poslednji broj    2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.101  DANAS, Utorak 27. jul 2010.   Piše: Nermin Sarajlić O DISKRETNOM VILAJETSKOM SVJETLU     Cvrkut o dvosmislenosti bosanskog duha koji titra između frekvencija o njegovoj dobroti i čistoj izmišljotini svejednako buši, bezbolno katkad, uši, obraze i jezik: za piercing od neplemenita metala, a za koji bi i bihaćki umjetnik Nesim Tahirović koji neumorno traga za sinkretičkim amalgamom križa, krsta, zvijezde i polumjeseca, da po strani ostavimo Davidovu zvijezdu, teško iznašao upečatljivo, opstojivo i vjerodostojno rješenje. Rebusu sve manje, a sve više dijagnozi, bliži je Zoran Predin koji je još davne 1987. opjevao šepurenja mravojeda i kacigara, sunećenih i neobrezanih. Iz tih visuljaka, češće na šest sati, no na tačno u podne, puca bosanska identitetna perspektiva, i mučno i mutno talačka nasljeđa zadnjih par decenija u kojima se zgrušala predratna, ratna i poratna sudbina zemlje i njenih stanovnika, ukliještenih na brdovitu Balkanu. Kao da se eksperimentira trampom fikcijsko-fakcijskih utvara, kako mitskih, tako realnih, sevdahom i dertom nošenih refrenom prođoh Bosnom kroz gradove. Za posljedicu u lubanjama zatočenika nepremostivih, nacionalnih prevashodno, nesporazuma nagradno odzvanja Miljkovićeva poetska dilema: je li istinito ono što je stvarno ili samo vlada. Vrag će ga znati, prije no bog, mada se drugom revnije bigotski zavjetuju na svakom koraku. U jednoj pripovijetci pod nazivom „Slučaj“ i sam sam iskušavao mogućnost da ulovim to rastrojstvo karamazovski preširoke bosanske ljudine. Naime, neuvijeno siže priča o očajniku koji je poludio od iznurujuće nacionalne nesanice pa mu se dan raspukao na tri časovne zone – osam sati je Hrvat, osam Srbin, osam Bošnjak. I jadničak bi rado zaspao, al’ u čijoj smjeni? I da ga trnci ne prolaze od straha šta će mu preostala dvojica smisliti dok on bezbrižno hrče. Mada gologuz, dijametralno suprotno, dakle, od narodne umotvorine i preporuke carpe diem: ko ima – ima, ko nema nek’ drijema. Vjerovatno srodni, iskustveno intuitivni flashovi naveli su Andrića da zalogajem epiloške rezigniranosti nahrani svog Mustafu Madžara koji mrmlja sebi u njedra, mi s njim sjetno verglamo mantru, kako se nakotilo gada i krštena i nekrštena. Očito je po srijedi mána, karakteristično nasušna, vilajetskih sfera. I Crnjanski je, s istih razloga, davne 1929., s početka velike recesije, na zadano gonetanje nobelovca: jedan Rus – ništa, dva Rusa – bomba, tri Rusa – revolucija, sentenciozno sročio munjevit odgovor: jedan Srbin – gusle, dva Srbina – braća, tri Srbina – p.... materina. Tako su ćaskali „dok svet prolazi“. Selimović se opet iščuđavao još za drugog svjetskog rata ovdašnjim uobičajenim razbojničkim napjevima o „nožu krvavijeh kora“, ne odlučivši se ko se od koga učio zavijanju, kurjaci od zlotvora ili obratno... Smrt je autora Derviša poštedjela da čuje kako je monstruozni refren karnevalski izrastao u sumanuti adet i reprizirao se pravim pravcatim zločinačko-sadističkim šlagerima. Krleža pak pronicljivo ubitačno je opomenuo, zaludu bez dvojbe, kako je ovdašnjim avlijama, etnicima i uskomešama lakše razoriti planinske gromade i vijence, no razbiti grdosije od mitova vjere, krvi i tla. A s ovu stranu Drine, Save i Une pogotovu, i dan danas paparazzi mentalnih krajolika ostaće zapanjeni uhvaćenim kadrovima veličanstvene zapuštenosti i zadrtosti. AROMATIČNA TERAPIJA Nek nas terapeutski ispomognu ove naoko drske digresije u tegobnu baštinu, kamo sreće samo književnu, čiji traumatizirani protagonisti su i etno-konfesionalni lakrdijaši i njihovo biračko truplo, za relaksiranije dane i noći u kojima valja prebroditi i izdeverati predizborni revival pogibeljnih, uskrslih aveti, „netom“ protutnjale klanice i njenih nesahranjenih posljedica. Pa ukoliko se okorjeli ateist, nestrpljiv odvaži zavapiti bogu, potvrdom na ušima, na Šnajderovom vapaj-fonu, da ga sačuva srpskog junaštva i hrvatske kulture, pametno bi mu bilo obavezno dometnuti i muslimanskog merhameta. Jer to je nesumnjivo puno sljedovanje paket-aranžmana koji mu se dosad sručivao i obijao o lakomislenu glavu, tikvu koja je pregalantno ustupala povjerenje i poklanjala mandate čistim idiotima i imbecilima, trpajući samu sebe u torbu. Hajd’ da ne pretjerujemo, onda su glavurde ugurane u čekaonice za Evropu, ili pak u kontejnere. Tako predvidljivi nepromišljeni kapriciozni gestovi, izmanipulirane Bosance i Hercegovce preobražavaju u gotovo nepopravljive kockare sa zdravim razumom, zdravljem, vlastitom pa i još nerođenom djecom... U intermezzu, od izbora do izbora, dok ne provale da su ponovno „zijanili“ ziherašku opkladu, uglavnom se šopaju doslovnim i simboličnim trashom, egzistencijalnim improvizacijama i medijski posredovanim kičem, da kol’ko-tol’ko „razrahate“ namučene duše i tijela. Eto kako epizodno poredane dočarano stoje stvari u bosanskom loncu, političkom i kulturološkom, koji je neosnovano hvalisavo razlajan o svojim jedinstvenim mirođijama za tobože autentično zapapren melting pot. Fotografije u broju: Milica Jovanović   U karaoke duet-izvedbi direktora SFF-a Mire Purivatre i reisa Mustafe Cerića popularnog hita „Lijevo-desno, tijesno mi Sarajevo“, prvi kao Dino Merlin je simptomatično kompromisno izvršio Mata Hari ovim drugim: u šeher-jeruzalemu ovogodišnji 16. regionalni filmski festival pada između 23. i 30. šabana, i takvim/vaktija zavidnog programa unaprijed je obznanjena fan-džematlijama, čime je ekumenskim potezom spjevano za dušu sekularnim vrijednostima. Na istoj smotri U fokusu predviđena je revijalna projekcija ostvarenja Jasmile Žbanić „Na putu“, koje „suptilno“ penetrira u autistično-delikatni svijet vehabija. Otklonimo zabune, radi se o melodrami koja se usput obrušila na predrasude o lakosanim sleeperima – inače zagriženim poklonicima ZZ-Topa. Barem tako je kuražna rediteljka povučenom berberski rafiniranom analogijom pobrisala ujedno i tremendum očekivanja publike u pretpremijernim kampanjskim intervjuima, gdje je inače kontraverznu razliku svela na onu između svijeta hackera i fundamentalista s lookom Denisa Russosa ili Sandokana. I to tako, da ni brižno dječački ćosavi Leon Lučev, koji je odglumio glavni lik, poslije sablažnjivog terorističkog čina, napada na bugojansku policijsku stanicu – medvjeđe medijski uslužnog trailera Žbanićkinom uratku - neće pobrati, ni kao ovogodišnji član žirija, bog zna kakve predramazanske simpatije. E, da, autoričin intrigantni motiv da bezrezervno i smjelo ukorači u lavirint-enklavu opskurno posvećenih Allahu krije se, po njenom priznanju, u grubo neotesanoj, litota je izjedena, činjenici što je nekom prilikom kao profinjeni kafir doživjela i otrpjela duševni bol kad se jedan od fanatika, budi bog s nama, s njima prije i više, odbio s njom rukovati. Odista hvale i pažnje svakako vrijedna pobuda. PIRAMIDE GROBNICE ČUDA Na put!, ka unutrašnjosti. Pola sata vožnje do bosanske doline kraljeva – Visokog. Suvenir-vic prodaju nam, „serbez“ kupujemo, dvojica klinaca. Prvo derište postavlja zadatak: De napiši slikovnim pismom ‘Semir Osmanagić je prepotentan’. Drugi se češka i prije no što će se prihvatiti klesanja na tek taze otkopanoj ploči, šeretski zapitkuje: Kako se piše prepotentan? S dva il’ tri kurca? Potaman buket za bosanskog Amenhotepa i blamažu koju je pribavio spektakularnim otkrićem bosanskih piramida. Salinas Price, u zaborav utonuli meksički opsjenar, očito da nije Trojom u Gabeli potrošio domicilne zalihe sitnošićardžijskih sljeparija, lakomosti i gramzivosti. Samo ih je pomenuti kauboj inkasirao. Stoga odveć ne čude redovna, masovna, hodočasnička mamurna opijanja nazovi-građana neopaganskim kultovima Svetog Ive u avnojevskom, crvenom od stida valjda, Jajcu i zelenom od jeda, Pruscu, odnosno Ajvatovici. Kasabe i varošice su se inače ubile za svetkovine sistematskog retradiranja, mada smo anagramom bliži istini – retardiranja i društva i pojedinca. Do balčaka! Primjera radi, ovaj posljednji etno-konfesionalni happening, 500-ti po redu, u recesijski izgovorenoj godini čak je, vjerovali ili ne, u zemlji rasporenoj demagogijom i bijedom, korupcijom i kriminalom, bahato i osiono prerastao u gotovo jednomjesečni festival. Kamo sad da nas povede virtualni vodič koridorom 5-C, bosanskim Skadrom na Bojani? Da bacamo nuts and peanuts, zasoljene sažaljenjem, gugutavim penzionerima? Da dilamo besplatan extasy generacijama nezaposlenih na nekom humanitarnom koncertu? Da tragom bajatog oglasa posjetimo šašavog popazajebanta koji je u Donjem Vakufu skoro prije dekadu, prodavao pravoslavni hram, a sve za konto i ljubav kakva sočno burleskna dokumentarca: Gdje su, što rade? Da pomno, znatiželjno jedva, pratimo razvoj i rasplet potapanja Gospe iz Međugorja u vatikansku „carsku vodicu“? Teško da išta više od pobrojanog sneveseljuje, plaši, ljuti, zabrinjava, podbada, iznenađuje ili zasmijava oguglale „prosjake za još veća uskraćivanja“ – nekadašnje građane, potpuno bankrotirana dostojanstva i dibidus razbaštinjenih prava i sloboda. Bilo koja, ispada, ponižvajuća, neukusna ili nesnošljiva nebuloza tek što se detektira, potisne i nadmaši je novonikla. Učestalost i grotesknost apsurdnih političko-socijalnih sitcoma i dramoleta koje uglavnom generiraju etnokonfesionalne kvazielite zapravo i cilja na to da onesposobi i pasivizira famozne ciljane grupe i dovede ih do stadija da servirane manipulacije uzimaju zdravo za gotovo. Da dulje rone u njima, nego što su kadri misliti i analitično ih prozrijeti, a nekmoli prepoznati sindrome grozne vlastodržačke perverzije. Na svakom pedlju natrule scene: od pseudodemokratskim procedurama pljačkaški provedene privatizacije do bolesna cjepidlačkog poigravanja vitalnim nacionalnim interesom. Od sukcesijske trakavice oko ex-yu imovine do bestidnog tretmana zdravstva, školstva i socijalne zaštite. Ili servilne izdaje i rasprodaje javnih dobara kolonizatorski bezdušnim koncesionarima. KLISTIR ZA KATARZU Naprosto obnoć, čudovišnom alhemijom pretvaranja društvenog u državno vlasništvo, iščezle su velike firme poput sarajevskih Energoinvesta, Unisa i Feroelektra, zeničke Željezare i Vatrostalne, zvorničke Glinice, zavidovićke Krivaje, brodske Rafinerije, velikokladuškog Agrokomerca, mostarskog Sokola i cijelih porodica sitnih na nih oslonjenih. U dječije vrtiće i škole provalio je šovinizam prestravljujući i raspamećujući djecu vulgarnim fantazmagorijama raja i pakla, ekspresno instalirajući ovaj drugi. Kvarni, snalažljivi mediokriteti, prodavši svoju jeftino, „tuše“ i tuđu kožu. Na sve živo, nerijetko i mrtvo, lupajući patriotski žig halal-mesa. A upravo tom skadaloznošću hulja trorogog patriotizma tove se i mediji podvaljujući svojim pretplatnicima klistir za katarzu. Cvatu također dvije škole pod jednim krovom – patent cinične tolerancije, u kojima jedni vaze, drugi pervaze. Ruku pod ruku procesijski teturaju analfabeti i polupismeni s magistrima i doktorima privatnih univerziteta tako da svim onim avanturistima koji još ne znaju kud se zapravo ide – srlja, pravodobno mogu šapnuti: u p. materinu. Iz perfidno otrovanog jezika skloni su da izvlače rekoncilijacijski serum. Kontaminiranu komunikaciju škope političkom korektnošću. Prepredenim izumima šovinističkih bagri nebo je granica. TV-radovanijade, skaredni odlomci suđenja u Hagu valja da opasulje neodlučne, sumnjala dozovu pameti, a ludom nadom zaobadane uštroje. I te kako to znaju iskoristiti spin-veterinari svojih stada. Zaklinju se kako su im najpouzdaniji korektivi kormilarenja bosanskim splavom istočno i zapadno susjedna prijetnja kao i dovoljan razlog za neupitne zaruke s podozrenjem i snishodljivošću. Budućnost budno carine pedantnim aršinima ionako izmrcvareno revidirana, uglavnom mačna nasljeđa. Pitanje dana: Bosna je od devedesetih godina proteklog vijeka ozbiljno i teško bolesna. Svi koji misle tako pozivom na broj ... potvrđuju taj pesimistični sud. Oni koji se pak ne slažu s turobnom diskvalifikacijom mogu pozvati broj .... za rezolutno ne. I eto demokratskog žrvnja, omiljene formule za i protiv, razdjelnice opredjeljenja kojom se, uz malu stupidnu medijsku asistenciju, ostvaruje kontakt s migoljećom stvarnošću, kroti i svladava njena podivljala priroda. Do zla boga simplificirane alternative svejedno imaju svoje vruće mušterije, ako ništa, a ono, s vremena na vrijeme, od izbora do izbora, pseće odanu klijentelu. Tako se ponajbolje razgibava i uvježbava, simulira zadani demokratski prosede kako bi se na gotovs dočekalo obećano svanuće prijemom u porodicu jednakijih država, klub privilegiranih i posvećenih. Elem, cijela zemlja je reality show, epskih razmjera i od šarma poslušnosti njenih aktera jedino ovisi hoće li i za koliko uskoro biti pripuštena na pojilišta Kapitala, u žuđene „zone svjetla“  BETON BR.100  DANAS, Utorak 13. jul 2010.   Piše: Daša Drndić RASTANAK S BEOGRADOM     Nažalost, danas je moć svake temeljito (ne šminkerski) subverzivne akcije da, ako ništa drugo, prouzrokuje bar po neku pukotinu u „zabetoniranom“ mišljenju nemisleće većine, a kamoli da potakne radikalne društvene, političke, pa i umjetničke promjene – nikakva. Subverzivne akcije nemaju moć. Subverzivne akcije nemaju novaca. Subverzivne djelatnosti provodi mali broj osviještenih čiji se glasovi u sveopćoj potmuloj, razarajućoj huci koju proizvodi kapitalistički monstrum (ni blizu izdisanja), doimaju kao šapat. Dodatna nevolja sa svim vrstama manjina jest to što njihov opstanak ovisi o milosti većine. Pa se te, svakojake manjine, međusobno „tješe“ i držeći se za ruke plešu svoja mala kola (u koja ne pripuštaju „neprijatelje“), a „aždaja“ tapkanje njihovih koraka osjeća kao blago škakljanje po svom hrptu. Svejedno, treba i dalje talasati, pa i bezobrazno, bez zadrške provocirati i podbadati, otkrivati raznorazne svinjarije koje nam kroje dramatično osiromašene, ispražnjene, živote, iako je malo vjerojatno da će do tektonskog pomicanja tla za sada doći. Danas je više nego očito koliko se Miljković prevario. Nema prejakih riječi, umire se od mnogo opakijeg oružja čije se sjeme začinje u ideji, u misli, ali materijalizira u „akciji“. Treba plesati taj istrzani, zamarajući tanz, jer bez nekih, pa i naizgled perifernih utopija, osobnih i kolektivnih, umire se isprazno i sporo. Ako s vremena na vrijeme koji novi „graditelj snova“ kroči u buntovni svijet manjina, trud se isplati. Saša Ćirić pozvao me je da za jubilarni broj „Betona“ na četiri kartice teksta skrojim, kolažiram, „kulturno-političku razglednicu Beograda prije i poslije 1990-tih“. To je (meni) nemoguće učiniti. Beograd od toga zaslužuje i više i manje. Osamnaest godina od našeg rastanka možda je dovoljno da se smire strasti. Ipak, ovako ili onako, Beograd se (još uvijek) provlači kroz knjige koje pišem. Prema Barthesu, osnovna tehnika diskursa je fragmentacija ili – digresija, odnosno – ekskurzija. Znači, ta razglednica Beograda bila bi neka kao (moja) fotografija, kratki izlet, digresija u odnosu na ovo što oko mene tika-taka danas. Kao što se iza rožnice nalazi iris koji se, poput blende na fotoaparatu otvara ili zatvara i regulira količinu svjetla koja ulazi u oko, tako bih i ja sad mogla fokusirati beogradske detalje i, usmjeravajući ih prema unutra, praviti sliku. Vidni aparat nije naprosto kamera, bilježnik informacija. U procesu gledanja, oko i mozak organiziraju, analiziraju i prerađuju podatke iz vanjskog svijeta, a oko fokusira samo dijelove vidljivog svijeta, dok nepotrebne, redundantne podatke eliminira. Takav svjesno-nesvjesni proces, taj kontrolirano-spontani pohod u vrijeme i događaj, bila bi moja višedimenzionalna razglednica. Ali to je posao za dugačak i opširan tekst, za (unatoč drastičnoj selektivnosti) složen tekst, u najmanju ruku složen koliko je bilo složeno moje trideset i osmogodišnje življenje u Beogradu, sa Beogradom. Možda, ukoliko emocije i sjećanja posve ne presahnu, jednoga dana napravim sliku Beograda koji ću promatrati okom kukca. Oči kukaca sastoje se od stotina cjevčica na čijim vanjskim krajevima nalaze se fiksne leće. Vidno polje je široko a vrh svake cjevčice formira sićušnu sliku dijela okoline ispred sebe. Susan Sontag pisala je o fotografiji kao elementu mita, kao statičnom objektu koji iz zagrljaja vremena čupa slike onoga što je nestalo, bilo da se radi o ljudima, prostoru ili pejzažu, i tako postaje aktivni pomagač pri svakom procesu žalovanja čija je svrha, između ostalog, i pomirenje sa stvarnošću. * Dakle, sličice (bljeskovi – bez oluja; klikovi): 14. maj 1992., 8.00. U stanu više nema nijednog predmeta. Samo zatvoreni sanduci i kartonske kutije. U njima je (valjda da se ne pretvori baš u krhotine, obložen slamom i onom mjehurastom plastičnom folijom) spakiran moj život. Žuti mačak Ivo („Zašto si svom mačku dala hrvatsko ime?“ pitaju Mašu šestogodišnje bliznakinje, naše susjede) poklonjen je Lebovićima, Zlati i Đorđu, koji ubrzo potom odlaze za Izrael. Pretrčavam autoput do policijske stanice, odjavljujem boravak. Zašto idete u Reku? pita službenica. U Rijeku, kažem. Carina. Plombiranje kamiona. Moj brat maše, postaje sve manji, nestaje. Granica između Hrvatske i Srbije je zatvorena. Do Rijeke putujemo rasklimanim šestotoncem preko Mađarske. Nekoliko dana ranije: U redakciju Dramskog programa donosim čokoladnu tortu za „oproštaj“ od kolega. Tadašnji glavni urednik, Zoran Popović, kaže: Dobro je što ideš, ti voliš more. Lektorka Radmila Vidak kaže: Dobro je što idete, vama se na licu vidi da niste Srpkinja. Vojislav Donić pušta suzu: Jesam li ja pridoneo tvom odlasku? Prije toga Boda Marković za mene je govorio: ustaška pička. Tortu su pojeli sekretari Aleksej Rikovski i Saška Rajić i daktilografkinja. Susjedi dolaze i plaču. Što plačete, kažem, i poklanjam im sve svoje cvijeće. Više nikada nisam kupovala sadnice. U stanu danas nemam nijednu saksiju. Prije toga: Mašu sam ispisala iz trećeg razreda osnovne škole. Nakon nekog mog teksta u ne sjećam se više kojim novinama, njena učiteljica Nada Milošević izvela je devetogodišnju Mašu pred razred, naredila joj da pročita taj tekst i zaključila: Tvoja je mama državni neprijatelj. To mi je Maša ispričala tek 1993. Pred naš odlazak Nadi Milošević poklonila sam srebrnu narukvicu, šestu od ovih pet kojima zveckam. Nisam morala otići. Bio je to moj izbor. Ni iz Hrvatske nisam 1995. morala otići u Kanadu. I to je bio moj izbor. U Kanadi je bilo za razboljeti se. Toliko ljudi iz Sarajeva, toliko   poznatih iz prethodnog života. Sve obezdomljeni. Izglobljeni. Stari za nove početke. Rekla sam sebi, vratit ću se u posjet Beogradu, kad padne Milošević. * Odsjela sam u hotelu. To je već bilo bolesno. Srela sam ljude koji su se htjeli ljubiti, što nije dolazilo u obzir. Srela sam prijatelje, padali smo jedni drugima u zagrljaj: u Knez Mihailovoj odmah sam naletjela na Ivana Čolovića i na Ranka Bugarskog. S Dorom Sekulić otišla sam na ručak. U Media centru vidjela sam Fiću Davida i još neke. Pomislila sam: Kao da nisam otišla. Onda se blenda zatvorila. Ponovno se smračilo. Otišla sam na grob svoje majke i ostavila mimoze. I vratila se u nervoznu Hrvatsku. Neki ljudi iz Beograda dolazili su u Hrvatsku, pa su kontakti djelovali neprekinuti. Kao da živimo po starom. Viđala sam kazališne ljude, među njima i bliske, Borku Pavićević, Branka Cvejića viđala sam često, s Vojom Brajovićem kupovala sam sandale za njegovu suprugu; Mirjana Stefanović nedostajala mi je, Milica Nikolić također. Srela sam Tanju Petovar u Fažani. Bilo je mnogo osoba u prethodnom životu. S nekima se dopisujem. S Goranom Cvetkovićem redovito se viđam, malo u Dramlju, kad nam na gradele peče skuše, malo u Rijeci, svojim starim automobilom dolazi po mene svakog ljeta i odemo na brionsku predstavu. Sve to ljekoviti su mali susreti, premda besmisleni – pothranjuju iluziju o neproticanju vremena. Još dva tri-puta otišla sam u Beogradu – uvijek na dan-dva. To je ništa. S Dejanom Ilićem, Svetlanom Gavrilović i s još nekim finim umornim ljudima, jednog oktobra, nerazumno ljetnog, otišli smo u neku kavanu, ne sjećam se koju. U bašti je sjedio Brana Crnčević. Posve opušten i otromboljen. Htjela sam otići. Pravi se da ga ne vidiš, rekli su mi. Miša Jovanović donio mi je svoje nove knjige o Rovinju, sljedećeg ljeta je umro. Nisam se mogla sjetiti koja je ulica Kolarčeva. To me je uzrujalo ali istovremeno je djelovalo oslobađajuće. Moja Maša „vratila se“ u Beograd nakon šesnaest godina. Napravila je dokumentarni film koji se zove „Moj Beograd“. To je tužan ali opor film. Čvrst mali film, bez patetike. Kad smo došle u Hrvatsku, njeni vršnjaci govorili su joj, Drndić je srpsko prezime. U Istri postoji selo Drndići. Pitala me je da li je Drndić srpsko prezime. Nisam joj odgovorila. * Posljednji put bila sam u Beogradu krajem maja 2010. Na manje od dva dana. Nisam imala vremena ni za što. Odlazeći na službeni sastanak prošetala sam od Kalemegdana do Trga Marksa i Engelsa (koji se, znam, više tako ne zove) i iznenadila se silnom drveću što na tom trgu raste. Usput sam srela Gorana Markovića pa smo jedno drugom rekli ciao, kao da se često viđamo. Početkom decembra 2008. u Puli sam gledala njegovu „Turneju“. Tad mi je poklonio svoje Male tajne, a kako ga otada nisam vidjela, željela sam mu nešto reći i o toj njegovoj dirljivoj kronici s posvetom: Daši, posle toliko vremena, za one godine koje stižu. To s vremenom za moju generaciju pokazalo se kao ozbiljna neka zavrzlama. To istjecanje bušnog nam, izbušenog vremena. Prošla sam nekim ulicama i sjetila se brojeva kuća u kojima su stanovali neki prijatelji, 7. jula 51, ali ta ulica više ne postoji. Tadeuša Košćuškog 16. U bivši hotel „Toplice“ došla je moja Tanja. Samo smo se držale za ruke, nije bilo vremena za priču. Ona je jela juhu, ja sam pila coca-colu jer sve to vrijeme u Beogradu me je bolio želudac. Ima strašno oronulih fasada. U prizemlju tih oronulih, boginjavih zgrada nalaze se otmjene trgovine s robom poznatih svjetskih marki. Našla sam neke stare samoposluge, druge su nestale. Kip dječaka s Čukur-česme u Dobračinoj, također je nestao. Ostao je prazan postament. Taj kip djelo je strica moje bake, Splićanina Paška Vučetića koji je oženio izvjesnu Mariju. Oboje su odavno mrtvi i leže na Novom groblju, tamo gdje smo smjestili moju majku. Na tom grobu postoji još jedan njegov dječak s vrčem. Bojana Bratić javila mi je da se klima, da su i njega pokušali skinuti i odnijeti u rezalište za „honorar“ od pedeset eura. Slike Paška Vučetića vise u Narodnom muzeju grada Beograda. Trebale bi visjeti u Splitu. Te fasade beogradske potpuno su me razbucale. Beograd kao starac. Starac-izdajnik, starac-pokajnik. Osjećala sam se kao Arsenije Njegovan. Za utjehu, oba jutra provedena u njemu, skoknula sam do malog dućana iznad hotela, do kioska u kojem cijede prirodne sokove i pijuckala te vitamine da sebi olakšam disanje. U Hrvatskoj po pitanju Beograda imam malo sugovornika. Recimo, Bobu Matić, Mirka Kovača i Boru Ćosića ljeti. To bi bilo sve. Nedovoljno za izlječenje. Mogao je to, recimo biti i Goran Milić, ali njegova su sjećanja krenula nekim drugim stazama. Tako, još uvijek, kad nisam u Rijeci a želim reći da mi je u njoj nešto ostalo, kažem, tamo mi je – u Beogradu. To mi ide na živce, ali me i veseli. To, što se taj tatouage teško briše. Nisam kupila kajmak sad kad sam bila u Beogradu, neki iz redakcije Svezaka koji ne žive u Beogradu – jesu. Besmislene su te adoracije bez pokrića. Kao, primjerice, Jergovićevo oduševljenje Beogradom. I beogradskim kavanama, i beogradskom Politikom. I Tirketom. Tirnanića sam poznavala još otkad je imao dvadesetak godina, kad je sjedio na kamenom stepeniku kod Egija i Zore u Rovinju i pijuckao zelenu grappu. U sebi nosim nivoe i nivoe Beograda. Od vrtića u Užičkoj, preko osnovne škole i brkate učiteljice Branke koja mi nije dopuštala da pišem lijevom rukom (a ipak jesam) i Prve beogradske gimnazije, do fakulteta, preko izdavačkih kuća i redakcija, do zubara i liječnika, slikara i kipara, arhitekata i vodoinstalatera. Do Ksenije Anastasijević koja mi je na Filološkom predavala, s kojom sam nedavno vodila mučan razgovor nakon što je Bogdan Bogdanović umro. Prije četiri godine Bogdan je u Beču pitao Mašu, kako se vi, mlada damo, osjećate naspram romantizma? Nitko sa mnom nije tako pametno razgovarao, rekla je. Trideset i osam godina. Ipak. Ruševine generalštaba i dalje krase Ulicu kneza Miloša. Ali kipa Borisa Kidriča nema. Bio je to golemi kip, na platou ispod Ulice Narodnog fronta, blizu zgrade u kojoj je stanovala Marijetka Kidrič koja je nevjerojatno sličila svome ocu. Ni Marijetke Kidrič u Beogradu više nema. Kad je Beograd bombardiran zvala me je Branka i pitala kako se po tom pitanju ponašaju ljudi u Hrvatskoj. Nikako, rekla sam joj. Ne plešu kolo. Branka je rekla da je u Beogradu strašno. Pitala sam je ima li struje, ima li vode, ima li hrane. Pitala sam je da li zna koliko je trajala opsada Sarajeva? Da li zna sa su Sarajlije zimi vršili nuždu u plastične kese čiji bi se sadržaj prvo zaledio, da bi se s dolaskom proljeća krenuo odmrzavati. Kad je pao Vukovar, rekla je, neka, mamu im njihovu. Čiju? Prije tog bombardiranja, Milošević & co. u Rambouilletu svirali su klavir i naručivali boce skupog vina, a svijet je čekao. Kako zaboraviti? Kada? Rijetko kad govorila sam sijalica. Na voždovačkoj pijaci 1991. tažila sam žarulje. Prodavač mi je rekao, marš! Imam ja i hrvatsku inačicu ove pričice. O njoj stalno pišem, jer živim u Hrvatskoj, pa to neke u Hrvatskoj vrlo nervira. U Hrvatskoj bi da čitaju o ružnoći moje beogradske priče, u Srbiji, obratno. Ni jednima ni drugima ne dam takve priče. Svakome svoje. Kad smo iz redakcije Sarajevskih sveski išli u Prištinu na promociju časopisa, nitko iz Hrvatske nije htio poći. Svi su izmišljali neke obaveze, jedan je rekao da se ne želi zamjeriti svojim beogradskim prijateljima, pa sam tako otišla sama. Prije neki dan čitam u hrvatskim novinama „otkriće“ o čarobnoj knjizi Bekima Fehmiuja Blistavo i strašno. O toj knjizi pisala sam još 2001. ali kao da nisam. Nije bilo odjeka, a i Bekim je bio među nama. Branka Petrić rekla mi je hvala. Ja nisam Marlene Dietrich. Nemam tako lijepe noge i još sam živa. Nemam se gdje vratiti. Niti gdje ukorijeniti. Ostao mi je jezik. Miš-maš jezika koji me isključuje, kojim se isključujem. Koji me odaje, kojim se odajem. Ovaj sam tekst mogla napisati na nekoj varijanti srpskog, ali nisam htjela. Srpski mi također „bježi“, napušta me. Ili ja njega. Jedino kad se uznemirim, kad raspravljam sa zadrtim hrvatskim nacionalistima, tada podižem glas i iz mene izlazi mješavina splitsko-srpskog. Kad sam onomad, 2000, bila u Beogradu, pričala sam za „Peščanik“. Rekli su mi, o kako lepo govorite hrvatski. Čitam, i „Peščanik se ugasio. Čitam, Vlasta Jalušič u Sloveniji je objavila knjigu Zlo nemišljenja. Miklavz Komelj piše pametne knjige i poeziju. Gal Kirn iz Amsterdama odlazi u Berlin i navraća u „svoju“ Ljubljanu. Dolaze novi ljudi, s kraćim sjećanjem, pa će možda u zraku biti manje ofucanih emocija, više radosti. Nedavno sam na ulici u Rijeci čula tinejdžere kako kažu „pikavac“. Ta je riječ, uz još mnoge, eliminirana, eksterminirana iz jezika horvatskog. Morala sam se nasmiješiti. Riječ i se vraćaju, ne ubijaju, vraćaju se i donose slobodu  BETON BR.99  DANAS, Utorak 29. jun 2010.   Piše: Edin Salčinović GIVE ME CONVINIENCE OR GIVE ME DEATH   Popularistička proizvodnja relativizma     RAMBOZO THE CLOWN U romanu Deca ponoći Salman Rushdie je napisao jednu nadasve sugestivnu rečenicu: „Stvarnost je pitanje perspektive; što se više udaljavate od prošlosti ona izgleda sve konkretnije i ubedljivije - ali kako se približavate sadašnjosti ona neminovno izgleda sve neverovatnije“. Raščinjena između prošlosti i sadašnjosti stvarnost umiče cjelovitoj predstavi i kao takva se utjelovljuje u kontingentnoj situaciji koja se nasilno nameće. Čin nasilnog nametanja determinira izgubljeni, iščašeni, eksternirani subjekt uključen u habitat svakidašnjeg života. „Heidegerrov naziv za taj čin nasilnog nametanja, EntWurf, naznačuje temeljnu fantazmu pomoću koje subjekt ‘daje smisao’ - steče koordinate – situacije u koju je bačen (geworfen), u kojoj se zatječe, dezorijentiran i izgubljen“ (Škakljivi subjekt, Slavoj Žižek). Ali, Rushdieva rečenica sugerira još nešto: tvrdnja da je stvarnost pitanje perspektive neminovno vodi do suda o mnoštvenom postojanju mogućih modusa stvarnosti. Ne želeći se uplitati ni u kakvo filozofsko razmatranje njegove valjanosti, htio bih vidjeti tamnu stranu takvog suda. Simulakrum stvarnosti koja nam se nameće zastire perspektive stvarnosti među kojima se lome koplja, prikriva fatalne strategije dominacije, odstranjuje kontrolne punktove (kapilarne završetke) instalirane u mehanizam dresure, briše pojedinca kojeg je ustanovila vlast i preko kojeg se vlast prenosi. Ispod uvriježene slike stvarnosti nalazimo stvarnosti upletene u mrežu ratova kojom je prekriveno kompletno polje zbilje. Rat se nameće kao fundamentalno sredstvo funkcionisanja neke političke vlasti oličeno u Foucaultovom obrtanju aforizma Carla von Clautsewitza: politika je rat nastavljen drugim sredstvima; politička vlast, prema toj hipotezi, u civilno društvo neprestano upisuje jedan odnos snaga koji se manifestuje u preraspodjeli ekonomske moći, puritanskom razmetanju jezičkim razlikama, šifriranju tjelesnog kapitala, kodiranju medijskog prostora, etc. Retorika priznavanja i odbrane datog poretka nametnute stvarnosti iskazuje načelno prihvatanje postojećih društvenih diskriminanti, artikulira apologiju političkih vlasti i stvara mehanizam proizvodnje istine. Mehanizam vlasti usisava individue koje kao obezmoždeni zombiji izgovaraju mantru istine; „vlast nas prisiljava da proizvodimo istinu, jer ona zahteva tu istinu i potrebna joj je da bi funkcionisala“ (Treba braniti društvo, Mišel Fuko). Govor istine kodifikovan državnom legislativom postaje prenosilac stalnih diskriminantnih odnosa i tehnika potčinjavanja različitih oblika. Kroz medijski aparat na površinu javnosti izranjaju herojske figure u svojstvu popularnih ikona koje postaju reprezenti govora istine. Pogodujuće okolnosti nastale oko populističkih heroja dominantno su određene recipijentskom simpatijom za njihovu žrtvu, što ih nominira dvostrukom vrijednošću; s jedne strane oni postaju katalizatori javnog mnijenja, njihova globalna popularnost djeluje centripetalno, njihov performativni čin postaje jezgro koje okuplja masu, s druge strane oni predstavljaju izraz socijalnog nezadovoljstva, oni tempiraju društvenu energiju, etiketiraju društvene obrede, oni su slika društva o samome sebi. Uzmimo za primjer post-vijetnamski talas filma sa grandioznom figurom Johnnya Ramba koji je preko noći postao planetarna ikona. Film Prva krv izlazi iz holivudske produkcije 1982. godine i postaje svjetski megahit, a istovremeno predstavlja opreku cjelokupnoj američkoj kontrakulturi. Johnny Rambo ubačen u populistički sistem kulturne proizvodnje postaje semantička barijera konzervativnog centra kojom se alternativni kontradiskursi potkazuju kao ekstremistički, izdajnički, nihilistički, etc. Ukinuvši glas kulturne oporbe Prva krv decentno formulira stavove: a) socijalne zajednice koja kod institucija zakonske legislative zahtjeva redefiniranje politike odnosa prema vijetnamskim veteranima; b) vlade koja spire prljavštinu sa vođenja ratnih politika i reinterpretira događaj rata u svijetlu spasa čovječanstva od globalnog neprijatelja, pri čemu su kao najveće kolateralne žrtve prikazani američki ratni heroji. Slična situacija se reflektuje i u bosanskohercegovačkom postraću gdje popularna/masovna kultura istovremeno objedinjuje narodnu volju i legitimitet postojećih državnih vlasti. Antagonizam socijalnog nezadovoljstva podstaknutog ekonomskim jadom i društveno neefikasnog proceduralnog aparata prenebregnut je sa tri etnocentrična diskursa istine oličena u pop kulturi. Pri tome kao jedan metodom ektomije odstranjuju tabuizirane alterdiskurse eliminišući nosioce njihovih vokabulara kao građanske ekstremiste, nacionalne izdajnike, nacionalne nihiliste, etc. Konačno se vraćamo do pojedinca kojeg ustanovljava vlast i preko kojeg se vlast prenosi. Tu pronalazimo introverta koji u ime određenog sustava ideja obavlja javnu egzekuciju. Njegova funkcija je posredovanje između vlasti i društva, on je medij javne volje, on je stražar na bedemima društvene utvrde, on alarmira društvo kada uoči izvanjsku opasnost ili kada primijeti razvoj unutarnjeg otpada. Higijensko čišćenje moralnog i/ili biološkog otpada postaje obaveza svakog člana društva, jer društvo mora da se održava zdravim kako bi ostalo koherentno unutar date egzistencijalne situacije. Progutavši klicu zarazne misli o svome rasijanju, društvo prihvata fantazmu o sebi i postaje proizvod radikalne uobrazilje u kojoj se prepoznaje kao metafizički produkt koji se razvijao kroz povijest. ANARCHY FOR SALE Savremeno društvo, ozbiljeno kao model nacije-države, iz proporcije autonormirajućeg poretka odstranilo je spoznajne vrijednosti/etičke kategorije kao destruktivne prema modernosti. Rascjep između starog i savremenog progutao je gorke krike žrtava tiranije totalitarnih političkih sistema XX vijeka, pokopane pod temelje samozvanih posttotalitarnih liberalnih društava. Savremenost se uvijek pojavljuje u srazu frivolnog spektakla i specijalnih efekata. Otuda se nacija-država oblikuje kao transcendentna masa između kanona nacionalnih klasika i mas-medijskih nadražaja. „Nacija je histerični i panični informacioni sistem koji sebe neprestano uzbuđuje, kod samog sebe izaziva  Foto: Beta   stres, pa čak mora i da se teroriše i dovede do panike kako bi samog sebe impresionirao i kako bi sebe - kao zajednicu stresa koja oscilira u samoj sebi - uverio da zaista postoji“ (U istom čamcu, Peter Sloterdajk). Takva virtualna masa odnos prema vlasti neminovno usmjerava ka antropotehnikama upravljanja i konačnom formuliranju kodeksa antropotehnike konstituišući se kao politička metanoja raspeta između fiktivnih pripovijesti u kojima nalazi razlog za svoje postojanje i zakonitosti ekonomskog tržišta na koje istupa kao proizvod. Logička posljedica koja proističe iz otjelotvorenja mehanizma vlasti nacije-države je pojava (novo)govora kojeg obilježava pozivanje na pravo, a koji pri tome posjeduje autoritet iskaza kao jamčevinu onoga koji govori istinu, onoga koji zna historiju događaja, onoga koji otkriva i oživljava sjećanje i čuva ga od zaborava. Taj govor oslonac i uporište nalazi u tradiciji i mitovima, i cjelokupan se usmjerava na veliku mitologiju fabrikujući pripovijesti o slavnom dobu iskonskih predaka, drevnim osvajanjima, velikim državnim granicama, zlopatnim modernim vremenima i hiljadugodišnjim osvetama, dolasku novog doba koje će izbrisati stare poraze. „On je diskurs u kojem istina jasno funkcioniše kao oružje za jednu isključivo pristrasnu pobedu“ (Fuko). Očito da taj govor koji prati pojavu nacije-države i društvenu transmutaciju do zamišljene zajednice u obliku moderne nacije preupisuje kompletnu kulturnu teksturu u iznađenu tradiciju koja će zastrijeti nepodnošljivu činjeničnost istinske etničke tradicije. Prema tome, nacija-država ne predstavlja prirodno jedinstvo društvenog života utemeljeno u historijskoj oprirođenosti nacionalne kulture, „već privremenu ravnotežu odnosa između partikularne etničke Stvari (patriotizam, pro patria mori itd.) i (potencijalno) univerzalne funkcije tržišta (Žižek). Jasno je da formiranje takve moderne društvene zajednice prati prijelaz od industrijalnih ka planetarnim politikama, a što opet rezultira pojavom globalnog liberal-kapitalističkog tržišta kao neupitnog merituma svih vrijednosti. Ne radi se samo o tome da merkantilna logika zauzima mjesto načelima vrijednosne hijerarhije vršeći globalnu fetišizaciju svijeta-života, već i o globalnoj (pre)raspodjeli moći sprovedenoj kroz političku legislativu, što posljedično povlači pitanje distributivne pravde, jer se definišu socijalnopravne kategorije kojima se nekoga privileguje, a nekoga marginalizira. Otuda dolazi pojava da se liberal-kapitalističko tržište homogenizira kao apolitičan globalni svjetski sustav u kojem socijalne razlike umiču pred kulama čvrstih kulturnih identiteta. Sva kritička energija preusmjerava se na borbu za kulturne razlike ostavljajući temeljni kapitalistički poredak netaknutim. Idealan oblik hibridne koegzistencije raznolikih kulturnih života-svjetova (Žižek) ponudio je koncept multikulturalizma kao idejni obrazac kulturnog inkluziviteta koji se utemeljuje u praznoj globalnoj poziciji. Sa te tačke većinska kultura se prema lokalnim/marginalnim kulturama odnosi kao konkvistadori/kolonizatori prema urođenicima koje se treba proučavati i poštovati. Takva raspodjela odnosa moći dovodi do zaključka da je „multikulturalizam rasizam koji ispražnjuje svoju poziciju od svakog pozitivnog sadržaja (multikulturalist nije izravni rasist; on ili ona ne suprotstavlja Drugome partikularne vrijednosti vlastite kulture); unatoč tome, on ili ona zadržava tu poziciju kao povlaštenu praznu točku univerzalnosti s koje je moguće dolično procjenjivati (i podcjenjivati) druge partikularne kulture - multikulturalističko poštovanje za specifičnost Drugog upravo je oblik potvrđivanja vlastite nadmoći“ (Žižek). Očuvanje postojećih pozicija i odnosa moći implicira depolitizaciju ekonomije, a kada se već pomirimo da je kapitalizam nešto što neće proći, preostaje nam još da depolitiziramo politiku, a zatim vlastite ideje i stavove prodamo korporativnim čuvarima kulturnih identiteta. NAZI PUNKS FUCK OFF Političku situaciju savremenog društva Jacques Rancière je označio terminom postmoderna postpolitika. Surogat političkom sukobu globalnih vizija utjelovljenih u različitim političkim strankama predstavlja suradnja sa prosvijećenim tehnokratima i liberalnim multikulturalistima. Ta suradnja znači procese pregovora o javnim interesima i postizanje kompromisa u vidu općeg konsenzusa. Opći konsenzus imanentno sugerira iznalaženje dobrih ideja, ideja koje djeluju, što znači prethodno prihvatanje globalnog kapitalističkog poretka, jer djeluju samo one ideje koje su kapitalistički profitabilne, pa se otuda nikada ne ulažu velike svote novca u opće obrazovanje ili zdravstvenu skrb. Liberalkapitalistička konstelacija društvenog poretka ukida autentičan politički glas, svodeći protestni govor za prava margine na dimenziju servilnog gesta tržišnih sila i multikulturalističkih humanitaraca. Polazeći od premise o principijelnoj jednakosti svih ljudi kao govornih bića - onoga što Étienne Balibar naziva égaliberté - nužno je usmjerenje ka pravom političkom činu koji će izazvati kratki spoj između općeg i pojedinačnog, dovodeći do disfunkcionalnosti prirodni (multuikulturalistički/liberal-kapitalistički) društveni poredak. Odatle se ponovo vraćamo na pitanje istine ili bi sada preciznije bilo napisati pitanje „događaja istine. Istina je kontingentna; ona ovisi o konkretnoj povijesnoj situaciji; ona je istina ove situacije, ali u svakoj konkretnoj i kontingentnoj situaciji postoji jedna i samo jedna Istina koja, jednom artikulirana, iskazana, funkcionira kao indeks same sebe i lažnosti polja koje se njome pokriva“ (Žižek). Odatle se pomjeramo ka Badiouovom poimanju situacije. Alain Badiou situacijom naziva svako zasebno konzistentno mnoštvo koje je strukturirano i njegova struktura nam omogućava da situaciju brojimo kao „Jedan”. Međutim, tu se pojavljuje problem, jer sama struktura mora postojati unaprijed kao metastruktura koja određuje ono što brojimo (tj. označena struktura situacije mora biti udvostručena u simboličkoj mreži označitelja). Polazeći od takvog poimanja situacije, Badiou događaj definira kao istinu situacije koja čini vidljivim/čitljivim ono što je „službena situacija morala suzbijati”, ali je također uvijek lokalizirana - to jest, Istina je uvijek Istina specifične situacije. Događaj tako obuhvaća vlastiti skup determinacija: sam Događaj; njegovo imenovanje; njegov konačni cilj; njegova operatora; i na kraju, ali ne manje važno, njegov subjekt, činitelja koji u ime Događaja istine intervenira u povijesnu mnogostrukost situacije i razabire/identificira u njoj znakove-učinke Događaja. Ono što Badioua zanima je kako ostati vjeran Događaju istine, budući da subjekt dolazi nakon događaja i ustrajava u signifikaciji njegovih tragova, što znači da sam „subjekt ‘služi Istini’ koja ga transcendira; nikada nije posve adekvatan beskonačnom poretku Istine budući da subjekt uvijek mora djelovati unutar konačne mnoštvenosti neke situacije u kojoj razabire znakove Istine“ (Žižek). Doveden u tačku sa koje će subjekt u ravni razabrati tragove istine, relativistički gest kao odjek alternativnog čina postaje apsurdan. Odbacivanje tragova istine, pronalazeći im surogat u apolitičkim terminima, legitimira ideološko-političku hegemoniju, jer ih liberal-kapitalistička ideologija prisvaja i instalira kao tobožnju transcendenciju politike. Ako je subjekt već unaprijed utemeljen u datom činjeničnom poretku, njegovo djelovanje vođeno tragovima istine postaje skandal koji raskriva nakaznost već utvrđenog znanja. Tu se otvara alternativni tok kao put aktivističkog suprotstavljanja logici kapitala, ekonomiji znanja, tehnologiji new age religije, fatalnim strategijama mas-medija, etc. Sem toga, živeći stvarnost uhvaćenu u ralje katastrofičkih naracija, aktivno se ne suprotstaviti neohegemonijalističkim politikama i/ili fundamentalističkim strujanjima ravno je činu Louis-Ferdinanda Célinea koji je, nezadovoljan praktičnom provedbom „Uredbe o Jevrejima”, od francuskih vlasti pod okupacijom zahtijevao deportaciju većeg broja Jevreja u koncentracione logore Wermachta (Integralna verzija teksta objavljena u časopisu sic! br. 4)  BETON BR.98  DANAS, Utorak 15. jun 2010.   Piše: Aleksandar Novaković RUŽENJE STRANACA             Selenićeva etno-karakterologija     Selenićev komad kao svoju osnovnu temu ima srpsku neslogu prikazanu kroz dva paralelna toka: u jednom je opisan niz događaja koji su „naveli“ Miloša Obrenovića da naredi ubistvo Karađorđa 1817. godine, a u drugom tamnovanje šarolike gomilice političkih zarobljenika (uglavnom četnika) u jednoj od brojnih kaznionica 1945/6. godine. Konfuziju podela s vremena na vreme komentariše major Aterton, istorijska ličnost, britanski obaveštajni oficir koji je 1942. godine ubijen u misiji čiji je cilj bio da otkrije „pravo stanje stvari“ na terenu. Zanimljivo je da još ne postoje konkretni dokazi ko je ubio Atertona, mada su počinioci verovatno bili četnici ili Nemci. Izvođenje Ruženja naroda na Sterijinom pozorju u vreme famoznog „događanja naroda“ 1988. godine nije bilo nimalo slučajno. S jedne strane, tekst je doživljavan kao „rušenje tabua“ o partizanskoj nepogrešivosti, o nekim akterima koji su bili deo partizanskog pokreta, kako onim utamničenim tako i „oficijalnim“, nisu strani silovanje, alkoholizam, nedisciplina, korupcija, pljačka, ubistva. Četnici su, pak, ako se izuzme vojvoda Jezdimir Kuštrimović (baziran na Nikoli Kalabiću), prikazani humanije. Oni imaju svoje sitne mane i slabosti, ali i nešto vrlina koje isplivaju na površinu, doduše retko. Pod najvećom sumnjom je onaj ko nije „nit’ tamo nit’ ovamo“, Slavoljub Medaković, predratni „champagne socialist“, lider socijalističko- seljačke stranke (baziran na Dragoljubu Jovanoviću), član Titove vlade, zatvoren kao „nenarodni element“. O „večitoj dilemi“ kom se carstvu privoleti: da li „sačuvati“ narod po cenu kolaboracije (Miloš Obrenović, četnički pokret) ili se beskompromisno boriti (Karađorđe, partizani) pisao je Selenić i docnije, u komadu Knez Pavle gde je pragmatičnom, sofisticiranom knezu suprotstavljen fanatični anglofilski dvojac, pučistički generali Simović i Mirković. I Ruženje naroda i Knez Pavle postavljaju jedno isto pitanje: „Da li smo mogli da zaobiđemo velika krvoprolića vukući možda nepopularne i moralno problematične ali „razumne“ poteze?“ Nameće se zaključak da su u istorijskom bilansu obe strane bile jednako brutalne, ali da je jedna „koštala“ manje (obrenovićevska, četnička) u odnosu na drugu. U ovim istorijskim previranjima posebno je zanimljiv status stranaca u Selenićevoj drami. SLOVENCI Jedina (ali vredna) dramatis persona slovenačkog porekla u ovom komadu je Boštjan, dvadesetpetogodišnjak, partizanski komandant zatvora za političke protivnike smeštenog u oslobođenoj Srbiji 1945/6. godine. Na Boštjanu je sve vreme „besprekorna partizanska uniforma“, što potvrđuje pozitivan stereotip Srba o Slovencima kao o urednim, vrednim ljudima. Boštjana nacionalna pripadnost ne određuje na prvi pogled, ne toliko kao stereotipni karakter, ako se izuzmu navedeni metodičnost i urednost, koliko činjenica da je kao Slovenac kod robijaša omraženiji od ostalih partizana (Kuštrimović ga naziva: „govno kranjsko“). Boštjan vlada onako kako to čini Miloš Obrenović, koji 1817. godine žrtvuje glavu kuma Karađorđa da bi očuvao svoju vlast i Srbiju poštedeo daljih ljudskih žrtava. Boštjan je mlad i samim tim mora dodatno da se dokaže pred nadređenima. Njegova strogost je određena i njegovom pozicijom s obzirom da je njegov nadređeni Uča, Užičanin sklon da često obilazi kaznionicu. Koliko i partijskim ciljevima, Uča je jednako privržen pijanstvu i ekscesima, pa tako upada u ćeliju i oružjem tera zatvorenike da recituju „Početak bune na dahije“. U odnosima sa zatvorenicima Boštjan neguje neku bizarnu kombinaciju neposrednog, skoro drugarskog odnosa i strogosti. Ne okleva da upotrebi doušnike i kažnjava na osnovu dojava. Dobro poznaje karaktere, pa tako Stevana Stankovića, četničkog političara, kupuje cigaretama a Kuštrimovića, stalnog doušnika, drži u strahu da mu neće ispuniti obećanje i ostaviti ga u životu. Vladajući makijavelističkim metodama, Boštjan dobija „kompliment“ od Uče: „Jesi đubre!“. Upravo u toj „pohvali“ stoji razlika između Uče i Boštjana, razlika u prirodi njihovih brutalnosti. Uča je verovatno prvoborac, sa traumama iz rata i on u epskoj pesmi vidi svoju suštinu, ustaničku, borbenu, protiv okupatorskog nasilja, iskrenost i drskost nasuprot Boštjanovoj potuljenosti i proračunatosti. U ovoj pesmi Uča nalazi i objašnjenje za svoje kabadahijsko ponašanje kakvo je Čapajeva, nekadašnjeg partizana, dovelo u tu istu kaznionicu. Boštjana je Selenić prikazao kao pragmatičnog predstavnika prve generacije političara Titove Jugoslavije, što zanimljivo korespondira sa vremenom pisanja i izvođenja Selenićeve drame, vremenom Miloševićevog uspona na vlast kad su težnje slovenačkog rukovodstva za nezavisnošću njihove republike dobijale na zamahu. Kao dramski junak, Boštjan nije prikazan sa rafiniranim psihološkim nijansama za razliku od drugih junaka Selenićevog teksta.   Njegov razlog postojanja na dramskoj sceni nije u tome da se prikaže težnja čoveka koji se zatekao u civilizacijski drugačijoj sredini da se održi i eventualno napreduje. S druge strane, za Boštjana se ne može reći ni da je tipski upravnik kaznionice, ograničeni čvrstorukaš koji se oslanja na brutalnu silu. Njega definiše pre etnička pripadnost sa kojom su poistovećena njegova servilnost i makijevalistička brutalnost. Upravnik zatvora je tako stereotipni Slovenac, dakle stranac koji vešto manipuliše zavađenim Srbima. BRITANCI Britanci su i za obrazovanije Srbe dugo vremena bili dalek i skoro egzotičan narod. Sve do dolaska pukovnika Džordža Lojda Hodžiza, prvog engleskog konzula u Srbiji za vreme prve vladavine kneza Miloša. Jedna od retkih detaljnijih informacija o Britancima su zapisi Dositeja Obradovića koji je boravio u Engleskoj, videći u misliocu Adisona „engleskog Sokrata“ a u Englezima „najprosvešteniji u Evropi narod“. Međutim, srpsko-britanski kulturni kontakti nikad nisu bili jaki. Srbija je bila kulturno, politički i ekonomski više okrenuta prema Centralnoj Evropi, kao i Rusiji i Francuskoj. Shodno tome, Britanci se nisu mnogo pojavljivali u našim dramama. I za njih su važili manje-više isti stereotipi u koje veruju i brojni Evropljani: u pitanju je hladan, trezven ali alkoholu i svakojakim ekscentričnostima sklon narod. Poseban kuriozitet predstavlja to da je tek posle Prvog svetskog rata kod nas počela da se pravi razlika među britanskim narodima: Englezima, Škotima, Velšanima i Ircima, koji su pre toga svi proglašavani za Engleze. Tako je i jedan deo Beograda iznad hotela „Slavija“ nazvan Englezovac, iako je njegov vlasnik bio Škot, Frensis MekKenzi. Ruženje naroda u dva dela prikazuje „mejdžora“ Atertona, tridesetogodišnjaka, koji u štabu britanske obaveštajne službe u Egiptu daje izveštaj sa balkanskih ratišta. Aterton svedoči o balkanskom svetu u kojem je razum unapred isključen a svi savezi i animoziteti mogući i ne isključuju jedni druge. Zašto partizani ubijaju četnike, pita ga u jednoj sceni pukovnik Daglas.   ATERTON: Zato što su Srbi. DAGLAS: Ali, majore Aterton, zar ne vidite da u vašim odgovorima nema logike? ATERTON: Vidim, kolonel Daglas. Ovi odgovori treba da predstave staru priču o apsurdnim srpskim neslogama. Postoji u tom razgovoru i određena količina „engleskog humora“, koji je u stvari srpski pa tako Aterton kaže: „ponekad sam verovao da ima partija koliko sam imao sagovornika“. Zbunjivost pukovnika događajima na Balkanu, sa druge strane, govori o nesposobnosti Britanaca da sagledaju kompleksnost realne situacije: probritanski »četniki« (poengležena verzija a ujedno i prvobitni naslov ovog komada od koga je Selenić odustao) mrze Britance i kralja, partizani su za Sovjete, i partizani i četnici su pretežno Srbi, mada partizana ima među Hrvatima a Hrvatskom vladaju ustaše... Jednom rečju, čak i slavni britanski razum, hladan i rigidan, prestaje u sudaru sa južnoslovenskim omrazama. U Ruženju postoje i druge reference vezane za Veliku Britaniju. Četnici na više mesta proklinju „britansku izdaju“, stajanje na partizansku stranu i prisilu koju su primenili da bi Petar Drugi Karađorđević pozvao svoje podanike da se stave pod Titovu komandu. Ali, protivrečnosti se tu ne završavaju. Tako Stanković, anglofil i četnik, recituje delove iz Šekspirovog Julija Cezara Kuštrimoviću, sirovom varvarinu i uživa u stihovima pesnika naroda koji ne podnosi, ne poznajući značenje ni jedne jedine reči koju izgovara. Time Selenić ističe površnu četničku anglofiliju koja je izmešane sa ksenofobijom, opijenost jezikom (u njegovoj elizabetanskoj verziji) i nerazumevanja politike koja se na tom istom jeziku vodi. Australija se spominje u priči sveštenika, popa Save, koji govori o grupi australijskih vojnika koje su Nemci uhvatili u Grčkoj i doveli u niški logor. Neki od veselih zarobljenika iz daleke zemlje nacistički su pozdravljali magarca koji je prolazio pored logora. Nemci su pretili streljanjem onima koji su to radili. Svi Australijanci osim jednog su tvrdili da su oni ismevali Firera. Ubijen je upravo onaj koji je rekao da ne zna ko je to uradio, ali zna da on nije. Ova priča o solidarnosti i hrabrosti nije imala nikakvo značenje za srpske političke zatvorenike. Saveznička sloga je tako suprotstavljena srpskom odsustvu svesti o bilo kakvoj solidarnosti, nacionalnoj, vojničkoj i ljudskoj. FRANCUZI Andre, Medakovićeva supruga, pojavljuje se u jednoj sceni Ruženja. Ona posećuje svog muža u zatvoru i iz tog kratkog dijaloga saznajemo da nekako preživljava prve poratne dane, iako je očigledno da ne koristi “tačkice” i bonove za hranu. Ona laže svog muža da dobija pakete iz Francuske i da, s obzirom da je izbačena iz kuće, živi kod njihovih prijatelja kojima je takođe oduzeta kuća. Ovo je kratka, emotivno nabijena scena i u njoj Selenić daje jedan od svojih tipičnih motiva: nevolje stranaca koji su zaglavili u domaćem karakazanu. Medakovićeva deca su se odrekla očeve politike i pridružila partizanima. Andre je izgubila krov nad glavom i zabranjeno joj je da ode u Francusku. Njena egzistencija je ugrožena i nema naznake da se bavi bilo kakvim poslom. U razgovoru sa Medakovićem pokazuje se da Andre ne zna koji se bonovi i „tačkice“ koriste, što indicira da ona sama ne obezbeđuje svoju egzistenciju već to čini neko drugi. Zanimljivo je da prvo slaže svog muža da se preselila kod prijatelja rekvirirane kuće a zatim izbegava da mu da adresu na kojoj živi. Jedini od junaka komada koji poznaje Andre je Stevan Stanković koji je upoznao pre rata: „Nesretna gospođa Andre, divna, pametna žena, odjedared sama u partizanskom Beogradu...“. Stanković, dakle, indicira da je Medakovićeva supruga osoba koja se teško snalazi u životu i da nije isključeno da je našla zaštitnika kod nekog ili nekih uticajnih muškaraca koji vode „partizanski Beograd“. Medaković previše žustro odgovara na ovu rečenicu jer Stanković samo potvrđuje njegove sumnje. U liku Andre može se prepoznati stereotipna Francuskinja krhke, plahovite ženstvenosti koja kao Vilijemsova Blanš Diboa „depends on kindness of strangers”. Kao žena iz visokog društva ona mora da nastavi sa istim ili sličnim stilom života. Potresena je postupkom svoje dece i žao joj je Medakovića ali, s druge strane, teži da sačuva sebe i napravi emotivnu distancu prema bližnjima. Tako se kod nje izmenio jezik intimne komunikacije. Mužu se obraća sa: „moj prijatelju“ umesto „mužu“ ili „ljubavi“ i „grlim te“ umesto „ljubim te“. FIKSIRANJE PREDRASUDA Nacionalni stereotipi su za brojne dramske pisce pa i one najveće (setimo se Aristofanove Spartanke Lizistrate, Šekspirovih oficira, Irca FicMorisa i Velšanina Hluelina u Henriju IV, Nemaca u komediji del arte) predstavljali (i predstavljaju) „prečicu“. Kad bi zamrla spisateljska inspiracija a rafiniranost portretisanja likova počela da bledi, autori su pribegavali stereotipu jer bi on, po defaultu, prikazao karakter koji im treba, dodao malo egzotičnosti (akcenat, jezik) i, često, komički efekat. Nacionalni stereotipi se tako potvrđuju na sceni a publika je živi u lažnom ubeđenju da je bolja od onog „drugog“. Na taj način se stvara osećaj izuzetnosti i samodovoljnosti društva u kome je delo poniklo. U Ruženju naroda stranci su pretežno ili negativci ili uskogrudi i sebični. Selenićeva drama podupire verovanja da su slabići oni koji nisu imali dugu tradiciju ustanaka (Jermeni), oni koji su skloni racionalnim formulama nesposobni da sagledaju širu sliku (Britanci) ili slabi, egocentrični karakteri (Francuzi), te da su našim, srpskim podelama blizu pola veka kumovali stranci (Slovenci i Hrvati pre svega)  BETON BR.97  DANAS, Utorak 1. jun 2010.   Piše: Saša ILIĆ SUNCE VIŠE NIJE DALEKO   Moskovski dani Dobrice Čosiča O Staljinu – oprezno. Trockog pominjati uz smiješak prezrenja. O živima se ne izlijetati. (Sve se u politici iz dana u dan mijenja.) Danilo Kiš, Pesnik revolucije na predsedničkom brodu     SRBIJA JE, IPAK, BILA PRISUTNA U MOSKVI Ovih dana je iz zemlje u kojoj sunce nikada ne zalazi, stigla vest da je „pesnik revolucije“ Dobrica Čosič (rus., Dobrica Čosič) konačno stigao u Moskvu gde je, desetak dana posle održavanja parade povodom godišnjice pobede nad fašizmom (dok su se ministri Šutanovac i Jeremić pitali zašto Srbija nije bila prisutna na toj smotri zajedno sa Dražinim antifašističkim potencijalom), nagrađen novoustanovljenom medaljom „Puškina“ kao i nagradom „Zlatni vitez“. Sve se to događalo u dane osamnaestog Međunarodnog filmskog festivala Zlatni vitez kao i Prvog slovenskog foruma o umetnosti. Čosič je tom prilikom nagrađen za izuzetna dostignuća u literaturi kao i za šezdesetogodišnji književni rad koji je otpočeo romanom indikativnog naslova Daleko je sunce (1951). Dakako, mi znamo da njegova „literarna“ karijera nije počela tek tada ali carska se ne poriče, ako je baćuška rekao šezdeset, onda je tako i kvit. Ko se seća još Mladog borca i ostalih paraknjiževnih burgijanja iz tog doba. Jedino je Mihiz imao volje da se time bavi u svojoj Autobiografiji o drugima, jer mu je narečeni Čosič u to vreme pomagao da se prizove brigadirskoj pameti, dok mu je Mihiz potom uzvratio NINovom lentom 1954. Sve u svemu, u Moskvi je bilo lepo, program bogat i zasićen pričom o slovenskoj duši. Ali „pesnik revolucije“ u Moskvu nije otišao sam, bila je tamo s njim i Ljiljana Habjanovič Džurovič, koja je pozvana da se pridruži panel diskusiji na temu Hrišćanske i savremene vrednosti: saglasje ili kontradikcija? JASTREBAČKI SIZIF POVESTI NE VERUJE Prilikom primanja „Puškina”, kao što protokol nalaže, Čosič je održao prigodno slovo. Ako se odstrane natruhe lošeg besedništva (neizostavna uzbuđenja, nadanja i bivstvovanja) moglo bi se reći da je „NISAM ZASLUŽIO NI DAN LOGORA NI ROBIJE”, REKAO JE ČOSIČ JEDNOM PRILIKOM: „CENA MOJE OPOZICIJE, DAKLE, NIJE BILA VISOKA”. (BILI SU TO JEDINSTVENI KNJIŽEVNI TRENUCI U KOJIMA JE ČOSIČ MOGAO VIDETI KAKO IZGLEDA SUDAR ČOVEKA SA ISTORIJOM I IDEOLOGIJOM, PRI ČEMU JE JEDAN OD KREATORA TIH SILA BIO ON SAM.) Čosič progovrio o jednom od najvećih projekata prošlog veka čiji je bio akter i implementator. Radilo se o socrealističkoj formaciji u kulturološkom, kao i o socnacionalističkom konceptu u političkom smislu. Čosič je sebe predstavio kao „revolucionara, komunistu a potom kao pisca romana o ljudskoj sudbini na srpskoj zemlji u 20. veku”. Kao epicenter svog rada istakao je „sudar čoveka sa istorijom i ideologijom” da bi naposletku izneo bilans tog termidora „u Evropi, Rusiji na srpskoj i nekadašnjoj jugoslovenskoj zemlji” gde su te „sile harale narodnim i ljudskim životima, pretvarajući milione ljudi u zločince i žrtve”. Istakao je da u literaturu kao mlađani komunista nije ušao sa bilo kakvim znanjem o književnosti, naročito ne o ruskoj (osim priče o Korčaginu, razume se) i da je potom, kada se poduhvatio pisanja u miru (o doživljajima u ratu, kako sam kaže), na savet prijatelja počeo da čita ruske klasike. Naposletku je izrazio ushićenje što se konačno obreo u svojoj književnoj otadžbini, istučući još dve stvari, od kojih se jedna tiče svesti o tržišnom nezastarevanju romaneskne forme (u agitpropovskom smislu) i druga, koja bi se ako izuzmemo retorički potencijal („Posle svakog romana, stena mi se survavala na podnožje brega i ja sam ponovo drugu gurao ka vrhu, da sa njega ugledam nepoznato.”) mogla podvesti pod sentimentalno prisećanje na Čosičevo (takođe, uzbuđeno) sizifovsko uspinjanje uz Jastrebac na kraju njegovog prvenca Daleko je sunce. Ovo bi možda i mogao da bude sizifovski posao da sam Čosič ne potvrđuje kako je sa dna jastrebačkog brega ponovo gurao „drugu stenu”, tj. sledeći roman, dok je onaj prethodni (kako nam svedoči povest jugoslovenske književnosti) urodio plodom i vraćao se kao novčani i kulturno-politički kapital sa kojim je Čosič vešto raspolagao sve do današnjih dana. Nijedan njegov roman, dakle, nije se skotrljao nazad niti je to moglo da se desi. On se, naravno kotrljao dalje, i to u milione stanova čitalaca željnih čosičevskog štimunga sveopšteg srpskog stradanja i uništavanja. ŠTA KAŽE VITEZ BURLJAJEV Predsednik Zlatnog viteza, Nikolaj Burljajev, bio je pre mesec dana u Beogradu gde je obavio važne razgovore sa Čosičem i njegovom svitom, pripremio pres materijale za buduća moskovska zbitija, što se videlo i u njegovoj vanserijskog obaveštenosti koju je demonstrirao prilikom samog uručenja „Puškina”. Burljajev je, u skladu s programskim konceptom svog „hristijanskog” festivala, održao o Čosiču besedu koja je trebalo da reinterpretira njegovu ulogu u „velikom projektu” i dovede je u saglasje sa novim standardima putinovske Rusije, bez obzira na istinu, bez obzira na činjenica. „Živa legenda”, kako je nazvao Čosiča iznoseći sve bitne tačke njegove biografije, od tog časa više nije bio „srpski Tolstoj” već „srpski Solženjicin”. Burljajev je tu analogiju izveo na osnovu „sličnosti” dveju biografija. „Obojica su”, rekao je zaneseni Burljajev, „bili ratnici, Foto: Beta Šta se videlo sa Jastrebačkog brega   beskompromisni borci, zatvarani i sudbine su im slične“. Samo mesto događaja, Dom ruskog zarubežja (dijaspore), koji je nedavno dobio ime po Solženjicinu, svakako nije ostalo bez simboličke učinkovitosti po samu inauguraciju Dobrice Čosiča. Simbolika mesta je trebalo da podrži i neke neizgovorene stvari: odlikovan je naš autor, naš čovek u dijaspori, koji se preko ga je katapultirao u više političke forume, ali i na palubu Galeba. Dok su tiraži njegovih knjiga enormno rasli. (Solženjicin je, s druge strane, period između 1945. i 1953. proveo najpre u Gulagu, potom je poslat u progonstvo da bi mu od 1956, nakon rehabilitacije, bilo omogućeno da radi kao učitelj.) Pod geslom borbe za istinu i slobodu, Čosič je obavio tajni (književni) Posledice jesenjeg izveštaja iz Budimpešte 1956. pola veka borio za našu stvar, čekajući da mu svane sovjetsko/rusko sunce i evo, dočekao je taj dan. Nikolaj Burljajev se osvrnuo i na društveno-politički angažman laureata. Naglasio je da je „Čosičeva delatnost oduvek bila pod znakom težnje ka istini, borbe za slobodu čoveka i društva u svim sferama života”. S druge strane, Čosič je svoju pripadnost potvrdio i jednim sećanjem na Kongres sovjetskih pisaca 1954, kada je upoznao mnoge sovjetske velikane, a među njima i pisca Leonida Leonova. Publika je bila fascinirana. Valentin Raspućin je priznao da ima osećaj susreta sa „živom istorijom” i založio se, posve „viteški”, da se literatura vrati svojim izvornim vrednostima, „vrhunskom hrišćanskom idealu uzdizanja čovekove duše!” Ovo će Čosič poneti iz Moskve kao glavnu poruku svojim „omaldincima” iz kružoka P70. NA TAJNOM ZADATKU Zaista, geslo borbe za istinu i slobodu služilo je oduvek kao paravan za sve akcije Dobrice Čosiča. I dok je radio u Agitpropu posle oslobođenja (službeno nadzirući stanare sobe u Siminoj 9a), i 1954. na Kongresu sovjetskih pisaca, ali i prilikom obavljanja tajnog (književnog) zadatka u oktobru 1956, kada je pod pratnjom Lekinih „čekista” stigao do mađarske granice, gde su ga preuzela sovjetska borna kola i povezla put revolucionarne Budimpešte. Kako sam kaže u objavljenom fragmentu svojih budimpeštanskih izveštaja, Čosič je u džepu imao spremljen referat (o borbi za slobodu govora) za tobožnji kongres na koji su ga Tito i Leka uputili. Dok se šetao uzavrelom Budimpeštom, vežbao je ruski čitajući sovjetsko izdanje svog romana Daleko je sunce. (Znao je da će mu kadtad zatrebati.) Strašno ga je zabolelo rušenje Staljinove biste u Pešti, čiji je „brk voleo više od svog dede Alekse”, a u izveštaju Titu, napisao je: „Ovde je na delu kontrarevolucija”. U skladu s tim izveštajem, Tito je na tajnom sastaku sa Hruščovom na Brionima, rekao isto: Pa to je kontrarevolucija, majku mu božju! Isti taj izveštaj zadatak na Golom otoku, koji mu je poverio drug Marko jer je dočuo „da se tamo događaju nekakve pizdarije”. Bio je tamo, ali je zarad te slobodarske borbe ostao nem do 1989. (O tome je Danilo Kiš govorio Gojku Nikolišu kada su se početkom osamdesetih sreli u „Rotondi”. Nikoliš nije mogao da poveruje u to, što će mu se nemnogo potom opasno osvetiti.) Pod istim geslom, Čosič se krajem šezdesetih pobunio protiv svoje Partije, mitizujući retroaktivno taj svoj čin pričom o zabrinutosti za Kosovo. A u stvari, pobunio se nakon Lekinog „pada”, dokazujući pravovernost svome jedinom i voljenom mentoru. Pod geslom borbe za istinu, Čosič je sa Jarom Ribnikar bio jedan od povlašćenih koji je mogao da prati montirani proces protiv Milovana Đilasa (jedinog pravog disidenta u SFRJ). Nikada do 1989. nije pričao niti pisao o tome, iako je, kako sam kaže, bio Đilasov sledbenik, „u izvesnom smislu”. „Nisam zaslužio ni dan logora ni robije”, rekao je Čosič jednom prilikom: „Cena moje opozicije, dakle, nije bila visoka”. (Bili su to jedinstveni književni trenuci u kojima je Čosič mogao videti kako izgleda sudar čoveka sa istorijom i ideologijom, pri čemu je jedan od kreatora tih sila bio on sam.) Napokon, Čosič je 1984. u SANU osnovao Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja. Pod sličnim devizom je koordinirao izradu i plasman Memoranduma 1986. Podržao Miloševića kao novog Pašića i uradio sve ono tokom devedesetih i dvehiljaditih što se u ovom trenutku opire svakoj sistematizaciji. Kao što se vidi iz priloženih fakata, Dobrica Čosič je ceo svoj radni vek proveo na tajnom (književnom) zadatku što je Moskva oduvek umela da ceni i nagradi. Čosičevi oponenti, međutim, ne prestaju da govore o rđavom stilu što se može uočiti već u prvoj rečenici svakog njegovog teksta. Radi se o tome da bi iz sintagme tajnog (književnog) zadatka zauvek trebalo odstraniti svaki pomen književnosti i onda bi se precizno moglo pročitati o kakvom se višedecenijskom Čosičevom tajnom zadatku zapravo radilo. Burljajevu i baćuškama je to odavno jasno, ali se u Beogradu i dalje govori o „građi i stilu” u vremenima smrti, vlasti i zmija  BETON BR.96  DANAS, Utorak 18. maj 2010.   Piše: Milica Jovanović MOJ OBRAČUN S NJIMA   Naučni patriotizam i lingvistika     S vremena na vreme, kad požele da učine još ponešto za opšte dobro a da ih raja upamti po mudrom slovu, na udaru srpskih totalitarijanaca nađe se pridev „srbijanski/srbijanska“. Pišu vatrene kolumne, demantije i pisma uredništvu, evocirajući uspomene na tek krunisanog kralja Milana, kome 1882. stiže nota iz Beča sa prvim u dugom nizu evropejskih ataka na čistotu srpskog jezika, i svega ostalog srpskog a čistog. Tu Habzburzi zahtevaju da kralj „ne može biti srpski, već srbijanski“ – dakle, da svoj kraljevski pridev utemelji na teritorijalnoj a ne etničkoj odrednici – budući da njegova mala kraljevina nema jurisdikciju nad Srbima izvan Srbije. Podli germanski napad traje do dana današnjeg, baš kao i ljuta odbrana šarenog patriotskog bloka, objedinjenog u mitskoj svesti da je jezik tek sredstvo kojim se organska zajednica samoobdelava, te da već sama pripadnost etnosu podrazumeva poznavanje onog pravog, tačnog jezika. Postavka je, kao i uvek, neobično jasna: sa one strane su njihovi, politička (to jest veštačka, dakle uvek već nasilna) intervencija, sa ove naši, odbrana prirodnog poretka stvari. Strategije su, međutim, raznovrsne, ali se sve zasnivaju na istoj tvrdnji – da reči Srbijanac/srbijanski ne postoje u srpskom jeziku, to jest, onom pravom, autentičnom jeziku, koji poznaju samo pravi Srbi i patrioti. Lingvistima volonterima nekako se učini da je kucnuo poslednji čas za nacionalnu emancipaciju; trube na ustanak po tiražnim narodnim glasilima, crtaju mape neprijateljskih frontova ka Bosforu i Vijeni, postrojavaju jedinice, isleđuju narodne neprijatelje i denunciraju sumnjivce, a od kusura iz državne apanaže viču turu za celu kafanu. Kasnije pričaju da su se samo uzgred razonodili, od dosade i viška vremena, no ih odaje izdajnička skrama sasušene pene u uglu usana. OSMA (I PO) OFANZIVA Poslednju ofanzivu za jezik časni i čistotu zlatnu – svega 128 godina od sticanja dozvole za osnivanje nacionalne države namenjene Srbima koji govore taj mitski čistosrpski – započeo je starmali lider nove patriotske ćelije „Proza na putu (P-70)“, Marko Krstić, inače miljenik jednog uglednog beogradskog profesora srpske književnosti, u emotivnoj pometnji zbog javne upotrebe sintagmi „srbijanska kultura“ i „srbijanska književna scena“. Štafetu mladosti preuzeo je potom daleko tiražniji saborac i miljenik daleko važnijih uglednika, Vladimir Kecmanović, prinoseći je na oltar nacije u više epizoda. Nacija je zauzvrat slegla ramenima, ali su bar saborci dobili značke za zalaganje tamo gde treba. Upozorili su na „opasne posledice“ upotrebe prideva srbijanski, definisali stvarne političke motive onih koji sramni pridev koriste i potvrdili svoju prirodnosrpsku čistotu – galamom prikrivajući, kako to i inače biva sa dobro plaćenim državnim patriotama, svoju čestitu nepismenost. Da su makar u Google ukucali sporni termin, da su makar čitali knjige sa spiska lektire za više razrede osnovne škole, ali avaj, pokazaće se, nisu čitali čak ni knjige sopstvenih kamarada. „Šta ćemo ako se sutra u nekom rečniku, enciklopediji ili nečemu sličnom pojavi srbijanska literatura umesto srpske ili srbijanski pisac umesto srpskog!?“, zavapio je mladi lider, trubeći na uzbunu. Zaista, šta ćemo!? Hoćemo li ostati, ne daj bože, bez Kosova? Razbiti jedinstvo na koje nas poziva predsednik Tadić? Podstaći otcepljenje Vojvodine i Sandžaka? U nekim se rečnicima, za boga miloga, ktetik „srbijanski“ već našao! Recimo u Rječniku Vuka Stefanoviča Serbijanca (1818) i nizu drugih koji se na njega naslanjaju – Broz i Iveković, Rječnik JAZU, Elezović, Rečnik Matice srpske. Čak i jezički autoriteti SANU redom potvrđuju da ktetik „srbijanski“ postoji u srpskom jeziku, analiziraju različita semantička značenja razvijena iz dubleta srpski/srbijanski, navodeći primere iz literature. „Umesto prideva srpski može se, kaže dr Fekete, upotrebiti i pridev srbijanski. Prvi ima šire značenje i nacionalnu konotaciju, dok se u drugom slučaju radi o teritorijalnom određenju pa se pridev srbijanski vezuje za Srbiju. Kao što svi Srbi nisu Srbijanci tako ni svi Srbijanci (građani Srbije) nisu Srbi, objašnjava naš poznati lingvista“ (Politika, 16. 9. 2003). Egon Fekete je, uostalom, ovoj temi posvetio čitav jedan članak („Semantičke razlike i upotrebne vrednosti prideva srpski i srbijanski“, Naš jezik XIII/5, str. 199–209, 1978) u kom objašnjava opseg i sadržaj oba prideva, uz brojne primere iz literature i ispise odrednica iz rečnika. Na jednom mestu čak navodi: „srbijanski pisac“, „srbijanska knjiga“. „Hm...“, što bi rekao profesorov neuki miljenik. ŠTA BI REKO RADIČEVIĆ BRANKO Pseudolingvistički argumenti podmlatka patriotskog bloka u srbijanskoj književnosti i njihovih sledbenika – ali i prethodnika iz ranijih jezičkih bitaka po tiražnoj narodnoj štampi – možda su intonirani emotivno, ali u sebi nose sasvim jasan ideološki sadržaj. Jedna od najčešćih teza glasi da pridev „srbijanski“ ima značenje koje je nesumnjivo pežorativno, nipodaštavajuće. Ovaj kompleks niže vrednosti takođe je nasleđen iz turbulentnog 19. veka, u vreme obostranog civilizacijskog šoka pri susretu Srba iz Vojvodine i Srba iz Srbije u težnjama ka zajedničkoj državi, a koji je, čini se, uglavnom zatomljen u 20. veku, posebno u drugoj, socijalističkoj Jugoslaviji, ne samo usled migracija već i zahvaljujući relativno ujednačenoj modernizaciji gradova i tzv. provincije. Nacionalističko besnilo, Foto: Jasna Dimitrijević Srbijanski risajkl   koje je Srbiju obuzelo poslednjih decenija prošlog veka, vratilo je ovaj resantiman u javni opticaj. Štampa miloševićevske i postjugoslovenske Srbije prepuna je primera u kojima najčešće izbeglice iz Bosne i sa Kosova, odnosno njihovi zastupnici i „branitelji“ u Beogradu, u terminima Srbijanac/srbijanski prepoznaju izraz kulturološke distance i nedopustive „podele u srpskom narodu“. Motivacija za pothranjivanje takvih emocija u javnosti istovrsna je onoj tobožnjoj uvređenosti zbog „mešanja Beča u srpski jezik“, kojom je prikrivena frustracija granicom izvan koje prestaje politička moć. Iz objavljenih tekstova se izvesno može videti da autori Betona i e-novina, koji su se našli na meti ove poslednje antipridevske ofanzive, termin „srbijanski“ po pravilu koriste kao neutralnu, političkogeografsku odrednicu. Sledeći emotivni zahvat iz arsenala borilačkih veština patriota je arogantno ismevanje, uglavnom arogantnije što je ismevač neobrazovaniji ili slabije informisan. Gotovo da nema kolumne/pisma čitalaca na ovu temu iz protekle dve decenije, u kojima se nepostojanje/pogrešnost/besmislenost prideva „srbijanski“ ne dokazuje pokušajima dovitljivih jezičkih vratolomija sa toponimima i iz njih izvedenih ktetika – na srpskom, naravno. Ne Italija/ italijanski, Belgija/belgijanski – već Rusija/rusijanski, Slovenija/ Slovenijanci... sve do dvostrukog salta, Nemcijanci, Francuzijanci i sl. Zamišljajući valjda da publika već briše suze od smeha, ponekom veselom ismevaču se, u blaženom neznanju, učini da je izmislio urnebesnu stvar, Hrvaćanin/hrvaćanski, na opštu radost auditorijuma koji, kao ni autor, u osnovnoj školi nije čitao Branka Radičevića, u čije su se kolo uhvatili braća Srbijanac i Hrvaćan, ne od lane. („Hrvaćanin - Vuk upotrebljava dosta često ovu riječ, ali ne posve u istom značenju u kojem i Hrvat, nego u užem smislu: čovjek iz Hrvatske (usporedi Srbijanac)“ Rj JAZU). U osnovi javnog ismevanja i obesmišljavanja kritikovane pozicije stoji takođe jasan politički motiv, što uostalom autori Betona i e-novina dobro znaju i često koriste. Nevolja je kada se to radi sa mesta moći, sa podrškom u državnim strukturama, a posebno kad im je „politička satira“ izvedena na sopstvenoj gluposti i pukom neobrazovanju – o humoru u stilu „kursadžija“, češljajućih baba i sličnih tiražnih budalaština savremene srbijatrije ne vredi ni govoriti. Sličan javni podvig zimus je izveo Nebojša Krstić, savetnik predsednika Srbije, koji se u svom blogu arogantno osvrnuo na osmomartovski koncert Vlade Divljana, nezavisnog muzičara u tragovima prisutnog na ovdašnjoj sceni. No, Srbija je odavno navikla da se smeje i aplaudira dok se bahati moćnik iživljava nad marginalcima. „Hm!“ P70: ESTETIKA ČOBANOVE ZABITI Zanimljivo je, međutim, da i u ovom, inače monolitnom nacionalističkom horu ima varijeteta. Tako će istoričar Radoš Ljušić, bivši visoki funkcioner Koštuničine DSS – poznat po čestim šovinističkim ispadima, kao i po uzgajanju miljeničkih studentskih grupa na Filozofskom fakultetu (Obraz, Sv. Justin Filozof) – u feljtonu o Dimitriju Davidoviću zabeležiti: „Kada su sredinom jeseni 1813. godine, posle pada ustaničke Srbije, u Beč počeli da pristižu srbijanski čobani...“ (Politika, 24. 6. 2006). U svom debitantskom romanu, Dejan Deksa Stojiljković, inače član P-70, piše: „Na kraju krajeva, bolje je biti ovde, u srbijanskoj zabiti, na straži u železničkom depou...“ (Konstantinovo raskršće, str. 1). Ipak, čobani i zabit (provincija, taj mračni predmet mržnje svakog srbijanskog skorojevića) svakako nemaju istu težinu kao Pisci, koji mogu biti samo srpski. Na kraju, pošto je utvrđeno da je pridev „srbijanski“ uvredljiv, a nadasve nepostojeći, eto baš kao što ne postoji pridev „englezijanski“, finale antipridevskog argumenta igra na ideološku nevinost. Mada uverljiva koliko i duhovitost iz prethodnog koraka, ova finta je poslednjih godina sve popularnija. Sve češće se ozbiljna kritika – književna, filmska, pozorišna – odbacuje kao nasilna „politizacija“ umetnosti, dok smerni akteri nevino trepću objašnjavajući svoje čisto umetničko nadahnuće. Recimo u „književnim“ opisima Šiptara, gladnog Sarajeva pod opsadom ili prebrojavanju cveća dok patron ministra Dačića batina studente po ulicama. Oslanjajući se na činjenicu da su u Srbiji samo marginalci zainteresovani za savremenu teoriju (začetu, doduše, bar deceniju pre kamarada iz P-70), a da je po srbijanskim filološkim katedrama uglavnom još uvek na snazi 19-vekovno tumačenje teksta, proglašeno za jedini objektivno ispravan način čitanja, politoborci tvrde ne samo da se iz njihovog teksta ne može iščitati ideološki kontekst i politička posledica već i da je svako takvo pitanje zlonamerno i pogrešno – te da na umu ima borbu za moć, a ne za tekst. Na tom fonu artikulisana je i bezazlenost ponude da se pridev „srpski“ prihvati kao neutralan, nevezan za etnicitet, neopterećen nacionalističkim ludilom koje je svoj dubok trag ostavilo u jeziku. I površan uvid u javni govor demantovaće naivnost ovakvog predloga. „A to što svih ovih dana u srpskim (i ’srpskim’) medijima, ili, bolje reći, u medijima koji izlaze u Srbiji, centralno pitanje nije to da li nam je ova deklaracija uopšte trebala...“, piše Đorđe Vukadinović, kriptofašistički analitičar (Nova srpska politička misao), u svojoj kolumni „Nametanje genocida“ (Politika, 29. 3. 2010). Očigledno je da Vukadinović koristi pridev srpski lišavajući ga svake nijanse koja bi u značenju ktetika mogla sačuvati trag neutralnosti – on referiše na etnicitet, odnosno uređivačku usklađenost medija sa političkim interesima srpskog naroda (što je mera patriotizma), posebno stoga što će dostojnost da ponesu ovaj pridev poreći onim medijima koji odstupaju od njegovih shvatanja nacionalnih interesa. Onim građanima Srbije koje Koštuničin i Tadićev ustav definiše zbirnom imenicom „ostali“ – a među koje se, u tekućoj dnevnopolitičkoj praksi, ubrajaju i oni koji jesu etnički Srbi, ali ih njihovi politički stavovi lišavaju dostojanstva pripadnosti organskoj zajednici – preostaje pridev „srbijanski“. Restrikcije značenja u jeziku su, nažalost, uveli glupi, neobrazovani, nošeni strastima a ne razumom, bahati a moćni. Pobeda je uvek na njihovoj strani, jer iz same odgovornosti prema jeziku neće biti moguće ignorisati te restrikcije. Dugoročno, možda – ako bude Srba i Srbije – jezik će na kraju ipak biti na dobitku. Elfride Jelinek je na takvom pristupu jeziku ispisala vanredno dobar tekst. Šteta što je njen čitalački klub u Srbiji marginalan  BETON BR.95  DANAS, Utorak 4. maj 2010.   Piše: Volfgang Kloc KUDA IDE TIHA MNOŽINA     Na skorašnjoj konferenciji za novinare, Helsinški odbor i Komitet pravnika za ljudska prava YUCOM hteli su da podsete javnost na to da su pre godinu dana podneli tužbu za raspirivanje rasne mržnje. Aprila 2009. Javnom tužiocu u Beogradu podneta je tužba protiv Dobrice Ćosića. Žena koja je u ime YUCOM-a potpisala tu prijavu, Biljana Kovačević-Vučo, nije mogla da prisustvuje konferenciji. Nalazila se u jednoj beogradskoj bolnici u kojoj je naredne noći preminula. TALOG JE PLURAL, ISTINA JE JEDNA Na konferenciji je predstavljen dosije od oko 35 stranica koji Ćosićevim citatima potkrepljuje tu prijavu. Kada ja, kao Nemac, čitam te redove, stičem utisak da su pre svega konfuzni. Ali to ovog puta nije moja konfuzija zbog srpske stvarnosti – radi se o Ćosićevoj zbunjenosti naspram sveta koji on više ne razume. A ipak svojom senilnom tvrdoglavošću insistira na tome da ga razume. I ide korak dalje: tvrdi da je on zapravo jedini i poslednji preostali koji ga još uvek dobro razume. On to radi javno – u pozi jednog spiritus rector-a srpske nacije, o kojoj neprestano piše. Očekuje od drugih da će je i oni razumeti na isti način. Morao sam ovih 35 strana da pročitam i drugi i treći put, kako bih stekao sliku o tome šta se u tom tekstu dešava. Najpre sam zapazio da Ćosić pišući o drugome koristi isključivo množinu. Kao da druge može da spozna jedino kao predstavnike kolektiva, kao deo jedne mase, koja je na drugom kraju sveta, koja se urotila protiv Srbije. A nekad piše i o onoj masi srpskih izdajnika, koji su se odrodili od pravih vrednosti srpstva i koji su izdali ovu zemlju i gurnuli je u propast. U tom njegovom svetu samo onaj koji zastupa istinu može da bude u jednini, da bude individualnost i da govori o sebi. On (jer žene po pravilu nisu za ovakve teške zadatke) podnosi tu sudbu usamljenog ratnika, samo on može podneti usamljenost onoga koji vidi usred gomile zabludelih, on je podoban za ulogu sekularnog patrijarha. Ćosić u jednini piše samo o sebi. Sve druge on navodi kao primere, predstavnike jedne vrste, rase, etnosa, kao slepe sledbenike jednog pokreta, bezdušne realizatore pravila i zakona kojima su podređeni, istrumente istorije koja ne priznaje mnogo aktera. Svet se sastoji od kolektiva među kojima su nepremostive razlike. Konflikti se stvaraju kada ne postoji granica koja deli te kolektive. Malo je onih koji kao vođe – fireri – izranjaju iz kolektiva. Njihov zadatak je da čuvaju te granice kako bi se sprečili konflikti između kolektiva. Brisanje granica znači konflikt. I stoga je san o granicama omeđenoj teritoriji Srba bio san o miru. Ovaj projekat je, pak, bio veći od svakog pojedinačnog čoveka srpskog kolektiva. Množina kao gramatička kategorija postojanja ovog pojedinca je dokaz za njegovu zamenljivost, njegovu beznačajnost. Ovaj pojedinac nije vredan nijedne misli, a kamo li kakvog pravog osećanja. Ovo zvuči veoma apstraktno, ali ima svoje konkretne posledice. Danas kada nekog lekara iz Kosovske Mitrovice, koji radi u veoma loše opremljenoj bolnici, pitate (a pitao sam ga) da li bi pacijenta koji je pretrpeo infarkt poslao u južni deo grada, s druge strane reke, ili ga transportovao dva sata do Niša, on odgovara: Niš. Ako taj pacijent ne preživi put do Niša, on se žrtvovao za kolektiv. Nije se on žrtvovao, jer ga nisu ni pitali. Žrtvovali su ga. A pojedinac i nije od značaja. JASPERS IZMEĐU LAZARA I ŽENEVSKE KONVENCIJE Ovakav Ćosićev stav najviše dolazi do izražaja kada piše o tome kako mu stižu novosti o srpskim zločinima – ubistvima, progonstvima, pustošenjima. Kao da ne postoje ni novine ni radio niti televizija, on doziva svog posetioca kao božanskog glasnika Merkura koji stupa na scenu njegove spisateljsko-isposničke ćelije i pripoveda mu o lošim vestima. I svaki put kada mu pristigne vest o takvom zločinu koji je evidentan i ne može ga poreći, on se pun patosa uzruja zbog tog nečuvenog zlodela. No, njegova uzrujanost nikada nema koren u solidarnosti sa žrtvama, već u činjenici da Foto: Tanjug   ovakve slike izgled Srbije u svetu deformišu u jednu zlu grimasu. On je uzrujan jer to nije u srpskom duhu – ubijati, proganjati, uništavati. Samo srpski izdajnici mogu na takav zločinački način da delaju. Negde između Kneza Lazara i Ženevske konvencije očigledno postoji za Ćosića nekakav specifično srpski Kodeks časne borbe, kog svet ne želi da spozna. Ovog pisca tišti što je ta čast povređena devedesetih. Taj bol ga odvodi do nemačkog filozofa Karla Jaspersa i njegovih spisa o nemačkoj krivici posle 1945. Za Jaspersa se moralna krivica razlikuje od prekršajne ili političke krivice – pošto se isključivo radi o pitanju koje pojedinac postavlja pred sobom (ili možda pred bogom). Prekršajna krivica je povreda pravila društva i traži sudsku presudu – stoga je ova presuda „u ime naroda“. Politička krivica je povreda međunarodnih pravila – takoreći povreda pravila oko kojih su se kolektivi među sobom dogovorili. Otuda legitimitet Međunarodnih sudova. A moralnu krivicu Nemaca koji su preživeli i rat i nacistički teror Jaspers opisuje na sledeći način: „Mi, preživeli, nismo tražili smrt. Nismo izašli na ulice, nismo urlali do uništenja, kada su odvodili naše jevrejske prijatelje. Odabrali smo da ostanemo u životu iz tog, iako slabog, mada ispravnog, razloga, jer naša smrt ne bi pomogla. To što živimo je naša krivica.“ I ova rečenica je pisana u množini, ali ovde množina treba da pokaže kako nijedna individua među posleratnim Nemcima nije mogla da se otrgne od ovog pitanja. GLEDALE GA BEOGRADSKE DAME Ali ne želim predugo da se zadržavam na delu ovog autora. Želim da ponešto kažem o ženi koja je ovog zastupnika srpskog srednjeg veka htela da izvede pred sud, jer je u svom opisu razlika unutar svih njegovih kolektivnih množina izgubio meru, i jer je o drugima govorio kao o „talogu Balkana“, ispražnjenima od bilo kakve kulture i nesposobnima za prosvećenje i razum. Ta žena, Biljana Kovačević-Vučo, koja je u ponedeljak veče preminula, nije bila samo jedna nezavisna individua – bila je, štaviše, unikat ovog srpskog društva. Za nju su svi bili individue – svi kojima je trebala njena pomoć, svako od neprikosnovene važnosti, i niko nije smeo biti žrtvovan za neku, navodno ili odista plemenitu, kolektivnu stvar. Ona se borila za sistem pravila koji bi svakog pojedinca branio od egoizma drugih. Ona ovakvu sigurnost nije očekivala od nekog srednjevekovnog kodeksa, oko koga se ionako dogovaraju muške glave međ‘ sobom. Jednom je Ćosić govorio o „takozvanoj drugoj Srbiji“ i redom je imenovao muškarace, pripadnike tog drugog dela, dok žene iz učtivosti nije želeo da poimenice proziva, nazivajući ih „gomilom beogradskih dama koje za stid ne znaju“. Nijedna od tih žena ne bi od njega tražila takvu obazrivu učtivost. Ono što te žene razlikuje od njega jeste njihova individualnost po sebi. Ćosićeva singularnost je samo jedna izvedenica koja postoji jedino u obliku sledbeništva. Njegovo očajanje nad stanjem sveta je očaj zbog propasti baš tog sledbeništva. KARIKATURA ORIGINALA Evropa iz koje ja dolazim nikada nije Srbiju karakterisala kao zlikovačku, kako to Ćosić smatra. Naprotiv, nadala se da će Srbija moći da iznedri 1000 takvih žena (a i muškaraca), kakva je bila Biljana. Verovala je da je Srbija kadra da to učini. Nekada smo skoro očajavali u toj nadi. Uvek su ljudi poput Ćosića tvrdili da Evropa iščekuje propast Srbije. A 1000 takvih žena ne znače propast Srbije, već u najboljem slučaju – propast njegove, ćosićevske Srbije. Evropa, koja nije mnogo znala o Srbiji, uživala je u filmovima Emira (ili Nemanje) Kusturice, u kojima su potvrđivani klišei o Balkanu. Bili su to izleti u infantilne i pubertetske snove o anarhičnom postojanju. Posle bioskopa sedeli bismo uz čašu Bordoa ili Brunello di Montalcino u nekom kafiću u kom je zabranjeno pušenje, i još malo se smejali tome. Jer izgledalo je da su ti filmovi puni jedinstvenih pojedinaca. Kada bolje pogledamo, za svaku individualnost se ispostavilo da je samo karikatura originala. Anarhija tih protagonista je samo naličje jedne rezignacije koja od sveta ništa više ne očekuje i ništa nema da izgubi. Evropa je čekala na Srbiju koja poput neke mlade nije mogla da se odluči koji joj se mladoženja više sviđa – onaj s Istoka ili onaj sa Zapada. Neki pametni američki političar je o ovoj dilemi jednom prilikom rekao: „Idite na Kalenića pijacu u Beogradu i ponudite svakom koga sretnete da izabere između dve karte – jednu za dve nedelje u Njujorku a drugu za dve nedelje u Moskvi. Brzo ćete saznati odgovor.“ Mislim da ono što Srbiju, ali i niz zemalja u regionu, kulturno razlikuje od ostatka Evropa jeste baš ta množina. To je množina koja zaposeda svaku individuu i uranja je u kolektiv. Čini se opravdanim da, suočeni sa tajkunima i sveprisutnom korupcijom, tvrdimo kako su oni upravo posledica zapadnjačke individualizacije koja je prodrla u Srbiju i uništila tradicionalne vrednosti jednakosti i pravde. Ali ne dešava se to samo u Srbiji. Ideološki velikani starih srednjeevropskih kolektivnih sistema su na vreme, dok se još moglo, svoju nekadašnju političku moć pretočili u ekonomsku. Ponegde je to još uvek moguće. A zašto je moguće? Zato što je još uvek suviše malo onih koji bi za građansku individualnost ustali i iz osećanja odgovornosti prema opštem dobru zatražili sistem pravila. Pravila, koja sprečavaju takve pojave. Odgovornost, solidarnost, pravda... to su pojmovi iz rečnika „beogradskih dama“, koje „ne poznaju stid“. One i te kako znaju za stid, ali same odlučuju o tome čega će se stideti. Stid im nije potreban kao instrument moći Sa nemačkog prevela Maria Glišić  BETON BR.94  DANAS, Utorak 20. april 2010.   Piše: Zoran Janić ODBRANA ĆOSIĆEVA I HAJDEGEROVI POSLEDNJI DANI     Za ime Martina Hajdegera vezuju se najčešće dve stvari: zaslužena slava jednog od najuticajnijih filozofa XX veka i sramna činjenica da je izvesno vreme bio povezan sa nacizmom. Dok se izjašnjavanje o ovome prvom najradije prepušta samim filozofima, dotle se o Hajdegerovim nacistističkim danima najčešće govori kao o kratkotrajnoj epizodi, nekoj vrsti mladalačke zablude politički naivnog mislioca. Izlazak knjige Viktora Farijasa (Farias), poreklom Čileanca, Hajdeger i nacizam 1987. godine, izazvao je veliku uzbunu i talas polemika u akademskim krugovima kako Evrope tako i Amerike. Napisana na španskom, prvo je bila odbijena u Nemačkoj, a kasnije, kad se prevod pojavio u Francuskoj i nekim drugim zemljama, ipak je dozvoljeno njeno objavljivanje. I sam negdašnji Hajdegerov student, Farijas je građu za svoju knjigu prikupljao desetak godina, prekopavajući dostupne arhive, dnevnike i raspoloživu korespondenciju, razgovarajući sa preživelim svedocima i učesnicima, uspevši čak da dođe do dokumenata pohranjenih u arhivama ondašnje Istočne Nemačke. PARTIJSKA KNJIŽICA BR. 312589 U maju 1933. Hajdeger postaje prvo rektor a nedugo zatim i firer-rektor na univerzitetu u Frajburgu (univerzitet se stavlja na raspolaganje državi, a firer-rektor samom vrhovnom Fireru). Novi rektor će u pozdravnoj reči izreći i ovo: „Neka se vaše biće ne upravlja teorijama i ‘idejama’ kao dosad. Sam Firer, i niko drugi do on sam predstavljaće nemačku stvarnost i njen zakon, kako danas tako i za ubuduće“. Vlasnik partijske knjižice br. 312589, članarinu će redovno uplaćivati sve do konačnog sloma Nemačke 1945. Na novom nameštenju, u svojstvu rektora, do izražaja će doći niz njegovih ne baš pohvalnih osobina i karakternih nedostataka, počev od korumpiranosti vlašću pa do sklonosti ka potkazivanju kolega jevrejskog porekla i liberalnih shvatanja. Kao novoimenovani rektor, u skladu sa zakonima o „rasnoj čistoti“ donosi uredbu po kojoj novčanu pomoć na fakultetu mogu očekivati samo studenti arijevskog porekla, članovi SS i SA, nikako i Jevreji i marksisti. Tu je i slučaj Maksa Milera, jednog od najdarovitijih Hajdegerovih đaka i studentskog predstavnika, koga će, zbog doslednih antinacističkih uverenja, Hajdeger takođe potkazati i smeniti prvo sa mesta prodekana, a zatim mu onemogućiti i dalju profesorsku karijeru, što je uredno i u zvaničnoj formi obrazloženo, pošto administraciji fakulteta dostavlja svoje mišljenje po kojem je Miler izvrstan naučni radnik „ali nenaklonjen režimu“. MAJKA KRIVICA I NJENA DECA Kasnije, nakon rata, pred Komisijom za denacifikaciju Hajdeger će, naravno, gledati da nekako opere svoju biografiju i u tome će se služiti autentičnim neistinama ili pragmatičnim poluistinama (to će biti prva linija njegove odbrane), pa će tako izjaviti sledeće: „Nisam posećivao partijske sastanke niti nosio partijsku značku, kao što nisam svoja predavanja i javna obraćanja posle 1934. otpočinjao tzv. ‘germanskim pozdravom’ „. Istina je međutim (navodi Farijas u svojoj knjizi) drugačija: postoji fotografija na kojoj se vidi Hajdeger sa nacističkim oznakama, njegov student Karl Levit sreo ga je u Rimu 1936. sa značkom u obliku kukastog krsta na reveru, a ima i pouzdanih svedočanstava o tome kako je Hajdeger do 1936. započinjao i završavao svoja predavanja redovno sa hitlerovskim pozdravom. Nakon zabrane bavljenja profesurom koju donosi Državna denacifikaciona komisija 1949 – optužen je kao „nacistički saputnik“ – Hajdeger se, na zauzimanje kolega sa filozofske katedre, već nakon dve godine vraća predavanjima i ostaje aktivan na fakultetu sve do kasnih šezdesetih. To bi bila druga linija njegove odbrane – odbijanje uskih, strukovnih krugova u Nemačkoj da dopuste da se razotkriju neke neugodne činjenice o njihovom uvaženom kolegi. (Prva saslušanja počela su još 1946, ali je Hajdeger pretrpeo slom živaca i morao je da se leči nekoliko sedmica u sanatorijumu u Badenvileru.) Hajdeger se posle rata nikada nijednom rečju nije izjasnio o svom predratnom angažmanu, kao ni o antisemitizmu i holokaustu, a tu je „sramnu ćutnju“ (Derida) narušio samo jednom, u predavanju naknadno objavljenom i naslovljenom Kon-figuracija (1949), gde govoreći o pošastima savremene tehnologije iskazuje potpuni moralni idiotizam (po svemu sudeći, hotimičan), stavljajući konc-logore u isti kontekst sa problemima poljoprivrede i proizvodnje hrane: „Poljoprivreda je danas mehanizovana industrija proizvodnje hrane – u suštini, kao i proizvodnja tela u gasnim komorama ili konc-logorima...” LINIJA LJUBAVI Treću liniju Hajdegerove odbrane činila je internacionalna akademska javnost, široki front sastavljen redom od uglednih imena što će svih tih godina zdušno stajati uz njega, od Hane Arent, Karla Jaspersa do Sartra, Kloda Levi-Strosa i Deride, i svi će oni manje-više eufemistički govoriti o Hajdegerovom „flertu sa nacizmom“. Tek je Farijasova knjiga prekinula opštu tišinu i probila sve tri linije Hajdegerove odbrane, dokazujući na mnoštvu primera kako je fašizam zapravo inherentan osnovnim postavkama Hajdegerove filozofije, a ne slučajna epizoda ili eventualno zastranjenje, kako je govorilo zvanično tumačenje. Kao reakcija na Farijasovu knjigu, u roku od svega osam meseci pojavilo se čak šest različitih publikacija koje za temu imaju Hajdegera i njegov odnos sa nacizmom. Naravno, ne treba da čudi što je odgovor apologeta bio najžešći u Francuskoj, gde je Hajdegerova misao izvršila najveći uticaj posle II svetskog rata (Sartr, Klod-Levi Stros, Fuko, Derida). No pri tom su na svetlost dana izašle i neke zanimljive činjenice o istaknutim ličnostima iz kruga Hajdegerovih dugogodišnjih vernih saradnika, poštovalaca i propagatora. U Francuskoj, Žan Bofre (Beaufret), prevodilac Hajdegerov koji je u poslednjih trideset pet godina života predano radio na promovisanju ovog filozofa, kao bivši član Pokreta otpora uživao je, razume se, puni kredibilitet, sve dok nakon njegove smrti 1982. nije otkrivena njegova prepiska sa istoričarem revizionistom Robertom Furisonom, poznatom po osporavanju holokausta. Kao i pomenuti istoričar, i Hajdegerov prevodilac je izražavao sumnju u postojanje gasnih komora i konc-logora. U Americi, posthumno je izašlo u javnost da je Pol De Man, poznati teoretičar dekonstruktivizma i jedan od glavnih propagatora Hajdegera u Sjedinjenim Državama, za vreme II svetskog rata u rodnoj Belgiji sarađivao sa okupacionim vlastima i pisao čak antisemitske članke za njihove novine. U tom svetlu, podrška Ernsta Noltea, još jednog istoričara revizioniste ne treba nipošto da čudi. Nolte čak i ne dovodi u pitanje Hajdegerov nacistički angažman, za njega je to jedini nužan i logičan odgovor na veliku rusku revoluciju od 1917, a time on, isto tako, pravda i holokaust i logore: „Nije nemogućno da su nacional-socijalisti i Hitler sproveli ‘azijatsko’ delo (holokaust) samo stoga što su sebe i svoje ljude smatrali potencijalnim ili aktuelnim žrtvama sovjetskog ‘azijatskog’ dela. Zar nije ‘arhipelag Gulag’ prethodio Aušvicu?” No jedna od najvećih zasluga Farijasove knjige leži u tome što je podstakla obnovljeno interesovanje za jednu raniju studiju o Hajdegeru, napisanu na istom tragu, autora Pjera Burdijea (Bourdieu), pod naslovom Politička ontologija Martina Hajdegera, u kojoj autor vrši lingvističku analizu političkog govora nemačke krajnje desnice iz dvadesetih godina prošlog veka, smeštajući u taj diskurs i Hajdegerov mutni filozofski žargon. Iz njegove tekstualne analize sledi da Hajdegerov jezik prosto vrvi od mesta koja se po sebi podrazumevaju za ondašnji politički diskurs pripadnika nemačke desnice. ĆOSIĆEVE LINIJE ODBRANE I RAZGRANIČENJA Ovde dolazimo i do onoga što spaja ćosićevski nacionalistički diskurs, tog samoukog ontologa smrti i fenomenologa masovnih grobnica, tog filozofa „čokatoresca“ (M. Stanisavljević), sa nečasnim rabotama oko prikrivanja istine o pozadini hajdegerovske filozofske i političke misli, u kojima dominira „neobični spoj metafizičkog etnocentrizma i ultrakonzervativnog nacionalizma“, kako to sažeto i precizno formuliše Tomas Šihan (Sheehan). A to što im je zajedničko (uprkos činjenici da Ćosić, kao samouki filozof i autor krajnje autentične kosmogonije banalnosti, dakako stoji daleko više i od Hajdegera i od svih filozofa sveta) jeste mesto prećutanog kao mesto skrivene istine. „Državotvorna“ Ćosićeva misao u sebi sadrži, prećutno, sliku onoga kako bi trebalo da izgleda idealni državni organizam Srbije, kao nekakvog vitalističkog entiteta što istrajava kroz istoriju, često menjajući oblik, veličinu i mesto, što Ćosićevi „državotvorno“ ustrojeni čitaoci i bez reči, u pola nagoveštaja, u pola miga, i sami odlično shvataju („gledamo se nemo, al’ se razumemo“). U ovom slučaju pisac i njegovi čitaoci združenim snagama vajaju oblike sanjanog carstva i iscrtavaju granice „srpskog nacionalnog bića” (od „potkovice” do masovne grobnice), iz knjige u knjigu, od intervjua do intervjua, od jedne ćosićevske mudre besede do druge. Istorija devedesetih u Evropi je istorija srpskog nacizma i nije nipošto slučajnost da je državotvorni književnik Ćosić upravo tada bio predsednik SR Jugoslavije (u razdoblju 1992-93), kada je jedan drugi državotvorni književnik („pesnik”), imenom Radovan Karadžić, krenuo u krvavo komadanje Bosne. To su valjda jedina dva književnika na svetu čije su razgovore obaveštajne službe snimile i njihove transkripte objavile na zvaničnom sajtu Međunarodnog suda pravde u Hagu. Već i po tome stekli su besmrtnost. HOT LINE – EROTIKA DIJALOGA U jednom od tih razgovora, kao dve groteskne inkarnacije beketovskih likova Didija i Estragona (iz pakla), Ćosić i Karadžić izmenjuju između sebe blezgarije o onome o čemu nemaju pojma: o Havelu i o srednjoevropskoj kulturi i filozofiji – dvojica razaratelja svake kulture i čitavih gradova u okvirima viševekovne bosanske civilizacije pričaju o kulturi! Prenosimo deo tog razgovora: Estragon Karadžić: „Ovaj Havel je uništio Čehoslovačku.“ Didi Ćosić: „E taj naš kolega postade takva budaletina. Mali je bre on.“ Estragon Karadžić: „Mali je, mali čovječuljak. I vidite da ta srednjeevropska filozofija“ Didi Ćosić: „Ništa” Estragon Karadžić: „Ništa nema tu sokova. To nema fundamenta uopšte.” Za državotvornog Ćosića, koji u navedenom razgovoru tvrdi kako „istorija radi punom parom“, Češka ima dva pisca: Švejka i Kafku (državno je ovde malko preteglo na račun književnog, Ćosić zaboravlja da Švejk nije pisac već književni lik), a Srednja Evropa i Kundera, to su trice i (erotske) kučine: „Taj erotizam, šta to sve znači Kundera i svo to društvo… I kad se gleda ta cela istorija i pogledaš umetnost ništa originalno ta srednja Evropa nema“, zaključuje Ćosić. Erotika se za njih dvojicu davno preselila u prostorno, u otimanje prostora, a istorija u memorandume SANU i haubice i minobacače JNA. U jednom ranijem književnom razgovoru između Dobrice Ćosića i Karadžića (takođe presretnutom) Ćosić pita Karadžića nameravaju li njegove trupe uzeti Sarajevo ili Banja Luku za glavni grad. „Nema govora, Sarajevo je glavni grad“, uzvraća Karadžić. Ćosić: „Da, da, slušajte, je l’ se dodiruju negdje ove četiri regije?“ Karadžić: „Sve je u jednom komadu“. Ćosić: „A povezuju se?” Karadžić: „Povezuju se potpuno sve“. Ćosić: „A dobro Muslimani i ne pokušavaju da generalizuju svoj prostor“. Nisu nam potrebni ni Frojd ni Lakan da bismo rastumačili erotizirani govor osvajača koji penetriraju prostor dugim cevima vojnog naoružanja; dovoljno je oslušnuti kojim se glagolima i sintagmama služe: „dodiruju se“, „povezuju se“, „sve u jednom komadu“. Čak i nemušta Ćosićeva upotreba izraza „generalizovati” u ovom kontekstu vuče na prisilnu erotizaciju. Iz njegovih usta rečenica „Muslimani i ne pokušavaju da generalizuju svoj prostor“ zvuči pre kao „ne pokušavaju da genitalizuju svoj prostor“. Na mestu predsednika odigraće kratku i neslavnu rolu onoga što Anglosaksonci nazivaju „usefull idiot”, u trajanju od ravno godinu dana (jun 1992-jun 93), nakon čega će ga Milošević odbaciti kao staru krpu. USAMLJENOST FENIKSA Za razliku od Hajdegera, državotvorni Ćosić danas može da računa samo na jednu liniju odbrane; na svoje „čitaoce“ (od kojih ga većina nikad nije ni čitala), iliti „narod“ čije je interese navodno cele spisateljske karijere branio i zastupao. Za internacionalnu javnost, Ćosić kao umetničko ime jednostavno ne postoji, a na ovdašnju akademsku podršku, kad je reč o kulturnim krugovima unutar zemlje, uopšte ne treba računati iz prostog razloga što kulture u Srbiji zapravo i nema, ona je davno, još pre dvadeset godina doživela potpuni slom. Uostalom, ne može se istovremeno učestvovati u sprovođenju genocida i brinuti o nekakvoj kulturi. Ti nesrećni čitaoci, poslednja linija Ćosićeve odbrane, sa njim i između sebe dele jedino ono izvesno osećanje krivice i, eventualno, breme priznatog ili nepriznatog saučesništva, kao i istu perspektivu i iste skučene vidike, a sebe svi zajedno doživljavaju kao retku, endemsku vrstu bilja u neprijateljskom okruženju Evrope – Ramonda Serbica (ili „cvet-feniks”): endemski autohtoni raritet koji raste samo u Srbiji. Cvet ramonde je otkrio poznati srpski prirodnjak Josif Pančić 1874. godine, a za ovu biljku vezana je jedna neobična i retka pojava: čak i potpuno sasušena, njena gomoljika u stanju je da ponovno oživi kad se zalije. Veruje se da je upravo zahvaljujući ovoj sposobnosti srpska ramonda preživela i poslednje ledeno doba. Do ovog otkrića o čudesnoj izdržljivosti i regenerativnim moćima Ramonda Serbice došao je ruski botaničar Pavel Černavski 1928. godine, slučajno prevrnuvši čašu sa vodom na herbarijum u kojem je bio i primerak pomenutog cveta, da bi nekoliko dana potom začuđeni ruski prirodnjak primetio kako je potpuno suva biljka procvetala, isteravši čak i jedan pupoljak iz tanušne stabljike. Ovo slučajno ali važno otkriće još te iste godine objavljeno je u Ruskom botaničkom žurnalu  BETON BR.93  DANAS, Utorak 6. april 2010.   Piše: Saša Ilić NEBO NAD LEIPZIGOM 2010   Politika reprezentacije srpske književnosti     SERBIEN IN SICHT Sajam u Lajpcigu je završen, Ministarstvo kulture Republike Srbije je odahnulo jer je sve, izgleda, prošlo kako treba. I zaista, srpski štand u hali 4 lajpciškog sajma bio je zapažen, a ljudi koji su i ranije posećivali ovu manifestaciju primetili su vidni napredak u reprezentaciji. Umesto kandila i seoskih panorama, koje je Bora Ćosić viđao prethodnih godina, na bilbordima su se pojavile velike figure pisaca, uglavnom starije (srednje) generacije: jedan je držao knjigu, drugi je bio u raskoraku, treći ležerno oslonjen na nepostojeći zid, četvrti osmehnut i zagledan u daljinu. Zaista, o dizajnerskom rešenju srpskog štanda u Lajpcigu bi se moglo štošta reći. Ni „skromniji štandovi suseda“, kako ih je okarakterisala novinarka Politike, nisu imali šta da kažu, osim da se radilo o dobro nabrijanom nastupu, što bi u hrvatskom slengu trebalo da znači nešto kao cool. U svakom slučaju, niko nije ostao ravnodušan, osim možda poneki novinar Tageszeitunga koji je u „carevom novom ruhu“ pronašao posve komične, neočekivane obrte. Na zemaljskom planu srpskog štanda mogle su se naći i četiri crne kocke na kojima su bile razbarušeno poslagane neke knjige, uglavnom iz sazvežđa Laguna – Arhipelag – Stubovi kulture – Geopoetika – Clio. Osim svečanog otvaranja, o čemu je Politikina dopisnica podrobno izvestila domaću javnost (stvarajući zazubice Ćosićevom podmlatku), na srpskom štandu se gotovo ništa nije događalo. Nije bilo nikakvog programa, čitanja ili daleko bilo predstavljanja nekog regionalnog projekta koji je svoju krunu trebalo da doživi na ovom sajmu. Za to vreme, na „skromnijim štandovima suseda“ odvijali su se zanimljivi programi, bilo da je reč o čitanjima pesnika ili predstavljanjima zajedničkih, dvojezičnih antologija. To samo govori u prilog izopštenosti srpske književne elite iz evropskih tokova, odnosno nebrojenih književnih projekata koji su u međuvremenu premrežili ne samo Jugoistočnu Evropu. Srbija je na ovom sajmu, zaista bila na vidiku, otprilike kao kauboj koji se pomalja na horizontu, ali se još uvek ne zna da li će nastaviti da putuje ka odredištu, tj. martu 2011. ili će u međuvremenu skrenuti u neku prerijsku krčmu. (NE)KULTURNA POLITIKA MINISTARSTVA KULTURE Ministar Bradić se tih sajamskih dana, pre nego što je sa (ministarkom) Zoranom Hamovićem otputovao u Kinu sa ansamblom Kolo, pohvalio da će njegovo Ministarstvo do 2012. izdvojiti 400 000 eura za knjigu i njenu reprezentaciju u svetu. To bi u prevodu trebalo da znači da bi do sajma 2011. u najmanju ruku trebalo da se izdvoji bar 200 000 eura, ali znajući način poslovanja našeg Ministarstva u vremenu krize (koje, bre, krize?), ne bi trebalo da čudi ako se i ta suma desetkuje, pa u februaru sledeće godine za nastup u Lajpcigu ne ostane para ni za usisivače i posluženje, kao što je to bio slučaj u Sofiji. Ali radnik Ministarstva Mladen Vesković, zadužen za plasman domaće knjige u inozemstvo, već nas je izvestio da je stvar pod kontrolom i da sve ide po planu. Posebno je zanimljiva činjenica da je od planiranih prevoda na nemački izdvojio Albaharijev kratki roman Ludvig koji je, zapravo, objavljen kod Eichborna pre skoro godinu dana. Radi se, dakle, o tome da srpsko Ministarstvo kulture nema nikakvu strategiju niti razvojnu kulturnu politiku kada je u pitanju reprezentacija savremene književne produkcije u svetu. Takođe, još uvek ne pokazuje ni rudimentarne oblike svesti o postojanju autora u Srbiji kojima bi se možda moglo pomoći preko godišnjih ili šestomesečnih stipendija koje su, recimo, postale uobičajena praksa kod naših „skromnih suseda“ (npr. u Hrvatskoj). I što je najgore, srpsko Ministarstvo kulture još uvek nije shvatilo da je u Srbiji došlo do nekih političkih promena posle 2000, pa je nastavilo svom snagom da podržava sve osim alternativnih oblika književne proizvodnje, komunikacije i reprezentacije, gde se zapravo nalazi najvitalniji i najmoderniji deo (nepostojeće) književne scene u Srbiji. „USPAVLJIVANJE“ ALTERNATIVE Budući da se radi o odsustvu kulturnih strategija, Ministarstvo kulture se dovija na sve moguće načine kako bi pokazalo da iza svih akcija stoji predani i požrtvovani rad upravo njegovih uposlenika. Tako se u planovima, flajerima i izveštajima Ministarstva pojavio i jedan dobar deo književno-promotivnih aktivnosti koji nikada nije bio u planu Programskog odbora za nastup u Lajpcigu. Radi se pre svega o promotivnim aktivnostima dveju nezavisnih grupa: pisaca okupljenih oko festivala Kikinda short kao i samog Betona. Put ovih grupa, kao što je i red, nije išao preko kulturne infrastrukture države Srbije (na veliku radost nacionalista), već preko Male Krsne, tj. Tradukija koji je u ponuđenim i vrlo jasno koncipiranim projektima prepoznao važan segment književne ponude iz Srbije, koji sama država nije mogla, niti je želela da prepozna kao deo svoje „kulturne teritorije“. Iako je Srđan Papić, direktor Kikinda shorta blagovremeno počeo da vrši medijski pritisak na Ministarstvo kulture, predočavajući moguće nedostatke nastupa 2010, niko iz vlasti to nije uzimao za ozbiljno. Svakako su, služeći se hamovićevskom logikom, razmišljali da se ne isplati podržavati te „niske“ oblike kulture, kada će jednoga dana to ionako biti asimilovano i predstavljeno preko medija kao zajednička, a raznovrsna srpska salata. Ovakav pristup stvarima dosta govori o odnosu države prema malim, manjinskim i nezavisnim kulturnim grupama, koje se tretiraju kao psi lutalice u Beogradu. Najbolje ih je odmah „uspavati“, a ako neka strana fondacija odvoji sredstva za njihovo zbrinjavanje, onda će i državi biti dobro, na samoj margini, kandidujući se da je tobždija u Novostima definiše kao mefistofelovsku. Reč je o „faustovskoj situaciji“ u kojoj se našla savremena srpska književnost nakon Miloševićeve epohe. Postavlja se pitanje da li je jer će se pohvaliti svojom savremenom štenarom. Takav ignorantski odnos su dosledno manifestovali i glavni predstavnici Programskog odbora, komesarka Ognjenović i postvizantijski sekretar Radoslav Petković, koji su Nemcima u pohode, pored svojih uradaka, poneli i slikovnicu Vuk i sedam jarića. (Za slučaj da Nemci pitaju gde su vam mlađi pisci i čime se bave.) FAUSTOVSKO ZAVEŠTANJE Promotivni materijal koji se mogao naći na srpskom štandu u Lajpcigu, pored kataloga pisaca „BB“ (od Bećkovića do Božovića) ponudio je i nekoliko ličnih uvida u stanje savremene srpske produkcije. Ti tekstovi su uglavnom referisali na „književnost izobilja“ i pluralnost poetika, svodeći kulturnu ponudu na dobro pakovanje. Jedino je tekst Sretena Ugričića postavio pitanje sadržaja tog lepo zapakovanog paketa. Zaista, šta je to Srbija imala da ponudi? Ugričićev uvid u stvari pokazao je još jednu bitnu karakteristiku, koja je u sklopu celokupne državne prezentacije ostala SAJAM – FAKTI I KOMENTARI Za Sajam knjiga u Lajpcigu Traduki je finansirao specijalno izdanje Betona na 36 strana, koje je štampano u Lajpcigu na nemačkom jeziku. Beton je nastupio u dvočlanom a istoimenom sastavu. Saša Ćirić je moderirao tribinu o književnim portalima bivše Jugoslavije kao „mestima kritičkog mišljenja“, na kojoj je Saša Ilić obrazlagao koncept Betona (www.elektrobeton.net) u društvu Renate Zamide (www.airbeletrina.si), Vanje Pavlović (www.booksa.hr), Faruka Šehića (www.zurnal.ba) i Roberta Alagjozovskog (www.okno.mk). Na istom mestu, na Forumu international, Saša Ćirić je učestvovao na tribini koju je moderirao mađarski kritičar Đerđ Daloš o promenama u Jugoistočnoj Evropi posle pada Berlinskog zida, u društvu Ali Podrimje, Mileta Stojića i Zvonka Makovića. Oba tribine simultano je prevodila na nemački i sa nemačkog Alida Bremer. Saša Ilić je učestvovao u programu „Balkan nacht“ („Balkanska noć“) zajedno sa dvadesetak autorki i autora sa Balkana. Iz Srbije su nastupili Vladislav Bajac i autori Kikinda short festivala: Srđan Papić, Vule Žurić, Enes Halilović sa njihovim gostima iz susednih zemalja. Ministarstvo Republike Srbije finansijski nije podržalo nikog sem pisaca državne delegacije. Ne tražeći saglasnost, na svom dvojezičnom programu naveli su imena učesnika svih sajamskih programa. Tako su kreirali predstavu da su autori Betona i Kikinda short-a deo državne delegacije i kao takvi finansijski pomognuti. Ministarstvo je odštampalo plastificirane kartice sa imenima autora koje nije pozvalo u Lajpcig. Te kartice nisu imale nikakvu suvislu svrhu niti ih je bilo ko od zvaničnika uručio nepozvanima. Katalog koji je na nemačkom jeziku predstavio kratke biografije pisaca iz Srbije priredio je Gojko Božović. Katalog otvara Miodrag Pavlović a zatvara Gojko Božović. Katalog ne sadrži nijedno ime učesnika Sajma u Lajpcigu mlađe i alternativne srpske scene. „BETONIRANJE LAJPCIGA“ (TRAČEVI IZ MEŠALICE) Pola državnih pisaca nas zaobilazi u luku širokom koliko dopušta sajamska gužva, pola prijateljski ili snishodljivo pregovara. Mefistovski kreator krilatice: „Ko čita, pobeđuje“ marljivo bdi nad nama. Sagovornik „Peščanika“ pada u zagrljaj Hamovićevog posilnog. Pisac-direktor-pritvorenik-pokrajinski sekretar juri digitalnim aparatom procesiju u crno zakrabuljenih adolescenata koje prati Smrt sa plastičnom kosom. Biograf kurdskog kanibala radi risrč lajpciškog zdravstvenog sistema kao insajder, što nije promaklo nedremanom oku specijalne dopisnice Politike. Vaskrsli pisac&direktor na štandu ugovara gostovanje u svom Kult.centru za honorar od 500 evra. Komesarka nacionalnog štanda šparta, još vitka sa vatrenim oreolom, i neumornog osmeha bodri sve naše kako po službenoj dužnosti tako i po ličnom animozitetu. Balkanolog-pamukpoetik pruža ruku saradnje: ruka je eterična a saradnja na dugom štapu kurtoazije. Lovac tehno-pataka sondira mnenje ino izdavača koji u crvenoj šajkači na logou državne delegacije vide rasklopljenu knjigu a ne folklorni kič...   savremena literatura prepoznala ovaj sindrom i ako jeste, koji su to putevi proizvodnje priča o recentnoj prošlosti (tj. faustovskoj pogodbi), koja istu pretvara u evropsku (i univerzalnu) književnu vrednost. Takođe, trebalo bi se zapitati i da li je državni koncept reprezentacije srpske književnosti u Lajpcigu to umeo da posreduje. I na samom kraju, koliko će faustovska tema biti funkcionalna tokom pripreme nastupa za 2011. Iskustvo sa prethodnog sajma nam nalaže opreznost. Ne treba zaboraviti, da i pored Vegelove objave smrti Dobrice Ćosića kao pisca u Lajpcigu, upokojenje vampira tek predstoji, i da je sva odgovornost sada na Ministarstvu kulture. Naravno, ukoliko ono može da u novonastaloj situaciji uopšte prepozna svoju ulogu i suoči se sa balastom nečiste prošlosti. Sam dizajn, ipak, nije dovoljan LAJPCIG 2011. – IZAZOVI SARADNJE Za sledeći Sajam knjiga u Lajpcigu Beton priprema nekoliko važnih projekata. Projekti će biti zasnovani na regionalnoj umreženosti Betona, tematski provokativni i kulturno-politički anticipativni. Ovi projekti mogu biti test za komesare predstavljanja Srbije kao počasnog gosta. Beton je otvoren za iskrenu komunikaciju sa predstavnicima Ministarstva kulture Republike Srbije. Naš predlog je atraktivan program koji ima kapaciteta da bude zapažen i pozitivno ocenjen na nemačkom govornom području. Naša očekivanja su adekvatna finansijska podrška i poštovanje uređivačke autonomije naših projekata.    BETON BR.91  DANAS, Utorak 9. mart 2010.   Piše: Zoran Janić PUTOPIS SA HODOČAŠĆA   Krležin Izlet u Rusiju     U Lenjinovom mauzoleju, u centru Moskve, gde tiho prolaze kolone hodočasnika nove vere, pred balzamovanim truplom Vođe, kraj čijeg staklenog sarkofaga, sa svake strane, stražari po jedan crvenogardejac, Krležina prustovska kontemplacija i unutarnji monolog prestaju, a na njihovo mesto (dešava se to već nakon što ga je prošao prvi šok pri susretu sa sovjetskom stvarnošću) sada dolazi revolucionarni aktivizam i istorijska volja. Njegovo je čitanje sumračnog, podzemnog prostora mauzoleja, smeštenog na dubini od nekih četiri metra pod zemljom, gotovo religiozno, kao sakralnog mesta gde su u toku pripreme za odigravanje novog čuda ukrsnuća i gde se sve izvrće u svoju bizarnu suprotnost: revolucija postaje nova religija, a Lenjin njen apostol i propovednik (rođen iz legitimnog braka Marksa i Engelsa). Gardisti kraj prepariranog Lenjinovog tela stoje kao neka vrsta mrtve straže pored Hristovog groba „u noći između Velikog petka na Veliku subotu“, a sam Lenjin, što leži tu kao mrtvac i voštana lutka „čije se nosnice lašte od daha smrti“ prerasta u princip aktiviteta, novog Hrista osloboditelja koji, iako mrtav, „i dalje postojano i tvrdoglavo agitira u interesu svoje partije“. Pri tom je taj aktivni mrtvac, agitator i iskupitelj čovečanstva u getsemanskoj noći moskovskog granitnog mauzoleja uskrsnuo ne kao duh ili golub, već kao delatni princip što leži u osnovama nove vere – kao parola: „... kao parola da samo jedinstvo proleterijata može spasiti svijet od novih katastrofa“. Čitave studije napisane su o tom ambigvitetu ideološkog i umetničkog kod Krleže, i na tu temu nema se zacelo mnogo šta novog reći ni dodati, mada bi, u praktičnom pogledu, možda najbolji savet pri čitanju ovog pisca glasio: u potpunosti uvek odbaciti sve ono ideološko kod njega, a bez rezerve prihvatiti ono umetničko. Srećna je okolnost što se te dve sfere isključuju i što ih je lako razdvojiti; uostalom, ideološko kod ovog pisca nikad ne zadire u umetničko, moguć je jedino obrnut slučaj. SUDBINA JEDNOG IZLETA One godine kada Krleža kreće na put u Rusiju (1925), svet je u svesti običnih ljudi još uveliko bio evrocentričan. Podrazumevalo se da Evropi pripada središnje mesto na velikoj mapi sveta, dok je periferija bila rezervisana za prostrane oblasti dveju ogromnih država, gde je dozrevala klica budućnosti: Sovjetski Savez na širokim marginama istoka i Sjedinjene Države na zapadu; tamo su ležali tasovi buduće sudbine čovečanstva, u tom pravcu su ljudi okretali pogled tragajući za ključevima daljeg toka sveta. Sa periferije građanske civilizacije, one „crne, blatne nesretne provincije” kakvu je predstavljao Zagreb tog vremena, sa perona „provincijalne stanice austrijske južne željeznice” Krleža će krenuti na put u daleku, nepoznatu zemlju janura 1925. i o tom putovanju on izveštava lagodno, kao da polazi na izlet: „Uzeo sam bočicu kolonjske vode, najnovije izdanje Vidrićevih pesama sa predgovorom g. Vladimira Lunačeka i zaputio se na kolodvor da otputujem u Moskvu”, da bi u toj zemlji ostao sledećih pet meseci, do sredine maja. Vidimo dakle da Krleža sa zagrebačke železničke stanice kreće pravo u srce utopije, nonšalantno kao da je krenuo na odmor u banjske toplice. Razlozi koji se kriju iza te njegove nonšalantnosti su koliko žanrovski toliko i istorijski; istorijski, jer po Krležinom dubokom uverenju, tamo kuda ga vodi put, u snegom zavejane ravnice Istoka, tamo ga je čekala zora netom probuđenog čovečanstva; žanrovski, jer je Izlet u Rusiju modernistička knjiga u najboljem smislu reči, lišena svih onih starinskih ograničenja žanra, sa čijim je okoštalim kanonima i inertnostima Krleža već davno raskrstio: narativ koji teče ispod piščevog pera stoji u znaku fragmentarnosti i bezdomnosti, krećući se najvećim delom između esejistike, traktata i ispovesti i natopljen je do poslednjeg retka onim neodređenim osećanjem egzistencijalnog nemira, teskobe i nepripadnosti ovom svetu što prati modernog pisca kao senka, smeštajući ga u široko bratstvo izgnanika i apatrida. Izlet u Rusiju je, u književnom pogledu, daleko ispred svog vremena, reč je o knjizi koja i dan-danas, na jezičkom i formalno-tehničkom planu, može biti uzorom nemalom broju savremenih pisaca. Postavljajući se inverzno prema standardnim produktima žanra, svojom formom ona je još tada, dvadesetih godina prošlog veka, upućivala na neku vrstu nezavršene knjige i otvorenog dela. Naime, putopis se ne okončava piščevim povratkom u Zagreb, već poslednje stranice za mesto radnje imaju još uvek Moskvu; narušena je osnovna formula žanra, u narativnom okviru nedostaje onaj treći, poslednji član tradicionalne putopisne sheme: polazak na put – raznorazne avanture i peripetije glavnog junaka – povratak kući (shema utvrđena još od vremena nastanka epa o Gilgamešu i Odiseje). Ciklus potrage i ispunjenja nije, dakle, do kraja okončan, naratorski subjekt nije još postigao smirenje, nije iscrtao pun krug što bi ukazivao na punoću iskustva radi kojeg je i pošao na putovanje. Povodom odmeravanja pravog značaja koji će Izlet u Rusiju odigrati u formativnim godinama ovog pisca – upravo ta knjiga označiće kraj njegovih mladalačkih lutanja i najavu zrele faze u kojoj nastaju drame i proze glembajevskog ciklusa i Povratak Filipa Latinovicza – dovoljno je pratiti crvenu nit hronologije: te iste godine kad je objavljen Izlet u Rusiju (1926), Krleža publikuje svoj magistralni esej o Prustu (jedan od najboljih i najvažnijih uopšte koje je ikad napisao), a ubrzo nakon toga i prve beletrističke fragmente Glembajevih, u razmaku ne većem od nekoliko meseci. KOMEMORACIJA REVOLUCIJE Žalost je pravo ime za stanje u kojem protiču prvi Krležini dani u Moskvi. Njegov je izveštaj umetnički i faktografski potpuno verodostojan, nemilosrdan i tvrd. Da li je mogućno izraziti i uhvatiti žalost objektivom fotografskog aparata, pita se Krleža, jesu li vizuelni detalji, bez mirisa i zvukova, sposobni da u posmatraču modeluju neki iskren, dubok doživljaj i na to odgovara negativno: „Vi možete snimiti pedeset fotografskih snimaka jednog izvjesnog pogreba, a ni jedan neće odraziti intenziteta što ga rađa miris pogasle voštanice, gnjila aroma leša pod srebrnocrnim baldakinom, ili odjek prve grude kad je grunula o dasku sanduka, kao poslednji pozdrav putniku, na odlasku u nepovrat“. Međutim, poput izvesnih dela u slikarstvu, tako isto ima i fotografija koje je dovoljno samo jednom videti pa da ih kasnije više nikad ne zaboravimo. Poznat je primer Žorža Bataja i onih fotografija kineske egzekucije koje mu je poklonio prijatelj, snimaka tzv. „produžene smrti“, gde je osuđeniku odsecan deo po do tela, pošto je prethodno bio izložen jakim dozama opijuma. Te crno-bele fotografije su Bataja proganjale doslovno godinama, do te mere da su, na kraju, našle mesto u njegovoj knjizi Suze Erosove. Ili fotografija poput ove priložene (načinjene na sahrani pesnikinje Ane Ahmatove), koja takođe spada u red onih kakve se ne zaboravljaju. Gest Brodskog, njegova šaka položena preko usta, kojom kao da želi da zatomi svaki krik, glas ili reč (izvor onoga što i njega čini pesnikom!) dovoljno govori po sebi. Čak i najobičnije, najbanalnije fotografije u stanju su pokatkad da deluju na raspoloženje onog ko ih posmatra. U Izletu u Rusiju detaljno je opisana epizoda u gradiću na dalekom severu, gde bogati hamburški industrijalac dolazi u posetu deklasiranoj porodici Aleksejevih, s kojima je u godinama pre revolucije, uz dobre trgovinske odnose, gajio i lične, prijateljske veze; iz putne torbe vadi snop velikih kartonskih fotografija na kojima su snimci njegove jednospratne vile kraj jezera, sa ribnjakom, vodoskokom, teniskim terenom i bogato uređenim salonima i pruža ih domaćici, Ani Ignjatijevnoj. Pri pogledu na te slike, urađene obično i zanatski, domaćica koja je i sama do pre nekoliko godina živela u isto takvom ambijentu (sada su spali na jedan sprat od cele negdašnje kuće, nove vlasti rekvirirale su im svu imovinu, a bivši letnjikovac je preuređen u dečji dom), nije mogla da se savlada. “Njen pogled bio je caklen i u lijevom kutku i po trepavicama skupljala se dugo, dugo jedna gusta suza, pak je polagano, masna kao glicerin, preko obraza kliznula na papir… Ana Ignjatijevna glasno je zajecala kao dijete“. TUMAČENJE SLEPOG Žuto martovsko predvečerje godine 1925. u Moskvi; promiču vlažne i teške pahuljice što se lepe za kosu i obrve uličnih prolaznika, kojih ima u neuobičajeno velikom broju. U ruskoj prestonici sve su ulice i trgovi u znaku golemih ljudskih masa i crvenih barjaka, u znaku kvantiteta i agitacije. Tog je dana umro visoki partijski funkcioner, i ulicama „stupaju beskrajne povorke sindikalnih i političkih organizacija na poslednji poklon mrtvom predsjedniku Sovjeta, a iznad gomila po trgovima i ulicama talasaju se bezbrojne crvene zastave, sa crnim velima razvite visoko“. Krleža ne primećuje mračni oblak straha koji se nadneo nad tom masom, gde se ljudske jedinke osećaju sigurnim isključivo kao deo zajedničkog, kolektivnog organizma. Ljudi dobro znaju da su oni koji ostanu izdvojeni po strani, usamljeni i izolovani, prvi osuđeni da nestanu u ždrelu nemani. Kao vrsnom posmatraču, sa darom za detalj i nijansu, Krležino pero hvata prizore iz svakodnevnog života Moskve precizno, sa izuzetnom lakoćom, takoreći u letu – njegovo umetničko oko nikad ne izneverava, ono je neumoljivo kao fotografski objektiv. Dok je u svojstvu reportera Krležin izveštaj uvek savršeno pouzdan – nema tu ni pomena o falsifikovanju stvarnosti ili o kakvom ulepšavanju – dotle na značenjskom i interpretacijskom planu njemu, kao ideološki zastranjenom i politički angažovanom, mnogo štošta promiče. Od tolikog mnoštva scena i detalja iz „zemlje vukova i samovara“, (zemlje Gulaga i logora), tog „Šestog, slovenskog kontinenta“ prostrane Rusije, bezmalo filmski reprodukovanih i datih naturalistički, jedna scena se naročito izdvaja. Nalik na platna Hijeronimusa Boša ili Brojgela, taj prizor sa moskovskih ulica nosi u sebi neku apokaliptičnu jezovitost što stoji na ivici grotesknog i košmarnog, no čije simbolično značenje piscu pomenutog putopisa kao da potpuno izmiče iz vida. Izašavši iz tramvaja na bulevar osvetljen zelenkastim svetlom gasnih svetiljki, pod gustim naletom snežnih pahulja koje koso padaju nošene jakim vetrom (ljudske prilike tad poprimaju nešto fantomsko i sablasno), Krleža u snežnoj vejavici pred sobom razaznaje komešanje izvoščika, mesara i kolportera, ulični prodavci prodaju „krvavo meso u mokroj novinskoj hartiji“, mašu „tustim ribama”, „ljudi trče preko ulice i nestaju u oblacima magle i snijega“ (rekli smo da Krležino oko sve beleži), da bi se utom iza ugla, sa dna bulevara, iznenada pojavila nekakva ogromna kolona sa crvenim zastavama, krećući se lagano u njegovom pravcu. U toj gomili su neki bradati starci što idu sporo, poštapajući se u hodu, s njima su izmešane i neke žene sa decom, koju drže za ruke i dok tako lagano napreduju, kao kakva grupa hodočasnika ili svečana procesija, oni pevaju neke tužne i nerazumljive pesme. Neobično u tom prizoru jeste to što svi idu sporo, nogu pred nogu i nekako čudno zabačene glave, kao da pogledom blude nekud u visinu, u mutno, vetrovito nebo iz kojeg veje sneg, da bi se potom posmatraču sa strane sve objasnilo kad na uzlepršanim barjacima na čelu kolone, na crvenoj tkanini sa zlatnim slovima, ne pročita sledeće: “Da zdravstvuet trud slepih!“ OKO HODOČASNIKA Pošavši na put sa periferije evropske civilizacije, ostavljajući za sobom sve one naslage „azijskog”, inertnog i zaostalog iz rubnog dela Evrope odakle je krenuo, putopisni subjekt, paradoksalno, očekuje da će upravo tamo kuda ide, na krajnjem odredištu u Aziji, pronaći tu istu dimenziju „evropskog“, sada već višestruko potenciranu utopijskim. Iz činjenice da bi putovanje kroz prostor trebalo da bude okončano u nekom potpuno novom modusu vremena jasno proizlazi da ovde imamo posla sa figurom putnika-hodočasnika, koga na kraju putovanja čeka preobražaj. Putopisac ne putuje u neki realni, konkretni grad već se podvrgava svojevrsnom procesu duhovnog očišćenja i uzdizanja. Kao što nekada za sv. Avgustina nije bilo nikakve sumnje da se „jedini pravi grad svetaca nalazi na nebu“ iz tog razloga što su i sveci (slično kao i ljudi) neka vrsta večitih hodočasnika i nedovršenih bića, te i oni „kroz vreme hodočaste ka Večnom carstvu“, tako isto za modernog doktrinarnog putnika, poput Krleže, krajnja destinacija leži u plavičastim izmaglicama utopije, u prostoru imemorijalnog i neslućenog, u nekoj budućoj Moskvi. Zato je i njegovo polje interesovanja od početka usmereno, u prvom redu, na javni prostor grada, na ulice, trgove i pozorišta, na mesta masovnih okupljanja i mitinga (jer se tu održavaju liturgijski obredi), ne i na privatnost doma (u oblasti sakralnog ljudski stanovi su tek mesto za odmor i predah ili za spavanje). Iz njegove knjige čitalac može sačiniti vrlo detaljan inventar moskovske ulice, no ne i steći sliku o enterijeru stanova iza fasade. U krupnom planu, pred čitaocem se otvara urbani pejzaž Moskve, kao snimljen širokouganim okom pokretne filmske kamere, a na svakom koraku vidno polje biva perforirano nametljivim znacima novog doba u vidu parola, girlandi, trasparenata, crvenih barjaka i sveprisutnih reprodukcija Lenjina. Prepliću se i stapaju plakati i grafikoni vezani za planove sveruske elektrifikacije, rastu uvis dimnjaci fabrika i visokih peći i u svemu tome se za putnika-hodočasnika iskazuju nesumnjivi znaci akceleracije epohe, potvrda snažnog dejstva gravitacije budućnosti. U čitavom Izletu samo na jednom mestu ispod piščevog pera ostaje zabeležen trag o pogledu bačenom u nečiji stan. Dešava se to noću, kraj Katedrale Vasilija Blaženog, gde kroz osvetljene prozore nepoznate kuće Krleža s ulice baca pogled unutra i prenosi ono što vidi, a narativ najednom dobija ispovedni, lični ton: „Piju u rupi čaj bradati ljudi i živo mašu rukama. Mlada, plava žena je ustala i izlila lavor vode na ulicu. Tišina. U daljini se čuje voz. Jedno pseto glođe pokraj mene u tmini kost“ (Pročitajte Integralnu verziju teksta u rubrici Javni radovi)  BETON BR.90  DANAS, Utorak 23. februar 2010.   Piše: Branislav Jakovljević SRBIJA U ČIZMAMA              Zimske beleške o letnjim pritiscima II     MUZEJ NEPROČITANIH KNJIGA Ako brinete šta se dešava sa vašim bivšim profesorima Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite; ako imate noćne more o profesoru ONO i DSZ na koga su njegove kolege sa Filološkog ili PMF-a gledali sa visine; ako ih zamišljate kao novu vrstu Čvorovića koji, umesto portreta Staljina, ispod uglja u podrumu iskopavaju udžbenike koje niko sem njih nije pročitao – ne brinite, jer po svemu sudeći, oni su se bolje snašli nego vi. Ako vas razjeda nemir oko autora tih istih udžbenika; ako zamišljate taj Muzej nepročitanih knjiga – nepročitanih pošto one uistinu nikada nisu ni napisane jer je u njihovo stvaranje uneto sve sem rizika koji jeste sam smisao pisanja – kao neko prašnjavo čistilište bez izlaza, ne gubite san. U toj armiji pisaca i predavača nikada se nije našla šačica posvećenika koja bi se samopregorno isposnički povukla u neko napušteno zdanje čistog socrealističkog dizajna da bi se tu posvetila pretakanju svog znanja, iskustva, i uverenja u uzvišeni borbeni kodeks i tim putem destilisala nebrojene stranice posvećene ONO i DSZ u koane koji bi mogli biti naslovljeni, recimo, Hikakure: knjiga o zastavnicima. Svi su oni sa početkom raspada Jugoslavije dobili pune ruke posla. Neko je trebalo da ukaže na zamke globalizacije, na nove metode specijalnog rata (recimo, „neokortikalni rat” putem ispiranja misli), i da razjasni šta se dešava na ratištima. Vetar iz onog Muzeja nepročitanih knjiga doneo je pokolje i zločine koje je trebalo racionalizovati, opravdavati, ili opovrgavati. Tako je jedan od autora knjige Odbrana i zaštita (Defendologija). Udžbenik za studente viših škola i fakulteta (Nauka, Beograd, 1991) postao centralni autor specijalnog broja časopisa Dveri srpske posvećenog Srebrenici. Radi se o penz. general-potpukovniku prof. dr. Radovanu Radinoviću. „Centralni”, ne samo zato što se transkript njegovog predavanja nalazi u samom središtu temata, već i zato što predstavlja smisaonu osovinu čitave ove sveske. DEČAČKO KAŠNJENJE Ovaj broj Dveri srpskih objavljen je, kako piše u zaglavlju, u Beogradu „na svetog Iliju Gromovnika 2009. l. g.”, što će reći početkom avgusta prošle godine, u vreme zahuktavanja talasa nasilja koji će dostići vrhunac ubistvom francuza Brisa Tatona. Avgustovski temat ne obraća se događajima koji su ga neposredno okruživali, već je pre bio anticipacija događaja koji će uslediti godinu dana kasnije. Naime, njegov datum može se čitati i na sledeći način: „Pred petnaestogodišnjicu genocida nad muslimanskim življem u Srebrenici.” Još jedan način datiranja 43. broja Dveri srpskih mogao bi da bude: „O četvorogodišnjici tribine Istina o Srebrenici”. Na kontinuitet između ovog broja časopisa i tribine koju je maja 2005. organizovalo udruženje studenata Nomokanon ukazuje član redakcije Srđan Nogo, koji reakcije na ovu tribinu uzima kao primer pokušaja „sputavanja istine” o Srebrenici (49). Temat o Srebrenici je nastavljanje tribine drugim sredstvima, i to ne u smislu razvoja misli ili produbljivanja istrage, već u smislu ponavljanja već učinjenog gesta, verovatno i najave novih gestova. Nogo i družina bili su brži od predsednika Tadića i njegovih dečaka. Raskrinkavajući dalekosežne zavere protiv gorepomenute tribine, Nogo ne propušta da pomene „nametanje nekakve deklaracije koju bi trebalo da usvoji Skupština Srbije” (50). Sama činjenica da Dveri srpske ne moraju da rade ništa novo, već samo da recikliraju stavove i tekstove od pre pet godina već dovoljno govori o potpunom nepostojanju javnog govora u Srbiji o zločinima iz nedavne prošlosti. U leto 2009, i dugo pre toga kao i mesecima potom, revizionistički diskurs Dveri srpskih bio je ujedno i jedini diskurs o Srebrenici u Srbiji. Ovo gluvo doba svesti o sopstvenoj prošlosti Dveri srpske koriste da ponove predavanje gen. dr. Radinovića. Temat Dveri srpskih nudi čitav niz diskurzivnih operacija čija je svrha premošćavanje logičkih i činjeničkih lakuna. Tako, Predrag R. Dragić Kijuk izoštrava metod kojim se već deceniju i po koriste „branitelji srpstva”, a koji se sastoji u korišćenju epiteta na isti način na koji su braća Lukić i njima slični koristili metke (i upaljače). Analogan metod, prilagođen „vremenu interneta i sve bržih komunikacija” (59), može se naći kod Aleksandra Pavića, koji citate (skinute sa interneta) koristi onako kako Kijuk koristi epitete. Kao što su to nekad bili udžbenici ONO i DSZ, revizionistički diskurs o genocidu u Srebrenici jeste pre svega jedna vrsta tekstualnosti čija se glavna odlika može opisati kao smislovni makijavelizam. U odnosu na postavljeni cilj, nebitna je proverenost iskaza, pa čak i sam njihov smisao. Autori Dveri sprskih ne haju za kontradikcije, pa ni za potpuni nedostatak smisla čak i na nivou sintakse. Ipak, da u ovom „tematu” postoji sistem ukazuje njegova sama struktura. Središnje, treće, poglavlje („Prećutana istina”) završava se transkriptom predavanja generala Radinovića „Šta se zaista dogodilo u Srebrenici” sa tribine Nomokanona, što ovaj tekst postavlja, fizički i sadržinski, u sam centar sveske. KRIVAJA JE PRAVA Ono što Radinovića izdvaja od ostalih autora temata jeste to što on ne poziva na emocije već na racionalnost. Sledeći ovaj princip, on deli „analitičke činjenice” o Srebrenici u tri grupe (51). Prva se odnosi na kontekstualizaciju operacije „Krivaja 95”. Kao i ostali autori temata, Radinović ni jednom ne pominje Arkana i ostale koji su u leto ’92. žarili i pallili Podrinjem. Prema Dverima srpskim, rat u ovom delu Bosne počinje sa Naserom Orićem. Samu „Krivaju 95” Radinović ocenjuje kao akciju „nižeg taktičkog nivoa” i izričito se suprotstavlja onim tumačenjima koja osvajanje Srebrenice vide kao operaciju koja je iziskivala duge i pažljive pripreme (51). To, ipak, ne umanjuje njenu važnost, jer iako ograničenog cilja, od nje je zavisila sudbina rata u Bosni. Prema Radinoviću, njen cilj bio je da spreči mogući upad Drugog korpusa muslimanske vojske u „centralno Podrinje”, jer bi time ona imala priliku da „praktično dobije rat” jer bi „to faktički značilo presecanje Republike Srpske” (52). Ova nesrazmera između opsega „akcije” i njenog cilja, bar onako kako ih Radinović predstavlja 2005/2009. upućuje na tekst istog autora objavljenog u NIN-u novembra 1994, sedam meseci pre „Krivaje 95”. Tumačeći poraze Vojske RS kod Bihaća i Kupresa, Radinović je tada svoju sigurnost u Vojsku RS objašnjavao time što je ona na svojoj strani imala geostratešku nadmoć, „izgrađenost vojne organizacije”, i „starešinski kadar kojeg bi poželela bilo koja evropska vojska” (NIN br. 2288, str. 23), dok je muslimansko-hrvatska koalicija posedovala, navodno, bolje naoružanje (?!) i brojčanu nadmoć. „Vojska RS neće moći uspešno da ostvari svoj etnički prostor tzv. linijskom ili kordonskom statičnom odbranom, već krajnje aktivnim vojnim metodom koji podrazumeva ofanzivne operacije širih razmera radi odsecanja, razbijanja i uništavanja uklinjenih delova neprijatelja koji su ostvarili prodor u taktičku dubinu RS” (23). Ovo predviđanje nastupajućih poteza Vojske RS deluje potpuno drugačije od Radinovićeve karakterizacije „Krivaje 95” iz 2005/2009, kada je kao glavni cilj ove akcije naveo „svođenja enklave na dogovorene okvire” (52). Na drugu grupu „analitičkih činjenica”, koja se odnosi na deportaciju žena, dece i staraca iz Srebrenice, direktno se odnosi Radinovićeva doktrina narodnog rata, odnosno rata protiv naroda. U LETO 2009, I DUGO PRE TOGA KAO I MESECIMA POTOM, REVIZIONISTIČKI DISKURS DVERI SRPSKIH BIO JE UJEDNO I JEDINI DISKURS O SREBRENICI U SRBIJI. OVO GLUVO DOBA SVESTI O SOPSTVENOJ PROŠLOSTI DVERI SRPSKE KORISTE DA PONOVE PREDAVANJE GEN. DR. RADINOVIĆA Godinu dana pre nego što će za NIN komentarisati dešavanja na bosanskim ratištima, Radinović je ponudio svoju viziju vojske SRJ stručnom časopisu Vojno delo (br 1-2, 1993). U to vreme međunarodne izolacije, raspirivanja hiperinflacije i razvoja kriminala kao primarne privredne grane, Radinović je video „hermetičko zatvaranje srpskog naroda u nepovezane celine” kao osnovni cilj SAD i Nemačke (11). Da bi se oduprla tim pritiscima i u isto vreme približila međunarodnim vojnim i političkim savezima, SRJ je, prema Radinoviću, mogla da se posluži nekim od olako odbačenih principa ONO i DSZ. „Odbrana i zaštita se mora zasnivati na visoko profesionalnom odnosu i angažovanju namenskih snaga i sistema, što ne isključuje potrebu i mogućnost za osposobljavanje i angažovanje najšire shvaćenih društvenih snaga i subjekata, ali pod stručnim nadzorom ovlašćenih državnih organa i u sistemu koji ti državni organi uspostavljaju” (str. 17). Upravo ovakva „visoko profesionalna” vojska, tvrdiće Radinović 2005./9, biće u stanju da akciju „izmeštanja stanovništva” iz Srebrenice izvrši „u najboljem redu, bez ijednog incidenta” (52). Tu se nikako ne radi o „uništavanju uklinjenih delova neprijatelja”. Kada se radi o uklanjanju muslimanskog stanovništva iz Srebrenice, Radinović se „visoko profesionalno” i klinički drži pisanih dokaza. Pre 12. jula, besedi on svojoj pažljivoj publici, „ja vas uveravam, nema nikakvog pisanog traga o tome da je neko razmišljao o izmeštanju civila iz Srebrenice” (52). Naravno da ih nema, jer tu se radi o „stručnom nadzoru” najboljeg oficirskog kadra u Evropi. Postoje, međutim, stvari koje Radinović pouzdano zna iako o njima nema nikakvih pisanih tragova. Kada je reč o trećoj grupi činjenica, koju on karakteriše kao „krunski problem za čitavu priču o Srebrenici”, a to je masovna pogibija bosanskih muslimana, defendolog je objašnjava odlukom 28. pešadijske divizije Armije BiH da izvrši proboj kroz obruč Vojske RS. Ako za naredbu o deportacijama ne zna jer o njima nema pisanih dokumenata, onda Radinović, kaže, „nema pravo da ne zna šta znači proboj iz okruženja kao borbena radnja” (52). On navodi da je Vojska RS postavila niz zaseda, te da je već u prvoj stradalo „800 do 1000 muslimanskih vojnika i vojno sposobnih muškaraca” (53). I tako najmanje šest puta. I sam, tobože, zaprepašćen odlukom bosanske vojske da krene u marš ka Tuzli, Radinović nema druge nego da slegne ramenima: „Ja zaključujem da je ta divizija u stvari žrtvovana”. U slučaju da publika nije shvatila poruku, predavaču sa Vojne akademije nije teško da ponovi: „Da je mene neko tog dana pitao kako će se provesti ta kolona, ja bih rekao da će ona sva biti uništena. Verujem da je njihova vrhovna komanda to očekivala, da će se to dogoditi, i bila je, praktično, žrtvovana” (52). Time Radinović uspostavlja motiv koji se pomalja u svim poglavljima temata. Milivoje Ivanišević se tronuto pita zašto su pripadnici 28. divizije „otišli od svoje dece, roditelja i supruga” (30), a Dr. Srboljub Živanović iznosi najnovije podatke o izveštajima da su „američke službe platile u zlatu Naseru Oriću da pobije veliki broj svojih muslimana da bi SAD mogle da optuže Srbe za genocid” (47). Iz stranice u stranicu, Musliman, Srebreničanin, gubi konture ljudskog bića i postaje nešto što je apsolutno Drugo: monstrum ili žrtva. Time pripadnici srpskih snaga postaju ne samo osvetnici već i instrument u ovom gotovo ritualnom prinošenju ljudske žrtve. Njihova izuzetost iz ratnih zločina u Srebrenici zasnovana je ne samo na ideji o nevinosti branitelja, pravdi osvetnika, herojstvu oslobodioca i profesionalizmu vojnika koji obavljaju svoju dužnost, već i na nedodirljivom položaju žreca. Ova pasivna aktivnost srpskih zločinaca samo je prividno paradoksalna. Sa jedne strane žrec je izvršitelj, onaj ko deluje svojom pasivnošću. Sa druge strane, cilj njegovih dela je krajnja pasivnost, odnosno smrt. On je onaj koji ono što je njemu slično sprovodi u smrt, tu krajnju Drugost. Usredsređeni na nesličnost, ne-ljudskost drugog, oni zaboravljaju na sebe. Ako je političko i vojno vođstvo bosanskih muslimana žrtvovalo Srebrenicu, da li su nenaoružani seljaci iz Sasa, Siljkovića ... Kravice bili takođe žrtvovani? Šta su radili i gde su bili oni koji je trebalo da im pruže zaštitu dok su njih pljačkali, palili i klali? Radi se, na kraju, o vojsci koja ima organizaciju kao svoju zavidnu prednost. Da li je nekome tada koristila njihova žrtva? Ko je sada koristi? U koje je svrhe instrumentalizuje, time im zadajući drugu smrt? VERUJUĆI I VOJUJUĆI SRBI Između 1991. i 1993. general Radinović uredio je tri ključna tematska broja Vojnog dela, što dosta govori o položaju ovog generala kao vodećeg vojnog teoretičara i ideologa u senci tokom raspada Jugoslavije. Gotovo svaka njegova procena iz uvodnika ovih temata potpuno je pogrešna i, ispostaviće se, pogubna za državu na čijem je platnom spisku. Na početku 1991. zatičemo Radinovića u ulozi generala još uvek silne JNA koji, žaleći zbog sve izvesnijeg raspada SSSR-a (1-2/91, str. 14), otvoreno zvecka oružjem i preti ratom svakom, kod kuće i na strani, ko podržava otcepljenje severnih jugoslovenskih republika. General je izričit: „Jugoslavija kao država mora opstati” (18, kurziv u originalu). Ono što se Radinović uopšte i ne trudi da prikrije jeste da ovo insistiranje na Jugoslaviji podrazumeva da vojska zadržava monopol oružane sile, čime potpuno ogoljava svoju prirodu profesionalnog provajdera zaštite. Nekoliko meseci kasnije, dok „karikaturalne” teritorije (20) bivših republika postaju države, Radinović ukazuje na „strane sile”, pre svega Nemačku, kao na motor raspada SFRJ. I dalje samouveren, on još uvek maše oružjem i preti širim evropskim sukobima. Godinu dana kasnije, dok u Bosni bukti rat, a „oblik” države se sveo na olupanu i na brzinu skrpljenu SRJ, Radinović insistira da je mir njen „trajni interes” (1-2/93, str. 20) dok „neki centri moći u svetu nastoje da razbiju Jugoslaviju kao državu (…) jer je ona objektivna smetnja svim imperijalnim namerama i ciljevima prema Balkanu, jugoistoku i jugu Evrope” (14). Već iz ovoga se može naslutiti zaključak do koga će Radinović doći na kraju svog predavanja dvanaest godina kasnije, u raspravi o „trećoj” (zapravo četvrtoj – prim. autora) „srebreničkoj priči”, koja se tiče pogubljenja ratnih zarobljenika (Dveri 53). Radinović se ograđuje da o tome „nema podataka nikakvih, a nema ni tužilaštvo [u Hagu]”. Međutim, to ga ne sprečava da precizno i „analitički” zaključi ko je odgovoran za masovno streljanje: „Ali hoću da podvučem krivicu, za mene je najveća, čitava odgovornost na celokupnom sistemu UN” (54). Upoređivanje Radinovićevog predavanja sa Pravnog i njegovih procena, preporuka i pretnji iz doba raspada SFRJ nikako ne znači da su zločini poput onog u Srebrenici začeti u štabovima generala JNA. To bi mnogi iz Dveri sprskih hteli da čuju. Jedan od urednika, Boško Obradović, u uvodniku „Paljenje srebreničkog Rajhstaga” tvrdi da zločine u Bosni nisu počinili „verujući Srbi”, već „bivši komunisti, udbaški supervizori, novopečeni nacionalisti i tajni agenti stranih obaveštajnih službi” i pita „Da li je Jugoslovenska narodna armija bila sprska vojska?” (6). Slaganje ovih mladosrba i starogenerala uspostavlja se na jednom mnogo dubljem nivou, na nivou na kome se, budući zasnovane na radikalnom negiranju Drugog, međusobno prepoznaju i prožimaju militantna i militaristička misao. U vreme dok je na stranicama NIN-a delio mudrosti o ratu u Bosni, Radinović je u tekstu „Moć i nemoć vojske u raspadu Jugoslavije” (Sociološki pregled Vol. 28, br. 2, 1994) ponudio naučnu analizu urušavanja JNA. Tezu o „Nemoći vojne moći” u isto vreme počeo je da zastupa i Miroslav Hadžić, koji je ovaj paradoks objašnjavao činjenicom da je JNA sebe videla pre svega kao ideološku armiju koja je ostala bez ideološke države (Hadžić, Sudbina partijske vojske, 99). Ovakve analize ne samo da su netačne i da na neoprostiv način opravdavaju ponašanje JNA tokom devete decenije prošlog veka, već zamagljuju izvore i položaj militarizma u Srbiji do dana današnjeg. Ono što Radinović i Hadžić maskiraju tezom o JNA kao vojsci zasnovanoj na ideologiji jugo-socijalizma jeste postojanje jedne mnogo dublje ideologije svojstvene vojsci bez obzira kojoj državi služi. Osnovne vrednosti ove militarističke idelogije jesu samo-interes i samo-održanje same vojske. JNA nije bila samo vojska jugosocijalizma, već jedna prežderana, lenja, razmažena i debelo privilegovana vojna klasa. U uslovima rata, ona se pretvorila u jednu kukavičku i zločinačku armadu koja je pre svega gledala da zaštiti sebe i svoj opstanak, makar i po cenu života sopstvenih regruta i rezervista, kao i civila koje je trebalo da štiti. U nekadašnjoj Jugoslaviji govorilo se da se federacija sastoji od sedam republika: šest teritorijalnih, i jedne koja se prostire kroz celu zemlju, JNA. Njeni najveći kritičari tokom devedestih ovu vojsku-državu optuživali su da jedino što zna da radi jeste da se povlači. Ali, uzmemo li militarističku ideologiju u obzir, ta povlačenja poprimaju simboličko značenje osvajanja. Srbija je krajnji domet ovog negativnog pohoda. Ona je logor u kome se ova kolona napokon ušančila, i iz koga nema gde dalje. U međuvremenu, vrhovne komande i štabovi su prošli kroz bezbroj promena i preraspodela. Neki generali su završili i na optuženičkoj klupi u Hagu, a neki, kao Radinović, kao sudski veštaci. To sve nikako ne znači i raskid sa ideološkim nasleđem te vojske. U međuvremenu ona se utopila u novu državu i postala njen sastavni deo. Kao kad zalutala osvajačka horda poslednji put podigne šator, jer dalje ne može, i polako postane deo sredine u kojoj se našla. Iz ovakvog srastanja „verujućih” i vojujućih Srba rađa se nova religija. Njeni pripadnici ispovedaju tuđe, a ne svoje grehe. Dveri sprske su šapat i zveket iz te ispovedaonice (Pročitajte Integralnu verziju teksta u rubrici Javni radovi)  BETON BR.89  DANAS, Utorak 9. februar 2010.   Piše: Davor Beganović SCIENTIA POSTAPOCALYPTICA   Četiri autora iz Jagnjeta Božjeg i zvijeri iz bezdana     Tjeskobna je ali istovremeno i otrežnjujuća činjenica da se bosanska filozofija, politologija, sociologija, pa i znanost o kulturi ni za vrijeme rata a ni po njegovu završetku gotovo uopće nisu bavile teorijom građanskog rata. Ozbiljne se diskusije vođene u tome smjeru mogu pronaći u tekstovima Uge Vlaisavljevića i Senadina Musabegovića, ali su politički verificirane instancije moći od kojih se očekivalo oficijelno djelovanje čija je zadaća bila ozbiljno se zabaviti takvim pitanjem doslovce potonule u katastrofičkome diskurzu. I ne samo to: sam je katastrofizam stupio u osvajački pohod koji je doveo do općeg ogrubljenja javnosti, što je, opet, za posljedicu imalo nacionalističko ujednačavanje školskoga sistema. Ono što je pri tome zaprepašćujuće i skandalozno jest kratko trajanje kulturalnoga pamćenja i zapostavljanje sjećanja na zločine prošloga građanskog rata. Osobito je to upadljivo usporedi li se sa sličnom situacijom u Europi 17. i 18. stoljeća i s ogromnim brojem knjiga i rasprava posvećenih problemu društvenoga pristupa krizi. U svima se njima nastoji stvoriti manje ili više diferencirana slika opasnosti nastupajućeg građanskog rata ili onoga koji se već nalazi u toku. Element koji u (post)jugoslavenskome društvu nedostaje jest Kulturkritik. U usporedbi s njezinim polaganim nastajanjem u doba prosvjetiteljstva, mislioci na Balkanu nisu se pokazali sposobnima ponuditi iole odgovarajuću varijantu. Ostali su izolirani u svojoj autističnoj ustrajnosti s obzirom na razlikovanje vlastitog i tuđeg što je, u krajnjoj konzekvenci, dovelo do cvjetanja rasističkih ideja. ZNANSTVENO PRERUŠAVANJE JAGNJETA Postapokaliptički diskurz Kulturkritik koji se intenzivno širio po novinama i časopisima pseudoznanstvenu inačicu pronašao je u tekstovima teoretičara rase Fuada Saltage (Anatomija srpske destruktivnosti, 1995), najznačajnijeg predstavnika neorasizma u redovima Bošnjaka. Kao stanovitu protutežu Saltagi na srpskoj strani promotrit ću zbornik tekstova Jagnje Božije i zvijer iz bezdana (1996). Ova knjiga nosi podnaslov Filosofija rata. Naravno da je ta filozofija, upravo onako kao što je kod Saltage bio slučaj sa znanošću, pseudofilozofija. Važno je zamijetiti znanstveno prerušavanje zbornika. Svi prilozi su opskrbljeni tipičnim aparatom: sažecima, ključnim riječima, fusnotama, čak se i strana imena, što se protivi srpskom pravopisu, ne pišu fonetski već etimološki. Ta je maskarada potrebna kako bi se nečemu što sa znanošću nema veze pridao znanstveni obol. Tenor tekstova jest ekskulpacija Srba od bilo kakve krivnje za ratove koji su izbili u Jugoslaviji nakon njezina raspada. Pri tome je u igri, upotrijebim li imagološku terminologiju, strategija koja se dijametralno razlikuje od Saltagine: dok on radi uz pomoć heterostereotipova, autori se zbornika koriste autostereotipovima i tek ponekad otklizavaju u vrednovanje ili snižavanje vrijednosti drugoga. Kako bih ostao u okvirima Bosne i Hercegovine ovdje ću promotriti tri teksta bosansko-srpskih autora, dok ću ostale (u najvećem dijelu pravoslavne svećenike) ostaviti po strani; pri tome ću učiniti jedan izuzetak, koji se može protumačiti i kao programatski motiviran: ukratko ću se pozabaviti prilogom Amfilohija Radovića, enormno utjecajnog svećenika-redovnika i dojučerašnjeg pretendenta na položaj patrijarha SPC. AMFILOHIJE RADOVIĆ Tekst Amfilohija Radovića „Sveti Petar Cetinjski i rat“ usmjeren je na legitimiranje srpskog agresorskog rata u Jugoslaviji devedesetih godina prošloga stoljeća. Pri tome se koristi više puta spominjanom strategijom Kulturkritik – zahvaćanjem u prošlost. Osoba koja događaje u sadašnjosti treba opravdati i naknadno ovjeroviti jest „Vladika crnogorski“ Petar I Petrović, koga Amfilohije isključivo označuje kao „Svetoga Petra“. On je vodio tri rata: jedan protiv sebe samoga, drugi protiv unutarnjeg i treći protiv vanjskog neprijatelja. Prvi je za Amfilohija uzvišen, ali ipak marginalan, dok druga dva zaslužuju veću pažnju. Upravo na tom ključnom mjestu on se služi jednim toposom, štoviše doprinosi njegovoj daljnjoj izgradnji, koji će i u ostalim prilozima biti od iznimnog značaja – viteštvo. „Zato i kada ratuje, on ratuje na viteški način.“ No, što znači viteški? Odgovor na to pitanje Amfilohije ostaje dužan. On se povlači u nejasnu metaforiku koja mu omogućuje da nešto čemu bi zapravo trebalo objašnjenje a priori definira kao pozitivno. Bez toga objašnjenja ne preostaje nam ništa drugo nego da viteštvo shvatimo kao oblik duhovne otmjenosti. Rat protiv neprijatelja vodi se samo ako je nužan. Istinski vitez iskušava sve mogućnosti kako bi ga izbjegao: „On se neprekidno trudi – pišući pašama i vezirima, i onim hercegovačkim, i bosanskim, i skadarskim, pišući Napoleonovim generalima, i sa njima se susrećući – da se izbjegne svako krvoproliće, svaki sukob. I maksimalno se pri tome ponižava i smirava.“ Drugi za Amfilohija ne igra nikakvu ulogu. Postoji jedna pozitivna figura koja se bori za dobrobit svih koji tu dobrobit shvaćaju kao takvu. Drugi su krivi jer Sveto ne mogu ili ne žele opaziti. Naravno, ovdje nije riječ o Petru I Petroviću a ni o 19. stoljeću. Viteško, otmjenost i moralna nadmoć jesu komponente koje valja alegorijski primijeniti na Srbe i Crnogorce s kraja 20. stoljeća. One služe legitimiranju jednoga rata koji im je nametnut i kojega ne tumače kao oružani sukob, već kao borbu pravde protiv nepravde. Stoga rat postaje etička prigoda. Prvi koji je tu „filozofiju“ prizvao u život kao ratnik i pjesnik bio je Radovan Karadžić. RADOVAN KARADŽIĆ Njegov prilog „Da li je ovo bio rat?“ stoga valja razumjeti kao kulturnokritičko opravdanje vlastitih djela za vrijeme rata u Bosni i Hercegovini. On konkretizira historijsko-alegorijsku figuru iz Amfilohijevog teksta i za Bibliju u kojoj se, u Daničićevu prijevodu, ekstenzivno primjenjuje i može se smatrati standardom. Autor se poziva na svoj raniji tekst u kojemu analizira fotografiju na kojoj se vidi Arapin kako drži odsječenu glavu jednoga srpskog civila. Povod je nastavku informacija da je sestra Srbina kojemu je odrubljena glava izvršila samoubojstvo. Neverificirani samoubilački čin u kulturnokritičkom obratu prenosi se u zlatnu prošlost, u mitsko vrijeme   prevodi je u suvremenost. Unatoč tomu ta figura ostaje anonimna. Njezina se alegorijska funkcija doduše retorički razrješuje, no još uvijek se zadržava visok stupanj kodiranja. Konkretno se prikriva iza anonimnog ratnika koji se vraća u domovinu. Parataksa ubrzava ritam pripovijedanja i povećava napetost: Ratnik se vraća u svoj kraj, svoje selo, kući. Vitez. Praslika. U predahu rata vraća se onima koje je ostavio, sa kojima se dirljivo opraštao kad se uputio da ispuni svoj viteški poziv, jer je negdje, u nekim prestonicama, politika postala nedovoljna, pa je odlučeno da se ta „politika nastavi drugim sredstvima“, kako bi rekao Clauzewitz (sic!). No, promotri li se ovaj početak pripovjednoga teksta pažljivije, u oči odmah upada iznimno važna stvar: mi ne znamo gdje je otišao ratnik. Zašto se uopće negdje zaputio? Što ga je potjeralo od kuće? Svi faktori kojima bi se motiviralo kretanje su izostali. Ono što je prisutno jest putanja vraćanja a tek su u njoj sadržani motivi budućih akcija: on pronalazi svoju kuću razorenu, obitelj iskorijenjenu. To je polazišna situacija koja je tipična za pripovjedne tekstove iz korpusa južnoslavenskog epskog usmenog pjesništva. Zbog osvete vitez započinje svoj bojni pohod protiv neprijatelja. No, taj je pohod u Karadžićevom pripovjednom tekstu izostavljen. Ono što je započelo kao narativ raspršuje se u nizu poopćavajućih iskaza koji nisu u stanju izgraditi pripovjednu motivaciju, već opravdanje za ratnička djelovanja pronalaze u filozofiji povijesti shvaćenoj kao genetski uvjetovanoj instituciji, a koja posreduje duboku, urođenu mržnju protivnika: Naš ratnik, koga po svetu zovu imenom „bosanski Srbin“, uvek je trpeo koliko se moglo trpeti. Nema pod kapom nebeskom trpeljivijeg naroda od ovoga, zvanog „bosanski Srbi“. Sva svoja duhovna blaga vekovima je čuvao zaključana u grudima, ne ispoljavajući ih potpuno ni kada je sam sa sobom. Pravio se nevešt i neuk, a u suštini je bio plemić i vitez. Ukrivao je svoju srpsku suštinu, da bi je sačuvao. Ali komšiju-ubicu nije mogao da prevari. U svakom ratu ubica je razarao njegove grudi u potrazi za njegovom skrivenom, srpskom suštinom. I zatirao je sve srpsko, do ptice na grani, kako bi istrebio i iskorenio, onako kako je car Irod radio. Karadžić se ovdje koristi biblijskom metaforikom (navodno se uništenje srpskoga stanovništva izjednačuje s ubijanjem židovske prvorođenčadi što ga je zapovijedio kralj Herod), kako bi se otkrilo srpsko „biće“ koje tu naciju tjera na pretvaranja kako bi mogla preživjeti ili joj podaruje uzvišeniju moralnu poziciju jer je prinuđena krenuti u rat. I još više: sama je egzistencija Srba casus belli. MLADEN ŠUKALO¹ Korak dalje u izgradnji eshatološke pozicije kreće se Mladen Šukalo u svom tekstu „Pukotina stvarnoga, nastavak“. Njegova se biblijska pozadina ponajbolje očituje u upotrebi imperfekta, glagolskog vremena potpuno neprilagođenoj normalnoj znanstvenoj komunikaciji. To gotovo izgubljeno vrijeme karakteristično je za epske pjesme, ali i upravo   epskih junaka. Upravo je stoga imperfekt toliko važan. U gramatičkome smislu on zvuči arhaično, ali na semantičkoj razini gradi prijelaz u pravcu eshatologije Kulturkritik: Prije četiri godine napisah tekst pod naslovom „Pukotina stvarnog“ gdje se proglasih žrtvom literature i gdje pisah o jednoj fotografiji. Kao intertekst Šukalu služi tužbalica sestre Batrićeve iz Njegoševa Gorskog vijenca. Sjetit ćemo se uloge koju je Njegoš igrao kod Vladimira Vujića (nanovo otkrivenog filozofa iracionalizma) i vidjeti da se u sedamdeset godina jedva što promijenilo u recepciji. Uvijek kada se radi o prizivanju vremena slave i on je tu. Pri tome je analogija najmoćnija figura misli koja je sposobna premostiti distancu i ponovno uspostaviti izgubljeno jedinstvo prošlosti i sadašnjosti. Sestra Batrićeva zapijeva, leleče, a druga Sestra, Sestra Bez Imena, dopunjava; jedna nariče, druga leleče o istom bratu, Bratu o kojem roman zbori, roman ovovremeni kao i nekadašnji. Anonimna žena u ovoj pseudobiblijskoj dekoraciji nastupa kao figura koja, ponovno ustala nakon Strašnoga suda, kuje jedinstvo vremena što su se razdvojila jedno od drugoga. Karadžićev je „vitez“ pronašao svoj ženski pendant. PREDRAG LAZAREVIĆ Njegoš je prisutan i u posljednjem prilogu koji me ovdje zanima, naime napisu „Srbi i rat“ Predraga Lazarevića. No on se u njemu pojavljuje više kao moralna instanca, negoli kao aktualna ličnost. Lazarević proširuje povijesnu perspektivu kako bi njome obuhvatio i srpski srednji vijek. On se služi određenim floskulama koje mu pomažu da Srbe prikaže kao moralno superioran narod. Tako tvrdi, na primjer, da je osveta bila nepoznata u srpskoj književnosti. Dospjela je u nju tek s partizanskom književnošću, po završetku Drugog svjetskog rata. No, samo ju se trpjelo kako bi odmah po njezinu raskrinkavanju kao partizanskoga mita i nestala. Osobito je važan njegov pokušaj rehabilitacije glavnih likova srpskog nacionalizma i antisemitizma. To su episkop Nikolaj Velimirović i general Milan Nedić, premijer kvislinške vlade u Beogradu za vrijeme Drugog svjetskog rata. Akcija spasavanja je oklijevajuća, zbiva se na rubovima teksta kao da Lazarevićem još uvijek vlada strah pred antifašističkom doktrinom komunizma. Unatoč tome ona je i više nego evidentna, a novi kvalitet koji sobom nosi valja tražiti u pseudohistorijskome luku kojega napinje. Nedić se posmatra u istome kontekstu s Carom Dušanom kao uskrsnuće mitološke figure srpskoga srednjevjekovnog vladara. U Lazarevićevim autobiografskim sjećanjima Nedić, pod čijom je vlašću Srbija praktički očišćena od Židova, uzdiže se do figure spasitelja srpskoga pučanstva s one strane granice matice zemlje ¹Mladen Šukalo (1952), profesor na banjalučkom Filološkom fakultetu, na predlog bivšeg glavnog i odgovornog urednika NIN-a Slobodana Reljića, prošle godine je postao član žirija NIN-ove nagrade kritike za roman godine. (prim. red.)  BETON BR.88  DANAS, Utorak 26. januar 2010.   Piše: Mirnes Sokolović OD PO-ETIKE TAKOĐER NEĆE NIŠTA BITI   Melanholični esej o bolnim izjavama Karahasana i Sidrana Principijelno gledano, mi ovdje živimo tako teško i tako loše da ne bismo trebali imati ni moralnih, ni patriotskih obzira. Radi se o tome zna li netko posao ili ne zna. A Kusturica ga zna... Bitno je da je on veliki režiser, nije genijalan kao Tarkovski i Bergman, ali njegovo režisersko umijeće nema veze s njegovom ideologijom. (Abdulah Sidran, Intervju, Globus br. 979) Imao je tu nesreću da u trenucima dubokog povijesnog previranja sebi na leđa natovari pretežak teret. Vjerujem da bi malo ko na njegovom mjestu bio kadar u tom vremenu ponijeti se značajno drukčije... Ako ima (potencijala za književni lik), ja bih ga predstavio kao žrtvu povijesti. Ali u čisto emocionalnom smislu, ja nisam u poziciji za tako nešto. No, povijest je puna takvih ljudi. Karadžić je izmanipuliran od strane onih koji su stajali iza njega, a koji i danas neometano uživaju moć. Uprkos tome, moramo se nadati pravdi, potpuno svjesni da ona ne postoji. (Dževad Karahasan, Radovan Karadžić je žrtva povijesti, Dani br. 638)     VJEČITO STANJE KETMANSTVA Možda je došlo vrijeme da konačno prekinemo s pustim nadanjima i završimo sa upornim samoobmanama: godinama nakon što se postmodernizam utopio u ratnoj kanonadi, ostavljajući svoju protegnutu lešinu da trune do danas, u obzorima postjugoslovenskog kulturnog i društvenog prostora nije se još uvijek pojavio jedan povijesnopoetički konstrukt koji bi upamtio poetički dokumentarizam antiratnog pisma, koji bi se sjećao literature kao mehanizma za legitimizaciju praksi centara moći, čime se osamdesetih godina podržavala proizvodnja nacional-ideologema u kulturi, što je umnogome i anticipiralo rat; budemo li još precizniji, takav izostanak, to prokockano veliko (krvavo) iskustvo nakon kojeg su se u kulturi neke stvari morale promijeniti, još su tragičniji u užim bh. okvirima gdje se antiratno pismo konstituisalo u širokim povijesnopoetičkim razmjerama, gdje je prilika za postratno uspostavljanje sistema koji će promišljati autorovu društvenu odgovornost bila daleko najviša, gdje se trauma otjelotvorila u punom društvenom horizontu, da bi u postraću sve završilo u kulturnom stanju ponovnog moralnog relativizma i instrumentalizacije traume, u poimanju pisca kao lovca na leptirove, u konstruisanju nacional-kanona kao nužnosti, što su predstave iza kojih se kriju sasvim konkretne totalitarističke strategije nacional-elita, koje će uskoro sve zarobiti legitimizirajući se kao vrhunaravno dobro. Jer, ma koliko se nacionalni kanon (poglavito bošnjački) dičio povijesnopoetičkom strukturom samog antiratnog pisma, postavke tog konstrukta će svagda odbacivati – jer zahtjev za autorovom društveno-političkom odgovornošću, usmjerenost prosedea na svjedočenje, te uopšte na nezavršenost stvarnosti, sociokulturna hermeneutičnost književnih formi, jesu poetičke postavke koje će razobličavati savršenu zaokruženost nacionalhiperrealnosti, potičući autora na disidentstvo. Nacionalna lakirovka povijesnih događanja, te teoretičarski zahtjevi koji literaturu otjelotvoravaju na sliku i priliku panteona lijepih duša, svojim kolektivističkim i totalitarnim formama, blagodareći institucionalnoj moći, čitavu kulturu usmjeravaju prema vječitom stanju ketmanstva i poništenju svih po-etičkih vrijednosti. Upravo takve strategije su proizvele svjetonazor unutar kojeg se svako insistiranje na pojedinčevom iskustvu, na vjerodostojnosti pojedinčeve boli i patnje od povijesti, čime se narušavaju historiografski nacional-ideologemi, proglašava kao neoprostivo sagrešenje o patnju čitavoga naroda, koju valja uobličavati u viktimizacijskom ključu; razvedeni (centralno/istočnoevropski) sistem o autorovoj po-etičkoj odgovornosti i o angažovanosti literature iz istih centara moći se proglašava kao neshvatljiva profanizacija literature, kao zanemarivanje njene suštine, o kojoj je smiješno uopšte i govoriti nakon što se književnost prestruktuirala od Gulaga i Holokausta naovamo, odgovarajući na izazove epohe koji su njenu ulogu osporili u širokim kulturnim i društvenim razmjerama. U takvom kontekstu (kojeg smo ukratko pokušali ocrtati) zaista se licemjerno (ili pak djetinje naivno) iščuđavati nad moralnom blaziranošću amblematskih figura nove epohe zarobljenosti - tačnije nad posljednjim izjavama Dževada Karahasana i Abdulaha Sidrana, koje su citirane u zaglavlju teksta. Te dvije izjave su samo dva momenta jednog kontinuiteta, koji uspostavlja bošnjačka kultura u svom putovanju ka konstantno snivanom dobu zrelosti i prevashodstva, spuštajući se sve niže kanjonom sopstvenog sunovrata: ne treba zaboraviti da je taj kontinuitet odavno anticipiran idejama o troprstim šejtanima i krmećim sinovima, da bi se polagano postamentirao u diskursima tipa njihove-majke-će-rađati-komade-leda-umjesto-novorođenčadi ili njihova-novorođenčad-će-se rađati-s-krvavim-zanokticama, kako bi se konačno uspostavio u vehementnoj polemičkoj izjavi: sjeme-ti-se-dabogda-zatrlo. Dakle, svaka disonanca između diskurzivnog polja koji u bošnjačkoj kulturi tkaju centri moći od rata naovamo i retorike novih bošnjačkih bardova jeste samo prividna: odnosno iscrpljuje se u prividnoj proturječnosti i lažnoj polifoniji koju su svojim izjavama uspostavila dva pomenuta pisca, protustavljajući se takvom izdajom dobrim nacionalnim i patriotskim uzusima, te se ogrešujući o temeljne zakone (tobože postojećeg) javnog morala, na što se osupnula svekolika javnost koja je na kraju pokazala tek svoju nacionalnu bolećivost. Zavađenost i diskrepancija između dva diskursa, to jest između verbalnoideološkog vidokruga bošnjačke elite koja je u postraću kanonizirala nacionalnu kulturu, i gledišta dvojice pisaca koja su eksplicirali u rečenim izjavama, u osnovi je nepostojeća, budući da je u njihovom govoru prisutna ista moralna neosjetljivost te odricanje društvene i po-etičke uloge literature i odgovornosti autora, što su kulturne postavke koje su u postraću afirmirali aktuelni centri moći, uspostavljajući bošnjačku tradiciju kao mjesto neminovnog kontinuiteta zasnovanog na encijalističkim strukturama, koje kroz stoljeća ostaju nedodirljive u svim sociokulturnim gibanjima formi. U ime takvog konstruisanja valjalo je u kanonu cenzurirati čitavu strukturu antiratnog pisma, koja je dodatno pripitomljena i osiromašena marginalizacijom djela nebošnjačkih autora koji govore o ratu iz pozicije stvarnog svjedoka ili žrtve (V. Mrkić, M. Jergović, I. Lovrenović, N. Veličković, I. Ladin, M. Vešović, J. Jurišić, D. Brigić, etc). FALSIFICIRAM, DAKLE POSTOJIM Kada Karahasan kaže da bi Karadžića predstavio kao žrtvu povijesti, onda on zanemaruje svaku faktičnost čitavog slučaja - autor razmišlja o klasičnom modernističkom novohistorijskom uobličenju, i tada je umjetnička istina jednostavna: historijske sile (kao da je u pitanju imaginiran slučaj) u jednom trenutku su zarobile pojedinca, protiv njegove volje ga skolile i natjerale na izvršenje zla, na leđa mu natovarivši pretežak teret (simetrična fabula i savršeni kič!); svojom tvrdnjom da bi se malo ko na njegovom mjestu bio kadar u tom vremenu ponijeti značajno drukčije, Karahasan zanemaruje čitavu tradiciju antitotalitarističke evropske književnosti XX vijeka - jer, potrebno se upitati, šta je onda s intelektualcima i piscima poput Manna, Šalamova, Brodskog, Solženjicina, Bulgakova, Ahmatove, Mandeljštama, Cvetajeve, Piljnjaka, Babelja, Kovača, Davida etc? Da li su njihove disidentske geste i angažmani bili bespotrebni? Da li je onda njihova žrtva uzaludna, jer su mogli jednostavno kao pjesnik i intelektualac Karadžić podleći preteškom teretu? Nasuprot faktografskom prosedeu i po-etičkoj svijesti u uobličenju povijesnih zbivanja, Karahasan esencijalistički favorizira kategoriju sudbine koja je jednu biografiju obilježenu moralnim posrnućem opravdala kao produkt mistificiranih sila povijesti, što se priključuje na sveopću kulturnu tendenciju zatvaranja nezavršenih formi i diskontinuiteta u epsko jedinstvo i trend esencijalizacije povijesnih konstanti u kanonu. Svako insistiranje na dokumentu, na diskontinuitetu, na citatu stvarnosti, na svjedočenju, na otvaranju puta ka istini povijesnog zbivanja - što su sve dimenzije koje je literatura otvorila u - Karahasan potpuno zanemaruje Fotografije u broju: Amer Tikveša   favorizirajući ličnu perspektivu na konkretne povijesne događaje, koje oblikuje sukladno vlastitim modelima, čime se literaturi odriče svaka sugestivnost i autentičnost u približavanju istini historijskih zbivanja, odnosno njena uloga u formiranju meritornog sistema znanja u poimanju konkretnog povijesnog događaja/ličnosti, čime bi se umaknulo falsificiranju povijesnih činjenica. ignoratizma i nepostojanju po-etičke odgovornosti u kulturnoj tradiciji koja je kanonizirana, u čemu treba tražiti nukleus koji je generirao potonje Karahasanove i Sidranove diskurse, ali i uopšte neangažiranost i neosjetljivost inih autora, čime se sve uspostavljaju kulturni i društveni kontinuiteti koji obilježavaju strukturu epohe kojoj nazočimo, što su sve postavke koje jamačno u budućnosti   Karahasanov diskurs je raspršen postmodernističkim relativizmom, čija je averzijaprema istini, moralu i objektivnosti odavno prokazana: jer, kako piše Terry Eagleton, “suprotnost intelektualnom autoritarizmu nije skepticizam, mlakost, ili uvjerenje da je istina uvijek negdje u sredini. To je spremnost da prihvatimo kako se vi isto tako možete držati svojih temeljnih načela kao što se i ja držim svojih. Doista, samo uz takvo priznanje moći ću poraziti vaše neandertalske predrasude” (Teorija i nakon nje). Fatalna manjkavost pluralističkog karaktera modernih društava, kako piše Charles Taylor, pored svih preimućstava, jeste to što neprestano pomućuje moralne okvire (te onemogućuje moralnu ontologiju) na osnovu kojih bi se sopstvo trebalo pozicionirati, priključujući se u zajednički prostor govora i stava zajedno sa sagovornicima s kojim dijeli značenja, ravnajući se prema hiper-dobru koje bi se u moralnoj topografiji konačno trebalo konstituisati i nametnuti kao orijentir svojom kvalitativnom superiornošću. Takvo šta onemogućuje, dakle, formiranje moralne paradigme koja će biti relevantna i meritorna u širokim društvenim razmjerama, jer instrumentalizirani pluralizam svojom poliperspektivnošću može omalovažiti i relativizovati svaku činjenicu i moralni stav. SVE BILO JE ESTETIKA Dakle, prigodom poimanja povijesnih zbivanja, prostor za lične projekcije zbivanja i sopstvene perspektive, pogotovo kad se govori o stvarnim ljudima i žrtvama, jeste znatno sužen - i takvo što bjelodano demonstrira literatura svojom preobrazbom kojom je otvorila prostor činjenicama i stvarnim svjedocima. Afirmirati intelektualnu mlakost, relativizovati moral i objektivnost, prevoditi stvarna iskustva u papirnate romane, u muzej voštanih figura, u panoptikon, biti posvećen uspostavljanju nekih vlastitih projekcija, u ime čega se lakiraju činjenice i konkretna povijesna zbivanja, u ime čega se omalovažava projekt približavanja istini, znači anakronizirati literaturu, znači ignorantski zanemariti velika povijesnopoetička gibanja koja je u ime etičkih izazova literatura prešla, znači stati na put dugo očekivanoj formaciji koja je u južnoslavenskom okružju konačno mogla uspostaviti poetičku odgovornost književnosti. Sve to također znači kanonski anulirati poetičko iskustvo antiratnog pisma ili poetičkog postmodernizma (Kiš, Kovač, Pekić, David), što nije samo demonstrirano u Karahasanovoj izjavi koja je (u suštini prividan ali) ekces u odnosu na monolitnu nacional-retoriku, nego je prisutno i u cjelokupnoj postamentiranosti samog bošnjačkog kanona te nacionalnih angažmana i djela novoproglašenih bardova u Bošnjaka (Karahasan, Sidran, Ibrišimović, N. i Dž. Latić, Z. Ključanin). Jasnovidno je to i iz Sidranove izjave u kojoj se otkriva totalna neosjetljivost za aktuelni trenutak i epohu uopšte, što je sažeto u nevjerovatnom paradoksu prema kojem se odgovornost pisca i intelektualca smanjuje srazmjerno povećanju katastrofičnosti i haotičnosti stanja u društvu. Da ne govorimo o simptomatičnom izjednačavanju patriotskih i moralnih obzira (koji u suštini isključuju jedan drugi), ili o zanemarivanju društvenog angažmana i ideologičnosti autora u poimanju njegova djela, što Sidran provodi poimajući Kusturicino djelo kao opreku njegovoj ideologiji, odričući svaku mogućnost političkog nesvjesnog u formi, razdvajajući estetsko i političko, poništavajući svaku društvenu odgovornost umjetnika. Sve potonje, teorijski itekako prijeporne geste u javnosti su dobile na važnosti tek kada su izdale nacionalne i patriotske postavke, ma koliko ta izdaja bila prividna i banalna, ma koliko strukture tih izjava i strukture aktuelnog nacionalnog i kanonskog diskursa bile u suštini iste: jer, jamačno, da su kojim slučajem Sidran i Karahasan izuzeli od odgovornosti nacionalno podobne autore ili historijske ličnosti, tumačeći njihov angažman kao posljedicu zlokobnosti historijskih sila, pravdajući njihov moralni sunovrat kao povijesni usud i nesreću, spašavajući njihovo djelo estetskim mjerilima koja trijumfuju nad nakaznom ideologičnošću autora - sve bi to u tom slučaju bilo itekako dobrodošlo, jer, zaboga, bila bi to prijeko potrebna gesta u revaloriziranju godinama zanemarivanih nacionalnih vrijednosti, kojima treba prići u svjetlu čisto estetskih poimanja, umičući svakoj ideologizacijskoj profanizaciji kulturnih vrednota; sve bi se otkrilo kao konačan korak ka razračunavanju s (neo)marksističkim poimanjem književnosti, koje je bilo kanonsko u zlokobnom jugo-kulturnom projektu. Stoga je zgražavanje javnosti nad ovim dvjema izjavama u suštini licemjerno, jer nikada nije ukazala na prijepornost angažmana i diskursa istih autora u prethodnom periodu postraća unutar konstelacije nacionalnog kanona i podobnosti; to je još jedan dokaz o sveprisutnosti moralnog   neće anticipirati ništa dobro. PRAVO NA POVIJEST I UTOPIJU A u takvom obzoru potreba za po-etičkim angažmanom nikada nije bila jača; jer, kako bi to rekla D. Ugrešić, na kulturnoj sceni ubrzano se pojavljuju citati iz muzeja totalitarizma: državne (ili entitetske) izložbe koje nas vraćaju u vrijeme socijalističkog realizma; niču projekti koji su svoju grotesknost već odavno potvrdili u zaboravljenim totalitarnim ideologijama; pojavljuju se književno- propagadni, crno-bijeli tekstovi; niče i pokoji “državni” pisac; nanovo se, poput trajnog virusa, javljaju mehanizmi cenzure, autocenzure, kolektivne cenzure koje poznajemo iz prašnjavih priručnika kulture totalitarizma; projekti “nacionalne” kulture i “duhovne obnove” koje poznajemo iz požutjelih priručnika nacizma (Kultura laži). Sama stvarnost se otjelotvorila na sliku i priliku postmodernističke muzealnosti, koja se posvetila citiranju totalitarizma (D. Ugrešić). Takvo ludično citiranje totalitarizma preduprijedilo je svako definisanje i raščinjavanje društvenog stanja kojeg danas živimo, budući da se totalitarističke strategije svagda ironično relativizuju i poniru u pluralnosti društva, uzmičući kritičkoj teoriji i produžavajući konstantno stanje bezazlene zarobljenosti. Otjelotvoriti u kulturi mjerodavan sistem koji će poimati povijesna zbivanja i sadašnjicu, umaknuvši falsificiranju činjenica i instrumentalizaciji traume, dekonstruirati imaginaciju na koju je uticala ideološka vjera, te tragati za formama umetničkog izraza koje omogućavaju da se nađe istina - bile te forme autobiografske ili dokumentarističke (Kiš), priznati društvenopolitičku odgovornost autora kao književnu kategoriju, razobličiti relikte postmodernizma koje se preveć lako instrumentaliziraju, budući da se najgore falsifikacije povijesnih činjenica, najopasnije ideologeme i citiranje totalitarizma u stvarnosti mogu tumačiti kao ispoljavanje svijetle suštine postmodernističkog pluralizma, koji se svojim relativizmom tobože protivi totalitarističkom svjetonazoru - sve su to postavke koje bi trebala upamtiti sljedeća kulturna formacija, koristeći svoje pravo na moral i objektivnost, obistinjavajući epštejnovsku prognozu kako će s padom postmodernizma nastupiti formacija koja će iskoristiti svoje pravo na povijest i utopiju, koja se neće lišavati svakog etičkog angažmana i stava prema historiji, relativizujući ga kao igru istinama, čime bi literatura dala svoj doprinos u prevazilaženju posttraumatičnog i postapokaliptičnog konteksta. (Možda bi kao srž te nove kulturne formacije mogao figurirati upravo spisateljski angažman u prevladavanju, interpretiranju, prevođenju i oslobađanju najoštrijih traumatskih simptoma jedne individue ili društvene grupe stradalnika; kako piše D. Beganović, u kontekstu holokaustovske književnosti, u tome slučaju književnost gubi na moralnoj neutralnosti a dobiva na poimanju spisatelja kao savjesti društva; možda je to projekt koji je potreban postapokaliptičnom/post-postmodernističkom kontekstu kao nova utopija i stav.) Prigovori koji govore da bi se pred takvim zahtjevima literatura profanizirala i funkcionizirala, da bi se prosede uprostio, jesu paradoksalni imamo li na umu dijalektiku koju u dohvaćanju stvarnosti trpi forma u povijesnoj poetici, tragajući za sve novim modusima u stalnoj potrebi za očuđenjem; dakle, kvalitetnu literaturu u ispitivanju postojanja i otkrivanju forme nikakvi društveno-etički izazovi ne mogu uprostiti, dapače! Nakon pada postmodernizma u postjugoslovenskim okvirima, jedan od alternativnih projekata u ukupnom svjetonazoru jeste i interkulturalno poimanje književnosti (nesumnjivo anticipirano ratom i kulturnim i intelektualnim izdajama u tom kontekstu, ali i disidentskom energijom koja se tu udomila emigriravši iz jugoslovenskog antitotalitarističkog pisma), zajedno sa etičkim dokumentarizmom koji je anticipiran u antiratnom pismu; te dvije konstante savremenog doba predstavljaju projekt koji bi mogao doći kao korak ka ispunjenju zabranjenih snova o društvenim promjenama, kao odgovor na postmodernističku denunciranost svih revolucija u kulturnim i društvenim formama (Eagleton), kao snažna politička i kulturna alternativa totalitarističkom dobu, stanju i praksi koje u postjugoslovenskim okružjima diktiraju fundamentalistički i kolektivistički centri moći. Takvi projekti oživljavaju ljubav prema budućnosti kao prema stanju obećanja, kao očekivanju, a ne kao prema obećanoj zemlji, kako bi, unatoč svemu, na ruševinama, ti projekti, makar u jednoj dionici, sada otjelotvorili epohu koja će (od)sanjati bolje epohe. Ali, naravno, to su samo snovi i, kako sada stvari stoje s kanonom i institucionalnom moći, od toga također ništa neće biti  BETON BR.87  DANAS, Utorak 12. januar 2010.   Piše: Branislav Jakovljević A GDE SU DEČACI?   Zimske beleške o letnjim pritiscima     I Pakleno pimplovanje lutke-fetiša promrzlim udovima (zatim dobacivanje njome preko zavejane tribine Partizanovog stadiona, naticanje na sečivo i razapinjanje preko slike Dušana Silnog) nalazi se na kraju dugog lanca gestova koji je počeo žurnim pokretima oznojenih ruku koje su minulog leta hitro ispisivale grafite po zidovima širom Beograda i Srbije. I kao rezultat ovog marljivog rada, ma gde krenuo ove jeseni, dočekivali su me svima dobro poznati slogani, od kratkih i štektavih („Stop gej paradi”, „Pederi stop”, „Smrt pederima”, „Ubij pedera”), preko onih u epskom duhu („Beogradom krv će liti, al’ parade neće biti, čekamo vas”), sve do ikona kao što je reč „???” uokvirena saobraćajnim znakom zabrane u kombinaciji sa tagovima Obraza i S.N.P. 1389. Ovo ispisivanje zidova koje je, prema nekim indikacijama, počelo u noći između 17. i 18. jula i nastavilo se tokom sledeća dva meseca, predstavlja najmasovniju pojavu grafitomanije u istoriji našeg glavnog grada. Pozadina ove akcije vrlo je dobro poznata, njen krajnji ishod još uvek neizvestan, a značenje krajnje zamućeno. Ovde nije reč o semantici: brutalne poruke grafita su veoma jasne svakom ko zna da čita ćirilicu. Radi se o njihovom kulturnom i istorijskom smislu koji uporno izmiču preciznom razjašnjenju uprkos tome što su izložene neprestanom čitanju i tumačenju. Ovo zamagljivanje delom je rezultat toga što su se ovi grafiti, tako reći već sledećeg jutra pošto su zapljusnuli beogradske fasade, odlepili sa zidova i ušli u sferu medija koji ih evo, sve do danas, neumorno ponavljaju i umnožavaju. Bez sve sumnje, takva vrsta sveprisutnosti bila je i cilj organizatora ove sprejerske mobe (vođe Obraza i S.N.P.1389 samozadovoljno pominju „medijski udar”). Ipak, ova medijatizacija nije u stanju da potpuno ukloni iz vida rodno mesto ovog zidnog akcijaštva, kao i njegovu pripadnost jednoj vrsti pisanja i njenoj kulturnoj istoriji. II Arheologija grafita postoji, istorija ne: to je osnovni paradoks zidnog pisanja. Ne samo da je nemoguća univerzalna istorija grafita. Nije moguća ni istorija grafita u određenom mestu i periodu. Pojava novotalasnih grafita na beogradskim fasadama, u prolazima i haustorima, pokrenula je prve pokušaje njihovog kritičkog čitanja i istoriografske kontekstualizacije. Vrlo je brzo postalo jasno da grafit nije samo kulturološki ili sociološki fenomen, već i podvrsta literarnog stvaralaštva, koje kao takvo zahteva pristup koji je spreman da se odrekne svake autoritarnosti i da se suoči sa sopstvenom prolaznošću i ograničenošću. Grafit je uvek slučajan i iznenadan, i kao takav nerazdvojiv od efemernosti uličnog pokreta. Idealan čitač grafita je Benjaminov flâneur (dokoličar), taj pokretni posmatrač, tumač gestova prolaznika i hroničar neprestanih uličnih mena. Njegova lutajuća putanja jedina odgovara grafitu kao formi pisanja rastrzanoj brojnim protivurečnostima: to je tekst koji je u isto vreme potpuno jedinstven (potpis) i beskrajno ponovljiv, savršeno ličan i besramno javan, trenutan u nastajanju i (čini se) beskrajan u nestajanju. „Ja volim da gledam grafite,” pisao je, u flâneurskom duhu, rok kritičar Petar Janjantović u jednom od najpronicljivijih tekstova na temu grafita objavljenim u to vreme: „Zahvaljujući njima lice ulice deluje mnogo zanimljivije. Dobija se onaj svež utisak kako se nešto dešava. Neko misli, neko radi – neko ispisuje. Grafiti nisu lepi, ali su zabavni. Na brzinu ispisani lak-sprejom čine sive, upisane zidove humanijim” (27). U vreme nastajanja ovog teksta, objavljenom u legendarnoj publikaciji Drugom stranom: Almanah novog talasa u SFRJ (1983), jedna od najsvežijih i najuspešnijih grafiti-kampanja bio je „projekat Dečaci”. To je bila prva upotreba grafita u Beogradu osmišljena specifično u svrhe marketinga, i kao takva predstavljala je značajan pomak u istoriji ove vrste javnog izraza kod nas. Radi se o, kako ih opisuje Janjatović, „grafitima skoro poetske snage” koji su u jednom trenutku ispunili deo grada iznad Slavije i ulicu Proleterskih brigada: „Srđane budi čovek”, „Margita je dečak”, „Dečaci su hrabri”, „Dečaci ne plaču”, „Mrzim Margitu, Mrzim dečake, Idem da igram košarku”. Komšije iz Proleterskih brigada iza firme Dečaci lako su prepoznali Srđana Šapera, Vladu Divljana i Nebojšu Krstića. Ove, kao i druge grafite koji su tada počeli da se pojavljuju, zvanični mediji osudili su kao fasadnu delinkvenciju prvog reda. To, međutim, nije izdvajalo „projekat Dečaci” od onog „Pankeri Beograda žele vam srećnu Novu godinu”. Prestup je osnovna situacija grafita: setimo se samo Heralda Naegelija, čuvenog „sprejera iz Züricha”, koji je, kada mu je gradonačelnik nemačkog grada Osbabuckea ponudio da slobodno iscrtava tamošnje zidove, glatko odbio ponudu jer time bi čin „sprejanja” bio navučen na cedilo legalnosti. Grafit kao kriminalna književnost ili gest protesta vrhunski je podložan aproprijaciji. Potpuno promašivši temu, Ljubivoje Ršumović je u populističkom krešendu na samom kraju osamdesetih čitao grafite Dečaka kao „intimizaciju te rok grupe sa demosom, koračajućim narodom”; kao „intimizaciju ulice sa ispisivačem, sa njegovom slobodom i njegovom ličnom hrabrošću. Ulica je postala poligon, na kome je on već osvojio jedan poen, a sutra će još jedan...” (Književna kritika 1990, br. 2, str.19) – ali, to će biti drugi poligoni, mnogo manje metaforični. Recimo onaj na Manjači, i u odnosu na njih Dečaci će ostati u rezervi. Za razliku od Ršumovića, Janjatović je ispravno prepoznao određene crte „projekta Dečaci” koje su ga izdvajale iz nadolazeće bujice novovalnih, a zatim i novokomponovanih (navijačkih, populističkih) Foto: Stefana Savić   grafita. Poruke Dečaka nisu se odlikovale brzinom i besom već, kako reče Janjatović, rukopisom koji je „smiren” i „bez straha”. Već tada je izgledalo da, skriveni iza poluanonimnosti, Dečaci vrlo dobro znaju šta rade: „Natpisi su prilično intrigirali iako nisu pokazivali želju da komuniciraju sa spoljnim svetom”. Drugim rečima, služili su pre svega da probude znatiželju prolaznika. „Krle (dečak operativac) potrošio je mnogo noći i boje da bi ostvario sve zamisli”. On i dan danas moze da posvedoči da trud nije bio uzaludan. Svrha ovih grafita nije bila ni da uvrede, ni da provociraju, već da zbune prolaznike i privuku njihovu pažnju, čime su Dečaci „inteligento pripremali prostor za pojavljivanje”. Ovaj trenutak ubrzo je došao. Janjatović navodi intervju Srđana Šapera Omladinskim novinama (br. 350 od 27. 2. 1982.) u kojima ovaj objašnjava: „Pošto nas niko ništa nije pitao, odabrali smo zid kao sredstvo za pričanje. Grafiti su jedan vulgarno-narodni način izražavanja, a radio i novine jedan viši status. Jednostavno, sa zida smo prešli u novine”. Ono što su Dečaci otkrili u pustinji dužničke krize sa početka osamdesetih nije bila oštrica protesta, niti privlačnost slobode javnog govora, pa čak ni marketing kao puka reklama, već bregasta osovina kapitalističke mašine želje: „tease” – golicanje, nagoveštaj ili izazov koji nikada ne pronalazi ispunjenje u stvarnosti, već samo u imaginaciji subjekta. I baš kao u „strip-tease-u”, ovaj izazov je neizostavno libidinalan. III „Projekat Dečaci” od kampanje „Čekamo vas” deli krvavi okean devedesetih. Ipak, uočljivo je da se i u jednom i u drugom slučaju zid pojavljuje onako kako ga je video francuski istoričar umetnosti Michel Thévoz: kao erogena zona. Novi talas sa početka osamdesetih predstavljao je vitalnost života i kreativnosti koja klija u plesnivim budžacima stagnatnog socijalizma. Provokacija dečačkih „nežnih grafita” (Janjatović) bila je usmerena pre svega na polnu ambivalenciju i homoseksualnost kao na jedan od pažljivo čuvanih zabrana SFRJ. I sama oprema Janjatovićevog teksta upućuje na ovu vrstu seksualne provokacije: uokviren je, sa jedne, fotografijom fasade Zavoda za prosvetno pedagošku službu SR Hrvatske na kojoj su pseudoklasične kolumne ukrašene grafitom „PUNK”, a sa druge fotografijem preko cele stranice dva zagrljena adolescenta isplaženih jezika. Jedan, zgrabivši međunožje drugog, gleda drsko u kameru. Na androginost i dečiju nevinost upućuju ne samo mladost protagonista i njihovi šeretski osmesi, već i činjenica da se u pantalonama onog koji je zgrabljen nazire neki četvrtasti predmet koji sigurno nije organskog porekla. Njihovi osmesi kao da hvataju čitaoca u aktu učitavanja značenja u njihove gestove. Letošnji zidni fašizam predstavlja jedno masovno i nasilno učitavanje ove vrste. On vraća temu homoseksualnosti na zidove Beograda, ali iz nje uklanja svaku ambivalenciju, poigravanje, ili provokaciju. Ovaj teror grafitima mnogo više podseća na homoerotske poruke sa zidova javnih WC-a, pretvarajući tako zidnu književnost ovog grada u jedan džinovski latrinarijum, a sam grad u jedan ogroman klozet (povezujući tako na jeziv način reč „klozet” u značenju u kome se koristi u srpskom i engleskom – „closeting” kao prisilno prikrivanje ne-normativne seksualnosti). Jedna od opštih odlika grafita jeste da prazne zidove grada otvaraju kao javnu pozornicu koja je uvek otvorena za debatu. Recimo, popisi grafita na berlinskom zidu ukazuju da je skoro svaki natpis „Turci napolje!” bio propraćen sa „Nacisti napolje!”. Ili, treba li uopšte pominajti onaj sa pošte u (pred)ratnom Sarajevu („Ovo je Srbija!” – „Ovo je pošta, budalo!”). Dok su Dečaci sami odgovarali na svoje grafite, time simulirajući dijalog, u slučaju terora grafitima iz leta 2009. ovaj nedostatak dijaloga je potpuno ogoljen. Koliko mi je poznato, nije zabeležen nijedan slučaj u kome se neko odvažio da odgovori grafitom na grafit. Ovo katatonično ponavljanje jedne te iste poruke bez odgovora i komentara opovrgava samu prirodu grafita kao načina javne razmene mišljenja. Ovde se zapravo radi o prestanku komunikacije. Ovo su poruke nasilja, a nasilje pre svega izoluje. I upravo kroz temu nasilja letošnji grafiti ulaze u debate koje ove zime potresaju medijski prostor Srbije. Osnovna teza serijala TV B92 Insajder jeste da nasilje predstavlja očiglednu vezu između navijačkih grupa sportskih klubova, grupacija sa krajnje desnice i nacionalističkih političkih partija. I pored svog upiranja, autori Insajdera nisu u stanju da ukažu na poreklo i pravu prirodu ovog nasilja. Da li su u pitanju navijačke grupe radikalizovane tokom devedesteih, ili pak radikalni nacionalisti koji još i navijaju, ili pak kriminalci koji koriste patriotizam kao pokriće za svoje delovanje? Ili sve zajedno? Da li su ove siledžije frustrirana deca ratne i poratne Srbije, prežderani tatini sinovi, patološki slučajevi, ili pešadija dobro prikrivenih političara? Izgleda da jedino što tim Insajdera sa sigurnošću može da zaključi jeste da se radi o slepoj sili koja se valja ulicama, tražeći zgodnu priliku za svoje smrtonosno pražnjenje. Jedna od teza serijala, nagoveštena već u samom naslovu „(Ne)moć države” jeste da nekažnjeno divljanje organizovanih naslinika ukazuje na raspad institucija, što opet upućuje na krizu vrednosti o kojoj govore neki sociolozi. Ipak, ako se vratimo grafitima kao početnom iskazu najnovijeg talasa nasilja, stvar je upravo obratna: vrednosti su potuno jasne, a institucije se ne raspadaju već strateški postavljaju, kao što su oduvek i činile: ako jedne ne rade, ili se bar pretvaraju da ne rade, onda druge to čine udvostručenom snagom. Rezultat ovog neimenovanja vrednosti i maskarade institucija jeste nesposobnost da se ukaže na ideološku stranu problema. Još od onih maratoskih debata iz vremena sada pogubno zaboravljene krize iz sredine osamdesetih godina, nije toliko žuči proliveno u atmosferi potpunog ideološkog slaganja. Jedina razlika je u tome što je tada to slaganje bilo nominalno, a danas je suštinsko. Da bismo shvatili o čemu se radi, moramo se vratiti tamo odakle smo počeli. Ako učinimo napor i na trenutak isključimo performativne (preteće) i propagandne slojeve grafita, i pokušamo da izolujemo njihovu sardžinu, videćemo da se u njihovoj srži nalazi jedna žestoka koncentracija seksualnosti i nasilja. Ova blizina nije retka, i nikako nije ograničena samo na patološka stanja kao što je sadizam. Žorž Bataj u ovom odnosu prepoznaje čitavu jednu ideologiju. U svom kapitalnom ostvarenju Prokleti deo Bataj govori o ograničenoj i opštoj ekonomiji. Ova prva odnosi se na konvencionalnu ekonomiju bankovnih računa i budžeta, a druga na ekonomiju koja proizilazi iz nezadrživog bujanja života, i nije ograničena ni na jedan društveni poredak, već, budući duboko ukorenjena u samoj biologiji vrste, uspeva da preživi sve promene u organizaciji ljudske zajednice. To nije ekonomija sredstava i ciljeva, uzroka i posledica, raspodele i akumulacije, već jedna ekonomija preterivanja, poklona, bacanja. Opšta ekonomija, prema Bataju, pokušava da odgovori na činjenicu da životna energija nezaustavljivo izvire, kruži, i iziskuje neprestanu potrošnju. Ona potiče od same prirode, odnosi se na iracionalnost, želju i nasilje, i obično se vezuje za primitivna društva. Ograničena ekonomija potiče od čoveka, ispoljava se kroz racionalnost, i svoj vrhunac dostiže u kapitalizmu. Odnos između ove dve vrste ekonomije najjasnije je uočljiv kroz odnos između rada i nasilja. Svrsishodan i koristoljubiv, rad ne podnosi preterivanje, neusmerenost i besciljnost. Naravno, sve su ovo odlike nasilja, koje, kao i seksualnost, teži ka potrošnji i rasipanju energije. Bataj poredi telo sisara sa vrtlogom energije koji guta sve oko sebe, i u toj neobuzdanoj potrošnji on pronalazi tajnu njegovog uspeha u poređenju sa ostalim vrstama. U knjizi Smrt i senzualnost on piše da „postoji samo jedan način da se ovaj proces posmatra u skladu sa prirodom: što ekstravagantniji način stvaranja života, skuplji je način proizvodnje novih organizama, i tim je uspešniji čitav poduhvat. Nastojanje da se stvara po popustu je ništavno ljudski. Ljudi se drže usko kapitalističkog principa, principa direktora preduzeća, privatnika koji prodaje sa ciljem da nakupi dividende na duže staze”. Regulacija seksualnosti u jednu strogu svrsishodnost pripada upravo ovom računovodstvu građanske klase. Ona vidi seksualnost kao vrstu rasipanja kojoj je potrebna stroga regulacija i ograničavanje. Seksualnost svedena na reprodukciju predstavlja potčinjavanje opšte ograničenoj ekonomiji. Mada izgledaju kao neobuzdani i rasipni vrtlozi iracionalnog nasilja, grupe kao što su Obraz, 1389, Alkatraz ili Delije zapravo su računovođe ograničene ekonomije. Oni nisu prestupnici, već uterivači jedne normativnosti i racionalnosti koja diktira da seks ima smisla samo ako proizvodi, a da pravo na opstanak ima samo onaj ko to zasluži. Oni nisu anahronizam iz ratnih devedestih, niti pastorci tranzicije, niti marginalci koji periferiju da nasilno uteruju u centar društvenog života, već jedan produžetak nasilja koje se nalazi u osnovi kapitalizma koji niko više u Srbiji ne dovodi u pitanje. Oni su jurišnici jedne klase i njene ideologije koja je normalizovana do neprimetnosti. Ona postaje vidljiva samo u naglim i izuzetnim situacijama nasilja prema Drugom (rasnom, polnom, seksualnom). Čim se pojave, ti izlivi nasilja utapaju se u ideološku matricu kapitalizma, tako da svaka potraga za objašnjenjem postaje jurnjava za sopstvenim repom. Jer, zbilja, koji je ideološki razmak izmedju vulgarnosti tabloida kao što je Kurir, seksizma jednog liberalnog glasila kao što su e-novine, sadističkog igranja lutkom fetišom na fudbalskom stadionu i, o ironije, meke pornografije Velikog brata na programu iste medijske kuće čiju novinarku ova lutka predstavlja