva i oprtunizma u radu «Betona» ne učestvuju. Ti ljudi još uvek nisu spremni da se suoče sa nama samima, sa Srbima ovde i danas. Sa našom Kulturom, sa senkama u nama, ali i sa ogromnim podvizima koji se čine i koji su učinjeni. Srpsku književnost ne pretstavljaju samo ovi pisci koje sam spomenuo, i ne osvrćući se, zbog predmeta razgovora, na prozne pisce, vrsne esejiste i polihistore kojih kod nas ima. – Kako u tom smislu zaboraviti jednog Jovicu Aćina, gromadu ove književnosti,  poluplanet koji je s ogromnih visina pao ovde u naš srpski Sibir, stvarajući ogromni krater. Zašto se zaboravlja Radomir Konstantinović, ogromnost koja se leluja nad našim glavama danas i ovde, Filip David o čijem se delu uporno ćuti i čije delo nije manje od Kišovog (verujem i veće), ko to ćuti u oficijelnoj srpskoj književnoj kritici kada je u pitanju ime Zorana Živkovića? Ko je pisao o Ratomiru Damjanoviću, romanopiscu, i ko ga je video kao značajnog i velikog našeg pisca. Prećutan je, nečasno i opako. Ko je, osim lista «Beton», skrenuo pažnju da je na našem pesničkom nebu zasijala nova zvezda u liku i delu Dragane Mladenović? Ne kažem da se ona može da poredi sa pomenutim autorima, ali je njena mladost brani od primedbe da nije velika. Ako nastavi tako, biće, jer već u klici nosi ogroman pesnički dar. Da je, kojim slučajem, Rastinjak napisao takve stihove ne bi mu se desilo da bude, i to, usput, «betoniran». Šta bi bilo da smo mu posvetili ceo tekst kao primerku Dođoške poezije? Ili da su mu Pavković i Jerkov ponovo posvetili svoju pažnju? Jovan Zivlak je bio plemenit i veoma trpeljiv kada je napisao: o tome Tipu ni reči više. O Ničemu se, doista, ne može iscrpno govoriti. Dovoljno je podvesti ga pod fenomen. Ali, Fenomen nikada neće umeti da ćuti, da se pokrije ušima i da pliva po «Brankovom kolu» od jutra do sutra. Takve nikada nije stid da progovaraju, akcentom rastinjačkog obzorja, disonantnim i potuljenim, navodeći umesto Dela, nagrade koje su dobili,  po principu «ja tebi – ti meni», usput vukući žiri za rukav, a  sve povodom mentalnih iscedaka  i jedva pismenih sastava, čija je kulturalna vrednost tanja od magle. Ono o čemu bi se neko stideo da piše, tašti Rastinjak u jednom od brojeva «Letopisa Matice srpske», srećan kao kuče, ponavlja doživljaj, kao da je, Bože moj, onaj . Uostalom, da ga je ikad imao, znao bi da o tome treba ćutati i da je to potpuno privatna i intimna sfera. Jer, uvek iza književnih nagrada stoji nešto ili neko o čemu i o kome ne treba da se priča, jer pripovest iza koje se uvek nešto «valja», je istinoljubiva i -  dezavuiše.  Književne nagrade su prvi i poslednji bastion iza koga se krije neko ko je Privid. Društvo, radi svojih svrha i ciljeva, bez toga i ne može da funkcioniše. Jer, kako bi se i moglo opravdati postojanje onoga koji živi, piše, briše i uzdiše, te «lepe duše» koja uvek tobože nešto «oseća» i «misli», a koja je, zapravo, kuga ove planete. Bolnica zvana «Nagrada» joj je stoga jedino utočište u begu od sopstvene praznine i poraza. «Odbranu poezije» ćemo nastaviti da pišemo drugom prilikom, u okviru jedne druge ravni i drugačijeg diskursa, jer takav spis u ovom kontekstu bio bi bacanje bisera. Kako naš Rastinjak, vidimo, govori latinski na način popa iz moje obližnje crkve, on će, verujem, nastavak latinske dictae et sententiae iz prethodne rečenice, umeti sam za sebe da dovrši. Sledeća brljotina koju mi Rastinjak  bude poslao treba da bude visoko pismena sa vođenjem računa o ugledu glasila u kome objavljuje. Primetimo li u prvoj rečenici nepismenost i prostaštvo, sledeću nećemo ni čitati. Ali da ga naučimo da misli, ili da ga navedemo da napusti pesmovanje radi nesmetanog direktorovanja, a u korist manje štete po srpsku kulturu, to ne možemo. Ohe! Iam satis est!         NAPOMENA: Redakcija Betona ovim smatra polemiku završenom. ŠTEMOVANJE, Mixer, BETON BR.33  Link na tekst: Zašto postoje loši pesnici i zašto ne (radije) ništa?   Piše: Nenad Grujičić   HAMBURGERAŠ I FATALNI PREVIDI   Ili, kako se spetljao lažni pesnik-teoretičar i pokazao senilnost i  mržnju kao osnovne  principe svojih čuvenih simpozijumskih       "ontologija medju zelenkadama"                     (Odgovor na tekst Boška Tomaševića)     Uveliko izvan teme koju je otvorio, čekajući mesec dana da  mi nešto odgovori po savetu poluvidljivog dugorukog tutora, razbijen na paramparčad i bez održivog koncepta, nemoćan poput sezonca kom gazda prolongira crkavicu, Boško Tomašević (u daljem tekstu: BT), pored ostaloga,  pravi u svom tekstu pustopašan previd kakav se ne dogadja ni početnicima.  Previd koji govori o naduvenku  mutnog etičkog  profila,  o netalentovanom polemičaru koji ne ume da u logičan sled stvari dovede sopstvene izjave i tvrdnje, o samozaboravu koji mu, zastrašenom,  kao psihotična vrsta tlapnje, eto, dozvoljava da melje koješta i svašta – pa i u korist sopstvene štete. Koji je to previd? I zar je moguće da mu se uopšte dogodio? A on –  uštogljeni poeta doctus, nikad promovisani laureatus, čuveni anonimni BT, skrajnuti piščić u krilu maternjeg jezika, namrgodjeni poeta minoris,  člankopisac koji  moli i kumi da mu budu objavljeni vakumirani tekstovi. Da li odmah da kažem o kakvom previdu-grešci je reč? Neka visokoparni uobraženik BT, ipak, za tren sačeka, još koji redak da pročita. Čemu nestrpljenje, toliko toga ga je mimioišlo na književnoj mapi, niko ga ne uzima ozbiljno, pa neće i ovo uticati na karijeru u sedmoj mu deceniji života na pragu. Njegov fatalni previd je  greška takvog formata da zaslužuje da neko vreme bude prikrivena, za njegovo dobro, prolongirana kao retko zverle smušenosti.  Pre otkrivanja čuda neviđenog, evo BT-stihova kao svojevrsni omekšivač i uvod u razbijanje zebnje: ''kad samo pomislim/ na taj 'fekalski zaton'/ sudbe i molitve'' (BT: Zatim ponovo). Mrtva ptica sa ugaslim očima, što bi rekao jedan vrsni malteraški sezonac. Razumem strah i šokiranost BT mogućnošću da neko citira ledenu skramu njegovog ničeg, ali, ipak, toliku neozbiljnost malo ko je mogao da očekuje od prelestno načitanog hamburgeraša. A  BT bi tako žarko želeo da bude pesnik u sprezi sa filozofom, androginsko čudo duha. Objavio je brdo hermetičnih zbirčica (niko se, pri tom,  ne može setiti ni jednog jedinog naslova). Simpatičan je to simpozijumski komarac čije zujanje ima i ovakve nebuloze: ''ponavljanje dozlaboga dosadno/ tako da mi ponekad dođe da me/ posle onolikih vaskrsenja/ više u taj gloub i ne puste'' (BT: Zatim ponovo). Dakle, šta je to tako golemo BT učinio protiv samoga sebe? Da li da konačno saopštim ili da još ''teram kera, curo moja bela''? Zaboravio BT da je za poeziju Milosava Tešića, u inicijalnom tekstu ''Pesnik jedne dimenzije'', rekao da je ona ''kič i banalnost'', dakle, okarakterisao ju je nanižim mogućim ocenama, nulom. Ali, gle čuda, u svom novom tekstu, ''Zašto postoje loši pesnici i zašto ne  (radije) ništa'',  BT najednom otkriva da  Milosav Tešić, ni manje ni više,  ''ima jednu antologijsku pesmu'' i da se ona zove ''Rosa canina''! Neverovatno, ''kič i banalnost'' iznedrili antologijsku pesmu! Podatak za Ginisovu knjigu. ''Kič i banalnost'', dakle,  postale meritorne koordinate vrhunskog kvaliteta?! Posle ovako krupne smetenosti i kvara u glavi,  BT postaje posve neozbiljan  polemički oponent. Nikad nije bio ni kandidat za polemičara. Šta da radim s njim? Da ga pošaljem akademiku Tešiću da se izvini. Kakav je, mogao bi to i da uradi; snishodljiv, šeprtljav, smoren od vozova bez putnih karata, premreženog Janusovog lica u brigama, anksiozan, unjkav i depresivan. Zbilja, šta da činim? Sve mi nešto neprijatno: bez mojih driblinga, BT postigao autogol. Da li ga milujem po kosici, da ga ponovo  utešim Tešićem? Neće li  pripomoći eruditni BT-stihovi? Hajde još jedna turu na videlo: " izvode nas skrutnute/ u ovu ili onu krivicu vremena" (BT: Sve od ničega više)? BT se, eto,  okrenuo protiv samoga  sebe, pronašao čovek  antologijsku Tešićevu pesmu?! Rosa canina!  Ne citira njene stihove, ništa o njoj ne govori, neprijatno mu da napravi baš toliko infantilan potez, ali to čini navodeći sthove iz druge pesme za koju kaže da ne vredi ništa, da je retrogradna, plemenska, vizantijska, kao uostalom cela Tešićava i ina poezija.  Eto ti časne ljudine, ćapizda čas ovo, čas ono. Divan mentalni slalom melanholičnog pohađača jevropskih okruglih stolova bez pansiona. A, u stvari, i ta druga pesma je antologijska, jasno i lasno to pokazuju rimovani distisi: ''Zlatno uho u magarca,/ Zuje pčele oko Šapca,/ Žar ognjišta i bundeva/ Sahat hoda od Valjeva'' (M. Tešić: Šabac, Valjevo). Ko ne veruje, neka počita celu pesmu. Prošli put sam na primeru Tešićeve poezije pokazao šta je vrhunsko u njoj i zašto je ostvarena, što bi BT naprasno rekao – antologijska.  No, evo  stiha iz glavne pesme, koji bi mogao biti BT-manifestom : ''Iz mene sjaji gljiva ludara'' (M. Tešić: Rosa canina). Ipak je bio red da se čitalac upozna bar sa jednim stihom antologijske Tešićeve pesme po izboru BT! Dodamo li svemu ovome  i BT  lirsko-filozofsko prosvetljenje, eto nam Ajnštajnove ili Tesline formule za život i san: ''sa granom ako grana ne ode/ pod teretom munje/ ako logos samilosti doda ovim rečima veo sećanja/ onda je sasvim dobro/ ako ikad ne ode sve to'' (BT: Ako ikad ne ode). U novom BT-tekstu, na površinu isplivava nemoć da se na bilo koji način odbrani ''vrednost'' njegovih stihova, nemoć koja, potom,  nosi somnabulno nabrajanje stvari i pojava koje nisu vezane ni za njegovu,  ni za Tešićevu poeziju, a niti za moju kojom se hamburgeraš svojski počeo baviti, a bogme ni za pesništvo Simovića, Bećkovića i Noga koje gorkim žarom, bez mrvice duhovitosti, ironije ili, pak, kakve-takve groteske imenuje kao da im je svima stari svat. Dakle, BT  ne pripada kuražnim piscima, mlađim ili starijim, svejedno,  čija lakokrila invencija pleni humorom i satirom, već je to, turobna ''genijalnost'' iz koje sipaju jedan za drugim umišljeni govori pripremljeni za čin dodele Nobelove nagrade. Kad-tad, nada se razrođeni BT tom priznanju iako u svom jeziku nikad nije dobio ni jednu relevantnu nagradicu. Zašto on nije laureat? Zato što nije pesnik.  I ovoga puta, dakle, njegov tekst je neinventivan, dosadan, suv i gluvonem,  preambiciozan i pun taštine, pisan kao  neubedljiva molba za prijem na radno mesto šalteraša u novoosnovanom oštinskom odelenju za papanje hamburgera u pauzama. Ni BT-poezija nije bolja iako se trudim da mu ona koliko-toliko pripomogne: ''Manje je uzaludno biti/ tamo živeti jednim drugim/ životom manje tužnim nego/ juče sastaviti prostor duge/ blizine primaći dahom svoje volje''( BT: Prizor svejedno radostan). Namršteni BT suviše pežorativno doživljava sintagme: nacionalna paradigma ili, pak, nacionalna penzija. On takve sintagme smešta u mitingaški kontekst balkanske stvarnosti, valjda, od silnog hamburgerisanja od Insbruka do Praga gde se ponekad, istina,  znao na ulici priključiti i štrajkačima – proizvodjačima brze hrane.  Zaboravio neostvareni filozof da je poezija uvek, i pre svega, u maternjem jeziku, ne u prevodu pa ma koliko on dobar bio.   Upravo  poezija  podmlađuje maternji jezik i neprestano širi njegove  kapacitete i domete. Poezija najviše,  i opet  kažem, i najdublje, ne dozvoljava da nestane jezik u kojem se ostvaruje. Ona ga nanovo rađa i oplemenjuje. Naravno, to se dogadja kod talentovanih pesnika. U tom smislu, kao najviši oblik pismenosti, poezija je najdublje tvorevina nacionalne paradigme, duhovna disciplina korenskog amblema po kojem je uočljiva i ontološki prepoznatljiva, a što će reći, to i deca s palačincima na školskom odmoru znaju, da bez jezika nema ni nacije: jezik – narod – država.  Otuda na Balkanu, pa i drugde,  tolika jagma za ''svojim'' jezicima, često  veštačkim, na uštrb istine i fakata. Ali, to je druga skaska. Poezija se supstancijalno ostvaruje u jeziku  upravo stoga što je nezamisliva bez  tog medijuma kao paradigme nacionalnog. Ona neprestano, na ovaj ili onaj način, kod svakog pesnika dotiče ta pitanja i namah pokazuje odgovore. Naravno, ne bukvalno i plakatno.  Pri tom, svaki pravi pesnik zna,  to BT nikako da shvati i uzme za krucijalno,  da poezija u svakom jeziku otkriva skrivenu  muziku koja je ugrađena u značenja, nedeljiva od njih. I to svrake na konopcu za veš u proleterskim predgrađima znaju. Destrukcija takvog pogleda na stvari o kojima je reč udaljava poeziju od mogućnosti da se ostvari u svom totalitetu. Naravno, druga je školska priča o sadržaju i formi, o svake vrste nijansama poezije kao pečata individulanosti. Međutim, BT sebe u tekstu naziva ''Mi – Boško Tomašević''.  Dakle, nije šala, on nema individualnost, on je množina, njegovo veličanstvo, previd za previdom, tačnije – Greška! Kao "svestki" pisac, BT bi morao znati da  povelja međunarodnog PEN-a ističe poeziju i književnost kao  nacionalnu tvorevinu po korenu, koja, naravno, ne zna za granice. To se podrazumeva. Ali, BT bi da bude dnevnopolitički aktuelan, pa dopisuje na svojoj cedulji, za prijem na posao na rečenom šalteru,  proizvoljnosti koje su posledica pneumatski uparloženog besa i mržnje. Otuda, revnosni hamburgeraš BT, migreničan od nepreverelog hmelja iz minhenskih pivnica, golicajući pasuljastim brkovima moje poreklo,  kaže, podignute ruke u visini galve, da sam se kao ''montanjarski Rastinjak'', rođen bogu iza nogu, ''spustio s brda u ravnicu, u civilizaciju''. Ovo je, dakle,  najviši oblik tzv. insbruške intelektualnosti, one koja se okitila, videli smo, draguljima BT-poezije. No, BT je i povodom Rastinjaka, naravno, napravio grešku, čak veću nego kod Tešića. Za BT i njegovu rasnu pamet, evo  tek podatak da je Rastinjak, za sva vremena,  rođen u Pančevu, u ravnici, te nije mogao da siđe s brda u ''ciilizaciju''. A i da je, pa šta? Uostalom, gde god da je rođen, uvek je to draga planetica Zemlja. U Sremu, eto,  ima brdâ, tamo postoji deo Mitrovice koji se zove Mala Bosna. E, tu je među raspevanim stanovnicama poreklom iz Bosne i Hercegovine  najčešće ime Boško. Inicijacijski gledano, BT izgleda sanja i svoje poreklo kad mu se moje učinilo toliko bitnim povodom teme rimovane poezije i njenog prevodjenja na druge jezike. Ne zameram ja hamburgerašu što se poslužio tako niskim praznoslovljem, jer to se, evo još jednog citata,  kao zametak neprekidno ukazivalo i ukazuje u njegovim pesmicama: ''sve do ničega više kada nema/ penjanja kada nema spuštanja''(BT: Sve do ničega više). Opraštam  i želim da mu svane kakva dobra pevanija kao jutros u mom komšiluku iz grla  jednog montanjarskog guslara: Ne zna čovek gde mu je adresa,/ pesme cmizdri iz psihoze jake,/ eno bitak iz šlica istresa:/ vide mu se impotentne dlake! Pogledajte odgovor na ovaj tekst ŠTEMOVANJE, Mixer, BETON BR.33  Link na tekst: Ontologije među zelenkadama   Piše: Boško Tomašević   ZAŠTO POSTOJE LOŠI PESNICI         I ZAŠTO NE (RADIJE) NIŠTA?   (Odgovor na tekst Nenada Grujičića)     Pišući o pesništvu Milosava Tešića u radu objavljenom u skraćenom obliku u «Betonu», imali smo u vidu i činjenicu da isti, i pored toga što je u poslednjih petnaest godina objavio niz neuspelih zbirki pesama, ima i jednu antologijsku pesmu – «Rosa canina». Lik iz zagrade u mom tekstu o Tešiću – Nenad Grujičić – pogodjen, valjda, prirodnom zatvorenošću zagrade, nema ni jednu. Spustivši se sa brda u ravnicu, u civilizaciju, pri čemu imamo u vidu da brda ne «spuštaju» uvek isto i slično, ovaj montanjarski Rastinjak, ostao je njome zblenut i – nezaštićen. Od kada su ga dobri ljudi iz Sečuana ubedili da je pesnik, isti neuplašen tim zvanjem, ispevava jednu jedinu karikaturalnu vizantijsku pesmu, retrogradnu, autističnu i lokalnu, propovedajući, s brojnom braćom po srpu i slami, jednu etnografsku, čardačku poetiku, anksioznu i netrpeljivu spram Poezije koja ispisuje čovekovu suštinsku bezavičajnost u trenutku dok mu ova postaje njegovom svetskom sudbinom. Stoga je zadatak Pesnika, kao čoveka na putu, da peva čovekovo dolaženje u susedstvo bitka, da pesmuje pokušaje kako da «istina bitka dodje do reči» ne bi li današnji i hiljadugodišnji «zaborav bitka» jednom postao zaborav toga zaborava. Poezija, stoga, i najpre peva bît humanizma, i to tako da mu ponovo odredjuje smisao, iskušavajući bît čoveka uvek izvornije. Kada pesnik, zagovornik nove provincijalne deseteračke hajdučije, Nenad Grujičić, ispisuje «misao» da je «poezija najdublje tvorevina nacionalne paradigme» – «misao» kojom bi i sâm Gebels, da je kojim slučajem živ, bio impresioniran – onda isti «mislilac» raskida sa pesništvom mnogo suštastvenije spone, dovodeći isto u vezu sa romantičarskom i danas za pesništvo irelevantnom i retrogradnom «paradigmom», poričući u njemu daleko izvornije moći. Naime one, da na temeljima svoje prirodne ontologičnosti poezija (o)peva bivstvovanje, odnosno da zaogrće (uvija) reč u biće i pokazuje ga u njegovom razotkrivajućem kazivanju tubivstvovanja, pri čemu se na taj način u prvi plan ističe moć poezije kao izvorne transcendencije. Poezija za nas ima smisao samo ukoliko se pokazuje kao ontologija. Pesništvo može da peva samo uz zagonetku tubivstvovanja, i o njoj. Ono, koliko i mišljenje sâmo, misli tu zagonetku pa je, stoga, i sâmo «stvar mišljenja». Susedstvo pesmovanja i mišljenja kao šifara čovekovog jezičkog ustrojstva sveta unutar izričite nužnosti ponavljanja pitanja o biću kao i tematizovanje pesničke, odnosno mislilačke analitike samog tubivstvovanja (Dasein), jesu za nas, i u okvirima našeg sopstvenog pesmovanja, sticanja u okviru istog zadatka. Zarad «nacionalne paradigme» kojoj je poezija «najdublja tvorevina» Nenad Grujičić prepušta i čoveka i čovekovu tekovinu – poeziju – preziru i time propoveda puku Brbljariju, jedno opako Ništa kao ono što bi, prema njemu, trebalo da bude smisao zbiljnosti poezije. Mi, Boško Tomašević, sa zastupnicima takvih nož-poetika i poezije «kristalnih noći» ne raspravljamo! Dakle, da ponovimo još jedanput Nenadovu beznadnu, «Kristallnacht-misao», makar i ovako kako ju je on nezgrapno formulisao: «poezija je najdublje tvorevina nacionalne paradigme». Živi li ovaj sremskokarlovački činovnik u 1848. ili u godini 1933? Svojevremenim skidanjem višejezičnog napisa na ulazu u zgradu Društva književnika Vojvodine, ovaj kolotvorac (ne, na žalost, jedini) «nacionalne paradigme» u savre- menom srpskom pesništvu, oglasio se kao ljubitelj 1933. i, srpskoj istoriji bliže, 1989. godine. U svakom slučaju, od ove potonje, do danas, mi i sa takvima, hteli-ne hteli, moramo da delimo isto nebo ali, srećom, ne i duhovnu opustošenost. Što se tiče njegovih varjačom pisanih stihova, koje će jednom stići sudbina da ih poplavi betonsko žalo, on ne mora da ih se stidi. Takva je priroda njegovih primitivnih versoloških pačanja od kojih samo on ne može da se skloni. Ostavljajući NG-a u njegovom golubarniku u Sremskim Karlovcima, gde je mahnitanje njegov prirodni odušak na bilo šta što on, zahvaljujući svojoj neobrazovanosti ili, još gore, poluobrazovanosti, ne može da razume (takvi su najbrojniji i najglasniji), ali mora da omalovaži, i u ime nacionalnog nagona da pljune, potvrdjujući se, spram vetra koji duva, čas levičarem, čas desničarem, a u okviru tih preobražaja, u kontinuitetu i uvek, sitnobrujnim i neiteligentnim pesnikom – mi ćemo priču koja nije započela radi njega, no se samo tek u okviru jedne zagrade i usputno na bezvrednost i bezraloznožnost postojanja njegovog pesništva odnosilo, na ovom mestu da završimo. Pre svega, s jedne strane, stoga što cenimo naše dragoceno vreme i nemamo potrebu da ga delimo s ljudima koji nam se slučajno nadju na putu i sa kojima ne delimo nikakvo zajedničko razumevanje sveta, estetičkog i pesničkog sveta, pogotovo. Od ovih poslednjih zahtevamo da budu pristojno obrazovani! S druge, ne želimo da Nenadu Grujičiću, poput onog pesnika, urednika i izdavača iz Novog Sada, postanemo noćna mora. Pustićemo ga da trči i dahće oko ovog našeg kratkog teksta koliko hoće. Unapred možemo reći, na temelju iskustva sa sličnim primercima rastinjaštva, da je svačija taština, neznanje i arogancija nezaustavljiva. Pustopašnost Rastinjaka u savremenom srpskom pesništvu, poput Grujičića, Tešića, Bećkovića, Noga, da ostanemo samo pri ovim imenima, i čija pesnička imaginacija ne seže dalje od one koju je pre stoosamdeset godina negovao, tada legitimno, Branko Radičević, i kod kojih se pesnička svest zadržala na retardiranom nivou oglodanih i duhovnih i istorijskih i estetičkih i poetičkih vrednosti – smešna je i, ne retko, opaka. Nikakva predrasudna gordost koju ovi Rastinjaci u poeziji veoma homogeno promovišu, nije, dakako, nikakav lek, nikakav «pharmakon», protiv odveć često zloupotrebljavane upotrebe reči od strane istih, a netalentovanih, od «dodjoša» u poeziji. Njihova «poezija» postoji! Nije mali broj onih koji  smatraju da je to poezija bez znakova navoda. Zbog iste su nagradjivani i mnogi su smeštani u odeljenjâ Akademije nauka i umetnosti kao odabrani primerci onog najboljeg što se  danas stvara u srpskom pesništvu. Ja pitam: zašto i na osnovu čega? Zapenjeni, ostrašćeni, licemerni i zblenuti  retorički odgovori neće biti, nikada, odgovori na koje ću se osvrnuti. Gramatika nezasnovanog, na žalost, na ovom svetu postoji na isti način, ali ne u istoj srazmeri, kao i gramatika osnovanog i zasnovanog. Prva, gramatika nezasnovanog, uvek je, prividno, jača i moćnija od one druge. I to na onaj  isti manifestni način koji se ispoljava u odnosima izmedju zla i dobra. Glupost i zlo – te napadno retrogradne pojave u umetnosti i književnosti – nisu uvek oblici nedostatka inteligencije. Stoga, razgovor o proklamovanim i prihvaćenim vrednostima unutar savremenog srpskog   pesništva  zahteva duboke  i  opsežne analize burdijeovskog tipa. U sociološkom pogledu ne može se tek na prvi pogled reći zašto su jedne pesničke i poetičke vrednosti prihvaćene, a druge ne. Prezir Rastinjaka prema benjaminovskom modelu estetske cortesia, prema epistemologijama klasičnog humanizma uvek iznova promišljanim, te prema novum-u koga donosi pathos savremenosti sveta, nihilističke je i subverzivne prirode. Izvanredni umetnici i mislioci postojanje (das Dasein) čitaju uvek novim, na nov način. Šta čitamo u stihovima poput: «Tišina i kob. / Bije srca ruj./ Krči mladi drob./ Predelima huj»?(N.Grujičić: «Kob»)– Branka izmeštenog iz sveta talentovanih pesnika, poškropljenog vodicama davno umrlih vladika, koji sa svetom Vijona, ali ni sa svetom Paunda, Frida, Bukovskog, Borhesa ili Tomaševića ne dele ni sekundu istog i istovrsnog trajanja u savremenosti. Srećom! Ili šta se može pročitati u trtljariji poput ove: «Zlatno uho u magarca / Zuje pčele oko Šapca / Žar ognjišta i bundeva / Sahat hoda od Valjeva». (M. Tešić: «Šabac, Valjevo»). Navedeni stihovi napisani su kada je jedan Tešić odavno bio član Srpske Akademije nauka i umetnosti. Izvan svake estetike posmatrano, mi mislimo, kada nekog čoveka u Srbiji opljačkaju i ubiju radi sto-dvesta evra, da se čigra zavrtela na nekom drugom mestu, mnogo važnijem od neke krčme u Šarganu, i da taj čin, itekako, stoji u vezi sa savremenim srpskim pesništvom i proklamovanim vrednostima istog. Ponavljamo: neki srpski Burdije mora biti stvoren! Srpskog «Serpika» medju pesnicima možda ljudi mogu videti u piscu ovih redova, ali  bih ja tu časnu titulu radije prepustio redakcijama «Betona» i «Hereticusa» koje će, samo ukoliko izdrže, iz ove teške borbe sa mahnitanjima Netalentovanih, ali, ne retko, do samozaborava moćnih, izaći kao moralni pobednici. Istorija vrednovanja srpske književnosti, makar ona u «Betonu» bila, u estetskim i ideološkim analizama delâ, nužno skraćena i abrevijaturna (u jednom podlistku se ne mogu objavljivati opsežne studije!), poneki put i pamfletski borbena i, dakako, hrabra, biće svakako pisana do pojave navedenog podlistka lista «Danas» i od časa njegovog prvog broja. Ne manje, kada je reč o časopisu «Hereticus». No, vratimo se, na trenutak, ponovo Grujičiću. Kada bismo ga razumeli kao čoveka koji možda voli da čita (što od nas zahteva veliki imaginacijski napor, svakako ne manji od onog kada ga zamišljamo pri pokušaju da realizuje svoj umišljaj da bude pesnik – za ovo poslednje je, verujemo, odveć kasno!) preporučili bismo mu, bez velike nade da će ovaj savet da primi sa zahvalnošću, da umesto uzaludnog posredovanja za čast i slavu loših pesnika, u rasponu od Tešića do Simovića, svoje vreme troši na čitanje pristojno talentovanih pevača. Kojih? Najpre onih koji umeju da prave razliku izmedju stiha i poezije – samo toliko, kako bismo Grujičića podsetili ili mu stavili do znanja da izmedju toga dvoga postoji razlika kao izmedju neba i zemlje. Ovaj savet nije naplativ i stoga ga ne naplaćujemo. Tako Grujičić sada na sigurnim temeljima može bar da počne da čita i da da se obrazuje. Kada piše, bilo pesme bilo kritiku, ispisujući uvek jednu novu uzaludnost i novu nemoć u pogledu kazivanja bitnoga i neophodnog, videli smo, nema šta da kaže. A tu pomoći nema Pogledajte odgovor na ovaj tekst