SkalpiranjeOnLine, 16. jun 2008.       Piše: Saša Ćirić   OFF LIMITS – Privilegovani i isključeni –           (Izlaganje na 9. Forumu Tomizza u Umagu, u petak 23. maja 2008.)     Ove godine je na Forumu Tomizza nekoliko pozvanih iz različitih a srodnih razloga sobom samim reprezentovalo osnovni smisao naslova i teme festivala. «Off limits» kao «biti isključen», «van reda/zaštite», umesto «biti van granica ili iznad njih», u relativizaciji izdvajanja i odvajanja, imamo ograđivanje i diskriminativnu klasifikaciju na one za koje granice ne postoje (ili su nevažna administrativna oznaka), na one kojima relativno lako ili uz nešto veći napor biva dopušteno da te granice pređu i na one koji će ostati pred granicom kao Kafkin seljak pred dverima Zakona, pred onim jednim otvorom/rupom koji je bio baš njemu namenjen da upravo u njega ne uđe (ili kroz njega ne prođe), odnosno kao geometar K. na bezbednoj udaljenosti od zamka. I jedni i drugi i treći tu su gde jesu ne zbog toga šta su i kakvi su nego zbog toga odakle potiču, odnosno – na drugi način, zbog toga što dolaze iz zemalja koje su to što jesu (i takve kakve su) i koje su se potrudile da umesto njih te granice praktično izbrišu, bitno umekšaju ili njihove karaule umnože i dodatno utvrde. Da li su granice dobre? I jesu i nisu. Dobre su stoga što beskraju određuju ili zadaju kraj, što besmislu određuju meru a smislu težinu. (Ovo ja ne citiram Mešu Selimovića, recimo, već «proizvodim samog sebe». U prostoru iza granica, ili unutar njih.) Granica je bedem, dakle odbrana od onoga spolja; marker prostiranja odgovornosti za građane i za teritoriju koju država preuzima na sebe da realizuje; izraz uređenosti; dokaz  postojanja Celine. U isto vreme, granica fiksira ko je spolja a ko unutra. Na granici, do svog realnog smisla dolaze propisi o uslovima i okolnostima, o procedurama i o osobama koje je mogu preći, odnosno, iz jednog areala, sistema, kulture itd. preći u drugu i zadržati se u njima neko određeno vreme ili stalno, ako u tome uspeju. Ako su pred graničnim kapijama varvari ili kuga, Hanibal ili crni prišt, velike boginje, urotnici krvavih prevrata, opasne ideje ili naprave, ljudi zlih namera i zastrašujućih moći bez nadzora i protivotrova, onda su granice nama ono što je utvrda srednjovekovnom gradu i dželat konceptu države Žozefa de Mestra (Joseph de Maistre): samo srce sistema i conditio sine qua non opstanka, jezgro jednog homogenog identiteta. Ali, gde su naše granice danas nama i prema kome su postavljene? Jesu li na njima osvajači ili varvari ako su beskućnici, izbeglice/hiketide, beznadežni i nemoćni; jesu li na našim vratima bolesti i ratovi čije će klice i uzroci biti uneti spolja, od tih došljaka, uskoka i upadnika? I kako ćemo se od njih odbraniti: tako što ćemo podići još jedan red bodljikave žice (kao SAD na svojoj granici sa Meksikom), iskopati još jedan pojas rovova ili tako što ćemo pustiti da potencijalna nevolja uđe među nas i mi se suočimo s njom? Dakle, gde su te granice postavljene? (Gledano evrocentrično.) Geografski, jesu li postavljene prema Balkanu, onom non-european, neapsorbovanom delu ovog poluostrva; prema ekonomskim emigrantima iz recimo Severne i Srednje Afrike; prema Rusiji i njenim interesima, bivšoj imperiji koja se pod autoritarnom komandom ponovo preteći osovljuje na noge a njen kapital nesmetano širi suvozemnim i maritimnim putem; prema realnom i/ili izmišljenom islamskom fundamentalizmu i svetskom terorizmu; prema poslednjim komunistički despotijama i neprijateljima demokratije (ni taj neprijatelj kanda nikad ne spava), ili su te granice na nekom sasvim drugom mestu, u našim glavama, u tome kako ih određujemo ili doživljavamo i kuda ih povlačimo? Šta je to što nas ugrožava i da li granice služe tome da se spreči ili minimalizuje smrtonosni zagrljaj opasnosti? Postoje li i druge granice, one koje se povlače i ispisuju unutar državnih međa, između nepomirljivo različitih i različito nepomirljivih? Ko je u tom kontekstu unutrašnjih proporcija privilegovan a ko isključen i kako? Sa druge strane (sa druge strane granice, u bezbednoj bescarinskoj zoni) ove percepcije, stoji vrednosna sugestija u ovom binarnom paru («isključeni i privilegovani»). Više od toga ko je taj ko isključuje ili privileguje, po kom ovlašćenju i u koje svrhe, važnije je ko postavlja to pitanje, sugerišući da je situacija u kojoj postoje isključeni i privilegovani nepravedna i da bi je trebalo promeniti. Da li taj ko postavlja to pitanje ili ko problematizuje, moralno ili estetski, to stanje (ekskluzive ili nadkluzive) i sam isključen ili pripada privilegovanima? Ako je isključen, a isključen je uvek s nekim pravom i razlogom, zašto bi ga slušali oni koji su ga isključili? A ako je privilegovan, odakle mu pravo da to pitanje postavlja umesto da ukine postojanje isključenih i privilegovanih, ako misli da je to ukidanje dobro i kao takvo neophodno? U ovim provokativnim pitanjima i zaplitanjima, vidim svoju poziciju višestruko uskraćenog (pre nego isključenog), kao i trenutnu «zakočenost» Evrope (nimalo pretenciozno rečeno). Ovde gost tek u Umagu i hrvatskom delu Istre (nepristao u Kopar i u Trst), u Srbiji prećutani Beton-jeretik, kome se čeka razvoj situacije pa da se krene sa «dočišćenjem» NGO-sektora i kritičkog mišljenja ili nastavi sa pohvalama, s tim što će od nečujnih postati gromoglasne. U ideološkom smislu izrazito retrogradan u zalaganju za revitalizaciju normi prosvetiteljstva i visokog modernizma, za izlaz iz Postmoderne, Post-postmoderne i postkapitalizma, njenih akribičnih relativizama i njene ravnodušnosti koja krije građanski oportunizam i golu silu hegeminijskih sila ovoga sveta, pred kojom ne samo nemoćno već sa nekim dubljim razumevanjem saginjemo glavu. Retrogradan u insistiranju na odgovornosti u pisanju i u kuturi uopšte, u prozivanju pripadnika intelektualne elite za ratnohuškanje i držanje sveće maroderima i posmatračima onda kada je sveća rata davno utrnula i kada treba zaboraviti, navodno, da bi se krenulo dalje. Upitan i zamišljen u razmišljanju o tome mogu li se i kako prevazići kolektivni identiteti za račun individualnih, rasni, nacionalni, verski, kulturni, jezički... za račun afiniteta i opredeljenja pojedinca, za račun slobode prepoznavanja, udruživanja i druženja. U borbi prtiv strahova od različitosti i protiv utopijskih i dogmatskih lakirovki o harmoniji i jedinstvu bratstva ljudi. Danas smo tu da konstatujemo poraz Evrope da bude Evrope ako počiva na isključivanju, uslovljavanju i potcenjivanju, odnosno, da konstatujemo poraz, možda trenutni, formiranja nadetničkih, više duhovnih/idejnih nego geografskih, identiteta evropskih zemalja koje se više plaše islama (čitaj Turske) i ekonomskih emigranata (čitaj siromašnih) od jačanja samo-izolacije, desničarskih infantilnosti i poltronstva prema hegemonima (pre svega prema SAD). U prostiranju ovo nekoliko stavova vidim potrebu za kritičkim mišljenjem, potrebu za povratkom figuri angažovanog intelektualca, ali ne kao «savesti društva» i «kodifikatora nacionalnog identiteta», već kao socijalno i istorijski odgovornog pojedinca, koji ne pristaje da bude samo specijalista, naučnik (visoki profesionalac i fah-idiot¹ u isto vreme), pisac-zabavljač ili pisac koji je pre svega tvorac fikcije, ma kakva ta fikcija bila (ma kako ta fikcija bila referencijalno prepoznatljiva), neko ko ne pristaje da bude ograničen izabranom naučnom metodom, «školom» teorijskog mišljenja, svojom ideološkom opcijom. To nije samo Kantova tzv. privatna upotreba uma, kritika kao hobi u slobodno vreme, van normi obavljanja posla i vođenja računa o državnom interesu; niti samo novinska publicistika; još manje, ili nikako, podređivanje nauke i umetnosti ciljevima koji joj nisu inherentni, ma koliko bili plemeniti. To je učena odgovornost za vreme u kome se živi i odgovorna nepretencioznost u futurološkim «prekognicijama» o tome kuda ide naš svet i kakao se može razvijati da bi bio podnošljiviji (samim tim i bolji), i to za sve ljude a ne samo za one koji su privilegovani rođenjem, socijalnim statusom i civilizacijskim poreklom. ¹ Idiot u antičkom smislu toga pojma, kao neko ko je svojevoljno van “res publice” ili javne delatnosti. SkalpiranjeOnLine, 18. mart 2008.       Piše: Saša Ćirić   Epizoda: Pad Vlade – spas Srbije                                           act primo: I lud i zbunjen Od pre koju nedelju druga vlada Vojislava Koštunice prestala je da postoji pod izgovorom da je nestalo jedinstva oko najvažnijeg pitanja danas, politike očuvanja Kosova i Metohije. Barem tako zvuči interpretacija koju je ponudio sam premijer Srbije. Saopštenje prvog čoveka izvršne vlasti došlo je iznenada i kad mu vreme nije – usred reprize «Peščanika», u subotu, i usred ljute skepse Petra Lukovića da će se ova Vlada ikad skloniti sa scene. Koliko su na ovu odluku čoveka poznatog po furioznoj hitrini uticali ispotiha što muzikalnog roda ministar vojni, čini se jedini koji se ne libi da se verbalno suprotstavi kolegi razularenom prostaku; što ministar finansija, the Neprimetni, sposoban da i najkomplikovaniju stručnu materiju predstavi kao uvodnu lekciju na času večernje škole, ne znamo – ali se prisećamo da je koliko dan pre el prezidente, pavo-pavonis, poslednju liniju odbrane fiksirao na golim grudima predsednika skupštine kojima se branilo sveto pravo koalicionog sporazuma stranaka u Vladi. Elem, osetljiv seizmograf tužnih Samardžićevih brkova konstatovao je najjači potres Vlade od kad je ustoličena na pet  principa (pola Mojsijevih), iako smo sve vreme znali da počiva na jednom (Bog je jedan): odbrana Kosova (dok sveta i veka jeste, i srbskog srca u nama). I Vlada pade ko da je nikad nije ni bilo. Nisam sozercatelj istorije ali čini se da istorija ima sluha za cinizam, ne samo za ironiju. Ima li većeg prekora koji sudbina upućuje nejakim plećima krhkog stvorenja kakvo je čovek nego da ga izneveri i ponizi baš tamo gde je sve uložio, takoreći gde igra «all in»? Zli usud, kosmička karma ili slepilo i ravnodušnost praznih nebesa učinili su da za vreme vojevanja Voje Srbina Prvog, Srbiji iz glave iskoči jedno plavo oko, ono s pogledom na more, a da se ono drugo, s pogledom na tri Morave, do mutnog Dunava davi u vlastitim suzama gledajući kako za bratskim okom, iz nedara, netragom, otiče ono petnaest deka duše. Da je ovo žanr tragedije, kao što nije, poraženi vojskovođa bi se pridružio svojim palim sadruzima pod kalpakom, ili bi bar na pusta otplovio ostrva da žali i tuguje za vremenima mira, celovitosti i suvereniteta. Ovako gubitnik ne primećuje signale koje mu sudbina šalje i srlja u nove kampanje i pobede – opet valja osvojiti poziciju jezička na vagi i jahati, jahati, jahati koalicione magarce do iznemoglosti. Tačnije do trećeg premijerskog mandata (NIS je kaparisan, ali treba dovršiti prodaju i svečano pustiti gas u komori Srbiji). Ali, kleti fatum podjebava i iznutra. Sve se kruni i osipa, Aco moj, pobratime po nemom slovu, i ti Nikitka, verni pratioče, nosioče aktn-tašne moje, bosioče mojih dana... Za predsednika prvo Verko preveri, neopojani mu Draža noć svaku na san dohodio, sad se Palma posuneti u ekonomskog patriotu, da Bog da i klima junačka, cunami mu po akva parku vršljao usred sezone; azotna mu se kiselina, ona pančevačka, iz vazduha, u koaksijalni kabal trajno naselila. Nesta Vlada, nesta prijatelja, samo Veljo diže auto-putarnicu kraj Požege rodne... Dejstvije vtoro: Kapetan Boris putuje, putuje Komendatore Srbije, predvodnik dva miliona i trista biračkih kaplara, u intervjuu «Blicu» otvara prvi predizborni pasijans iz kojeg štrči uvećani verzal naslova: Vojislav Koštunica neće biti premijer Vlade koju će formirati DS! Zanimljivo. A ko je formirao prethodnu Vladu, ko je u toj Vladi žrtvovao svog kandidata za premijera i imao najveći broj ministara, bez resora sile i medija? Nije poenta u potenciranju zaborava ni u našoj skepsi prema odlučnosti Borisa Tadića. Poenta se krije u prvom planu predizborne strategije stranke korifeja demokratskog euro-bloka (takoreći šećerne table u kojoj je najslađi njen prvi čovek). Vlada se ne može formirati sa strankama koje nisu pokazale da im je podjednako stalo i do Evrope, ali i do Kosova. Dakle, sa radikalima, narodnjacima, ali i sa LDP-om. Predsednički slogan dosledno je razvijen u isključivi koncept. Zapravo, znajući psihologiju vođstva DS-a, markirane su krajnje polazne tačke predizborne platforme od kojih će se odustati – samo je pitanje kada, u kojoj fazi kampanje ili u kom trenutku postizbornih dogovora. Ono što je ovde jedino zanimljivo dolazi iz «Zvezdanih ratova», epizoda «Imperija uzvraća udarac». Ako je LDP na usta svog predsednika onomad u isti koš neutemeljeno trpao Tadića uz Nikolića i Koštunicu, sada mu je vraćeno istom merom. Novina je u tome što Tadić LDP-u zamera odsustvo borbenog duha (ili prazninu u političkom programu) u odsudnoj fazi bitke za očuvanje Kosova, a ne ide tragom NIN-ovih i NSPM-ovih analitičara, ili Predraga Markovića, blogera «Večernjih novosti» i inih, koji dodirne tačke radikala i LDP-a nalaze u njihovom navodnom političkom ekstremizmu, ideološkom, retoričkom i akcionom. Dakle, za ove potonje nema razlike u insistiranju da Karadžić i Mladić budu isporučeni Hagu (tiče li se još ikoga u našoj političkoj eliti ova tema) i u otvorenoj opstrukciji takvoj ideji i propagandi lika i nedela ove dvojice pobegljivih srpskih heroja. Za Tadića nema razlike u percepciji ostvarivosti političkih ciljeva: članstvo u EU i povraćaj Kosova koje je otplovilo u vode nezavisnosti. Ako je ovo prvo u nekoj perspektivi dostižno i jasno je šta treba činiti na tom putu, ako je verovatno šta članstvo u Uniji može korisno doneti, ovo drugo, insistiranje da se samoproglašenje nezavisnosti poništi a priznanja te nezavisnosti povuku, da se svi ponovo vrate pregovorima ali u okvirima Rezolucije 1244 koja garantuje suverenitet i celovitost Srbije, nije jasno kako je sve to moguće postići, kojim sredstvima i kada (zapravo, nije jasno veruje li stvarno ko od političara, ne samo iz DS-a, da je sve to ostvarljivo za vreme našeg života). Ako je evidentno da je padom Vlade spirala inflacije u Srbiji počela da hvata zalet, da se odlaže parlamentarno ratifikovanje korisnih sporazuma i donošenje važnih zakona, da se prolongiraju ozbiljna strana ulaganja a investicioni imidž zemlje dodatno ruinira na duži rok, šta znači ovo ekvilibriranje predsednika Srbije i DS-a i sinhrono potenciranje oba cilja: i onog ostvarljivog i onog neostvarljivog? To znači da je predsednik Srbije i DS-a i dalje, kao što je oduvek i bio, od trenutka sedanja u Đinđićev kok-pit, u vlasti državnog razloga i istorijske vizije, odnosno odgovornosti prema prošlosti na račun budućnosti Srbije (eto, da izbegnemo malicioznost prema DS-u, upotrebili smo sve same blagonaklone eufemizme). Ovde nije važno koliko on sam veruje u realističnost oba cilja, bitno je da ih oba promoviše snagom nepoljuljanog uverenja. Šta tvoja primedba treba da znači: da se Srbija odrekne Kosova da bi išla napred i ušla okrnjena, ponižena i otetog identiteta u Evropu?, kompiliramo primedbu koja nam se može uputiti. Odgovor na ovo pitanje bi podrazumevao posezanje za nekakvom savetodavnom ulogom, ili pozicijom političara iz senke, čega bi trebalo da se kloni svako ko nastoji da analitički piše o našoj političkoj sceni. Ali, poenta mogućeg odgovora mogla bi da se formuliše ovako: Srbija ne mora da se odrekne ničega, samo ne mora da svoje resurse rasipa uzaludno. Treba da se usredsredi na ono što može ostvariti i što će joj koristiti i ekonomski i bezbednosno i pravno-politički i socio-psihološki (unapređenje privrede, reforma državnih institucija, dalja demokratizacija zemlje). Svega toga nema bez podsticanja i inplementacije evropskih vrednosti. Samo ekonomski jaka Srbija može da povrati Kosovo, kažu novopečene ekonomske patrote. Zašto plaćati kosovski dug kada se ne upravlja tom teritorijom, zašto finansijski olakšavati upravljanje Kosovom kako međunarodnoj admonistraciji tako i lokalnim vlastima, zašto te pare ne plasirati u ostatak Srbije?, oprilike su rezonovali u G17+ neko kratko vreme, onda povili glavu i zaćutali. U svim ovim razmišljanjima ima teško osporivog zrna racionalnosti. Zašto takvu racionalnost ne demonstrira najjača stranka proevropske orijentacije? Delom zbog svoje veličine koja vuče u inertnost i oprez, a delom, ponavljamo, zbog ideološkog konzervativizma i metafizičkog tereta koji su sami sebi stavili na leđa. Naravno, nije isključeno da će DS na rečima braniti suverenitet i simulirati diplomatsku ofanzivu, a u stvarnosti raditi na onome što jedino može doneti vidljiv i efikasan rezultat. Ali, čemu to fingiranje i iskrena gluma? Iz prostog razloga što ni Tadić ni DS ne veruju građanima Srbije, intimno prepostavljajući da je ogromna većina pre za ponovnu izolaciju, kriminal, siromaštvo, medijski i državni teror nego za kakav-takav napredak, povećanje kućnog budžeta, obnavljanje bele tehnike i nameštaja posle toliko godina ili planiranje godišnjeg odmora. To, jednostavno, nije tačno. To su pokazale i one dve nesrećne devojke iz butika: «Kosovo za patike». To nije obična kleptomanija ili «navučenost» na firmiranu robu i primer kolapsa nacionalne edukacije, kako je to video narodni viking S. Antonić. Te devojke su uzimale ono za šta veruju da im pripada (na stranu po-modni ukus). Na trenutak i na svoj način su živele normalan život koji im je uskraćen, simbolizujući frustriranu mladost Srbije kojoj nije omogućeno da drugačije ispolji svoj bes i zadovolji svoje navodno niske potrebe, u koje spada, dakako, i obnavljanje garderobe i obuće. U kukavičluku su velike oči, kao i u nedostatku vizije koja je u ovoj stranci uništena posle ubistva Zorana Đinđića. Đinđić je bio veliki a nepopularan političar koji je radio ono što je moralo da se uradi. Boris Tadić je nažalost popularan političar sitnog formata koji nije u stanju da uradi ni ono što može. Predstojeći dani su mu idealna prilika da nas demantuje. SkalpiranjeOnLine, 18. mart 2008.       Piše: Saša Ćirić   S-uma-tras                  (kolumna o kraju sveta)     Mnoge javne ličnosti (kolumnisti i analitičari su njihova avangarda) kosovsko samoproglašenje doživljavaju dramatično i lično. Nekima je i crnogorski referendum o državnoj samostalnosti imao konture nekog od jahača Apokalipse; sada im sva četvorica vilene duž Kumove slame i Mlečnog puta. To bi značilo, za one koji to još nisu primetili, da je kraj sveta već nastupio. Pravde je, dakle, nestalo. Nema iskupljenja, a ni večni život nije na pomolu. Ako ste bolećivi, ridajte; ako ste zlobni, kezite se sebi u brk; ako ste ravnodušni, pa... nastavite da budete ravnodušni. Ima onih koji su u isti mah i solidarni i odgovorni, i ljutiti i trezveni. Njih zastupa na svom sajtu, u kolumni koju prenosi Politika, Mirjana Bobić-Mojsilović. Ona najpre konstatuje da se Srbija našla u «moralnom sunovratu». Iako ova sintagma generiše očekivanje neke vrste samokritičke analize, govor o odgovornosti samog srpskog društva za vlastiti moralni sunovrat, reč je zapravo o optužbi koja sunovrat vidi kao posledicu ne kao uzrok ili kao tužnu sliku sadašnjosti: U tako teškoj situaciji u kojoj se Srbija našla, ponižena, ostavljena, pokradena, moralno i na svaki drugi način uništena, paradoksalno – čuli su se i disonantni tonovi. Moralni sunovrat se zapravo manifestovao na «skoro komemorativnoj sednici» Skupštine Srbije, kako Mirjana Bobić-Mojsilović naziva sednicu parlamenta gde je izostalo jedinstven nastup političkih stranaka prema nezavisnosti Kosova. Sunovrat za ovu analitičarku predstavlja izgubljeno političko jedinstvo, disoniranje o temi koja ima kapacitet prvorazrednog nacionalnog interesa. Drugu dimenziju sunovrata oličavaju oni koji su «dezertirali» (mada nisu svesni da su bili mobilisani) sa polja koje uređuje tzv. kosovska etika (termin je g. Slobodana Antonića i sada ovaj termin koristimo u njegovom specifičnom značenju). Srbija je gurnuta u sunovrat spolja, odlukama SAD i EU koje su ohrabrivale samodržavne aspiracije kosovskih Albanaca, a potom i njihovim priznanjem unilateralnog čina proglašenja nezavisnosti Kosova, podseća Bobić-Mojsilović. Ali, njena analitička poenta i glavni polemički udar je na protagonistima «disonantnih tonova». Ti protagonisti nisu samo etički beslovesni i muzički ignorantni. O ne, naprotiv, oni poseduju i moral i zavidnu veštinu muziciranja. Kvaka 22 je u tome što je njihov moral – moral anacionalnog ili antinacionalnog pragmatizma i vesternističke kolaboracije, odnosno, u tome što sviraju, po svoj prilici inkognito, u srpskoj sekciji američkog orkestra: Jer, u Srbiji, već odavno, postoji orkestar koji zdušno svira američku himnu, poručujući nam da je ,,Bože pravde” izraz ogavnog srpskog nacionalizma, te da moramo da verujemo da je jednostrano otcepljenje Kosova i poklanjanje srpske teritorije na upravljanje Zmiji i njegovim saborcima iz OVK u stvari za dobrobit Srbije. Ovi muzikanti (koji nisu otperjali da odnesu lek tetki, ili ujki, Semu) jesu dirigovani mazohisti i falsifikatori istorije (Taj orkestar, koji se štimuje na nekom drugom mestu, onomad nas je ubeđivao i da smo zaslužili bombardovanje, te da svako zlo i svaka nepravda prema ovom narodu nije ni zlo ni nepravda, već stanje stvari – to jest neka vrsta zaslužene kazne), indukovano zaboravni, blesavi fanatici pop-kulture a ništitelji nacionalnog klasicizma u arhitekturi, umetnosti i nadasve u nacionalnoj duhovnosti (Taj orkestar je, međutim, ćutao kad je pre četiri godine šiptarska rulja zapalila onolike srpske svetinje na Kosovu i Metohiji, ali je sada teško uznemiren zbog razlupanih izloga američkog lanca restorana brze hrane, jer je svaki Mekdonaldsov restoran, kao spomenik američke kulture, važniji od bilo kog srpskog manastira na Kosovu). I još, ne miruje taj proamerički orkestar stari, ne ostavljajući na miru simbole pismenosti i savremene srpske kulture, «refrenišu» da je Guča sramota Srbije, da je kad te gleda Veliki Brat – to najviši domet egzistencije, a da je ćirilica nekako prostačka. Dakle, nije «Kosovo za patike», već «svetinje za Mek» (a naš je tako tvrd, poručivao je crni grafit iz razlupane Američke čitaonice iz godine kada su orkestrirale Šizele, putovale hladnjače i zbegovi, leteli mostovi i vozovi, skrivalo se i slavilo na kraju. I još bio je poklič: «Siđite dole, guze će da bole!»). Guča je sramota, a gde je Exit, svira li američki orkestar bedni na Egzit festivalu, zašto je Egzit pošteđen povlačenja po blatu banalnih stereotipa? banalnost prezira Da, tu smo. Iako je ovo jedan užasno neinspirativan tekst gospođe Bobić-Mojsilović, manje čak i od njene proze i drama koje su ok (kao i suze gledalaca koji su sami platili pozorišne bilete i primerke knjiga), za neke može predstavljati, možda, iznenađenje opseg i snaga identifikacije ove (valjda nekad) nezavisne novinarke sa nacionalistički instrumentalizovanom percepcijom. Banalnost stereotipa je merilo gubljenja kritičke pozicije i individualne distance; nedostatak hrabrosti da se imenuju članovi navodnog američkog orkestra gotovo da je pravilo kada kolumnista/-kinja podlegne zovu sirena Nacije i sabornog uma. Pad Mirjane Bobić-Mojsilović cementira sladostrasna upotreba etnonima «šiptarski» i «Šiptari» umesto «albanski» i «Albanci», ponajmanje iz razloga demonstriranja stilske raskoši kolumne. Neki veruju da su u jednom trenutku kosovski Šiptari počeli sebe da zovu Albancima ne bi li demonstrirali etničko i političko jedinstvo sa Albancima iz Albanije, potvrđujući svoje secesionističke ambicije još u socijalističkoj Jugoslaviji (pisac Danilo Nikolić); drugi podsećaju da izraz «Šiptari» znači «Deca orlova», ističući njegovu poetičnost. Na stranu što originalni izgovor reči Shqiptar nije identičan sa onim koji se ovde nudi, poznata je  činjenica da kosovski Albanci izraz «Šiptari» doživljavaju kao izraz najvećeg poniženja i uvrede. Očito da i Mirjana Bobić-Mojsilović pripada onima koji namerno koriste uvredljiv izraz sa uverenjem da je on legitiman i jedino ispravan. Odbijajući osećanje poniženosti onih na koje se izraz odnosi kao nešto očito pristrasno i netačno, svi «šiptaroslovci» iskazuju imperijalizam svoje volje za imenovanjem i pokrštavanjem. Nije važno kako se zoveš, da li prihvataš ili ne neko ime kao pogrdno i posprdno, nesporno je moje pravo da te zovem kako se meni sviđa, svejedno da li iz razloga sklonosti ka poeziji ili u pravedničkom pokušaju raskrinkavanja jednog tajnog i paklenog plana. Volja za jezičku moć, moć osvetničkog žigosanja, idealno naleže na kompleks superiornosti ovih naci-lingvista prema varvarima i podljudima. Perverzno zadovoljstvo verbalne agresije korespondira sa fizičkim napadima, paljevinom i pljačkom – otkud onda osuda takvih aktivnosti? Sledi poenta pa osveta: O. K. – od mržnje prema Americi, ili Evropi nemamo ništa, niti nam išta dobro može doneti lupanje izloga Mekdonaldsa ili prozora na stranim ambasadama. (Ja sam naivno mislio da je razbijanje ma čega loše po sebi, pa makar nam nešto dobro i donelo. Na kraju, ko kaže da i u razbijanju i paljenju nije bilo nečeg dobrog. Ne moramo biti cinični da zaključimo da je pijano pirovanje i noćni «šoping» poslužio u socioterapeutske svrhe kao ventil za bes i frustraciju. Ako i nije namera kolumnistkinje, u ovakvom pristupu koji naglašava pragmatičku dimenziju događaja, što je gotovo redovan slučaj kod političkih analitičara, u pristupu koji pre svega drugog meri šta (nam) nešto donosi a šta šteti, u dalekom drugom planu ostaju svi drugi aspekti i implikacije događaja o kojima se piše. Što je takođe loše po sebi.) Vezane su nam ruke, i oboreni smo na pod. To moramo da istrpimo. Ali, neka nas bar niko ne tera da volimo Velikog Brata koji nas je oborio na zemlju, koju nam je oteo. A evo i osvete. Silnika ćemo trpeti budući da smo oboreni na zemlju, koja nam je još uz to i oteta (biće da smo onda oboreni na zemlji nad kojom nasilnik ima nekakvu jurisdikciju upravo po Rezoluciji 1244, našem ugaonom kamenu međunarodnog prava). Trpećemo ga onoliko dugo koliko budemo morali, ali ga nećemo za-voleti. Ko se bije, taj se voli – hm, možda. Ali, ko te baca na zemlju ne može očekivati da mu budeš zahvalan, sem ako nije instruktor džudoa ili sumo rvanja. Istrpećemo ih ali se nećemo zaljubiti u njih, a mrsku «šiptarsku rulju» preziraćemo još više. I to je neka uteha. SkalpiranjeOnLine, 03. mart 2008.       Piše: Saša Ćirić   UŠATI STARCI                                         (reakcija na kolumnu S. Antonića: «Kosovo i tinejdžeri», Politika, utorak, 26. februar 2008.)                                    Ova analiza Slobodana Antonića je fascinantna. Na više načina. Najpre, po žanru to je moralistički plač ili lament sa samokritičkim nabojem. (Termine «plač» i «lament» koristim kao tehničke, dakle, kao izraze potpuno neutralne, ne-ironijske deskripcije.) Slobodan Antonić je zgrožen moralnom pustoši koja vlada u dušama tinejdžera a koja je rezultat temeljnog poraza školske paideie. Brendirani materijalizam je došao na mesto «kosovske etike», хладнa саможивост, ћифтински хедонизaм и простачкa површност potisnuli su uverenje da je «svaki častan čovek deo jednog višeg sveta, sveta vrline i ljubavi». Spoznaja ili tvrdnja da živimo u svetu u kome se cene pre svega bogatstvo, moć i slava, da škola i predavači nemaju snagu da budu vaspitni uzori, da savremeno društvo dezavuiše školske istine podržavajući ulične vrednosti, notorna je i nesporna. Sporan je kontekst u kome se takav stav izriče, a, istini za volju, pomalo i čudi u tim godinama razočarani pedagoški patos sa kojim se konstatuje da su nekome patike važnije od Kosova. Poenta je ne manje notorna: samo u razvijenom i sređenom, po definiciji materijalističkom, društvu moguće je imati delatno obrazovanje koje će tinejdžere uspeti da nauči da nije sve «u se, na se i poda se» – u nesrećnom i turbulentnom društvu izbor «kosovske etike» je stvar jake volje i tvrdoglave upornosti pojedinaca, nikada društva kao celine. Za takav društveni moral koji počiva na jakom obrazovanju, ali i na slobodi pojedinca da slobodno prihvati moral altruizma i solidarnosti a ne neki drugi, nisu potrebni iranski «čuvari revolucije» ili avganistanski «đaci/studenti» (talibani) koji će krstariti ulicama, opominjati zaljubljene parove na pristojno ponašanje, konfiskovati odevne i pop-art produkte sa dekadentnog zapada, privoditi one koji konzumiraju alkohol ili organizuju žurke po kućama. (Skalpel za primere bio inspirisan stripom Persepolis iranske autorke Mardjan Satrapi i istoimenim animiranim francuskim filmom.) Čuđenje drugo: zašto «kosovska etika» a ne samo etika? Šta je to u kosovskoj etici čega nema u etici? Ako суштина косовске етике и јесте да постоје извесне више вредности, оне које се не могу свести на пиво и патике, da te više vrednosti postoje u svetu gde se poznaju, poštuju i upražnjavaju vrline i ljubav, šta je tu specifično u odnosu na bilo koje poimanje društvenog morala (svakako i religioznog koji je njegov sastavni deo)? Svaki moral insistira na tome da čovek nije sam sebi svrha i da je punina njegovog emocionalnog života nemoguća u sebičnosti samoizolacije, u uzimanju bez uzvratnog davanja, kao i bez davanja koje ne traži ništa zauzvrat niti se stara o proporcijama reciprociteta. Sužavanje polja etike na pojam «kosovske etike» (na pojam koji nije besmislen, koji ima svoju istorijsku genealogiju i specifičan, uzak upotrebni opseg), to polje etike se najpre privatizuje a potom instrumentalizuje. Antonić, dakle, tvrdi da oni ko- ji bi organizovali ili otišli na miting «EU nema alternativu», ne bi mogli deliti vrednosti «(kosovske) etike». Drugim rečima, takvi ljudi ne bi bili u stanju da sa svojim bližnjim uspostave ništa dublje od površnih kontakata i osete išta vrednije od ravnodušnosti za njihovu patnju i nevolju, sasvim okrenuti sticanju materijalnog bogatstva i realizaciji profesionalnog uspeha. Da paradoks bude veći, miting pod tim nazivom, «EU nema alternativu», nikada nije održan i nema nikakvog izgleda da u dogledno vreme bude organizovan, što slučaj kratkotrajnih protesta beogradskih studenata sa sličnom porukom, koje je predvodila Studentska unija, najbolje potvrđuje. To nas dovodi do treće zatečenosti: Slobodan Antonić kao istaknuti predstavnik naše obrazovne i analitičarske elite, pod Evropskom unijom ne podrazumeva sistem vrednosti i normi, od pravno-političkih i ekonomskih do kulturnih i ekoloških, koje treba razviti i primeniti u Srbiji bez obzira na mogućnost ili dalja preimućstva članstva Srbije u jednom takvom prestižnom međudržavnom klubu. Ne, g. Antonić pre svega (a možda i jedino) u EU vidi organizaciju čije su najmoćnije zemlje pogazile međunarodno pravo i priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Od takvog stava do zaključka koji je prenela Informativna služba Srpskog sabora Dveri (Одбацујемо приговоре свих оних који нису преузели свој део одговорности и говоре да на улицама влада хулигански бес, већ их позивамо да стану на чело праведног гнева српског народа и ствари назову правим именом: окупацију окупацијом, а непријатеље непријатељима), svega je jedan korak: zna se kako se postupa sa neprijateljem i okupatorom. Četvrto je već teorijska dilema: kako razumeti pojam patriotizma u našim aktuelnim političkim prilikama. S. Antonić kaže: Јер доиста, тог 21. фебруара на београдске улице нису изашли ни навијачи, нити плавуше. Изашао је онај део Србије који за себе верује да је морално бољи. (Navijači kao sinonim za huligane, plavuše kao personifikacija dve nesrećne kradljivice polupanih butika.) Realna rekonstrukcija ovog stanovišta: Na miting «Kosovo je Srbija» izašli su većinom zabrinuti i povređeni ljudi vođeni svojim patriotskim osećanjima. Patriotska osećanja su briga za sudbinu države kojoj se nepravedno otima deo teritorije, i još više, onaj deo koji je od neprocenjivog značaja za nacionalnu istoriju i kolektivni srpski identitet. Ipak masovni mirni miting i moleban okončani su neredima, paljenjem ambasada i pljačkanjem prodavnica. А све на радост оних који кажу да је патриотизам само друго име за криминал и неморал, poentira g. Antonić. Na stranu njegovi stavovi o tendencioznom obaveštavanju RTV B92 (u tekstu iz prethodne nedelje koji je sav posvećen ovoj medijskoj kući i njenim prilozima i komentarima S. Antonić piše: Kao slikar koji, dodavanjem senki, od lepotice pravi rugobu, tako i B92 čak i od sastanka filatelista može da napravi minhensku pivnicu iz 1927. Neka hilja- de ljudi mirno protestuju. Ali, B92 će uvek naći jednog kako diže ruku. I čitav skup postaje fašistički.), jasno je da je primarna nevolja paljenja i pljačkanja ne u njemu samom već u tome što je diskreditovao i oskrnavio veliki narodni miting, šaljući kontradiktornu poruku i pružajući priliku nesoju medijskom da se seiri i likuje nad tim: (Уместо да 17. фебруар буде почетак обнове националног самопоуздања, данас смо тамо где смо били 16. фебруара: у магарећој клупи „Европе која нема алтернативу”, засути исмевањем, цинизмом и понижавањем „еврореформских” медија. i Снимак две плавуше како краду и како се, затим, бедно оправдавају, понављан је и понављан на оној телевизији. То није била само злурадост. То је било „сатанско уживање у греху праведника”.) Tu smo već u problemu koji se zove opravdavanje nasilja. Nasilje se obično opravdava, a time i legitimiše, njegovom relativizacijom (svesno i namerno, s predumišljajem, umanjuju se njegove razmere i posledice, ulepšava njegova priroda) i njegovom instrumentalnom kontekstualizacijom (odjek takvog pristupa nalazino u sledećim Antonićevim rečenicama: Уништавање „непријатељских симбола” јесте насиље. За њега се можда и може наћи оправдање. Гнев и повређеност замрачују разум и производе насиље.). Slično misle i pripadnici Dveri: Шта се то очекивало од српског народа? Да мирно прими отимање своје територије? Istini za volju, na početku svog teksta Slobodan Antonić se načelno i samokritički pita: Ако смо се, у одбрани Косова позивали на поредак, право и морал, зашто смо онда прибегли насиљу? Зашто смо запалили стране амбасаде? Нисмо ли тим чином показали да радимо управо оно против чега се бунимо? Međutim, on nema snage niti polemičke namere da tu i stane. Slede navedeni stavovi o gnevu koji je moguće razumeti, da bi tekst okončao jadikovkom nad činjenicom da su naši tinejdžeri teško iskvareni васпитањeм глобалистичких телевизија. Možda je tu sakriven problem onih koji pate zbog većeg nasilja koje ih snalazi a sami se služe, zazivaju ili opravdavaju manje nasilje koje se javlja ne samo kao reakcija na ono prvo, već i kao model političke retorike i društvene akcije prema neistomišljenicima. Kada bi se u povlašćenim Politikinim kolumnama nazrelo bar zrno nerazrušive principijelnosti mimo ideoloških afiniteta i komentatorskog pragmatizma, oaze (samo)kritike ne bi bile takva retkost a glas (časnog) moralizma bi se i dalje čuo i više uvažavao. To svakako ne bi promenilo ono što je (sada) istorijski neumitno, nezavisnost Kosova ili američka hegemonija, ali bi neistomišljenicima u Srbiji bilo bar malo lakše. Čitajući gg. Antonića i Vukadinovića ne bi se više osećali kao na stubu srama ili pred streljačkim strojem, a verujem da bi kolumne-manifesti, sastavljene kao po nacionalnom (ili partijskom) zadatku, ustupile mesto komentarima koji počivaju na «(kosovskoj) etici» i ni na čemu drugom. SkalpiranjeOnLine, 22. februar 2008.       Piše: Saša Ćirić   GODINA OPASNOG ŽIVLJENJA – KRAJ PARTIJE?     Sačuvaj me Bože velikih događaja i uzbudljivih vremena, glasila bi slobodnija parafraza «mudrosti» Andrićevih Travničana s početka 19. veka, koja je svoj prirodni odjek imala u inauguracionom vapaju za dosadnom državom polurevolucionarnog predsednika SRJ, koji je u uličnom skandiranju posle svega nekoliko godina došao na mesto onog iz čije ludnice je trebalo da spase Srbiju. Ali šta raditi kada je nemoguće izbeći uzbudljiva vremena, kada treba živeti istoriju a ne samo sećati je se? Ako su neki istoričari trajanje 20. veka limitirali godinama početka Prvog svetskog rata i pada Berlinskog zida (1914.-1989.), Srbija je pun krug nečega, ako ne baš 20. veka ono uspona i propasti jedne nacionalne ideje, započela Balkanskim ratovima a okončala jednostranim osamostaljenjem Kosova. Gledano čak i teritorijalno postoji upadljiva sličnost između Srbije 1912. godine i Srbije 2008. (onovremenu Maćedoniju ili Južnu Srbiju simbolički ćemo prepoznati u AP Vojvodini). Poenta je da je u 20.-om veku Srbija svoj nacionalni i državotvorni entuzijazam protraćila na jedan hegemonski i jedan ideološki projekat a ne na državu nacionalnog kompromisa i građanske demokratije, delom pod prinudom a delom zbog vlastite zaslepljenosti i pretenciozne ambicije. Nacionalna energija je potrošena, ideološke himere jugoslovenskog integralizma, internacionalnog marksizma i agresivnog velikodržavnog nacionalizma raspršene, humani resursi desetkovani; preostalo je bolno otrežnjenje koje dolazi ne kao racionalno sumiranje istorijskog iskustva već kroz divljanje ultradesničarskih grupa i navijačkih huligana, i naravno, preteće tuge umerenih i manje umerenih političkih konzervativaca. Političko slepilo 90-ih za revitalizovane nacionalizme drugih naroda u zajedničkoj tvorevini koji su tražili svoje nacionalne države; nespremnost postpetooktobarske elite da novu realnost prevede u adekvatne pravne i političke kategorije, praćena nespremnošću da se spozna šta se zaista dešavalo tokom raspada SFRJ, ko je bombardovao Sarajevo ili počinio genocid u Srebrenici, pružili su idealan pretekst i opravdanje vodećim zapadnim silama da želje za nezavisnost Kosova prihvate kao činjenicu neumitnog scenarija budućnosti. Mladom albanskom  nacionalizmu,  fundiranom na dos- lednoj samoizolaciji od institucija države Srbije, oružanom otporu i spremnošću na patnju i egzodus, ideja nezavisne države sve vreme je slovila kao apsolutni minimum nacionalnog programa i ultimativno načelo opštenarodnog konsenzusa. Ako i dalje govorimo o istoriji, o smislu njenog kretanja, sasvim neinventivno možemo posegnuti za tradicionalnom slikom točka sreće koji pokreće neumitna sila ili za figurom plime i oseke. Ovde nije namera da se istakne poenta da drugačije nije moglo biti i da se stvari dešavaju u ratnim naletima, osvajačkim ili oslobodilačkim svejedno, nakon kojih će se ili ponovo čuti zvuk kosovopoljske trube ili zurle i tupani oslobođenja od okupacije. Teškoća vođenja iskrenih političkih pregovora i neizvesnost njihovog realnog rezultata nikada nisu mogli biti opravdanje za njihovo odsustvo, kao što je teško prihvatiti da nije mogla postojati i neka druga politička logika sem logike isključivih opcija: Kosovo je ili srpsko ili albansko. Kao i uvek kad princip državnog suvereniteta i državne samoorganizacije jedne teritorije postane dominantan, stradaju bolja rešenja koja donose dogovori i kompromisi, zajedno sa konceptom razvoja ekonomije i zaštite ljudskih prava i životne sredine. Državna samostalnost Kosova neće automatski rešiti natpolovičnu nezaposlenost njegovog stanovništva, pitanja kriminala, korupcije i bezbednosti, uključivanje getoiziranih Srba u kosovsko društvo, kao što ni metod jednostranog proglašenja mimo postojećih međunarodnih institucija i prava ne može biti dobar primer bilo kome u Evropi i svetu. Ali, nacionalistički fantazam se mora iživeti po cenu ljudsih i materijalnih žrtava, gubljenja vremena i odbijanja političkih dogovora koji vode dugoročnoj lokalnoj i regionalnoj stabilnosti. Ne treba potcenjivati iracionalnost i destruktivni potencijal srpskog nacionalizma, posebno sada kada s dosta argumenata polaže pravo da se oseća kao žrtva i objekat nepravde. Sem nearmiranih stakala ambasada zemalja inspiratora proglašenja kosovske nezavisnosti, izloga Mek Donaldsa i maloprodajnih marketa i firmi koje dolaze iz th zemalja, jedine dostupne mete razularenih «osvetnika Kosova», karikaturalnih gardi i notiranih delinkvenata mogu da budu svi  oni koji tvrde da Srbija  treba da postoji i posle 17. februara i da ne sme da prekida svoj put ka Evropi, a možda i oni kojima se iz nekog razloga (estetske gadljivosti recimo) ne bude išlo na miting svesrpskog jedinstva kada će prisutne sa bine pozdravljati zbratimljeni Tadić, Đelić i Svilanović, Velja Ilić i Koštunica, Nikolić i Aleksandar Vučić, Ceca i Bajaga, Legijine i Đinđićeve fotografije, svetogorske ikone i crveni barjaci sa srpom i čekićem. (Upravo «dan posle» Srbiju potresaju sporadični incidenti samoinicijativnog nasilja: na meti su, naravno, pripadnici manjina, novinari i lider LDP-a, Čedomir Jovanović.) Godine opasnog življenja izdišu u farsi apsurdnih rituala kojima se ne mogu oteti ni oni političari i intelektualci koji nikada nisu verovali u njih. Kao fakultetski obrazovani ljudi koji redovno prate horoskope i TV-sapunice, zaobilazeći na putu crne mačke i rasklopljene merdevine, tako će i naša politička elita povući svoje ambasadore na dalje konsultacije, umesto keširanih kosovskih rezervista slati električare i vodoinstalatere na Ibar ili u Merdare, alarmirati Dodika i privrženu crnogorsku opoziciju, ponuditi i EPS uz NIS za još koji mesec principijalnog kremaljskog otezanja, zbratimiti se sa bliskim baskijskim, škotskim ili narodom Farskih ostrva. Koliko će dugo trajati ovi trzaji ova indukovana sabornost «dostojanstvenog i mirnog otpora»? U srcima pravovernih – do drugog Hristovog dolaska, u razumu političkih predstavnika pravovernih – dok pridošli Hrist ne potpiše ukidanje jednostrane deklaracije o proglašenju nezavisnosti kosovskih Albanaca i time i posle smaka sveta definitivno potvrdi da je Kosovo srpsko i do kraja smaka sveta samo srpsko. U realnosti, ko zna: dok muške suze ne usahnu, Evropa ne ponudi i koju čokoladicu uz šargarepu ili dok građani ne počnu da prodaju one svoje ničim zaslužene akcije. Samo da što pre ishlapi ova unutarnja mučnina ponovo vraćenih u kavez fatalizma, u položaj između čekića i nakovnja, kao tokom bombardovanja 1999., mučnina nemoćnih da ne prihvate argumente odgovornih za kolabiranje Srbije, užasnutih nad činjenicom da nam se život ponovo kruni u autističnoj samodestrukciji, koja više nije saznajno provokativna već samo teško podnošljiva SkalpiranjeOnLine, 05. februar 2008.       Piše: Saša Ćirić   ČAŠA VODE I BURA                                               O prvom i drugom krugu predsedničkih izbora u Srbiji, januara 2008.                                                         Izvešćemo mali eksperiment. U noći koja vrhuni izborni dan, u neradnu i slavsku nedelju na dan Svetog Jovana, jednu od najčešćih slava u Srbalja ritualno            povraćenih veri otaca svojih, u doba kada se naveliko tipkaju novinski izveštaji i   analize, probaću i sam da direktno u monitor lap-topa (što se sasvim uklapa u      raširenu praksu i tehnološku opskrbljenost svetskih novinara) otkucam svoju        analizu rezultata prvog kruga predsedničkih izbora u Srbiji.                                        POGLAVLJE I: PRVI KRUG Rezultati izbora za predsednika Srbije nisu neočekivani a donekle ni poredak na rang listi ozbiljnih takmaca. Od onih koji su ostali ispod nepostojeće cenzusne crte od 5%, jedini koji zaslužuje pomen jeste kandidat udruženih mađarskih stranaka sa oko 100.000 glasova. Njegov uspeh nije samo u broju glasova koliko u činjenici da je njegov nastup uspeo da privuče dve trećine birača koji pripadaju korpusu mađarske etničke zajednice. Od prve postave, jedini koji ima razloga da bude nezadovoljan jeste predsednik LDP. Njegova kandidatura, dobro osmišljena i vidno medijski distribuirana, otrežnjujuće ideje i oštra kritika ne samo vladajuće većine već i dominatnog modela političke prakse u Srbiji, i pored pojave onih fantomskih 7% novoizašlih, nije uspela da privuče iole merljiviji broj novih birača. Svoju stagnaciju Čedomir Jovanović može da doživi jedino kao poraz. Svi ostali imaju bar relativne razloge za radost. Kandidat SPS-a je povećao broj glasača za ovu partiju i osnažio njene pozicije na srpskoj političkoj sceni, što je bio njegov deklarisani cilj. Njegova kampanja je predstavljala simbiozu strategije «stručnost ispred politike», «nastavljamo tamo gde smo stali 90-ih» i omaž Slobodanu Miloševiću, što je više od pokušaja ušminkavanja katastrofalnog učinka 90-ih imalo za cilj povraćaj svojih birača, gubitnika tranzicije, penzionera i ideoloških dogmatika koji su ostali mentalno zakočeni u dobu državnog socijalizma. Drugi kandidat vladajuće koalicije, ili prvi kandidat Vlade, budući da je u kampanju išao sa podrškom srpskog premijera, lider narodnjaka, ima najviše razloga za slavlje. Ušao kasno u kampanju, imao iritirajuće home made marketing, nastup uz parolu Milana Milutinovića «I Srbija i svet», neuverljive poruke i otrcane ideje, a uprkos svemu dosta ubedljivo zaseo na treće postizborno mesto. Kao što nije najjasnije da li je njegova kampanja imala za cilj da odvuče što više glasača radikala i time pomogne Tadiću, koalicionom partneru, ili naprotiv, da disciplinuje vlastito biračko telo i zadrži ga na okupu do narednih lokalnih i parlamentarnih izbora, tako nisu najvidljiviji razlozi neočekivane bronzane medalje. Homogeno biračko telo srpskih domaćina za Evropu, nacionalista-poklonika kosovskog zaveta koji se zadovoljavaju oštrom retorikom ali ne hrle ratnim trubama, svih onih koji su za «kupujmo domaće» ali im iz nekog razloga radikali nisu mili? Podrška DSS i njenog lidera koja još uvek ima izvesnu težinu ili jaka stranačka mreža na lokalu, od Valjeva, Aranđelovca preko Čačka do Niša, uz infrastrukturnu podršku Palmine i Ugljaninove stranke, ah da, i aktivnu ulogu politikom posednutog «kralja ulica i trgova»? Redosled prvoplasiranih je očekivan, možda ne sasvim i procenat podrške. Obojica kandidata su povećala broj birača, kao i broj stranaka i organizacija koje su ih podržali na ovim izborima. G 17 plus i njihov lider su atipično svesrdno učestvovali u Tadićevoj kampanji, dok su se radikali otimali za podršku manjina, pre svih Roma i Mađara, ne bi li se makar ritualno raskužili od nasleđa i navika ksenofobije. Šta može učiniti formalni pobednik prvog kruga, Tomislav Nikolić, da se na tom mestu zadrži i za dve nedelje? Ne mnogo. Večiti drugi i ponosni zamenik stranke zapravo i nema na koga da računa. Na stranu pojedinačni afiniteti samih birača, imuni na hipnozu stranačkih lidera, čak ni SPS nema nikakvog razloga da pruži podršku Tomislavu Nikoliću. Ovim izbornim rezultatom, reklo bi se pre svega dobrim kastingom kandidata, oni su uspeli da povrate tvrdo jezgro svojih birača, koje su njihove unutrašnje podele i Miloševićeva aktivna revanšistička agitacija gurale direktno u naručje radikala. Sa druge strane, taktika «bolje i mi ovakvi, nego oni onakvi» predstavlja vrstu nezasluženog perpetum mobile-a za Borisa Tadića, na koji je on od raspisivanja izbora računao. Svaki normalan birač, veruju Tadić, Šaper&Marko, ako savlada gađenje zbog povlađivanja Koštunici i pravljenja zaumnih kompromisa, ne može da bude toliki mazohista, ili toliki revolucionar, pa da odabere metod «šok-terapije» (sa ciljem da se Srbi opamete na vlastitoj koži kako vlada Toma kada mu splasne gumeni osmeh sa bilborda i reklama). Tadić tako ne mora tražiti podršku ni od koga, iako pregovori i sa onima levo i onima desno neće izostati. Štaviše, ni Koštunica, ma koliko bio maliciozno zadovoljan izbornim rezultatima (ostao je koaliciono nezaobilazan, kao zla kob), nema veliki manevarski prostor. On mora podržati Borisa Tadića. Ostalo je hazarderstvo i namerni autizam, što čak ni on ne želi. Pitanje je samo po koju cenu i na koji način će tu podršku uputiti. Možda je cena pristanak na ruski gas i Gazpromovu kupovinu NIS-a po nižoj ceni od tržišne, kako je to nagovestio Goran Svilanović. Ili jak sinhroni nastp u odbranu kosovskog zaveta. Naravno, podrška ne mora biti javna ni eksplicitna, kao što ni kampanja pre drugog izbornog kruga za predsednika Srbije ne mora biti histerično inficiranje birača referendumskom groznicom. Zapravo, to će biti merilo. Ako Tadić i DS ne dobiju podršku pre svega Koštunice, očekuje nas tuljenje o manihejskoj podeli Srbije, sudbonosnosti predstojećih izbora i ponavljanju 5. oktobra. Poenta do koje je meni stalo reprezentuje izborni rezultat Čedomira Jovanovića. Objektivno gledano, taj rezultat ukazuje na sporu progresivnu evoluciju građanske svesti u Srbiji. Takođe, vidi se da taj proces političkog sazrevanja ide iritirajućim puževskim korakom i da ga je nemoguće ubrzati nikakvim jednokratnim antitajkunskim kampanjama i upečatljivim političkim porukama. Zaključak je da se u ovom trenutku, dok se demokratska većina u Srbiji ne suoči sa realnošću ove ili one vrste gubitka Kosova i sama ne uvidi da je srpski nacionalni interes hvatanje i deportovanje Karadžića i Mladića, nisu moguće ideje koje zastupa LDP. Štaviše, nije moguće ni da oportuni DS i maneken svega dobrog u politici, Boris Tadić, učini nešto državnički odlučno a društveno korisno (reformisanje tajnih službi ili otvaranje dosijea, hvatanje haških begunaca, reforma sudstva i državne uprave, dodatna depolitizacija javnih servisa i svih javnih preduzeća, demonopolizacija srpskog tržišta uz istragu sticanja bogatstva pre i posle 5. oktobra...). Za sada ostaje nam da čekamo. Kritički aktivno i bez straha od drugog kruga. POGLAVLJE II: DRUGI KRUG Pomenuti eksperiment postao je     za dve nedelje uhodana praksa.      Ko bi rekao. Misliti neveštim pokre- tima tri-četiri prsta po tastaturi.           Već dva sata po zatvaranju birališta Cesid je dao svoju konačnu projekciju: 50,5 naspram 47,9 u korist aktuelnog predsednika. Početno negodovanje i razočarenje radikala koji su uneli nemir objavljivanjem svojih podataka po kojima njihov kandidat vodi, razrešio je sam Tomislav Nikolić čestitajući pobedu Borisu Tadiću. «Strah je još jednom pobedio», još jednom je rezignirano konstatovao Nikolić. «Pobedio je evropski put Srbije koji i nije bio sporan», opet najindikativnije zaključuje Goran Svilanović. «Pobedio je, dakle, Tadićev putokaz ili kormilarenje» (zavisno od toga da li preferiramo suvozemne ili vodene pravce), dovršavamo Svilanovićevu misao «svojim rečima». Od Tadića nemamo šta da citiramo. Biće da su obojica citiranih u pravu. O čemu je zapravo reč? «Za sada ostaje nam da čekamo. Kritički aktivno i bez straha od drugog kruga.» Ovom rečenicom završila se analiza prvog kruga predsedničkih izbora. Nisam ni za trenutak pomislio da bi moglo biti drugačije. Jednostavno, izborna matematika se udružila sa političkom metafizikom trenutka. Nikolić je već u prvom izbornom krugu bio blizu svog elektoralnog plafona. Rezervoar njegovih glasova mogli su da predstavljaju svi nacionalistički/ konzervativno/ antipetooktobarsko nastrojeni birači – kao sigurna podrška, i deo apstinenata koji se predomisle – kao nesigurna podrška. Po svoj prilici, to se i dogodilo. Najveći broj birača na koje je Tomislav Nikolić računao, glasali su za njega. Taj i takav uspeh Tomislava Nikolića predstavlja oblik tamnog čuda i ozbiljnog upozorenja: u Srbiji je mnogo nezadovoljnih. Nisam siguran koliko su utemeljene u osnovi optimističke interpretacije koje insistiraju na tome da su nezadovoljni najvećim delom gubitnici tranzicije a ne recimo nacionalisti koji su podržavali ratnu opciju Miloševića i Šešelja 90-ih; mrzitelji Zapada, kapitalističke tranzicije i parlamentarne demokratije još iz predratnih vremena; kosovski osvetnici koji podržavaju Koštuničin ultimatum: «Kosovo pa Evropa, bez Kosova nema Evrope!»; dakle, ljudi koji iz političkih i ideoloških razloga glasaju za radikale. Moje intuitivne sumnje su da je broj takvih birača mnogo veći nego što se misli. Uspeh Tomislava Nikolića je utoliko veći što, kao što smo i prognozirali, nije dobio za drugi krug podršku ni od jednog od ozbiljnih protivkandidata iz prvog kruga, u prvom redu od socijalista. Po svoj prilici, ne samo metaforično, ucenjivanjem koalicionih partnera i odbijanjem da mu se pruži podrška, Koštunica i Ilić glasali su za Nikolića, kao i većina njihovih birača. To je bilo glasanje iz očajanja zbog približavajućeg gubitka Kosova i glasanje iz inata, zbog tvrdoglavog odbijanja kompromisa čiji sadržaj bi diktirale demokrate kao jači koalicioni partner. Za mene je ova hipoteza, ako se potvrdi kao tačna, iznenađenje ovih izbora za predsednika Srbije. To bi značilo da su narodnjaci svoje biračko telo udaljili od Evrope i vezali ga za gubitnički projekat očuvanja Kosova, odnosno za buduću nacionalnu frustraciju zbog njegovog gubitka. Nepoznanica je koliko je apstinenata prekinulo svoju ravnodušnost da bi glas ubacilo u Nikolićev koš – rekao bih ipak manji broj nego za Tadića. Sigurna i strateška prednost Borisa Tadića pre drugog kruga izbora bila je podrška dve najbrojnije etničke zajednice u Srbiji, mađarske i bošnjačke, t.j. Ištvana Pastora i udruženih mađarskih stranaka u Vojvodini i Rasima Ljajića i njegove BDP, da bi mu se možda i neočekivano pridružio i Ugljanin i njegova SDA, koji su u prvom krugu stvarno a ne samo verbalno podržali Vladinog kandidata Velimira Ilića. Iskrena i veoma aktivna podrška Mlađana Dinkića i G17+ takođe je donela koji procenat glasova. Svojim izlaskom na biralište predsednik LDP-a, Čedomir Jovanović, relativizovao je neutralno saopštenje svoje stranke u kojem se savesti birača ove stranke prepuštalo da odluči hoće li izaći na izbore. Jer u tome je bila kvaka 22: LDP je imao samo jedan izbor, ali nije imao nijedan motiv da taj izbor iskaže. Tadić ih je upadljivo ignorisao i nije mu padalo na pamet da se čvršće založi za neke od ideje LDP-a, naravno, iz pragmatičkih razloga, ali biće tu i primesa kojeg psihološkog («antiekstremizam») i ideološkog razloga (i u pobedničkom obraćanju Tadić prvo pominje nepravdu sveta prema srpskom narodu u poslednje dve decenije a potom «greške» koje su pripadnici tog naroda načinili prema drugima). Nepoznanica je koji je postotak birača LDP-a glasao za Tadića uprkos svom gađenju. Uz apstinente i državno-medijsku mašineriju, podršku Dodika iz Bosne i Pupovca iz Hrvatske, posrednu podršku Evropske komisije, početak upisivanja građana za akcije javnih preduzeća, povećanje plata profesionalnom vojnom kadru, uz isplatu raznih prinadležnosti od penzija do dečjih dodataka (neprevaziđena i efektna SPS-klasika iz 90-ih), medijsku podršku dela nevladinog sektora, izborni rezultat nije smeo da omane. Pa ipak, moralni pobednik je «večiti srebrni», Tomislav Nikolić, koji će probati da ovu podršku stranački unovči makar na lokalnim izborima u maju, ako ne i pre njih, na prevremenim parlamentarnim izborima. Rezultati drugog kruga predsedničkih izbora demantovali su staru zabludu da podrška radikalima ima plafon u određenom maksimumu glasova. Nema ga, ali kao pravilo stoji da za radikale postoji tzv. plafon u odnosu «manje od». Politika radikala koju definiše Vojislav Šešelj nema i ne može imati većinu u postpetooktobarskoj Srbiji i na neki način ovi izbor su to definitivno potvrdili. Mala šansa za ozbiljne potrese u «turbulentnoj» (T. Nikolić) Srbiji javiće se kada albanski lideri jednostrano proglase nezavisnost koju će priznati SAD i neke evropske i zemlje u regionu. Test raspoloženja birača biće lokalni izbori. Generalno, ne baš pirova pobeda Borisa Tadića, ali sigurno provlačenje kroz iglene uši aktuelnog predsednika u drugi mandat, više rađa zebnju nego što proizvodi entuzijazam. Ponavljam, niko ne zna ko su birači Tomislava Nikolića, odnosno šta je njihov motiv da glasaju za njega i za radikale. Pokazalo se da je sav demokratski potencijal zemlje (uz luft LDP-gadljivaca i minimalnog dela apstinenata koji možda nekad u životu mogu da izađu na izbore) jedva da je bio dovoljan da odnese prevagu nad politički i socijalno gnevnima u Srbiji. Drugo, bipolarna politička podeljenost po fundamentalnim pitanjima srpske budućnosti predstavlja stalno otvorena vrata uvoda u političke tenzije i građanski rat. Treće, sve su činjenice u rukama radikala za ksenofobno zaključivanje da su još jednom nacionalne manjine nadglasale većinu srpskog naroda, što ne znači da će ove činjenice radikali radikalno retorički rabiti. Četvrto, otvara se pitanje opstanka Vlade, još više pitanje postojanja odlučnosti kod demokrata da prekinu sa politikom ucena Koštunice i narodnjaka i energično povedu Srbiju ka Evropi (a odlučnost i politička borba nikada nisu krasili Borisa Tadića, koji je oličenje političara trulih kompromisa i milimetarskih pomaka napred). Na kraju, ponavlja se ono što je glavna poruka prvog kruga izbora, na neki način i prethodnih parlamentarnih izbora: Srbija je zaglavljena u lošoj prošlosti i podeljena oko metoda kretanja napred. Pozitivan pomak od 2000. godine nesumnjivo je pozitivna reakcija srpskih (u prvom redu srpskih) birača na evropsku autoidentifikaciju. Ali to opredeljenje je površno i to je opredeljenje uz mnoge uslovnosti: ako se birači ne razljute zbog gubitka Kosova, ako se birači ne deprimiraju zbog gubitka posla, ako se biračima ne smuči američka arogancija i kratkovida a delom neizbežna evropska politika stalnog uslovljavanja Srbije... Na neki način ovi izbori nisu ništa rešili. Oni su odložili mogućnost kockanja sa budućnošću Srbije koju bi u narednih pet godina nepredvidljivo predvodio Tomislav Nikolić, možda i konačno, ali su odložili za neki drugi put suočavanje srpskih birača sa suštinskim izazovima pred kojima se Srbija nalazi. I posle drugog kruga ostaje čekanje, čekanje unutar iste atmosfere samozavaravanja u pogledu Kosova, natezanje sa Koštunicom i regionalnim kabadahijama (Palma, Ugljanin, drugi), slepila tajnih službi za haške begunce čije skrivanje koči Srbiju, odlaganje reformi državnog aparata, politička prodaja NIS-a Rusima za sumnjiva obećanja..., rečju tavorenje do naredne prilike koju će pružiti novi parlamentarni izbori ma kada oni bili. Plašim se da nam i tada ostaju pata karte. Stoga nam je Tadić neizbežan, jedino se nadam da će žmukljavi DSS-ov mogul, kao i sama ta opskurna stranka, nestati u maglinama cenzusa da više nikada ni o čemu ne odlučuju, što vidim kao jedinu moguću svetlu tačku u neposrednoj političkoj budućnosti Srbije.