poslednji broj    2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.86  DANAS, Utorak 15. decembar 2009.   Piše: Saša Ćirić SAJAMSKA ENTROPIJA   Ideologija diletantizma     Od 2. do 6. decembra u Sofiji je održan 28. Međunarodni Sajam knjiga. Srbija je prošle godine prvi put učestvovala na sofijskom Sajmu knjiga, kada je dogovoreno da 2009. bude zemlja počasni gost Sajma. Godinu dana kasnije umesto štanda počasnog gosta posetioce Sajma knjiga u Sofiji dočekao je poveći prazan prostor na privilegovanom mestu Nacionalnog dvorca kulture, gde se Sajam održavao. Neposredno uoči otvaranja Sajma u Sofiji Ministarstvo kulture Srbije je posle dugih i neuspešnih telefonskih pregovora, jednom faks porukom otkazalo svoje učešće. Zanimljivo, ni za srpske ni za bugarske medije sajamska crna rupa nije bila neka posebna vest. Recimo, dnevnik „24 časa“ konstatuje da je Srbija otkazala svoj nastup kao specijalni gost na Sajmu knjiga, kako je prvobitno bilo najavljeno. „Susedi nisu uspeli da se pripreme za predstavljanje zbog kratkog roka“, konstatuje se u ovom listu bez daljeg objašnjenja kakav je to kratak rok od godinu dana. Kritičku notu sadrži osvrt Aleksandra Krsteva, kolumniste „Kulture“, nedeljnika za kulturu, literaturu i umetnost, najrelevantnijeg takvog nedeljnika u Bugarskoj. U tekstu indikativnog naslova „Izgubljeni sajam“ Krstev je targetirao tri noseća događaja 28. Sajma knjiga u Sofiji: učešće Srbije kao službenoga gosta, posetu “jevrejskog Tolstoja” Amosa Oza i novi roman Dena Brauna Izgubljeni gost. „Nedostatak gostujuće države se odrazio ozbiljno, pogotovo imajući u vidu prošlogodišnje učešće Rusije koja je zauzela gotovo polovinu površine sajma“, obzirno komenatriše Krstev ovaj međudržavni kulturni skandal. Opet, dok naši mediji ćute o otkazivanju nastupa Srbije u poslednji čas, srpsko Ministarstvo kulture na svom sajtu slavodobitno obznanjuje ilustrovanu reportažu nastupa naših poslenika na „Danima srpske kulture“ u Sofiji. Jeste da to nije to, ali se vremenski poklapa a i raznovrsno je. LAKO JE TUĐIM PRUTOM GLOGINJE MLATITI Umesto srpskog štanda u Sofiji se instalirala delegacija srpskog PEN-a, filmski i pozorišni delatnici i predstavnici Narodne biblioteke Srbije. Kako saznajemo na sajtu Ministartva kulture Srbije, bugarologu Mihajlu Pantiću i vizantologu Srđanu Pirivatriću bugarski predsednik Georgi Prvanov uručio je odlikovanja zbog njihovog rada na „popularisanju bugarske kulture u Srbiji i unapređenju veza između bugarskog i srpskog naroda“, Beogradsko dramsko pozorište je u Nacionalnom pozorištu „Ivan Vazov“ nastupilo sa predstavom Falsifikator, u galerijskom holu Narodne biblioteke „Ćirilo i Metodije“ u Sofiji otvorena je izložba Narodne biblioteke Srbije Dva Radoslava, dva vremena, dok je u bioskopu Bugarske kinoteke „Odeon“ u Sofiji prikazana kratka retrospektiva filmova Gorana Markovića. Ono što sajt nacionalnog Ministartva kulture nigde ne pominje jeste marginalna činjenica da ni ovog gostovanja srpskih pisaca ne bi bilo da put do Bugarske i boravak u Sofiji nije finansirala jedna strana organizacija koja pomaže brojne projekte kulturne saradnje u regionu jugoistočne Evrope. Zaborav kao neuki nemar ili potuljena namera, svejedno. Dok se s jedne strane bugarski partner ostavlja na cedilu, s druge se paradno šepuri na temelju tuđih uplata. Uzgred, da li će novoinicirani borci protiv stranih donacija okupljeni oko opskurne grupe P 70 na novinski stub srama metnuti gospodu Mihajla Pantića, odnedavno nosioca ordena „Svete braće Kirila i Metodija“, te pisce Gorana Petrovića i Lasla Blaškovića, sofijske hadžije? Ili će ipak uspeti da razumeju da siromašne zemlje u tranziciji, poput Srbije, sa zahvalnošću treba da pristanu na svaki koristan aranžman koji vodi regionalnoj saradnji i promociji domaće kulture? BLACK HOLE ZAUZEO CEO HOL No, vratimo se našem veselom skandalu: pozovite Srbiju i dobićete Pinčona pride, crnu sajamsku rupu i galaktički bezdan od 200 kvadratnih metara preglednog ničega, milosrdno poklonjenog posetiocima Sajma knjiga u Sofiji. Neka pukne pogled po sajamskoj hali, zašto da nas balast štanda sputava u kretanju i u percepciji sajamskog enterijera? Ionako bi ih zasuli mrtvim klasicima i podobnim PEN-ovcima, plačevnim ženskim pismom po meri Sanje Domazet ili osveštanom verskom i zavedenom stručnom literaturom. Dakle, zašto se naši popišmaniše: zbog Velbužda, Marice, Slivnice, logistike za NATO avione 1999. ili Jeremić, Vuk, podseti na bugarsko priznanja nezavisnosti Kosova? Sledi kratak intervju sa Veselinom Kostovim iz Asocijacije Bugarska knjiga, predstavnikom organizatora 28. Sajma knjiga u Sofiji. 1. Kakav je dogovor bio sa srpskom stranom oko zakupa štanda? Očekivali smo da Ministarstvo kulture Republike Srbije iznajmi oko 200 metara kvadratnih. Do poslednjeg trenutka smo čuvali ovo posebno mesto u Nacionalnom dvorcu kulture, gde se Sajam knjiga održavao. 2. Koje je razloge Ministarstvo kulture Srbije navelo da otkaže zakup štanda? Asocijacija Bugarska knjiga, koja organizuje Sajam, nije dobila jasan zvaničan odgovor na vreme. Imali smo nekoliko telefonskih razgovora sa predstavnicima srpskog Ministarstva kulture, ali nije bilo jasnog odgovora. Bilo je nekoliko razgovora između bugarskog i srpskog Ministarstva kulture da bugarsko ministarstvo pomogne srpski štand. Poslednja ponuda Asocijacije Bugarska knjiga bila je da nam srpsko ministarstvo plati samo troškove čišćenje, struje, obezbeđenja itd. i da samostalno obezbedi konstrukciju štanda. Bugarsko Ministarstvo kulture se dogovorilo sa Nacionalnim dvorcem kulture da se prostor za štand iznajmi besplatno. Možda je ova ponuda poslata prekasno (10 dana pre otvaranja Sajma) i odgovor dat putem telefona je bio da nema vremena da se organizuje nastup. Potom smo primili faks Ministarstva kulture da Srbija neće učestvovati. 3. Zašto nema zvaničnog saopštenja Sajma knjiga u Sofiji o tome, odnosno zašto i bugarska i srpska štampa prećutkuju ovaj događaj? Štampa nije kriva za manjak informacija. Bilo je dosta pitanja na konferencijama za novinare pre početka Sajma, ali mi iz Asocijacije Bugarska knjiga nismo bili spremni da damo odgovore.   ulje? Čitaj, šta vele crnomorska braća? Zoksi (razgovetno): Plava riba, svastikin but, kljukana dinastija... Bradić (patronski): Zoksi, nemoj mene time, ja sam više za klasike. Pekić, Andrić, runo u avliji i tako to... Aj probaj donjom specijalnom šifrom. Zoksi (momentalno&trijumfalno): Šefe, Bugari plaćaju sve. Bradić (deus bez mašine): Sve? Stvarno... (pauza brige) A šta sad? Nismo imali nikakve zvanične informacije u tom trenutku. Problem je bio u nedostatku informacija od strane oba ministartva kulture. Možda su oni bili isuviše diplomatski nastrojeni, što je dobro za administarciju, ali nije dobro za biznis. Kao zaključak, glavni razlog su bili problemi u komunikaciji između dva ministarstva. Možda su postojali i finansijski problemi takođe. Da ne bude zabune, Međunarodni Sajam knjiga u Sofiji je u celini deo privatnog biznisa, njime rukovodi Asocijacija Bugarska knjiga koja predstavlja udruženje bugarskih izdavača i knjižara i koje je 100%odsto privatna kompanija. Jedina mogućnost da se podrži predstavljanje neke strane zemlje jeste da bugarske državne institucije obezbede novac. To je Bugarsko ministarstvo i predložilo, ali samo delimično. Srećom, doneli smo odluku da Srbija i sledeće godine bude počasni gost. Ove nedelje počinjemo razgovore sa našim Ministarstvom kulture o finansijskim aspektima. Insistiraćemo da budu znatno aktivniji u razgovorima sa svojim kolegama iz srpskog Ministarstva kulture. HAM-HAM BROTHERS 3, SOFIJSKA VERZIJA 10 dana do Sajma, zemaljski dani teku Bradić (suzdržano): I šta kažu Bugari? Ne daju struju i usisivače džabe? Zoksi (spremno, ali oprezno): Ne, šefe. Kažu: zar vam nije dosta što smo vam dali džabe štand od 200 kvadrata na udarnom mestu Sajma. Bradić (pogođeno): Stipse. Šta će mi kvadrati bez struje i čistačice? Šta, treba iz Beograda da nosim rešo na baterije? Ili da čekam da mi Mrka i Đilas montiraju štand? Zoksi (za sebe): Pa jeste, završili bi ga kad i Kineski most. Bradić (u vatri): Zar treba Mlađu da angažujem ko noćnog čuvara nacionalnog štanda? Zoksi (za sebe): To i ne bi bilo loše. Uštedeli bi na hotelskom smeštaju. A i voli da čita. Bradić (razjaren ali otmen): Pa šta oni misle, da tražim od Mlađe da mi kešira one besplatne deonice NIS-a pa da platim Bugarima električare i dunđere? Zoksi (iznenađeno i glasno): Mlađa ima deonice NIS-a? A ja mu u Kliu još davao platu. Pet puta godišnje. Bradić (pribran, ozbiljan): Ma ne taj Mlađa... Jedan je Mlađa. I šta sad? Da platim bugarski info-stan? Pa ja ga ni u BDP-u nisam plaćao. Zoksi (probirljivo): Šefe..., a da se vadimo na H1N1? Bradić (tračak nade u pogledu je daleko): A kako? Zoksi (jasno): Kažemo: beda udarila u srpski PEN, pomor među PEN-ovcima, svi su u karantinu, po kućama i veleposlanstvima. Mika u radnoj poseti šumaru, Goksi tihuje u levitirajućem manastiru... Jednostavno, nema ko da ide. Bradić (seti se): Dobar predlog, ali džaba. Mika šije odelo, treba da primi orden na filološke grudi. Ne ide da ga dobije poštom. A i Prvanovu ne bi bilo pravo. Zoksi (spremno): U pravu ste, otpada. (Pauza. Naelektriziran kabinetski zrak) Zoksi (uzbuđeno): Šefe, šefe. Bugari poslali depešu. Top sekret. Bradić (smejulji se): Sekret? Da nije ružino Zoksi (izdaleka): A da im poturimo koncept za Lajpcig? Bradić (očajno): Koji koncept? (Kabinetski mrak) SPREM’TE SE, SPREM’TE, LAJPCIGI Dogovor koji je postignut između bugarskog i srpskog Ministarstva kulture da Srbija i iduće godine bude počasni gost, i to ne zato što je ove godine briljirala u svom nastupu nego zato što se uopšte tamo nije ni pojavila, pokazuje da su Bugari progutali svoj ponos, oprostili izjalovljen prihod – a može biti redukovali honorare pomoćnom sajamskom osoblju, sve u cilju očuvanja dobrosusedske idile. Problem u komunikaciji, koji pominje Veselin Kostov, svakako pada na teret oba ministarstva. Ono što, blago rečeno, zabrinjava u ponašanju aktuelnog Ministarstva kulture Republike Srbije koje vodi Nebojša Bradić, jeste tako laka spremnost da se Srbija izloži regionalnoj blamaži zbog tričavih par hiljada evra koliko je mogao da košta zakup i montiranje našeg sajamskog štanda. Na stranu potpuna nefleksibilnost da se prihvate olakšice koje je bugarska strana predložila, doduše sa debelim zakašnjenjem, i plati samo održavanje štanda. Izgovor tajmingom budi ozbiljnu sumnju u to da li je Ministarstvo uopšte imalo pripremljen program za nastup na štandu počasnog gosta, a to će reći publikacije i knjige prevedene na bugarski jezik i razrađenu shemu književne ponude, koja se ne može svesti na puko fizičko prisustvo pisaca na štandu. Ako neko još uvek ne zna, Srbija je počasni gost na Sajmu knjiga u Lajpcigu 2011, koji je zajedno sa Frankfurtom najznačajniji nemački sajam knjiga. Nastup naše zemlje i ponašanje Ministarstva kulture na Sajmu knjiga u Sofiji 2009. treba videti kao uvertiru za Lajpcig. Lajpcig se brani u Sofiji, da parafraziramo jednu staru ratnu krilaticu. U Sofiji su se demonstrirali infrastrukturni i kadrovski kapaciteti kojima naše Ministarstvo kulture raspolaže za prezentaciju naše literature, ali i stepen menadžerske samosvesti i odgovornost prema poslovnim partnerima. Da su gospoda Bradić i Hamović razmišljali o nacionalnom blamu kome će biti izloženi svi koji sa Srbijom imaju ikakve veze kada se pročuje za ovaj skandal, sami bi podigli kredit i iz svog džepa platili naš štand, ako se već državni budžet nedotupavno maćehinski odnosi prema resoru kulture kao vrsti uzaludnog luksuza i elitističke razbibrige. Ovako je, što bi rekli pro-EU političari, upućena snažna i jasna poruka ne samo organizatorima Sajma u Lajpcigu. Jer, ne mora da znači da ćemo baš svaki put prekršiti preuzete obaveze i otkazati u minut do dvanaest. Možda ćemo vam i doći. Možda ćemo vam i nešto korisno pokazati. Doduše ne onoliko i onako kako bismo mogli da smo počeli na vreme i radili kompetentno, van stranačkih uticaja i ličnih sujeta, ali ajd sad, da ne zakeramo previše. Samo, vodite računa o čuvenoj krilatici poslednjeg od Lujeva. Ako tetošete a ne kultivišete brljive prostake, može se desiti da entropija zakuca i na vaša vrata. A mi smo navikli da živimo s njom, ruku pod ruku, kao sa Mladićem i sa Škorpionima, sa pravdom za Uroša i sa detinjom ljubavlju za Pahomija, sa tajkunima i demokratama, sa zlikovcima i patriotama. Entropija je virus. Virus popustljivosti pred štetočinstvom  BETON BR.85  DANAS, Utorak 1. decembar 2009.   Piše: Davor Beganović W. G. SEBALD I ZABORAVLJANJE PROŠLOSTI     W.G. Sebald vjerojatno je najznačajniji spisatelj na njemačkoj književnoj sceni s kraja dvadesetog stoljeća. Slijedeći već banalnu misao o prorocima i domovinama, moglo bi se reći da se Sebald, napuštajući Njemačku u dobi od dvadeset i jedne godine, zapravo mimetičkim pokretom odlučio odvojiti od onoga što je smatrao odveć svojim i u distanci egzila pokušao pronaći odgovor na pitanje o individualnom ali i kolektivnom identitetu koje je osjećao nestalima, izgubljenima i razorenima u ratu povedenom kako bi se zavladalo svijetom, a završenom u najmanjim kucima zemlje svedene na minimalnost preživljavanja u okupaciji koja je uslijedila bezuvjetnoj kapitulaciji. Kao što i sam veli u Zračnome ratu i književnosti, njegovo je iskustvo razaranja posredno, stečeno tek pogledom na zgrade koje su pretvorene u gomile ruševina, u brda otpada razasuta po njemačkim ulicama, pročitano iz šutnji onih koji su ga okruživali i koji su, bar na papiru, trebali djelovati kao autoriteti: roditelja, nastavnika, svećenika. Iza njegova se spisateljskoga djelovanja, dakle, skriva dvostruka motivacija: s jedne strane duboka ogorčenost i postiđenost zbog zla koje je narod kojemu pripada nanio drugima, ali s druge i duboki psihološki prezir prema šutnji kojom se taj isti narod zastro nakon apokaliptičkoga poraza što ga je doživio namjesto prononsiranog trijumfa i vječite vladavine nad svijetom. Naravno, takvo se pozicioniranje ne mora nužno pokazati i stvaralački plodotvornim. Gorčina često može preći u cinizam koji, onda, po prirodi stvari, zarobljava misao, utjeruje je u kalupe bijesa, razočarenja, resentimana ili, čak, mržnje. Da bi se izbjegla takva zamka neplodnoga začahurenja potrebne su poetičke strategije otvaranja zamršenoga kolopleta nesigurnosti u sebe sama i u vlastitu motivaciju, a čitavo je prozno, kasnije i esejističko-poetološko, djelovanje Sebaldovo bilo usmjereno u pravcu razotkrivanja i prihvaćanja takvih strategija. IRONIJA I MELANHOLIJA Koje su metode mogle dovesti do najefikasnijeg propitivanja razloga gubljenja identiteta? Dva na prvi pogled disparatna, a onda ipak poveziva, pristupanja kompleksnoj problematici svrstavanja samoga sebe u okvire kakva kolektivnoga identiteta, bez odricanja individualnoga, jesu ironija, kao nešto više od retoričke figure, i melankolija, kao nešto drukčije od prevaziđenog tipa ćudi iz antičkoga učenja o temperamentima. Upravo taj suvišak koji se krije u objema strategijama premoštavanja jest ono što Sebaldovu prozu uzvisuje nad banalnim popjevkama o gubicima i nad nemoćnim cinizmom ogorčenoga gubitnika. Sebaldova je melankolična pripovjedna strategija nešto što ovdje, nažalost, moram ostaviti po strani. Valja mi samo spomenuti njezinu konzekventnu primjenu u četiri žanrovski teško odrediva teksta – Vrtloglavici, Osjećajima, Emigrantima, Prstenovima Saturna i Austerlitzu – u kojima ona djeluje kao specifičan spiritus movens narativa, a da pri tom ne dolazi toliko do izražaja njezino tematiziranje koliko performativna preobrazba opisanoga u samome procesu opisivanja. Melankolija likova, najčešće egzilanata, Židova protjeranih iz Njemačke, stapa se sa sintaksom, izborom slikovnoga materijala (koji intenzivno boji i dopunjuje Sebaldovu gotovo multimedijalnu prozu) i tematskom komponentom u čvrstinu autohtone cjeline koja niti jednoga trenutka ne omogućuje izlazak iz obruča tuge i nelagode stisnutog oko čitatelja. Ona, znači, ne djeluje tako što se izravno tematiziraju plačljivi događaji, već je upletena u cjelokupnu teksturu čiji je neminovni ishod upravo sagledanje, virtualno i doslovno, neizbježnosti tragičkoga osjećaja života. Na taj način melankolija postaje načelo na osnovu kojega se grade sami pripovjedni tekstovi, ona nije melankolija u književnosti već, kao što dokazuje Martina Wahner Egelhaaf, melankolija književnosti. Naravno, ta do krajnosti elaborirana fikcionalna struktura ne može zauzeti središnje mjesto u studiji koja se želi izravno i neposredno baviti traumatskim momentima iz prošlošti jednoga naroda i ekstremnim deficitima u njezinoj preradi. Zračni rat i književnost knjiga je kojom se pokušava tematizirati šutnja u vezi s razaranjima što su ih njemački gradovi iskusili tokom Drugog svjetskog rata. Pod tim je imenom Sebald u jesen 1997. održao niz „Ciriških predavanja iz poetike“. Jedan od paradoksa povezanih s njima jest da je tek uz njihovu pomoć Sebald prešao iz statusa pritajenog velikog autora, čitanog u gotovo adeptskim krugovima, u samo središte zanimanja njemačke javnosti. Njegova recepcija je ionako bila kudikamo intenzivnija u angloameričkome svijetu nego u domovini, a elaboracije o zračnome ratu vođenom protiv Njemačke od 1941. do 1945. bile su doista čin opreznoga približavanja publici čiji su se interesi i zahtjevi kretali u drukčijim smjerovima od onih koje je slijedio melankolični egzilant. Ako velim približavanje, pod tim ni u kom slučaju ne podrazumijevam neki ulizički pokušaj pristupanja zatvorenom književnom tržištu i njegova otvaranja. Takvo se što ne bi moglo poklopiti s onim ironijskim elementom kojega sam apostrofirao već na samome početku. Dakle u čemu se mogu tražiti korijeni Sebaldove motivacije prilikom odabira upravo te teme za ciklus predavanja u čijemu se naslovu nalazi riječ poetika? PREDOČAVANJE NEPREDOČIVOG U svakom slučaju, osjećaj nezadovoljstva literarnim pristupima tematici u kojoj je sadržana teška patnja naroda počinitelja može se promatrati kao spiritus movens njegova esejističkoga pristupa. No s tim je nezadovoljstvom povezan duboki osjećaj nelagode upravo zbog pripadnosti njemačkome narodu. Je li legitimno pisati o vlastitim patnjama kada se pomisli na svu silinu zla nanesenoga narodima Zapadne, Centralne, osobito Istočne Europe, a da se i ne govori o vrhunskome zlodjelu sadržanome u Shoah? Upravo zbog toga Sebald drži da je pravo na obradu te teme stekao svojim romanima u kojima se intenzivno bavio uništavanjem njemačkoga Židovstva, i fizičkim u koncentracionim logorima i duhovnim, Fotomontaže u broju: joe6pack       sadržanim u razaranju njegove civilizacijske osnove i primoravanju na egzil. Doista, to se i doima dovoljnim moralnim pročišćenjem za nekoga tko fizički ni duševno nije mogao sudjelovati u kreiranju zločinačke konstrukcije Trećega Reicha niti u sprovođenju njezinih monstruoznih planova. No u kojoj je mjeri sloboda stečena takvim iskupljenjem legitimacija za obračun sa zakazivanjem njemačke prozne književnosti u predočavanju strahota zračnoga rata s jedne, i zakazivanjem njemačke germanistike u znanstvenom prikazu i istraživanju tih nedostataka s druge strane? SPAJANJE PRIRODOZNANSTVA I SVJESNE LJUDSKE DJELATNOSTI PROŠIRUJE PROSTORE RAZUMIJEVANJA, ALI IH ISTOVREMENO VODI U JEDNOME SMJERU KOJI SE MOŽE POKAZATI OPASNIM. PREMA ONOME ŠTO JE SAM SEBALD HTIO IZBJEĆI PO SVAKU CIJENU: ESTETIZIRANJU SCENA SVAKODNEVNOGA UŽASA U potrazi za adekvatnim odgovorom na to virulentno pitanje potrebno je ukratko razjasniti strukturu same Sebaldove knjige. Naime, tekstovi predavanja, pruženi u prva dva poglavlja, oslobođeni su retoričkoga impetusa usmenoga izlaganja i prevedeni u zgusnutu analitičnost zapisane proze. Drugi dio knjige, svojevrstan appendix, polemički je prilog u kojemu se skupljaju prigovori, pokude, pa i nevoljke pohvale (ili pohvale koje Sebald zbog njihova „desnog kuta“ ne može i ne želi prihvatiti kao takve), te samim tim posjeduje stanovitu oštrinu koja bi bila neprimjerena prividnoj trezvenosti prvoga. Na kraju, trećim se dijelom, ogledom o spisatelju Alfredu Anderschu, etička dijatriba zaogrće u plašt znanosti o književnosti, a jedan se njemački autor metonimijskim postupkom preobražava u zastupnika čitave generacije. Na taj se način stvara inkoherencija predočenoga materijala kojom se mimetizira inkoherencija zbivanja na njemačkoj literarnoj sceni po završetku Drugog svjetskog rata. Središnje pitanje oko kojeg se okreće Sebaldova studija jest način predočavanja nepredočivoga. Ineffabile kao izazov retorici postojao je još u antici. No ono što se tada smatralo nepredočivim (truli životinjski leševi, Filoktetove rane, produkti organskoga raspadanja koji su izazivali gađenje) u modernoj je književnosti ustuknulo pred izazovima masovnoga uništenja koji su bili bez presedana. Holokaust je pred književnost i ostale umjetnosti postavio granice koje se osobito zorno očituju u Adornovu bezbroj puta recikliranu diktumu po kojemu je „pisanje poezije nakon Auschwitza barbarsko“. Sinegdoha u kojoj se Auschwitz pojavljuje kao označitelj cijeloga Shoaha u izvjesnoj je mjeri primjenljiva na situaciju u Bosni i Hercegovini nakon rata 1992-95. Srebrenica se, u juristički pogubnoj – kao što se moglo vidjeti – konstrukciji, pojavljuje kao zastupnica cjelokupne patnje ili križnoga puta jedne uništene države. Kao što je nemogućno uspoređivati genocid u BiH s Holokaustom, tako je teško zamislivo, i u krajnjoj liniji neproduktivno, Adornove riječi primijeniti na kulturalna zbivanja u našoj zemlji. Na ovome mjestu ne mogu ulaziti u iscrpniju analizu konteksta u kojemu je Adorno pozicionirao svoju izreku, no nije zgorega ukazati da se u veoma sličnome obzorju, što se tiče predočavanja nepredočivoga, kreće i Sebald: „To što se, bar najvećim dijelom, slijedi ideal potpuno nepretenciozne objektivnosti, pokazuje se pred razmjerima totalnog razaranja kao jedini legitiman razlog za nastavljanje književnog rada. Obrnuto je proizvodnja estetskih ili pseudoestetskih efekata iz ruševina uništenog svijeta postupak kojim se književnosti oduzima njezino opravdanje.“ Ovaj se odjeljak očito treba čitati kao nacrt poetike što je Sebald propisuje svakom spisatelju/ici koji se želi približiti istinitome opisivanju povijesnih događaja. U samoj se analizi prikazanih tekstova pokazuje da je jedini koji se približava takvome idealu (ili ga, bolje rečeno, kreira) Alexander Kluge. Njegov tekst „Zračni napad na Halberstadt 8. travnja 1945.“, prvi put objavljenom 1977. a potom pretiskanome u hibridnoj knjizi Pukotina koju je ostavio vrag 2003., opisuje posljedice tzv. „moralnoga bombardiranja“ čiji je svjedok bio kao dječak. PRIRODOSLOVLJE RAZARANJA Na pozadini prikaza ono malo djela koja govore o zračnome ratu, i iznimno kritičkoga stava prema velikoj većini te produkcije (autori koje razmatra su, uz Klugea, Heinrinch Böll, Arno Schmidt, Peter de Mendelssohn, Herman Kasack i Hans Erich Nossack) Sebald pokušava razviti svoju verziju optimiranoga fikcionalnog prikaza strave. Ono što valja slijediti jest opis u kojemu se upotrebu retoričkih sredstava mora svesti na što je moguće manju mjeru, tekst pročistiti od naslaga patosa, pretjerivanja, lažnih efekata koji mu oduzimaju jedinu istinsku funkciju u sklopu predočavanja nepredočivoga – naime etičku. Sam Sebald u opisu zračnog napada na Hamburg pruža tekstualni primjer svoje poetološke zapovijedi. Njegov se jezik ne zaustavlja pred drastičnim ali ga prikazuje s tolikom distanciranošću da se čini gotovo hladnim ili nezainteresiranim. Prisjetimo li se pohvale Klugeu i njegovome pristupu toj tematici, postat će jasno da je ono što Sebald zagovara svedivo pod oznaku dokumentarizam, ne u smislu dokumentiranja zbivanja uz pomoć rekonstrukcije ili primjene „stvarnosnoga“ materijala, već kao njegovanje stila u kojemu se, makar tekst bio i fikcionalan, mora zadržati položaj neutralnoga promatrača izvana. No isječe li se taj komad proze iz svojega, sada je već izvjesno, ne tako pouzdanoga, ne tako čvrstoga i neoborivoga, poetičkog konteksta, postavit će se pitanje o njegovoj funkcionalnosti u „slobodnome“, tek kao idealno stanje mogućnom, prostoru čistog estetskog. I doista, Sebaldova se odanost dokumentarizmu rasplinjuje u moćnoj struji riječi usmjerenoj ka vjernome, a ipak subjektivnom, prikazu hamburške noći razaranja. Ono što se prostire pred čitateljem jest niz scena drastičnog užasa, neukrašenog ali ipak literarnog (literariziranog) predočavanja, kojega Julia Hell u tekstu „The Angels Enigmatic Eyes, or the Gothic Beauty of Catastrophic History in W. G. Sebald’s ‘Air War and Literature’” naziva „gotskom ljepotom katastrofe.“ No ona previđa značajnu činjenicu da je romantičarska književnost u svome prikazivanju neprikazivoga uvijek presezala ka komponentama estetike uzvišenoga a ne lijepoga. Kategorija što ju je u estetiku ponovno uveo, slijedeći Pseudo-Longina, Edmund Burke bila je prigodna upravo za predočavanje ruševina, prirodnih nepogoda i njihovih posljedica, dakle svega onoga što se poklapalo sa prirodnim propadanjem nekoć moćnoga. Za prikazivanje moderne situacije masovnoga uništenja trebalo je stvoriti novu estetiku uzvišenog koja bi, u krajnjoj liniji, morala biti prilagođena ili transformirana varijanta postklasicisitičkog i romantičarskog pojma Burkeove i, kasnije, Kantove estetike. Termin kojega Sebald predlaže kako bi diferencirao između katastrofa koje su se - poput zemljotresa, oluja ili potopa - zbile prirodnim putem i onih koje su nanesene ljudskom rukom jest „prirodoslovlje razaranja“. Engleski je prirodoslovac židovskoga porijekla Solly Zuckerman taj pojam skovao nakon što je, kao zastupnik britanske vlade, izvršio prvu poslijeratnu inspekciju razorenih njemačkih gradova. Njegov opis onoga što je zatekao, a i informacije koje je pružio Sebaldu u osobnome razgovoru, zasigurno su bili jedan od najvećih vanjskih poticaja za pisanje Zračnoga rata i književnosti. Spajanje prirodoznanstva i svjesne ljudske djelatnosti u moćnoj sintagmi proširuje prostore razumijevanja, ali ih istovremeno vodi u jednome smjeru koji se može pokazati opasnim. Naime, upravo prema onome što je sam Sebald htio izbjeći po svaku cijenu: estetiziranju scena svakodnevnoga užasa. Kao što ukazuje Julia Hell sam je taj pojam duboko pesimističan, u krajnjoj izvedbi čak i apokaliptičan, i na neugodan se način udaljuje od dokumentarizma kojega predlaže Sebald, stojeći tako u stanovitoj diskrepanciji prema cijelome pothvatu. Doista, na toj bi se razini njegovi spisi (ne samo Zračni rat već i romani) mogli upisati u tradiciju romantičarske književnosti, ili njemačkoga neoromantizma, s njihovim afinitetom prema smrti, traumatičnome, melankoličnome, prema samome osjećaju tragičnoga gubitka nečega što nije definitivno određeno. Tada se oštrica etičke osude kako čina tako i izvještavanja o njemu otupljuje i djelimice utapa u opću sliku lijepe, estetizirane propasti koja u sebi nosi klicu mesijanskoga spasa inkarniranog u anđelu povijesti Waltera Benjamina. MEANDRIRANJA POVIJESTI Naravno, ta se kritika Sebalda ni u kojem slučaju ne smije shvatiti kao apsolutna. Prije je riječ o ukazivanju na opasnost koju tema odnosa žrtava i počinitelja nosi sa sobom. U kojoj su mjeri Nijemci prihvatljivi kao žrtve? Radi li se u prikazu njihovih patnji o pokušaju opravdanja zlodjela koja su počinjena tokom Drugog svjetskog rata? Ili je trauma počinitelja „jednakovrijedna“ kao i trauma žrtava? Ta se pitanja miješaju poput vječite opomene u diskurz o predočavanju patnje, uvijek na rubu zloupotrebe, uvijek pred oduzimanjem legitimacije... W.G. Sebald je poput moralne instance, statusa koji je izgradio beskompromisnim preradama činova zlodjela konzekventno predočenih s pozicije slabijih, s pozicije žrtava, progovorio o nečemu što se svojom težinom otimalo svakom pokušaju racionaliziranja. Napadi kojima je bio izložen i njegova vehementna obrana na kraju svjedoče o polarizaciji koja zadugo neće moći biti prevladana. Meandriranja povijesti takva su da ih je nemogućno sagledati a kamoli ispraviti. Pogotovu kada je riječ o jednome narodu, poput Nijemaca, čiji se kolektivni identitet sustavno pokušavalo izgraditi na činu zaboravljanja vlastite povijesti  BETON BR.84  DANAS, Utorak 17. novembar 2009.   Piše: Žarko Paić POREDAK LAKRDIJE                 „Zlatno doba” hrvatske vladajuće kulture u devedesetim godinama prošlog stoljeća obilježile su antologije nacionalnih budnica i militantnih nokturna, memoari političkih preobraćenika s komunizma na katolički fundamentalizam i povratak mitskim korijenima. Između kiča groze i službene patetike nije bilo razlike. Inscenacija dolaska vrhovnika Franje Tuđmana u zgradu HNK na neki već zaboravljeni događaj idolopoklonstva kultu operetne diktature, kako je Hans-Magnus Enzensberger imenovao tu političko-kulturnu lakrdiju, bila je u znaku lažnoga sjaja visoke kulture. Simbolički užas tog razdoblja bio je iz današnje perspektive čak i morbidno simpatičan. Kostimirana počasna straža, paradne uniforme, alkarska kapa s perjem od punjene čaplje na glavi poglavara, ideologija duhovne obnove s popovskim škropljenjem svijetloga oružja i zagovorom žene kao majke/stroja za rađanje. HIPERPROIZVODNJA ESTRADNOG TRASHA Godine 1997. na simpoziju u Pragu o Heideggeru i Derridi susreo sam tada mladog rumunjskoga filozofa Ciprijana P. Ništa nije znao o Hrvatskoj, ali je na CNN-u vidio sliku Tuđmana s lentom. Sjetio se da je kao dječak gledao figuru svoga diktatora Causescua u Bukureštu na nekom mitingu s lentom. Bio mu je grozno smiješan i nedodirljiv u svojoj napuhanosti. Više nismo o tome imali što kazati. Mediji počivaju na sustavu međusobno referentnih znakova. Lenta je savršeno odgovarala zloduhu operetne diktature. No jedno je ostalo gotovo nepromijenjeno i danas: ta samouvjerenost u vlastitu veličinu i ta bahatost koja graniči s ignorancijom mišljenja drugih. Mitomanija ne postoji bez priče o povijesnoj žrtvi i bez popratne megalomanije. Razmetljivost dovedena do spektakla u kojem industrija celebrity kulture postaje ideologijom lake zabave, a masovni mediji istinom globalnoga tržišta iluzijama - lentu je odbacila u muzeje. Na njezino je mjesto postavila gole grudi i stražnjice. Hrvatska je iznova regionalni lider. Ali ne više u kiču političke groze, nego u lakrdiji hiperproizvodnje i hiperpotrošnje estradnoga trasha. Žalopojke novih kulturnih pesimista ništa ne pomažu. Nestali su kulturni dodaci po uzoru na Times Literary Supplement iz vodećih dnevnih novina. Pojam se kulture na komercijalnim televizijama i internetskim portalima utopio u pojmu scene ili show-bizza. Sa svih strana nadiru samouki geniji i šarlatani. Svi pišu svoje skandalozne dnevnike, spomenare, kronike. Profit je zajamčen unaprijed, jer u „društvu znanja” nikad se više nije čitalo upravo to što se kupuje, naime, trash. Ovdje se uopće ne radi o tome da tzv. kulturne elite preziru vulgarnost masovne kulture. Glupo je u svakoj raspravi o tom fenomenu zagovarati kritiku intelektualaca kao zatvorene kaste nedodirljivih koji kukaju nad svojom sudbinom, a zapravo navodno uvijek skriveno žele isto – biti zvijezde i slavni, obožavani i cijenjeni u masama. Razočaranje u naše doba najbolje je iskazao Georg Steiner: „Cijeli sam život proveo pokušavajući shvatiti zašto visoka kultura nije mogla nadvladati barbarstvo.” Odgovor je jednostavan. Zato što je visoka i ostala je samo za odabrane. Kad se njihov broj smanjuje, a masovno društvo smjera demokratskom pravu na užitak u vlastitome ukusu svjetine, govor o barbarstvu postaje besmislenim. Barbarstvo je postalo institucionalizirani trash. CIRKUSANTI KAO ENCIKLOPEDISTI Iz vlastita iskustva to mogu potvrditi. Nekoliko sam puta bio pozvan u TV emisiju razgovornoga tipa Drugi format o različitim temama iz kulture. Emisija kao i sve druge o kulturi na televiziji komornoga je tipa. Ni jednom se nisam odazvao. Posljednji poziv bio je znakovit. Urednica je zamislila temu o Baudrillardu i medijima nakon njegove smrti. Gotovo da sam pristao. Ali njezine su me dodatne riječi uvjerile u ono što svatko od McLuhana odavno zna. Televizija nije programirana nizašto drugo nego za informacije i zabavu. „Nećemo baš puno o Baudrillardu i njegovoj filozofiji...” Naravno, a o čemu drugome osim valjda o Baudrillardu i seksualnome životu barske čaplje s lentom! Kad god su na javnoj TV slične emisije, bolje je preventivno uživati u krpežima iz poslova i dana naših „slavnih praznoglavaca”. Nije uopće problem u sadržaju masovnih medija, nego u formi koja nadilazi svaki pokušaj kritičke rasprave. Forma je zadani okvir u kojem se sve pretvara u sliku/objekt potrošnje bilo kojeg sadržaja, a funkcionira prema načelima logike i-i. Najbolje je to izveo Sloterdijk u Kritici ciničkoga uma. Masovni su mediji forma koja sjedinjuje ideje enciklopedije i cirkusa. Sloterdijk ipak nije imao u vidu bezuvjetni poraz intelektualaca u tom pokušaju zadobivanja naklonosti mase. Imati sposobnosti zabavljača ne znači nužno postati postmoderni Diogen u ruhu Leta 3. Ali ni Žižek koji ima to umijeće scenskoga nastupa pred masovnom publikom nikad ne može postati „cirkusant” opće prakse da od enciklopedije na kraju ne ostane drugo do bizarni vicevi i Lacan za početnike. Doba u kojem se najradikalnije obistinjuje postavka da je svijet perverzni supermarket stilova života obilježeno je temeljnom promjenom. Sada cirkusanti žele biti enciklopedisti. Ako baš i ne vjeruju u taj obrat, oni misle to prokleto ozbiljno. Više nije dovoljno imati čvrste grudi i stražnjicu, biti seksualni predmet udivljenja masa, nego je potrebno još imati osobnost, stav i duhovnu osviještenost. Madonna u krevetu s Kabalom planetarni je sindrom najradikalnije perverzije masovne kulture koja je u svojem zahtjevu totalna. Sve što vrijedi za globalnu scenu ove travestije bez granica, vrijedi, dakako, i za „naše ljude i krajeve”. Ali megalomanija je uvijek grotesknija kad je riječ o malim konzervativnim društvima u kojima vlada ideologijska laž da je visoka kultura njihovo sredstvo predstavljanja svijetu. KIKLOP ZA GOLU ISTINU GODINE Zbog čega je tzv. skandal s Nives Celzijus i nedodjeljivanjem nagrade Kiklop za najprodavaniju knjigu godine na Sajmu knjiga u Puli 2008. godine njezinu uratku Gola istina očigledan dokaz poretka lakrdije kao nove ideologijske krpeži hrvatske kulture? Nigdje drugdje osim ovdje nije izvršena takva nakaradna „pretvorba” medija iz serioznih publikacija u tabloide. Paranoični strah od Drugoga – Balkana kao negativne fantazme Zapada – implodirao je u svim smjerovima. Turbofolk prijestolnice nisu negdje drugdje, u Srbiji, Bosni i Hercegovini, nego u Zagrebu. Narodnjački klubovi i njihova ikonografija, radijske emisije, televizijski programi čija gledanost nadmašuje sve druge programe i napokon glavna zvijezda hrvatske kleronacionalističke estrade Thompson, tvore zaokružen sustav društvenoga terora zabave kao ideologije. Tko se tome suprotstavlja u ime vrijednosti visoke kulture, ne zaslužuje drugo osim blagog prezira. Pa upravo je njezina bijeda nezamjeranja procvatu političkoga kiča stvorila ovo što se danas tolerira u ime kulta prava na razliku. Što je tolerancija drugo negoli najviši stupanj ravnodušnosti. Kad pjevačica i spisateljica, kojoj su zgroženi ljubomorni intelektualci uskratili gromadnu skulpturu za hit godine promijenivši u zadnji čas pravila igre, slavodobitno izjavljuje u jednoj od takvih krpež emisija „javne scene” da samo ona još može u Hrvatskoj pokrenuti kulturnu revoluciju, ne preostaje drugo nego dotičnoj fatalnoj dami isporučiti i specijalnoga Kiklopa za „golu istinu” godine. Pritom uopće nije nikakav problem realni lik i djelo Nives C. ni njezino jadno ispovjedno djelce koje bi kao trebalo polučiti skandalozne odjeke na temu tko je, gdje, kako i pod kojim uvjetima izravno komunicirao s njezinim tijelom. Kako je Hrvatska u svojoj ćudorednoj hipokriziji nezanimljiva čak i globalnoj porno industriji koja se vrtoglavo širi na istočnoeuropske države, preostaju tek pretenciozne pikanterije seksualnih tračeva iz vlastita dvorišta. Prema Seksualnome životu Catherine M. francuske teoretičarke suvremene umjetnosti Catherine Millet s njezinim opisima gang-banga u pariškim salonima visokoga društva i drugih prostora, domaće „gole istine” djeluju primitivno provincijalno. I na kraju, dakako, s povratkom u „svetu obitelj” tradicionalnoga društva poput nove Magdalene koja iziskuje oprost i blaženu dozu prihvaćanja osupnute moralne većine. MALA MORBIDNA ARKADIJA Muzikološka kritika turbofolka, primjerice, koja Fotografije u broju: Milica Jovanović Otklon od revizije istorije ili igrokaz pred Gospodarom?     se bavi samo estetskim pitanjima stila istog je ranga kao i tabloidni prikaz izložbe Francisa Bacona u Jutarnjem listu ili pak posljednjeg koncerta Laibacha u Zagrebu. Takva kritika onoliko je loša koliko je loša glazba koja se svira u ovoj državi. Ne radi se o literarnim „vrijednostima”, nego o medijskome spektaklu primijenjenom na našu društvenu situaciju. Ili, da ne budemo uskogrudni, radi se o literarnim „vrijednostima”, itekako, ali o onim koje se protežu od estetike javnoga trača, turbocampa i   zadobiva svoju teatralnu karikaturu, tako ni žanr farse više nije primjeren naziv za dogođeno. Čemu uopće više o tome govoriti kad je skandal u svojoj medijskoj zastarjelosti nešto naizgled nevažno. Zar nije pravi problem u bijedi i očaju preživljavanja hrvatskog društva koje se nezadrživo raslojava na malobrojnu elitnu novu buržoaziju i najveći dio sirotinje na rubu opstanka? Paradoks je u tome što upravo takva socijalna slika iziskuje neprestanu proizvodnju kulture kao zabave moćnih, bogatih i         chick-lita. Sve to je mjerodavno za maniju ispisivanja vlastitih orgija intimnosti u bilo kojoj verziji. Jedna od glavnih definicija slavnih/zvijezda u suvremenoj kulturi spektakla kaže da su poznati slavni po tome što su poznati. Tko su, što rade, čime se bave, uopće nije važno. Američki kritičar Joseph Epstein u svom eseju o tom fenomenu u suvremenom američkome društvu naslovljenom Celebrity kultura – hajdemo sada veličati slavne praznoglavce uputio je na pravi problem s tom euforijom masovne kulture koja ironično skida pozlatu elitističkoj i zasjeda na njezin tron kao lažni car Šćepan Mali. Isti je, naime, model i za etablirane intelektualce i za „slavne praznoglavce”. Po čemu je Susan Sontag bila poznata izvan užeg kruga čitatelja njezinih knjiga o campu, fotografiji i bolesti kao metafori? Epstein tvrdi krajnje zaoštreno: po tome što je bila celebrity-intelektualka, a ne po prekretnim idejama koje je eklektički prenijela u svoje eseje. Logika je medija bezobzirna kao što je to i logika neoliberalnoga kapitalizma u svojoj narcističkoj prirodi spektakla. Ne postoje više nikakve uzvišene „vrijednosti” ako se ne mogu estetski prihvatljivo masi prodati u zamjenu za njihovu glad za skandalima. A skandal je samo ono što ne ruši konzervativni poredak javne perverzije morala, nego ga, štoviše, učvršćuje svakim novim primerom. Što se dogodilo s Clintonom nakon afere Lewinsky? Učvrstio je svoj imidž postmodernoga liberala za sva vremena, a tajnica je postala slavna. Što se dogodilo sa Severinom nakon misterioznoga porno uratka iz kućne radinosti? Postala je još popularnija, dospjela do statusa glumice u operetnoj lakrdiji Karolina Riječka, a njezinu partneru u cyber-igrokazu nisu upropaštene tajkunske prekogranične sumnjive investicije. Poredak lakrdije jest ogledalo društvene perverzije moći. Medijsko insceniranje događaja spram kojih svi moraju imati neki stav, pa makar i o tome tko je za gole sise kao kulturnu revoluciju, a tko protiv njih, odgovara potrebi malog narcističkoga društva za užitkom u fiktivnoj patnji. Onog trenutka kad je na scenu stupio HHO u obrani protiv diskriminacije rodno/spolnih prava i ljudskih prava autorice Gole istine, lakrdija je došla do točke usijanja. Doista, to je jedinstven slučaj u svjetskim razmjerima. Borba za ljudska prava, budimo ozbiljni barem malo, ne može nikad biti farsom. Nives C. nije nikakvom žrtvom zbog toga što nije dobila nagradu koju je prema pravilima trebala dobiti. Problem nije u ničijoj žrtvi, pa tako ni u besmislenoj optužbi Ivana Zvonimira Čička da direktorica pulskoga Sajma knjiga Magdalena Vodopija treba dati ostavku jer „sramoti tu kulturnu manifestaciju”. Skandalozno je upravo to što je Čičak u žaru mesijanske borbe za „golu istinu” izjavio. Vodopija je stvorila Sajam knjiga u Puli i bez nje ne bi bilo ničega od festivala autora pa ni svega ovoga što je ono zadnje pretvorilo u prvo. Koga briga za dolazak Eca, Magrisa, Pamuka, cijelog niza svjetskih pisaca i intelektualaca u Pulu. Važno je samo imati iza sebe medije, jednog estradnjačkoga popa i HHO. Problem je u tome što je logika medijske estradizacije događaja onog što je još preostalo od kulture jedino što održava taj poredak u predodžbi masovne javnosti. Ali to nije logika koja vrijedi za sav normalni svijet, nego ponajprije za našu malu morbidnu Arkadiju. U njoj ne postoji više mjesta za metaforički suživot Fausta i cirkusa, jer cirkus pretvara Fausta u zvijezdu dana ili od njega nema ništa. Kultura kao zabava u uvjetima estradne orgije nužno mora biti zabava za mase, razumljiva, podnošljivo ironična i ne baš razmetljivo subverzivna. Svijet intelektualne interakcije aktera i publike zahtijeva mobilnu javnost, festivale i umreženu scenu. Bez toga više ništa ne postoji. SEOSKA ZABAVA ILI ILUZIJA SPEKTAKLA Kako svaki oblik estradizacije kulture nužno praznoglavih. Na istom mjestu tabloidi postavljaju i jedno i drugo. Etička lakrdija uvijek se događa na kraju godine kad iste osobe glume u medijski sponzoriranim humanitarnim cirkusima. Perverzija je totalna. Kulturu kao scenu spektakla financiraju korporacije koje izvlače najveći profit upravo u zemljama Jugoistočne Europe u sektoru telekomunikacija. Mediji su nepresušan izvor ekstraprofita zato što su zrcalo društvene diferencijacije. Siromaštvo je javna vrlina, ali samo za Božić. Tamo gdje se vrti najmanje novaca, u tom začaranome krugu literarnih taština raspoređenih prema svim mogućim ideologijsko-estetskim preferencijama, skandal je neizbježno sredstvo medijski posredovane pozornosti da je kultura nešto uopće važno u ovom institucionaliziranom barbarstvu trasha. Biti za „golu istinu” znači nešto bitno drugo. Cijeli sustav književnih nagrada od trenutka kad je simbolički lenta zamijenjena visokim novčanim iznosima, nesumnjivo manje države i paradržavnih institucija, a više komercijalnih izdavača i dnevnih novina pretvorenih u hobotnicu celebritykulture, pokazuje samo da nema bitne razlike između mode, estrade i preostalih oaza elitne kulture. Sve je zapravo mala seoska zabava i iluzija velikog spektakla. Od Kiklopa do nagrade za roman i publicistiku Jutarnjeg lista, od Porina do Nagrade hrvatskog glumišta, od ovog do onog „mačka” i drugih zabavljačkih igrokaza kulture kao scene. Zašto se to događa u Hrvatskoj tako groteskno? Zato što je riječ o zemlji rasprodanih iluzija, o megalomaniji i mitomaniji koja treba svoju tvornicu zvijezda jer su sve druge tvornice prazne, da uporabim moćnu sintagmu knjige eseja Ljiljane Filipović, jer je „gola istina” ove kulture u tome da je ona jedino i samo skandalozna kao takva. Čega ima previše, nije dobro ni s maslacem na kruhu, rekao bi Švejk. TABLOIDIZACIJA SVEGA POSTOJEĆEG Pa, u čemu je, naposljetku, ova lakrdija paradigmatska za svako buduće insceniranje javnoga doživljaja kulture? Lamentacije o povratku u zlatno predmedijsko doba kulture nostalgična je reakcija na duhovnu prazninu suvremenoga doba. Ali ono što je ovdje pravilom nije doduše ni iznimkom u drugim razvijenim društvima koja literaturu ne svode na masovnu zabavu, a festivale i sajmove knjiga na skandalozne događaje izvanknjiževnoga dosega. Sve se to realno i nije dogodilo, jer niti je Nives C. realno postojeća figura hrvatske kulturne revolucije, niti je sama kultura više bilo što realno osim imaginarno-simboličke potrage za novim identitetom u supermarketu stilova života. Kako su nedjeljom prema volji Katoličke crkve i vladajuće konzervativne koalicije supermarketi u Hrvatskoj zatvoreni, potraga za „golom istinom” može se naći tamo gdje je ovaj svijet potrošnje idola od samoga početka imao svoju prvu i posljednju istinu – na benzinskim postajama. Simbolička razmjena dobara održava kulturu na životu. Možda se tamo može pronaći i kakav primjerak Isušene kaljuže Janka Polića Kamova ispod tezge, u što čisto sumnjam, ali ne i u njegove proročanske riječi iz istoimena romana: Kultura je obzir, dakle, sram; a sram je laž, hinjenje i prenavljanje... jer inteligent zna da sram nema smisla. Sve to uopće nema nikakva smisla, ali u tome je jedina „gola istina” ovog nepodnošljivo blještavoga života ideologije u liku masovne zabave za narod. Iza toga stoji samo nešto mnogo gore: izostanak kritičke refleksije ili njezino pitomo tabloidiziranje pod maskom subverzije. Spektakl je travestiran kaos društvenih odnosa moći kapitala. Sve su mu maske dobre, a slike se jedino i pamte. Fascinacija tijelom nadilazi isprazan duh ovog vremena u kojem je moguće da i kuharica postane državnikom, razbojnik moralistom, a seks i trash-književnost važniji od života  BETON BR.83  DANAS, Utorak 03. novembar 2009.   Piše: Lea David PORCIJA BORAČKE IDEOLOGIJE               Selektivno pamćenje i zaborav     Sadržaji u kolektivnom sećanju, složeni su u smislenu celinu, master narativ, koji predstavlja društveno konstruisanu bazičnu priču a koja pruža članovima grupe (nacije) okvire poimanja zajedničke prošlosti (Y. Zerubavel). Oživljavajući sugestivnu potenciju minulog istorijskog ili mitskog događaja, funkcija master narativa je da oživi poželjni društveni identitet i ojača samodefiniciju „Mi“ grupe u odnosu na „Druge“. Sadržaji koji se zadržavaju, opstaju i promovišu u kolektivnom sećanju grupe, tj. obrasci ili mentalni „lieu de memorie“ (P. Nora), struktuirani su kroz repeticiju sličnih motiva, ali u isto vreme otvoreni za beskonačne interpretacije. Ovakve obrasce nazivam sadržajima boračke ideologije, jer je njihova struktura izgrađena na repetitivnim motivima junaštva kroz ideje ratništva i samožrtvovanja i stoga je moguće iz njh crpsti veliki broj varijacija master narativa. Prenosilac kolektivnog sećanja sačuvao je i oživeo je ove sadržaje. Taj prenosilac mogu da budu političke partije, elite, ali i marginalizovane grupe i daroviti pojedinci, koji direktno utiču na modulacije i transformacije zajedničkog identiteta. POREKLO BORAČKE IDEOLOGIJE Tradicionalni oblici sećanja kod Srba umnogome su diktirani društvenom strukturom i uređenjem, geografskim položajem i konstantnom političkom i ekonomskom nestabilnošću. Zadruga je bila plodno tlo za patrijarhalno (kasnije nacionalno) definisanje „Mi“ grupe, gde je najmanji zajednički sadržalac nalažen u zajedničkom mitskom srpskom carstvu, a „Drugi“ u etničkoj različitosti. JEDINI SPOMEN KOJI SE ODNOSI NA DEVEDESETE JE DAN SEĆANJA NA NASTRADALE U NATO  BOMBARDOVANJU, GDE SE OPET IMPLICIRA NA ŽRTVOVANJE NEDUŽNIH SRBA Uloga prenosioca kolektivnog pamćenja, umnogome je ležala na sveprisutnoj epskoj poeziji. Komemorativni oblik epske poezije sastojao se od utvrđenih šema, čija je snaga i efikasnost ležala u ponavljanju. Repetativno recitovanje epske poezije u odgovarajućim društvenim situacijama, uvek je iznova kreiralo imaginarnu zajednicu sećanja i redefinisalo poželjne vrednosti i norme. Epska poezija se sastojala od zbira narativa u koju su umrežene društveno-poželjne vrednosti prošlih generacija a koje nanovo vrednuje svaka nova generacija. Ona je, za razliku od drugih oblika narodne poezije, izrazito muška poezija i ona oslikava, ali i iznova konstruiše, svojom repetativnom performativnošću, mušku dominantnost u tradicionalnom društvu. Muškarci su prvenstveno ratnici, čija se potencija i zaštitništvo reflektuju kroz samožtrvovanje, a kao takvi, oni su heroji i pravednici. Iz ovoga se čini da je epska poezija predstavljala jedan od glavnih kanala formiranja i očuvanja ideologije boračkih sadržaja i ideala junaštva kroz samožrtvovanje, najverovatnije kao sredstvo retorike opstanka. Dijalektika pamćenja stvarnih događaja i njihovog ponavljanja i oživljavanja kroz prvenstveno epsku poeziju, ali i mnoge druge simboličke i ritualne radnje, doprinela je percepciji neodvojivosti boračkih sadržaja od zajedničkog identiteta. Borački sadržaji su prenošeni kao društveni habitus s jedne generacije na drugu, bilo kroz stvarno ratovanje ili kroz retoriku kolektivnog sećanja. Repetativno oživljavajući vanvremenska herojstva kroz performativnost i retoriku epske poezije ili kroz stvarna dela, kolektivno pamćenje je generativno integrisalo ove sadržaje u boračku ideologiju sa jedinstvenim setom vrednosti i oni će se nalaziti u osnovi svih transformacija kolektivnog identiteta Srba. SOCIJALISTIČKI - KLASNI OBRASCI SEĆANJA Ideološka revolucija sprovedena 1945, učinila je drastičan raskid sa prethodnim identitetima: romantičarsko-nacionalnim, progresivno- građanskim i versko-običajnim. Nakon što je 1943. konačno usvojila partizansko-jugoslovensku ideologiju, sa bratstvom i jedinstvom kao vodećim načelom, KPJ je iscrtala iznova koordinate zajedničkog identiteta, što je podrazumevalo selektivno ali ne i nasumično sankcionisanje nepodobnih sadržaja kolektivnog pamćenja. Kako su i crkva i tradicionalno-patrijarhalni sistem sankcionisani i diskreditovani, tek definisano Srpstvo u okvirima nacije, gubi jasan identitet. Ovome naročito doprinosi i „instant rešenje klasne identifikacije“ (B. Bjelić) kojom se objašnjavaju i uprošćavaju, kako etničke i kulturne razlike, tako i ratni zločini i žrtve etničkog razračunavanja. Aktivno zamagljivanje nacionalnih identiteta bilo je u srži jugoslovenske ideologije. Pored aktivnosti SUBNOR-a, kao glavnog nosioca kolektivnog pamćenja, različite javne manifestacije, ritualne radnje i simboli, poput sportskih sletova, nošenja štafeta, pionirskih priredbi i ceremonja, vojnih parada imale su za ulogu da uključe što širi krug ljudi u ideološku zajednicu, kreirajući svest o klasnoj prošlosti ali, ujedno i negujući „opšti borački mentalitet“ (T. Kuljić). Time su „neprikladni“ narativi potisnuti i gurnuti na periferiju javnog sećanja. ETNO-NACIONALISTIČKI OBRASCI KOLEKTIVNOG SEĆANJA Prateći logiku modulacija formi kolektivnog sećanja i njihove uslovljenosti društvenim sistemom, vladajućom ideologijom i načinom prenošenja istih, jasno se vidi s kakvom lakoćom je krajem osamdesetih bilo moguće preusmeriti pažnju sa klasnih boračkih sadržaja nazad na etničko-nacionalne. Retradicionalizacija i ponovno buđenje nacionalne svesti postavili su temelje za revitalizaciju nacionalne mitologije, tj. konstrukciju novog master narativa. Slobodan Milošević (ovde shvaćen kao sinonim ideologije nacionalizma a ne kao individua) uspostavlja novu semantiku binarnih odnosa dobra i zla, koja će u narednim godinama postati glavno sredstvo širenja ideologije nacionalizma i uspostavljanja okvira pripadnosti „Mi“ grupi. Kreirajući imaginarnu zajednicu nacije kroz okvire master narativa Boja na Kosovu, i sa jasnim pravilima pripadanja/nepripadanja, napravljen je pomak sa socijalističkog klasnog neprijatelja na nacionalističkog, koji je po pravilu bio Otklon od revizije istorije ili igrokaz pred Gospodarom?     pripadnik najveće etničke manjine. Ovakvi okviri novog identiteta formirani su na osnovama kontinuirane retorike boračkih sadržaja i na idealima junaštva kroz samopožrtvovanost, gde su „pravi/nekadašnji“ Srbi viđeni kao oličenje dobra, pobožnosti i časnosti. Važno je ipak istaći da politička mitologizacija nije bila niti ravnomerna ni sveobuhvatna. Pa i pored toga, Nedeljković ukazuje da je, nakon više od deset godina mitologizacije, šira javnost u dobroj meri usvojila mentalni obrazac po kome objašnjava „sudbinu srpstva“, a koji je u potpunosti baziran na mitološkim predstavama: nekadašnje savršeno stanje, pad, put kroz muke i nacionalni preporod. Najuticajniji protažeri u formiranju novog master narativa, država i mnogobrojna boračka udruženja, umreženi su u kompleksnu dinamiku i motivisani različitim ideologijama. Binarne tendencije novog poželjnog srpskog identiteta, prisutne i kod vladajućih stranaka i kod boračkih udruženja, odražavaju dva suprotna modula sećanja: pronacionalistički i proevropski. 16 OD 21 Zvanični sajt Sektora za boračko-invalidsku zaštitu Republike Srbije, (http://www.bastinaratnika.rs/) odražava dve tendencije u odabiru sadržaja, gde obe ujedno zamagljuju i potenciraju određene aspekte   Pod udruženjima boraca i njihovih porodica podrazumevam sve organizacije koje okupljaju i grupišu različite kategorije učesnika ratova ili njihovih porodica, bilo da je reč o aktivnim učesnicima poput boraca, veterana, vojnika, dobrovoljaca ili ratnih invalida, ili „sekundarnim učesnicima rata“, poput porodica ranjenih, nastradalih ili nestalih. Za razliku od SUBNOR-a, matičnog udruženja svih boraca u narodno- oslobodilačkom ratu (1941-1945 ), posle ratova devedesetih, nije formirana jedinstvena ideologija koja bi bila u stanju da pruži zajdnički krov svim učesnicima ratova. Danas egzistira na desetine registrovanih organizacija i udruženja u kojima je članstvo bazirano na uskim, taksonomnim karakteristikama, sa gotovo svim mogućim varijacijama na relaciji: geografske oblasti (ili ratišta ili mesta porekla)< - vrste, tj. boračke ideologije (borac, vojnik, junak, dobrovoljac, rezervista, veteran, žrtva) - zajedničke ratne sudbine (nestali, ožalošćeni, unesrećeni, poginuli, ranjeni) - srodstva (porodice, roditelji, učesnici). Sama terminološka raznolikost nedvosmisleno pokazuje da je gubitkom ratova nanovo izgubljena baza zajedničkog identiteta Srba. Da su definicije srpstva ostale u granicama ideala junaka Kosovskog boja, njihovo učešće u ratu i doprinos državi kroz lični gubitak i samopožrtvovanost bili bi nagrađeni         prošlosti. Prva, mnogo dublja i izraženija struja crpi sadržaje iz „tradicije oslobodilačkih ratova Srbije“, nastavljajući geneologiju poimanja zajedničkog identiteta kroz lokalne, etničko-nacionalne odrednice. Druga struja je okrenuta ka Evropi i ona pokušava da dekonstruiše i transformiše etničko-nacionalne sadržaje. Ona modulira kolektivni identitet Srba, iz lokalnog u globalni (evropska Srbija), težeći da zameni patrijarhalnotradicionalni set vrednosti evropskim normama i standardima. Prva grupa sadržaja nastavlja retoriku boračkih motiva, stvarajući oko istih odgovarajuće prakse, ceremonije i retoriku. Dokument „Državni program obeležavanja godišnjica istorijskih događaja oslobodilačkih ratova Srbije“ detaljno obrazlaže koji će se događaji slaviti/obeležavati i na koji način. Tako na primer, od ukupno 21 datuma, čak 16 se odnose na period od Prvog srpskog ustanka pa do kraja Prvog svetskog rata. Master narativ, ili reperna tačka novog rođenja srpstva nađena je u Prvom srpskom ustanku, što nije nipošto slučajno. Takav izbor jasno ukazuje na pomeranje fokusa sa mita o Kosovskom boju kao bazi nacionalnog identiteta srpskog naroda, na period buđenja nacionalne svesti i „oslobodilačkih“ ratova s početka devetnaestog veka. Ideali kosovskog mita i dalje postoje ali, kako je njegova sugestivna snaga degradirana, boračko-oslobodilački sadržaji oslanjaju se na druge pogodne događaje. Druga grupa sadržaja teži da prikaže Srbiju kao civilizovanu zemlju koja se „oduvek“ zalagala za evropske norme i vrednosti. Ona je pre svega usmerena ka Evropi, s kojom na taj način flertuje i signalizira da je ova Vlada „antifašistička“, tj. okrenuta ka evropskim demokratskim standardima. Gledano iz tog svetla, nije čudno što postoje tri dana koja su posvećena Drugom svetskom ratu, ali su oni, takođe u potpunosti lišeni socijalističko-komunističke konotacije. Šestoaprilsko bombardovanje pokazuje žrtveni karakter Srba, Dan pobede podseća „Nas“, ali prvenstveno „Njih“ (Hrvatsku, Evropu...) da su Srbi uvek bili na strani dobrih, a Dan sećanja na žrtve genocida, konačno opet potvrđuje da su nacionalne manjine prioritet Srbije. Tako npr. na istom ovom sajtu postoje brojne informacije o holokaustu u Jugoslaviji i Srbiji, ali nema informacija o Romima, kao ni o ratovima devedesetih! Jedini spomen koji se odnosi na devedesete je Dan sećanja na nastradale u NATO bombardovanju, gde se opet implicira na žrtvovanje nedužnih Srba. Odatle se vidi da je aktivno prećutkivanje mnogobrojnih događaja i srpske odgovornosti deo planskog „formiranja dominantne slike“ (G. Đerić) kao manipulativne strategija vlasti. Neverovatnu kompilaciju predstavlja centralni praznik nove Srbije koji pretenduje da postane master narativ: Sretenje - Dan državnosti, gde se na praktičan način spajaju dva različita seta vrednosti: Srbija kao zemlja tradicije oslobodilačkih ratova, i Srbija kao zemlja ustava i pravnog poretka. Sretenje - Dan državnosti predstavlja fantastičnu sintezu dva meta narativa: boračkih sadržaja i proto-demokratskih. UDRUŽENJA BORACA društvenim privilegijama i statusom junaka u kolektivnom sećanju. Boračka udruženja su među sobom podeljena na sličan način kao i stranke na vlasti: na one koji žele da budu priznati kao heroji za učešće u ratovima devedesetih, nastavljajući tako da bodre poimanja zajedničkog identiteta kroz lokalne, etničko-nacionalne odrednice i one, tzv. „donosioce mira“, čiji je glavni zadatak da „šire poruku mira i nikad više“, težeći tako da uvrste ličnu prošlost u kolektivno sećanje. DINAMIKA: DRŽAVA - UDRUŽENJA BORACA Iako su i država i boračka udruženja satkani od sličnih glasova, njihovi motivi su posve različiti. Legitimacija boračkih prava, a time i samog učešća u ratovima, ne samo da predsavlja ozbiljan finansijski teret, već je i problematična u odnosu na Evropu. Država je u mnogome prebacila odgovornost na demokratski orijentisane nevladine organizacije, koje se promovišu kao „branioci pravih vrednosti“. NVO predstavljaju odraz evropskih težnji i suptilnog neokolonijalizma kroz „politike identiteta“ i „nove društvene pokrete“: kroz prava manjina, ljudska i rodna prava, kroz proces suočavanja sa prošlošću, tranzicionu pravdu itd., pri čemu neretko, pri procesu pokušaja razgradnje boračke ideologije, oni sami postaju sinonim za novo ratno profiterstvo. Država koristi razjedinjenost boračkih udruženja i, pomoću birokratsko- pravnih sredstava, odugovlači i otežava sticanje socijalnih i društvenih prava. Ona slabi udruženja boraca svojim selektivnim i partikularnim pristupom, tretirajući svaku grupu pojedinačno, razbijajući tako potencijalnu masovnost pokreta. Udruženja, iako rascepkana i podeljena, ne uspevaju da se objedine sve ratove u jedan „meta“ rat i žele isto: da njihove priče budu ispričene! Oni ratni veterani koji su spremni da „priznaju svoje greške“ i da se javno pokaju propagirajući „mir i ljubav“, biće prigrljeni od strane demokratski orijentisanih struja, i kao nagradu, dobiće binu za legitimaciju ličnih narativa. Tzv. „mirovni veterani“ predstavljaju eksponate od neprocenjive vrednosti ne samo kao dokaz „boljitka Srbije“, već i kao promotivni plakat za sledeću mužu evropskih para. Nasuprot njma, ratni veterani koji traže legitimaciju herojstva, nisu poželjni i prinuđeni su da kreiraju alternativne načine očuvanja narativa, što se već danas može videti po brojnim spomenicima rasutim po Srbiji, od kojih svaki nosi svoju priču i ideologiju. Kao što su nakon Drugog svetskog rata nastavile paralelno da žive i priče o etničkom razračunavanju, čini se da će tako nastaviti da se prenose i selektivni i parcijalni narativi o ratovima devedesetih, koji će uvek predstavljati potencijalno gorivo za buduće ratove. EPILOG Današnji period predstavlja pravu liminalnu zonu srpskog identiteta. Nemci su, sve do ujedinjenja, polemisali o Drugom svetskom ratu i o holokaustu kao o „Hitlerovom periodu“ gde su uvek neki drugi krivi. Čini se da se Srbija velikim delom i dalje nalazi u retorici „Miloševićevog vremena“. Jasno je, ipak, da Srbija prolazi kroz inicijaciju, i kakvi ćemo iz nje izaći, ostaje da vidimo  BETON BR.82  DANAS, Utorak 20. oktobar 2009.   Piše: Dajana Đedović DVA VEKA VUKA                     Ideologizacije jedne manifestacije     Stare svetkovine kakvi su bili sabori i mnogi drugi rituali davali su narodu osećaj stabilnosti i kontinuiteta. Želja naroda za ovom vrstom svetkovina, rituala, proslava podudara se sa željom i interesom vladajućih političkih i intelektualnih elita da održe status quo, društveni i politički poredak. Ono što Vukov sabor čini posebnim u odnosu na druge manifestacije je činjenica da je posvećen „reformatoru srpskog jezika“ Vuku Stefanoviću Karadžiću, čoveku oko čijeg je imena decenijama stvaran jedinstven društveni mit u našoj kulturi. Proteklih sedamdeset pet godina saborovanja dalo je priliku za analizu instrumentalizacije, ideologizacije i politizacije ove manifestacije u kontekstu različitih društvenih uređenja i kulturnih politika. Pogotovu je (zlo)upotreba Vukovog imena i dela vidljiva i čitljiva u periodu velikog jubileja Dva veka Vuka 1987. „V“ KAO KURJAK Još neko vreme, na Saboru, akteri će se „zaklinjati“ u Jugoslaviju dok će im u glavi biti neka druga zemlja. A o kojoj zemlji je reč možda je najvidljivije bilo 1981, kada je izveden tekst Janka Vujinovića „Vuk ili povest o narodnom življanju“ koji prema nekim pokazateljima jeste „proklizavanje“ pojma radnog naroda i radničke klase ka srpskom narodu, ali još uvek ostaje na „pola puta“. Naime, i Vujinovićev tekst je slično kao i „slučaj Đogo“ ostavio ikonu netaknutom: niti je „slučaj Đogo“ stavljao pod lupu Titovu vladavinu, koja je bila svetinja, niti je „našu stvarnost“ kritički preispitivao. Vujinovićev tekst je stidljivo počeo da uspostavlja novi poredak ideologije, koja će u svojoj osnovi imati nacionalnu odnosno etničku paradigmu, ne preispitujući „ulogu vođe“ ili „našu stvarnost“. Tekst „Vuk ili povest o narodnom življenju“ odabran je na konkursu koji je Odbor Vukovih sabora raspisao 1981. Tražilo se delo kojim će se na Vukovom saboru „obeležiti 40 godina Socijalističke revolucije“. Janko Vujinović je u svom tekstu dao svedenu sliku ratničkog diskursa u Srbiji od pre Karadjordja do II svetskog rata, kroz likove kao glasnogovornike kolektivne nacionalne svesti. Koristeći slova azbuke kao nit, on je ponavljajući neke reči oživeo upravo one pojmove i slike koji će krajem osamdesetih i početkom devedesetih postati opšta mesta nove ideologije. Tako je priča počinjala slovom „V“, jer je trebalo posebno naglasiti da svi potičemo od vuka ili Vuka. „To, da smo kurjaci - jesmo! Knjige vele da smo njima najsličniji jer od njih smo kažu postanuli.“ Ovaj pisac je i u svom romanu Vučiji nakot aktivirao nove/stare „svete centre“ koji su imali funkciju uspostavljanja jedinstvenosti zajednice, a jedan od atributa etničke zajednice jeste i „mit o zajedničkom pretku“. Zatim je nastavljeno slovom „B“, i to pojmovima: biti, bijem, budem. I to treba glorifikovati, verovali su pisci novog talasa u Srbiji s početka osamdesetih. Pisac se u nastavku teksta oslanjao na one stereotipne slike koje će postati okosnica buduće nacionalističke paradigme. „Mi (Srbi - prim. aut.) ostasmo sami; protiv svih“. Pod slovom D – posebno su naglašene srpske deobe. Sintagma „srpske nesloge“ makasimalno je korišćena u periodu nacionalne homogenizacije. Pod istim slovom pisac nabraja i Dalmaciju, koja ulazi u srpski korpus. Starac, glavni lik u ovom scenskom prikazu, kao oličenje svenarodne mudrosti reći će: „Srbija i nije tamo đe je zemlja srpska, već đe su ljudi srpski“. Kasnije će Vuk Drašković u svojim političkim istupima modifikovati ove reči svog partijskog kolege (J. Vujinović je u SPO-u bio od osnivanja) u slogan: „Srbija je tamo gde su grobovi srpski“. Interesantan je izbor reči pod slovom „Z“. Pisac izdvaja, a glumci na sceni govore: „zaklati, zaklon, zakleti, zašto, zatrti, zbeg...“ Zašto nije odabrao reči: znati, znanje, zaliti, zasaditi, zriti, zeleneti? Zato što je takvim izborom trebalo probuditi afekte, iracionalnost čitavog konteksta, uvući gledaoce u prostor mita koji potpuno zamagljuje istorijske činjenice, istinu, prebaciti ih u metanaraciju večitih bitaka. Trebalo je reći kako je vreme u Srbiji „zamrznuto“, a da se istorija ponavlja ciklično. Nije ni čudo što je nakon toga slovo „J“ asociralo na jauk i Jasenovac, a „K“ na Krajinu i Kosovo („Oj Krajino krvava aljino“, „Kosovo, kuća, koren, kum“). Tekst se završavao kako je i počeo, pominjanjem kurjaka. Ukorenjivanje u etnonacionalistički diskurs se na ovim prostorima odvija ciklično. Ovo je bio prvi – mali krug. Drugi deo procesa ukorenjivanja otpočeo je 1988. VREME JUBILEJA Inicijativni odbor za proslavu 200. godišnjice rodjenja Vuka Stefanovića Karadžića dao je osnove za obeležavanje ovog jubileja već u oktobru 1984. Taj predlog programa bio je osnov za proslavu koja je trebalo da obuhvati ceo prostor Jugoslavije, u više segmenata kako kulture tako i prosvete i obrazovanja. Predlog programa je podrazumevao i uključivanje svih institucija i organizacija u kulturi na tom prostoru. Predvidjen je bio i čitav niz aktivnosti u inostranstvu. „Proslavu 200-godišnjice rođenja Vuka Karadžića treba obeležiti kao opštenarodnu proslavu ... kao godišnjicu jedne od najistaknutijih ličnosti srpskog naroda i osnivača novije srpske kulture. ...potrebno je ukazati na ogromno Vukovo delo: tvorac novog srpskohrvatskog književnog jezika, pisac prve srpske gramatike i srpskog pravopisa, ... srpske književnosti, istoričar Prvog srpskog ustanka, ... posebno je značajna povezanost Vukovog dela sa ukupnom borbom srpskog naroda ...potrebno je ukazati na njegove ideje o kulturnom jedinstvu našeg naroda na jezičkim osnovama...“ Postavlja se pitanje zbog čega je bilo nužno da se ta godišnjica „pod obavezno“ obeležava na celom jugoslovenskom prostoru. Odakle je poticala ta potreba? Bilo je očigledno da to nije bio odraz istinske kulturne potrebe. U Zagrebu će ovo, dve godine kasnije, Dunja Rihtman Auguštin protumačiti na sledeći način: „Oni veličaju srpsku naciju, ali ne skrivaju integralističke težnje, Vuk koji je priznanje zaslužio otkrićem narodne kulture u međuvremenu je postao njen simbol.“ Inicijativni Odbor je tih godina doneo zaključak da „Republička konferencija SSRN Srbije treba da imenuje reprezentativni Odbor za proslavu 200. godišnjice rodjenja Vuka Karadžića. U Republici bi organizacioni, stručni i administrativni poslovi Odbora za proslavu bili povereni Kulturno- prosvetnoj zajednici Srbije.“ Republička konferencija SSRN Srbije formirala je Odbor čiji predsednik je bio Dušan Čkrebić, član predsedništva CK SKJ. Članstvo je brojalo blizu 150 ljudi, predstavnika društveno političkih organizacija, kulturnih institucija iz cele zemlje. Ono što što se prvi put događalo kada su Odbori Vukovog sabora u pitanju, bilo je prisustvo jednog crkvenog velikodostojnika medju članovima. Naime u ovom Odboru za obeležavanje 200. godišnjice rodjenja Vuka Karadžića našao se i Jovan Velimirović episkop šabačko-valjevski. Nije li to nagoveštavalo praksu koju će obilato koristiti nova vlast u svrhu stvaranja „narodnog jedinstva“, svesrdno reafirmišući i (zlo)upotrebljavajući pravoslavnu tradiciju? Tokom 1987. i proslave Dva veka Vuka, politička elita je u svoju praksu inkorporirala model instrumentalizacije tradicije. Nesrećni sticaj okolnosti je bio taj što se ova velika proslava događala u godini velike društvene krize i umesto da zaista sa najviše počasti proslavi delo ovog velikana, sve je ukazivalo na prisustvo političkih motiva. Dunja Rihtman Auguštin piše u Zagrebu: „1987. je bila godina glasnog i pompeznog proslavljanja dvestote godišnjice rođenja Vuka Stefanovića Karadžića sa obiljem jugoslovenskih i stranih naučnih skupova, radova, novinskih članaka, TV emisija, političkih tumačenja... Čak je bilo predloženo da bude donet zakon (podvukla D.Đ.) koji bi obavezivao celu zemlju da učestvuje“. MESTO POLITIČKE REGRESIJE Odnos prema Vuku u godini velikog jubileja bio je odličan pokazatelj kako su se parcijalni grupni interesi politički legitimisali. Ljubiša     Rajić u tekstu „Vuk je mrtav, a ni mi nismo dobro“ koji je objavljen u časopisu Kultura 78/79, piše: „Otpori koji postoje prema Vuku u određenim krugovima kod Hrvata, Muslimana i Crnogoraca određeni su željom da se doda ona karika lanca koja po njihovom mišljenju nedostaje, a koja je nužna, to jest, da se jednoj državi i jednom narodu dodeli jedan standardan jezik unutar jedne kulture. Drugim rečima, da Hrvati, Muslimani i Crnogorci imaju kao narod svaki svoj poseban standardni jezik.“ U takvoj situaciji, Vukov članak „Srbi svi i svuda“ bio je povod čestih napada i dobijao je savim osobenu funkciju koju on nije imao u odnosu na vreme kada je nastao. Vuk je shodno tom članku i njegovom čitanju s raznih strana postajao velikosrpski hegemonista, a svi koji su se zalagali za Vuka nosili su istu etiketu. Međutim, kada SKJ kao garant Jugoslavije nije više mogla da drži pod kontrolom nacionalističke diskurse, ostao je veliki slobodan prostor za prodor nacionalističke ideologije u svim federalnim jedinicama. Tako je i Vuk shodno promeni idološke prakse u odnosu na jezik postao mesto oštrih razgraničavanja izmedju nekada bratskih   veka Vuka zaslužuje dublju analizu, mnogo sadržajniju nego što je to moguće učiniti u ovom sažetom prikazu ideologizacije jedne manifestacije posvećene Vuku, jer bi se tako stekao uvid i u neke vrlo vredne doprinose proučavanju Vukovog dela i jezika koji su skrajnuti u cilju nametanja samo ove praznične atmosfere i populističkog veličanja Vuka. Ono po čemu je završna priredba Vukovog sabora 1987. godine posebno interesantna je činjenica da je održana dan posle veoma burne noći u toku koje je održana čuvena Osma sednica Saveza komunista Srbije, koja je označila pad moćne porodice Stambolić i početak dominacije Miloševićeve politike. Na završnoj svečanosti Vukovog sabora 20.09.1987. održao je govor prethodne noći smenjeni Ivan Stambolić, još uvek predsednik Predsedništva SR Srbije. Taj njegov govor zanimljiv je za analizu, jer predstavlja u sažetom obliku viziju Stambolićeve politike, koja je i do tada imala tendenciju da izvrši promene kroz unutrašnje kanale i ustavnu reformu. Njegov govor, koji je publika u Tršiću primila mlako i krajnje suzdržano, bio je dokaz da SKJ mora svoj legitimitet potražiti osvajajući       naroda. U retkim tekstovima koji su se kritički osvrnuli na Dva veka Vuka i ono što je ovu jubilarnu godinu pratilo, autori su primetili da je „Vuk bio više povod, a manje predmet“. To nije bio slučaj samo u svečarskim momentima. Čak je i naučna javnost sledila u velikoj meri paradigmu, prisutnu u javnosti još od njegove smrti, paradigmu nekritičkog veličanja njegovog dela. Proglašenje Vukove godine i sve ono što se tada dešavalo imalo je jasnu političku dimenziju. To nije neobično, jer sve države koje imaju takvog naučnika i reformatora, pa i mnogo manjeg kalibra od Vuka, teže da takve godišnjice iskoriste u političke svrhe. „Naime, euforično stanje u određenim sredinama u Srbiji u odnosu na Vuka, a osobito tokom jubilarne godine, pokazuje da se Vuku i slavljenju Vuka dodeljuje izuzetno jaka politička funkcija. U određenim trenucima, neophodno je pronaći sredstva za legitimisanje odredjene politike“, beleži Ljubiša Rajić i napominje da je Vuk bio veoma pogodan za najšire slojeve srpskog stanovništva u specifičnom momentu kada je bilo potrebno pronaći simbol nacionalnog okupljanja ili bar nacionalnog identifikovanja. „Vuk je dobio atribute srpskog nacionalnog simbola.“ Ali iza svega ovoga krio se i srpski nacionalizam različitih profila. „Vuk nije više samo veliki naučnik i veliki reformator jezika. Vuk nije više simbol nacionalnog okupljanja jedne nacije. Vuk je danas, možda više nego ranije, simbol nacionalnog sukobljavanja više nacija. Biti za ili protiv Vuka (ili bar uzdržan prema Vuku) postaje međa nacionalnog odvajanja i nacionalističkog podvajanja. U najekstremnijim vidovima sukoba argumenti za i protiv Vuka prelaze u čist šovinizam“. Profesor Rajić je, možda, ovim naznačio okvir u kojem će se narednih godina kretati programi na Vukovim saborima. Biće to upravo mesto „naših“ sukobljavanja sa Drugim, mesto veličanja onog „našeg“ i samo „našeg“, mesto regresije. Vuk mnogima više neće biti zanimljiv zbog svojih zasluga u jezičkoj reformi već će biti zanimljivo samo ono što se iz njega može izvući. O tome svedoči i činjenica „da je svečarska aktivnost bila prebogata,... ali praktično nikakva kada je u pitanju ostvarivanje bar minimuma zahteva koje jezička politika i planiranje jezika moraju ispuniti da bi bili zasnovani na načelima ne samo Vuka, već i drugih velikih pregalaca iz njegovog doba na našim prostorima i u Evropi, a pre svega da bi bili okrenuti budućnosti.“ Profesor Rajić potom zaključuje: „... na najboljem smo putu da našu standardnojezičku budućnost izgubimo u korist njene davne prošlosti...“ Nažalost ni danas situacija nije bolja kada je jezička standardizacija u pitanju, ali ni kada je Vukovo delo u pitanju. Žrtvovana je budućnost u korist prošlosti. KALENIĆ VS. CRVENA ZASTAVA Naravno tako velika proslava kao što je Dva neke druge simbole. Na saborištu je kao gost bio prisutan i Slobodan Milošević. Prema svedočenju prisutnih, vladala je velika napetost među zvanicama, a Milošević i Stambolić nisu razmenili nijednu reč. Govor na saborištu bio je Stambolićeva politička „labudova pesma“, a Milošević je tada video, verovatno jasnije nego drugde, da pozivanje na prevaziđene simbole SKJ i njene reformske metode više nisu svrsishodne za održavanje na vlasti. Danas, kada se čita Stambolićev govor i pored retorike svojstvene ideolozima komunizma, neki delovi zvuče kao propuštena šansa. Stambolić je u svom govoru, pozivajući se na Vuka, naznačio da ulazak u red razvijenih evropskih zemalja znači: „... da uporedo sa spomenicima palim junacima i mi počnemo jednom podizati fabrike, a umesto bogomolja - mostove i ćuprije.“ Stambolić će ovim pravdati komunističku viziju progresa i integracije, ali nesvesno ili svesno, on je markirao dihotomiju koje će se držati nacionalisti, a koju će Bećković tako vešto inkorporirati u svoju besedu 1990. godine u Tršiću: „Kalenić je skuplji od ’Crvene zastave’, Lazarica od ’Merime’, Studenica i Žiča od hidro-sistema ’Ibar’, Ljubostinja i Naupare od ’Prve petoletke’.“ Ovim će zauvek biti napravljen jaz između komunista i nacionalista. U Bećkovićevoj dihotomiji, komunisti su bili oni koji su zidali fabrike i zaboravljali crkve, što u takvoj interpretaciji, nije donelo nikome dobro te je stoga bilo neophodno ponovo razviti nacionalni barjak. Bećkovićeva beseda označiće početak vremena u kojem su mišljenje i razum polagano ali veoma agresivno marginalizovani. Nasuprot tome, Stambolićev govor biće jedan od poslednjih ako ne i poslednji govor koji se poziva na „razum“, „uvažavanje“, a protiv „mržnje“ i „razdora“. Već od naredne godine, uslediće na saborištu otvoreno igranje na etno-nacionalističku kartu. Stambolićev govor bio je tačka na korišćenje komunističkog diskursa. * Inače, od naredne 1988. godine Vuk će postati nosilac svih odlika srpskog naciona i samo srpskog. Novinari više neće izveštavati sa Sabora kao sa mesta zbližavanja svih naroda i narodnosti već će govoriti o „probuđenom srpskom narodu“, o „srpskom narodu koji je našao svoju istinu“. Na delu će biti prelaženje iz komunističke lažne narodne zajednice ka nacionalističkoj lažnoj zajednici, a Vuk - narod - tradicija činiće neraskidivo trojstvo. Biće to kraj perioda „identitetske panike“. Imenovana su nova identitetska središta. Situacija je dopuštala pozivanje na sve nacionalne mitove, simbole, tradicije, a naročito na one koje su bile pogodne za učvršćivanje veze izmedju naroda i novog vodje. Sabor će se i u tom slučaju pokazati kao idealno mesto za oživljavanje tih mitova, simbola i tradicija  BETON BR.81  DANAS, Utorak 06. oktobar 2009.   Piše: Davor Beganović NACIJA I KNJIŽEVNI KANON   Izmišljanje povijesti     UKLJUČIVANJE I ISKLJUČIVANJE Već sama riječ „kanon“ uspostavlja nekoliko mogućnih polazišta za raspravu o njegovoj funkciji i mjestu u korpusu južnoslavenskih književnosti. U izvornome se značenju grčki pojam odnosi na pravilo ili, pak, na niz pravila kojima se propisuju određena ponašanja unutar kakve zajednice. Pojedinci ih trebaju slijediti, žele li se ponašati u skladu sa svojim okolišem. No to se usko značenje da proširiti i na određenu skupinu tekstova kojima se pridaje značaj nepromjenjivosti, a njihova se interpretacija dozovoljava tek onima koji su upućeni u sveto znanje. Obično se radi o svećenićkoj kasti koja nužne spoznaje stječe u dugome procesu čitanja samoga svetog teksta ili njegovih interpretacija koje su isporučile ranije generacije učenih. Samim tim i ta tumačenja postaju nešto poput sekundarnoga kanona. Mogućnost preuzimanja u osnovi nekanonskih tekstova u kanon proširuje prostore toga zakonika i na područje kulture. I literarni se tekstovi pokazuju pogodnima za raspodjelu na podobne i nepodobne, njihovo se značenje razaznaje osobito na pedagoškome području te ih se započinje klasificirati prema načelu prikladnosti ili neprikladnosti za obrazovanje mladeži. Uzimajući u obzir te komponente tvorbe kanona Aleida i Jan Assmann uspostavili su trijadičku strukturu u koju se smještaju diverzificirane institucije čuvanja, predanja i prenošenja znanja, te u njih svrstali institucije cenzure, njegovanja teksta i njegovanja smisla. U cenzuru spada razgraničavanje od „tuđega“, nepravoga, lažnoga. Institucija njegovanja teksta pruža se u dva smjera: komponenta svetoga koja je vrijedna očuvanja proširuje se za kategoriju lijepoga; lijepi tekstovi na taj način stječu status zaštićenosti. Posljednja institucija, ona njegovanja smisla, usredotočena je na „kanon vrijednosti“, osobito u onome trenutku u kojemu se kulturalni smisao zgušnjava u obvezujućim oblicima koje se, opet, može parafrazirati po slobodnoj volji. Po Assmannovima je u ovome slučaju riječ o ideologijama jer one stoje pod stalnim pritiskom nužnosti artikuliranja i ponavljanja fiksiranoga značenjskog jezgra. Sve tri navedene institucije preuzimaju odlučujuću funkciju u kodiranju kulturalnih sustava određenih nacija. Ono što je prijesudno jest stanoviti dvostruki mehanizam koji na taj način formira kulturu što bi je se moglo proglasiti bazičnom, i to opozicionalnim procesom uključivanja i isključivanja koje vlada kanoniziranim kulturama. Dijalektika stvorena u takvome polju napetosti uvijek podrazumijeva i moguću smjenu između onoga što je u jednome periodu nacionalne kulutre bilo podobno, odnosno legitimno, i drugoga što je u istome periodu zauzimalo položaj na negativnoj strani selektivne ose. Oslanjajući se prvenstveno na ruski primjer Renate Lachmann ističe da „dvostruku kulturu valja shvatiti kao stalni antagonizam dvaju kulturalnih modela unutar iste nacionalne kulture. Antagonizam je produktivan, on se zasniva na različitim razinama kulturalnih struktura koje je mogućno interpretirati jedino s obzirom na protustrukturu. Antagonizam posjeduje funkcionalni i formalni aspekt: svaki model kulture za sebe razvija pojam protumodela i konstituira identitet u ovisnosti o njemu. Kada se kakav protumodel na osnovu određenih odnosa politike moći marginalizira, na njegovo mjesto stupa novi koji preuzima neke od njegovih formalnih struktura.“ Ovo zapažanje zasnovano na izučavanju kulturalnih modela ruske nacionalne kulture stječe, pogleda li ga se brižljivije, značaj i za nacionalne kulture koje se, s obzirom na dihotomičnost, razlikuju od ruske. MAŽURANIĆ I DO-PISIVANJE OSMANA U jugoslavenskim je kulturama formiranje kanona započelo sredinom devetnaestoga stoljeća, da bi on, tokom vremena, na sebe preuzeo ulogu koja će se u kasnijim razvojima pokazati, gotovo bih se usudio reći, kobnom – naime, konstitutivnoga faktora čija će zadaća, u krajnjoj izvedbi, biti apsolutno, i po svaku cijenu, razdvajanje raznolikih kultura na područjima južnoslavenskih zemalja. No ne smije se zaboraviti da je proces započet u devetnaestome stoljeću, isprva bio doista integrativan: njime se težilo povezivanju tadašnjih južnoslavenskih etnija i njihovu objedinjavanju pod zajedničkim, sintetičko-unitarističkim (ili unitarnim) predznakom. Kao što se može zaključiti, formiranje je kanona jugoslavenskih književnosti od samoga početka bilo determinirano više političkim negoli ideološkim faktorima. Naime, u krajnjim se izvedbama pokazivalo potpuno svejedno na kojim se ideološkim pozicijama – lijevim ili desnim – nalaze propagatori formiranja kanona. Politička je ideja ujedinjenja ili razdvajanja jugoslavenskih teritorija bila ona pokretačka sila koja je upravljala za kanon odlučujućim kategorijama isključivanja i uključivanja. Patriotska lirika njegovana u doba ilirskoga pokreta upravo je primjer takova odnosa prema književnoj tradiciji plodotvornoj za kanon. Slična se situacija odnosi i na uključivanje tekstova koji za cilj imaju nepovratno distanciranje od tuđega ili, čak, preuzimanje tuđega kao folije na kojoj se vlastito može ocrtati u još profiliranijemu svjetlu. Iznimno je važan primjer takvoga konstituiranja kanona uporaba Gundulićeva Osmana. Na njemu se može paradigmatički osmotriti promjena u poimanju samoga kanona koja je zahvatila Europu tokom osamnaestoga i devetnaestoga stoljeća. Naime, područje koje je dotada bilo rezervirano za ispravno tumačenje svetih tekstova, prije svega Biblije a potom i apokrifa, snažnim je razvitkom nacionalne ideje i s njime povezanim procesom formiranja ili re-formiranja nacionalnih država, jednog u feudalnoj Europi nepoznatog pojma, prošireno je, možda je odveć zaoštreno reći i isključivo preseljeno, na pregledan broj literarnih tekstova s potencijalom za kulturalno plauzibiliziranje upravo te – nacionalne – ideje. Osman sa svojim tematiziranjem borbe Zapada protiv Istoka primjer je takvoga     teksta koga se, u procesu vremenske dekontekstualizacije i neuzimanja u obzir njegovih povijesnih ukorijenjenosti, na idealan način može prevesti na pojmove kongruentne sa sazrijevanjem novootkrivene nacionalne svijesti. U tome se kontekstu osobito zanimljivim pričinja dvostruko djelovanje hrvatskoga pjesnika i političara Ivana Mažuranića. Naime, Mažuranić je izravno angažiran na poslu konstruiranja zajedničkoga južnoslavenskoga mentaliteta pišući tekst za kojeg se može reći da je unaprijed i stvaran kako bi bio kanoniziran. Riječ je, naravno, o Smrti Smail-age Čengića. Taj je anakronistični ep pisan u stihu junačkoga deseterca, kojega se doduše moglo pronaći i u hrvatskoj usmenoj književnosti, ali čija je renesansa na cjelokupnome južnoslavenskome prostoru nastupila tek djelovanjem Vuka Stefanovića Karadžića i njegovom ekstenzivnom recepcijom u zapadnoj Europi u devetnaestome stoljeću. I tematski i strukturalno Mažuranićev se tekst teži pripojiti jednoj „izmišljenoj“ tradiciji, ako mogu upotrijebiti sretnu kovanicu Terenca Rangera i Erica Hobsbawma, prema kojima je političko formiranje nacija i nacionalnih država uvijek praćeno kulturalnim procesom umjetnoga stvaranja zajedničke tradicije. U južnoslavenskome je slučaju to, između ostalog, tradicija junaka sazrelih u borbi protiv vanjskoga neprijatelja, u kojoj su se uvijek svrstavali na stranu slabijega, podvedenog pod kategoriju „raje“, kršćanskoga pučanstva izloženog vječitoj tlaci tuđih, osmanskih vladara i velikodostojnika. Naravno, Mažuranićev ep dopušta i alegorijska čitanja u kojima se osmanski tuđinci upisuju kao inačica Mađara, Talijana ili Austrijanaca, relevantnijih za hrvatski kontekst. Kanonizacija Smrti Smail-age Čengića ostala bi veličina u Mažuranićevu opusu koja nije konzekventno dovedena do kraja da se on nije prihvatio još jednoga pothvata, naime dopisivanja svršetka Gundulićeva Osmana. Taj stvaralački čin koji se, izuzev piščeva narcizma (tek sam ja dorastao zadatku dovršetka najvećega djela „hrvatske“ književnosti, kao da odjekuje u pozadini Mažuranićeva pregnuća) može opravdati jedino političko-ideološkim ciljevima prikrivenima u stvaranju ili prevrednovanju kanona. Politički su ciljevi sasvim jasni: prepisivanjem i dopisivanjem spjeva nastalog u sedamnaestome stoljeću stvara se kontinuitet, i to je iznimno važno zapaziti – kako tematski tako i strukturalni - između dvaju udaljenih razdoblja. Cilj kreiranja umjetnoga kontinuiteta jest legitimiranje političke ideje koja s Osmanom i njegovim vremenom nema i ne može imati ništa zajedničko. Davno nastalo djelo kanonizira se u potpuno novom kontekstu, kanonizira se u potpuno novom shvaćanju samoga kanona koje je od baroknog razdoblja s obzirom na poetičke, političke, ideološke ili kakvegod druge legitimizirajuće kriterije udaljeno svjetlosnim godinama. No važno je osmotriti još jedan faktor koji za trajnu kanonizaciju Mažuranića igra prijesudnu ulogu. Neosporno je da je proces kanonizacije tokom dvadesetoga stoljeća, a osobito na njegovu kraju, uzeo u svakome pogledu isključujući pravac u kojemu ilirizam Mažuranićeva tipa nije mogao biti mjerodavan. Stvar se još više zaoštrava pogleda li se deseterac i pseudo-narodnjaštvo koji su determinirali njegov ep. Znači, stalna spirala uključivanja i isključivanja u hrvatskoj kulturi nije mogla biti u tolikoj mjeri obilježena Mažuranićevom poetikom da bi se moglo dovesti do njezina okamenjavanja i kočenja bilo kakvih drugih stvaralačkih pravaca. Usmenost nikada nije uspjela ostati jedinom, ili prijesudno određujućom, kategorijom hrvatske kulture. OKAMENJENI SPAVAČ Žele li se pogledati u estetskome smislu istinski pogubne posljedice kanonizacije po svaku cijenu, pa čak i onu vječnoga trajanja, nužno je uputiti se nešto istočnije od Hrvatske, naime u Crnu Goru. Tamo je jedno djelo uspjelo postići gotovo nevjerojatno: sintezu estetske, političke i sakralne kanonizacije, čije je trajanje i danas neprikosnoveno. Riječ je, naravno, o Gorskome vijencu Petra Petrovića Njegoša. I on, je poput Mažuranića, dijelio svoju karijeru na politički i umjetnički dio, dodajući tim dvama funkcijama i onu sakralnoga velikodostojnika. Tekst koji u najvećoj mjeri zrcali religioznu dimenziju Njegoševa djela jest Luča mikrokozma. No makar koliko u strukturalnoj osnovici bila idealna za kanonizacijski proces, ona ipak ostaje po strani – čitana, tumačena, povremeno slavljena ali nakraju potisnuta od strane svojega sekularnog pandana. Gorski vijenac je pojava koja u svakoj raspravi o kanonu mora pobuditi osobiti interes, prije svega zbog neobičnoga proširenja. Njegova se kanonska uloga može smatrati, u najmanju ruku, trostrukom: prije svega u otčitavanju „srpskoga“ ključa (sam autor djelo posvećuje „prahu oca Srbije“), potom u panjugoslavenskome kontekstu (Vijenac se u periodu integracijskih procesa kanonizira kao djelo relevantno za sve jugoslavenske narode, o čemu svjedoči i Njegoševa divinacija u djelu hrvatskoga skulptora Ivana Meštrovića) i, na kraju, u najužem, ali ne i najbeznačajnijem, ustoličavanju u obliku crnogorskoga nacionalnoga epa te time i centralnoga teksta cjelokupne crnogorske kulture na osnovu kojega se sve mjeri i premjerava i bez kojega se ne može ni naprijed niti nazad. Te se tri faze kanoniziranja mogu gotovo bez prekida pratiti u dijakronijskome protoku u kojemu organiziraju liniju kontinuiteta par excellence. No u posljednjemu je, crnogorosko-nacionalnome, stadiju došlo do specifičnoga i jedinstvenoga okamenjenja za koje se objašnjenje mora tražiti u trostrukosti kanonskoga kodificiranja vezanoj uz Njegoševu djelatnost pisca, državnika i vladike. Državničkom se funkcijom Gorski vijenac kodificira na političkoj, religioznom na ideološkoj, a spisateljskom na estetskoj razini. Ova je posljednja osobito intrigantna. Doista, što znači propisati estetsku normu na koju se moraju pozivati sva djela? Poznato je da takav tip propisivanja proizlazi iz normativne poetike, zapisane pokatkad post festum, ili pak ponovnim otkrivanjem kakve ranije nastale pa zaboravljene ili izgubljene poetičke rasprave. Taj je postupak romantičarska poetika, zasnovana na snažnome dojmu ideje genija kao jedinog legitimnog stvaratelja umjetničkoga djela u velikoj mjeri ignorirala. Modernizam se, sa svoje strane, i s drukčijim pretpostavkama, također razračunava s estetikom propisivanja. No Njegoš je, pretpostavljam upravo zbog svog višeznačnoga utjecaja, ostao kanoniziran i na estetskoj razini, poetika kojom se on služio stekla je sakralnu dimenziju obaveze što je u crnogorskoj kulturi dovelo do neproduktivnoga okoštavanja. Naravno, ne smije se zapostaviti činjenica da su i neka kvalitetna djela, poput Lalićeve Hajke ili Vešovićeve Poljske konjice napisana u Njegoševu poetičkome ključu, ili u dijalogu s njim, te tako kanon koristila na produktivan način. No tek se najmlađa generacija spisatelja, s Andrejom Nikolaidisom, Balšom Brkovićem, Draganom Radulovićem ili Ognjenom Spahićem, pobunila protiv njega i njegova „kočničarskoga“ utjecaja te pokušala stvoriti osnovicu za novu poetiku zasnovanu na načelima postmoderne. NJEGOŠ JE, PRETPOSTAVLJAM UPRAVO ZBOG SVOG VIŠEZNAČNOGA UTJECAJA, OSTAO KANONIZIRAN I  NA ESTETSKOJ RAZINI, POETIKA KOJOM SE ON SLUŽIO STEKLA JE SAKRALNU DIMENZIJU OBAVEZE ŠTO JE U CRNOGORSKOJ KULTURI DOVELO DO NEPRODUKTIVNOGA OKOŠTAVANJA I neka njihovome pokušaju razbijanja, ili omekšavanja, anakronoga kanona zasnovanog na mitologemi nepobjedivoga junaštva bude posvećen i završetak moga priloga, kojim bi se istovremeno htjelo ukazati i na potencijale revalorizacije. Prvi roman Andreja Nikolaidisa, Mimesis, eklatantan je primjer pisanja protiv kanona, protkanog punom sviješću o njegovu postojanju. Nikolaidis piše protuknjigu Gorskom vijencu koristeći se i pripovjedačkim i tematskim elementima. Roman je ispripovijedan diskontinuirano, čime se narušava osnovna postavka epskoga pripovijedanja po kojoj radnja mora protjecati linearno a jedine dopuštene retardacije tiču se pojašnjenja značenja teksta. Na intertekstualnoj se razini ukazuje na konstruirani mit o Crnoj Gori kao srpskoj Sparti (lik koji se zove Leonidas), no najupečatljivije je tematiziranje samoga Vijenca i njegove uloge u crnogorskoj kulturi. U poglavlju pod naslovom Losing my Religion (prethodno se zove Heroes – sve naslovi klasika rockpjesama koje Nikolaidis procesom antimimetičkoga očuđavanja dovodi u vezu s određenim crnogorskim mitologemama) veli se: „Ako neko u Crnoj Gori ima potrebu da izvrši neki manji genocid, to će svakako učiniti za Božić. I taj običaj ustanovio je sveštenik, onaj koji je volio da piše poeziju. Vladika Petar II Petrović je u ‘Gorskom vijencu’ opjevao pokolj koji su Crnogorci izvršili nad Muslimanima. Na Badnje veče, naravno. Crnogorski popovi tvrde da je ‘Gorski vijenac’ crnogorska biblija, što bi drugdje bilo bogohuljenje dovoljno za ekskomunikaciju iz crkve. ‘Gorski vijenac’ je Božić pretvorio u nacionalni praznik, simbol borbe protiv Drugog.“ Kod Nikolaidisa je sasvim izvjesna svijest o estetskoj, sakralnoj i političkoj dimenziji kanona koje su Crnogorcima nametnute tokom stoljeća. Izvjesna je i vehemencija kojom se mladi spisatelj okreće protiv nje. Vehemencija proistekla, očito je, iz očajanja zbog nemoći sredstava koje pojedinac koristi u borbi protiv propisanosti. Kao da Nikolaidis ne želi u tolikoj mjeri osporiti Njegoša samoga koliko neizdiferencirano i jednosmjerno čitanje njegovih tekstova nametnuto svetogrdnom kanonizacijom. Na Balkanu, nažalost, Crnogorci nisu jedini posjednici monopola na pervertiranje samoga pojma kanona. A sredstva za suzbijanje te perverzije su ograničena  BETON BR.80  DANAS, Utorak 22. septembar 2009.   Piše: Saša Ćirić SUDSKI KRUG KREDOM                           Povodom vrhovne presude jednom novinaru i jednom nedeljniku     KROKI ZA JEDNU OPERETU Ovih dana je do zainteresovanog dela javnosti došao tekst presude Vrhovnog suda Crne Gore kojim je pozitivno okončana tužba Emira Kusturice upućena pre 5 godina na 4 adrese. Povod za Kusturičinu tužbu bio je tekst Andreja Nikolaidisa „Dželatov šegrt“, objavljen u broju 710 nedeljnika Monitor od 28. maja 2004. godine. Za pretrpljenu duševnu bol Kusturica je od tuženih (gde se nalaze još i preduzeća „Antena M“ i „Studio Mouse“) tražio skroman solidaran iznos od 100.000 evra. Osnovni sud u Podgorici je 2006. odbio tužiočev zahtev kao neosnovan. Po žalbi tužioca Viši sud u Podgorici 2008, definiše duševni razrez od 12.000 evra koji imaju bratski da podele magazin Monitor i autor tuženog teksta Andrej Nikolaidis (ostali su oslobođeni optužbe). Šestog meseca ove godine Vrhovni sud Crne Gore odbija žalbu Monitora i Andreja Nikolaidisa, potvrđujući presudu Višeg suda u Podgorici. SUDIJSKA HERMENEUTIKA U obrazloženju presude, Vrhovni sud Crne Gore nalazi da se u pomenutom tekstu Andreja Nikolaidisa za tužioca navodi da je „glup, ružan, pokvaren“, „da sve što ima treba da zahvali magarcima“, „da je pružao alibi za svakog ubijenog Muslimana“, „da se svrstao na stranu dželata u Srebrenici“, te da sadrži navode kojima se vrijeđaju njegova [Kusturičina, prim. S. Ć.] osjećanja u vezi sa vjerskom i nacionalnom pripadnošću, te i njegova djela i dostignuća u oblasti umjetničkog stvaralaštva. Vrhovni sud zaključuje: Takvi navodi, očigledno uvredljive sadržine i namjere, posmatrano odvojeno i u cjelini, ne mogu predstavljati vrednosne sudove motivisane kao poziv na javnu polemiku, kako to navode revidenti. Ovo zbog toga što se tim navodima, na ružan i neprimjeren način, uz najveći stepen najgrublje ironije i sarkazma vrijeđa tužilac, njegova čast i ugled, kao ličnosti, već osporava i pravo na njegovo mišljenje. Postoji više razloga zašto se treba baviti ovom presudom i zašto je korisno baviti se slučajem Kusturičine tužbe ekstenzivno. Jedan od njih dolazi iz sfere hermeneutike, odnosno tumačenja (novinarskog) teksta. Obrazloženje presude koje je ispisao Vrhovni sud Crne Gore neprocenjiv je doprinos nekolikim filološkim i naučnim disciplinama (interpretacija filmske kritike, sociologija morala, građansko vaspitanje – lekcija o zaštiti slobode i dostojanstva pojedinca itd.). SILOGIZAM VESTERNA: KO JE RUŽAN, GLUP I ZAO Krenimo redom. Andrej Nikolaidis piše: Propagandna mašina tog vremena bila je zasnovana kako na nemoralu, tako i na gluposti. Novine i televizija nisu bili samo ogavni, nego i pravljeni za idiote. (...) Ružni, glupi i pokvareni – takve je proizvodila propaganda Miloševićeve države. I još, odmah u narednom pasusu: Gotovo svako ko je imao nešto glupo a patriotsko da kaže, dobio je priliku da to i učini na državnoj televiziji, u „Politici” ili „Pobjedi”. Jedna od najvećih medijskih zvijezda tog vremena bio je Emir Kusturica. Podsetimo se da sud kao „navod“ ili činjenični fakat uzima da Nikolaidis tvrdi da je Kusturica „ružan, glup i pokvaren“. A zapravo novinar tvrdi da su ružni, glupi i pokvareni rezultat proizvoda „propagande Miloševićeve države“. Emir Kusturica je pomenut samo kao „najveća medijska zvezda tog vremena“. Domišljamo se kako je od toliko građana Srbije i Crne Gore Vrhovni sud Crne Gore u rečima „ružan, glup i pokvaren“ prepoznao da se misli baš na Emira Kusturicu. Možda je sud bio rukovođen gvozdenom logikom silogizma: Nikolaidis tvrdi da su građani Srbije i Crne Gore ružni, glupi i pokvareni. Emir Kusturica je građanin SCG. Ergo: Emir Kusturica je ružan, glup i pokvaren. Na takvoj primeni logike silogizma Vrhovni sud Crne Gore može dobiti prelaznu ocenu. Ipak, kraj narednog Nikolaidisovog pasusa unosi smutnju u inače besprekoran silogizam. U tekstu se tvrdi da je Emir Kusturica bio „jedna od najvećih medijskih zvijezda“. Ako znamo da su mediji proizvodili propagandu u ratna vremena (što im je bio osnovni profesionalni zadatak), a Kusturica bio aktivni deo te propagandne mašinerije, kako je moguće da u isto vreme bude i proizvođač ružnih, glupih i pokvarenih ljudi i proizvod, tj. i sam ružan, glup i pokvaren? Psihološki gledano to i nije tako neverovatno, a postoji i ona latinska poslovica da se sličan sličnom raduje. Opet, i dijalektički gledano, implikacije zaključka Vrhovnog suda Crne Gore deluju prosvetljujuće i ukazuju na egzistencijalni sinhronicitet aktivnog i pasivnog momenta u čoveku, kao i na interkauzalnost ova dva počela ljudske duše, delatnog i trpnog. Ipak, ako je konstatovati da je neko ružan, glup ili pokvaren (ili sve troje odjednom) uvreda, a ne dijagnoza ili lični stav, zašto Vrhovni sud od svih građana ondašnje SCG uzima u zaštitu samo Emira Kusturicu? BAŠ JE MAGO ŠTO JE SRCU DRAGO Dalje Vrhovni sud tvrdi da je Andrej Nikolaidis napisao da sve što ima [Emir Kusturica] treba da zahvali magarcima. Evo i izvornog teksta: Voli [Emir Kusturica] životinje, posebno magarce. Za njega, magarac je „anđeo čuvar”. On zna da mnogo od onoga što je stekao duguje upravo magarcima. Odmah pada u oči interpretativna širokogrudost suda: „mnogo od onoga što je stekao“ postalo je „sve što ima“. Drugo, paradoks Andreja Nikolaidisa oslikava semantički transformaciju pojma magarac od denotativnog značenja (životinja) preko simboličkog (magarac kao biblijska figura) do alegorijskog značenja koje magarac ima u basnama i uopšte narodnoj imaginaciji (magarac kao oličenje gluposti i tvrdoglavosti). Sud je u obzir uzeo samo alegorijsko značenje. Zašto? U Starom zavetu, u epizodi o Valamu (IV Knjiga Mojsijeva), magarica vidi anđela Gospodnjeg koji stoji na putu sa isukanim plamenim mačem i ukazuje na opasnost koja putnicima preti. Valam, čovek, dvonožno razumno biće, ne vidi anđela i tuče jadnu životinju, srljajući u sigurnu propast. Ipak, pokazaće se da je životinja bila u pravu i da je svom gospodaru svojom tvrdoglavošću zapravo spasila život.     Imajući u vidu versku konverziju Emira Kusturice iz islama u pravoslavno hrišćanstvo, koji ističe u svom intervjuu pariskom Figarou a Nikolaidis komentariše u svom tekstu, biblijsko ili simboličko značenje pojma magarac dobija na izuzetnoj težini. Zašto dug Emira Kusturice za sve što ima, kako to tumači sud, ne bi bio dug prema magarcu, ili magarici, simbolu „anđela čuvara“ koja mu je mogla biti savetnik ili inspiracija za jednu krupnu životnu odluku kao što je javno deklarisana promena vere? Ako je tako, Vrhovni sud se teško ogrešio o knjigu najdubljih istina kakva je Biblija. S druge strane, ako magarca poput Vrhovnog suda vidimo tek kao oličenje gluposti, ostaje nejasno zašto bi za Kusturicu bilo uvredljivo, ili bar toliko uvredljivo, da stoji tvrdnja da je sve što ima stekao zahvaljujući magarcima? U redu, ovim se negira Kusturičin originalan doprinos vlastitom imetku, ali zar nisu pravi adresat ove uvrede „magarci“ u Crnoj Gori koji su „veliki deo“ Kusturičinog imetka omogućili? Zašto se ti „magarci“ nisu oglasili sami ili je Vrhovni sud Crne Gore samoinicijativno preko Kusturice uzeo u zaštitu te nekonkretizovane „magarce“ iz crnogorske vlasti zahvaljujući kojima je Kusturica, makar delimično, imućan čovek? RAT, NEKOM BRAT A NEKOM TABUT Naredna uvreda Nikolaidisa Kusturici je po nalazu suda tvrdnja da je Kusturica pružao alibi za svakog ubijenog Muslimana i da se svrstao na stranu dželata u Srebrenici. Opet sledi izvorni citat iz teksta Andreja Nikolaidisa „Dželatov šegrt“: Sada je snimio film o ratu u Bosni [reč je o Kusturičinom filmu Život je čudo]. Zašto? „Da bih prekinuo predrasudu da se Srbi i muslimani mrze”, kaže Emir. Što je još želio? Njegovim riječima: „Da se ogradim od ideje da treba naznačiti naciju koja je u pravu, naciju koja to nije, napadača i napadnutog”. Film je, hoće nam reći Emir, revizionistički. Što će reći da relativizuje krivicu i zločine. Jer Emiru se ne dopada podjela na one koji su napali i ubijali i one koji su se branili i ginuli. „U ovo naše vrijeme, moral je relativna stvar”, poentira Emir. Kad se tako shvati moral, sve je moguće, pa i braniti ljude koji su bombardovali grad u kojem je rođen, moguće je i stati na stranu dželata u Srebrenici. Jer po Emiru, nema onih koji su u pravu. Nema pravednih – to je najstarija odbrana onih koji su debelo zgriješili. I ovde se dotičemo suštine, mimo ružnih magaraca i pokvarenih glupaka. Teza Andreja Nikolaidisa je da Kusturica u svom filmu „relativizuje krivicu i zločine“, odnosno da pokušava da pokaže da u ratu u Bosni od 1992-1995 nije bilo dželata i žrtava, da su sve strane jednako činile zločine i da je stoga nemoguće uprti prstom u jednu od njih, srpsku, i reći da ih je ona počinila najviše i da je odgovorna za najteža i najmasovnija ogrešenja o sve Ženevske konvencije o pravilima ratovanja. Posredno, negirajući vezu Kusturičinih filmova i ratne propagande, sasvim nezavisno od toga gde je i od koga Kusturica nalazio novac za budžet svojih filmova, gde ih je snimao i od kojih sve Miloševićevih struktura dobijao pomoć i podršku, a posebno, dakle, nezavisno od ideoloških implikacija njegovih filmova iz devedesetih, Vrhovni sud Crne Gore je dao za pravo relativizujuće-revizionističkim nastojanjima Emira Kusturice, kao i većine srpske političke i intelektualne elite, da se izbriše razlika između zločinaca i žrtava, odnosno da se stavi znak jednakosti između osvajačke, rušilačke i zločinačke politike srpskog nacionalizma i Slobodana Miloševića i drugih koji jesu činili zločine ali ne takvih razmera kao napadnuta strana. UMETNOST JE SRCE SUDIJE Vrhovni sud CG našao je da je Andrej Nikolaidis svojim tekstom grubo povredio tužiočeva osjećanja u vezi sa vjerskom i nacionalnom pripadnošću, te i njegova djela i dostignuća u oblasti umjetničkog stvaralaštva. Andrej piše: „Ja sam pravoslavni hrišćanin”, kaže Emir.... Njegova porodica je, tvrdi, izvorno pravoslavna. Što će reći da su mu se preci, kada su klanjali, Allahu molili kao pravoslavci. „Moj otac je rođen kao musliman, ali je prije svega bio Srbin”, kaže Emir. Ali Emir neće da bude musliman. Jer mu je porodica, negdje u dubini prošlosti, bila pravoslavna. Ako bi zakopao dublje, otkrio bi da je, još ranije, bio paganin. Na dnu iskopine porijekla otkrio bi, tvrdio je Darvin, majmuna. I ovaj citat Nikolaidisovog teksta ima dva momenta. Insistiranje na hrišćanskom (pravoslavnom) poreklu južnoslovenskih muslimana nije novijeg datuma već predstavlja mejn strim srpske istoriografske i književne tradicije. Istraživanje tog porekla nikad nije bio samo neutralni istraživački poduhvat naučnika već je uvek sadržavao političke namere. Neke od tih namera bile su oličene u pokušajima da se muslimani milom ili silom, ubeđivanjem ili „istragom“, vrate svojoj „izvornoj“ veri, a samim tim i naciji koja je oduvek na veru gledala kao na svoje strateško ofanzivno oruđe. Andrej Nikolaidis, gledao-ne gledao sa antipatijama na tu konverziju, uopšte ne osporava Kusturičino pravo da definiše vlastiti identitet. On ga tek uzgred podseća da se svojim političkim izjavama, filmovima i opredeljenjem za Miloševićevu Srbiju svrstao na stranu dželata njegovog dojučerašnjeg naroda. Vratimo se smešnoj strani hermeneutike, tj. obrazloženju Vrhovnog suda CG. Da li je posle magarca majmun figurativni instrument kojim je optuženi po mišljenju suda uvredio tužioca? Ako jeste, zašto bi tako bilo? Jer Nikolaidis ne piše da su jedino i isključivo Kusturičini prapreci nastali od majmuna, on podseća da smo svi nekada bili majmuni. E sad, možemo se pitati da li smo baš svi nastali od iste grupe majmuna. Ja vučem na one svetlosmeđodlake majmune, Andrej Nikolaidis pak na one latino tipa, tamnije dlake. O Kusturici neću, opasno je, a za predsednika Vijeća Vrhovnog suda Crne Gore, Radoja Orovića, naravno ne znam, ali mi se pričinjava da njegovo poreklo vodi od onih koji su u Kjubrikovom filmu Odiseja u svemiru 2001 prvi dotakli crni obelisk i prvi shvatili u koga je vlast. NEKA SE U LEPOGLAVU JAVE DRUGOVI IRONIJA I SARKAZAM Sud osuđenog Nikolaidisa tereti da je osporio Kusturičina djela i dostignuća u oblasti umjetničkog stvaralaštva i to na ružan i neprimjeren način, uz najveći stepen najgrublje ironije i sarkazma. Time se po mišljenju Vrhovnog suda ne samo vrijeđa tužilac, njegova čast i ugled, kao ličnosti, već osporava i pravo na njegovo mišljenje. Tačno je da je Andrej Nikolaidis u svom tekstu „grubo“ osporio umetničke domete Kusturičinog filmskog opusa (izuzimajući prvenac Sjećaš li se Doli Bel, mada je i njega dobrim delom pripisao Abdulahu Sidranu). Ali otkad se to sud bavi validnošću kritičkog suda i merilima vrednosnog prosuđivanja o jednom umetničkom delu kakvo je film? Kojim su to parametrima sudije došli do zaključka da je kritika Kusturičinih filmova izvedena na „ružan i neprimeren način“? Kako bi onda trebalo da izgleda nekažnjiva kritika koja, logično, govori na „lep i primeren način“? Takođe, ovom sudskom presudom ironija i sarkazam su iz registra stilskih figura i retoričkih manira apgrejdovani u rang prekršajnih i krivičnih dela čije javno prakticiranje zlobne muzikante košta 12.000 evra. I još, ako i razumemo da su „najgrublja ironija i sarkazam“ povredili sujetu reditelja i umetnika, kako bilo koja (filmska) kritika može da „ospori pravo“ na nečije mišljenje? Za sam kraj, takođe iz sudskog ugla, malo o psihološkoj pozadini prijema novinske kritike. Sud, naime, objašnjava zašto nije bilo potrebno izvršiti sondiranje duševnog bola kod tužioca: Pri tom treba imati u vidu da za postojanje duševnih bolova, njihov intenzitet i trajanje, nije bilo potrebno medicinsko vještačenje na šta se revizija potencira bez osnova. Jer, grubo vrijeđanje, podsmijeh i izlaganje ruglu, morali su izazvati težak i ozbiljan poremećaj psihičke i emocionalne ravnoteže, kod svakog čovjeka, pa i tužioca, zbog čega je, po ocjeni ovoga suda, odgovarajuće vještačenja u tom pravcu, bilo suvišno i nepotrebno. Dakle, 12.000 evra (neto?) vratiće u normalu „težak i ozbiljan poremećaj psihičke i emocionalne ravnoteže“ reditelja i čoveka poznatog kao oličenje istih (setimo se samo njegovog „bokserskog“ derneka). SRAMOTA I OPOMENA Ova presuda Vrhovnog suda Crne Gore sramota je za crnogorsko sudstvo i društvo a Pirova pobeda i cinični revanšizam tužitelja kome nije palo na pamet da se zadovolji time da i sam napiše kakav mu drago odgovor na tekst Andreja Nikolaidisa, već je rešio da ga snažno finansijski ošteti. U isti mah, ova optužba je opomena za sva društva u regionu kako sud može restriktivno i ignorantno da tumači autorske kolumne i kritike. Opomena posebno važi za Srbiju čiji je parlament nedavno usvojio Zakon o javnom informisanju kojim su drastično povećane zakonske kazne, upravo za dela povrede nečijeg dostojanstva. Naravno, više od zakona vredi njegova primena. Od presude sudija crnogorskog Vrhovnog suda njihove kolege u svetu imaju šta da nauče: da zakon topuza nije samo poslastica drumskih razbojnika, da atmosfera straha i neslobode nisu učinak jedino autoritarnih ideologija a kratka pamet i izrugivanje zdravom razumu odlika magaraca i majmuna  BETON BR.79  DANAS, Utorak 8. septembar 2009.   Piše: Dragana Obrenić PRAVO GLASA ŽENA     Pravo glasa je političko pravo i ubraja se u red osnovnih ljudskih prava. U svim onim etapama čovečanstva u kojima ima smisla govoriti o „pravu“ glasa i izvesnom obliku učešća u vlasti, ženama je to pravo bilo uskraćeno. Čak i kad je građansko pravo u XVIII i XIX veku konačno prošireno na sve ili na većinu odraslih muškaraca u zemljama Zapada, ženama pravo glasa nije dato. Pitanje prava glasa žena utoliko postaje tema u XIX veku, kada se javljaju i prvi sifražetski pokreti, čiji naziv potiče od engleske reči suffrage (pravo glasa). BRITANSKE SIFRAŽETKINJE: UBEĐIVANJA I POBUNE U Velikoj Britaniji se o ženskom pravu glasa sve više govori od sredine XIX veka. Među prvima su to učinile žene koje su učestvovale u čartističkom pokretu (1830-1850). Prvi savez za žensko pravo glasa oformljen je u Mančesteru 1865. godine, a Džon Stjuart Mil će 1867. godine u Parlamentu izložiti peticiju koja zahteva pravo glasa za sve osobe koje poseduju imovinu. Više manjih sifražetskih udruženja ujedinilo se 1897. godine u jednu organizaciju, Nacionalnu uniju ženskih sifražetskih društava (National Union of Women’s Suffrage Societies). Ovu prvu, veću žensku organizaciju koja se zalagala za politička prava žena, predvodila je Milisent Foset. Ona je smatrala da bi bilo kakav vid nasilja uverio muškarce da ženama ne treba dozvoliti pravo glasa, pa se njena organizacija zalagala za strogo nenasilna rešenja. Strpljivo i strateški, Milisent Foset je iznosila argumente koji su ukazivali na brojne društvene nelogičnosti: žene mogu zauzimati odgovorna mesta u društvu (kao što su na primer, školski odbori), a opet im nije bilo dozvoljeno da glasaju. Takođe, apsurdno je i to što su žene bile dužne da se povinuju zakonima koje donosi Parlament, a da pritom nisu imale pravo da u donošenju tih istih zakona i učestvuju. Iako je uspela da preobrati neke članove Parlamenta, većina njih i dalje je verovala da žene jednostavno neće shvatiti kako Parlament funkcioniše i da stoga ne bi ni trebalo da učestvuju u izbornim procesima. Kada je 1903. godine Emelin Pankhrst sa svojim kćerkama osnovala Žensku društvenu i političku uniju (Women’s Social and Political Union), ženski sifražetski pokret se deli u dve frakcije. Drugo krilo ženskog sifražetskog pokreta koje predvodi Pankhrst, nastavlja borbu za osvajanje ženskog prava glasa i ostaje upamćeno po svom militantnom ponašanju u ostvarivanju ovog cilja. Naime, Emelin Pankhrst je verovala da bi, ukoliko muškarci nisu u stanju da saslušaju ideje žena, žene trebalo da upotrebe silu kako bi ih na to nagnale. Politika ove organizacije podrazumevala je paljenje javnih dobara, napade na političare, ometanje rada parlamenta i štrajk glađu (u pritvoru). Vraćanjem liberala na vlast 1906. godine, sifražetkinje su doživele više poraza. Naime, u tom periodu doneseno je sedam novih zakona, ali se nijedan od njih nije ticao žena. Kao odgovor usledile su mnogobrojne nasilne aktivnosti sifražetkinja: palile su crkve, pošto se anglikanska crkva protivila njihovom cilju; vandalizovale su ulicu Oksford, razbijajući sve izloge u njoj; vezivale su se za Bakingemsku palatu, jer je kraljevska porodica takođe bila protiv toga da žene dobiju pravo glasa; zakupljivale su čamce i plovile Temzom u toku zasedanja Parlamenta, a pri prolasku pored njega preko megafona su uzvikivale „Zloupotreba!”; neke od njih odbijale su da plaćaju porez; napadale su političare kada bi išli na posao, uništavale im kuće i terene za golf. Nakon brojnih hapšenja, sifražetkinje su počele da primenjuju strategiju štrajka glađu. Ova vrsta protesta privlačila je veliku pažnju javnosti, a britanska vlada je slutila da bi ceo pokret mogao dobiti mučenički karakter ukoliko bi neka od žena umrla od posledica gladovanja. Stoga su upravnici zatvora dobijali naređenja da sifražetkinje hrane na silu, međutim, ta je praksa kratko trajala usled negativnog odjeka koji je imala u javnosti. U međuvremenu, podrška javnosti sifražetskom pokretu postaje sve značajnija i u tom smislu se organizuju mnogobrojne javne demonstracije i povorke. Tadašnja vlada dugo je tražila način na koji bi odgovorila na ovaj vid sifražetskog aktivizma, pogotovo zbog značajnih simpatija koje su prema njima gajili građani. Na kraju je primenjena taktika „mačke i miša“: dopuštan im je štrajk glađu, usled čega su postajale fizički sve slabije i slabije. Kad bi im zdravstveno stanje bilo ozbiljno narušeno puštali bi ih iz zatvora. Vlasti su na taj način štitile sebe od pritiska javnosti, jer se ne bi mogle smatrati odgovornom ukoliko bi sifražetkinja umrla van zatvora. Ipak, one nisu umirale, ali bi po izlasku iz zatvora bile previše slabe da nastave s borbom za ispunjenje svog cilja. Da bi odgovorile na ovu taktiku, sifražetkinje su postajale još ekstremnije. Ta dešavanja kulminirala su činom koji se odigrao u junu 1913. godine, kada se Emili Dejvison (Emily Davison) bacila pod kraljevog konja i poginula. Sifražetkinje su time dobile svoju prvu i jedinu „mučenicu“. Mnogi muškarci su tada postavili pitanje: ako se ovako ponašaju obrazovane žene, šta se onda može očekivati od onih manje obrazovanih? Kako im se onda uopšte može dati pravo glasa? Sasvim je moguće da bi sifražetkinje postale još agresivnije da Velika Britanija godinu dana kasnije nije ušla u Prvi svetski rat. Emelin Pankhrst naložila je sifražetkinjama da obustave svoju militantnu kampanju i da u znak patriotizma na svaki način podrže vladu i njene poteze u ratu. Doprinos žena u toku Prvog svetskog rata učinio je da se javnost svim srcem založi za ostvarenje sifražetskog cilja, za pravo glasa za žene. Shodno tome, u februaru 1918. godine žene su konačno dobile pravo glasa. Ovo se pravo, doduše, odnosilo samo na žene stare 30 i više godina. Iste godine, donesen je i ukaz kojim je ženama dozvoljeno da se kandiduju za poslanice u Parlamentu, a 1928. godine starosna granica po kojoj su žene dobijale pravo glasa pomerena je na 21 godinu života, čime su u političkim pravima konačno u potpunosti izjednačene s muškarcima. SAD: SUKOB ŽUTE I CRVENE RUŽE Od osnivanja Sjedinjenih Američkih Država žene su bile isključene iz prava glasa. Obećanja jednakosti sadržana u Deklaraciji nezavisnosti i u Ustavu dugo se nisu obistinila. Pokret za žensko pravo glasa javio se ranih godina XIX veka, uporedo sa pokretom za ukidanje ropstva. Jedna od žena koja je pokazala veliku zainteresovanost za učešće u borbi za ukidanje ropstva bila je Lukrecija Mot, koja je često javno istupala govoreći o ovoj temi. Ubrzo se abolicionističkim snagama pridružila i Elizabet Kejdi Stenton. Ona i Lukrecija Mot se slažu da je prava žena potrebno izjednačiti s pravima     muškaraca, i u julu 1848. godine organizuju konvenciju u mestu Seneka Fols, u državi Njujork, kada su prvi put zatražena puna građanska prava za žene. Prisutni delegati i delegatkinje tada ističu da žene i muškarci treba da budu jednaki u svim pravima, i odbacuju podelu po kojoj muškarci pripadaju javnoj, a žene privatnoj sferi. Proizvod ove konvencije je deklaracija koja poziva da se ženama omogući pravo da glasaju, ali i da im se daju veća prava pri obrazovanju i zapošljavanju. U to vreme nije se video drugi način za ostvarivanje ženskog prava glasa osim putem amandmana na ustave federalnih država. Međutim, iako su žene ustavom Vajominga još 1869. godine dobile ograničeno pravo glasa, postalo je sasvim jasno da bi najbolji način za dobijanje prava glasa žena bio amandman na Ustav SAD. Shodno tome, iste godine osnovana je „Nacionalna asocijacija za žensko pravo glasa“ (National Woman Suffrage Association), s ciljem da omogući ženama pravo glasa putem usvajanja ovog amandmana. Na čelu ove organizacije bile su Suzan B. Entoni i Elizabet Kejdi Stenton. Iste godine osnovana je još jedna organizacija, „Američka asocijacija za žensko pravo glasa“, na čelu sa Lusi Stoun. Ova asocijacija planirala je da pravo glasa žena ostvari putem izglasavanja amandmana na ustave federalnih država. Ove organizacije su se 1890. godine ujedinile u zajedničku organizaciju, radeći zajedno sledećih trideset godina. Ta organizacija, koju je predvodila Keri Čepmen Ket, imala je naziv „Nacionalna američka asocijacija za žensko pravo glasa“. Njihova platforma se oslanjala na umereni argument po kojem će žene, budući da se suštinski razlikuju od muškaraca, obnoviti moralni poredak i harmoniju ako im bude dozvoljeno da glasaju. Bitno je napomenuti da je „Nacionalna asocijacija za žensko pravo glasa“ podržavala rasističku ideologiju tog vremena, što se donekle zadržalo i u udruženoj asocijaciji. Isključujući žene afroameričkog porekla iz svog članstva, ona je sebi zagarantovala značajnu podršku žena s juga. Zbog toga su žene afro-američkog porekla 1896. godine osnovale svoju organizaciju „Nacionalnu asocijaciju obojenih žena“. Prvi svetski rat i uloga koju su žene u njemu imale, značajno su umanjili protivljenje uvođenju ženskog prava glasa. Dve najveće političke partije složile su se da je nužno da se ženama odobri pravo glasa. Amandman koji se ticao ovog prava dobio je neophodnu dvotrećinsku većinu u oba doma u januaru 1918. godine, a zatim i u američkom Senatu, juna 1919. godine. Najveći problem predstavljale su države s juga SAD. Naime, mnogi južnjaci su smatrali da će nadmoć belaca biti dovedena u pitanje ukoliko žene dobiju pravo glasa, zbog njihove „emotivnosti i osetljivosti prema nesreći“. Pred samo osvajanje prava glasa američkih žena, 20. avgusta 1920. godine, dolazi do prave drame. Naime, sve države (njih 35) su ratifikovale 19. amandman, osim jedne, države Tenesi. Sve glavne predvodnice sifražetskog pokreta, uz mnoštvo novinara iz svih delova države okupile su se tih dana u Nešvilu, u Tenesiju, da proprate ishod glasanja. Znak raspoznavanja pobornika i pobornica prava glasa bila je žuta ruža, dok su protivnici usvajanja ovog prava za svoj simbol izabrali crvenu ružu. Tokom prva dva glasanja, ishod je bio nerešen, da bi u trećem krugu, jedan od članova parlamenta, Hari Bern, promenio svoje mišljenje i glasao za usvajanje amandmana. Njegov čin izazvao je opštu pometnju i on je bio prinuđen da beži od „pomahnitale gomile“ protivnika ženskog prava glasa, jedva izbegavši linč. Državni sekretar proglašava 26. avgusta 1920. godine 19. amandman sastavnim delom ustava SAD. Tačno 144 godine nakon donošenja Deklaracije nezavisnosti, američke žene konačno dobijaju opšte i jednako biračko pravo, i na taj način postaju izjednačene s muškarcima kada je ovo pravo u pitanju. OD ŠVEDSKIH UDOVICA DO ŠVAJCARSKE SKEPSE Iako su pokreti za žensko pravo glasa bili najrazvijeniji u Velikoj Britaniji i u SAD, to nisu bile prve zemlje koje su uvele ovo pravo, bar ne na parlamentarnim izborima. Naime, žene Novog Zelanda dobile su aktivno biračko pravo ograničenog tipa još 1893. godine, dok je Australija 1902. godine dala ženama pravo glasa na parlamentarnim izborima. Sifražetski pokreti su se rano pojavili i u skandinavskim zemljama. Tako je u Norveškoj pokret za sticanje ženskog prava glasa počeo da se razvija od 1830. godine, a u Finskoj 1860. godine. I u ovim zemljama su žene pravo glasa sticale korak po korak. Tako su žene u Švedskoj stekle ograničeno pravo glasa (pravo da učestvuju u organima lokalne vlasti) 1863. godine. Međutim, to pravo se odnosilo samo na udovice i na neudate žene. Puno pravo glasa svim ženama u Švedskoj odobreno je zakonom tek 1921. godine. Zemlje koje su takođe ozakonile žensko pravo glasa tokom ranih godina XX veka su: Kanada, Island, Nemačka i Austrija. U periodu između dva svetska rata, veći broj evropskih zemalja je svojim ustavima dao ženama puno pravo glasa, čime ih je, bar u ovoj oblasti, potpuno izjednačio sa muškarcima. Manji broj zemalja je definisao pravo glasa za žene pod specijalnim uslovima, a bilo je i država koje ovo pravo nisu ozakonile sve do kraja Drugog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata najveći broj država sveta daje ženama puno pravo glasa. Jugoslavija je to učinila 1946. godine, Francuska 1944. godine, a Švajcarska tek 1971. godine. Očigledno je da političko izjednačavanje žena s muškarcima nije toliko zavisilo od ekonomske i kulturne razvijenosti zemlje. Zanimljivo je navesti i podatak da su većinski muslimanske države, kao što su Turska, Sirija i Egipat, omogućile ženama da glasaju istovremeno kada i mnoge evropske zemlje, a, na primer, mnogo pre Švajcarske. ŽENSKA NERAVNOPRAVNOST U XXI VEKU Zemlje u kojima žene nemaju pravo glasa ili postoji cenzus: Saudijska Arabija – žene nemaju pravo da biraju niti da budu birane. Međutim, planira se da se ženama dozvoli pravo da biraju na sledećim lokalnim izborima u ovoj zemlji, 2009. godine. Inače, prvi lokalni izbori ikada organizovani u ovoj zemlji bili su održani 2005. godine. Vatikan – glasanje za izbor Pape dozvoljeno je samo članovima Saveta kardinala, koji čine isključivo muškarci. Bruneji i Ujedinjeni Arapski Emirati – države u kojima ni muškarci ni žene nemaju pravo da biraju niti da budu birani. Butan – na lokalnim izborima dozvoljen je samo jedan glas po porodici. Iako i žene mogu da glasaju u ime porodice, u praksi se dešava da to ipak daleko češće čine muškarci. Liban – za žene je utvrđen obrazovni cenzus. Takođe, muškarci su obavezni da glasaju, dok žene nisu. Zemlje u kojima su žene nedavno ostvarile pravo glasa: Oman – 2002. godine, sultan Kabos bin Said (Qaboos bin Said) proširio je pravo glasa na sve građane koji imaju 21 godinu i više. Bahrein – 2002. godine ženama je prvi put dozvoljeno da glasaju na parlamentarnim izborima. Katar – ženama je 2000. godine dozvoljeno da glasaju na lokalnim izborima, a 2003. i na parlamentarnim izborima. Kuvajt – u maju 2005. godine žene su konačno ostvarile pravo da biraju i da budu birane. JEDNAKA MOGUĆNOST ZA SVE Danas žene u najvećem broju država sveta uživaju pravo glasa i ostala politička prava. Ipak, u većini tih država žene nisu zaista prihvaćene kao jednake s muškarcima, odnosno kao jednako sposobne učesnice u političkim procesima. Iako žene imaju ista prava na učešće u političkom životu, one su na mestima odlučivanja i u telima zakonodavne i izvršne vlasti nejednako zastupljene u odnosu na muškarce. Svetski prosek zastupljenosti žena u parlamentima iznosi 18,3%. Očigledno je da sámo osvajanje prava glasa nije donelo ženama veće učešće na mestima odlučivanja. Jedan od najčešće korišćenih instrumenata za veću participaciju žena u javnom i političkom životu jesu kvote. Kvote predstavljaju privremeni mehanizam koji bi nakon ispunjenja svog cilja bio ukinut. Kvote mogu biti propisane ustavom i/ili zakonima, što se razlikuje od države do države. Kvote su uvedene i u Republici Srbiji Zakonom o lokalnim izborima iz 2002. godine, kao i Zakonom o izmenama i dopunama zakona o izboru narodnih poslanika, donesenim 25. februara 2004. godine. Oba zakona uređuju da na izbornoj listi mora biti najmanje 30% kandidata manje zastupljenog pola. Od donošenja ovih zakona sprovedeni su i lokalni i parlamentarni izbori i primećen je izvestan porast broja žena kako u lokalnim, tako i u republičkom parlamentu. Ženama su bile potrebne decenije i decenije da se izbore za pravo glasa. Bila je to teška i duga borba kojoj su mnoge od njih posvetile svoje živote. Stoga je potrebno shvatati ovo pravo ozbiljno i nastaviti borbu do ispunjenja krajnjeg cilja – ostvarivanja jednakih mogućnosti za žene i muškarce Integralna verzija teksta Dragane Obrenić iz knjige: Neko je rekao feminizam? 2009, Bgd Dostupna u rubrici Javni Radovi  BETON BR.78  DANAS, Utorak 25. avgust 2009.   Piše: Branko Romčević UČINAK VLASTITE NEZGRAPNOSTI   Čija je zapravo odgovornost?     Jedno pitanje, koje u neljudožderskim delovima sveta – kad bi ih bilo – ne bi ni moglo da bude postavljeno, proteklih je nedelja uzbibalo mnoge duhove, preteći da na površinu izbaci i već pomalo zaboravljene repove, koje brojni akteri javne scene mudro nastoje da sakriju, mada ne mogu prestati da ih, već dobrano narasle, za sobom vuku. Pa se tako čulo kako nije posao tužilaštva da kroji rad medija, kako se sloboda izražavanja ne sme sputavati kriterijumima istine ili morala, da izvan esnafa nema toga koji bi smeo da sudi o delatnostima njegovih pripadnika, da bi zarad mira sve trebalo ostaviti istoriji i budućim naraštajima na procenu, ne bi li se jedna razložna inicijativa dovela do kolapsa pre nego što je i pokrenuta. U našim očima ona je suviše važna da bismo tek tako, i ne pokušavši da učvrstimo njenu opravdanost, pustili da je opstruktivni, pitonski zagrljaj istorijske i profesijske kunktacije, zdrobi. Dakle, da li odgovornost leži na proizvođaču i distributeru nekog emocionalno sugestivnog a istinosno problematičnog govora, ili odgovornost pada na onoga u kome pod uplivom takvog sadržaja naraste struja najintenzivnijih doživljaja, koja ga zatim navede da se – izvorno bona fide – udruži s drugima koji su prošli sličnu inicijaciju, da bi, na kraju, u njihovom društvu delajući, osvojio nagradno putovanje u jednom smeru i poduži boravak u ševeningenskom, B-kategorisanom smeštaju? Dilema je, svakako, lažna. Ali da bi se to i potvrdilo, projektovaćemo je na konceptualni okvir preko koga se razrešava. NIČE: ODGOVORNOST INTERPRETATORA Postoje dva, i samo dva, koncepta koja formiraju taj okvir. Prema jednom, odgovornost treba ispitivati na strani primaoca, po drugom na strani pošiljaoca. U izvesnom trenutku oni izlaze na isto, a naspram njih se postavlja hrišćanska alternativa koja pretenduje da ih kao paganske restlove skine s dnevnog reda. Jedan od onih za kojim se uskomešala prašina svakojakih nedoumica i sumnjičenja, a sa čijeg slučaja će Žak Derida očitati stanoviti oblik odgovornosti, beše Fridrih Niče. Niče je, smatra Derida, velik zahvaljujući umeću da u jednom potezu piše ne samo jednim stilom, te sposobnosti da u jednom tekstualnom gestu isporuči više od jednog smisla. Time se blokira mogućnost da se njegovo pisanje ulije u konačno ovu ili konačno onu interpretaciju. Niče, veli Derida, redovno programira bar dve sile jednakog statusa, pa se tako na plamenu njegovog potpisa mogu ogrejati „neka ’leva’ politika“, kao i tvorci „najzloćudnijih povika sa nacional-socijalističkih zborova“. U tome neće nimalo pomoć i odbijanje da se vidi jedno ili drugo, da se tvrdi da je „pravi“ Niče bio za ovo a protiv onog. Sama mogućnost da se preko jednog autora filtriraju tako različite strategije, jeste ono skaredno. Niče je, nesporno, odgovoran za skarednost svoga teksta, ali čim se javi želja da se jedna njegova komponenta uzme za onu koja će uspostaviti hegemoniju nad ostatkom, pitanje odgovornosti se premešta s pisca na čitaoca kao subjekta te želje. U tom času čitalac (interpretator) se transformiše u instancu koja nasleđuje potpis i koja odlučuje o smislu i svrsi onog potpisanog. Tako delegirana, odgovornost svoju dramu odigrava u čitaocu koji ima da položi račun o razumevanju autorovog slova. Autor je tada a priori van domašaja odgovornosti. Ne znači to da autor može uživati blagodeti neupitne nevinosti, nego da ako se već govori o interpretativnoj odluci, odgovornost treba da padne na onoga ko je donosi. Po Deridi, ta odluka ne treba da se dogodi kao prelom koji bi odvojio istinito od lažnog ili pravo od nepravog u onome što s nekim, na Ničeov način neodlučivim, potpisom pristiže. Njoj, naprotiv, pada u deo da kao politička intervencija izvrši ponovno ispisivanje i premeštanje smisaonih sklopova teksta. Time se hoće reći da je na interpretatoru da zaigra na neku već kartu i tako preuzme političku odgovornost za interpretaciju potpisanog sadržaja, za nasleđeni potpis i nasleđenog potpisnika. Ako nastavimo da sledimo tu logiku, zaključićemo da nema „pravog“ autora izvan odgovornosti interpretatora. Odgovornost interpretatora je rodno mesto autora, koji u tom kretanju kao da dolazi nakon sebe samog, preko drugog, koji se za njega stara. LEVINAS: TOTALNA ODGOVORNOST S druge – Levinasove – strane, autorova odgovornost je, makar izostala evidencija koja bi to ozvaničila, totalna. Štogod proizvesti, pozvati ili prinuditi da se pojavi, to automatski znači isturiti sebe kao za to pojavljivanje odgovornog. Po Emanuelu Levinasu, autor ne može da se otrese odgovornosti čak i kada njegove tvorbe promaše cilj ka kome je želeo da ih vodi. „Pružajući ruku da primaknem stolicu, izgužvao sam rukav sakoa, izgrebao parket, pao mi je pepeo s cigarete... Zupčanik nam je dograbio jedan prst, stvari se okreću protiv nas.“ U takvim okolnostima vinovnici smo tragedije koja nas poučava da se naše bivstvovanje-u- svetu ne svodi na odnos naše svesti i naših namera prema svetu – ono uključuje celokupnu, kako je Levinas nazvao, „nezgrapnost našeg bivstvovanja“. Ta nezgrapnost je ono za šta smo odgovorni, dok     se svaka priča o namerama pomera u rang pukog izvrdavanja. Legitimnost činova nećemo pronaći u namerama koje bi ih pokrenule već u njihovom značenju, koje izvire iz onoga što izazivaju. TAKO SE ČULO KAKO NIJE POSAO TUŽILAŠTVA DA KROJI RAD MEDIJA, KAKO SE SLOBODA IZRAŽAVANJA NE SME SPUTAVATI KRITERIJUMIMA ISTINE ILI MORALA, DA IZVAN ESNAFA NEMA TOGA KOJI BI SMEO DA SUDI, DA BI ZARAD MIRA SVE TREBALO OSTAVITI ISTORIJI, NE BI LI SE JEDNA RAZLOŽNA INICIJATIVA DOVELA DO KOLAPSA PRE NEGO ŠTO JE I POKRENUTA Da li bi bilo neophodno da se jednom od ova dva koncepta da neka načelna prednost? Ne, budući da se oni međusobno ne isključuju. Kao što se i ne nadopunjuju. Umesto o komplementarnosti, radije ćemo govoriti o kongruentnosti. Jer, i jedan i drugi koncept sprečavaju mogućnost da se izgovori „nisam ja, on je“, odnosno, „ne pitajte mene, pitajte njega“. Dakle, sve je stalo do toga da se oni ne uzimaju s obzirom na instancu na koju nisu usmereni. Govoreći o onom prvom, ističemo da se ne radi o tome da interpretator preuzme teret autorov i postane mu zaklon, već da preko njega on ostaje bez autora kao zaklona za vlastitu odgovornost. Prema onom drugom, autor ne može sopstvenim rađanjem u interpretatorovoj odgovornosti da se izuzme iz odgovornosti za ono što je sam začeo, pa bila to i interpretatorova bludnja. I – šta sad? Nije valjda da se sva pitanja proistekla iz naše dileme gase njenim razrešavanjem u banalnom tvrđenju da je svak za svoja dela odgovoran? Pokušamo li da sintetizujemo dosadašnju priču, trebalo bi da kao momenat njene komplikacije, koji ometa da se ona lako sažme i jednostavno okonča, obeležimo ono „svoja“ u prethodnom tvrđenju. Imajući u vidu baš to – jednu misao o tome šta se sve nekome može pripisati kao njegovo delo – tek provizorno zaključujemo da je odgovornost svagda dvostruka: pošiljalac odgovara za ono poslato u celini, a to znači za smisao i učinke koje je u njemu intendirao, kao i za eventualno pogrešno razumevanje primaočevo i sve što bi iz njega proizašlo, dok primalac odgovara za moguće izneveravanje pošiljaočevih namera, kao i za ono što svojim razumevanjem, ispravnim ili pogrešnim, izazove. Prema tome, izostanak namere nije dovoljan za izostanak odgovornosti. ŽIŽEK: PAGANSKI TRAGIZAM Za Slavoja Žižeka, čije novije radove obeležava tendencija povratka Crkvi, takvo shvatanje predstavlaljo bi tipičnu pagansku okrutnost, u kojoj se, čineći kratak spoj, udružuju ontološki i etički plan. Prouzrokovati nešto bilo bi isto što i nešto skriviti, i to je ono što su Grci – raspolažući rečju aitia, čije je značenje kako „uzrok“, tako i „krivica“ - znali i bolje i pre nego svi drugi. Radilo bi se tu, smatra Žižek, o paganskom tragizmu, u kome mi ne možemo da uteknemo posledicama svojih ranijih dela. Koliko god da se trudimo one nas sustižu, sve dok nas na kraju ne satru, i ukoliko želimo da skinemo taj teret sa svojih leđa i vodimo jedan cool life (čija bi utemeljujuća krilatica u lokalnom pomiriteljskom idiomu glasila: „Brate, nemoj da me smaraš s tim glupostima!“) trebalo bi da se odvažimo i pobegnemo iz Atine u – Jerusalim. Tamo nas čeka dobra vest: „da je moguće preseći (pokidati) Veliki lanac bića: suspendovati teret prošlosti, preseći konopce koji nas vezuju za ranija dela, raščistiti s prethodnim i početi od nule“. Nakon što tu vest primimo, potrebno je da omrznemo „na svojega oca, i na mater, i na ženu, i na djecu, i na braću, i na sestre, i na samu dušu svoju“ (Luka, 14, 26), da pokidamo veze sa zajednicom u koju smo, hajdegerovski rečeno, bili bačeni. Evakuišući sebe same iz svog organskog miljea, već smo stupili u agape i tada se prethodni grehovi brišu, tradicija se poništava, teret nezgrapnosti nestaje, sasvim novi početak je pred nama, i to, što je najdivnije, ne posredstvom nečeg vrhunaravnog ili u zagrobnoj egzistenciji, već dok smo još tu, s ove strane, u ovom životu. Žižekova alternativa našem konceptualnom okviru prikriva inkvizitorsku, mrziteljsko-osvetničku aksiologiju kao završnu istinu tog, kako ga je Niče nazvao, „platonizma za svetinu“. Benigniji znak tog prikrivanja sastoji se u baratanju tipično crkvenom oznakom, „paganizam“, za grčko nasleđe, čime kao da se ide na opštenarodni nesporazum u kome ono pagansko nema samo tehničko nego i vrednosno značenje. Međutim, pravo pravcijato prikrivačko muljanje nastaje Žižekovim odabirom jednih a okretanjem glave od drugih, barem jednako relevantnih navoda, čije bi potezanje njegovu konstrukciju survalo u propast. Jer, u zajednicu Svetog duha ulazi se ne samo omrazom na prethodni život, nego otpočinjanjem novog života u znaku prihvatanja sopstvene grešnosti, ne zbog ovog ili onog što se jeste ili nije učinilo, nego zbog same činjenice da smo živi (npr. Poslanica Rimljanima, 3). Koliko god da se s njom prethodni teret odbacuje, u dobroj vesti – posredovanoj njenom glavnom kanonskom artikulacijom – se ne navešćuje ništa poput praznog mesta tereta već novi i još fundamentalniji teret, sami život kao teret, pre nego što kao bivstvovanje-u-svetu uopšte iskusimo svoju nezgrapnost (i njene eventualne konsekvence „podelimo“ s drugima ili ih ka njima upravimo). To je ništa drugo doli nemilosrdno potapanje dobre vesti u tragizam koji je bio označen kao paganski, i to potapanje sa držanjem do izdisaja na njegovom dnu. Ovde se, zbilja drukčije nego u „pagana“, ne odgovara zbog nekog učinka vlastite nezgrapnosti, već je život optužen kao nezgrapnost po sebi, čak nasledna, pra-roditeljska. Drugo potapanje dobre vesti u tragizam nazvan paganskim, događa se sa sledećim učiteljevim rečima: „A koji pohuli na Duha svetoga, nema oproštenja vavijek, nego je kriv vječnome sudu“ (Marko, 3, 28). Prema tome, jasno je najmanje to da zajednica Svetog duha definitivno nije ona koja poništava sve grehove, niti ona koja bi subjekta ostavila bez tovara krivice ili odgovornosti. Obratno, ona mu već na svojim ulaznim vratima navaljuje teret koji mu lomi kičmu, pripuštajući ga potom među druge, bližnje, koji su prošli kroz istovetnu dobrodošlicu. ODGOVORNOST I DOBITNICI ŠEVENINGENSKOG ARANŽMANA San o subjektu koji za sobom ne bi vukao složenu istoriju sopstvene odgovornosti bio bi san o subjektu van ikakve zajednice. Čim se zajednica uspostavi, pa makar to bila zajednica onih koji su raskinuli sa zajednicom, počinju pravila, zakoni, zahtevi, očekivanja i horizont subjektivnosti kreće da se plavi teretom koji vremenom postaje sve glomazniji i teži, dok subjekt kao njegov nosilac biva sve nezgrapniji, sve „slonastiji“ među tolikom staklarijom, za čije lomljenje, međutim, ne može a da ne odgovara. Zbog toga se naše pitanje ne tiče mogućnosti – premda na nju mora da se osvrne – života bez podnošenja tereta odgovornosti za učinke vlastite nezgrapnosti, već načina njegovog prihvatanja: nezaobilazno ili posredstvom izigravanja, neuspelih, ali zato kadrih da ga učine još težim. Što će, vratimo li se na početak, reći ono što smo oduvek znali: da se proizvođač-distributer ne može izvući. Njegova je odgovornost grandiozna, a njegove je namere ni najmanje ne dotiču. Kako god da je bio shvaćen, ispravno ili pogrešno, suštinsko je samo to da je on bio shvaćen, da su oni dobitnici ševeningenskog aranžmana pozivajući se na njega razumevali određene prilike, te u dosluhu s tim putem dobijenim tumačenjem činili neka dela. Tu mu ne može pomoći ni dobra vest („lišeni ste tereta“), jer ona sagoreva – eto uzvratnog udarca – u kratkom spoju ne tako dobre („o Vašem teretu ćemo kasnije – na večnom sudu“) i sasvim loše vesti („Vaš život je teret“). Ali za njega, vičnog u izvođenju i mnogo zloćudnijih informativnih Kurtzschluss-a i kalambura, u tome zacelo nema nikakvog iznenađenja ili misterije  BETON BR.77  DANAS, Utorak 11. avgust 2009.   Piše: Aleksandar Pavlović KORENOGRAFIJA                               O koristi i štetnosti Deretićeve Istorije za život zajednice     Prošireno izdanje Istorije srpske književnosti Jovana Deretića(prvi put izdate 1983. i preštampane 13 godina kasnije), objavljeno posthumno 2002, i njena ponovljena izdanja iz 2004. i 2007, svedoče kako o ubrzanom procesu kanonizacije autorovog magnum opus-a, tako i o potrebi da se razvoj njegovih ideja sagleda u kontekstu traumatičnih događaja iz devedesetih godina XX veka. PUT KA SRPSKOM LITERARNOM ATOMU Sistematska istraživanja Gorskog vijenca, srpske epike, književnosti Dositejevog doba i istorije srpskog romana, koja je Deretić preduzeo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, omogućila su mu da 1983. godine objavi kapitalnu Istoriju srpske književnosti. Razmatrajući radove ranijih istoričara, Deretić kaže da su oni ili, kao Skerlić, posmatrali tri velika literarna bloka - srednjovekovnu, narodnu i noviju srpsku književnost - kao samostalne i međusobno nekompatibilne delove ili, ukoliko su ih predstavljali celovito, poput Pavla Popovića, činili su to u okviru šire celine jugoslovenske/ih književnosti. Deretićev projekat istovremeno podrazumeva fuziju i fisiju. On želi da objedini te tri književne tradicije u celovitu istoriju srpske književnosti ali, s druge strane, i da odvoji srpsku književnost iz šireg srpskohrvatskog i jugoslovenskog konteksta i da je zasnuje na njenim samostalnim osnovama. Deretić ne poriče povezanost i bliskost srpske književnosti sa literaturom drugih „jugoslovenskih naroda i narodnosti“, ali to ne smatra suštinskim obeležjem srpske književne povesti. On traga za nekom vrstom duhovne supstance ili esencije koja objedinjuje ovu osmovekovnu književnu tradiciju. Šta je, dakle, taj integrativni faktor koji omogućuje njeno povezivanje u jedinstvenu celinu?   Prvi momenat… jeste svest o nacionalnoj pripadnosti književnosti. Za srpsku književnost karakteristična je relativno visoka svest o vlastitom nacionalnom identitetu. [U izdanju iz 2002. godine ovaj ‘relativizam’ je zamenjen snažnijom formulacijom: ‘Srpska književnost obnavljala se i menjala uvek s punom svešću o nacionalnom identitetu]. U toku celog svojeg samostalnog postojanja, od početka XIII stoleća do danas, ona se izgrađuje s jasnom svešću o tome da je srpska... prekidi i zastoji nisu dovodili do razbijanja, razjedinjavanja, rastakanja književnosti na zasebne, regionalne literature, već se uvek čuvala svest o jedinstvenoj srpskoj književnosti (1983, 16). Na slabosti i proizvoljnosti ovakvog shvatanja srpske književnosti, povodom Deretićeve knjige Put srpske književnosti: identitet, granice, težnje (SKZ, 1996), jasno je ukazao Dejan Ilić u tekstu „Turska i Toskana“ (objavljenom u časopisu Reč 1997. godine i preštampanom u njegovoj knjizi Osam i po ogleda iz razumevanja, (2008). Stoga ću se umesto analiziranja Deretićevih, rekao bih teleoloških pre negoli naučnih argumenata, osvrnuti na pitanje položaja narodne i epske književnosti u njegovoj Istoriji. UGARSKA VOJSKA NA KOSOVU ILI DESETERCEM NA BUGARŠTICU Nije teško uočiti zbog čega u ovoj koncepciji književnosti čiji je osnovni konstruktor kolektivna svest („kolektivni stvaralački subjekt“, kako bi rekao Deretić), narodna književnost ima vitalnu ulogu i zašto su epske pesme, sa njihovim istorijskim motivima i reminiscencijama, posebno bitne kao reprezenti kolektivne istorijske i nacionalne svesti. U najeksplicitnijim formulacijama ove povezanosti, kada Deretić zaključuje kako je „osnovno načelo srpske književnosti kolektivno, narodno načelo“ i da je „srpska književnost po svom duhu narodna književnost“ (Poetika srpske književnosti, 1997, 245/246), termini srpska književnost i narodna književnost gotovo postaju sinonimi. U svakom izdanju, Deretić je opširno pisao o deseteračkim pesmama koje je objavio Vuk Karadžić. Njihovo etničko poreklo i nacionalna svest jasni su i neproblematični za autora. Međutim, šta je sa bugaršticama, starijim pesmama dužeg stiha? One su zabeležene uglavnom na Jadranskoj obali i na katoličkom području, i nijedna jedina bugarštica nije nikada zapisana na centralnobalkanskom terenu. U prva dva izdanja, Deretić izgleda neodlučan po tom pitanju:   Bugarštice pevaju o događajima i ličnostima XIV i XV veka iz srpske i ugarsko-hrvatske istorije, ali ima i lokalnih događaja i junaka... Iako preovlađuju srpski junaci, osnovna perspektiva nije srpska nego ‘ugarska’: čak i knez Lazar predvodi na Kosovu ‘ugarsku’ gospodu, a Srbi se uopšte ne spominju... (1983, 159) Umesto jasnog etničkog markiranja, Deretić uglavnom koristi neodređenu prisvojnu zamenicu „naš, naša“ kada govori o ovim pesmama (gde je “naš” šira etnička oznaka koja obuhvata Južne Slovene uopšte i prema tome upućuje na šire jedinstvo južnoslovenske epske tradicije). Međutim, on Državotvorna dilema: osmerac, deseterac ili šesnaesterac     istovremeno naglašava da više izvora iz 17. i 18. veka govore o pevanju bugarštica „srpskim načinom“. Dok su drugi istraživači, poput Milorada Pavića u Istoriji srpske književnosti baroknog doba, razumeli ovo kao izraz za određeni način pevanja (Bugarštice... su molske pesme... lamenti... tužaljke koje se zapevaju... i od tog osnovnog raspoloženja, koje je već u trenutku prvih beleženja dobilo naziv ‘srpski način’..., smatra Pavić), Deretić ovu sintagmu uzima i kao etničku oznaku i kao pokazatelj porekla ovih pesama. Prema tome, zaključuje on, ta perspektiva predstavlja samo poslednju, „ugarsku“ redakciju ovih pesama:   Da je ta poezija ranije živela i na srpskom području, govore ne samo srpski junaci i spomenuti ‘srpski način’, nego i neke realije koje u ovim pesmama deluju neočekivano, npr. kada ugarski kralj Matijaš poziva bosanskog bana ‘na kraljevo krsno ime’ ili kada njegov otac Ugrin Janko na grobu sestrića Sekule podiže manastir u kome žive ‘svetogorci kaluđeri’. (1983, 160) U ovoj fazi Deretić se zadovoljava time da detektuje određene srpske elemente u ovoj epskoj tradiciji i ne insistira na njihovom odvajanju iz šire zajedničke perspektive. Međutim, to deluje protivrečno u odnosu na njegove prethodne pretpostavke i objašnjenja. Ako se, naime, srpska književnost „izgrađuje s jasnom svešću o tome da je srpska“, kako to da, uprkos navodnoj pretežnosti srpskih junaka, osnovna perspektiva nije srpska nego „ugarska“, a čak i knez Lazar na Kosovu predvodi „ugarsku“ vojsku dok se Srbi uopšte ne pominju? Ova protivrečnost, čini se, dolazi otuda što je u prvom izdanju Istorije pored ovog zasnivanja srpske književnosti i epske tradicije na kolektivnoj nacionalnoj svesti, postojala i druga, njoj suprotna, koja je upućivala u pravcu zajedništva u domenu narodne poezije. Tako Deretić u prvom predgovoru tvrdi i to da je „usmena književnost novoštokavskog dijalekta srpskohrvatskog jezika zajednička svim narodima koji govore i pišu tim jezikom“, i da „jezičko jedinstvo literature nije ništa manje legitimno od nacionalnoga“. Druga rečenica biće jedna od retkih koje će Deretić izostaviti iz drugog izdanja iz 1996, a prva neće ući u prošireno izdanje posthumno objavljeno 2002. U kasnijim izdanjima, dakle, Deretić ide ka čvršćem vezivanju epske tradicije za srpski etnički prostor i nacionalne korene. Analogno s tim, Deretić pravi neočekivani obrt. U prethodnim izdanjima on ponavlja tipičnu tvrdnju: „Što se tiče starine naše narodne epike, preovlađuje mišljenje da je... deseteračko, guslarsko pevanje poteklo još iz praslovenskih vremena“. Pošto Deretić ovo „preovlađujuće mišljenje“ ne potkrepljuje nikakvim bibliografskim referencama, treba ukazati na to da su deseterac proučavali ne samo srpski autori, već i takvi međunarodni autoriteti poput Romana Jakobsona koji je izveo detaljnu komparativnu analizu ovog stiha i zaključio da on ima drevnu, indoevropsku strukturu. Deretić, međutim, u poslednjem izdanju tvrdi da je relativno retka polu-epska osmeračka epika najstarija i upućuje na rad Vladana Nedića. Pozivati se na Nedića koji, uz sve svoje vrline, nije bio ekspert za versifikaciju i jednostavno zaobići Jakobsona i druge autore, proizvoljno je i nedopustivo za bilo koju publikaciju, a pogotovo za sveobuhvatnu istoriju književnosti. VER(S)IFIKACIJA ETNIČKE STARINE Zašto, dakle, Deretić otvoreno „žrtvuje“ deseterac, klasični metar srpske epike i odomaćeni stih narodne i umetničke poezije uopšte, koji bi, prema tome, u njegovoj koncepciji trebalo da predstavlja jedan od temelja srpskog identiteta i srpske književnosti? U pomenutoj Istoriji Pavić predstavlja ovaj prelaz sa bugarštica ka melodičnijem i kraćem desetercu u kasnom 17. i ranom 18. veku u skladu sa stilskim i poetičkim odlikama doba. Ali iako se to odlično uklapa u njegovu argumentaciju, Pavić ne ide dotle da zaključi kako je odsustvo deseteračkih pesama u ranijim zapisima dokaz njihovog skorijeg postanka i upućuje na Jakobsona i druge referentne autore. Prenaglašavajući značaj osmeračke epike, Deretić želi da izbegne poistovećivanje srpske epske tradicije isključivo sa deseteračkim pesmama. Pored toga, dok je teško videti kako bi bugarštice, pisane uglavnom u petnaestercu i šesnaestercu, mogle odjednom da se razviju iz deseterca, zgodno je posmatrati deseterac kao prošireni osmerac, što Deretić eksplicitno i čini, a bugarštice kao udvostručeni osmerac, što nije specifikovano u njegovoj Istoriji. Ovo omogućava Deretiću da ide dalje u prisvajanju starije epske tradicije u poslednjem izdanju:   Iako su sve zapisane na katoličkom području, one sadrže poglede, realije, izraze, karakteristične za pravoslavlje, i to posebno za srpsko pravoslavlje... O njihovom postojanju na srpskom terenu govori sve: njihova štokavština, osoben način pevanja, ‘srpski način’, po kojem su postale poznate u okolnom svetu, shvatanja i ponašanja ljudi u kojima se prepoznaju kulturni elementi srpskog pravoslavlja... bugarštice najviše pevaju o srpskim junacima. Te pesme su toliko srpske i po jeziku i sadržini da se to može objasniti samo time da su one, odista, i po poreklu srpske, potekle iz srpskih krajeva... (2002, 362) Nakon kolapsa socijalističke Jugoslavije i oštrih etničkih podela, neodređena zamenica „naš“, „naša poezija“, prisutna kod ranijih srpsko-hrvatski i jugoslovenski orijentisanih istoričara od Vatroslava Jagića i Stojana Novakovića do Pavla Popovića, Vojislava Đurića i drugih, postaje neodrživa. Sklon da projekat jugoslovenske književnosti opiše kao „izraz vanknjiževnih, pre svega političkih prilika i nastojanja nego književnih“, Deretić svoj pristup nudi kao nepolitički i nezavisan od vanknjiževnih nastojanja. Međutim, zahtevom za odvajanjem srpske književnosti iz šireg jugoslovenskog konteksta i njeno zasnivanje na svom samostalnom i jedinstvenom identitetu, kao i po nastojanju da odredi njene granice, Deretićeva Istorija srpske književnosti predstavlja važan refleks aktuelnog društvenog procesa. Očigledne sličnosti između autorovih glavnih pitanja i ciljeva sa paralelnim političkim nastojanjima, ukazuju na to da ideološki Deretićevo delo pripada novoj epohi koju bismo mogli odrediti kao dekomponovanje „opšteg“ ili „zajedničkog“, uspostavljenog u prethodnoj jugoslovenskoj povesti i književnoj istoriji. Ovo ne treba shvatiti kao tvrdnju da Deretićeva Istorija predstavlja deo ratne retorike, u smislu u kojem su to dela Bećkovića, Kapora, Noga ili srpskih istoričara iz SANU i njihovih kolega s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina. Zapravo, Deretić nije posebno prostorno zainteresovan. Za razliku od prethodnih istoričara, ili njegovog novosadskog kolege Petra Milosavljevića, autora Srpskog filološkog programa koji Deretića opisuje kao „srpskog profesora sa hrvatskom svešću“, on sasvim kratko, u poslednjem izdanju, govori o starijoj štokavskoj književnosti i ne uključuje en bloc nijednu književnu tradiciju iz Bosne, Hrvatske ili Makedonije kao integralan deo srpske književnosti. Deretića je više interesovalo pronalaženje izvesnog duhovnog nukleusa srpske književnosti od njenog teritorijalnog aspekta. ZA NOVE ISTORIJSKE SINTEZE Šta u današnjem izmenjenom političkom kontekstu raditi sa Deretićevom Istorijom? Nema sumnje da među akademskim klerom nema nijedne ličnosti od koje bi se u skorijoj budućnosti moglo očekivati neko prikladnije delo ovog formata. Ipak, mislim da kritika Deretićevih pogleda i ukazivanje na bliskosti poetičkih pretpostavki njegove Istorije sa srpskom politikom devedesetih godina, predstavljaju neophodan korak u pripremanju terena za tog nepostojećeg „junaka našeg doba“, koji bi liberalnu književnu kritiku iz položaja klupskog benda sa demo-scene napokon ustoličio kao mejn-strim  BETON BR.76  DANAS, Utorak 28. jul 2009.   Piše: Davor Beganović PRIPITOMLJENA KSENOFOBIJA, NAIZGLED     VIRULENTNE DIHOTOMIJE U jednoj od najznačajnijih imagoloških studija, nastaloj u posljednjim godinama prošloga stoljeća, ugledni austrijski anglista Franz Stanzel ukazuje na važnost zaboravljanja u procesu (kulturalnoga) formiranja nacija, koji je vrhunac imao u devetnaestome stoljeću. Stanzel podcrtava „kuriozitet povijesne izgradnje svijesti koji se sastoji u tome da se svi politički konflikti, pa čak i ratovi i njihove posljedice između europskih susjeda, lakše predaju zaboravu nego slike o drugim, tuđim susjedima, očito potonule u dublje slojeve svijesti.“ Minimalno korigirajući Stanzela Manfred Beller podsjeća na činjenicu da se te slike o tuđincima „u vremenima političkih napetosti, konflikata ili ratova prizivaju iz nesvjesnoga inventara slika i poopćenih predrasuda o drugome. Taj se nesvjesni proces poluzaborava iznosi na jasno svjetlo dana.“ (istakao D.B.) Dok, dakle, Stanzel operira dimenzijom svjesnoga, Beller u igru uvodi nesvjesno kao izvor potencijalnih resentimana, pozivajući se na poluzaboravljanje. Stanzelova pozicija uključuje zaboravljanje sukoba kao osnovu izgradnje novoga kolektivnog identiteta (postulat koji preuzima od Renana), Beller, pak, akcentuira inicijalni potencijal kriznih situacija i njihovu nedvojbenu ulogu u ponovnome rekuriranju na stereotipove. No jednu se stvar ne smije previdjeti: cjelokupna moderna imagologija nastala je na osnovu temeljitoga izučavanja britansko-francusko-njemačkih odnosa. Određeni momenti koji u njoj dolaze do izražaja ne mogu se primijeniti, bez ostatka, na situaciju na Balkanu, a pogotovu ne na onu u Bosni i Hercegovini. Marija se Todorova u svojemu uzoritome Zamišljanju Balkana više bavila povijesnim i sociološkim komponentama, zanemarujući pri tome književnost koja je, uostalom, i izmicala iz njezina vidokruga. Bitan korektiv imagološke teorije, kojega se ovdje ne može u potpunosti sprovesti, već tek naznačiti, proizlazi iz specifičnosti bosansko-hercegovačke situacije čiju analogiju ponajprije valja tražiti u Španjolskoj prije Reconquiste. U nedavno je održanome pristupnom predavanju na Sveučilištu Konstanz romanistica Cornelia Ruhe, analizirajući roman meksičke spisateljice Carmen Bouillosa La otra man del Lepanto, ukazala na tragične posljedice koje je bitka kod Lepanta imala po sliku Drugoga u cijeloj Europi: „Ono što je započelo ujedinjenjem kršćanskih zemalja – Svetom ligom – ne vodi, kao što to pokazuje uvjerljivo konstruirana slika krvlju oblivenih, osakaćenih leševa kod Bouillose, novome jedinstvu, već naprotiv, beskrajnome, protuprirodnome rascjepkavanju onoga što je ranije bilo samorazumljivo jedno. Kršćanstvo i islam koji su u Andaluziji koegzistirali stoljećima sudarili su se s dotad neviđenom silovitošću te su tim dramatičnim ratničkim sučeljavanjem položili temelje mišljenja u dihotomijama koje je i danas virulentno.“ Ne mogu u cijelosti slijediti prefinjenu argumentaciju Cornelie Ruhe, ali bih htio ukazati na od nje istaknutu mješavinu niza faktora koji dovode do dihotomijskoga stvaranja slike o Drugome kao neizbježnome neprijatelju kojega valja uništiti, pa čak i onda kada je, kao što je to bio slučaj kod andaluzijskih Moriska – pokrštenih muslimana, bio spreman odreći se bitnoga dijela svojega identiteta kako bi ostao tamo gdje je ćutio da mu je mjesto. Protjerivanje je Moriska s Pirinejskoga poluotoka, dovršeno 1604., upravo neposredna posljedica bitke kod Lepanta. Time želim reći da je paralelno supostojanje triju konfesija u negdašnjoj najzapadnijoj provinciji Otomanske imperije neopoziva činjenica koju se ne da prebrisati nikakvim manipulacijama povijesne građe – bilo s koje strane dolazile. Ono što se da učiniti, i što se sustavno i čini, jest zabijanje klinova rascjepa/raskola između pojedinih sastojnica te zajednice koje vrhune u tvorbi dihotomijskih binarizama, te njihovu podizanju na tron vrhunskoga prosuditelja onoga što jest i onoga što nije: moje/tvoje, kultura/barbarstvo, nevinost/krivnja, povijesna uvjetovanost/kontingencija, etičnost/neetičnost, tek su neki od brojnih faktora koje se ovdje može obilježiti tek taksativno. DISKURZ KSENOFOBIJE No sada bih se htio vratiti svojemu ishodištu, sadržanome u imagološkoj poziciji promatranja Drugoga, ovaj put obogaćenoj uvidima Cornelie Ruhe, i pokušati kontekstualizirati kompleksnu situaciju u Bosni i Hercegovini, nakon tragičnoga rata devedesetih godina prošloga stoljeća. Pri tome će mi kao uzoriti tekst poslužiti roman Top je bio vreo Vladimira Kecmanovića koji je bio predmet intenzivnih rasprava, čini mi se, još uvijek nedovršenih. Budući da je u svim zemljama nasljednicama Jugoslavije novinarska kolumna (pogdjegdje i blog) postala legitimnim poligonom iskazivanja i složenijih intelektualnih sadržaja (naravno u dajdžestiranoj formi), to ću, kao pobočni uzorak, promatrati i Kecmanovićev kratki „lični stav“ pod naslovom Sarajevo i ja objavljen u tjedniku Vreme 958, 14.5.2009. kojega se, u krajnjoj instanci, može čitati kao svojevrsnu poetičko-psihološko obranu vlastitoga spisateljstva. Jedna je od standardiziranih tvrdnja vezanih uz Kecmanovićev roman da je on prvi progovorio, otvoreno i objektivno, o srpskim žrtvama u Sarajevu i njihovome dvostrukome položaju žrtve: onih koji su grad opkolili i koji ga nemilosrdno bombardiraju i onih koji su u gradu zaveli kriminalnu strahovladu, osobito usmjerenu prema srpskim stanovnicima Sarajeva primoranih na ostanak u njemu. Naravno, riječ je o tvrdnji čiju netočnost nije teško dokazati. Treba samo svrnuti pogled na briljantnu zbirku Sarajevski marlboro Miljenka Jergovića i pripovijetku Krađa u kojoj se na minimalistički minuciozan način sažimlje sva tragedija dvostrukoga postojanja u gradu koji je, iznenadno, postao tuđi, na autobiografskim elementima prožet roman Sarajevski tabloid Zdenka Lešića, ili na pripovijest Miss you Božo Sušec jednoga od Kecmanovićevih branitelja Vuleta Žurića, koja na suptilan način pristupa tematizaciji odlaska, pa da se vidi da Kecmanović nije bio prvi. U patrijarhalno-feudalnome se shvaćanju kulture to zasigurno pokazuje manjkom, otud i inzistentno ponavljanje te trapave i nepromišljenje poluistine, no u drukčije je koncipiranim zajednicama pravo prvenstva, priznat ćemo, znatno manje važno. Pa ipak ga valja raskrinkati u njegovoj netočnosti. Roman Top je bio vreo funkcionira kao idealan primjer teksta u kojemu se, u formi navodnoga niveliranja, regeneriraju ksenofobni stereotipovi kakvi su i ranije bili poznati, ali ih se popunjava novim sadržajima, proširujući njihova semantička polja u nagoviještenim ali nerealiziranim pravcima, te ih tako preoblikujući i razgranavajući. Širina koju spominjem ne odnosi se na rasprostiranje mimo dotada poznatih granica, već ukazuje upravo na njihovo paradoksalno rastezanje koje u isto vrijeme sužava manevarski prostor kretanja unutar kulturalno-semiotičkoga proračuna. Zaliha se znakova kojima operira Top je bio vreo pokazuje u potpunosti natopljena autostereotipovima i heterostereotipovima. Navodni se inovativni potencijal u bitnome odnosi tek na tematski plan romana, dok je njegova diskurzivnost ostala tamo gdje se nalazila propagandna književnost devetnaestoga stoljeća (čiji je cilj, naravno, bio ideološko formiranje nacionalne svijesti i fikcionalnoga kolektivnog identiteta). Alibi koji si stvara pripovjedna instanca zasnovan je na dvama faktorima: kao prvo, makar se to izričito ne kaže, iz općenitoga je konteksta prilično jasno da je granata koja ubija dječakove roditelja došla sa srpskih položaja, a, kao drugo, figure pomagača u klišetiziranoj shemi pripovjednoga teksta su Muslimanke/Bošnjakinje. Tim se jednostavnim i površinskim sredstvom osigurava korektnost i objektivnost pripovjedne instance omogućujući joj, pri tom, neograničeno služenje neispitanim, neprovjerenim i, na kraju, suštinski fiktivnim elementima pripovjednoga teksta. Dodaju li se dvije bitne dopune što ih je formulirala moderna imagologija (Jean-Marc Moura postulira da „sliku (image) kreira posebni senzibilitet autora“, a Gonthier-Louis Fink ukazuje da je „psihološka koherencija govornika, a ne kulture koju se priziva, ono što imagologija treba razumjeti i objasniti.“) dobit će se jasan okvir komponenata Kecmanovićeva romana što ih treba promotriti u imagološkome svjetlu. Na prvome se mjestu pojavljuju markeri kultura/nekultura, odnosno primitivizam/barbarstvo. Između Srba i Muslimana stvara se jasna linija razdjele koju se multiplicira u dodatnome potezu sistematizacije samih Muslimana na dobre i loše (zametke sličnoga dihotomiziranja unutar Srba, npr. Susjed Vlaja, ostavit ću po strani jer nisu prijesudni u oblikovanju aksioloških virtualnih slika Drugoga). Kada se Srbi (po definiciji dobri) uspoređuju s Muslimanima fizički su ili lijepi, kao Zoran kojega se predočuje u čistoj apoteozi, ili svetačko-mučenički uzvišeni (Nikola). Muslimani/Muslimanke, s druge strane, uvijek imaju neku fizičku ili duhovnu manu koja im onemogućava pristup idealu unutarnje ili vanjske ljepote. I Tidža i Munevera, prikazuju su kao osobe nižega ranga koje se ne mogu izdići iz okvira svoje sredine i čiji je etički angažman u suštini iracionalan, te ga se stoga s lakoćom može i abolirati. Ahmo, Salkan i ostale figure nitkova ne mogu se podići čak ni do rudimentarnih etičkih spoznaja. To karakteriziranje ne zadržava se na individualnoj razini, već se na osnovu njega kreira cjelokupna slika o prijetvornome karakteru muslimana Bosne i Hercegovine koju se, prešutno, importira iz uvriježenoga sagledavanja Turaka (njihovih prirodnih predaka) u već spomenutoj srpskoj književnosti nacionalnoga romantizma. Dodatna se komponenta generira na razini kultura/nekultura, čime se na odlučujući način dopunjuje etičnost/neetičnost. Muslimanski se kriminalci useljavaju u stanove srpskih intelektualaca (primjer je Zlaja koji se šepuri u šlafroku protjeranoga profesora), ali se i dječakova obitelj semiotički pozicionira na stranu kulture – u njihovome se stanu, jedinome u cijeloj zgradi, mogu pronaći knjige koje na kraju bivaju spaljene, dok Tidža, što je indeks njezina primitivizma, nije sposobna raspoznati da je dječak lektiru koju je za njega DISKURZ SE KSENOFOBIJE NA POJEDINIM MJESTIMA KOJA ZADIRU U FIZIČKE OPISE LIKOVA POKLAPA S DISKURZOM RASIZMA, JEDVA SE USPIJEVAJUĆI ZADRŽATI NA TOJ POSLJEDNJOJ GRANICI spasila prerastao. Sljedeća se linija diferenciranja ocrtava na jezičkoj razini. U fonetskome se prenošenju govora Bošnjaka konzekventno izostavlja fonema „č“ i zamjenjuje s „ć“, a njihov je izričaj snažno dijalektološki obojen. Time se stavlja do znanja da su oni, opet kolektivno, na „mahalskome nivou“, te se potvrđuje ranije postavljena teza o njihovoj neetičnosti i nekulturi. Što je još važnije, sredina koju Kecmanovićev pripovjedač opisuje jest urbana. Topografske se koordinate romana sa sigurnošću daju locirati u nekome dijelu novoga Sarajeva. Mahale, po Kecmanoviću izvori nekontroliranoga bijesa muslimanske fukare, spustile su se u grad i u njega unijele dah primitivizma i civilizacijske zaostalosti. Zaključak koji nameće takav heterostereotip jest: svi su oni isti. Iz rečenoga postaje jasno: Top je bio vreo svjesno fingira auru neutralnosti ili političke korektnosti, da bi u nju prokrijumčario nedvojbeno ksenofobne elemente. Drugi kao tuđinac, drugi kao neprijatelj konstruira se na osnovi postupka koji je nužno slijediti globalno a razvijati ga individualno. Njegova je funkcija dvostruka: prvo razdvajanje onoga što je isto ili bar slično (kultura, jezik), kako bi se umjetno stvorio Drugi, a potom dijabolizacija toga drugoga, ciljanim plasiranjem onih informacija iz komunikacijskoga kanala koje će apostrofirati razlike a zataškati sličnosti. Diskurz se ksenofobije na pojedinim mjestima koja zadiru u fizičke opise likova poklapa s diskurzom rasizma, jedva se uspijevajući zadržati na toj posljednjoj granici. ANDRIĆ KAO ZAKLON Kao što sam napomenuo, Kecmanovićeva se pozicija izgrađuje i mimo samoga romana, u tekstu Sarajevo i ja, kojega se može smatrati obranom od kritika koje su uslijedile po objavljivanju Topa. Nazvao sam ga poetičko-psihološkim iz dva razloga: kao prvo, vraćam se na imagološku spoznaju po kojoj je govor o Drugome zapravo uvijek govor koji više kazuje o njegovu autoru negoli o narečenome Drugome; kao drugo, u njemu se Kecmanović pseudo-poetološki poziva na autoritet Ive Andrića kako bi, pod njegovom navodnom zaštitom, opravdao svoju vlastitu ksenofobiju. Pri tome nije usamljen. Indikativnost se toga uratka ogleda u perpetuiranju literarne mantre koja je, kada je u pitanju odnos prema najvećem bosansko-hercegovačkom spisatelju, od samoga početka sukoba u Bosni i Hercegovini bila zajednička i jednoj i drugoj (a povremeno i trećoj) strani. Andrićevi su se stavovi, pravi ili izmišljeni, po potrebi inkorporirali u diskurz kojemu zasigurno ne pripadaju. Promotri li se pobliže to skandalozno zloupotrebljavanje Andrića, doći će se do teško shvatljivog zaključka: govoreći o njemu i bosanski Srbi i Bošnjaci/Muslimani zauzimaju gotovo jednake pozicije. Ono što se u tim pomaknutim čitanjima zbiva da se svesti na blasfemično dekontekstualiziranje njegovih tekstova koji se koriste kao potka vlastitih, već unaprijed formuliranih i učvršćenih, stereotipnih predrasuda. Iznova je vrijedno promotriti konkretni Kecmanovićev postupak. Jedan pojam, multikulturalnost, u raspravama se o ratu u Bosni i Hercegovini uistinu rabio ad nauseam. Pri tome se „idiličarski“ lobi, okupljen oko Dževada Karahasana i Rusmira Mahmutćehajića, svim silama trudio (što mu je dobrim dijelom i uspjelo) stvoriti sliku o rajskoj idili međusobne ljubavi i štovanja koja je vladala Bosnom sve do nemotiviranog izbijanja iz vana induciranog nasilja. Kecmanović opravdano ukazuje na neodrživost takvog pojednostavljivanja, ali je njegov duktus pri tome prožet tonom ekstremne netrpeljivosti i isključivosti. Odbacivanjem jednog ideološki opterećenog termina (multikulturalnosti), za kojega se veli da nema inačicu u Bosni, na mjesto nerealne apsolutne punine stupa jednako obsoletna apsolutna praznina. Vehemencija se Kecmanovićeva kondenzira u nabrajanju suštinski irelevantnih elemenata navodno preskribiranoga animoziteta: silazak huligana iz mahale, muslimanska fukara i bašibozuci, relativiranje primitivizma, opet navodnih jer klišetiziranih, seljaka iz šume. Potom se nediferenciranim pozivanjem na vrhunski autoritet (Andrić) i izvođenjem zaključka po principu: „Ako je on vidio nešto, onda to nešto i postoji“, stvara aura nedodirljivosti, i psihološke, svoje pozicije. Poreći bi se to moglo protuprimjerima iz samoga Andrića, no to bi bilo nesupstancijalno. Ispravnije je odgovor tražiti u motivaciji samoga Kecmanovića i promatrati način na koji se sam dekonstruira. Posljednja rečenica: „E, baš neću!“ jest, zapravo, nesvjesno projiciranje jednoga autostereotipa – onoga o bosanskome inatu – na samoga njegova autora. Tamo gdje se najviše želi odvojiti od imaginarne slike barbarske i primitivne Bosne Kecmanović prestaje baratati heterostereotipovima i prebacuje se na njihovu dijametralnu suprotnost. Gdje želi susjeda predstaviti kao potpunoga Drugoga, on se upliće u zamku/mrtvouzicu u kojoj nesvjesno sama sebe vidi upravo kao toga Drugoga. Kecmanović je bio i ostao, ma koliko mu to teško palo i ma koliko mu to neproduktivno izgledalo – Bosanac  BETON BR.75  DANAS, Utorak 14. jul 2009.   Piše: Zoran Janić DOKUMENTA IMAGINARNOG   Fotografije u Zebaldovim knjigama     Kao što na Direrovom autoportretu umetnikov kažiprst pokazuje na određeno mesto ispod rebara, uz propratni tekst: „Ovde, na mestu obojenom u žuto, gde pokazuje moj prst, tu osećam bol“, tako isto bi melanholik s punim pravom, jednim širokim sveobuhvatnim gestom mogao da ukaže na svet kao izvor sopstvenog bola i tuge. Junaci nemačkog pisca V.G. Zebalda, svi bez razlike, stoje pod senkom neizlečive melanholije, u svetu koji je iz nekog razloga prestao da bude njihov dom. ZALEĐENO VREME KATASTROFE Relativno kasno ušavši u književnost, već uveliko u četrdesetim, kao neka vrsta dobrovoljnog apatrida, uz njegovo ime stajaće naslovi svega četiri knjige proze i tri zbirke stihova. Rođen 1944. u maloj varošici u podnožju Bavarskih Alpa, Zebald će napustiti rodnu Nemačku odmah po svršenim studijama književnosti, i preći u Englesku. Izabravši da vodi povučen život u pitomim krajevima Norviča (tako sličnim njegovom rodnom mestu), ceo svoj radni vek provešće kao predavač na tamošnjem univerzitetu. Decembra 2001. stiže ga prerana smrt u saobraćajnoj nesreći, upravo u vreme kad je njegovo ime stajalo među najozbiljnijim kandidatima za Nobelovu nagradu. Osnovne formalne odlike njegove proze više su nego jasne: u pitanju je svojevrsna mešavina fiktivnih memoara, putopisa, eseja, snova i klasičnog pripovedanja, sa povremenim izletima u filozofsko i enciklopedijsko (ali ne na Borhesov način), uz korišćenje crnobelih fotografija kao dokumentarnog suplementa u okvirima teksta, umetnutog onako kako su se negda ubacivale ilustracije po starinskim hronikama i almanasima – radi pouke i slikovitog objašnjenja. Kvalitet tih fotografija je začuđujuće nizak, gotovo amaterski, kao da se već time želelo sugerisati da je te snimke mogao napraviti bilo ko (sam Zebald se celog života amaterski bavio fotografijom). Njegova fascinacija fotografijom vuče korene još iz detinjstva. Negde sa pet godina, Zebald će među fotografijama svog oca, oficira Trećeg Rajha i ratnog zarobljenika koga će francuska internacija držati podalje od porodičnog doma sve do zime 1947, otkriti i snimak poginulog nemačkog vojnika, kako leži nauznak na nekoj poljani, u visokoj travi i rascvalom divljem cveću, sa širom otvorenim očima koje pilje u nebo. „Možda je odatle sve krenulo“, reći će puno godina kasnije, „desila se neka velika nesreća o kojoj nisam ništa znao“. Znaci te katastrofe osećali su se u vazduhu, čak i u idiličnom, povučenom ostrvcetu Zebaldovog rodnog sela u kojem je proticalo njegovo detinjstvo. Usled oskudice poratnih dana, to će detinjstvo biti lišeno nekih uobičajenih radosti. No već prvi odlazak sa roditeljima u bombama razrušeni Minhen predstavljaće za Zebalda neku vrsta šoka; ono što će videti biće ruševine i ćutljivi, smrknuti ljudi zauzeti svojim poslom u epicentru kolektivne katastrofe. „Ljudi stoje oko malih vatri upaljenih napolju, kao u džungli, i na tim vatrama pripremaju ručak ili iskuvavaju veš“, opisuje atmosferu tog vremena Nosak, pisac prethodne generacije. Zebald, kome niko ništa ne objašnjava, doživljava tada ruševine Minhena, prvog grada u koji je ikada kročio, gotovo kao neko prirodno stanje: „Izgledalo mi je normalnim da zgrade stoje okružene tim visokim brdima šuta i loma“. Reminescencije na gradove srušene do temelja u savezničkom bombardovanju ostaće prisutne u Zebaldovoj prozi kao jedan od lajtmotiva. Pola veka nakon završetka Drugog svetskog rata, nemačka nacija mogla je najzad da javno iznese i to pitanje koje, pored logora, stoji u centru nacionalnih debata što i dan-danas traju. ZABORAVOM PROTIV ŽALJENJA Možda najbolju sliku onoga što je Zebald tada ostavio za sobom, svojevrsni presek i dijagnozu mentalnog stanja nemačke nacije, koja je umesto suočavanja sa prošlošću izabrala svojevoljnu amneziju i neku vrstu alijenacije od onoga što se desilo takoreći juče, nalazimo u sociopsihološkoj studiji Aleksandra i Margarete Mišerlih, objavljenoj 1967. U naslovu je već sadržana i glavna teza autora i njihovo objašnjenje za duboku emocionalnu paralizu što je bila zahvatila posleratnu Nemačku – Nesposobnost za žaljenje. Do nogu potučena nemačka nacija, i nakon dvadeset godina od poraza, uprkos „nepreglednim brdima leševa po konc-logorima, nestanku tolikih nemačkih vojnika u zarobljeništvu, ubistvima miliona Jevreja, Poljaka i Rusa, kao i likvidaciji unutrašnjih političkih protivnika nacističkog režima“ očito još nije pokazivala spremnost da „iskaže žalost prema žrtvama nakon nacionalne katastrofe nečuvenih razmera“. Autori studije u tome vide svojevrstan mehanizam i strategiju „veoma blisku odbrambenim biološkim strategijama vezanim za opstanak, ako ne potpuno analognu tome“. Za iskazivanje tuge, žaljenja i melanholije zbog onoga što je zadesilo Nemačku, shodno autorima, bilo je neophodno prvo ostvariti odgovarajući stepen društvene stabilnosti, no jednom kad se to postiglo, više nije imalo nikakvog opravdanja za ravnodušnost prema sudbini ostalih ljudskih bića, bližnjima „ubijenim u tolikom broju zbog naših sopstvenih dela“. Pošavši u izgnanstvo, Zebald će morati da ponese taj prtljag sa sobom. Njegova proza uobličena je pre svega pod teretom novije evropske istorije i obeležena strahotama holokausta. Zebaldovi junaci, monološki zamišljeni i usamljeni kao monade, putuju krajevima koji kao da se nalaze na sumornim obalama Lete, okruženi zaboravom. Mada su tu još uvek prepoznatljivi obrisi realnih stvari, stvarnost je opterećena nekom istorijskom asocijativnošću koja prekida linearni tok vremena i alocira ih u prošlost, u neku sivu atemporalnu zonu koja nije ni prošlost ni sadašnjost: dimnjak neke fabrike sumorno podseća na dimnjak krematorijuma, ljudi što se tiskaju na peronu železničke stanice ponajviše su nalik prikazama muškaraca i žena deportovanih u Foto: Biljana Rakočević Žene u crnom, Beograd, jul 2009.   logore. Zebaldov čovek pred tim prizorom doživljava snažan napad tuge i otuđenosti, preplavljuje ga osećaj vrtoglavice (Vertigo je upravo i naslov prve njegove knjige), što se neretko završava stanjem katalepsije. „Žalost je stanje svesti gde osećaj oživljava ispražnjeni svet u obliku maske kako bi pri pogledu na njega osetio neko zagonetno zadovoljstvo“, veli na jednom mestu Valter Benjamin. Ukoliko bismo pokušali da odmerimo pravo značenje ove sentence u odnosu na unutarnje ustrojstvo Zebaldovih junaka, linija argumentacije išla bi ovako: svet melanholika, ispražnjen od sadržaja, ima oblik maske, jer je stanje tugovanja večiti modus njegove egzistencije, te nikoga ne treba da čudi što mu se, kao takvom i usled toga, svet jednako ukazuje kao bolna maska njegovog vlastitog unutrašnjeg bića, izlivena u kalupu alijenacije. Zebaldovim rečima: „Dugo mučenoj duši ne preostaje ništa drugo nego da ustukne pred prizorom mirijada godina i miliona nacija koje su već davno iščilele iz tako nepouzdano kratkog pamćenja čovečanstva“ – da se sažme u tačku i nestane; da se obeznani. Iz tog je razloga, kao što se može pretpostaviti, u Zebaldovu prvu zbirku pesama Za prirodom uneta i reprodukcija „Sodome”, Alberta Altdorfera (1480-1538). Apokaliptični prizori vrlo su bliski autoru, jer su proročanstvo koje se već obistinilo. Istorijska svest u njemu nalaže mu da pomenutu sliku čita u ključu uništenih nemačkih gradova (njegovo rano iskustvo iz porušenog Minhena predstavlja ujedno i njegov prvi susret sa istorijom) i holokausta, dakle onoga o čemu od svojih roditelja ni reč neće u životu čuti (kao ni ostali njegovi vršnjaci) – vladao je konsenzus tišine. Zebaldovo naratorsko Ja, duboko traumatizovano i u znaku tuge zbog nemačkog dobrovoljnog zaborava, upravo iz te tuge crpe snagu iskupljenja, melanholično prizivajući prošlost koju su njegovi roditelji, pokušavši svojevremeno da je poreknu i prikriju od njega, godinama gušili, kako bi se sada s njom, u svoje i u njihovo ime, jednom za svagda razračunao. Skeptik po pitanju društvenog progresa uopšte, ne samo ubeđenjem nego i literarnim angažmanom, Zebald nije kao njegov kolega Peter Handke, sa kojim deli sumnje u prosvetiteljske ideje progresa, tragao za zemaljskim ostvarenjem arkadijskih ideala u nekoj konkretnoj zemlji u kojoj istorijsko vreme teče drugim pravcem od toka modernog sveta, kako je Handke izabrao da se veže za Srbiju projektujući u nju svoje fantazme, već je manihejski verovao u suštinsku čovekovu izglobljenost iz ovog sveta u kojem je osuđen da živi, bez obzira gde i kad se rodio. IMAGINARNA ARHIVA STVARNE PROPASTI Uloga fotografskog materijala udenutog u korpus zebaldovskog teksta leži, pre svega, u pokušaju destabilizacije žanra, pomeranju i stapanju granica, onako kao što za ovog pisca ni granice između sveta živih i mrtvih ne stoje hermetički zatvorene, već između njih postoji neka porozna međuzona u kojoj se mrtvi i živi sastaju. Dokaz za to nisu samo snovi nego i izbledele fotografije sa likovima kako znanih i dragih tako i neznanih pokojnika ili nestalih, kao vizuelni dokument tog susreta – mogućnost tog susreta. Kao što među živima ima onih koji su toliko prepatili da se osećaju doslovno kao živi mrtvaci, tako isto i s druge strane, među senkama iz Hada, mora biti mrtvih što i dalje duboko pate jer nisu među živima. Na javi, potrebno je samo udubiti se u neku fotografiju, koncentrisati se na svaki detalj, posmatrati je prvo iz jednog pa iz drugog ugla, vraćati joj se, ako treba, i više puta (što Austerlic, junak Saturnovih prstena i čini), slagati je zajedno sa drugim fotografijama u niz, ređati ih nasumice, menjati njihov raspored, stavljati ih u nove međusobne odnose, ispitivati svaku mogućnost i konstelaciju, sve dok fotografija (kao ona mrtvog vojnika, iz očevog albuma što ga je razgledao u detinjstvu) ne progovori najzad nemim jezikom. Jer i fotografija svedoči o onome što ljudska bića već odavno znaju, ako ne iz svog a ono iz tegobnog iskustva XX veka i njegovih masovnih zločina: da se dogodilo jedino ono što je sačuvano teškim i neizvesnim naporom sećanja, a da sve ostalo pripada carstvu mraka, zaborava i traume. Same fotografije, koje Zebald naziva „sprektralnim slikama”, konstitušu svojevrsni paralelni tekst. Koliko god taj paralelni foto-tekst na dokumentarnom planu doprinosio autentičnosti prozne fikcije, toliko s druge strane i oduzima, jer poziva na prekid čitanja, predah i kontemplaciju. Nalik na delove neke imaginarne arhive, te fotografije svedoče o nekom nenadoknadivom gubitku; one su posredni tragovi neke katastrofe koja se desila i na čitaocu je da iz njih, kao iz delova slagalice, dokuči strašnu istinu što se krije iza tih predmeta, da domisli ono što spektralna senka nesreće na njima krije. Često nejasne, snimljene kao kroz neku koprenu, zamagljene, kao da je između objektiva i predmeta postavljen providni crni veo, te slike poseduju zajedničko svojstvo neke mračne evokativnosti (lik iz Austerlica svet posmatra kroz „naočari u čije okvire je umetnut komad sive svile umesto sočiva“). Ako vreme ima boju, njegova boja bila bi siva, kao što bismo za njegov materijalni znak morali uzeti ponajpre prašinu, u šta se sve na kraju pretvara. TUMAČENJE MELANHOLIJE Svaka od tih crnobelih fotografija iz Zebaldovih albuma-knjiga je i svojevrsna piktoralna metafora, koju je mogućno tumačiti na više načina, a da se pri tom nijednom tumačenju ne može staviti zamerka na račun plauzibilnosti ili verodostojnosti. U Vertigu, naratorsko Ja koje se predstavlja kao Zebald, odlazi za Beč i tamo uzima hotelsku sobu, provodeći dan za danom u besciljnim šetnjama i ne družeći se ni sa kim. Sve što o njemu saznajemo jeste da se odlučio na put „u izuzetno teškom periodu u svom životu“, ponadavši se da će mu time poći za rukom da povrati izgubljeni „osećaj normalnosti“. Slika br. 1 Ako bi se čitalac poduhvatio, unevši u to svu moć svoje uobrazilje, iščitavanja mogućnog značenja gornje slike a na osnovu pretpostavljene korespondencije između nje i sadržaja okolnog teksta, ta interpretacija izgledala bi ovako. Muškarac u odelu, sa kravatom i prslukom, ruke presavijene u laktu i blago odignute od tela – po svoj prilici je Zebald glavom, i ovde ga vidimo na nekoj od raskrsnica u Beču, uhvaćenog u karakterističnom položaju hronične neodlučnosti i izgubljenosti, kako se dvoumi kuda dalje da krene. Napetost njegove u zglobu savijene leve ruke, sa šakom stisnutom u pest što se gotovo pod pravim uglom pomalja iz rukava, ukazuje na tešku unutarnju borbu koja se u njemu u tom trenutku upravo vodi – možda je predosetio napad panike i nokturalne tuge, i ruku je podigao refleksno, pred ambisom vrtoglavice koji se otvara u njemu? Ukoliko uzmemo sad tu istu sliku, rotiramo je za 90 stepeni i oborimo njenu vertikalnu osu u frontalu, dobićemo sliku br. 2, koja izgleda ovako: Slika br. 2 Frontalno snimljeno telo muškarca kako nepokretno leži izvaljeno na boku, uza zid ili možda počiva na nekoj klupi, sa ukočenom rukom koju je grč rigor mortisa ostavio u nekom optužujućem položaju nemog protesta. Vidimo, dakle, truplo mrtvaca. Tog nepoznatog čoveka je pogodila kaplja pa je pao ili, što je izvesnije, ubijen je hicem u glavu iz neposredne blizine, i to je ujedno i objašnjenje zašto mu se glava na fotografiji ne vidi. Samim tim što postoji neizmerno obilje mogućnosti tumačenja, fotografije u Zebaldovim knjigama svedoče zapravo o nemogućnosti tumačenja, o tome da je uzaludno nastojanje da se dođe do onog njihovog poslednjeg, pravog značenja, onog sloja što se krije na dnu smisla. Slično ruševinama gradova koje je Zebald video u detinjstvu, i te crnobele slike su svojevrsne ruševine, spomenici nekog zauvek izgubljenog smisla; samim tim, to su ujedno i spomenici melanholije i tuge. Glavna zamerka kritike da su svi Zebaldovi junaci tako monotono slični, „mnogobrojne facete jednog velikog kristala zvanog Zebald“, zasnovana je na tačnom zapažanju ali pogrešnoj interpretaciji, što je kasnije još i pogrešno valorizovana. Melanholija nema karakter, ona je samo modus i glas, stanje egzistencije. Svet kao masku opaža onaj ko je i sam tek maska, i zato su Zebaldovi ljudi tako slični jedni drugima (i nalik autoru) – zato jer kroz njih progovara glas tuge i melanholije  BETON BR.74  DANAS, Utorak 30. jun 2009.   Piše: Dragan Nikolić „NEMA TE VIŠE, MOJ NIŠ-E”   Grad, tranzicija i manevrisanje uspomenama     Početkom dvadesetog veka govorilo se o kolektivnom sećanju kao o vezivnom tkivu svake kulturne zajednice, kao referentnoj tački na osnovu koje članovi zajednice razumevaju stvarnost oko sebe (Halbvaks). Brokmajer (2002) vidi savremenu evropsku kulturu(e) kao „kulturu(e) godišnjica“ koja(e) se u velikoj meri oslanja(ju) na simboličke građevine poput spomenika, mauzoleja itd. Podgrevanje kolektivnog sećanja kroz sveprisutne prakse komemoracije, investiranja u spomenike, diverzifikacije muzejskih institucija - jedna je od distinktivnih karakteristika doba u kome živimo. PREVRATNICI I OSLOBODIOCI U KAMENU U tranzicijskim okolnostima, u kakvim se danas nalazimo, revitalizacija gradova često igra na kartu retradicionalizma, tj. povratka obrascima iz prošlosti sa ciljem da se kulturno-istorijsko nasleđe koje ima vrednost postavi kao konstanta. Sledeći pristup Andreasa Hajsena, koji grad vidi kao tekst a tumačenje aure i karaktera ljudskih naseobina kao čitanje „konglomeracije znakova u prostoru“, redovi koji slede tiču se manevrisanja uspomenama, sećanjima koja izvesna mesta u urbanom tkivu grada Niša pobuđuju kod njegovih žitelja. Kao primer za razmatranje poslužiće premeštanje spomen–česme. Relativno skorije intervencije na ovom objektu i promene značenja koje je spomenik doživeo mogu biti sagledane kao pokušaj menjanja gradskog teksta bez pravog razloga za to. Čairska česma je podignuta odmah posle Majskog prevrata 1903. godine na današnjem Trgu Kralja Milana (nekadašnjem Trgu oslobođenja) u Nišu. Do Prvog svetskog rata, česma je bila jedini arhitektonsko-skulpturalni spomenik u centralnom delu grada. Česma 1935. godine biva prebačena sa trga u Čairski park, po kojem i dobija svoj naziv. Gradske vlasti dalekih tridesetih premeštaju česmu sa prvobitne lokacije usled pripreme terena za podizanje novog Spomenika oslobodiocima Niša od Turaka, budućeg dela Antuna Augustinčića. Tadašnji ljudi od struke smatrali su da dva spomenika na vrlo maloj razdaljini kvare formu trga. Česma provodi narednih sedamdeset godina u Čairskom parku da bi u leto 2007. godine bila ponovo vraćena u centar grada. Iako mnogo puta vandalizovana na „čairskoj“ lokaciji usled činjenice da je osvetljenje, u delu parka u kome se nalazila, bilo vrlo slabo ili nepostojeće, objekat se „saživeo“ sa okolnim prostorom i postao jedan od značajnih gradskih markera. KAKO TO RADE U EVROPI Identitet gradova i karakter njihovih stanovnika „čitljiv“ je preko urbanih predela samih gradova. Na gradove se gleda kao na „teatre sećanja“ (Hajsen) – mesta na kojima se realni i imaginarni prostori sreću, tvoreći specifičnu auru svakog pojedinačnog mesta. Pomenuti autor, u svom tesktu „Praznine Berlina“, govori o nemačkoj prestonici kao primeru fuzije različitih kulturnih kodova koncentrisanih na relativno malom prostoru. Poistovećujući ga sa palimpsestom, grad predstavlja materijalni prostor na kome se „nove inskripcije, poluobrisani tragovi pređašnjih dešavanja“ mešaju stvarajući višeslojni tekst koji implicira nedovršenost ali u isto vreme omogućava očitavanje pređašnjih preživljenih iskustava onih koji ga naseljavaju. Svaki kvadratni metar Berlina je natopljen uspomenama na proživljenu istoriju. To je muzej sećanja i ambivalentnih uspomena – od vajmarskih legendi preko olupina Trećeg Rajha do soc-realističkog nasleđa. Berlin se autoru dojmi kao grad praznina; ne samo onih nastalih kao posledica urbanističkih intervencija posle pada zida koji je delio grad, već kao mesto sa odsustvom značenja i narativa koji su se vezivali za pojedine delove i njegove simboličke strukture. Suština današnjeg grada na Špreji, jednog od najvećih gradilišta u Evropi devedesetih godina prošlog veka, skoro je iscrpljena onim što taj grad želi da postane – brend koji bi da se proda. Forsira se atraktivnost umesto uklapanja heterogenih društvenih grupacija; brisanje i homogenizacija uspomena umesto Anonimus iz Betona njihovog kreativnog očuvanja. Brendiranje s jedne strane i zagušenost uspomenama s druge, propraćeni su svesnim zaboravljanjem, uništavanjem ili transplantacijom starih simbola u tematske parkove koji mogu da donesu koji evro više. Fokalna gradska mesta (primer Aleksander-placa) bivaju redizajnirana gubeći svoju intimnu atmosferu. Konačno, ansambli arhitektonskih rešenja u maloj meri korespondiraju sa okolnim urbanim tkivom. Gradske komisije, homogenizujući prostor, svesno menjaju karakter urbanih celina u krajnjoj liniji transformišući identitet čitavog grada. JEDINA DEBATA: SPOMENIK ILI TUŠ KABINA? Iako nije nevažan, estetski aspekt premeštanja niškog spomenika ostaje u senci onoga što je sama relokacija proizvela kod građana. I bez sprovedenih istraživanja javnog mnjenja o aktu premeštanja (kako pre, tako i posle), može se konstatovati izvesna zbunjenost povodom samog imena česme kao i oko svrhe premeštanja. U potrazi za opipljivim izvorima, a koji su nezavisni od ličnog doživljaja premeštanja objekta ili reakcija osoba iz bližeg socijalnog okruženja, osvrnuo sam se na internet forume na kojima su korisnici iznosili svoja mišljenja. Tako, korisnica „ljmarijana“ u nizu refleksija o nečistoći u gradu na svom blogu sajta www.zurnalist.org, izražava nedoumice povodom premeštanja česme:   „...I jos nešto da dodam. To je ustvari jedna nedoumica u vezi onog što je nekad bilo česma i pod tim imenom se vodilo u Čairskom parku, pa pošto više nije ličilo ne samo na česmu, nego ni na šta, rešiše da ga prenesu u centar grada. E sad, meni nije jasno koja je sadašnja funkcija ove tvorevine. Da li je to česma, tuš kabina ili još jedna neobična fontana koja unezvereno baca vodu na sve strane?...“ Nekoliko dana kasnije, ista korisnica, reagujući na ostale komentare, donekle preusmerava svoju kritiku nefunkcionalnosti na lošu tehničku izvedenost postupka premeštanja objekta, donekle ublažava prethodno izneseni stav i smatra da je česma ipak „našla svoje pravo mesto“ i da to mesto njoj „po svoj prilici pripada“. Dalje, na svom ličnom blogu, bloger „djole“ u unosu pod naslovom „Nema te više moj Niš-e“, analizirajući skorašnje građevinske intervencije u Nišu, iznosi svoje iznenađenje povodom reogranizacije parka i premeštanja česme:   „…Nakon 10 minuta laganog hoda ulazim u čairski park i ostajem u šoku nekoliko minuta (…) Čairska česma je izmeštena u centar grada, tamo gde se nalazila početkom 20.veka, još samo da se sruši gradski stadion…” Na forumu internet portala „Grad Niš“, korisnik „puppeter“, analizirajuči „životni put“ česme naposletku kaže:   „…čini mi se da je ispravljena nepravda vraćanjem česme u centar našeg grada gde je i stajala pre puno, puno godina…” Posle svega, nameće se pitanje: Šta je česma danas i kakav je efekat promene gradskog teksta? Da li je njeno ime postalo suvišno jer, česma više nije Čairska. Ili, ona to jeste i dalje, samo na drugoj lokaciji?! S jedne strane, korisnica „ljmarijana“ ne vidi funkciju vraćanja spomenika na prethodno mesto, kao što i „djole“ izražava iznenađenje, u krajnjoj liniji i nelagodnost povodom netransparentnosti postupka premeštanja objekta. Suprotno ovome, „ljmarijana“ u kasnijem unosu ipak smatra da je česma našla svoje mesto dok „puppeter“ zaključuje da je ispravljena ranije učinjena nepravda. Kako stvari stoje, istorijske nepravde u ovom slučaju zapravo nije ni bilo. Pravo mesto spomenika je isto tako diskutabilno. Obimna, trotomna Istorija Niša (1983), iako dosta prostora posvećuje razvoju radničkog pokreta u datom periodu, ne pruža puno činjenica osim one da je prvo premeštanje učinjeno zbog izgradnje Augustinčićevog spomenika, jednog od glavnih simbola grada. U Spomenicima Niša, knjizi novijeg datuma (2001), navedeni su slični razlozi promene mesta spomenika. Dakle, premeštanju spomenika iz 1935. godine nedostaje ideološka komponenta – u ovom slučaju nije bilo komunista (ili nekih drugih očekivanih aktera) koji bi to sproveli na silu, već je premeštanje imalo tehnički karakter, sprovedeno od samih Srba. Tužna stavka u celoj priči o „životnom putu“ česme je nepostojanje bilo kakvog natpisa ili table koji bi na današnjoj adresi spomenika sažeto prezentovali činjenice o njegovom kretanju, što bi predstavljalo osnov za akumulaciju bilo kakvog istorijskog značenja. A OD MILOŠEVIĆA – „MILETOVE SUZE“ Vratimo se još jednom na centralni gradski trg, gde danas ponovo stoji ispolirana česma. U međuvremenu, u toku njenog sedamdesetogodišnjeg odsustva, trg se izmenio. Najpre, sama forma trga, o kojoj je vođeno računa, višestruko je promenjena. Značajan je upliv posleratnog urbanizma. Veliki broj starih kuća je porušen i zamenjen modernim zgradama kao što su „Radnički Univerzitet“, hotel „Ambasador“, robna kuća itd. Prokopani su podzemni prolazi. Svakako, ne treba smetnuti s uma veliku mermernu fontanu pastelnih boja, popularno nazvanu „Miletove suze“ (jedan od relikta iz Miloševićevog perioda). Posle toliko godina, na današnjem trgu se pored Augustinčićevog „konja” mogu naći česma, fontana i ostale dodate socijalističke zgrade. Malo ko bi se složio da ovakva koncepcija trga ima organski karakter. Postavlja se pitanje, da li onda baratanje i prepravljanje onog što je starije od (cirka) 65 godina odmah upućuje da se čini nešto korisno? Intervencije u gradskim kontekstima Berlina i Niša naizgled su suprotne: dok berlinske komisije „peglaju“ grad težeći da u prvi plan stave slaganje objekata i urbanizma sa slikom koju grad treba da postigne kako bi se izbegao balast istorije, niška praksa teži da povrati/očuva duh starog Niša. Ipak, primećuje se važna sličnost. Dok nemačka prestonica bežeći od svoje istorije uz pomoć stakla i betona briše tragove, akcije niških gradskih komisija, sa generalnom idejom da se održi duh istoričnosti, vrhune upravo u suprotnim posledicama – brisanju i prekomponovanju gradskog teksta. Usled gubljenja veze sa aktuelnim, spomenik biva „iskorišćen“ za dnevne potrebe, nauštrb simboličkog značenja koje je vremenom poprimio. Drugim rečima, „do grla“ smo u konstruisanju istorije, za čiju svrhu su spomenici više nego zahvalna sredstva, kako bi se u tom procesu sama svakodnevica i smisao zaboravili. Sudbina „putujuće“ česme u gradu na Nišavi, verovatno i brojnih drugih simboličkih struktura po gradovima Srbije, posledica je izostajanja smišljenog projekta urbane obnove, kao i bilo kakve javne debate koja bi obuhvatila veliki broj socijalnih i političkih elemenata, vodeći računa o balansu kao i o tome da izvesne tačke u gradu nose pečat vremena koje se ne može promeniti  BETON BR.73  DANAS, Utorak 16. jun 2009.   Piše: Đerđ Serbhorvat     Szerbhorváth György MAĐARSKE JAGODE U GRLU   EZEK (MAGYARORSZÁG 2009.0) Put kojim mađarsko društvo ide     U piljarnici u kojoj obično kupujem postoje dve vrste jagoda: mađarska i domaća. Mađarske su skuplje... Šizofrena situacija: više se ne zna šta je mađarsko, šta je domovina, da li je domovina mađarska? (I zašto se piljar nije setio da neku vrstu, na primer onu ekstra mađarsku, nazove nacionalna jagoda? – Ili ne znamo više šta je nacija i ko je čini?) VIA DOLOROSA ROŽE FLORESA Iako je Eduardo Roža Flores, do nedavno avanturista broj jedan u zemlji, prošle godine napustio Mađarsku da bi branio svoje u svojoj domovini, Mađarska uopšte nije dosadna država. Mržnja buja. Što se tiče cigansko-mađarskih odnosa, u poslednje vreme može se govoriti o pogromima, linčovanjima, pogubljenjima, ubistvima dece. A ovo nije poetsko preterivanje. Zemlja se rascepila i po mađarsko-mađarskoj liniji, kao i po pitanju jagoda. Istina, ovde se može govoriti samo o latentnoj mržnji, o fizičkim obračunima na političkoj osnovi još nema vesti, mada ako pod time podrazumevamo i rasističke ispade, onda već ima. Kao što je možda poznato, gore pomenuta osoba, Eduardo, poreklom od oca mađarskog Jevrejina i majke Španjolke iz Bolivije, po sopstvenom priznanju otputovao je u Boliviju da zaštiti građane jedne tamošnje pokrajine od apsolutizma predsednika – na molbu tamošnjih domoljuba (delom hrvatskog porekla). Međutim, „narodni” predsednik indijanskog porekla je to protumačio kao planiranje atentata, i zato su Eduardo i njegova družina streljani. Njegov životni put i razmišljanja donekle simbolizuju put kojim mađarsko društvo ide, tj. luta. Ne kažem da je to krivi put, nisam prorok, i svako poređenje je pogrešno, ali Roža Flores je radio i mislio svašta, lutao bez cilja, nešto je jako hteo, nešto je i uspeo, pa se to ružno završilo, ubili su ga kao kera. Njegov otac, slikar naklonjen komunizmu, emigrirao je u Južnu Ameriku, odande je porodica prognana, pa su preko obilaznice u Švedskoj stigli u Mađarsku. Eduardo je bio poslednji sekretar Omladinskog komunističkog saveza budimpeštanskog univerziteta, nakon što je učio za špijuna (što nije završio, navodno nikad nije postao profesionalac). Zatim je završio na slavonsko-baranjskom frontu, tamo je od komuniste postao hrvatski katolički vernik, a od novinara borac za slobodu. Komandant narodne brigade se pak našao u mutnoj priči: za Hrvate je bio heroj, Tuđmanov pukovnik, dok su ga drugi optuživali za ratne zločine – dvojica novinara sa Zapada koja su mu se mešala u posao su nestala – navodno je sa svojim ljudima minirao srpske kuće. Zatim je u Mađarskoj flertovao sa desnicom. Posle radikalne levice završio je na radikalnoj desnici, na taj način povukao je sa sobom u Boliviju i neke mlade erdeljske Mađare sa kojima je sanjao o oslobađanju mađarskog Erdelja. U međuvremenu se Eduardo bavio humanitarnim radom na muslimanskim područjima, između ostalih i u Sarajevu – pa je i veru promenio, i na kraju je sahranjen kao Musliman. U crkvi u malom mađarskom selu, gde je kupio kuću, pamte kao sveca ovog fušerskog revolucionara, avanturistu, umetnika života, koji je razmišljao ekstremistički, postavljao iracionalne ciljeve, nikad nije radio (navodno je bio novinar), hteo je slobodu za sebe, za svakoga, i da je mogao rekao bi celom svetu šta treba da radi, šta je dobro, pravedno, lepo... On je bio Mađarska u malom, rekao bih Mađarska 2009.0.0. STRANCI SU KRIVI ZA SVE Takva je i zgrada u kojoj živim. Živi tu jedan veliki mađarski pisac (njegov drugi stan iznajmljujem ja), moj prijatelj umetnik klasične gitare međunarodnog glasa, koga slučajno poznajem od 1989. iz nekog studentskog kampa, pa samozvani predsednik kućnog saveta, koji je pre bio potkazivač, ako je verovati tračevima, i sad misli da sve zna o svakome. Na primer da je onaj koji je kod kontejnera zapalio pisma iz sandučeta neki ludi Ciganin narkoman. Oni – tako sada naziva njih, tj. Cigane koji žive u zgradi, među kojima je jedan muškarac koji se stalno dere na svoju ženu. Ne poznajem svoje komšije, u jednom stanu živi neka mlada žena, ona rano odlazi na posao, ili je izdala svoj stan, ni to ne znam. U drugom komšijskom stanu možda niko ne živi, stalno su spuštene roletne. Možda ga iznajmljuju Vijetnamci, i u mraku pod svetlom lampi gaje marihuanu. Čitao sam u novinama. Sigurno je tako, za sve su krivi stranci. Ili Cigani. Svako je sumnjiv – svi traže krivca i krive onog drugog. Ovi – kako između sebe mi, koji se smatramo našima, nazivamo one. Evo, ujutru idem na posao, a oni, tj. ovi, ovi Romi već u to vreme sede na suncu i sviraju gitaru, pevaju, puše, pljuju, popravljaju motor na kolima, curi ulje. Ne lažem. Kako mi ne bi skočio pritisak kad na ulici naravno neće ni da se sklone, da bih ja mogao da prođem, da odem na posao, da zaradim, od čega posle plaćam porez, da bi oni od toga dobili socijalnu pomoć. A mi, Mađari, namigujemo jedni drugima, eto vidiš, jebiga, pička im materina njihova. I kako sad da čovek ne bude rasista? – uzviknem, al’ samo u sebi, i ne smem ni da se pogledam. Nisam istreniran za ovo, kao Mađar iz Vojvodine mogu da budem samo multikulturalistički liberal, ništa drugo. Ali virus je svakog inficirao, nema tu šta, svako mrzi svakoga, ovi one, oni ove. Domar-doušnik bi naravno da me vrbuje, na ulici me predstavlja nekom svom ortaku, da glasam za njih na izborima za Evropski parlament. Nemam državljansvo, kažem, ne mogu da glasam. Onda da kažem drugima da glasaju za njih – neka narodnjačko-radikalna partija, nikad čuo. A nema ni flajere da mi da – još su u pripremi, kaže gospodin u sakou, odeven otprilike po modi 1996. I još kažu da se ljudi ne bave politikom. I te kako se bave. Štaviše, neće ni da započnu razgovor s nekim ko ne razmišlja kao oni. Opozicija je godinama izlazila iz parlamenta kad god bi premijer progovorio. Ovo je primer – a cilj je uništenje drugog, bar simbolično, ako još ne i fizički. I kafane su se promenile, zna se koja je desničarska, gde je bolje da ni ne kročiš ako ne razmišljaš tako. I u vozu ćeš razmisliti koje ćeš dnevne novine da izvadiš, jer ćeš se nekom zameriti, i te kako, nije to šala. Ionako je ovo stroga država, i iako nemam pojma za koga bih glasao (nizakoga, ovi su svi odvratni), ni svoje ime ne mogu da koristim. Mađar sam, ali mi ovde prihvataju ime kako mi u srpskom pasošu piše – tj. ovde sam Horvat Derd, čak ne ni Đerđ, sa D se izlizala crtica. „Kod kuće“, u Srbiji, već mogu da budem Horváth György, kako sam zaveden u matičnu knjigu rođenih. Zanimljiva je ova evropskounijska Mađarska: kao Mađar nemam osnovno pravo da pišem svoje ime na mađarskom. Mada čak imam i papir, da me je ministar imenovao za izaslanika udruženja mađarskih pisaca da delim stipendije mladim mađarskim piscima. Istina, nema ni Cigana, ni oni ne postoje, ne tako i ne u tolikom broju kako se tvrdi. Svetska ekonomska kriza manje-više, problem sa Ciganima je najveći problem države. To jest duboko siromaštvo. Ali ovde već niko ne sme ništa da kaže, barem ne smemo mi koji smo rođeni kao antirasisti, bez predrasuda, liberali itd. Ako uopšte neko može takav da se rodi (naravno da ne može). SEGREGACIJA NEVIDLJIVIH Dakle: nema ni Cigana, ni oni ne postoje, ne tako i ne u tolikom broju kako se tvrdi. Navodno, već polovina osnovaca su Romi. 60 posto onih koji izdržavaju zatvorsku kaznu su Romi. X posto izvršitelja zločina su Romi. A većina Cigana su rasisti, samo tako nešto ne može da se kaže, jer je to rasizam. I stvarno jeste. Rasizam je i to da Romi isključuju one (u određenom broju slučajeva) koji se takoreći asimiliraju, akulturiraju u većinsko mađarsko društvo. Dakle one koji su mobilni prema gore: postaju policajci, intelektualci, profesori, otcepe se od manjine. Ili kako ih većina naziva: oni koji rade... Da, već tako govore, govorimo – i jezik tone negde u dubinu, ništa ne znači to što u stvari znači. Romi zbijaju redove, što je razumljivo: desilo se nekoliko ubistava, napali su ih u njihovim kućama na kraju sela, zapalili im domove, pa upucali one koji su bežali. Počinitelji zločina su još uvek nepoznati, policija sumnja da je u pitanju serijski ubica. Pritom već dve godine maršira Mađarska garda, ovaj civilni pokret pod vojničkom maskom – ogorčena, radikalizovana rulja Mađara, šljam. Ali to što je njihov odgovor na problem nedemokratski i što budi neprijatna sećanja, ne znači da problem ne postoji: osiromašeni ljudi u provinciji su se razočarali u sve, pa im se čini da, s druge strane, romsko društvo iskorišćava ovu situaciju, ne rade, žive od socijalne pomoći, to im je strategija. I tako parazitiraju na „mađarskoj budućnosti“. Ovi. I KAKO SAD DA ČOVEK NE BUDE RASISTA? NISAM ISTRENIRAN ZA OVO, KAO MAĐAR IZ VOJVODINE MOGU DA BUDEM SAMO MULTIKULTURALISTIČKI LIBERAL, NIŠTA DRUGO. ALI VIRUS JE SVAKOG INFICIRAO, NEMA TU ŠTA, SVAKO MRZI SVAKOGA, OVI ONE, ONI OVE Inače, oko 80 posto ispitanika gaji predrasude prema Ciganima – dakle otprilike svaki Mađar, jer ostali su Cigani, ili trenutno borave u inostranstvu, ili eventualno ne razmišljaju, nemaju mišljenje ni o čemu. Pre 10 godina sam intervjuisao Janoša Kiša, najznačajnijeg mađarskog liberalnog filozofa – u vezi sa Kosovom. Pitao sam ga ima li paralela u položaju kosovskih Albanaca i Roma u Mađarskoj. Rekao je da ima: i ako se životne okolnosti Roma ne poboljšaju, tj. ostanu siromašni i nezaposleni, a natalitet im u velikoj meri nadmašuje natalitet Mađara, i geografski se koncentrišu, nije isključena neka vrsta pobune. A konflikti su nam već pred vratima, na svakom polju. Malo je verovatno da će Mađar upisati svoje dete u školu u kojoj određeni procenat učenika čine Romi. Po nekima je ova granica 25 posto. Idemo dakle putem totalne segregacije. Isto se odnosi na naseljena mesta. Počinju da se formiraju „etnički” čista naselja, sela, manji gradovi (treba dodati da je većini romskog stanovništva, oko 90 posto, koje broji već oko milion pripadnika, maternji jezik mađarski). NAJVEĆI ZATVOR EVROPE Ali mađarsko društvo je jedinstveno samo po ovom pitanju. U svim ostalim pitanjima se do krajnosti rascepilo: na desno i levo, bar što se tiče političke scene, mada ni značenje ovih reči nije baš jasno. Levica koja je trenutno na vlasti uopšte nema levičarsku politiku, a sadašnja opoziciona desnica kljuka svoje birače potpuno levičarskom politikom. Nema nikakvog smisla opisivati trenutnu političku paletu terminima konzervativan, liberalan, socijalistički. Tehnokratu Gordona Bajnaija mrzi dobrih dve trećine birača, baš kao i njegovog prethodnika, „socijalističkog” Ferenca Đurčanja, koji je pre skoro tri godine priznao svojim partijskim kolegama: lagali smo u izbornoj kampanji, zemlja je u tragičnoj ekonomskoj situaciji. I onda je počeo šou program. Konzervativna narodna desnica predvođena Viktorom Orbanom (Orban je već bio premijer, i verovatno će sledeće godine opet biti, dobri su im izgledi za dvotrećinsku parlamentarnu većinu) od tada smatra socijalističko-liberalnu vladu nelegitimnom. Bajnaija takođe. Što je smešno – ako bi njihovu argumentaciju na ispitu izneo student prve godine politikologije, pao bi. Ali ipak, činjenica je da je vlada izgubila kredibilitet, liberali ih podržavaju iz kvazi-opozicije, mada su oni najviše izgubili. Verovatno neće ni ući u parlament. Ući će umesto njih partija radikalne desnice, Desni (Jobbik*). Oni su osnivači Mađarske garde, ali pošto je sud zabranio gardu, od tada je kao civilna organizacija... Postoji, al’ ne postoji. U civilu svako može da defiluje u uniformi... Smešno. Desni pričaju ono što razočarani siromašni ljudi u provinciji žele da čuju: o ciganskom kriminalu. Jer osećaju kao da je Romima sve dozvoljeno. Da im ukradu kokošku, krompir iz bašte, i da ne rade. A da lumpuju od socijalne pomoći. I da to ne može više tako. Hoće reda. I tako zemlja stiže tamo gde je već bila: u haos, gde se u ime pravljenja reda žrtvuje demokratija, ako tako nešto uopšte postoji. Desničari mrze levičare. Pod uticajem mržnje prema Romima antisemitizam je ustuknuo – u svakom zlu ima i nečeg dobrog, moglo bi se cinično reći. Jevrejski i međunarodni lobi i njihovi domaći plaćenici nisu više krivi za probleme, ili bar ne samo oni, nego uglavnom Cigani, neradnici i veseljaci. I dobro, još i oni koji su pokrali zemlju: socijalistička vlada i bankari. I stranci, imigranti, izbeglice. To neprijateljstvo, to da su ovi, druga strana, pokvareni do srži, izdajice domovine, protivnici svog naroda, ubice itd., prožima sve segmente života. Postoje mađarske prodavnice. Mađarski bajkeri. Ovaj je Mađar, onaj nije Mađar. I jagode. I tako je to u umetnosti, tako je i u književnosti. Po desničarskim intelektualcima, veliki pisci „druge strane”, nobelovac Imre Kertes, Peter Esterhazi, Peter Nadaš, u stvari za pare služe međunarodnim interesima, i nije im stalo do domovine, do mađarstva, do nacije, do stvarnosti, do naroda čiji hleb jedu... Prave se postmodernisti, i izdaju mađarske interese. Poznato je sve ovo, zar ne, u Srbiji, iz Srbije? Književnost i ovde ima namenu, zadatak. Samo što to nema nikave veze sa književnošću, sa umetnošću. Jedno isključuje drugo. Ovi. A ni oni nisu ništa bolji. I isključen bi da isključuje. Desilo se skoro da je sud osudio na novčanu kaznu jednog diskriminatora, izbacio je iz plesne škole svog učenika koji je javno priznao da je gej. Diskrimisani, „dobitnik” parnice, koji naravno ništa nije dobio, toliko se obradovao da je kako dolikuje liberalnom homoseksualcu izjavio: to nije dovoljno, novčana kazna ne valja, zatvorom treba kazniti one koji diskriminišu. To jest, otprilike svakog građanina Mađarske, bilo Mađara, Roma, homoseksualca, pripadnika neke manjine. I tako bi Mađarska mogla da postane najveći zatvor Evrope Prevela Kristina Rac   *Reč „jobbik“ na mađarskom ima dva značenja: „desni“ i „bolji“. A zöldségesnél, ahol vásárolok, kétféle földieper kapható: magyar és hazai. A magyar a drágább… Skizofrén helyzet: már azt sem tudjuk, mi a magyar, mi a haza, magyar-e a haza. (S miért nem jutott eszébe a zöldségesnek, hogy az egyik fajtát, például az extra magyart nemzeti földiepernek nevezze el? – vagy nem tudjuk már, mi a nemzet?, kikből áll?) S csak azért, mert Rózsa Flores Eduardo, az ország első számú kalandora tavaly elhagyta Magyarországot, hogy szülőhazájában védje meg a sajátjait, Magyarország korántsem mondható unalmas országnak. Tobzódik a gyűlölet, magyar-cigány vonalon az utóbbi időben pogromokról, lincselésről, kivégzésről, gyermekgyilkosságról beszélhetünk. És ez nem költői túlzás. És az ország magyar-magyar vonalon is kettészakadt, akárcsak a földieper tekintetében, igaz, itt még csak gyűlöletről beszélhetünk, politikai indíttatású fizikai leszámolásokról egyelőre nem hallottunk, bár ha a rasszizmust annak vesszük, akkor már igen. Mint talán ismeretes, a fentebb említett, magyar zsidó apától és bolíviai spanyol anyától származó személy azért utazott saját bevallása szerint Bolíviába, hogy megvédje az egyik tartomány lakosait az elnök önkényétől, erre kérték az ott élő (részben horvát származású) hazafiak. Ám ezt Evo Morales, az indián származású „népi” elnök végül úgy fordította le magának, hogy ellene akarnak merényletet elkövetni, ezért lelövette Eduardót és társait. Akinek életútja és gondolkodásmódja némiképp azt is szimbolizálja, milyen úton jár a magyar társadalom - kóvályog. Nem mondom, hogy tévúton, mert nem vagyok próféta, és minden hasonlat pontatlan, de Rózsa Flores gondolt és csinált mindent és bármit, céltalanul őgyelgett, valami nagyon akart, ez-az össze is jött, aztán csúfos véget ért, egy szál gatyában végezték ki. Festőművész, kommunista érzelmű apja emigrált Dél-Amerikába, onnan űzték el a családot, s svédországi kitérő után kerültek Magyarországra. Eduardo volt a budapesti egyetem Kommunista Ifjúsági Szövetségének utolsó titkára, miután korábban kémnek tanult (nem végzett, nem lett hivatásos állítólag). Majd 1991-ben a szlavóniai-baranyai fronton kötött ki, itt vált kommunistából hithű katolikus horváttá, újságíróból önjelölt szabadsághőssé. A nemzetközi brigád parancsnokaként azonban fölöttébb zavaros történetbe keveredett: a horvátok számára hős lett, Tudjman ezredese, mások viszont háborús bűnökkel vádolták – két nyugati újságíró is eltűnt, akik dolgaik után kutattak, állítólag szerb házakat robbantottak fel ő és emberei. Aztán Magyarországon a jobboldallal kacérkodott, hogy a szélsőbal után a szélsőjobboldalon kössön ki, így rángathatott magával olyan székely magyar fiatalokat is a bolíviai kalandba, akikkel együtt a romániai magyar Székelyföld felszabadításáról álmodoztak. Közben Eduardo muzulmán területeken folytatott humanitárius tevékenységet, így Szarajevóban is – meg is tért hát, s végül muzulmánként hantolták el. A kis magyar faluban, ahol egy parasztházat vásárolt,  szentként emlékeztek a katolikus templomban erre az elfuserált forradalmárra, kalandorra, életművészre, aki szélsőségesen gondolkodott, irreális célokat tűzött ki, nem dolgozott soha (kvázi újságíró volt), szabadságot akart magának, mindenkinek, és az egész világnak megmondta volna, ha teheti, mit kell tennie, mi a jó, az igaz, a szép… Mondhatnám, Magyarország volt ő kicsiben, Magyarország 2009.0.0. Ahogyan a ház, ahol lakom, az is ilyen. Itt lakik egy nagy magyar író (az ő másik lakását bérlem), egy nemzetközi hírű klasszikusgitár-művész barátom, akit véletlenül 1989 óta ismerek egy diáktáborból, aztán az önjelölt házmester, aki korábban a pletykák szerint besúgó volt, és most is tudni vél mindenkiről mindent. Például hogy az, aki a kukáknál felgyújtotta a postaládákból kirámolt leveleket, számlákat, egy bolond cigány drogos. Ők – már csak így utal ezekre, azaz a házban lakó cigányokra, akik közül az egyik férfi folyton ordít a feleségére. A szomszédaimat nem ismerem, az egyikben egy fiatal hölgy lakik, ő korán jár dolgozni, vagy kiadta a lakást, ezt sem tudom. A másik szomszéd lakásban meg talán nem lakik senkii, folyton le van húzva a roló. Talán vietnámiak bérlik, ott nevelik a sötétben, lámpák alatt a marihuánát. Olvastam az újságban. Nyilván így is van, mindenért a külföldiek a hibásak. Vagy a cigányok. Mindenki gyanús – mindenki a másikat figyeli és okolja. Ezek – mondjuk egymásnak, mi, akik egymást mi-nek tekintjük, amazokról. Itt van, reggel megyek a munkába, hát ők, azaz ezek, ezek a romák már ekkor ülnek a napon és gitároznak, énekelnek, cigiznek, köpködnek, szerelik az utcán a kocsi motorját, folyik az olaj. Nem hazudok. Hogyne menne fel bennem a pumpa, az utcán persze félre sem állnak, hogy én elmenjek dolgozni, jövedelmet szerezzek, amiből aztán adózok, hogy ők abból meg segélyt kapjanak. Mi, a magyarok, meg kacsintgatunk egymásra, hogy na látod, bazdmeg, az anyjuk picsáját ezeknek. Így ne legyen az ember rasszista! – kiáltok, de csak magamban, és már magamba se merek nézni. Nem erre vagyok kiképezve, vajdasági magyarként multikulturalista liberális lehetek csak, semmi más. De a vírus mindenkit megfertőz, nincs mese, utál mindenki mindenkit, ezek azokat, azok ezeket. A házmester-besúgó persze beszervezne, bemutat az utcán valami haverjának, hogy szavazzak rájuk az Európa Parlamenti választásokon. Mondom, nincs állampolgárságom, nem szavazhatok. Akkor is, mondjam meg másoknak, szavazzak rájuk – valami népnemzeti-radikális párt ez, még a nevüket sem hallottam. De szórólapot sem tud adni – még készül, mondja a zakós úriember, kb. 1996-os divat szerint öltözködve. Még hogy nem politizálnak az emberek? Dehogynem. Sőt, azzal, aki nem úgy gondolkodik, mint ő, szóba sem állnak. Az ellenzék éveken át kivonult a parlamentből, ha megszólalt a kormányfő. Ez a példa – és a cél a másik megsemmisítése, legalábbis szimbolikusan, ha még fizikailag nem is. A kocsmák is átalakultak, tudnivaló, melyik a jobbos, ahová jobb, ha be se teszed a lábad, ha nem azt gondolod, amit. A vonaton is meggondolod, melyik napilapot veszed elő, mert megszólnak, az ám, ez se vicc. Ez egy szigorú ország amúgy is, és bár fogalmam sincs, kire szavaznék (senkire, ezek mind utálatosak), a nevemet sem használhatom. Magyar vagyok, de itt csak úgy fogadják el a nevemet, ahogyan a szerb útlevelem írja – azaz itt Horvat Derd vagyok, nem is Đerđ, vagyis a D-ről lekopott a vonalka. „Otthon”, Szerbiában viszont már lehetnék Horváth György, ahogyan anyakönyveztek. Érdekes ez az európai uniós Magyarország: magyarként nem alapvető jogom, hogy magyarul írjam a nevem. Pedig még papírom is van róla, hogy magyar írószervezet küldöttjeként nevezett ki a miniszter, hogy ösztöndíjakat osztogassunk fiatal magyar íróknak. Igaz, a cigányok sincsenek, ők sem léteznek, nem úgy és nem annyian, ahogyan. A gazdasági válságon innen és túl az ő problémájuk az ország legnagyobb problémája. Vagyis a mélyszegénységé. De már itt sem mer senki semmit mondani, legalábbis mi, akik antirasszistáknak, előítéletmentesnek, liberálisoknak stb. születtünk. Már ha van ilyesmi – ilyesminek születni (persze nincs). Tehát: a cigányok sincsenek. Legalábbis nem annyian vannak, amennyien. Az általános iskolások fele állítólag már roma. A börtönben ülők hatvan százaléka roma. A bűnelkövetők x százaléka roma. És a cigányok java rasszista, ezt is kimutatták már, csak semmi ilyesmit nem szabad mondani, mert ez is rasszizmus. És tényleg, az. Az is rasszizmus, hogy a romák kizárják maguk közül azokat (bizonyos számú esetben), akik úgymond asszimilálódnak, akkulturalizálódnak a többségi magyar társadalomhoz. Vagyis azokat, akik felfelé mobilak: rendőrök, értelmiségiek, tanárok lesznek, kiszakadnak a kisebbségből. Vagy ahogy a többség mondja: dolgoznak… Igen, már így beszélnek, beszélünk – a nyelv is süllyed valahová a mélybe, semmi sem azt jelenti, amit. A romák zárják soraikat, ami érthető: több gyilkosság történt, faluszéli házaikban támadták meg őket, rájuk gyújtották a házat, aztán a menekülőket lelőtték. A bűnelkövetők máig ismeretlenek, a rendőrség sorozatgyilkosra gyanakszik. Közben már két éve menetel a Magyar Gárda, ez a katonai maskarába öltözött civil mozgalom – elkeseredett, radikalizálódott magyar emberek gyülevész társasága, egy csürhe. Csakhogy attól, hogy a problémára adott válaszuk antidemokratikus, fölöttébb rossz emlékeket idéz fel, nem jelenti azt, hogy a probléma nem létezik: az elszegényedett vidéki emberek kiábrándultak mindenből, és abból is, hogy úgy látják, a roma társadalom ezzel szemben kihasználja a helyzetet, nem dolgoznak, hanem csak segélyekből élnek, ez a stratégiájuk. S így felélik a „magyar jövőt”. Ezek. A megkérdezettek kb. 80 %-a egyébként előítéletes a cigányokkal szemben – magyarán kb. minden magyar, hiszen a többiek cigányok vagy éppen külföldön tartózkodnak, esetleg nem gondolkodnak, nincs véleményük semmiről. Tíz éve interjút készítettem Kis Jánossal, a legjelentősebb magyar liberális filozófussal – Kosovo kapcsán. Rákérdeztem, van-e párhuzam a kosovói albánok és a magyarországi romák helyzete közt. Azt mondta, van: s itt a romák ha életlehetőségi nem javulnak, azaz szegények és munkanélküliek maradnak, továbbá natalitásuk jóval meghaladja a magyarokét és földrajzilag is koncentrálódnak, nem kizárt egyfajta lázadás. És a konfliktusok már itt vannak a nyakunkban, minden téren. Magyar aligha adja olyan iskolába a gyermekét, ahol a diákok bizonyos százaléka roma. Egyesek szerint ez a határ 25 %. A totális szegregáció útján járunk tehát. Ugyanez érvényes a településekre. Kezdenek kialakulni az „etnikailag” tiszta településrészek, falvak, kisvárosok (tegyük hozzá, a lassan egymilliós nagyságú cigányság – vagyis a lakosság tíz százaléka – zöme, 90 százaléka magyar anyanyelvű). De ez a magyar társadalom csak e kérdésben egységes. Egyébként végzetesen két részre szakadt: jobb- és baloldalra, legalábbis politikai szinten, bár e szavak értelme sem világos. A ma hatalmon lévő baloldal csöppent sem folytat baloldali politikát, a most ellenzéki jobboldal meg abszolút baloldali csontot dob a választók elé. Semmi értelme sincs a konzervatív, liberális és szocialista szavak mentén leírni a jelenlegi politikai palettát. Nemrég bukott meg a „szocialista” Gyurcsány Ferenc kormánya – utódát, a technokrata szocialista Bajnai Gordont azonban ugyanúgy gyűlöli a választók bő kétharmada, mint elődjét, azt a Gyurcsányt, aki közel három éve párttársai előtt elismerte: a választási kampány során hazudtak, az ország siralmas gazdasági helyzetben van. Azóta áll a bál. Az Orbán Viktor vezette „konzervatív, nemzeti jobboldal” (Orbán már volt kormányfő, és alighanem jövőre ő lesz újra az, jelenleg kétharmados többség néz ki nekik a parlamentben) azóta illegitimnek tartja a szocialista-liberális kormányzást. És Bajnait is. Ami azért vicces, mert ha érvrendszerüket egy elsőéves politológus hallgató felmondaná, megbukna a vizsgán. Ezzel együtt tény, hogy a kormányzat hitelét vesztette, a liberálisok is kvázi-ellenzékből támogatják őket, pedig ők buktak meg a leginkább. Alighanem a parlamentbe se jutnak be. Bejut helyettük a radikális jobboldal pártja, a Jobbik. Akik a Magyar Gárda alapítói, de miután a bíróság betiltotta a gárdát, azóta az kvázi civil… Van is, meg nincs is. Civilben mindenki felvonulhat egyenruhában… Nevetséges. A Jobbik arról beszél, amiről a csalódott, szegény vidéki emberek hallani akarnak: a cigányok bűnözéséről. Mert úgy érzik, a romáknak mindent lehet. Hogy ellopják a tyúkjukat, a krumplit a kertből, és nem dolgoznak. A segélyből meg dorbézolnak. És hogy ez nem mehet tovább. Rendet akarnak. Az ország így sodródik oda, ahol már volt: olyan káoszba, ahol a rendcsinálás ürügyén feláldozzák a demokráciát, ha van olyan. A jobboldaliak utálják a baloldaliakat. A cigányellenesség hatására az antiszemitizmus viszont háttérbe szorult – minden rosszban van valami jó, mondhatjuk cinikusan. Már nem a zsidó nemzetközi klikk és honi kiszolgálóik a hibásak a gondokért, legalábbis nem csak ők, hanem alapjáraton a semmittevő, danolászó cigányok. Na jó, meg akik szétlopták az országot: a szocialista kormányzat és a bankárok. Persze, senkinek sincs igaza, semmi sincs így. Csakhogy akkor mi hogy van? Mondom, már nem merem mondani magam sem. Az egész szembenállás, tehát hogy ezek, a másik oldal velejéig rossz, hazaáruló, nemzetellenes, gyilkos stb. már az élet minden szegmensét áthatja. Vannak magyar boltok. Magyar motorosok. Magyar ez, nem magyar az. A földieper is. S a művészetekben, az irodalomban is ez van. A jobboldali értelmiség szerint a „másik oldal” nagy írói, a Nobel-díjas Kertész Imre, meg Esterházy Péter, Nádas Péter valójában a nemzetközi igényeket szolgálják ki pénzért, és nem törődnek a hazával, a magyarsággal, a nemzettel, a valósággal, a néppel, melynek a kenyerét eszik…. Posztmodernkednek, és elárulják a magyar értékeket. Ismerős, ugye, mindez Szerbiában, Szerbiából? Az irodalomnak már itt is dolga van, feladata. Éppen csak az irodalomhoz semmi köze, a művészethez. Az egyik kizárja a másikat. Ezek. De emezek sem jobbak. A kizárt is kizárna. Történt nemrég, hogy a bíróság pénzbírságra ítélt egy diszkriminálót, aki a tánciskolából kitiltotta egy diákját, miután az bevallotta, hogy meleg. A diszkriminált, a per „nyertese”, aki persze nem nyert semmit, viszont annyira megörült, hogy amolyan liberális melegként azt nyilatkozta: ez nem elég, a pénzbírság nem jó, börtönnel kell súlytani a diszkrimináló egyéneket. Azaz kábé minden magyar lakost, legyen az magyar, roma, meleg, más kisebbséghez tartozó. Aztán így lehetne Magyarország Európa legnagyobb börtöne.   Ovi vs. Oni  BETON BR.72  DANAS, Utorak 2. jun 2009.   Piše: Tonči Valentić NO PASARAN – BLOKADA SIMBOLIČKOG KAPITALA                               Slovensko-hrvatski politički odnosi nikad nisu bili na lošijoj razini, a glavni problem blokade procesa pristupanja Hrvatske Europskoj uniji ne sastoji se toliko u faktičkim teritorijalnim pretenzijama i nemogućnosti postizanja konsenzusa nego u simboličkoj razini diskursa tranzicije i metajezika europejstva     U sapunici zvanoj slovenska blokada ulaska Hrvatske u Europsku uniju koja traje tjednima bez jasnih izgleda na postizanje konačnog rješenja postoji nešto istinski opsceno. Ta opscenost sastoji se u nemogućnosti lociranja stvarnog uzroka problema, preciznije rečeno izostanka pravog odgovora na pitanje koji su glavni uzroci blokade i zašto se spor koji traje već gotovo dva desetljeća nikako ne može riješiti arbitražom ili bilatelarnim dogovorom. Medijske interpretacije i komentari, bili oni površni ili analitički, ostaju nijemi pred činjenicom da se glavni problem u osnovi sastoji od nekoliko hrvatskih zaseoka u kojima gotovo da više ne žive ljudi, te u jednom morskom zaljevu veličine olimpijskog bazena u kojem ima taman toliko ribe da se tjednim ulovom namire potrebe desetak ne osobito brojnih obitelji. Ako je slovensko stavljanje šape na proces hrvatskog priključenja EU i zatvaranje vrata autobusa u kojem zadnji putnik viče da više nema mjesta (kako je to nedavno duhovito izjavio njemački političar Elmar Brok) rezultat želje za prisvajanjem nekoliko kvadratnih kilometara hrvatskog čvrstog i tekućeg teritorija, onda je jasno da se bitka odvija na drugoj razini te da glavne razloge neutemeljenih slovenskih teritorijalnih pretenzija treba tražiti u imaginarnoj konstrukciji identiteta, a ne ekonomskom ili političkom utilitarizmu. GUBITAK FANTAZMATSKE DISTANCE U osnovi, radi se o prkosu koji nema uporišta u konkretnim razlozima: slovenska blokada rezultat je straha da Hrvatska postane novom članicom povlaštenog kluba u kojem bi Slovenija tada izgubila fantazmatsku distancu spram balkanskog Drugog kojeg dosad uspješno drži na pristojnoj udaljenosti, a s njime istovremeno ostvaruje pristojan ekonomski suficit. Primjerice, okupacijom Piranskog zaljeva i nesmetanim ulazom u međunarodne vode koparska luka ne bi osobito profitirala jer već i sada ima godišnji pretovar od preko 15 milijuna tona s rastom od desetak posto godišnje, a agroturizmom se zasigurno ne bi zaradili milijuni eura od nekoliko spornih sela koje bi Slovenija s užitkom ucrtala na svoje karte. Blokada je rezultat frustracije i straha zbog gubitka povlaštene simboličke uloge. Činjenica da Europska unija neće dugo tolerirati takav stav te da će sasvim sigurno doći do nametnutih pregovora a možda i arbitraže, pri čemu će slovenska drskost kad-tad biti naplaćena, ovdje je od sporedna značaja. U domaćem kontekstu ta priča o zločestom susjedu savršeno je poslužila Sanaderovoj vladi kao izlika za iznošenje teze da se glavni problem ne nalazi u strahovito sporoj i neučinkovitoj administraciji zbog koje Hrvatska već godinama sjedi u europskoj čekaonici, čekajući po inerciji neki takav događaj da prebaci krivnju sa sebe na drugoga. Problemi sa Slovenijom postojali su i prije više od tri godine kad se počelo s temeljnim i bilateralnim screeningom te otvaranjem trideset i pet poglavlja, no unatoč solidnom timu koji je okupio glavni pregovarač u pristupnom procesu Vladimir Drobnjak, stručna osoba koju je Vlada zadužila za širenje optimizma, toliko je malo toga napravljeno da bi isti efekt bio i da je proces stopirala Malta zbog spora o kvotama za ulov inćuna. Ukoliko je slovenski stav u tom sporu izgrađen na perverznom izokretanju smisla parole No Pasaran!, onda je hrvatska strategija mnogo bliža parafrazi poznate rečenice Groucha Marxa da ne bi želio biti član kluba koji bi ga primio za člana. Takvo groteskno oklijevanje odražava se i na tzv. javno mnijenje, pa ne čudi da bi, prema najnovijim istraživanjima, na eventualnom referendumu većina građana Hrvatske glasala protiv ulaska u EU. INICIJACIJSKI RITUAL PRILAGODBE Prkosno slovensko otezanje faktički i pravno predstavlja veliku prepreku, ali ono je samo Fotografije u broju: Vera Vujošević jedan od faktora kolateralne štete koju je Hrvatska sama sebi nanijela upravo katastrofalno neučinkovitom reformom javne uprave i pravosuđa koja reformski karakter pokazuje samo na papiru. Čuđenje i nevjerica nakon blokade neshvatljivi su s obzirom na to da je tvrdoglava ustrajnost u pitanju granice jedno od Pahorovih predizbornih obećanja, čemu je kumovao i Dimitrij Rupel ponovno zasjavši na političkoj sceni kao čovjek toliko otporan na političku paljbu da bi mu na tome pozavidio i Bruce Willis. Slovenska politika konzekventna je već godinama baš kao i hrvatska tvrdoglava nepopustljivost da se odbije razračunati s glavnim preprekama koje iznutra koče pristupni proces. Pri tome ne treba smetnuti s uma da je on uglavnom administrativne naravi te da je Europska unija prije svega birokratska tvorevina, klub u koji se može ući jedino poštujući dress code te da redari na ulazu ne dozvoljavaju nošenje neprikladne odjeće ili pak oružja. Činjenica da u ovom slučaju redara glumi mala Slovenija dodatno uznemiruje hrvatsku javnost i političare. Poput većine zemalja koje su relativno nedavno ušle u Uniju, i Slovenija je prošla inicijacijski ritual, složen proces psihološke i simboličke prilagodbe, ne toliko ozloglašenoj pravnoj stečevini, koliko mitološkim strukturama, diskursu prelaska misaone granice civilizacije i barbarstva. Kako to sjajno pokazuje slovenski sociolog Mitja Velikonja u svojim studijama novog eurocentrizma zasnovanim na analizi goleme količine empirijskog materijala, riječ je o mitologiji tranzicije, o zbližavanju dva odvojena entiteta koji se ponovno spajaju jer su u svojoj bîti jedno. Taj model prisutan je i u Hrvatskoj u obliku mitologije predziđa kršćanstva odnosno Europe prije Europe. Spomenuti diskurs nije nametnut od briselske administracije, nego izvikivan s govornica raznih političkih skupova, sa stranica kulturnih rubrika novina, iz zaseoka u kojima su se pokraj štala otvarali „europski domovi“, rezale vrpce na „europskim“ priredbama, pjevali folk-šlageri u čast priključenja i rušili simbolični zidovi, iako su oni, primjerice na granici s Italijom, bili tek metaforičke, a ne stvarne prirode. Nekontrolirano bujanje takva eurocentričnog metadiskursa prije 2004. godine, ali i nakon nje, ona su vrsta inicijacije kakvu je nekad predstavljao ulazak u partiju ili odlazak u vojsku: čin spremnosti za nametnuto zajedništvo. Međutim, takva identifikacija s plutajućim označiteljem započela je još krajem osamdesetih prelaskom iz Balkana u Europu, ali na svoj vrhunac trebala je čekati čitavo desetljeće, kad je Europa napokon svoje „majušno pile, Sloveniju, sklonila pod svoje široko krilo, gdje je tako toplo, lijepo i sigurno, a opet sve tako strogo, sve po direktivama i uredbama“, kako stoji u jednom stranačkom glasilu slovenske Narodne stranke štampanom nakon priključenja Europskoj uniji koje navodi i analizira već spomenuti Velikonja. MITOLOGIJA TRANZICIJE Slovenski je problem, dakle, u tome što Uniju u takvu diskursu i patetičnom jeziku nije shvaćala kao konstruktivno-heterogenu tvorevinu odnosno različitost stvorenu pregovorima koju na životu održava načelo bilateralne popustljivosti, nego kao kontekstualno izmaštano jedinstvo čije su manifestacije vidljive u nekritičkom i snishodljivom stavu prema procesu integracije. Slovenski ulazak u Europu jest dakle dugogodišnji trud oko kolektivne identifikacije i medijskog širenja metajezika europejstva, pa se stoga Hrvatskoj ne oprašta brza i nagla penetracija u državnopravno tkivo Unije. Iz te perspektive slovenska blokada vezana je uz simbolički kapital, teško stečenu poziciju civilizacijskog entiteta koji sa strahom ali i žudnjom gleda na istok, bojeći se da više neće biti jedina „europska“ zemlja u susjedstvu. Pri tome su razlike očite: dok je u Sloveniji pred samu fazu uključivanja čak 80 posto građana smatralo da će im biti bolje pod skutima velike Europe, u Hrvatskoj statistike trenutno pokazuju ispodpolovični postotak. Dok je slovenski politički i medijski prostor godinama euforično prizivao Uniju kao spasiteljicu koja će zemlju izbaviti iz problematičnog balkanskog susjedstva, u Hrvatskoj spram Unije ponekad postoji patološki strah koji se često predimenzionira, strah od ulaska u društvo trulog kapitalizma, kao da on već nije prisutan ovdje u svojem najcrnjem i najbrutalnijem izdanju. Na izvjestan način, to je replika klasičnog europskog kolonijalnog diskursa kojem je nesvjesna svrha altruistička misija civiliziranja, pogonjena strahom da se ta misija neće moći izvršiti te da će se u klub ušuljati problematična osoba koja će tražiti odštetu za vrijeme provedeno u čekaonici. Inicijacija je uvijek nezgodna, čak i kad prođe bezbolno: slovenska je pripovijest o integracijskim procesima poput negdašnje inicijacije u JNA, a ono čega se u Ljubljani najviše boje jest da će novi regruti iz regije dobiti svoje simboličko mjesto bez napora i bola, bez vojničkog „ćebovanja“ koje je prošla većina zemalja iz Istočne Europe, iako to s Hrvatskom nipošto neće biti slučaj. Vratimo li se na duhovitu metaforu s početka teksta, odnosno poziciju putnika u autobusu koji je dugo čekao na red da uđe i uredno platio kartu, a sada kada je unutra boji se da mu netko ne sjedne na mjesto, onda je posve jasno da mitologija tranzicije zahtijeva žrtve i da nema mnogo vremena jer autobus samo što nije krenuo. Hrvatska se ne bi smjela buniti zbog strogog vozača, pa čak ni zbog mrzovoljnih i zlobnih putnika jer se zbog šlampavosti još uopće nije ni počela pakirati, a čeka je naporan put. Nema dvojbe da će u autobus ući, ali glavno pitanje sastoji se u tome kakvu će prtljagu sa sobom ponijeti  BETON BR.71  DANAS, Utorak 19. maj 2009.   Piše: Dejan Ognjanović ŠOK-TRETMAN               Balkanska pornografija smrti     2009. godina donosi čak dva domaća filma u kojima se tematizuje motiv snafa (eng. snuff). Reč je o snimcima u kojima se žrtva usred seksualnog čina ubija pred kamerama. Vredi ispitati prisustvo ovog neuobičajenog motiva u domaćim okvirima, odnosno u Životu i smrti porno bande Mladena Đorđevića (premijera na nedavnom FEST-u, predstoji bioskopsko prikazivanje) i Srpskom filmu Srđana Spasojevića (trenutno u postprodukciji, premijera najesen). Snaf filmovi su, u svom elementarnom obliku, urbana legenda rođena u Americi sredinom 1970-ih, kada se raširila priča o snimcima koje bogataši basnoslovno plaćaju kako bi se naslađivali prvo moralnim sakaćenjem (kroz pornografiju) a onda i telesnim uništavanjem (dokumentarni horor) mladih i zgodnih subjekata. Ti snimci trebalo bi da logiku pornografije ogole do kraja, i da prskanje semena kojim se seksualni čin normalno okončava odvedu do samog kraja, gde se šikljanje života pretvara u eksploziju smrti (krvi). U snaf filmu orgazam, la petite mort, postaje la grande mort. Iako opsežne istrage FBI-ja do današnjeg dana nisu pronašle niti jedan takav snimak, bar ne u Americi, taj moderni mit je opstao u popularnoj kulturi. Njegovi pretežni nosioci bili su kriminalistički i horor romani i filmovi, u rasponu od Snuff-a (1976) koji je začeo legendu, pa do mejnstrim naslova kakvi su U podzemlju seksa Pola Šredera i 8 milimetara Džoela Šumahera. Mit su periodično oživljavali i mediji senzacionalističke koncepcije, koristeći lažne uzbune, kao npr. kada je glumac Čarli Šin za jedan dokumentaristički rađen japanski film pomislio da je pravi snaf i to prijavio policiji. JEFTINI GLUMCI JEFTINIH FILMOVA U dobu u kome su video kamere postale toliko lagane i jeftine da ih bukvalno svako može posedovati i koristiti, smisao snafa se donekle menja. Više nisu neophodne tajne organizacije posvećene skupom snimanju i komplikovanoj ilegalnoj distribuciji takvih filmova: danas svaki psihopata ne samo što može da snimi svoj zločin, nego ima i medije (a pre svega internet) preko kojih može da ga plasira na masovniji način nego ikada ranije. Snimci klanja ruskih vojnika u Čečeniji ili obezglavljivanja američkih zarobljenika u Iraku toliko su rasprostranjeni da ih verovatno na svom kompjuteru (ili mobilnom telefonu) poseduje bar neki od vaših komšija ili prijatelja. Radoznalost vezana za krajnju granicu – smrt – očito nije ograničena samo na bogataše koji su, u začetku snaf mita, povezivani s njim i kao posredni proizvođači (tj. podstrekači) i kao konzumenti. Na pragu milenijuma pokazuje se da je arhetipski prikaz mehanizma snaf filmova bio uprošćen (pred kamerama velika riba jede malu, na zadovoljstvo drugih velikih riba koje to mogu da plate). Demokratizacija tehnologije u spoju sa demokratizacijom medija doveli su do potencijalne dostupnosti snafa svakome ko ga poželi. Drugim rečima, i proleterima je pružena šansa da se međusobno proždiru pred kamerama, za zabavu drugih proletera. Na svetskim ratištima obistinio se promotivni moto filma Snuff, koji je glasio: „Ovo je film koji je mogao da nastane samo tamo gde je ljudski život jeftin“. Iako je taj slogan bio vezan za konkretan zaplet i odnosio se na Južnu Ameriku, pojeftinjenje ljudskih života (zajedno sa pojeftinjenjem kamera) postalo je globalni fenomen koji je dospeo i do balkanskih prostora. U nekrofilnom vremenu opsednutom „grobovima predaka“, tokom ratnih 1990-ih, nenormalnost je postala sasvim normalna, a zaklana tela i raščerečeni leševi mogli su se svake večeri videti u udarnom terminu, u zloglasnim „Dnevnikovim dodacima“. Bili su to svojevrsni politički snaf filmovi, u kojima je dignitet žrtava bio sekundaran pred ratnohuškačkim motivima gospodara medija. Otprilike u to vreme počele su da kruže priče i o snimcima naročito gnusne prirode, koji ne beleže samo post festum grozu ohlađenih leševa, nego i same činove silovanja i ubijanja naživo – video-trofeja za hvalisanje pred kolegama, ali i za posthumno unižavanje žrtava. Od takvih snimaka veliku medijsku pažnju svojevremeno je zadobio kratki film u kome „Škorpioni“ streljaju zarobljenike, ali govorka se da i „naša“ i „njihova“ strana na zalihama čuvaju daleko groznije klipove koji tek čekaju svoj medijski plasman. Završetkom ratova nije okončana balkanska pornografija smrti, već je nastavila da živi kroz senzacionalističku svakodnevnicu današnjih medija kojima dominiraju seks i smrt: napumpane i razgolićene „zvezde“ i krvava tela žrtava raznih obračuna (od unutar-porodičnih do „klanovskih“). Lešinarski paparaci će namirisati meso i krv, a konzumenti će pohrliti da u to zure na naslovnim stranama. Pornografija naše svakodnevnice se, od uobičajene estrade (uključujući tu i političku), neosetno pretapa u pornografiju smrti, upravo kroz motiv snafa. Fotografija mladića koga je avgusta 2007. proždrao medved u beogradskom Zoo vrtu, objavljena na naslovnim stranama nekoliko listova, jedna je od poznatijih ilustracija ove teze: njegova golotinja (zbog pocepane odeće) dopunjena je ogoljenim iznutricama, a sve zajedno ponuđeno je zainteresovanom čitateljstvu u izlozima svake prodavnice novina. Mogli bismo se upitati zbog čega je baš ta fotografija jedno vreme uzburkivala javnost – i prodavala novine. Ona je neodoljiva, u smislu da u sebi oličava sve ono što sačinjava senzacionalizam: tu je trag „egzotike“, odnosno nečeg bizarnog („Verovali ili ne! Čoveka pojeo medved usred Beograda!“), u spoju sa voajerizmom koji proizvode golotinja (istina, muška, koja je ređe predmet medijske eksploatacije) i slikovita smrt (raskomadani delovi tela, unutrašnji organi i sl.). Ta slika, dakle, zadovoljava radoznalost vezanu za ogoljavanje bazičnih sila čije smo žrtve svi mi, samo retko kada na tako slikovit i nesvakidašnji način. Najzad, ako ovaj konkretni slučaj predstavlja kuriozitet, moglo bi se zapaziti da se mehanizmi koji su tu bili na delu mogu prepoznati i u „zabavi“ u udarnim terminima naših televizija: šta je ako ne voajerizam zavirivanje u tuđe kuće i porodična stanja u serijalu „48 sati svadba“, i zar nije pornografska eksploatacija suza u suštini serijala „Sve za ljubav“, režiranog tako da iz susreta tragično rastavljenih izvuče maksimum spektakla ogoljavanjem potresnih emocija? Pod hipokrizijom „promocije pravih vrednosti“ (ljubav, vernost, brak, prokreacija...) emisije ovog tipa eksploatišu ogoljavanje učesnika, do paroksizma dovedeno u serijalu „Plesom do ljubavi“ u kome se prijatelji i rodbina teško obolelih nadmeću u plesanju ne bi li zaradili novac za operacije, a publika može da se oseti „humano“ tako što će poslati SMS na dati broj, dok se istovremeno zabavlja plesanjem tih nesrećnika. SINOVI „DNEVNIKOVOG DODATKA“ Oba filma koja su povod ovog teksta, i Život i smrt porno bande i Srpski film, potpisuju debitanti (Đorđević, istina, za sobom ima zapaženi igrano-dokumentarni film o domaćoj porno industriji, Made in Serbia). Preovlađujuća kulturna klima kod nas oduvek je bila nenaklonjena žanr filmu, a naročito hororu, pa su se zato čak i autori koji su se njime bavili (npr. Goran Marković) distancirali od žanra, naglašavajući idejni i politički angažman. Međutim, danas se može govoriti o nailazećoj generaciji mlađih autora koja je rasla uz (pretežno američki) žanrovski film, ali u sredini daleko od Amerike, gde je bila izložena podsvesnom dejstvu „Dnevnikovih dodataka“. Kada su došli u priliku da prozbore o sebi i svom okruženju, njihovi prvi radovi očituju spoj uticaja inostranog komercijalnog filma sa autentično ovdašnjim ambijentom i problematikom. ZAVRŠETKOM RATOVA NIJE OKONČANA BALKANSKA PORNOGRAFIJA SMRTI, VEĆ JE NASTAVILA DA ŽIVI KROZ SENZACIONALISTIČKU SVAKODNEVNICU DANAŠNJIH MEDIJA KOJIMA DOMINIRAJU SEKS I SMRT: NAPUMPANE I RAZGOLIĆENE „ZVEZDE“ I KRVAVA TELA ŽRTAVA RAZNIH OBRAČUNA (OD UNUTAR-PORODIČNIH DO „KLANOVSKIH“) U tome je, čini se, smisao vizuelnog, ali i tematskog motiva „filma u filmu“ (koji se javlja u Srpskom filmu) odnosno video-dnevnika koji svojom kamerom beleži reditelj-protagonista Života i smrti porno bande. Osetivši na svojoj koži da je „stvarnost“ zapravo konstrukt i fikcija, oblikovana odozgo (mediji u rukama političkog establišmenta), mladi reditelji ne nude samo sliku zemlje u kojoj žive, već govore i o sebi samima kao sastavnom delu te slike. Ironično ogoljavajući sebe (u oba filma glavni junaci su porno glumci upleteni u mračne aktivnosti koje im izmiču kontroli kada padnu pod vlast sumanutih „reditelja“), i Đorđević i Spasojević se na meta-filmski način pitaju o smislu bavljenja svojom profesijom, sada i ovde. Filmska kamera za njih je svojevrsno ogledalo i pokušaj preispitivanja, a kvazi-dokumentarizam kao opcija (u Srpskom filmu) i kao konstantni pristup (u Životu i smrti porno bande) svedoči o pokušaju ne samo da se dokumentuje, već i preispita proces dokumentovanja stvarnosti. Naviknuti smo da „dokumentarnom“ snimku verujemo više od artificijelnog, filmski stilizovanog. Estetika snafa nagoveštava veću istinitost: slika je svedenije, zrnaste fakture, slike nestabilne, neizoštrene, sa treperenjem i mrljama. Snaf ima manji broj rezova od igranog filma, jer svaki rez je prilika za elipsu, za sakrivanje nečeg važnog, za montažnu manipulaciju samim vremenom i njegovim sadržajem. Snaf se gleda netremice, jer prikazuje događaje u realnom vremenu, bez skraćenja. Time se sugeriše: „Ovo nije igrani, režirani film, ovo je sirova stvarnost naživo usnimljena, nemontirana“. Ali, nakon svih savremenih medijskih falsifikata i polu-istina, tzv. dokumentarni snimak pokazuje se i sam kao materijal podložan manipulacijama. Izvađen iz konteksta, premontiran mašinerijom veštih reditelja naših sudbina, sa fotomontažom i drugim vizuelnim efektima, takav snimak može da „dokumentuje“ bilo koju „istinu“. Oko kamere nije ništa istinitije od oka ogledala; i jedno i drugo zavise od oka posmatrača, odnosno od tačke gledišta i pravca u kome je pažnja usmerena. Stoga, strava koju ova dva filma nagoveštavaju nije puka žanrovska konfekcija (nepromišljeno reciklirana u „domaćem“ hororu Zone of the Dead) već autentična emocija pobuđena nemirenjem mladih ljudi sa nezdravom sredinom u kojoj žive. ZAKON OCA Jedan od mogućih korena srpske tanatofilije i nekrofilije u Đorđevićevom filmu svoje rodno mesto nalazi u obliku ovdašnjeg patrijarhata. Izrazito je dosledna i ikonoklastična rediteljeva dekonstrukcija očevog autoriteta. Likovi očeva u filmu su ili odsutni ili se javljaju u formi simboličnog prisustva. Glavnom junaku, filmskom reditelju Marku, ne dâ se da snima filmove kakve bi želeo: bogati otac (trgovac erkondišnima) nema razumevanja za sinovljevu profesiju, i prekoreva ga zbog nemarnog odnosa prema novcu tipičnog za „vas, umetnike“. Porno-producent kome je prinuđen da se obrati takođe je nesklon „umetničarenju“ i traži poslušničku egzekuciju, dok policija, predvidivo, u mladom umetniku vidi subverzivca koga treba pratiti, ometati mu rad i hapsiti ga. Taj ključni sukob na liniji roditelji-deca nije ni lokal-specifičan (tj. srpski) niti je nov u domaćoj kinematografiji. Ali sukob generacija otelotvoren je u Porno bandi sa retko viđenom snagom i doslednošću – ne kao usputna dosetka, nego kao jedna od njegovih tematskih i idejnih okosnica. Svi junaci ovog filma su begunci od Zakona Oca – od one figure koja drži moć (bila ona oličena u novcu ili pendreku) i koja propisuje šta se sme a šta ne sme raditi. Bežeći od mojsijevsko monoteistične figure koja definiše totem i tabu – svetinju i zabranu, Marko okuplja grupu autsajdera (homoseksualaca, transvestita, striptizeta, porno-glumaca, narkomana...) i sa njom odlazi u provinciju kako bi prosvećivao narod svojim porno-horor performansima. To se vrlo brzo pokaže kao neisplativo, i „porno banda“ je prinuđena da promeni žanr. Na nagovor bogatog, mefistofelskog preduzetnika, oni počinju da za veliki novac snimaju (samo)ubijanje nesrećnika koje je život već sažvakao i koji još jedino u smrti nalaze spas. Na taj način, kroz lik ovog modernog Mefista, implicitna nekrofilija kao dominantna sila društva, sa beogradskog asfalta pronalazi i sustiže ovu grupicu otpadnika u šljivarima i šumarcima unutrašnjosti Srbije. Hipokrizija nekrofilnog poretka najočiglednije se vidi u liku policajca koji je bandi sve vreme za petama. Na početku filma on i njegovi podređeni slatko prebiju umetnike jer njihova predstava navodno vređa moral; na kraju ga vidimo kako (vrlo moralno) siluje jednog od momaka iz Porno bande. Naravno, u narodu živopisnih psovki i sam seksualni čin, kao ispoljavanje elementarne dominacije, ima prevashodno značenje kazne. Time se Eros vrlo „prirodno“ pretvara u Tanatos, a falus u produžetak pendreka i pištolja. Ogoljavajući estetiku i ideologiju pornografije (dovedene do svojih snaf-ekstrema), Đorđević zapravo ogoljava podzemne tokove srpskog kolektivnog nesvesnog. Te slike nisu prijatne, ali one su samo pokušaj alhemijske transformacije taloga koji svakodnevno curi iz kloaka TV programa i dnevnih novina. Suočavanje sa tim temama možda ne pruža zabavu u uobičajenom smislu reči, ali onim gledaocima koji još uvek drže otvorene oči i otvoren um, Život i smrt porno bande (a sudeći po scenariju i do sada viđenom materijalu, i Srpski film) nude onu vrstu katarze kakvu samo horor može da pruži. Talas srpskih horor filmova koji nailazi plod je, pored ostalog, i prkosa protiv jedne bezube kinematografije koju su njihove starije kolege uspele da pretvore u učmalu močvaru koja na svetskoj mapi odavno ne znači ništa. Možda će njihovi horor filmovi, ovako u nizu, jedan za drugim, imati dejstvo šok-tretmana? U svakom slučaju, biće ih teško ignorisati  BETON BR.70  DANAS, Utorak 5. maj 2009.   Piše: Branislav Jakovljević ZMIJSKI CAR     VREME PRIJATELJA Knjigu Dobrice Ćosića Vreme zmija otvara scena susreta autora i patrijarha Pavla: „Danas u podne posetio sam patrijarha Pavla na njegov poziv.” Poslednji deo rečenice je od ključne važnosti: Ćosić je potreban patrijarhu, a ne obratno. Ovaj asimetričan odnos između samozvanog oca nacije i crkvenog poglavara produbljuje se iz trenutka u trenutak: dok Ćosić mudro ćuti, patrijarh brblja kao tinejdžer ošamućen prisustvom estradne zvezde („Patrijarh se raspričao, a ja sam ga slušao pažljivo i ljubopitljivo posmatrao. Proverevao sam mu starost mišljenja”.) Sve, dakle, ukazuje na to da je ovo scena ispovedanja u kojoj političar i pisac ispoveda duhovnika. To je ujedno i scena poklonjenja u kojoj partrijarh skoro da se izvinjava zbog ispada crkvenih zvaničnika, mitropolita Amfilohija i vladike Artemija, protiv Ćosića, koji sa zadovoljstvom primećuje da „patrijarh staje odlučno” na njegovu stranu, te da izražava žaljenje „što su tako ugledni arhijereji Crkve ispoljili netrpeljivost, uvredili me i naneli štetu sebi i Crkvi” (8). Što se Ćosića tiče, poredak stvari je kristalno jasan: crkva, taj muzejski eksponat (scena patrijarhove ispovesti dešava se u „pohabanom salonu Patrijaršije”), ne samo da je odvojena od države, već treba da joj služi u skladu sa njenim potrebama. Ko preživi prve dve stranice Ćosićeve knjige, imaće prilike da pročita izveštaje o čak još četiri susreta sa patrijarhom. Kao da ne može da odoli da se ne pohvali svojim položajem u odnosu na patrijarha, Ćosić već u opisu drugog susreta navodi da mu se ovaj „nekako ispovedao” (73). Susret 21. jula: „Prekjuče sam razgovarao sa patrijarhom Pavlom na njegov poziv. Opet sami. (…) Pozvao me da ga savetujem.” (191). Posle nekih desetak dana Ćosić ponovo posećuje patrijarha, opet na njegov poziv, opet da ga savetuje. Tu mu patrijarh do tančina opisuje svoju posredničku ulogu između Miloševića i Karadžića u pripremama za Dejton. Ćosić poletno zaključuje dnevničku belešku: „Radostan sam što smem da zapišem: nas dvojica smo i prijatelji” (206). Poslednji susret, bar što se ove knjige beležaka tiče, dešava se 24. avgusta, ponovo na poziv patrijarha. I ovog puta razgovara se o politici. Ćosić beleži da „patrijarh nema poverenja ni u jednog vođu opozicije”. Onda prenosi svoju primedbu patrijarhu da se on, pod uticajem vladika Amfilohija i Artemija, previše uvlači u politiku i onda, tobože usput, navodi odgovor svog prijatelja: „Znam, Artemije je politikant” (208). Da li su patrijarh i Ćosić još uvek prijatelji? A patrijarh i vladika Artemije? Ana Ćosić Vukić u „Reči priređivača” objašnjava da je šesti tom Piščevih zapisa dobio naslov po „autentičnoj vesti” da se u okolini Niša pojavio neobično veliki broj zmija koje, uplašene bombardovanjem, napuštaju svoja podzemna staništa, kao i po imenu „šiptarskog vođe Tačija” i po biblijskoj simbolici zmije. To nije sve. U spisateljskom naponu, Ćosić opisuje tragove protivavionske paljbe kao „vatrene zmije” (53), da bi kasnije „apokaliptične prizore zmija” (156) povezao sa porazom srpske vojske na Kosovu. Napokon, parabola o patrijarhu Pavlu koja ilustruje Ćosićevu politiku prijateljstva, kao i strategiju vođenja politike u senci, podseća na epizodu iz Malog princa Sent Egziperija u kojoj Zmijski car preuzima obrise žrtve koju je progutao. U jednom zapisu iz vremena NATO bombardovanja Ćosić govori o prolećnom vetru i primećuje da ga samo on čuje zahvaljujući svojim „spisateljskim, profesionalnim ušima” (76). Kao što postoji profesionalizacija opažaja, tako postoji i profesionalizacija stavova. Ćosić je profesionalni disident i trudi se da to ostane po svaku cenu. Ova pozicija mu daje priliku da bude u pravu i kada to nije, da odstupa od sopstvenih stavova a da ih se u potpunosti ne odrekne, da svoju nedoslednost i protivurečja pretvori u činove hrabrosti i uzvišenog samopregora. Pozicija kajanja je nulta tačka Ćosićevog političkog i moralnog delovanja. Čini se da najviše uživa u sebi kada priznaje krivicu: „Da sam 1989. sa prijateljima osnovao političku stranku – socijaldemokratsku, verujem, ne bi politička sudbina Srbije bila ovakva … Krivac sam! Mogao sam više politički da delam…” (79). Ovo inicijalno priznanje i pokajanje samo je najava oštre samokritike kojom se Ćosić izdiže iznad situacije opšte krivice. Priznajući neke krivice da bi se oslobodio svih drugih, Ćosić uspostavlja neku vrstu etičke via negative. U katarzičnom agonu sa Jaspersom on uzvikuje: „I ja snosim odgovornost za jugoslovenske zablude u Drugom svetskom ratu. Zablude me ne čine nevinim!” (233). I dalje, u vrtlogu tobožnjeg samoponiranja, on se čudi kako ni ustaše, ni četnici, ni komunisti nisu sakupili hrabrosti da javno govore o svojim gresima: „Niko još javno nije priznao svoju krivicu” (235). Kao ni u posleratnoj Jugoslaviji, ni u Srbiji poratne zime 1999. niko nema snage da prizna krivicu, sem Ćosića. Dok Ćosić prijateljuje sa Titom, Rankovićem, Miloševićem, Raškovićem, Karadžićem, Vučelićem, patrijarhom Pavlom, Miškovićem, svet oko njega sa lomi, hiljade bivaju pregažene i smrvljene, a on iz svega toga izlazi kriv ali pokajan, „samorasvetljen”, pročišćen i izbrušen. Nedodirljiv i neuhvatljiv. DEMENTNA DIJALEKTIKA Ako princip via negative Sv. Dionisija Areopagite i Nikolaja Kuzanskog vodi ka približavanju neizrecivom kroz imenovanje svega što Bog nije, onda se Ćosićeva politička via negativa sastoji od odbacivanja postojećih političkih ideja, da bi se otvorio prostor za spajanje nespojivog: istorijskog arhaizma i ideološkog utopizma. Sa jedne strane, Ćosić tvrdi da „Srbima nisu uzori sveci nego junaci – Miloš Obilić, Kraljević Marko, borci i prkosnici – Jugovići, Starac Vujadin, hajduk Veljko, Stevan Sinđelić” (200). Sa druge, on priziva „novi solidaristički socijalizam” koji nazire u „tragediji Srbije” koja „nagoveštava neminovnost ubrzane entropije zapadnjačke demokratije i njene profiterske civilizacije. Siromašno čovečanstvo će morati da započne neki oblik socijalističke negacije sadašnjeg vladajućeg političkog i ekonomskog poretka” (88). Ovaj pomen negacije upućuje na Ćosićevu staru strast: dijalektiku. Ona je svuda, opšteprimenljiva, kao pojam i kao metod. Ćosić u detalje opisuje kako je, u odmakloj fazi NATO bombardovanja, predlagao Dejanu Medakoviću, Foto: Vesna Jovanović, sa koncerta grupe Goribor Sećanje bez zaštite tada predsedniku SANU, da traži prijem kod Miloševića i prenese mu savet „grupe akademika” da prihvati zahteve Sjedinjenih država i Evropske unije. Jedan od motiva za ovaj predlog bio je „da se Miloševiću psihološki olakša odluka o kapitulaciji, jer je on ucenjen čovek, njegova glava i njegova porodica su u pitanju, treba mu pomoći autoritetom Akademije da donese racionalnu odluku i prihvati zahteve Amerike” (144). Tako se „grupa akademika”, tih nadstranačkih ličnosti od integriteta, kao mnogo puta pre toga stavlja u ulogu babice u dijalektičkom procesu dovođenja vođe do svesti o istini, te mu tako majeutičkom metodom pomaže da pronađe pravi smer delovanja. Ćosićeva dva omiljena metoda, via negativa i dijalektika, susreću se i stapaju u proces koji on, čini se sa izvesnom nasladom, naziva „negativna dijalektika”. Na početku bombardovanja, on mudruje da je Srbiji „sada potreban mesija – pametan i hrabar izdajnik. Taj paradoks da je spasilac izdajnik, a ne oslobodilac, jeste trijumf negativne dijalektike” (63). U Negativnoj dijalektici Adorno napominje da se „mistični impulsi sekularizovani u dijalektici” svode na doktrinu da je svakodnevno i istorijsko od važnosti za ono što tradicionalna metafizika naziva transcendencijom. Ako je tako, zaključuje Adorno, onda se može reći da Aušvic predstavlja krajnji ishod zapadne metafizike. Ćosić krivotvori negativnu dijalektiku kao što krivotvori via negativu, jer da je koristi u njenom izvornom, Adornovom značenju, morao bi da se upita da li Ovčara, Srebrenica i Račak predstavljaju krajnji ishod srpske istorije i kulture. Krivična prijava koju su protiv Ćosića podneli Komitet pravnika za ljudska prava Jukom i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji zadire upravo u Ćosićevu dementnu dijalektiku ratnih zločina. Ona mu čak donekle čini uslugu jer ukazuje samo na jedan deo ovog mehanizma kojim Ćosić ne samo objašnjava i opravdava bivše, već i priziva nove ratove i nove zločine. Rečenica sa 211. strane Ćosićeve knjige koja, prema tvrdnjama ovih organizacija, izaziva „nacionalnu, rasnu i versku mržnju i netrpeljivost” tek je deo jedne sveobuhvatne „dijalektike” koja se tiče pre OVU STRATEGIJU LILIPUTA- NIZACIJE ZLOČINA SRPSKIH VOJNIH I PARAVOJNIH JEDINICA I POLICIJSKIH SLUŽBI U ODNOSU NA OPŠTU SLIKU SRPSKIH STRADANJA ĆOSIĆ PODIŽE NA NIVO GENERALNOG PRINCIPA OBJAŠNJENJA RATOVA DEVE- DESETIH svega zločina koje su počinile srpske jedinice na Kosovu. Ako ovo zvuči paradoksalno, podsetimo se Ćosićevog teksta: „Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda” (211). Nije nimalo slučajno što se u ovoj dugačkoj i rogobatnoj rečenici pominju ne samo Albanci već i Srbi. To je zapravo njena srž, sve ostalo je dimna zavesa koja odvlači pažnju od suštine. Ćosiću je važno da ih veže u čelični zagrljaj zato što bez Albanaca sve ono što su činile srpske oružane snage na Kosovu postaje ogoljeno. Kada je u pitanju Ćosić, ne treba nikada gubiti iz vida njegovu obratnu dijalektiku: „talog” je zapravo zastor kao što je prijatelj zapravo plen. U beleški za 13. jun 1999. zatičemo ga upitanog nad zločinima nad Albancima: „Priča o zločinima srpskih vojnika, mržnji i osveti Srba, toliko je užasna da se mora proveriti. Ja moram saznati kosovsku istinu o Srbima” (167). Stranica koja počinje izjavama o rešenosti da razotkrije zločine koje su činile srpske snage na Kosovu završava se na sledeći način: „Amerika i Evropa su postale saveznice i zaštitnici jednog šovinističkog, agresivnog, varvarskog plemena; one su povele Mali svetski rat protiv Srbije da spasu Kosovo od ‘srpskog etničkog čišćenja’, a ishod njihove pobede i razaranja Srbije je ostvarenje ‘etnički čistog Kosova’, ali očišćenog od Srba” (168). Ovu strategiju liliputanizacije zločina srpskih vojnih i paravojnih jedinica i policijskih službi u odnosu na opštu sliku srpskih stradanja Ćosić podiže na nivo generalnog principa objašnjenja ratova devedesetih. Ovaj princip dostiže vrhunac vulgarnosti u Ćosićevom predgovoru knjizi Nikole Koljevića Stvaranje Republike srpske. Dnevnik 1993-1995, objavljenoj u isto vreme kada i Vreme zmija. Kada je reč o masakru u Srebrenici, on najpre piše o zločinima jedinica Nasera Orića prema Srbima u okolnim selima i dodaje: „U ovom genocidnom zatiranju srpskog življa učestvovala je masa muslimanskih civila, seljaka. Bio je to 1992. godine pravi masovni pokret Muslimana za ubijanje Srba, za pljačkanje imovine, stoke i paljenje srpskih kuća. Muslimanski seljaci u većini nisu ubijali Srbe oružjem nego sekirama, vilama, pajserima, motkama…” (33). Ako su Srbe istrebljivale mase muslimana, onda su sa druge strane zločine činili pojedinci koje valja osuditi i kazniti. To Ćosiću ne smeta, jer se ionako radi o njegovim ideološkim protivnicima: „Srbin Nikola Koljević je bio obavezan da osudi četničke zločine, paljevine i pljačke ‘srpskih dobrovoljaca’ i teritorijalaca po Bosni i Hercegovini” (38). Dakle, sa jedne strane šačice „četnika” i „dobrovoljaca”, sa druge „masovni pokret Muslimana”. Pošto je, prema Ćosiću, osveta glavni činilac međunacionalnih odnosa u Bosni, ostaje na čitaocima da sami izvedu zaključke i preduzmu odgovarajuće mere. FAŠIZAM U JEZIKU Više nego bilo ko drugi ko se lati pisanja, pisac u osmoj deceniji života trebalo bi da ima pojačanu svest o tome da, kako bi rekao Blanšo, poet „ne nadživljava stvaranje svog dela” već „živi umirući u njemu” (Prostor literature). Ono što možda najviše iznenađuje u šestoj knjizi Piščevih zapisa jeste jedna krnja i pomućena svest o sopstvenoj smrtnosti. U „Promišljanju” („Délibération”, Tel Quel, 1979), koje je uz Kameru lucidu jedan od poslednjih tekstova koje je objavio za života, Rolan Bart se bavi upravo dnevnikom kao književnim žanrom i kao spisateljskom aktivnošću. Pokušavajući da shvati sopstvene razloge za nevođenje dnevnika, on navodi nelagodnost sa dnevničkom „artificijelnom iskrenošću” i „umetničkim mediokritetstvom ‘spontanosti’”. Bart zaključuje da je pisac, pišući dnevnik, osuđen na simulaciju. „Pribegavajući ‘najdirektnijoj’ i ‘najspontanijoj’ formi pisanja, ja zapravo postajem najnespretniji šmirant”. Ćosić je svestan bar jedne stvari koje je svestan i Bart: da je vođenje dnevnika stvar dnevne rutine, a ne spisateljske strasti. Čini se da ono što u samom žanru dnevnika odgovara Ćosiću jeste forma nabrajanja: kao što ni jedan dan ne dolazi sam, tako ne dolaze sami ni protivnici Srbije (i, naravno, samog Ćosića). Klinton, Bler, Šreder i Širak uvek dolaze zajedno, kao što uvek u paru idu „mudžahedinska Bosna” i „ustaška Hrvatska” ili „mondijalisti” i „NATO intelektualci”. Posle nabrajanja umrlih savremenika, zaključiuje: „Nagon za pisanjem me na to dozivanje mrtvih primorava” (190). U sceni sahrane Pavla Ivića nalazimo ga diletantski „nagnutog nad rakom”, a pred kraj knjige, dakle na ivici jedne druge provalije, zaključuje: „U meni se psihološki stabilizuje svest o svom kraju. Ja sam čovek minulog doba. Sve moje je prošlost. I ja sam kao pisac – prošlost” (238). Ovo je pre podsećanje na sebe nego zapitanost nad sobom. Zapravo, jedina refleksija ovde jeste korespondencija između sebe i jednog opšteg „tragizma”, koji čini lajtmotiv ovog i mnogih drugih Ćosićevih dela. Tragedija je figura kojom Ćosić povezuje izuzetnost nacije sa izuzetnošću pisca: sa jedne strane, „biti Srbin, to znači biti istorijski nesrećan čovek” (117), a sa druge „tamna, iracionalna žudnja i strast za veličinom nesreće” sadrži se u „prirodi piščevog dara” i „hrani njegov stvaralački nagon za tragičnim događajem i doživljajem” (81). Još neubedljivije od Ćosićevih političkih i istorijskih analiza deluju ova razmišljanja o tragediji i „tragizmu” zapisana u dnevniku, tom žanru koji, kako tvrdi Bart, ne postavlja tragično pitanje „Ko sam ja?” već komično „Jesam li?”. „Komičar, komedijant – to je pisac dnevnika”. U komentarima na Bartov tekst, Žerar Ženet zaključuje da postoje tri vrste dnevnika: dnevnik dokument (Tolstoj), instrument (Kafka), i monument, odnosno delo samo po sebi. Ovom poslednjem pripada Ćosić. Priređivač Vremena zmija Ana Ćosić Vukić govori o Piščevim zapisima kao o „svojevrsnom intelektualnom romanu sazdanom od dokumentarne građe” (253). Glavni protagonist ovog romana-momumenta je sam Ćosić, i otud njegovo komično i pozersko „Jesam li?”. Zanesen ovim pitanjem, pisacprotagonist ne doseže do svesti o Drugom: Drugom u politici (Albanci, Muslimani, Hrvati, politički neistomišljenici), seksualnom Drugom („frustrirane ženturače”, str. 107) i Drugom u pisanju (čitalac). U ovom nipodaštavanju Drugog susreću se i preklapaju Ćosićev politički i spisateljski projekat. Ispražnjeno mesto Drugog popunjava roman-monument, kao što svakog dana sveske dnevnika ispunjava tekst koji potvrdno klima glavom: „Jesam, samo utoliko što Drugi nije”. Ćosić simulira zapitanost nad smrću, tim apsolutnim Drugim, tako što zauzima pozu, kako sam kaže „borbenog pesimiste” (259). Ona se ne ogleda samo u tezama o tragizmu, već u izvesnoj zgađenosti koja prožima svaku pojavu i svako opažanje. Ovaj mračni pogled na svet zjapi sa svake stranice, gotovo iz svake rečenice: „prezirem ovu nepatriotsku, asocijalnu i amoralnu beogradsku omladinu” (105); „noćas možda jarkije nego u Malom svetskom ratu mene slamaju crne slutnje, mračne vizije budućnosti Srbije i srpskog naroda” (194), a tri nule u 2000 stoje za „WC-TOILET-CLOSET, iz kojeg ne smrde organske materije, nego fini smrad nekih hemikalija… Nula je semiotički znak totalnog nihilizma” (241), i tako dalje, ad nauseum. Bart piše: „Depresija, strah, anksioznost: vidim smrt voljene osobe i paničim, itd. Takva imaginacija je sušta suprotnost veri. Jer, stalno zamišljati neizbežnost katastrofe znači stalno je prihvatati: izgovoriti je znači u isto vreme je nametati.” Onda dodaje u zagradi: „to je fašizam u jeziku” Pročitajte integralnu verziju teksta u rubrici Javni radovi  BETON BR.69  DANAS, Utorak 21. april 2009.   Piše: Svjetlana Rašić JEDINICA ZA SPECIJALNE PARAPSIHOLOŠKE OPERACIJE   Poslovi i dani Grupe 69     PVO I POSLEDNJI DANI Da nismo svojevremeno, pre jedva nekih 600 godina, igrali nerešeno sa sultanom Muratom, odnevši tek utešnu moralnu pobedu, ko zna da li bi nam istorija ikada pružila šansu za spektakularni povratak u svetsku takmičarsku arenu, u kojoj smo, kako nam je javljeno u Drugom dnevniku, pobedili NATO, najveću planetarnu vojnu silu, o čemu će se tek snimati nove epizode popularne humorističke serije „Alo, alo“. Da li zbog urođene skromnosti naših vođa da se hvale svojim mudrim kormilarenjem nacionalnim brodom u danima odsudnim za vaskoliko srpstvo ili u cilju očuvanja tajne naše globalne strategijske premoći u taktičkim oruđima visokosofisticiranih tehnologija, nikada nismo zvanično i iscrpno obavešteni o njihovoj učinkovitosti na terenu. Posebno su nam ostale u sećanju one dirljive, spontane narodne akcije i reakcije, u okviru rutinskih vežbi iz ONO i DSZ, na obaranju neutvrđenog, ali svakako dvocifrenog broja neprijateljskih letelica, o kojima ne bismo ni toliko znali da nismo, srećom, imali besprimerno agilno istraživačko-patriotsko novinarstvo. Previše bi bilo očekivati da se neko, u tim kataklizmičnim istorijskim okolnostima, bavi tričarijama kao što su fotografisanje uništenog neprijateljskog objekta, utvrđivanje tačne lokacije strmopizdenja, tipa letelice ili JMBG-a njenog šofera. Svaki uzoran domaćin je, kako su nas mediji izveštavali, odmah posle jutarnje „ljute“, s pradedovskom tandžarom odlazio do najbližeg proplanka i, mesto zeca ili prepelice, snajperskom preciznošću skidao čelične ptice, s visine od desetak hiljada metara. A o protivavionskoj ubojitosti naših protivgradnih raketa, koje u priručnom alatu ima svaka seoske mesna zajednica, još dugo će se pričati legende. Pošto svaka odgovorna vlast, u delikatnim okolnostima po budućnost nacije, traži prirodne saveznike, logično je da smo ih našli kod naše braće u Hristu: Vave, Lava Geršmana, Alana Čumaka pa sve do Žirinovskog, donatora tajnog ruskog oružja, zvanog elipton. Poslednje vesti su govorile da je prototip pomenutog ubojitog oruđa uredno dopremljen na srBsku zemlju, te da se nalazi u rukama proslavljenog patriote i još znamenitijeg poslastičara, Arkana, kao i da je šabačka firma „Elektron“ orna da, koliko sutra, pokrene trake za njegovu masovnu proizvodnju. Pošto se stvar odužila kao da je reč o Dinkićevim „fijatima“, hitno se moralo pribeći aktiviranju drugih vojno-taktičkih resursa, s posebnim akcentom na korišćenje sopstvene pameti, ako je od nje još šta ostalo. TELEPATIJA NA BRANIKU OTADŽBINE Budući da je vasiona prirodno stanište, takoreći katastarski posed nebeskog naroda, logično je da je ona bila i naš najveći neistraženi resurs i neiskorišćeni kapacitet, zasićen neslućenim izvorima raznih vrsta energije, koje je samo trebalo pravilno kanalisati, odnosno usmeriti na one koji nam rade o glavi. Doduše, tvrdilo se da je i Bog te sezone bio Srbin, što je imalo izvestan učinak u podizanju narodnog duha i morala. No, poslovično nenaviknuti da posežemo za istorijskim privilegijama, radije smo se držali one narodne: „Ko sam sebi pomogne, i Bog će mu pomoći“. Zato je početkom 90-tih pri Generalštabu oformljena parapsihološka multidisciplinarna konsalting sekcija, Grupa 69, sastavljena od trusta domoljubnih mozgova na čelu sa Dragošem Kalajićem, najpoznatijim domaćim ljubiteljem estetike fašizma. Nikada nije pouzdano utvrđeno šta je presudilo da se u njenom imenu nađe magična brojka 69. Jedan član grupe, ekspert za numerologiju, tvrdio je da dve pomenute cifre simbolizuju božanski i đavolski kvalitativni aspekt, te da treba imati u vidu njihov preplićući uticaj. Pojedinci su taj broj dovodili u vezu sa interakcijom jina i jana, dok su zlobnici podsećali da je u antici broj šest smatran simbolom Venerinog seksepila, a devetka njene plodnosti. Dalji tok misli neminovno dovodi do bogohulnog zaključka da je, daleko bilo, izbor pomenute brojke ujdurma nekog šaljivdžije, ljubitelja najpopularnije poze iz Figura veneris. Ne želim da verujem da bi ijedan pravi patriota mogao i da pomisli na takvu profanu telesnu razbibrigu u času kada se za naciju radi o biti ili ne biti bijen. Tvrdo jezgro politbiroa Grupe 69 činili su: glumica Milja Vujanović, udata /za zvezdu/ Regulus; umetnički rodonačelnik nadirućih balvana Milić od Mačve; inženjer kristalografije i tvorac „svetlosne formule, svestne formule i formule za ostvarenje želja“ Spasoje Vlajić; urednik Politikine naučne rubrike Stanko Stojiljković; izvesni pukovnik Stojmenović; stariji vodnik Savić, te pukovnik Svetozar dr Radišić, glodur Vojnog dela, stalni saradnik Trećeg oka i nezvanični ataše za štampu ove logističke generalštapske grupe. Poslednji je, takođe, i autor priručnika Neokortikalni i totalni rat, koji je odobren kao nastavni materijal u Generalštabnoj školi Vojske Jugoslavije. Ilustracije u broju: Nikola Korać Kao što svaki ozbiljan tim stručnjaka zna da primenjivost i uspešnost projekta zavisi od šire društvene, hoćereći svenarodne, podrške, paralelno se pristupilo i parapsihološkoj edukaciji nacije. Tako su se zajedno, na istim medijskim borbenim položajima, našli Treći program državne televizije, TV Politika, Haži-Strujina štampana Politika, „crvena“ Borba, TV Revija, Treće oko, Horoskop, Tajne, Zona sumraka... Svaki patriota i poštovalac pomenutih glasila ili gledalac državnih kanala televizije bio je savršeno upućen u značaj nastupanja Vodolijine ere u kontekstu pošasti Novog svetskog poretka. A ko je najpozvaniji da tim negativcima i mračnjacima izađe na junački megdan? Zna se, onaj ko raspolaže najvećim resursima pozitivne energije, o čemu svedoči i nadahnuti zapis Mome Kapora: „Čak su i kosmonauti iz vasione videli da su naša sveta mesta, Pećka patrijaršija zajedno sa Hilandarom, osvetljeni nekom čudnom svetlošću. To je ta pozitivna energija, koja je naša, večna i neuništiva” (Borba, 14-15. 08. 1999). Vrhunac kolektivnog narodnog opštenja i saradnje sa miroljubivim svemirskim silama i energijama, predstavlja novogodišnja čestitka dragim čitaocima Trećeg oka, koju su uputili srpstvu naklonjeni vanzemaljci. Zahvaljujući pregalaštvu domaćeg istraživačkog novinarstva, imali smo, takođe, crno na belo: „Priznanje Amerikanaca da njihova armija koristi crnu magiju”, „Vlada Amerike se prodala vanzemaljcima da bi na taj način postala jedina supersila i potčinila sve ostale narode i države na planeti”. Valjana dijagnoza je već pola izlečenja, što je znao i pukovnik Radišić, pa nam je autoritetom svog vojnog čina poručio: „Nemoć pred najvećima, u klasičnom okršaju, valja pretvoriti u superiornost paranormalnim sredstvima“! O tehničkim mogućnostima parapsihološkog dejstva na daljinu, populusu je ponuđeno i sijaset neupitnih dokaza, poput onih da je „Leonid Brežnjev umro od posledica telepatske agresije“, kao i da je „na samo pominjanje imena kandidata za funkciju generalnog sekretara CK KPSS Viktora Grišina, cveće u oranžeriji sovjetskog ministra inostranih poslova Gromika počelo da sklapa latice” (Politika, 1992, iz feljtona u 20 nastavaka). Ohrabreni ovim saznanjima, naši vojni parapsiholozi su rešili da, bez oklevanja, testiraju dejstvo Teslinog srpskog ogledala. O njegovoj spektakularnoj učinkovitosti, maskirnim perom i u orgazmičkoj egzaltaciji, izveštavao je uposlenik sedme sile Antonije Kovačević: „Usledio je obračun naših astro-letača sa uljezima, u kome su se ovi potonji prilično loše proveli”. Analitičar Dragan Popadić, pedantni „obducent“ Grupe 69, u nemogućnosti da obuhvati sve „zlatne pogotke“ našeg borbenog ogledala, pominje tek nekoliko najupečatljivijih: „Smrtno su stradali Turgut Ozal, Fransoa Miteran, Jicak Rabin i mnogi drugi, Helmutu Kolu je umro sin, Vaclavu Havelu je umrla supruga, dok su se drugi nekako provukli – ’srpsko ogledalo’ je, na primer, Klintonu samo slomilo nogu“ (Republika br. 233, Ogledi). Ni žurnalistička sabraća iz tiražne Duge nisu zaostajala u bildovanju narodne vere u konačnu pobedu nad mrskim neprijateljem, pa nas obaveštavaju da su, „zahvaljujući telepatskom dejstvu Grupe 69, u javnosti bili kompromitovani Đani de Mikelis, Andrej Kozirjev, Karington i Oven“. NEOKORTIKALNI RAT PROTIV KORTEKSA Pre nego što se pristupilo frontalnom okršaju s neprijateljem, trebalo je, po mišljenju člana Grupe 69, starijeg vodnika Savića, „neutralisati izvore zla u Srbiji“. Neupućeni bi se zasigurno troumili da li je reč o SANU, Francuskoj 7 ili Užičkoj 15. Ni blizu. Kao inkriminisani izvor zla, detektovan je Rimski bunar na Kalemegdanu, pa je prema savetu autora trebalo uhvatiti nekoga od srpskih dušmana, na primer Genšera, Buša, De Mikelisa ili Olbrajtovu, i baciti ga u bunar. Budući da je, zbog fizičke nedostupnosti pomenutih objekata, ideja bila nesprovodiva, moralo se ići na druga rešenja. Emitovanje telepatskih signala, poznato u domaćoj vojnoj doktrini kao neokortikalni rat, u teoriji je obuhvatalo: obaranje neprijateljskih aviona, potapanje brodova, razaranje gradova, daljinsko likvidiranje naših dušmana, kao i blokiranje neprijateljeve negativne energije dejstvom transcendetalne meditacije. Ovo poslednje je dobilo i nesebičnu podršku Dame Sa Cvetom U Kosi. Iako nikada nije naglas izgovorila nijednu vojnu naredbu, dovoljan mig za stupanje u dejstvo bila je i jedna poslovično ljupko ultimativna rečenica: „Ja često kažem, sa malo tuge i nešto ironije, da ono što ne može da reši neka vlada, ili njeno ministarstvo, možda mogu zvezde“ (intervju u časopisu Žena), pa da njen partijski ađutant, tadašnji upravnik psihijatrijske bolnice „Laza Lazarević“, inicira osnivanje Jugoslovenskog komiteta za koherenciju i nepobedivost. Projekt je u narodu poznat pod imenom „Hiljadu jogi letača za mir“, a finansijsku podršku su mu, pored Jugopetrola, EPS-a i PTT-a, pružili i Ministarstvo odbrane i Ministarstvo zdravlja. Neke korektivne taktičko-odbrambene finese su se, silom bombastičnih prilika, morale implementirati u hodu, pa je ostalo zabeleženo da su redakcijski kolegijum Trećeg oka i vlasnik TV Palma zabrinuto upozoravali građanstvo da popularni target logo upija neprijateljsku negativnu energiju, umesto da je odbija, te ga treba najhitnije zameniti dvanaestokrakim krstom – pahuljicom. Naime, heraldičko krilo konsalting Grupe 69 utvrdilo je da samo srpska pahuljica može da doaka svetskom sotoni za sva vremena. Da li dvanaestokraki pahuljičasti krst štiti i ateiste, kao i predstavnike nepravoslavnih konfesija, nije precizirano. U okolnostima kada se bivša domovina raspadala po svim šavovima, trebalo je, po mišljenju eksperata Grupe 69, strogo voditi računa da nam pakosnici ne nameste priznanje nove inkarnacije srpskog državnog ustrojstva na neki baksuzan datum, u nepovoljnoj kombinaciji astroloških znakova i podznakova, što bi nam natalnu kartu urnisalo za daleku budućnost. Jer, dobro znamo, što se grbavo rodi, vreme ne ispravi. Tim povodom se pokazalo kao srećna okolnost što nam je Stvoritelj dodelio baš balkansko stanište, a ne, recimo, Grenland, Aljasku, Sibir ili neku sličnu destinaciju, sa koje se nedeljama ne vide zvezde na nebu, pa njihovi nesrećni žitelji nemaju pojma ni u kojem znaku im je zemlja rođena, ni da li je uopšte rođena, a kamoli šta imaju u kućama, ko im je u njima vladalac i šta ih čeka u budućnosti. Istorijska je i nebeska nepravda što guru Grupe 69 Dragoš Kalajić i njegovi najbliži saradnici Milja Vujanović Regulus i Milić od Mačve nisu poživeli dovoljno dugo da osete rajsko blaženstvo ostvarenja svojih proročanskih vizija iz 90-tih. Imajući u vidu njihov, ali i nesebični doprinos ostalih znamenitih domaćih, kao i bratsko-slovenskih zvezdoznanskih neimara, kolektivnom vidovnjačkom umu, sintetički bilans novije prošlosti i budućnosti koju živimo izgleda ovako: svi jugoslovenski ratovi su završeni već marta 1993, UN su se raspale sredinom 1994, Klinton je „izumro“ 19. maja 1996, dok su mu rodni Arkanzas napale „monstruozne pčele“, zbog čega su Ameri iz svojih uništenih gradova masovno prebegli u Srbiju i zatražili srpsko državljanstvo. Amerika se načisto raspala na Dan Sv. Andreja, 17. januara 2000. godine, Slobodan Milošević završava svoj predsednički mandat tek 2010. godine, Hrvati su poodavno prešli u pavoslavlje i slave krsnu slavu, a Ohrid je postao prestoni grad Svih srpskih zemalja! GRUPA 69 I NJEZINA DECA Kada je i da li je Grupa 69 prestala sa radom, ne zna se pouzdano, niti da li su nakon smirivanja prilika u regionu njeni delatnici pri Generalštabu proglašeni tehnološkim viškom. Poslednji zabeleženi korak u astralno, s najviših političkih vrhova, desio se proleća 2006. godine, u obličju predsednika Skupštine Predraga Markovića, koji je, kako su nas mediji izvestili, u veštičjim satima, pohodio parlamentarno zdanje, kako bi, prema savetu astroloških stručnjaka, obezbedio najpovoljniji uticaj planeta na sudbinu zemlje. Pošto u inkriminisanom času ispred zgrade nije primećen sanitet, isključena je pretpostavka o preventivnoj hospitalizaciji pomenute osobe. Indikativno je da je izostala iole primetnija medijska pažnja, što implicira zaključak da se radilo o državnički legitimnom i psihopatološki neupitnom gestu brige za državu i narod. Za razliku od prethodnih klimavih vlada, aktuelna je, reklo bi se, granitno međuinteresno čvrsta, pa sebi može dozvoliti luksuz odricanja od usluga profesionalnih astroloških savetnika. A da joj se ne bi neprestano prigovaralo kako još uvek nije raskrstila s duhovima prošlosti, nedavno je dala odrešene ruke svojoj egzekutivnoj RRA agenciji, da izvrši masovni progon astro učitelja i zvezdotumača sa frekvencija nacionalnih elektronskih medija. Tako je proricanje svetle budućnosti u potpunosti prešlo u nadležnost vladinih resora  BETON BR.68  DANAS, Utorak 7. april 2009.   Piše: Lamija Begagić UVOD U BiH   Tri školska časa     Sarajevo je glavni grad Republike Bosne i Hercegovine. Možeš li, natprosječni čitaoče iz gradske sredine, široke opće informiranosti i opće kulture, uočiti šta je u navedenoj rečenici pogrešno? Grad jeste. Ukliješten među planine, uvijek hladan i nepredvidiv, razvučen kao jufka, neplanski građen, a planski rušen, no, unatoč svemu, ipak grad. I takav razvučen, i takav neskladan, ima u sebi ambasade, lijepe i fasadirane, za razliku od mnogih sarajevskih kuća. Ambasade u kojima se brane granice Schengena, štiti dignitet Europske Unije i prosječnog Bosanca iznova podsjeća da ima pravo na slobodu kretanja samo gdje drugi hoće i samo kad drugi, uz jak garant trećih, dozvole. Sad kad smo dokazali da Sarajevo jeste grad i da Sarajevo sa svim tim ambasadama, konzulatima, predstavništvima i organima vlasti jeste i glavni, vratimo se našoj zamci. Šta Sarajevo nije? Sarajevo, zapravo, jeste sve navedeno, ali Bosna i Hercegovina nešto nije. Bosna i Hercegovina nije republika. Je li monarhija? Nije, iako ima Visokog Predstavnika koji nema žezlo i krunu, ali ima bonske ovlasti kojima maše sa sigurne visine prijestola. Je li autokracija? Nije, mada polovicom države suvereno vlada renesansni čovjek: i premijer, i revolucionar, i zabavljač, i graditelj monumentalnih zdanja što su sama sebi svrha, i narodni pjevač, ukratko čovjek toliko samozaljubljen da je svoje ime utkao čak i u ime stranke. Je li teokracija? Nije, premda vrhovni vjerski poglavar jedne od tri vjerske zajednice u najtiražnijim dnevnim novinama svakodnevno za svoje stado bira travu koju danas imaju da pasu, uvijek zeleniju od jučerašnje. Šta je onda kog vraga (umjesto riječi vrag, ostavlja ti se, natprosječni čitaoče iz gradske sredine, na volju da umetneš koju drugu riječ) ta Bosna i Hercegovina? Potpisnica ovih redova, državljanstvom Bosanka, ubjeđenjem Šveđanka, nažalost, nema odgovor na tvoje pitanje. Pjesnik Mak Dizdar na slično je pitanje odgovorio stihovima Bosna, da prostiš, jedna zemlja imade, i hladna, i gladna, i posna, i bosa, i k tomu još, da prostiš, prkosna od sna. Stihovi, za razliku od mnogih drugih pisanih dokumenata, daju sebi za pravo da budu potpuno netačni. Kada ih učenici analiziraju, ne bi se trebali obazirati na njihovu tačnost, već bi u njima trebali primijetiti bogatsvo poetske imaginacije, lijep jezik i izbrušen stil. Osim ako se radi o stihovima iz nedodirljive rodoljubive ili patriotske poezije. Zavirimo na trenutak u neku učionicu i analizirajmo citiranu pjesmu Maka Dizdara Zapis o zemlji. BOSANSKI JEZIK I KNJIŽEVNOST Učiteljica: Kakva je Bosna u stihovima Maka Dizdara? Učenik: Tužna. Učiteljica: Zašto to kažeš? Učenik: Ne kažem ja. Kaže pjesnik. Naravno da je tužna kad je gladna, hladna i bosa. Učiteljica: Da, ali šta nam pjesnik time poručuje? Učenik: Da je siromašna. Učiteljica: Ne baš. Učenik: Da je religiozna? Učiteljica: Kako to misliš, kako Bosna može biti religiozna? Učenik: Pjesnik kaže da je posna. Poste samo vjernici. Učiteljica: Postan nije onaj koji posti. Učenik: Već? Učiteljica: Hrana koja se smije jesti kad se posti. Učenik: Kad se posti, onda se ne jede. Učiteljica: Nije to tema ovog časa. Kakva je, na kraju, Bosna? Učenik: Prkosna. Učiteljica: Bravo. Kakav je neko kad je prkosan? Učenik: Nezgodan. Učiteljica: Zašto tako misliš? Učenik: Jer nije dobro raditi nešto samo jer neko drugi želi da baš to ne uradimo. Učiteljica: Nije. Ali nekad jeste. Učenik: Kada? Učiteljica: Kada smo povrijeđeni i ugroženi. Učenik: Je li Bosna ugrožena? Učiteljica: Sada nije. Ali, bila je. Učenik: Zašto? Učiteljica: Drugi su je htjeli osvojiti. Učenik: Zašto? Učiteljica: Jer je lijepa. Učenik: Kako kad je bosa i hladna i gladna? Učiteljica: Nije. Pjesnik je to rekao preneseno. Učenik: Šta znači preneseno? Učiteljica: To nije tema današnjeg časa. Učenik: I druge su zemlje lijepe. Učiteljica: Jesu, ali nisu prkosne. Učenik: Jesu li Bosnu htjeli osvojili jer je prkosna? Učiteljica: Ne, nego je nisu osvojili jer je prkosna. Učenik: Je li Bosna sretna što je nisu osvojili? Učiteljica: Jeste. Učenik: Zašto je onda i dalje hladna i gladna i bosa? Učiteljica: Neće još dugo. Bit će bolje. Učenik: Je li Bosna psovka? Učiteljica: Pobogu, nije! Učenik: Zašto se onda pjesnik izvinjava kad joj ime pomene? Učiteljica: Kako to misliš? Učenik: Zašto kaže „da prostiš„? Učiteljica: Jer je to njegovo lirsko izražajno sredstvo. Učenik: Kakvo sredstvo?! Učiteljica: E, to nije tema današnje priče. Zvonilo je. Potpisnica ovih redova, Bosanka po državljanstvu, književnica po ubjeđenju, ne može da ne primjeti kako od Zapisa o zemlji nastane zapiš po literaturi. O zemlji u kojoj je prkos važniji od ogrjeva, hrane i kaputa, u kojoj je bildanje nacije važnije od čitanja poezije, vrijedi napisati tek jedan stih, skraćenu verziju Makove pjesme: Bosna, da prostiš! * * * Probajmo ispočetka. Sarajevo je glavni grad Bosne i Hercegovine, ma šta ta Bosna i Hercegovina (službena skraćenica je BiH, neslužbena PIH) bila. Ovdje je već red da, budući u funkciji autorice novinskog teksta, a ne književnice, ubacim ponešto faktografije: Dejtonskim mirovnim sporazumom zaustavljen je rat u BiH, a zemlja je dobila ustav koji je dijeli na dva entiteta - Republiku Srpsku i Federaciju Bosne i Hercegovine, dok potonju dijeli na deset kantona ili županija. Državno uređenje je specifično i u ovom obliku još neviđeno u svijetu. Prilikom uspostavljanja kantonalnog ustroja polovice zemlje, političari, državnici i lideri povlačili su smjele paralele sa unutrašnjim uređenjem Švicarske. Zavirimo opet u našu učionicu gdje su učenici spakovali čitanku, ostavili Maka Dizdara da počiva kao stećak, kako je i zaslužio, te izvadili Moju okolinu. MOJA OKOLINA Učiteljica: Gdje se nalazi Švicarska? Učenik: U Europi. Učiteljica: Iz čega se ona sastoji? Učenik: Iz kantona. Učiteljica: Bravo. Kao i naša zemlja. Koliko kantona ima naša domovina? Učenik: Deset. Učiteljica: Odlično. Možeš li ih nabrojati? Učenik: Ali, učiteljice, danas radimo Švicarsku. Učiteljica: Da, ali ponavljanje je majka znanja. Učenik: Sarajevski, Zeničko-dobojski, Srednjebosanski, Tuzlanski, Bosansko-podrinjski, Posavski, Zapadnohercegovački, Hercegovačkoneretvanski, Unsko-sanski i Livanjski. Učiteljica: Odlično. Dakle, Švicarska. Švicarska za razliku od Bosne i Hercegovine, ima dvadeset i šest kantona. Učenik: Možete li ih nabrojati? Učiteljica: Ne. Učenik: Zašto? Učiteljica: Jer nije važno. Ne možemo znati sve o svakoj zemlji. Učenik: Zašto moramo znati da ih je dvadeset i šest ako ne znamo koji su? Učiteljica: Da bismo uporedili Bosnu sa Švicarskom. Ona je također Federacija, a i Bosna ima Federaciju. Učenik: Ima li Švicarska Republiku Srpsku? Učiteljica: Naravno da nema. Učenik: A ima li Brčko? Učiteljica: Nema. Učenik: Ima li tri člana predsjedništva? Učiteljica: Nema. Učenik: Ima li Visokog Predstavnika? Učiteljica: Nema. Ali ne pričamo sada o Bosni i Hercegovini. Pričamo o Švicarskoj, maloj europskoj zemlji koja, kao i Bosna i Hercegovina, nije u Europskoj Uniji. Učenik: Zašto? Učiteljica: Jer ne želi, nije ni u Uniji sve sjajno. Učenik: Želi li Bosna u Uniju? Učiteljica: Želi. Učenik: Zašto ako nije sve sjajno? Učiteljica: E, Europska Unija nije tema današnje priče. Zvonilo je. Ko zna bi li mladi Bosanci, da nije zvono označilo kraj priče o Švicarskoj, saznali kako je prosječan životni vijek u toj zemljici 80 godina, ko zna bi li bili bogatiji za informaciju da je pismenost 100%... Da je bilo više vremena, načinila bi se, možda, još koja usporedba, recimo ona o jezicima, jer i Švicarska, kao i BiH, ima više od jednog službenog jezika. Sa pismima je stvar drugačija: dok u Švicarskoj svi pišu samo latinicom, u Bosni i Hercegovini pišu na tri načina: latinicom, ćirilicom i palcem. * * * Ponavljanje je majka znanja. Ponavljanje grešaka, pak, nije znanje, nego glupost. Stara izreka kaže da nije lud ko je lud, već ko dva puta nogom udari u isti prag. Nije lud ko je dopustio da mu postave zidove, već ko četrnaest godina udara glavom u isti zid, a ne shvata da je zid jači od glave, ali slabiji od onoga što je u glavi. Mi ćemo, ipak, da ne budemo najgori od sve djece, ponoviti naučeno. Sarajevo jeste glavni grad, zemlja jeste Bosna i Hercegovina, nije republika, ni kraljevina, ni teokracija, već je nešto četvrto, u tom obliku dosad neviđeno: puki zbir dvije cjeline, komplikovano uređene, u kojoj je broj birokrata i činovnika obrnuto proporcionalan učinku birokratskog aparata. Naroda su tri, sva tri konstitutivna, jezika su tri, sva tri službena, člana predsjedništva su tri, sva tri zanemarivih ovlasti, pisma su dva, entiteta su dva, distrikt je jedan. Za kraj, kad smo već uronili u svijet brojki, trznimo iz sna naše đake koji još od prošlog časa pjevuše Dinu Merlina i hit Moj je život Švicarska, skoro pa savršen... MATEMATIKA Učiteljica: Mama je išla u novi tržni centar. Koliko je potrošila ako je na odjelu kozmetike potrošila 150KM, na odjelu mesa i mesnih prerađevina 40KM, u butiku 200KM, a u prodavnici računarske opreme 400KM? Učenik: Tri plate! Nije lud ko je dopustio da mu postave zidove, već ko četrnaest godina udara glavom u isti zid, a ne shvata da je zid jači od glave,