poslednji broj    2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.61  DANAS, Utorak 23. decembar 2008.   Piše: Saša Ilić IZMEĐU CRKVE I SREBRENICE   Enciklopedija srpskog naroda ili Mali Laljuš     MIRNI DANI U MANASTIRU Epoha enciklopedizma davno je protutnjala Evropom, pokreti vezani za konstituisanje nacija predstavljaju deo povesti, rečnici evropskih jezika odavno su napisani, istorije nacionalnih književnosti predstavljaju predmet ozbiljne kritike i dekonstrukcije. Reklo bi se da je sve već završeno i da je moderni svet uplovio u epohu sveopšteg prevođenja i digitalne distribucije znanja. U Srbiji, međutim, neki trendovi ne jenjavaju. To pokazuje i pojava Enciklopedije srpskog naroda, u izdanju Zavoda za udžbenike, čiji je glavni urednik dr Radoš Ljušić, dojučerašnji direktor Zavoda. Ova voluminozna knjiga okupila je 292 autora, koji su obradili 7836 pojmova koji su pre svega, kako kaže dr Ljušić, „u vezi sa srpskim narodom, njegovom teritorijom i kulturom“. Na kraju svog kratkog predgovora, hvali se dr Ljušić kako je ESN u stvari „priozvod našeg opredeljenja, mogućnosti i brige o sopstvenoj naciji i građanima Srbije“. Takođe, najveću zahvalnost upućuje „šumadijskom episkopu gospodinu Jovanu i sestrinstvu manastira Divostina, koji su nam omogućili da u dvodnevnom miru dovršimo azbučnik“. U potpisu stoji da je urednik ovo slovo napisao na Dan presvete Bogorodice. Očigledno je da pominjanje episkopa, manastira i praznika u ovom kontekstu ima značenje koje nadilazi puku brigu o stilu. Radi se o signalu koji sugeriše da se radi o najvažnijem državnom poslu, i to u ljušićevskom smislu shvatanja države i državnih poslova. Oni su tu da bi potkrepili koncept nesekularne države, istorije i kulture na čemu se uglavnom i zasnivao projekat ESN. ENCIKLOPEDIJA JUGOSLAVIJE KAO TAMNICA NARODA Ideja za izradu Srpske enciklopedije nije tako stara i uglavnom se vezuje za period raspada Jugoslavije, tj. vreme krize i raspada njenih institucija, kao i buđenja nacionalizma, tj. za osamdesete godine prošlog veka. U sveopštem napadu na jugoslovenske institucije i simbole, ni Enciklopedija Jugoslavije - koju je objavljivao Jugoslavenski leksikografski zavod - nije ostala netaknuta. Naprotiv. Memorandumsko jezgro SANU je artikulisalo snažan napad na Enciklopediju Jugoslavije. Po akademiku Nikši Stipčeviću, Jugoslavenski leksikografski zavod u Zagrebu je sa Miroslavom Krležom na čelu vodio „jednu izrazito nacionalnu, često i nacionalističku hrvatsku politiku“. Zbog toga je SANU nakon aproprijacije VANU otpočela pripremne radove na izradi Srpske enciklopedije. Najvažniji akteri bili su akademci Radovan Samardžić, Dejan Medaković i Čedomir Popov, koji je govorio kako se „srpski narod ne može zadovoljiti svojim mestom u ovakvoj enciklopediji“. Ovde se radilo zapravo o preslikavanju političkog diskursa, tako da se teritorijalni politički sindrom preneo i na kulturu, u ovom slučaju na enciklopediju. Jedan deo srpske elite je u to vreme bio inficiran virusom crtanja karata kao i brojenjem redaka u odrednicama Enciklopedije Jugoslavije. Pri tom se ustanovilo da je broj redova, odnosno teritorijalna zastupljenost „srpskih“ odrednica, daleko zaostajao za „hrvatskim“ što je samo potvrdilo da je „azbučni rat“ neizbežan, kako bi to rekao istoričar Milorad Ekmečić. Budući da je bilo nemoguće izvršiti otcepljenje nacionalnih teritorija iz same Enciklopedije Jugoslavije, akademici su odlučili da se ipak late posla. Tako je 1991. Vladi Srbije upućena inicijativa za izradu Srpske enciklopedije. Tadašnja ministarka za nauku Divna Trajković se prilično zauzela oko nacrta zakona, ali ratovi i potonje sankcije, zaustavili su ovu „borbu za nacionalnu enciklopediju“. Uz neznatne pomake tokom devedesetih, prva Vlada koja je imala sluha za ovu inicijativu bila je Vlada Vojislava Koštunice. Uz posredovanje ministra Aleksandra Popovića, donet je poseban Zakon o Srpskoj enciklopediji („Službeni glasnik RS“, broj 110/2005), kojim su precizirani nosioci projekta: SANU, Matica srpska i Zavod za udžbenike. Tako su visoki funkcioneri partije Vojislava Koštunice, u opštem otporu prema stvarnosti i nemiloj prošlosti, preuzeli rukovođenje glavnim poslom kojim jedna kultura radi na svom nacionalnom pamćenju - izradom enciklopedije. KAPITAL I NACIJA Prvo logično pitanje koje se nameće pri susretu sa ovakvom enciklopedijom tiče se svakako kulturalnog pamćenja i reprezentacije prošlosti. Dr Ljušić je jednom prilikom objasnio generalnu strukturu ESN: kao što se moglo očekivati, istoriji je pripalo najviše prostora - 25 odsto, nauci - 12, književnosti - 10, religiji - 2,5, dok su sve ostale discipline zastupljene sa po 2 odsto (i manje). Ono što odmah pada u oči, a što je bilo neuobičajeno za socijalističke enciklopedije, predstavlja dominacija odrednica o bankama i ostalim finansijskim institucijama. Moglo bi se reći da ESN daje tako iscrpne podatke o bankama kao da se radi o reklami za oktobarsku nedelju štednje. Prva odrednica u ESN je beleška o A banci, tj. ALCO banci. Sve banke koje su trenutno prisutne na srpskom tržištu uredno su obrađene, predočen je kapital kojim raspolažu, broj filijala, kao i broj zaposlenih u njima. Nije zanemarljiv ni broj odrednica koji je posvećen tzv. poslovnim ljudima. Tako nas ESN obaveštava o Aleksandru Mandiću, našem čoveku, vlasniku „Mandic LTD“ internet servisa u Brazilu. Nešto skromniju belešku, namerno ili ne - izmenjenog imena (Milorad), dobio je i vlasnik Delta holdinga - Miroslav Mišković, dok je njegova kompanije počašćena posebnom odrednicom, u kojoj se naravno ne pominje ni vlasnik niti ukupni kapital kojim raspolaže. Tu se spisak biznismena i privrednika ne prekida. On je tesno povezan sa „narodom, teritorijom i kulturom“ i predstavlja jedan od strukturalnih stožera ESN. Druga vertikala na kojoj počiva ova knjiga je etnocentrična i revizionistička istoriografija. Udarni autorski trojac koji je obradio zaista veliki broj jedinica - pored samog dr Ljušića, koji se „obračunavao“ sa ličnostima posebnog formata (npr. Ivan Đurić je dobio kraću odrednicu od Dobrice Erića) - ponikao je iz ravnogorske vojne doktrine. To su hagiografi generala Mihailovića, istoričari dr Kosta Nikolić i dr Bojan Dimitrijević, kao i ekspert za istoriju vojske i ratne doktrine - dr Mile Bjelajac. Jasno je već da je Draža Mihailović „obrađen“ kao tragički junak II svetskog rata. Sličan topos je prisutan i u odrednici o generalu Nediću. U skladu sa tim, autor Ravnogorske čitanke je istoimenom pokretu dao prednost u odnosu na NOP koji je bio ideološki promašaj, dok se kod Ravnogorskog pokreta radilo o samonikloj organizaciji koja je nastojala da stvori novu državu „na pozitivnim narodnim osobinama, s pročišćenim moralnim i političkim pojmovima“. Kako su se, međutim, pojmovi moralno i politički čistili na terenu, ESN nas ne izveštava, već nas ostavlja da svoje znanje dopunimo nekim pomoćnim izvorom. Ovaj disbalans je sasvim u skladu sa revizijom koju je svojski vršila Vlada Vojislava Koštunice, a koju je dr Ljušić ugradio u temelje ESN, trasirajući zauvek enciklopedijsku diseminaciju znanja u skladu sa ideologijom Ravnogorskog pokreta. RUDNA BOGATSTVA: TOPOGRAFIJA RATNIH ZLOČINA Da bi se utvrdilo kako je u samoj ESN teklo moralno i političko čišćenje pojmova, najbolje je ispitati enciklopedijsku reprezentaciju nedavne prošlosti, tj. ratova vođenih tokom devedesetih. O čišćenju, odnosno cenzuri ratne prošlosti i počinjenih zločina, veoma dobro je pisala kritičarka Nataša Kovačević, koja je tim povodom na blogu objavila tekst pod naslovom „Cenzurisana etika“ (www.zokster.net/drupal/node/282). Ovaj tekst predstavlja dragoceni sažetak njenog tridesetogodišnjeg književnog iskustva u Srbiji. U navedenom tekstu je izložila dva slučaja uredničke (auto)cenzure u svom matičnom časopisu Povelja; jedan u Titovo vreme, a drugi u Koštuničino. Nekada je iz njenog teksta bila izbrisana reč „crkva“, dok je sada sporna reč postala „Srebrenica“. Naime, urednik Goran Petrović, inače njen bivši učenik, objasnio joj je da „Srebrenica mora da se briše!“ Takođe joj je, tokom neprijatne polemike, obrazložio da ona „ne zna istinu, da je to velika manipulacija i sl.“ „Bio je kategoričan“, seća se Kovačević, „Ili - ili. I ja sam popustila!“ Ovaj zakasneli čin preispitivanja kritičarke Kovačević predstavlja izuzetak u našoj kulturi, koja je nakon 1995. počela da se oblikuje oko društvenog konsenzusa o potiskivanju prošlosti i reaktiviranju sećanja od pre počinjenog genocida u Srebrenici. Takav kompleks je moguće uočiti u gotovo svim odrednicama koje se tiču topografije ratnih zločina u ESN. Toponim Srebrenica je svakako najeklatantniji primer. ESN beleži geografski položaj mesta, površinu, nadmorsku visinu, istorijski osvrt na razvoj rudarstva, kao i rezultate popisa stanovništva iz 1991. i 1996. na osnovu čega se zaključuje sledeće: „Tokom ratnih događaja 1992-1995. došlo je do velikog pomeranja stanovništva“. Navodi se i da danas tamo živi većinsko srpsko stanovništvo koje je „raseljeno iz pojedinih delova BiH u kojima danas živi pretežno muslimansko stanovništvo“. U zaključku se iznosi podatak da Srebrenica ima rudnik boksita čija se rezerve procenjuju na oko 5,5 miliona tona (str. 1056). Sintagma „veliko pomeranja stanovništva“ ovde funkcioniše kao pesnički trop, kojim se potisnuti nemili događaj transformiše u sliku demografske imaginacije. Takođe, evociranjem sećanja na progon srpskog stanovništva iz drugih delova Bosne trebalo je da se normalizuje novo zatečeno stanje. Autorka beleške je Dragica Gatarić, specijalistkinja za antropogeografiju i autorka Zavodovih udžbenika iz geografije. Tako je u odrednici o Srebrenici došlo do deteritorijalizacije zločina, odnosno do njegovog neposrednog opravdanja isticanjem velikog materijalnog bogatstva samog toponima, kako je to ranije objašnjavao dr Aleksa Buha, opravdavajući srpske ratne akcije odbranom rudnih bogatstava u Bosni. Svakako treba pomenuti još jedan umetnički postupak koji je primenjen na istoj stranici ESN - reč je o montaži; naime, u paralelnom stupcu, odmah pored odrednice o Srebrenici, stoji enciklopedijska beleška o srbofobiji, koja po dužini i značaju prevazilazi susednu. Vezu topografije ratnih zločina i faktografije o rudnim bogatstvima moguće je naći i u odrednici Omarska. Strukturalno je identična sa beleškom o Srebrenici, ali nešto kraća i bez ijednog pomena zloglasnog logora. Umesto beleške o logoru, u zaključku stoji da „su u okolini naselja utvrđena bogata nalazišta uglja i gvožđa“. (786) Autorka je D. G. U isti rang odrednica spada i Mačkatica (rudnik molibdena i pirita) za koju je Fond za humanitrano pravo utvrdio da je bila mesto spaljivanja albanskih leševa u maju 1999. Keraterm nije uspeo da se kandiduje za ESN, kao ni Ripač, mesto logora u Bosni. AKADEMCI I POLITIČARI Slobodan Gavrilović i urednički bord Službenog glasnika mogu samo da zavide dr Radošu Ljušiću, koji je za razliku od njih uspeo da sprovede u delo ono što oni mogu jedino da sanjaju. Umesto za romansirane biografije „moralnih vertikala Srbije“, dr Ljušić se opredelio za princip, pet minuta večnosti za (skoro) svakoga. Kao u nekoj Platonovoj državi, kod dr Ljušića je najpovlašćeniji sloj ljudi onaj koji dolazi sa univerzitata i iz partija. Većina doktora nauka u Srbiji dobila je svoju povESNu teritoriju u ESN. Isto tako, i većina političara. Tu je, naravno, i beleška o Zoranu Đinđiću (odmah pored Đilasa i Đoga). Istoričar Bojan Dimitrijević daje kroki objašnjenje Đinđićevog političkog života i rada: „Premijer Vlade od 25.01.2001. do atentata, koji se zbio 12.03.2003. u dvorištu zgrade Vlade Srbije“. Iz ovoga sledi da se taj događaj naprosto zbio, slučajno, na tom mestu, tog dana, čime je rad premijera, normalno, okončan. Ovom rečenicom potisnut je iz pamćenja čitav dramatični kontekst političkih zbivanja i zločina u dvorištu Vlade. Kriminogene strukture su tim atentatom uspostavile kontinuitet srpskog nacionalističkog programa, omogućivši na kraju krajeva i nastanak ovakve ESN. TRADIRANJE LUDOSTI Nakon izlaska iz štampe, ESN je privukla značajnu pažnju javnosti. Za kritičara Vasu Pavkovića bio je to izdavački poduhvat godine, koji je žiri, nažalost, prevideo. Ali nepravda je nekako ispravljena nagradom „Presad mudrosti“ koju je ESN dobila na niškom sajmu knjiga. Naposletku, možda je Vojislav Koštunica izgubio na izborima, ali njegovi nacionalni projekti nisu. Oni imaju dugoročno dejstvo i to je valjda svakome, ko se imalo bavio kulturom i naukom, jasno. Oblikovanje i proizvodnja udžbenika, kao i encikliopedija, predstavljaju poslove koji se ne mogu lako osporiti. Pri tom ne mislim na kritiku koja će se kod nas vrlo lako artikulisati (kao i ovaj tekst, uostalom). Pravo osporavanje bi nastalo kada bi se prekinuo kontinuitet nacionalističkog kulturno-političkog programa koji je u Srbiji još uvek na snazi. Da se taj prekid nije dogodio u Zavodu, svedoči nam topla prijateljska smena kadrova (iz UO na mesto direktora), dok je sâm dr Ljušić, pri svom dolasku, najpre čistio teren žandarmerijski  BETON BR.60  DANAS, Utorak 9. decembar 2008.   Piše: Milica Jovanović NAŠ KORAK NIJE TAKO ČVRST   Profesionalizacija patriotizma A, iza kraja niskog neba, nalazi se kraj 20. veka u kome su sinovi i unuci onih ratnika u lađama, opet uludo branili Jugoslaviju i ginuli za svoju državu u međunacionalnim, verskim i građanskim ratovima, a Srbi iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije izgnani su u Srbiju, i svet, u beskućništvo, bedu, životnu neizvesnost... Dobrica Ćosić: Vreme smrti (director’s cut)     TAMO DALEKO JE SUNCE Konačno je započela dugo očekivana reforma Vojske Srbije. Eksperti se trenutno bave reevaluacijom povlačenja preko Albanije, u svetlu novih saznanja koja je zainteresovanoj javnosti predstavio Dobrica Ćosić, na nedavnoj promociji knjige „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918“. U skladu sa potrebama evroatlantskih integracija, nova vojno-bezbednosna doktrina gradi se širokim zahvatom u istoriju, odakle stižu nove pouke Generalštabu i Ministarstvu odbrane. „Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, ratovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali“, predstavio je Ćosić svoje šokantno otkriće. U toku je javna rasprava o ovom strateškom pitanju u dnevnoj štampi, a saznanja do kojih se postupno dolazi, sve su šokantnija - sloboda i Jugoslavija dve su najveće zablude srpskog naroda u 20. veku, zbog kojih je plaćena visoka cena, u više navrata. Poslednja rata stigla je za naplatu 1999. kada je Srbija, pod bombama NATO pakta, konačno odustala od Jugoslavije. Svega toga, naravno, ne bi bilo da su srpska vojska i njen menadžment 1915. bili pametniji i poslušali saveznike, umesto svoje političke lidere, rešene da srpske nacionalne interese podrede južnoslovenskim integracijama, zaključak je do kog se upravo stiglo u ovoj novinsko-naučnoj raspravi. Poslednji talas viktimizacije srpstva, započet osamdesetih jednim slučajnim ali ništa manje šokantnim otkrićem - koje će, kako se sada ispostavlja, udariti temelje srpskom istraživačkom novinarstvu - tako je napokon zahvatio i vojsku. Za razliku od naroda, koji je tokom istorije najviše stradao na Balkanu, a verovatno i u Evropi, pa što da ne i na celom svetu, predstava o slavnoj srpskoj vojsci, uprkos svemu, odolevala je u svom neupitnom herojstvu, mudrosti, veštini i nadasve moralu i časti. Sada se međutim otkriva da srpska vojska može biti i glupava i nevoljna da ratuje. Ova razgradnja jednog žilavog mita nema ništa zajedničko sa premisama malobrojne zajednice srpske kritičke istoriografije, koja se „greškama i zabludama srpskog naroda“, a naročito njenih intelektualnih elita, bavi uporno još od prvog „rušitelja narodnih ideala“, Ilariona Ruvarca, koji se već u 19. veku preterano bavio istorijskom istinom a premalo srpskim nacionalnim interesima i gajenjem patriotizma. Iako postavlja osnov interesantnom zaokretu na domaćoj revizionističkoj sceni - odjednom je, naime, došlo vreme za protivljenje „ideološkoj aboliciji četničkog terora u Srbiji“, i uopšte osporavanje učinka dvadesetogodišnjeg paranaučnog brljanja po ulozi kvislinga i otpadaka tzv. otadžbinske vojske u Drugom svetskom ratu - Ćosićevi naučni uvidi, međutim, ne oslanjaju se na dokaze o zločinima kolaboracionističke vlade Milana Nedića, fašističkih falangi Dimitrija Ljotića ili razularenih četa Draže Mihajlovića, već na novo etno-nadahnuće. Srpske muke 20. veka, naime, direktna su posledica jugoslovenske zablude s njegovog početka. NE ČUVAJTE MI JUGOSLAVIJU Princip Ćosićeve oštrice mogao bi se pokazati kao koristan instrument ideološke ekonomičnosti u novoj eri političkog pomirenja socijalizovanih Miloševićevaca i Šešeljevaca sa demokratama, koji imaju previše moći a premalo ideja. Ipak, dok se ove novootkrivene nužne veze između Pašićevog odbijanja Londonskog sporazuma, Nedićeve kolaboracionističke vlade i zločina u Srebrenici, naučno dokazuju uz pomoć „jugoslovenskog argumenta“, taj bi istorijski usud trebalo da pokaže i neku konkretnu političku korist vladajućim elitama Srbije. Mogla bi to biti naznaka evropeizacije teritorijalne gladi nacionalističkog fronta, Odmor od istorije konačni pristanak na uslovljavanja bezdušnih saveznika sa vekom zakašnjenja, ili tek prolegomena za jednu novu definiciju srpske države i njenu emancipaciju u odnosu na imperativ plemena („dijasporičnog srpskog naroda“, D. Ćosić). Kako god, protest zbog Nedićeve slike u galeriji srbijanskih premijera, dobio je sada prvu ozbiljnu podršku iz krugova u kojima se promišlja zvanična ideologija. Ujedno je to i signal udaljavanja od tzv. antihaškog lobija oko Pravnog fakulteta, odakle je letos potekla i zvanična inicijativa za rehabilitaciju šefa kvislinške vlade Srbije za vreme Drugog svetskog rata. Doduše, srbijanski ministar odbrane nedavno je saopštio da će po odluci suda na ime obeštećenja Nedićevih naslednika, zbog oduzimanja imovine, biti isplaćeno 150 miliona dinara. Ipak, amnestija fašizma koju je započela Koštuničina administracija, ostaje bez formalnog uporišta, a obaveze ostavljene u nasleđe, poput generalske penzije srebreničkom ubici onomad, rešavaće se u hodu. ĆOSIĆEVA ISTORIJSKA OTKRIĆA NUDE JEDNOSTAVNO REŠENJE - ZLOČINI KOJE SU U HRVATSKOJ, BOSNI I HERCEGOVINI I KOSOVU, TOKOM POSLEDNJE DECENIJE 20. VEKA, POČINILI SRBIJANSKI OFICIRI, REGRUTI I DOBROVOLJCI, POSLEDICA SU JUGOSLOVENSKE ZABLUDE, A NE DOBRO ORGANIZOVANOG ZLOČINAČKOG PODUHVATA ČIJI SE REPOVI I DALJE VUKU SVUD PO SRBIJI Najvažnije poprište ove renesanse dejugoslovenizacije, čini se bez šale, jeste Vojska Srbije, institucija za koju je još uvek prerano reći da postoji, uostalom kao i država kojoj pripada. Verovatno je zbog toga tako teško izgraditi novi patriotizam, potreban strukturama koje tvrdoglavo baštine zločine devedesetih, u organizaciji Jugoslovenske narodne armije i Vojske Jugoslavije, a bez kog će povratak pod civilnu kontrolu, modernizacija i profesionalizacija, i ostali koraci u evroatlantskom plesu, biti samo šuplja ljuštura. Ćosićeva istorijska otkrića nude jednostavno rešenje - zločini koje su u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu, tokom poslednje decenije 20. veka, počinili srbijanski oficiri, regruti i dobrovoljci, posledica su jugoslovenske zablude, a ne dobro organizovanog zločinačkog poduhvata čiji se repovi i dalje vuku svud po Srbiji. DEZERTERI U DUŽNIČKOM ROPSTVU Za razliku od ideološke, tehničko-operativna reforma vojske upravo je naišla na nepremostivu prepreku. Čitavih šest milijardi dinara deli je od potpune profesionalizacije sastava, najavljene do kraja 2010. godine. Najvećem budžetskom korisniku dodeljeno je svega 70 milijardi dinara, požalio se ministar odbrane Dragan Šutanovac, što će biti i presudan razlog za odlaganje predviđenog roka. Novi Nacrt zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, navodno nema ništa s tim, iako se analize slažu da u Nacrtu nema ni traga obećanom ukidanju regrutnog sistema. Splasnuo je i početni entuzijazam „dijasporičnog naroda“, kome je Ustavom omogućeno da na osnovu osećanja pripadništva srpskom biću dobije srpsko državljanstvo, bilo gde da se zadesi u svetu - a time valjda i časnu obavezu da odsluži dug biću organizovanom u neki oblik države. Oni koji su od njenih malignih oblika bežali tokom devedesetih, odbijajući da nose pušku u Vukovaru, Sarajevu, Srebrenici ili lopatu u Batajnici, i dalje se tretiraju kao kriminalci. „Za mene je uvek bila i biće obaveza i čast služenje vojnog roka za svoju zemlju. Zato i svojim rođacima u dijaspori savetujem da dođu i odrade taj posao, kao što sam i ja učinio“, objasnio je ministar odbrane prilikom nedavne posete Parizu, i time vratio na početak višegodišnje pokušaje da se konačno razreši status vojnih obveznika koji žive u inostranstvu a nikada nisu regulisali vojnu obavezu. Ovo vojno-patriotsko dužničko ropstvo uprkos evroatlantskim namerama, sačuvao je prvi reformski ministar odbrane, sadašnji predsednik („Ne volim one koji izbegavaju služenje vojnog roka“), i po svoj prilici, opstaće kao mera domoljublja i narednih godina. U međuvremenu, oni koji su pobegli od ratova koje Srbija nije vodila (već, svakako, Jugoslavija), i dalje će biti krivično gonjeni. Od nesuđenih regruta devedesetih, danas odraslih ljudi sa državljanstvom zemalja u kojima su našli utočište od ratnog ludila Srbije, i dalje se očekuje da dozvolu za boravak u inostranstvu traže od Generalštaba, a svoje porodice i karijere ostave na čekanju dok peru klozete po ovdašnjim kasarnama. Šutanovac je četvrti ministar odbrane koji se predomislio i početna obećanja o amnestiji dezertera, otkupu vojnog roka i profesionalizaciji zamenio patriotskim narativom. Ipak, sudeći po članku o Vojsci Srbije na engleskoj Vikipediji, ministar je svakako svestan da od anketa, po kojima domaća javnost najviše veruje upravo vojsci, nema nikakve vajde - prosek godina reprezentativnog uzorka za ispitivanje stanja nacije ne odgovara regrutnom uzrastu. Viki je u pravu, „većina mladih Srba se protivi obaveznoj regrutaciji, smatrajući da ona narušava njihova ljudska prava“. Njima se svakako pridružuju i članovi porodica regruta, koji su i sami obuhvaćeni kaznenim odredbama Nacrta zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. Ministar je, ipak, poentirao tamo gde se računa - čitaoci najtiražnijeg beogradskog lista, koji je ujedno i poprište „naučne“ kritike Jugoslavije, proglasili su ga političarem nedelje. „Bori se za svaki dinar u budžetu. Vratio ugled vojsci i vojnom pozivu. Iskreni borac, pravi profesionalac“, glasi obrazloženje. A reforma je mogla biti tako laka - i vojsci i Srbiji samo je potrebna temeljna dećosizacija  BETON BR.59  DANAS, Utorak 25. novembar 2008.   Piše: Kristina Rac/Dragan Nikolić VIRDŽINA U HELANKAMA                   Ili životna priča transvestita-emigranta     PROLAŽENJE I MASKIRANJE Ustaljeno je verovanje da pravu damu možemo prepoznati po negovanoj kosi, elegantnoj garderobi, skupoj šminki, decentnom držanju i negovanim rukama. No, šta ukoliko neko ispunjava sve ove uslove, a uzgred je muškarac? Tekst koji sledi je pokušaj dokumentovanja životnog iskustva migranta-transvestita iz Vojvodine koji živi i radi u Budimpešti. Polazna tačka iz koje će se sagledati životna storija našeg ispitanika je etnometodološki prilaz poimanju rodnog identiteta po kome postojeći binarni svet rodova nije jedini mogući, a daleko od toga da je najbolji. Fizički deformisane osobe, mentalni pacijenti, zavisnici, homoseksualci samo su neke od kategorija ljudi koji se, koristeći terminologiju Ervinga Gofmana, mogu okarakterisati kao stigmatizovani. Sa svojim fizičkim, karakternim ili nekim drugim deformitetima, oni ne mogu da se prilagode dominantnim socijalnim normama. Da bi opstali u svakodnevnom životu, ovi pojedinci teže da stvore sliku o sebi kao „normalnoj“ osobi te da takvu sliku konstantno projektuju u svoju društvenu sredinu. Napori koje pri tome ulažu u isto vreme su i povod da stalno preispituju svoj krhki socijalni identitet, iznova stremeći da ga uglave u tokove mainstream društva koje ih okružuje, ali i sistemski ugnjetava. Posmatrano na ovaj način, transvestitizam kao način na koji osoba sebe izražava kroz spoljašnji izgled (ponašanje, oblačenje, glas, frizura itd.) razmatramo kroz Gofmanov koncept kontrole identiteta. Konkretno, u prikazivanju životne priče sagovornika posvetili smo pažnju akcijama, talentima, sposobnostima koje stigmatizovana osoba angažuje u građenju slike o sebi. Naznačavanjem tehnika kontrole (rodnog) identiteta, prolaženja i maskiranja, razmatramo strategije i značenja tehnika koje ispitanik „upošljava“ u cilju borbe protiv odbacivanja od strane socijalne sredine. Gofman određuje prolaženje kao kontrolu nad nepoznatim, neobelodanjenim informacijama o sebi koje mogu imati uticaj na ugled stigmatizovane osobe u zajednici ili društvu u kome živi, dok maskirne tehnike definiše kao pokušaje da reakcije okoline na žig (stigmu) redukuju na minimalni nivo. Sledeći navedene koncepte, želimo da skrenemo pažnju na narative koji su se kristalizovali u razgovoru sa sagovornikom: prvi od njih, narativ uključenosti i povezanosti sa socijalnim kontekstom u kojem ispitanik živi; drugi, narativ unutrašnje harmonije, koju stigmatizovana osoba stiče uprkos svom žigu, zahvaljujući svom radu na sebi; i treći, uslovno nazvan „najveća sam dama (u komšiluku)“. ŽIVOTNI PUT: TRNJE/ZVEZDE Sa našim sagovornikom našli smo se u jednom od lepših restorana na budimpeštanskom Andraši bulevaru. Predstavlja nam se kao Matthias. Prezime ostaje nepoznato. Ime se piše sa dva t. Sagovornik naglašava ovu činjenicu, jer je uložio dosta napora i truda da ustoliči svoje ime kao brand (slično kao Jellena sa dva l). On gotovo odmah nudi instant verziju svoje životne priče. Kada govori o sebi, koristi ličnu zamenicu ženskog roda. Rođen je u gradu u Vojvodini, u trenutku kada je samoupravni socijalizam vrhunio u bivšoj Jugoslaviji, a frankfurtski marksisti mu predviđali sjajnu budućnost. U Srbiji živi do 1988. godine kada, pošto završava srednju školu, odlazi na „Zapad“. Najpre se obreo na jadranskoj obali, zatim u Nemačkoj, posle čega odlazi u Rumuniju i konačno u Mađarsku. Bavio se različitim poslovima: radio je u ugostiteljstvu, a kada nije bilo para, izlazio je van legalnih okvira i oprobao sebe u prostituciji. Sredinom devedesetih sagovornik prvi put „ulazi u haljinu“ i počinje da nastupa obučen u žensku odeću. Počinje da se profesionalno angažuje u kabareima u Budimpešti u kojima nastupaju transrodni izvođači. U početku, dovoljna mu je sama činjenica da se pojavljuje u haljini. Međutim, tokom vremena, kako sve više zarađuje od nastupa, počinje da „investira“ u svoju toaletu. Kraja devedesetih seća se kao zlatnog perioda nastupanja u mađarskoj prestonici. Voli da nastupa uz Madonu, ali su mu ipak najdraže folk dive sa eks-jugoslovenskih prostora. Posle razgovora sa Matthiasom stiče se bolji uvid u dvostrukost njegovog rodnog izražavanja. Svakog vikenda u klubu u kome nastupa, Matthias je „dama večeri“. On oblači svoju skupu toaletu, u koju ulaže značajna novčana sredstva, jer „dama se prepoznaje po svojoj toaleti“. Sa druge strane, tokom dana, na javnim mestima, kao što je restoran gde se sastajemo s njim, on je običan muškarac. Na ovaj način, naš sagovornik svoj identitet izražava dvostruko. Na javnim mestima u toku dana, iako sebe doživljava kao ženu, uz pomoću vidljivih obeležja (verenički prsten, govor, držanje) on prolazi kao muškarac. Uveče, tokom svojih nastupa, iako biološki muškarac, Matthias se transformiše u divu koja izvodi kabaretske numere. Podvojenost rodne ekspresije javlja se kao nužnost: izražavanje kroz klasični muški rodni model priključak je koji ispitaniku omogućava socijalnu uključenost; sa druge strane, (pre)izražena (kabaretska) ženstvenost na nastupima osnov je ispitanikove ekonomske egzistencije. Iako ispitanik nalazi ženski rodni identitet bližim, njegov stav izražava racionalnu osnovu menjanja ponuđenih rodnih identiteta. Tako u intervjuu kaže: „Nisam valjda toliko lud da hodam ulicama obučen u haljinu, da me neko prebije na mestu...“ DIVA VERSUS KURVA Matthias sebe i svoje nastupe suprotstavlja većini drugih transrodnih osoba u „biznisu“. On sebe vidi kao divu. U razgovoru naglašava da u čitavoj Budimpešti ima oko pet transrodnih izvođača, uključujući njega, koji vrede i koji su dovoljno popularni da mogu da napune klubove. Neki od pomenutih izvođača su njegovi bliski prijatelji. Vidi ih kao zamenu za porodicu, međusobno se ispomažu, daju savete jedan/na dugom/oj. Ohrabrivanje ima značajnu ulogu pošto: „... Ipak, život transrodne osobe nije nigde lak, čak ni u Americi.“ Za razliku od „stare škole“ izvođača, nove generacije mu se gade zbog njihovih stavova i ponašanja: „Oni uopšte nisu lepi. Dođu u klub, naloču se alkohola, udrogiraju - kakve sramote! A kako izgledaju?! Iscepane čarape, neočešljana raspuštena kosa. Užas!“ Osobe koje on stvarno prezire su „transvestiti uličari“. Ovi su, po njemu, 24 časa obučeni kao žene i većina njih su prostitutke. „Za takve ljude ne želim ni da znam. Muka mi je od njih. Najgore je kad stanu ispred „Alibija“ (Bohemian Alibi, bar u Budimpešti gde Matthias nastupa, op. aut.)! To je takva nekultura! Svako može videti da su muškarci.“ Suprotno njima, Matthias je uvek odeven, uvek u novim haljinama, stalno radi na sebi i svom izgledu. Uprkos svemu ovome, Matthias se žali. „Lake dame“ su smatrane za prave predstavnike transzajednice, pozivaju ih u TV emisije, „a oni čak ne stavljaju ni puder na svoje lice. Da bi transvestit izgledao kako treba, on treba da ustane i pohvali se: kosa, 30.000 forinti (120€), haljina 50.000 forinti (200€), cipele 80.000 forinti (350€)“. Po Matthiasu, dakle, transvestit treba da izgleda kao prava dama – ništa manje od toga. Ona mora da bude elegantna, lepa, zanimljiva, da zna da priča lepo („godine nemaju veze s tim“). Naravno, vrhunska šminka i odeća su uslov bez kojeg se ne može. Prostitucija je očigledno prva asocijacija koja se dovodi u vezu sa transrodnim načinom života. Štaviše, čini se da je to jedini model egzistencije koji se nudi transrodnim osobama. ŽIVOT U VISOKIM KRUGOVIMA: ODABRANO DRUŠTVO Matthias govori o svojim obožavaocima. Spominje grofove, pripadnike visokih slojeva koji cene njegove nastupe. On prima skupocene poklone od njih. Navodi primer skupih crvenih cipela koje su pristigle avionom direktno iz Londona za njegov nastup. Kaže da ih je poslao lično Niki Lauda. Kao dodatak, dobio je i crvenu haljinu i skupocenu krznenu bundu sa dugačkim zadnjim delom koji se vuče po podu. Sve ovo doprinosi da ga njegova publika obožava, a u isto vreme mu i zavidi. Često, Matthias se nalazi u prisustvu VIP persona sa kojima ostvaruje srdačne odnose. Ponekad je sa njima imao „ljubavne izlete“. Tako pominje i producenta čuvenog filma Evita, Alana Parkera, koji mu poklanja retki cvet sa šesnaest pupoljaka. Kasnije, on koristi ove pupoljke da ukrasi svoju frizuru na nastupu na kojem je pevao dirljivu ljubavnu pesmu. Ispitanik predstavlja svoju karijeru kao sličnu onima koje su imale klasične dive. Jednom rečju, njegova storija je građenje slike o sebi: biti ekstravagantan/a i drugačiji/a od drugih. To je slika u kojoj je on obožavan i prihvaćen. DA BI TRANSVESTIT IZGLEDAO KAKO TREBA, ON TREBA DA USTANE I POHVALI SE: KOSA, 30.000 FORINTI (120€), HALJINA 50.000 FORINTI (200€), CIPELE 80.000 FORINTI (350€). PO MATTHIASU, TRANSVESTIT TREBA DA IZGLEDA KAO PRAVA DAMA - NIŠTA MANJE OD TOGA. ON/A MORA DA BUDE ELEGANTNA, LEPA, ZANIMLJIVA, DA ZNA DA PRIČA LEPO („GODINE NEMAJU VEZE SA TIM“) Na osnovu teorijskih koncepata, te stavki iz životne biografije i ličnih stavova ovog zabavljača, mogu se artikulisati tri međusobno povezana narativa. Dok otkriva činjenice o ličnom životu, Matthias pokazuje potrebu za uključenošću u uži ili širi socijalni kontekst koji ga okružuje. Ovo zapažanje može se ilustrovati ispitanikovim naznačavanjem povezanosti sa ostalim transrodnim izvođačima na sceni koje on ceni i do čijeg mišljenja mu je stalo. Isto tako, Matthias ističe značaj koji je na njega imala matična socijalna sredina. Iako svestan konzervatizma i stigme koji su ga na prvom mestu naterali da napusti zemlju, on i dalje sebe smatra delom sredine iz koje je potekao. Mada je svoj životni put „utabao“ van ove zajednice, on ističe da prati dešavanja u Vojvodini. Na osnovu sagovornikovih iskaza može se naslutiti da je pridat veliki značaj potrebi za nediskriminatornim društvom. Srodna su zapažanja ispitanika o dostignutoj unutrašnjoj harmoniji koju oseća baveći se ovim retkim i rizičnim poslom. Iako „nije lud da šeta po ulicama obučen u žensku odeću“, on je sasvim opušten kada se nađe na bini, često vrlo ekstravagantno obučen. Ne doživljava nikakvu nelagodu da bude žena; to mu je zadovoljstvo i u isto vreme izvor prihoda. Štaviše, zahvaljujući povezanosti sa mađarskom pa i svetskom elitom, skupocenoj garderobi i umeću ponašanja u različitim prilikama i svakom društvenom okruženju, Matthias može sebi da priušti ekstravaganciju, nadmenost, pa i poneku malu laž ili preterivanje. Sve su to ženske taktike koje čine da jedna gospođa bude samo još više ono što jeste: prava dama. Na kraju, na artikulisane narative, na ponašanje i akcije ispitanika u cilju „zaokruživanja“ životne priče, direktno je primenjiv Baumanov koncept promenljivog identiteta. Naime, u svojoj studiji Bauman se obraća praksi menjanja identiteta (doduše ne rodnih) kao procesu u kome identifikacija sa određenom zajednicom, te samoodređivanje sebe kroz učešće u zajednici zavisi od konkretnog socijalnog konteksta i mogućnosti koje iz njega proizilaze. Primenjeno na našeg sagovornika, moglo bi se reći da u ličnom delovanju i izražavanju sopstvenog (ne samo) rodnog identiteta, on menja društveno ponuđene rodne identitete shodno mogućnostima koje iz konteksta proizilaze. Drugim rečima, menjanje rodnog identiteta (mada je to u ovom slučaju i profesionalna određenost) poprima novu dimenziju. Svakodnevni manevri menjanja rodova poprimaju oblik „igre“ kroz koju naš sagovornik, krenuvši „u svet“, nalazi svoje mesto pod suncem  BETON BR.57  DANAS, Utorak 28. oktobar 2008.   Piše: Aleksandar Stević PEŠADINAC U SOPSTVENOM KULTURNOM RATU   Slučaj umetničkog kritičara Slobodana Antonića (Kulturni rat u Srbiji, Slobodan Antonić, Zavod za udžbenike, 2008)     RAT PROTIV TRANSNACIONALNE ELITE Da Antonić nije insistirao da svoju paskvilu „Kulturni rat u Srbiji“ nazove „naučnim radom“, stvar bi bila za nijansu podnošljivija. Ali, Antonić je tekst pročitao na naučnom skupu i opremio ga uobičajenim aparatom, da bi se na kraju potpisao kao vanredni profesor Filozofskog fakulteta. Čak i sama struktura teksta može da zavara: tekst počinje uvođenjem i obrazlaganjem pojma kulturnog rata, koji se zatim analizira na konkretnim primerima iz savremene američke kulture, a onda se prelazi na analizu srpskog slučaja po analogiji sa američkim. Posezanje za pojmom kulturnog rata samo po sebi nije problem. Džejms Dejvison Hanter, naučnik koji je najzaslužniji za savremenu upotrebu tog pojma, određuje kulturni rat kao sukob između različitih vrednosnih koncepcija, između „ortodoksnih“ (grubo rečeno, tradicionalista) i kako Hanter kaže, „progresivista“ (sam Antonić ove druge obično naziva „radikalima“). Ali tamo gde Hanter pokušava da dâ uravnotežen opis sukoba dve suprotstavljene ali legitimne koncepcije društvenih vrednosti, Antonić pokušava da dokaže kako se posredstvom kojekakvih pseudoumetničkih dela (američkih ili srpskih, svejedno) vrši sistematsko uništavanje tradicionalnih vrednosti u ime onih koje zastupa „transnacionalna elita“. Zločesti progresivisti vode krstaški rat protiv tradicionalne kulture, a u tom poduhvatu su od posebne važnosti „umetnička“ dela koja onda dalje šire ideologiju transnacionalne elite. Antonić je rešen da ovu svoju tezu dokaže po svaku cenu, i u tome ga neće sprečiti takve sitnice kao što su činjenice, zdrav razum, intelektualno poštenje ili elementarna metodološka suvislost. To se najbolje vidi po Antonićevim fusnotama: red naučnika (uglavnom vrlo jasno ideološki opredeljenih), red desničarske demagoške publicistike, red dnevnih novina, red Vikipedije, red citata pokupljenih sa Interneta. Antonić tako očajnički želi da dokaže svoju tezu da čak pogrešno tumači jedan potpuno bezazlen tekst iz Politike, koji govori o rastućem uticaju generacije tzv. „bejbi bumera“. ESTETIČKA ISKUŠENJA SV. ANTONIĆA Od Antonićeve ostrašćene sociologije još je gora Antonićeva amaterska (i ostrašćena) estetika. Da bi dalje obrazložio svoju tezu o progresivističkom pohodu na tradicionalne vrednosti, on pristupa „analizi“ nekoliko radikalnih umetničkih dela, tvrdeći da ona predstavljaju golo unižavanje tradicionalnih simbola zapadne kulture. Reč je delu Piss Christ Andreasa Serana koja predstavlja sliku Hrista na raspeću potopljenog u mokraću, o slici Krisa Ofilija Presveta Bogorodica (Holy Virgin Mary) koja sadrži skatološke elemente i o jednom radu Roberta Mepltorpa. Možda ovi proizvodi stvarno nisu umetnost. Ali, do tog zaključka možemo da dođemo samo nakon ozbiljne analize i ozbiljne diskusije o kriterijumima estetičkog vrednovanja. Antonić, međutim, to ne želi (ili, poštenije rečeno, on prosto nema znanja da se time bavi). On je unapred rešio da to ne može biti umetnost nego puka provokacija koja je usmerena da vređa. Na koji način Antonić razmatra ova umetnička dela? Komentarišući prikaz Bogorodice na slici Krisa Ofilija on tvrdi da je umetnik „nacrtao neku grotesknu spodobu“. Antoniću izgleda nije jasno da je groteskno osoben estetski kvalitet, a ne uvreda. Bog sveti zna šta bi Antonić rekao pred nekom od onih silnih gotskih skulptura Bogorodice, koje nisu ni manje ni više „groteskne“ od prikaza na slici Krisa Ofilija. Govoreći o Mapltorpu, Antonić nalazi za shodno da primeti kako je ovaj umetnik slavu „stekao snimajući naga tela glumaca pornografskih filmova“. Čemu ovaj podatak služi osim tome da se istakne veza između umetnika i pornografije i da se njegovo delo izjednači sa pornografijom? Zamislite, fotografisao je muške porno zvezde. A šta mislite ko je pozirao Mikelanđelu ili Maneu? Da nisu možda kaluđerice? Zamislite sledeći sud o Tuluzu Lotreku: stekao je slavu slikajući prostitutke (i nage i obučene). Povrh svega, Antonić želi da nas uveri kako estetičari koji brane ova dela sami tvrde da je reč o golim provokacijama koje treba da izazovu šok. Ali ko su ti „estetičari“ koji brane Mepltorpa, Serana i Ofilija argumentima šoka? Antonić ih ne imenuje, i ne pruža nikakve reference. Moguće je da je neko takve argumente zaista i upotrebio, ali to nipošto nije bio dominantan vid odbrane ovih dela. Kako ukazuje Artur Danto, tokom sudskog procesa koji je pokrenut povodom Mapltorpovih fotografija, stručnjaci koji su fotografije branili pozivali su se na striktno formalne, kompozicione kvalitete dela. Na drugoj strani, dominantni argument u korist Andreasa Serana bio je da njegovo delo pripada veoma dugoj tradiciji slika koje prikazuju ponižavanje Hrista: „na kraju krajeva, Hrist je pljuvan, ponižavan, ismevan i sramoćen na nekim od velikih religioznih slika, a urin je simbol prezira(...)“. U stvari, u korist ovih umetnika uglavnom su iznošene dve vrste argumenata: prvo, da se njihova dela mogu posmatrati u kategorijama tradicionalne kantovske estetike, i drugo, da postoje elementi konteksta, kulturne istorije i istorije umetnosti koji se moraju uzeti u obzir prilikom interpretacije. U ovom drugom slučaju, uglavnom su to bili pokušaji da se pokaže kako ova dela zapravo na određeni način pripadaju tradiciji. Iz ovoga je već jasno koja bi se pitanja morala postaviti pri vrednovanju ovih umetničkih proizvoda. Ta pitanja tiču se odnosa ovih dela prema istoriji predstavljanja religioznih tema u zapadnoevropskoj umetnosti, prema avangardi, prema evropskim i vanevropskim folklornim tradicijama sa kojima su u vezi. Antonić, je međutim, za ta pitanja slep jer čitava njegova sociološka argumentacija zavisi od validnosti estetičkog argumenta: samo ako su ova umetnička dela gola antitradicionalna provokacija, njegova teorija može da ima smisla. Jer ako su ta dela nešto drugo, ako nisu golo pljuvanje po tradiciji, onda cela Antonićeva konstrukcija pada u vodu. Istini za volju, to i nije neka naročito impresivna konstrukcija, jer se Antonić u obrazlaganju socijalnih fenomena koristi isključivo manihejskim opozicijama. Transnacionalna elita vs. hrišćanska etika, materijalističko potrošačko društvo vs. hrišćanska skromnost, i tako dalje. Jer Antoniću su, kao i svakom demagogu, nasušno potrebne jednostavne opozicije i što je moguće jednostavniji sociološki modeli. PAD S ONE STRANE TAMNIČKOG PROZORA Sledeće što Antonić želi da dokaže jeste da Biljana Srbljanović u drami Pad sprovodi napad na tradiciju analogan onom koji Antonić prepoznaje kod američkih umetnika. U redu. Postoji li, na primer, negde u drami scena u kojoj se zaista urinira po Hristu ili, recimo, po svetom Savi? Ne postoji, naravno, i u tome i jeste problem. Pošto u drami nema eksplicitnih napada na fundamentalne figure ili vrednosti hrišćanstva, Antonić se hvata za ono za šta može - za lik Stratimirovića u kojem prepoznaje vladiku Nikolaja Velimirovića. Ali od kada je to napad na Nikolaja Velimirovića, novopečenog sveca čiji kult nije stariji od dvadesetak godina, te koji je poznat po svom koketiranju sa ekstremno desnim idejama tokom tridesetih godina prošlog veka, od kada je, kažem, napad na Nikolaja isto što i napad na tradiciju kao takvu? I to je najzanimljivije pitanje koje Antonićev pamflet nameće. Reč je o klasičnom slučaju izmišljanja tradicije (Hobsbaum), gde se nešto skorašnje i takoreći novokomponovano proglašava za večnu suštinu nacionalnog bića. Ako je Antonić želeo da se bavi ideološkim intervencijama u kulturi, mogao je da se pozabavim izmišljanjem Nikolaja kao „najvećeg Srbina posle svetog Save“. Ali, umesto toga on je odabrao da prihvati novokomponovani mit o Nikolaju i da lamentira nad napadom spisateljice na „sirotog vladiku“. Naravno, kada bi Antonić umeo da čita, odluka Biljane Srbljanović da za protagonistu svoje drame uzme Nikolaja (ako prihvatimo izjednačavanje Velimirovića i Stratimirovića), mogla bi mu reći da njena drama nije antireligiozna već antiklerikalna. Štaviše, moglo bi se i reći da se drama bavi pre svega jednom osobitom savremenom institucionalnom inkarnacijom pravoslavlja u kojoj je granica između religiozne dogme i desničarske ideologije novijeg porekla značajno zamagljena. Ali, suptilnosti Antonića ne zanimaju, jer on morao da dokaže da je napadom na Stratimirovića-Velimirovića Biljana Srbljanović udarila na osnovne civilizacijske vrednosti. Kada bi se Antonić potrudio da zaista analizira prikaz Stratimirovića u drami, morao bi da vidi kako nije reč o nasumičnom pljuvanju nego o poigravanju sa Velimirovićevom javno obznanjenom ideologijom. To što Nikolaj u drami mrzi nauku i kulturu nije stvar puke „omraze“ Biljane Srbljanović, nego ideologije koju je Nikolaj Velimirović javno zastupao. I kada bi Antonić hteo da se pozabavi istorijom ideja umesto jeftinim denunciranjem, znao bi da prezir prema evropskoj tehnološkoj civilizaciji, zajedno sa predviđanjem njene skore propasti i sa neizbežnim antisemitizmom predstavlja opšte mesto konzervativne antidemokratske ideologije koja se formirala krajem devetnaestog veka i postala široko rasprostranjena među evropskim intelektualcima pre drugog svetskog rata. Dakle, kada autorka predstavi Stratimirovića kao protivnika nauke i kulture onda to nije puki bes prema „glupim sveštenicima“ nego dovođenje do krajnjih i naravno grotesknih konsekvenci Velimirovićeve vlastite ideologije. I ako Nikolaj Stratimirović iznosi program pod nazivom „Recimo NE civilizaciji“, nema sumnje da takav program ima neko uporište u ideologiji koju je stvarni Nikolaj Velimirović prihvatao. I kada u Padu Stratimirović viče „Evropa, kolevka ljudskog greha, nesreću je u ovaj dom donela! Vodovod, vodovod, vodovod! Kanalizacija, kanalizacija, kanalizacija! To su ta dobra koja nam je podivljala Evropa donela“, to je jedva nešto više od doslovnog prenošenja Velimirovićevih reči: „Ne bruji li u našim ušima i iznad ušiju po svednevno klika evropskih judaista: vode, vode, vode! Vodovod, vodovod vodovod. Kupatila, kupatila, kupatila! Čistoće, čistoće, čistoće!“ Naravno, nije sporno da je reč o književnom tekstu koji počiva na određenom nizu ideoloških pretpostavki koje Antonić nije dužan da usvoji. Nije sporno ni da se Pad nalazi na jednom polu srpskog kulturnog prostora, pa ako baš hoćete i na jednoj strani kulturnog rata. Antonić zato (pozivajući se opet na svog omiljenog estetičara Peta Bjukenena) postavlja sledeće pitanje: Šta bi se dogodilo, „da sve što je Biljana Srbljanović uradila svome ‘Nikolaju Stratimiroviću’ da se isto uradi ‘Zoranu Kinđiću’?“. Da li bi se i na takvu dramu gledalo kao na hrabar umetnički iskorak? Šta bi tada uradila prestonička teatarska elita? To pitanje jeste zanimljivo, ali ga Antonić po običaju koristi za jednu vrstu pijačnog potkusurivanja: ako možeš ti meni Nikolaja, mogu i ja tebi Đinđića, samo da ti pokažem kako je to. Problem sa Antonićevom analizom Pada jeste u tome što on ne prepoznaje činjenicu da nije reč o pukoj nasumičnoj pljuvačini i da nije reč o skeču. Neko ko bi zaista želeo da se bavi proučavanjem kulturnih fenomena mogao bi povodom te drame da postavi niz zanimljivih pitanja o odnosu umetnosti i ideologije, o odnosu ideološke orijentacije i estetičkog vrednovanja, o načinu na koji književni tekst učestvuje u širem ideološkom polju. NA ČIJOJ STRANI Za trenutak izgleda kao da Antonić želi da odgovori na ovo poslednje pitanje. Završivši svoju nakaradnu analizu Pada, Antonić se pita kako se vrednosti koje Pad navodno zastupa dalje prenose, i poseže za teorijom „osmotskog oponašanja u kulturi“: sa transnacionalne elite vrednosti se prenose na umetnike, a sa umetnika na nesrećne recipijente koji nesvesno oponašaju isti model. Hm, odakle mi je ovo poznato? Antonićeva suptilna analiza neodoljivo podseća na Platonovu osudu pesništva u kojoj beslovesni pesnici podražavaju ono što ne razumeju, pa onda beslovesni recipijenti podražavaju beslovesne pesnike, eventualno uz posredovanje isto tako beslovesnih rapsoda. Ako „čuvari države“ slušaju priče u kojima su veliki ratnici prikazani kako plaču, iskvariće se i postati kmezave seka-perse. A ako čitaju Biljanu Srbljanović, e onda će postati mrzitelji srpstva. Hvala bogu da je Antonić tu da nas prosvetli. Kakvo dostignuće savremene sociologije i psihologije! Kakav doprinos teoriji elita! Nije reč o tome da je Antonić koristio određenu metodologiju koja je onda proizvela određene rezultate, nego je Antonić posegao za problematičnom metodologijom, zato što samo takva metodologija može da proizvede rezultat koji Antonić priželjkuje, a to je nimalo inventivna varijanta priče o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Antonić ne razume da je umetnost u stalnoj vezi sa ideologijom (otuda besmislice o „zloupotrebi estetike u političke svrhe“), ne razume ni da je sukob prirodno stanje u kulturi, ni da kultura nije nikada monolitna, i zato nije ni čudo što na kraju svog teksta citira Čerčilov borbeni poklič i tvrdi da će „ova zemlja i ova kultura - pobediti!“ Ko će pobediti i koga će pobediti? Imaginarni monolit srpske kulture će pobediti strane zavojevače, pretpostavljam. Je l’ to znači da će se Vuk i Dositej naći na istoj strani? E to bih voleo da vidim. Ali, da kažem još jednom, nije problem u tome što je jedini društveni teoretičar na kojeg se Antonić dosledno oslanja - Ilija Čvorović. Nije strašno ni to što Antonić nije u stanju da pruži iole suvisao opis kulturne dinamike u Srbiji, koji bi uzeo u obzir ulogu elita, medija ili obrazovnog sistema. Kamo lepe sreće da je Antonićev opis kulturnih ratova makar do kolena Hanterovoj knjizi. Ali nije strašno ni to što Antonić ne ume da čita književne tekstove, niti je strašno to što ne zna ništa o estetici i istoriji umetnosti. Amaterizam je široko rasprostranjen porok. Problem je u tome što je reč o amaterizmu iz podlosti. Jer Antonić uopšte ne želi da reši kompleksna pitanja koja tema njegovog rada pokreće. Štaviše, on svesno pojednostavljuje i ono što bi kao sociolog morao da zna. Rečju, Antonić je odabrao da bude pešadinac u sopstvenoj verziji kulturnog rata. A pešadija se, kao što znamo, ne bavi analizom. Ona nabada na bajonet. I to je legitiman izbor. Nelegitimno je samo to što se pešadinac Antonić pri tom predstavlja kao naučnik  BETON BR.56  DANAS, Utorak 14. oktobar 2008.   Piše: Dragan Nikolić IZMEĐU DUŽINE I BRZINE                       Refleksije o sajberizaciji serbskog queer življa „We exist in a world of pure communication, where looks do not matter and only the best writers get laid“ (Anonimni korisnik gej chat-a, Woodland)     DISCLAIMER UMESTO UVODA Na samom početku, par napomena. Ideja autora teksta je da prikaže položaj homoseksualaca u savremenom srpskom društvu kroz prizmu upotrebe komunikacione tehnologije. Za tu svrhu, slika o životu prosečnog muškog homoseksualca sajber generacije biće prikazana u kontrastu prema dve storije homoseksualnih udarnika koji su svoju homo-biografiju gradili u stvarnom vremenu i prostoru. Dakle, akcenat je stavljen na muške homoseksualce, što ne znači da su korisnice nezanimljive za istragu, već da ženski deo zajednice karakterišu drugačije osobenosti. Isto tako, tekst obiluje rečima iz engleskog jezika, što nije posledica želje da se bude „moderan“ već uverenja da iste reči gube na oštrini prevodom na srpske ekvivalente. Prevod za svaku od njih (closet, cyber, LGBT, dildonics itd) može se naći u skoro svakom online rečniku. PRIČA U skorašnjem razgovoru koji sam vodio sa sredovečnim profesorom, deklarisanom gej osobom (naravno, u vrlo, vrlo uskom krugu poznanika), sagovornik mi je saopštio nekoliko opservacija, koje me nagnaše da malo više porazmislim o antinomijama gej egzistencije na brdovitom Balkanu. Pomenuo sam da pišem rad o uticaju i ulozi interneta u životu prosečnog srpskog muškog homoseksualca, paralelno iznoseći lične refleksije na pomenutu temu. Čim sam završio sa pričom, gos’n profesor se od srca nasmejao. Ubrzo, bio sam počastvovan biserima mudrosti brušenim tokom dugogodišnjeg staža u „branši“. Najinteresantniji momenat bio je emocionalni naboj i želja sagovornika da što bolje predstavi svoju storiju o tome kako su to činile prave „pederke“ nekad, lamentirajući nad samoupravnim rajem sedamdesetih. „Ne znam čega interesantnog ima u besomučnom pretraživanju sceniranih bezglavih slika na www gay portalima... Trik je (bio) da se okusi prava avantura, da se izađe malo iz sobe...“ Svestan da je eks-Yu socijalizam bio liberalniji od sovjetskog modela, ipak nisam bio sklon da poverujem (možda) romansiranoj verziji priče o slobodnoj muškoj ljubavi na plažama i sprudovima oko tadašnje gej Meke – Dubrovnika. Štaviše, pred očima su mi iskrsavale slike Štajge, Železine, te smradom ophrvanog Staklenca koje stekoh čitajući dnevnik Uroša Filipovića (Staklenac). A onda u stilu Keri Bredšo zapitah se iskreno – kakvo je bilo stanje stvari dok gejevi nisu imali računare? Ima li neke razlike između tadašnjih „hrabrih“ gejeva (diskutabilno je i koliko su oni POSTAVLJA SE PITANJE U KOJOJ MERI KOMUNIKACIJA PUTEM INTERNETA, U TRADICIONALNO HOMOFOBNOM SOCIJALNOM KONTEKSTU, MOŽE SVOJIM „KOMUNIKATORIMA“ DA PRUŽI „TOPLI“ OSEĆAJ PRIPADNOSTI ZAJEDNICI? ILI SUPROTNO, DA LI JE TO KOMUNIKACIJA KOJA SE SVODI NA BESOMUČNO NAKLAPANJE PREKO ŽICE SA RETKIM IMPLIKACIJAMA U STVARNOSTI tada sebe videli kao takve, što je za drugu raspravu) i novostasale sajber generacije „politički korektnih“. Konačno, da li upotreba interneta doprinosi intenziviranju nekih kvalitetnih aspekata gej života (pripadnost, komunikacija, širenje mreže poznanstava) ili se najvećim delom svodi na eksperimentisanje, te instrumentalizaciji pomenutog medij u cilju pribavljanja seksualnih beneficija? ZLATNO DOBA ILI „KADA NIJE BILO KOMPJUTERA...“ Koncept „zlatno doba“ u bilo kakvoj interpretaciji upućuje na period vladavine vrline, sklada, napretka. Uglavnom se ovi periodi završavaju kritičnim događajem posle kojeg ništa nije onako kako je do tada bilo. Period samoupravnog sporazumevanja, posmatrano kroz ekonomski napredak ili kroz krilaticu bratstva i jedinstva i njenog praktičnog sprovođenja, u mozgovima većine stanovništva Zapadnog Balkana ostaje urezan kao zlatni period. Svakako, sa ovim se ne bi složila većina populacije homoseksualaca, prvenstveno zbog zakonskog sankcionisanja homoseksualnog čina, a zatim i čitavog spleta moralno-praktičnih reperkusija. No, da li je sve bilo tako crno? Uputno je opet se vratiti na dnevnik drugačijeg zavodnika, Staklenac. Kroz hronologiju ličnog homo-sazrevanja junaka, ali i kroz opise životnih okolnosti epizodnih likova može se prozreti svakodnevica života socijalističke utopije na izmaku. Iako autor u delu i intervjuima eksplicitno izražava negativan stav prema „patrijarhalno, pravoslavno komunističkoj“ atmosferi Jugo-socijalističke utopije te dominantnom nazadnonakaradnom mentalnom skriptu novo(komponovano)g srpskog društva u kome bilo kakav alternativni način života ne nalazi pogodno tle da se razvije, između redova, u živopisnim opisima seksualnih avantura, može se nazreti specifičan „sportski duh“ plejade homoseksualaca beogradskog asfalta. Dva su motiva koja preovladavaju u Uroševim opisima: lovne aktivnosti (pecanje, odlazak u šumu) i blisko povezano sa ovim aktivnostima, insistiranje na „klasičnim“ vrednostima gabarita muških polnih organa kao nusprodukata uspešnog lova u mutnom. Pa tako, na jednom mestu Uroš veli: Zavođenje gej tipova je uglavnom nerizičan lov na pitome životinje. Lov na heteroseksualce je opasan lov na divlje zveri, sa potpuno neizvesnim ishodom. Dakle, kao i u svakom lovu, neizvesnost doprinosi podizanju sportskog duha. Štaviše, autor ovom lovu pridodaje i misionarski karakter te nekoliko pasusa dalje izjavljuje: ...povremeno se osećam kao hrišćanski misionar koji preobraća divlje urođenike u pravu veru. Upravo ove hazarderske momente nekadašnjih homoseksualnih udarnika, saopštene malo eufemističnije, naglašavao je moj sagovornik sa početka teksta. Šta se u međuvremenu desilo? TEORIJA Anonimnost u socijalnom „vakuumu“ koji internet-komunikacija omogućava svojim korisnicima doprinela je povećanom prisustvu ovog vida opštenja, posebno među pripadnicima seksualnih manjina. Na ovaj način posmatrano, deficit (fizičkih) mesta na kojima se pripadnici seksualnih manjina mogu okupljati biva ublažen svojevrsnim virtualnim supstitutom. Prethodno pomenuti vakuum/sajberprostor postaje specifična vrsta „trećih mesta“, kombinujući socijabilnost javnih mesta sa anonimnošću closet-a¹. Kao takav, ovaj prostor je pogodno i sigurno tle za eksperimentisanje sa ličnim queer identitetima, sa tendencijom da se oni u perspektivi materijalizuju u realnom vremenu i prostoru. Okupljanje dovoljnog broja ljudi u sajber-prostoru oko teme koja većinu bar indirektno zanima, te o kojoj je ta većina sposobna da komunicira i razmenjuje misli i informacije dovoljno dugo, proizvodi socijalnu agregaciju, popularno nazvanu virtuelna zajednica. Postavlja se pitanje u kojoj meri komunikacija putem interneta, u tradicionalno homofobnom socijalnom kontekstu, može svojim „komunikatorima“ da pruži „topli“ osećaj pripadnosti zajednici? Ili suprotno, da li je to komunikacija koja se svodi na besomučno naklapanje preko žice sa retkim posledicama u stvarnosti. Manuel Castells bi bio sklon tvrđenju da pomenuta „toplina“, inherentna opštenju u zajednici, ne ide ruku pod ruku sa novim vidom komunikacije. Nedostatak komuniciranja „oči u oči“ ostavlja prostor ispraznoj i površnoj društvenosti što u daljoj perspektivi ima za posledicu inhibiciju realne, „offline“ komunikacije, izraženu kroz nedostatak angažovanosti u primarnim društvenim grupama, nezainteresovanost za neposredni socijalni kontekst, te ultimativno, socijalnu izolaciju jedinke. U sličnoj interpretaciji, internet komunikacija je najpodobnija za introvertne i pasivne korisnike čiji je jedini interes puko praćenje/prelistavanje (lurk) onog šta se dešava na portalima. Sa druge strane, neki teoretičari pripisuju ovakvoj komunikaciji pozitivni uticaj. Pored toga što obezbeđuje dostupnost informacija vezanih za bitne aspekte svakodnevice marginalizovanih društvenih grupa, ovaj način doprinosi intenziviranju socijalnih kontakata članova pomenutih grupacija. Serija istraživanja u Sjedinjenim Državama utvrdila je da postoji pozitivna korelacija između „online“ i „offline“ socijalnog angažmana homoseksualaca. Po Katz-u, korisnici interneta tendiraju da imaju veće i razgranatije socijalne mreže od onih koji internet ne koriste. Isti autor navodi istraživanje sprovedeno u Sjedinjenim Državama, čiji osnovni nalazi upućuju da internet-komunikacija ima povoljnu ulogu u prihvatanju queer identiteta kod muških homoseksualno orijentisanih tinejdžera. Podjednako, internet-komunikacija igra značajnu ulogu u formaciji LGBT zajednica i identiteta njenih članova u tradicionalno-patrijarhalnim društvima. Istraživanja na Tajvanu i Južnoj Koreji, društvima u kojima se do kasnih devedesetih održao sistem vrednosti utemeljen na strogom heteronormativu, pokazala su da je internet imao krucijalnu ulogu u konstruisanju queer identiteta, paralelno doprinoseći njegovom održavanju i daljem transponovanju u realne socijalne okvire. Danas, Taipei ima daleko razvijeniju LGBT scenu nego deset godina ranije. STATISTIKA Iako sa malim brojem korisnika interneta u ukupnoj populaciji, Srbija nije izuzetak po tome što većina članova LGBT zajednice prvo oproba i skroji svoj queer identitet preko žice, a onda, u znatno manjem broju, počne da ga praktikuje u realnom životu. Ako je suditi po empirijskom istraživanju skromnog obima koje je autor ovog teksta nedavno sproveo među populacijom muških korisnika najposećenijeg gej portala u Srbiji, profil prosečnog srpskog forumaša/oglašivača/korisnika chat-a ima sledeće karakteristike: Prosečni posetilac je najverovatnije iz Beograda ili iz ostala dva-tri veća grada u Srbiji; mlad je - starosti od 25 do 29 godina; obrazovan, ali u rukama još ne drži diplomu, možda baš iz razloga što u proseku provede od jednog do tri sata dnevno (kumulativno posmatrano ovo čini značajan fond časova na godišnjem nivou) surfujući po različitim gej portalima. Najveći broj korisnika živi u okrilju domaćinstva koje deli sa bližim ili daljim rođacima. Imajući u vidu da svoju seksualnu orijentaciju krije, nedostatak ličnog prostora može biti uzrok izleta u etar. Prosečni učesnik izbegava da posećuje mesta gde se okupljaju pripadnici LGBT populacije, dakle gej klubove i kafiće. Isto tako, za prosečnog korisnika „Karađoka“ nije mesto gde bi sklapao nova poznanstva. Prilično neočekivano, bar sudeći po broju seksualnih partnera sa kojima je stupio u odnose u prethodnih šest meseci, prosečni korisnik nije promiskuitetan. Broj partnera u pomenutom periodu kreće su u rasponu broja prstiju na jednoj ruci. Nalaz tako destabilizuje prilično ukorenjenu sliku promiskuitetnog homoseksualca koji je uvek u potrazi za plenom. Ili je možda slučaj da su novostasale generacije probirljivije u odnosu na njihove prethodnike? Kada je na forumu ili chatu, ne prezentuje ili ne šalje svoju sliku onima sa kojima komunicira. Malo je slobodniji po pitanju ličnog predstavljanja. Pre nego što je kupio kompjuter ili otkrio čari koje „gay-srbija“ pruža, imao je vrlo retke ili nikakve socijalne kontakte sa pripadnicima LGBT populacije. Prvo logovanje na portal je važan detalj u njegovoj queer biografiji, a chat-ovanje/ postovanje/ oglašavanje na portalu je „ground-zero“ njegovih homoseksualnih iskustava. Kada se nađe na portalu, „prosečni“ najveću količinu vremena provede na chat-u, tražeći potencijalne seksualne partnere. Iako je internet inicijalna kapisla homoseksualne karijere, on izbegava da pripiše značajniju ulogu ovom kanalu komunikacije za sopstveno homo-bivstvovanje. POVRATAK KORENIMA Svakako, internet sporazumevanje igra bitnu ulogu u životu značajnog dela LGBT populacije u Srbiji. Iako storija sagovornika i Uroševi opisi sadrže elemente fikcije, može se uzeti da ovi opisi na neki način korespondiraju sa tadašnjom homoseksualnom zbiljom. Čini se da su nekadašnji avanturizam i hazarderstvo atrofirali među pripadnicima nove sajber generacije, koji konstantno stremeći tehničkom poboljšanju (veća brzina protoka, veći propusni opseg, više kilobajta, multitasking – deset sagovornika paralelno), teže ultimativnoj dildonics utopiji. Na pitanje može li internet, štrebersko dete začeto u vojnoj kući², svoje srpske korisnike da sačuva od represije, a nizovi jedinica i nula učine da se isti „spoje“ i učini korisnike voljenim i srećnim, bio bih sklon da dam negativan odgovor. U međuvremenu, dok se pomenute jedinice i nule nižu i dok se iščekuje da baka i deka preminu, srpski korisnici će čekati da u privatnosti nasleđenih nekretnina probude homoseksualca u sebi ¹ U bukvalnom prevodu orman. Vezuje se za coming out – razotkrivanje; sintagma potiče iz fraze „coming out of the closet“ koja se već ustaljeno upotrebljava u značenju javnog i otvorenog istupanja i afirmisanja vlastite (homo) seksualne orijentacije. Sagledava se kroz dve dimenzije: kao samootkriće i kao manje ili više javna obznana nečije seksualnosti. ² Referira se na internet, pošto je nastao kao čedo naučnog rada upregnutog u uzde vojne industrije Sjedinjenih Američkih Država.  BETON BR.55  DANAS, Utorak 30. septembar 2008.   Piše: Valerij Jurešić TKO JE UBIO AUTORE?     Studentica na Harvardu, Kaavya Viswanathan, rođena je šesnaestog siječnja 1987. Kaavya još nije ni počela studij na Harvardu, a već je s nakladničkom kućom Little, Brown & co. potpisala ugovor za objavu dvije knjige uz gotovo pola milijuna američkih dolara predujma. Odmah je potpisan i ugovor za filmska prava sa slavnim DreamWorks SKG. Knjiga How Opal Mehta Got Kissed, Got Wild and Got a Life (Kako je Opal Mehta dobila poljubac, podivljala i počela živjeti) prve je kritike dobila u ožujku i travnju 2006. godine. Uglavnom su ju kritičari prepoznali kao uspješnu mladu autoricu chick-lita, koji je u to vrijeme cvao na svjetskom tržištu knjiga. No, zamjetna je pažnja posvećena i etničkim osobinama knjige. Autorica je očigledno desi (kolokvijalni izraz za pripadnike južnoazijske populacije u angloameričkom svijetu, iz sanskrta, nešto kao naše zemo), a takva je i Opal, junakinja romana – integrirana uspješna mlada desi. Zapravo, autorica i Opal toliko nalikuju svojim životima da se Kaavya stalno morala opravdavati da nije ona Opal Mehta, iako su isto godište, istog porijekla, upisale isto sveučilište i obje žive u New Jerseyju. Nakladnicima je to zapravo mnogo zanimljivije nego što se čini na prvi pogled. U utakmici za širenje svog udjela na tržištu, pet posto azijskih Amerikanaca nije zanemariva populacija. Osobito kad se ima na umu da je riječ o brzorastućem i uglavnom mladom stanovništvu. SAN SE PRETVARA U NOĆNU MORU Bajka koju su napuhavali i indijski listovi (pogledajte članak u The Hindu: Novo ime koje Indiju čini ponosnom u svijetu) naglo se počinje urušavati 23. travnja iste 2006. godine kad u The Harvard Crimson izlazi članak o nesumnjivim podudarnostima u romanu o Opal Mehta i dvije knjige Megan McCafferty, poznate, ne tako mlade i neindijske spisateljice. UREDNICI IMAJU SVE OSOBINE ZASTARJELE TEHNOLOGIJE: SPORI SU I SKUPI, PREOSJETLJIVI I TROMI. U SVIJETU OKRUPNJAVANJA KAPITALA I IMPERATIVA BRZOG KRUŽENJA NOVCA, TO SU NEOPROSTIVI NEDOSTACI. STOGA, UREDNICI POLAKO ODUMIRU – DOSLOVCE I METAFORIČKI. STARI UGLEDNI UREDNICI SE UMIROVLJUJU, A NOVI NI NE DOBIVAJU PRILIKU U RASTUĆIM GIGANTIMA SVJETSKOG NAKLADNIŠTVA Podudarnosti su prevelike da bi ih se zanijekalo, pa se Kaavya ubrzo ispričava i kaže da je velika obožavateljica McCaffertty, „...i mogu pošteno reći da je bilo kakva tekstualna sličnost mog i njezina djela posve nenamjerna i nesvjesna. Moj nakladnik i ja planiramo objaviti izmjenjeni roman za buduće dotiske da bismo izbjegli svaku neumjesnu sličnost.“ Naravno, ovo nije upalilo. Kao što nije moglo upaliti ni kad su u raznim drugim listovima nastavili otkrivati sličnosti i prepisivanja iz drugih romana (zgodan pregled je dostupan na stranicama Wikipedije). Kaavyja se našla na stupu srama, nakladnik je odustao od obrane i knjiga je povučena iz prodaje. Pripreme za snimanje filma su prekinute. TEK JEDNA U DUGOM NIZU Zapravo, slučaj lijepe i mlade Kaavyje Viswanathan nije uopće usamljen. Posljednjih godina se gotovo identičnih slučajeva dosta nagomilalo. Poznat je slučaj jednog od najpopularnijih kineskih pisaca, mladog i lijepog Gua Jingminga, rođenog 1983. Objavio je već pet knjiga i iznimno je popularan, ali već su tri knjige prepoznate kao plagijati, a platio je i jednu kaznu autoru izvornika. Svejedno, još uvijek student, na kineskoj Forbesovoj listi slavnih za 2004. zauzeo je stoto mjesto zbog „velikog talenta i zato što je komercijalno najuspješniji mladi autor u Kini“. Pored plagijatora tu su i lažljivci, poput Norme Khouri. Random House Australia, australski izdavač njezine kontroverzne knjige Zabranjena ljubav, povukao je knjigu iz prodaje i savjetovao svim knjižarima da učine isto... Sve je počelo kada je The Sydney Morning Herald objavio članak u kojem sumnjaju u vjerodostojnost spisateljičine „istinite priče“ iznesene u knjizi, a u kojoj autorica pripovijeda o zlostavljanju i neimaštini koje je iskusila tijekom odrastanja u Jordanu. U novinama se, pak, tvrdi kako je osamnaestomjesečno istraživanje provedeno na tri kontinenta pokazalo kako je autorica, doduše, rođena u Jordanu, ali kako je veći dio svog života provela u SAD-u. Novine tvrde kako je autoričino pravo ime Norma Majid Khouri Michael al-Bagain Toliopoulos, te kako je u Jordanu živjela samo do svoje treće godine, a nakon toga, od 1973. do 2000. godine, u Chicagu, gdje je radila kao agent osiguravajućeg društva. Novine tvrde i kako se Khouri udala za američkog državljanina i kako ima dvoje djece. Spisateljica, pak, tvrdi kako nikada nije živjela u SAD-u, kako se nikada nije udavala, niti ima djecu. Novine su bile u pravu. Knjigu je Random House predstavljao kao „potresne memoare jordanske žene čija je dugogodišnja prijateljica sredinom devedesetih godina prošlog stoljeća bila žrtva ritualnog Velika nula ubojstva, koje je izvršio – njezin vlastiti otac“. Takvih lažiranja je posljednjih godina bilo još mnogo, no ovo je jedno od najvećih, jer je knjiga već bila plasirana na mnoga tržišta. Podjednako slavan je još jedino James Frey koji je navukao i Oprah (vidi: Milijun komadića). Pored lažljivaca, tu su pozeri koji glume pisce, poput Madonne čije je sve slikovnice napisao Eitan Yardeni, koji inače piše kabaline religijske knjige, pa nije čudo da su Madonnina dela ispunjena naukom ove sekte. Posebno burne reakcije izazivaju memoari brojnih zločinaca koji svoje najkrvavije pohode pretaču u knjige i na njima zarađuju dok izdržavaju duge kazne. No, nešto tu nije u redu, već ste vjerojatno primijetili... PISCI, UREDNICI, NAKLADNICI – ŠTIMA LI TU SVE? Da, čini se da se pisci nastoje umiliti nakladnicima, pa makar to uključivalo prevaru, plagijat ili malo pretjerivanja. James Frey nije napisao Milijun komadića kao lažne memoare, već je nakon što mu je u više navrata odbijen rukopis prihvatio sugestiju nakladnika da se knjiga promovira kao autobiografija. Sad je već u nakladništvu poznat pojam Misery Memoir (memoari jada) – knjige koje opisuju strašna djetinjstva, poniženja, preobražaje kroz pad na društveno dno i ponovno uzdizanje i sve tako. Memoari jada se dobro prodaju, pa makar i ne bili istiniti. A, važno je što se dobro prodaje. Tu dolazimo do jednog jednostavnog pitanja, ali i mnogo složenijeg problema: tko danas bira što će nakladnik objaviti? Pred stotinjak, pa i pred dvadesetak godina odgovor je bio prilično jednostavan – urednici. Ali, posljednjih petnaestak godina napisane su stotine i tisuće članaka, eseja i znanstvenih radova o nestajanju urednika iz nakladničkih kuća. Urednici imaju sve osobine zastarjele tehnologije: spori su i skupi, preosjetljivi i tromi. U svijetu okrupnjavanja kapitala i imperativa brzog kruženja novca, to su neoprostivi nedostaci. Stoga, urednici polako odumiru – doslovce i metaforički. Stari ugledni urednici se umirovljuju, a novi ni ne dobivaju priliku u rastućim gigantima svjetskog nakladništva. VELIKE BROJKE, MALA PAMET Iako to ponekad djeluje deprimantno jednostavno, svrha ekonomije kako ju danas shvaćaju ulagači je donijeti više nego što je uloženo, i to što prije. Nakladništvo, kao i mnoge druge proizvodne i uslužne djelatnosti, proteklih je godina doživjelo snažan zalet okrupnjivanja, te se uvelike smanjio broj nakladničkih kuća koje imaju zamjetne udjele na tržištima knjiga. Poseban fenomen su, pri tom, nakladnički divovi koji istovremeno djeluju na više najvećih svjetskih tržišta knjiga: SAD, Japan, Njemačka, Kina, Velika Britanija, Francuska, Španjolska... Najpoznatiji među njima je Bertelsmann, čiji je nakladnički odjel Random House, ujedno najveća nakladnička kuća na svijetu (izdaju 11.000 novih naslova godišnje). Kako se u nakladništvu velike i nagle dobiti ostvaruju vrlo rijetko (svi bi htjeli biti vlasnici Potteromanije, ali nitko ne može jamčiti da će se nešto slično ikad ponovo dogoditi), upravni odbori se svojim ulagačima češće moraju ulagivati prikazujući rast udjela na tržištu, nego ostvarene dobiti. Gdje i kako povećati udio na tržištu? To su pitanja za marketinške odjele, za one koji u njima kopaju za tržišnim nišama koje nisu dovoljno dobro pokrivene ili su konkurenti dovoljno slabi da bi ih se moglo kupiti ili pregaziti. To nisu pitanja za urednike, jer urednik ne zna stvoriti knjigu zacrtanog profila. Urednik, skup i trom, može stvoriti dobru knjigu od solidnog rukopisa, ali najčešće slabo korisnu za širenje udjela na tržištu. I zato, uz malo sreće sklonit će se u odjele za lijepu književnost i gledati kako ga mladi marketinški lavovi višestruko nadilaze svojim prihodima. Druga opcija je odvažiti se u stvaranje vlastite nakladničke kuće ili, pazi sad, pakirne agencije (packager, eng.). NOVI NAKLADNIČKI POREDAK Dakle, Upravni odbor zna što želi – hitove i porast udjela na tržištu. Šefovi odjela prodaje znaju što moraju – proizvesti hitove i zauzeti nove niše tržišta. Istraživanja će obaviti sami, za to su školovani. No, što kad doznaju da im je potreban serijal knjiga o adolescentici koja pripada azijatskoj skupini – jer, istraživanje pokazuje da ta niša nije dobro pokrivena i može se osvojiti nov dio teritorija. Pri tom, chick-lit je dokazana kvaliteta za osvajanje tržišta, žene ionako čine dvije trećine kupaca knjiga, a južna Azija je najbogatiji izvor rastuće azijatske populacije u SAD-u. K tome, marketinški genijalci znaju da knjigu prodaje identifikacija s piscem, zato autorica mora biti mlada i lijepa, možda uz koji životni nestašluk, ali ne takav da bi se roditelji zabrinuli za svoju djecu koja čitaju njezine knjige. Da, puno je to zahtjeva! Marketinški genijalci znaju što će se dogoditi ako s tim zahtjevima stignu do šezdesetgodišnjaka koji namćorasto kopa po rukopisima i stavlja redaktorske oznake uz rubove – ništa. Treba im vanjska pomoć. Treba im outsorcing. Trebaju im pakirači! Na Balkanu još ne postoje pakirači u industriji knjiga, iako je pakiranje i u nas dobro poznat postupak izmišljanja atraktivnog sadržaja. Pakirači su zapravo treća generacija autorskih agencija. Prvo su agenti zastupali autore, zatim su skauti tražili dobre autore i pomagali im da dođu do nakladnika, a danas pakirači smišljaju knjižne projekte ili dobivaju u zadatak izvesti određen projekt za nakladničku kuću. Vratimo se sad našoj Kaavyji s početka priče. MOŽEMO I SAMI, ALI TI BOLJE IZGLEDAŠ Kako je Kaavyja postala pisac? Svoje radove pokazala je gospođici Cohen iz agencije koja joj je pomogla pri upisu na Harvard. Cohen je kontaktirala agenciju William Morris, koja je preporučila medijsku tvrtku Alloy Entertainment. Medijska tvrtka, zapravo je najčešće drugo ime za pakirače (sad već domišljati čitatelj prepoznaje balkanske pakirače koji po narudžbi šiju TV emisije za komercijalne kanale). Alloy Entertainment je među ostalim tvorac serijala Gossip Girl – elitne tinejdžerke s Manhattana u problemima seksa i drugih, ne manje napetih, odnosa. (Sjećate se onoga o identifikaciji? Čak svaki treći Britanac knjigu kupi da bi izgledao inteligentno). Zanimljiva stvar s tim serijalom je da je prvih osam nastavaka potpisuje Cecily von Ziegesar, ali posljednja tri nastavka su ghostwritten – napisao ih je nepoznat autor po narudžbi. Ovdje dolazimo do zatvaranja kruga – od anonimne želje za osvajanjem tržišta do anonimnog pisca. Odnosno, je li to uopće pisac? Je li sedamnaestogodišnja Kaavyja imala izbora kad je Alloy Entertainment ponudio ugovor? Michael Pietsch iz Little, Brown & co. kaže da je spominjani predujam ipak malo manji od pola milijuna dolara i da je podijeljen između Alloy Entertainment i Kaavyje. Ma, nije li?! PORED LAŽLJIVACA, TU SU POZERI KOJI GLUME PISCE, POPUT MADONNE ČIJE JE SVE SLIKOVNICE NAPISAO EITAN YARDENI, KOJI INAČE PIŠE KABALINE RELIGIJSKE KNJIGE, PA NIJE ČUDO DA SU MADONNINA DELA ISPUNJENA NAUKOM OVE SEKTE Mlada Kaavyja se našla ponukana objasniti da je sama napisala (ili prepisivala) roman, a da to nije učinio Alloy Entertainment. Vjerujete li joj? Vjerujete li da sedamnaestogodišnja harvardska brucošica, pred potpisom polmilijunskog ugovora i s perspektivom snimanja filma po djelu koje potpisuje, nije dovoljno opijena svojim izgledima i meteorskim uspjehom da bi pristala na svaku igru koju joj iskusni pakirači predlože? Obično su stvari uvijek jednostavne, pa tako je vjerojatno bilo i ovaj put. Kaavyja je dobila novce i izvisjela kao Pedro, a mašinerija je nastavila dalje. AUTORSTVO KAO KOLATERALNA ŽRTVA Pri tom je, poskrivečki nestalo autorstvo. Knjige nisu autorski uvidi ili domišljaji, već naručeni sadržaji koji ispunjavaju zahtjeve marketinških odjela. Pakirači su tek izvršitelji koji se brinu da nakladniku ruke ostanu čiste i da se može osjećati „prevareno“ nakon što je naručio kakav treba biti pisac, kakva knjiga i kakav kraj, jednako kao što je naručio format knjige, boju naslovnice ili veličinu oglasa u novinama. Odjednom, kad otkriju da autorica baš i nije izvorna autorica, iako su je ionako izabrali zbog lica, stasa, dobi i nacionalnosti, a to je sve pošteno ispunila, nakladnici je se odriču kao varalice?! No, zašto nakladnici još igraju na originalnost i autorska prava, to je za neku drugu priču. Ovdje možemo samo ustvrditi da im je to još uvijek neophodno i ne vole da kupci knjiga misle da autori zapravo više i ne postoje, da su pregaženi marketinškim dijagramima. Pred par godina Sunday Times izveo je eksperiment i poslao početne stranice romana In a Free State V.S. Naipaula (nobelovca i dobitnika Bookera), te Holiday Stanleyja Middletona (dobitnika Bookera) na adrese dvadeset i jedne književne agencije. Oba romana su u sedamdesetima dobila nagradu Booker. Za Naipaula su dobili samo odbijenice, ako i to. Za Middletona su stigle odbijenice i jedna pozitivna recenzija s ponudom za suradnju. Na to je sedamdesettrogodišnji Naipaul rekao „svijet se promijenio u međuvremenu“ otkad je roman napisan. Dodao je: „Da biste uvidjeli da je nešto dobro napisano i napisano na privlačan način potrebno je mnogo talenta, a toga danas više ne nalazimo mnogo. (...) Uz sve druge današnje oblike zabave preostalo je vrlo malo ljudi koji prepoznaju dobar ulomak teksta.“ Zapravo, Naipaul nas navodi prema tužnom zaključku – književna industrija u svojoj najrazvijenijoj formi više za cilj nema proizvesti dobru knjigu, već postaje produžetak sveprisutne industrije zabave, pa stoga ni nema potrebe za uposlenicima koji bi nešto više znali o samoj književnoj vrijednosti, dovoljno je da znaju zapakirati proizvod naručena sadržaja  BETON BR.54  DANAS, Utorak 16. septembar 2008.   Piše: Predrag Čudić „DOBRO UHRANJENA PRAZNINA“ D. J. DANILOVA   Uvod u Kuću Bahove muzike     KAKO JE POCO ANTICIPIRAO DANILOVA Slučaj Danilov jedan je od očekivanih, ali i veoma neobičnih slučajeva naših „godina raspleta“. Obasut priznanjima i izdanjima u najtežim godinama naše novije istorije, slovio je za miljenika kuće vladajuće, tj. julskih shvatanja poezije kao discipline nad disciplinama, kao discipline ćutanja i prećutkivanja svega postojećeg, kao logoreje koja obitava ni na nebu ni na zemlji, čiste kao dečije dupence posle pampers (sveupijajućih) pelena. Uzimajući u ruke Danilovljeve pesme deportovane u Kuću Bahove muzike najpre sam, po logici stvari opšteg obrazovanja, potražio orgulje i Baha, ali pošto ih ne nađoh, pomislih: pesnik želi da naše vreme slobizma-apsolutizma poredi sa apsolutizmom Bahovim (Aleksander 1813–1893), te da mu je Johan Sebastijan Bah samo paravan. Ali beše to štivo sasvim bez takvih aluzija. Pomislih čovek slavi antičkog Baha, Bahusa, biće tu pijančenja i pevanija do neba, avaj, osim nobles šampanjca i crnog vina, ali hlađenog, ne nađoh ni „b“ od bahanalija. Bar da je točio požešku šljivovicu. I tu se u svojim pretpostavkama, rekoh, prevarih, jer pesnik živi u kuli od slonovače gde je sve cakum-pakum, ali ipak bez orgulja. Istina, u Kući Bahove muzike, bez orgulja, ali ne i bez drombulja, stiho-tvorac nam priređuje neviđene bahanalije smisla. Tako i u najgorim godinama naše novije istorije, u krvavim godinama zvanim „godine raspleta“ za koje su mnogi naši živi pesnički klasici imali samo lepe reči, Danilov ide dalje od svih. On svoje pesničke doživljaje oblači u svilu, brokat i kadifu, kiti smaragdima, biserjem, rubinima i svim znanim a neprobranim dragim i poludragim kamenjem, da se čoveku smuči od lepote. To nije da umreš od lepote nego da crkneš od muke kako nekome to može izgledati lepo. Naš narod, eto, da se i ja poduprem narodnim idiomom, kao četvrti stepen poređenja (lepo na kvadrat) veli prosto: lepo da s’ usereš! Eto, kvintesencije pesničkih pojava poput ove. Na ulazu u spomen sobu posvećenu Danilovu od Danilova (Danilov njim samim), u njegovoj Kući Bahove muzike, ali bez orgulja, stoje tekstovi takvih imena naše književne kritike od kojih te podilazi jeza kad vidiš ko su sve čuvari imena i dela Danilovljeva: Bojana Stojanović-Pantović, Miodrag Pavlović, Ivan V. Lalić, Petar Džadžić, Mihajlo Pantić, Jordan Eftimov, Saša Radojčić, Želidrag Nikčević, Dušica Potić... A na koricama niko drugi nego izdavač Čedomir Mirković: Iz recenzije... U ovoj trilogiji do višestruke zaokruženosti ostvaren je koncept integralističkog pesništva, one poezije koja, kroz zaista široke spektre motiva, semantičkih sredstava, ritmičkih oblika i versifikacije spaja i izmiruje raznolike, pa i suprotstavljene, stvaralačke modele. Julski Č. M. dakle, podvlači i naglašava višestruko te zaokružuje: višestruko zaokružuje... koncept integralističkog pesništva... spaja i izmiruje... potpuni uvid u slojevitost značenja, u simbioze raznolikih oblika... smisaone linije... višestrukoj međusobnoj saglasnosti i zajedničkom okviru... Višestruko je višestruko pa se višestruko mora i višestruko javljati, kaže nam prosta logika, a ne samo tu i tamo. A kad je o zaokruženosti integralističkog tipa pa još i zajedničkom okviru reč, da i ne govorimo. U predsoblju kuće, podnaslov: Poetska trilogija (Tiha knjiga o beskraju). Bila tiha ili bučna knjiga - beskraju su takve knjige isto što i čuveni Južnoservijanac Dimče Vaginče. Tu je naravno i uputstvo za upotrebu, Danilov veli: po Kitsu. Naravno, samo pre čitanja knjige možemo poverovati Danilovu na reč da je Kits mislio i na njega kad je napisao: uzimati ih jednu po jednu, s vremena na vreme, prema potrebi, i puštati da se rastvore u umu. Danilov na Čedu Mirkovića naslanja Kitsa. Ali i Kits mi tu, u tom citatu, nije nešto jasan, mora da je to pisao posle opijuma ili je na opijum mislio. Jer, kako da se rastvore u umu Danilovljevi stihovi kao : ...Ozleđuje me, jako me ozleđuje što nisam više narandžast... Ako i sam um već nije uveliko rastvoren ozleđivanjem, jakim ozleđivanjem što pesnički subjekt nije više narandžast, možete pustiti da se ti stihovi rastvaraju koliko hoćete, nikad nećete razumeti da li je pesnik ozleđen što je bio narandžast pa više nije ili što nije za stepen više narandžast, tj. narandžastiji?! To što pesnički subjekt nije više narandžast, pa ga to ozleđuje, čak jako ozleđuje, to se možda može rastvoriti u bezumlju, jer bezumlje je već uveliko naš rastvor nad rastvorima, ali u umu rastvoriti patnju pesničkog subjekta što nije više narandžast (ne kaže koliko više, šta bi ga zadovoljilo, koja nijansa), to je isto kao da od Beketovog Pocoa tražite da logično misli (Godo: Misli, svinjo!) Ili je, možda, Poco mislio dok je onako kapitalno anticipirao sve Danilove ovog sveta. Očigledno je već od prvih redova da Danilov smatra da je lepo ono što je skupo. I nije svo zlo u tome što čovek rezonuje o poeziji sasvim seljački, već što mu kritičari veruju bez ostatka. Zato Danilov prosipa biser i drago kamenje pred kritiku, ne kao što veli latinska poslovica, već kao Miloš Vojinović pred one Latinke devojke. I PORED TOGA ŠTO MRZI ĆUBASTE PTICE I TERA BISERE U MAJČINU, A ZA BRILIJANTE TVRDI IZRIČITO DA NEMAJU MILOSTI, BISERA, BRILIJANATA, RUŽA, GREŠNIH KRINOVA, DEVICA KOJE LJUBE DEVICE, DIJADEMA, AURA I DRUGE BIŽUTERIJE BIĆE U TOJ KUĆI KOBAJAGI BAHOVE MUZIKE KAO NA GUSARSKOM BRODU. ONO ŠTO JE SANDOKAN ZA TOPLA MALEZIJSKA MORA, TO JE DANILOV ZA SRPSKU POEZIJU Posle uputstva za upotrebu iz predsoblja, a pre same upotrebe, u degažmanu su tri odabrana mesta kao moto iz: Brodskog, Vitmena i Propercija! Od Propercija do Č. Mirkovića i nazad. Sve se mota oko mota da se zaseni prostota! Pa onda još jedno pismo u istom degažmanu: Pismo od anđela naslovljeno: Silazeći mermernim stepenicama. Gde, između ostalog, piše:   ...Sve nage dečake u sebi, dotaknute             tamnim čarom Severa, okupio sam u svom imenu, u svojoj             muzičkoj kutiji... ...Ja ne proklinjem život, jer ja sam anđeo,             noćna ogledala, što me suočavate sa ništa! Noćna ogledala anđela suočavaju sa ništa! I šta tu ima da se o „pismu od anđela“ kaže više nego - nihil pišem nad svim što postoji.   Moje ime moja je onostrana i ovostrana mandala. U stanju sam da darujem iz nenapisanog, do utrnuća.... To da je u stanju da daruje do utrnuća „iz nenapisanog“ mnogo je čovečnije nego da daruje iz napisanog, jer bi darivanje iz napisanog možda bilo smrtonosno utrnuće-utrtnuće bez povratka, stvarno stanje velikog utrnuća-uginuća! Trt-mrt - život-smrt! PALANAČKI PANAĐUR TAŠTINE Posle pisma u degažmanu, antreu, hodniku iliti gonku dolazimo do posebne odaje: Odaja molitvenih dijadema. Očigledno je da se pesnički subjekt moli u toj odaji u kojoj je uskladištio razne molitvene dijademe. To je nekakva kućna kapela u kuli od slonovače zvanoj Kuća Bahove muzike sa dijademama za svaku molitvu, a u Požegi. Nešto kao Helderlinov mlin na Nekaru u Tibingenu. Pisac ovih redova ne ignoriše Požegu i njene čestite i načitane građane, a i rakiji od požegače nazdravlja triput, već samo tvrdi da je nemoguće ono što Danilov želi, nemoguće je nagnati čitaoce da veruju da je njegova Požega poetična zato što se njemu tako hoće. Požega je požega, kao što sama reč kaže, i ona kao takva, etimološki, više je za mesto odigravanja jedne drame, možda tragedije, a možda i komedije. (Simo, simio se dabogda, u Požegu ću ja tebe!) Ali, proteklo je mnogo vode lokalnim rekama i rečicama od kad je u Srbijici Požega bila pretnja, možda je baš tamo danas žarište poezije još nepožežene. Sa pojavom Danilova život u našoj palanci je kao neprevaziđena čarolija. Pa kad je tako, čemu molitvene dijademe? Dijademe su potrebne pesničkom subjektu kako ne bi, poput konja sa štitnicima za oči, mogao gledati na stranu te se uplašiti muka običnih sunarodnika, Srpkinjica u Srbijici, kako sam kaže, a dabome i Srpčadije vaskolike. Sa dijademama kao ona krava sa cvetom u kosi ili konj sa štitnicima lakše se ostvaruje vajkadašnje legitimno pravo pesnika sa stalnim mestom boravka u kuli od slonovače, pa makar ta kula bila i u Požegi ili Požezi, da prezire banalnu svakodnevicu. Te da svoje stihove posveti samim suštinama lepote sa palanačkog panađura taštine. Evo nekoliko odabranih mesta uz Odaje molitvenih dijadema što najbolje odaje samog Danilova iz odaje. Dakle, opet Danilov davi Danilova:   ...i mladež na bedru lepojke oseća            proleće, bez mase je srce pergamenta. (Fontana vatre) ...Krotki su narcisi dok srebro se            sopranistkinja tako muzikalno sliva u meni... ...Sve su ruže na službenom putu... ...Mrzim ćubaste ptice... Ozleđuje me jako            me ozleđuje što nisam više            narandžast. ...U svećnjacima, palacaju mi ljiljani, makove glavice buknu, buncave kao            jutrenja, uplove mi jedrenjaci s tovarom porcelana             u auru. Muzika je tako grešan krin. Brilijanti nemaju milosti... ...Nek se nose biseri! Dani su mi device koje ljube device, zora            mi je glas... (Unutrašnji zodijak) Sve sami medenjaci-jedrenjaci, pa tovar porculana u auri ili dijademi, pa muzika kao grešni krin, pa brilijanti što nemaju milosti. No, Danilov ljutito, zbog navale dragulja u „unutrašnji zodijak“, kad dođu biseri na red, kaže: neka se nose biseri. Njegov pesnički subjekt sere bisere k’o ovca brabonjke. (Po moru galije tj. gliseri, po Kući Bahove muzike bahanalije smisla tj. brabonjci biseri.) Ali i pored svog zlata, njegovi dani su device koje ljube device. Avaj, device kad počnu sa ljubljenjem biće tu i ono dalje. I ko tu ne bi rekao „neka se nose“, ali ne samo biseri, već i Danilov i njegovo moronsko-oksimoronsko more. I pored toga što mrzi ćubaste ptice i tera bisere u majčinu, a za brilijante tvrdi izričito da nemaju milosti, bisera, brilijanata, ruža, grešnih krinova, devica koje ljube device, dijadema, aura i druge bižuterije biće u toj kući kobajagi Bahove muzike kao na gusarskom brodu. Ono što je Sandokan za topla malezijska mora, to je Danilov za srpsku poeziju. KLONIRANJE KNJIŽEVNIH ŠTETOČINA U pesmi U zipku mi zgrni lišće (Princip kandila) pesnik zgrće po dosad nepoznatom principu, „principu kandila“, sledeća čuda:   Jutro, boje jastogovog sanjarenja, Vode me u Vavilon, zvezde padaju u svoj sarkofag, pod noktima je tuga, mnogo belih lornjona i, zamisli, sve se to kotrlja... ...Kao mošus, mirišem u undergroundu... Jastogovo sanjarenje svima znano već od Vavilona vrlo se lako može zamisliti kao i mnogo belih lornjona. I tugu pod noktima u vidu pesnikove peruti, jer pesnik se češka po glavi, izbegavajući dijademe, dok piše, i to je lako zamisliti. Ali zamisliti da sve se to kotrlja: perut u vidu tuge pod noktima, zvezde koje padaju u svoj sarkofag te još pride i Vavilone, bele lornjone i jastogovo sanjarenje, to je nec plus ultra. Dakle, pesnik kao mošus (goveče) miriše u podzemnoj iliti metrou, jer on je iz provincije i pošto se oseća kao govedo u krdu, tako se i oseća. Naš Herkul iz Požege prolazi kroz andergraund kano kroz Dardanele, avaj, sudeći po dosad pročitanom pre će biti da se oseća na beli luk, ali misli da je „in“ kad tvrdi da je mošus (goveče). Zato on već u sledećim redovima, mada još u zipci, opšti sa tekstom polno što i nije daleko od istine, a meni se čini kao da mu se tekst otima te on mora da primeni silu, tako da Danilov mora volens-nolens silovati, prvo tekst, pa posle neoprezne čitaoce obožavaoce.   Sve šumniji samoćom svetine, sa tekstom polno sam opštio... ...Sva mora bejahu tek jedna lepa svotica mleka koje srkah... Bosih stopa, u zipku mi zgrni lišce, krin devici smrtno zaljubljenoj... Poezija je hrišćanka, zaljubljena u paganizam mojih vilica... Eto, šta je poezija: hrišćanka zaljubljena u paganizam mojih vilica! Danilovu je to lako reći, ali je nama u to teško poverovati, osim ako nismo sasvim rastvorenog uma. Za Danilova je svaki trenutak vreme čuda: Ona je loše, veoma loše volela svoje ciklone nad pirinčanim poljima, a krhki porcelan bude ozleđen blizniom samilosti. I onda su tu, dabome, opet labudovi posečeni srnećom kosti. Sve u svemu: zarazno, nema šta. Nobles i samo nobl, a pomalo i kek! Dušanova dva potomka dvadeseti slave vek: ona džoint, a on krek! Šta mislite, kako Danilov popunjava svoje puzzle-tekstove? Uzme, recimo, Novalisove Himne noći i onda to „oneobičava“ svojom bižuterijom do zaslepljujuće bedastoće. On, prosto, popunjava tuđe tekstove svojim probranim ukrasima. Jer, to što on „stvara“ nema nikad konzistenciju jedinstvenog doživljaja, osim gomile vašarskog šarenila, a vašara ima svuda otkad je sveta i veka, tu nema nijedne istinske slike, reference, osećanja. Danilov - to su gomile lažnih bisera, atributa pod ugovorom. Pod ugovorom sam i pišem. I sad, dragi strpljivi ali možda i nepoverljivi čitaoče, posle ove odaje koja je odala pesnika baš kao i čitava „Kuća...“, sve se u ovoj kič Kući... ponavlja do raspadanja tela i duha. Tu nema više ničeg ni boljeg ni goreg, sve je to isto očajanje, laž i glupost zvana - dominantna srpska poezija. I znam da zamarati daviteljem Danilovom, znači i sam biti davitelj. Loveći njegove bedastoće i sami postajete bukvalni pustolov, ma koliko to sve ponekad bilo ludo i nezaboravno. Ali samo još malo, kad smo već u kući valja do kraja saznati gde smo to odista bili. Jer, spomen kuća je, okreni obrni, neka vrsta spomenika domaćinu, a i onima koji su potpomogli gradnju iste, pa i spomen kuće Danilovljeve ne bi bilo da sam Danilov strpljenjem provincijskog knjigovođe nije popisao sve što uvećava slavu domaćina, ne Baha i ne Bahove muzika nego Danilova. Dovukao je on tu sve što je mogao dovući, kao hrčak: nagrada, priznanja, TV i radio emisija sa minutažom, prevoda, izdanja i recenzija. I koga bi briga bilo za jednu tako smešnu pojavu kad takva vrsta književnih štetočina ne bi dominirala našim književnom životom, kad ne bi Danilov & comp. proizvodili nove Danilove, kad kloniranje ne bi bilo u punom zamahu. Treba, bre, brate, podeliti više od 400 književnih nagrada, treba izmisliti novu srpsku liriku, kada je već nema, ili je negde duboko popretena pričama o vekovnom ognjištu, s jedne, i budalastom precioznošću autodidakta, s druge strane. I tako Danilov, kus doctus poeta, bar što se mene tiče, mora do kraja biti pročitan, pa ko ima strpljenja neka me sledi kroz Danilovljeve odaje, a ko nema, neće mnogo izgubiti. Ali, videćete, biće kao u Diznilendu, i krivih ogledala, i smešnih utvara, i naticanja: karike kod Marike, ko nabije taj... i ko zna čega još (Odlomak iz opsežne studije D. J. Danilov njim samim)  BETON BR.53  DANAS, Utorak 2. septembar 2008.   Piše: Boško Tomašević O OZBILJNOSTI BEZ SADRŽAJA                     Povodom Matične knjige Dragana Hamovića     SOFIZAM NEČIJIH POTIŠTENOSTI Na prvi pogled, svojom novom pesničkom knjigom Dragan Hamović bi mogao da na sasvim pristojan način „zaglavi“ vrata Akademije nauka i umetnosti. Ona je „in“ i u trendu izvesne retrogradne poetike oživljene sredinom devedesetih godina proteklog veka. Tamo bi ga dočekali prvaci toga „pravca“ i kolege iz „odeljenja“: od Miodraga Pavlovića, do Bećkovića, Tešića, Simovića, Noga. Dakako, ni pred samim vratima iste ustanove dok čeka da dodje na red ili, eventualno, preko reda, ne bi bio sam. Jednake počasti zbog sličnih duhovnih darova nacionalnoj književnosti iščekuju i drugi pisci, čiji je curriculum obogaćen još i ratnim iskustvom, a iskušavali su se, reda radi, i u pesmovanju. Predmet izvesne burdijeovske analize književnog polja srpske književnosti između 1985. i 2008. godine moglo bi da bude pitanje otkud „navala“ i jedan gotovo militantni iskok pojedinih pesnika u pravcu poetikâ davno prošlih i ugašenih, do kojih nisu držali ni Crnjanski, ni Rastko Petrović, ni Davičo, ni Marko Ristić, ni Micić i comp? Ne sumnjamo, dakle, da će najnovija pesnička knjiga Dragana Hamovića kod jedne vrste pesničke i kritičarske publike naići na pozitivne reakcije. Ona je, rekli smo, „u trendu“, a autor ju je napisao iz puke predusretljivosti prema sebi. Ali, neretko, pokazuje se da je „trend“ regresija i, takođe ne retko, uverimo se da ono što pripada prihvaćenom i hvaljenom toku, ne mora da bude i valjano te da je, s druge strane, pesnikovo znojenje bilo preduzeto radi samo njemu znane potrebe i/ili, eventualno, radi neke druge potrebne mu svedodžbe. Na „prikaz“ Hamovićeve knjige odlučili smo se, dakle, ne zbog njene posebnosti, bilo u dobrom bilo u lošem smislu te reči, no stoga što ista upravo nije „posebna“, (koliko ni poezija Milosava Tešića o kojoj smo iz istih razloga pisali), nego čini deo jednog toka u srpskoj poeziji, odlomak jednog konjunkturnog zanosa koga, na tobožnji „zahtev“ istorije i njenog trenutka, stihom ispisuju pesnici-istoričari i pesnici-mističari, ljubitelji svega folklornog i arhaičnog. DVOJSTVO: NEMETI ILI PEVATI? Hamovićeva Matična knjiga sadrži ukupno dvadeset osam pesama i podeljena je na osam „poglavlja“. Neposredno pred prvo, pesnik se, ispisujući u vidu mota Raičkovićev stih „Nemeti ili opet pevati“, zamislio nad pruženom mu dilemom, dramatizujući je, uvlačeći tako, hteo ne hteo, i samog čitaoca u istu i, s druge strane, i istini za volju, problematizujući je en general. Što se tiče samog Hamovića, pošto smo dva puta pročitali knjigu, mi, da smo bili na njegovom mestu, i znajući unapred sa kojom vrstom pesničkih sposobnosti raspolažemo (svaki pesnik to zna, nema potrebe da se njegovo tobožnje „neznanje“ mistifikuje) - odustali bismo i „duboko“ nemeli. Pošto je kod Hamovića njegov žar da peva bio veći od njegovih sposobnosti, pa je, verovatno stoga, delo toga nepomućenog htenja bilo i objavljeno (i to u istoj izdavačkoj kući u kojoj je lirik kao urednik zaposlen) i nagrađeno, evo nekoliko primera koji ilustruju kako je ono što je liričar imao da kaže ispevano. Ovoga puta, dakle, ne razmatramo „šta“ ili „o čemu“ pesnik peva, nego „kako“. U tom smislu navešćemo celu pesmu pod naslovom „Trački pevač“: „Vedri. To ženik-pevač bi da spasi / Nereči donje. Rubne i osnovne / Povesti piše. Bezrazložno. Glasi / Da dejstva manjka. Zemlje blagoslovne / Naselja tek nude, japije tajne, / Nacrt svetao. Pleni taj. A plenom / Decu veseli. Celiva pokajne / I one što bi ma šta bezazleno“. Ilustracije u broju: Nikola Korać Valja nam, dakle, razabrati šta-je-šta u ispevanom kliktaju i njegovoj „poruci“. Subjekt radnje, izvesni „ženik-pevač“, pošto (se) negde „vedri“ hteo bi da „spasi nereči donje“. U ovako strukturisanoj i relativno kratkoj pesmi, kojoj je od strane pesnika sugerisano da treba da sadrži i melodiju i ritam i misao i radnju i poruku, sve istovremeno, i koja do kraja i konsekventno ne ide tragom uzora za kojim se povodi (reč je, dakako, o pesniku Nastasijeviću kao „uzoru“), sudar reči je u tolikoj meri prenapregnut da puca: po šavovima sintakse, po šavovima semantičkim, po šavovima i najdalje sugerisanog smisla. I, dakako, po liniji neubedljive drhtavice kojoj je izvor i uvir - prenemaganje! Ovo poslednje rezultat je nedostatka motivacije u pesmi, pod kojom podrazumevamo postupak koji „podaruje verodostojnost nekom motivu u pesmi, iskazu, instanci ili reči“. Hamović, naime, nije dosledan sebi. S jedne strane, on u ovoj pesmi nije melodičar, a sa druge strane, ne pokazuje ni trunku jezičke skepse, one misaone skepse koju je naveo u svom motu. On ne nêmi i istovremeno ne ume da izadje na kraj sa zadatkom koga je sebi postavio. Jezička skepsa i jezička mistika kod valjanih pesnika jedna drugu ne isključuju, već u pesmi grade polje napetosti. Kod onih drugih, manje sposobnih, jezička skepsa ostaje neobrađeno polje, dok „jezička mistika“ tada zauzme ceo prostor knjige, gušeći je. U Hamovićevoj knjizi, usled prenapregnutosti označitelja (radije bismo rekli: pukog nizanja reči) ukazivanje (na pesnički način „ukazivanje“) da je jedna reč u pesmi zaista motivisana drugom u potpunosti izostaje. Primera radi, pitamo se zašto „ženikpevač“ ne bi da „spasi“ „nereči gornje“, nego baš „nereči donje“? Ne vidimo da razlog leži u melodijskoj liniji stiha, niti onog prethodnog, koliko ni onog potonjeg. Kakva bi razlika bila da je pesnik upotrebio reč „gornje“ umesto „donje“? Nikakva! Pesnik to može, naravno, da naknadno objasni (pošto, eto, upravo to nismo bili u stanju da „razumemo“), ali nama treba pesničko objašnjenje, tačnije, potrebno nam je da „vidimo“, da „opipamo“ fiat koji pokreće pesnika i kazuje mu da je to „potez“ koji može biti samo takav i nikako drugačiji. Zašto „ženik-pevač“ „povesti“ piše „bezrazložno“? Stoga, velimo, što je bilo potrebno radnju subjekta, „ženika-pevača“, naprasno mistifikovati i na taj način čitaoca prevesti „žednog preko vode“. Reč „bezrazložno“ sugeriše dramatiku nekakve sudbinske neodređenosti, nečega „hitnutog u ništa“ i tobože palog-sa-neba. O besmislici stihova „Zemlje blagoslovne / Naselja tek nude, japije tajne, / Nacrt svetao“ ne treba ni govoriti. Reč je o pukoj mistifikaciji zaumnog stihovanja, kojoj je izvor pesnikova nemoć da kaže ono što je „hteo“ reći. Pesnička sposobnost u pesmi stvar je ogledala i nikada ne ide dalje od talenta koga joj je hitnuo pesnik. KOLEBANJA IZMEĐU NIČEGA I NIČEGA Postavimo načelno pitanje: kome je u dvadeset prvom veku potrebno ovakvo pesmovanje? Čime je motivisano vraćanje prethodnim načinima pevanja? Okruženjem, miljeom, povešću? Kakav god odgovor bio, na sve te okolnosti mogu da se potraže drugačiji postupci pesmovanja. Ili prosto, kao ovoga puta, može se rizikovati i biti označen pesnikom druge i treće ruke. BLAŽENI JE BIO VIŠE NEGO LOŠ PESNIK, ALI ZAHVALJUJUĆI OVOME ŠTO JE "NASLEDNIK" STVORIO, BLAŽENOPOČIVŠI NA NEBESIMA MOŽE DA SOBOM BUDE ZADOVOLJAN. DANAS U SRBIJI IMA BAR PAR STOTINA PESNIKA KOJI SU SA SVOJIM OVEJANIM I SROČENIM LUDOSTIMA GORI I OD SAMOG O(T)CA "NAŠEG SABRANOGA" Mi nismo ljubitelji pokazivanja „primera“ iz nečije poezije na prostoru koji je nužno ograničen. Jer obično se javi „oštećeni“ s prigovorom da izabranom primeru nedostaje „kontekst“. Stoga ćemo ponovo navesti jednu celu pesmu. Ista je, dakako, deo jednog ciklusa, potom deo jedne knjige, pa deo beogradske poezije XXI veka, te deo srpske poezije istog veka, balkanske, evropske i, naravno, svetske. To je formalno tako, ali ovo je pesma Dragana Hamovića i on, uzimajući na sebe odeždu jednog srednjevekovnog pojca, hoće, sudeći po naslovu pesme, da peva o Nikolaju (Velimiroviću). Takve se pesme dugo nisu „smele“ pevati, pa ih stoga nismo ni imali, osim kada se u dalekoj Americi neka dobra pesnička duša setila Blaženoga i, sposobna koliko već jeste, zapevala. Sličnih pesama i istih „umetničkih“ dometa načitali smo se i davnih sedamdesetih godina u raznim novinama srpskog otadžbinskog fronta publikovanih u Nemačkoj. Danas, u „oslobođenoj Srbiji“, takve pesme možemo da pišemo i čitamo slobodno, a pesnik ne rizikuje ništa. Hamovićeva pesma glasi: „Onaj što uporno pomaže ploviti / Zbiru potomaka po žitejskom moru, / Nakrcan strpljenjem, otac plahoviti / Plamsa u svačijem pregoru i sporu. // Otac naš, sabrani, od kavge ne preza / Ispred ovejanih, sročenih ludosti. / Polaznik je mnoštva sirotih trpeza, / Za svaku zasedne i prisno se gosti. // Oče sveti, čest smo molitvenih sila / Kojim svedoči se i pečati pismo. / Ti nas otelovi, u tebe se zbila / Vojska nas čestica, slabih, što molismo“. Šta reći o ovoj besmislici? Blaženi je bio više nego loš pesnik, ali zahvaljujući ovome što je „naslednik“ stvorio, Blaženopočivši na nebesima može da sobom bude zadovoljan. Danas u Srbiji ima bar par stotina pesnika koji su sa svojim ovejanim i sročenim ludostima gori i od samog O(t)ca „našeg sabranoga“. Neimenovani Recenzent/Recenzentkinja povodom Hamovićeve zbirke piše da je u zbirci povučen „znak dublje jednakosti između poetike i egzistencije“. Posred kratke recenzije. Tako, iznebuha. Autoru ova izjava može nešto da znači, za čitaoca je bez značaja i, dobre ili loše volje, u „izjavu“ može samo da „blene“, a Recenzenta „nadahnuće“ nije koštalo ništa. Stoga ćemo čitaoca navedene pesme sada pustiti da pliva između dveju obala: „poetike“ i „egzistencije“. Možda će imati volju da u Recenzentovu misao zaroni i da negde „dublje“, u samoj pesmi pesnika, pronađe rečeni znak jednakosti. Ako toga nema u ovoj pesmi, može da ga bude u nekoj drugoj, ili će ga pronaći tek na nivou cele zbirke kada je pročita. I mi nismo gubili nadu da ćemo navedenu vezu pronaći, verujući Recenzentu na reč (ili Recenzentkinji, ne bi nas čudilo da je navedenu „misao“ sročila izvesna „kritičarka“). Nismo je pronašli i zbog toga nismo zažalili. Nismo se prvi put razočarali u velike reči. Imajući u vidu da je molitveni ton Hamoviću možda oduvek, a možda odnedavno blizak, slobodni smo da tim srećnim povodom navedemo jednu nenaslovljenu pesmu Tomasa Bernharda iz ciklusa In hora mortis napisanog pre pedesetak godina: „Divlje raste cvet moga gneva / i svako vidi trn / u nebo zariven / pa iz sunca moga kaplje krv / raste cvet moje gorčine / iz trave / koja pere mi stopala / moj hleb / o Gospode / tašti cvet / što guši se u točku noći / cvet moje pšenice Gospode / cvet duše moje / Gospode prezri mene / bolestan od toga sam cveta / što crven cveta mi u mozgu / iznad moje patnje“. Da li je „razlika“ Hamović - Bernhard uočljiva? U našega pesnika prenemaganje, provale napadnih pojmova bez čvrstine (videti, dodatno, pesmu „Zaista“), arhaični izrazi poput jezika kakvog bačvanskog „pope“. Pesma izatkana od jasnih ideja, srećno povezanih misli... ? Kome bude stalo, može da proveri. U tom smislu, genijalnost bi se mogla, imajući u vidu navedeno, priznati već prvom prolazniku na ulici. U drugoga, Tomasa Bernharda, jednostavnost, slobodan stih i - uočljiva veza između pesme i egzistencije. Tačno ono čega kod Hamovića nema, a Recenzent/Recenzentkinja Popustljivog i Dobrostivog Srca veli da ima. Tomas Bernhard, bolestan gotovo celog života, nezaposlen, posvađan sa državom (Austrijanci ni danas ne mogu da ga smisle) piše jedan značajan ciklus pesama, ne manje vredan od Rilkeovih Elegija. Hamović, zaposlen, u sjajnom odnosu sa državom Srbijom, piše pesmu „Srbija sušta“ u kojoj izranjaju motivi onoga što čitalac o „nama“ može da čuje za svakim kafanskim stolom: o Srbiji preseljenoj na nebo. (Uzgred: posle pesme „Srbija sušta“ autor može da očekuje i druga razumevanja od strane društva kome pripada. Ali, stoga, Oskaru Daviču, tvorcu najlepše pesme o Srbiji, preti zaborav. Zašto? Bio je „komunjara“!) SAV PREDAN UČENOM HODOČAŠĆU I ŽRTVOVANJU ZA OTADŽBINU ... U svemu - šta se može reći o Matičnoj knjizi Dragana Hamovića? Reč je o pokušaju da se stvori poezija i unutar toga pokušaja vidljive su sociološke i istorijske naznake, te signali puke autorove politike, politike književnika (sociološka strana autorove knjige), korišćenje simbola unutar književnog polja, trčanje kroz vezani stih (način ostvarenja pokušaja), tobožnja i posve neprofilisana potraga za nejasnim Šta (tema pokušaja), neznalačko korišćenje mitskih tema, second hand pesničke prozodije, konstrukcijâ puno, pesničke neuverljivosti puno, prenemaganjâ puno (pesničko umeće) - to je facit jednoga truda koji se, istini za volju, gledano kroz prizmu društvene strategije autora kao javne osobe isplatio. I takođe, kasnije, ista iznuravanja i vrtoglavice još jednom, i nekad, biće mu isplaćene. Jedna objavljena knjiga više (nakon deset godina niko neće pitati „a šta je to bilo?“), jedno, sudeći po opremi knjige, strogo davanje na znanje da se „i mi bavimo poezijom“ i da smo „tu“, dokaz o kontinuitetu rada „u književnosti“, priznanje za jalovost (ova se priznanja, sabrana, posle pretvaraju u titulu „radnik od nacionalnog značaja“) i konačno, ali ne beznačajno, signal: „Otadžbino, računaj na mene“. Ovaj poslednji signal, kada je reč o poeziju kakvu Hamović piše, okuplja na jedno mesto sve ostale koje pesnik pojedinac emituje svojoj zajednici. Zajednica je tu da to vidi. Ona je videla. To što ja u proizvodu nisam video kviditet i, s tim u vezi, neophodnost i opravdanje da „proizvod“ postoji (umetnost pravo da „postoji“ otkupljuje umetničkom vrednošću dela) - to je bez značaja. Video je, blagovremeno, ko je trebalo da vidi. Time je ponor jalovosti bio prevaziđen. Spisateljski „heroji“ i inače uvek nastaju kada kritika propusti priliku da se suoči i sa inercijama duha i sa sobom. Što se pak samih „heroja“ tiče, njihovo šarlatansko prepuštanje greškama talenta koje „omogućuju življenje“ i „zanosi pesnika“ neretko su, kod istih, uspešno spojeni, uglavnom na račun ciničnog raison d’ être koji govori: biti skroman i dostojanstven u svojim stremljenjima - besmisleno je. Mnogo je sigurnije biti ono-što-smo. I još nešto. Svojevremeno je Hobs rekao da su „istinito i lažno karakteristike govora, a ne stvari“. U tom smislu, kada, Hamović ili neko drugi zasluži književnu nagradu, onda to zavisi od formi potvrđivanja koje su ustanovljene u javnom/institucionalnom diskursu, a ne od nekakvih vrednosti njegove poezije po sebi. Književne vrednosti su, dakle, „uslovljene“ vladajućim društvenim miljeom, njegovim ambicijama i frustracijama. I obrnuto, pesnik, ukoliko to hoće, može da imitira poželjan diskurs, poželjan trend. Mnogi pesnici iz komoditeta to rado čine. Međutim, estetski sud, ukoliko nije fingiran, nije i ne može biti uslovljen institucionalizovanim diskursom; on bira svoje puteve vrednovanja, koji su često posve apartni. Mi smo se u našem radu rukovodili ovom drugom mogućnošću. Stoga smo bili u prilici da, uopšteno govoreći, ne podržimo autorov „jezik“, budući da smo zaključili da je isti odveć institucionalizovan i odveć užlebljen u istorijski kontekst. Taj kontekst je tražio takve pesnike kakav je Hamović. I - dobio ih je. Ali poezija sa time nema ništa (Pročitajte Integralnu verziju teksta u rubrici Javni radovi)  BETON BR.52  DANAS, Utorak 19. avgust 2008.   Piše: Nemanja Mitrović THOMPSONOV POVIJESNI NAUK                     Sud koji je osudio Dinka Šakića osudio je Hrvatsku i hrvatski narod. Ako je Dinko i učinio nešto što nije bilo u skladu sa božjim zakonom, sigurni smo da mu je Bog sve oprostio. pater Vjekoslav Lasić     LEŽERNI TRETMAN Po dolasku u Makarsku, krajem jula 2008, u novinama sam zatekao zanimljivu polemiku oko lika i dela Marka Perkovića Thompsona, koja je trajala tokom čitavog mog boravka u Hrvatskoj, a njen neposredan uzrok bila je zabrana pevačevog koncerta koji je trebalo da se održi 25. jula u Umagu. Na jednoj strani našli su se oni koji Thompsonovu „domoljubivu glazbu“ smatraju zaštitnim znakom hrvatskog nacionalnog bića. Po njima, Thompsonovo izraženo domoljublje i ljubav prema crkvi predstavljaju neoprostiv greh za zagovornike kvazinacionalnih vrednosti i jedini su razlog zabrane njegovog koncerta. Slaven Letica zastupa jedno čudno stanovište. On ne vidi nikakav problem u Thompsonovim nastupima i smatra „da se koncert Thompsona treba tretirati ležerno, jer on živi od pjevanja te ima publiku koja će mu doći na koncert i platiti kartu. Zato mislim da je svaki oblik depolitizacije ovog događaja zapravo u interesu grada Makarske. Jer vraćanje u povijest, u Drugi svjetski rat, što u poslednje vreme rade Damir Kajin ili Stjepan Mesić, po mom je mišljenju iracionalno. Zbog svega toga ne vidim smisla dodatnoj politizaciji Marka Perković a Thompsona i njegovog dolaska u Makarsku“ (Makarska hronika, 5.8.). Na suprotnoj strani nalaze se Boris Miletić (IDS), gradonačelnik Pule, koji je na zahtev Thompsona da krajem avgusta zapeva u Areni kratko odgovorio: „Thompson nema što tražiti u Puli“, kao i Denis Martinčić, predsednik Gradskog vijeća i šef SDP-a Pule: „Thompson koristi politiku u svojim pjesmama, s poznatom pozadinom koja širi mržnju“ (Jutarnji list, 1.8). Trenutno najžešći borac protiv Thompsonovog   Cenovnik ratno-radne koncertne opreme   Karta za koncert......................................... 80 kuna Thompson majica.......................................... 50 kuna Lančići.......................................... 20 kuna Majice (crne i bele) sa likom Gotovine...................... 50 kuna Zastavice sa likom Gotovine...................... 15 kuna Šalovi............................................ 50 kuna Thompson kapa (crna)............................................ 50 kuna Thompson DVD.............................................. 100 kuna Thompson MP3 diskografija................................. 50 kuna     pojavljivanja u Istri je svakako Damir Kajin, saborski zastupnik i potpredsednik IDS-a, koji je i najoštrije reagovao: „Onaj koji je dočekao Bušića nema što tražiti u Istri. Neka se prvo u Čavoglavama ogradi od ustaštva, pa neka onda dođe u Istru.“ (Jutarnji list, 1.8.) Negde na sredini nalazi se Ivo Banac, predsednik Hrvatskog helsinškog odbora, koji tvrdi kako potez grada Umaga predstavlja kršenje temeljnih ljudskih prava Marka Perkovića i dodaje: „Ovakvim nesmotrenim intervencijama, od Thompsona se, na neki način, pravi mučenik. Daje mu se prostor koji mu ne bi smeo pripadati i stvara se mogućnost da ga se prikaže u nezasluženom svjetlu“. (Makarska hronika, 29.7 i 5.8.) DOMOLJUBNA ZABAVA ZA CIJELU OBITELJ Kada sam video da Thompson, trenutno bez pogovora najveća muzička zvezda u Hrvatskoj i „braniteljska glazbena ikona“, dolazi u Makarsku, shvatio sam da je to prilika koju ne treba propustiti. Našao sam se na tribinama Gradskog stadiona. Oko devet sati uveče mesto je već bilo solidno popunjeno - na centralnom delu tribine više nije bilo slobodnih stolica. Mesto sam pronašao na tribini desno od glavne bine, koja je nudila dobar pregled dešavanja. Kako je vreme prolazilo stadion se polako punio, a Thompsonovi obožavaoci su, dok je na razglasu išao Iron Maiden, vreme prekraćivali skandirajući, sada već standardne parole: „Srbe na vrbe!“ i „U boj! U boj! Za narod svoj!“ Svirka je krenula oko pola deset i mislim da joj je prisustvovalo otprilike 3.500 ljudi. Procene Makarske hronike kreću se oko slične cifre, dok Makarsko primorje i Slobodna Dalmacija navode cifru od 5.000 duša. Okupila se publika različitih godišta, najviše je bilo mladog sveta (što i nije neko iznenađenje), ali i dosta porodica sa malom decom. Osluškujući razgovore koji su se vodili, razabrao sam da su mesto na tribinama pokušavale da pronađu tri generacije jedne iste porodice. To me vodi zaključku da su Thompsonovi koncerti u Hrvatskoj 21. veka postali ono što su u periodu mog detinjstva, tokom osamdesetih godina 20. veka, bili koncerti Đorđa Balaševića. Kod Thompsona, u pitanju je predstava koja sjedinjuje ljude sa sličnim političkim stavom i zato bi se najkraće mogla opisati kao „domoljubna zabava za cijelu obitelj“. Međutim, ovaj opis implicira i jedno veoma važno pitanje: Kakva je priroda tog „domoljublja“ koje ujedinjuje pripadnike različitih generacija? Da bih došao do nekog odgovora na ovo ključno pitanje, krenuću zaobilaznim putem, preko opisa šta se na koncertu događalo. Thompson je svirku otvorio pesmom „Početak“ sa svog poslednjeg albuma iz 2006. Bilo jednom u Hrvatskoj: „I od tada čovjek vara Boga/ Na sve strane ratovi i droga/ Kao da je Zemlja izgubljeni svijet./ Svađaju se narodi i rase/ I proroci razni zaluđuju mase/ Djeca, vjera, tijelo, prodaje se sve...“ Po završetku prve pesme došao je na red pozdrav publici: „Hvaljen Isus i Marija! Dobra večer hrvatski narode!“. Pri kraju druge pesme „Dolazak Hrvata“ („Dajte mi komad zemlje svete/ Zemlja je i mati i dijete/ Ljubi svoju zemlju na njoj ti sagradi dom/ I brani je krvlju svojom/ Povezan si s njom.“) usledilo je, već tradicionalno, zabijanje mača u spužvu koja bi trebalo da liči na kamen i poziv publici na dostojanstveno ponašanje „kako bi demantirali provokacije onih koji kažu da smo mi ono što oni kažu. Ne mogu nam boljševici oprostiti što volimo Boga i Domovinu“. Na sve to publika odgovara: „Zovi samo, samo zovi, svi će sokolovi za te život dati.“ Najveći broj govora između pesama Thompson je koristio za razračunavanje sa onima koji ga kritikuju, a posvetio im je i „Ne varaj me s golubom u rukama“ i „Neka ni’ko ne dira u moj mali dio svemira“ („Napadaju ta sluganska pera/ K’o da oni branili su sela/ Miševi/ Iz rupa izišli./ Eh, kako im se povampire lica/ Kad se vije naša šahovnica/ Sveta zastava.../ Domoljublje prozvali fašizam/ Tako brane njihov komunizam/ Prozirna demagogija...“). Našlo se mesta i za pozdrav „hrvatskim herojima“ Anti Gotovini (optuženom za ratne zločine) i Mirku Norcu (osuđenom za ratne zločine), kao i za porodični ciklus u obliku pesama „Moj dida i ja“ i „Sine moj“. Koncert se sve vreme odvijao u istom ritmu, kome bi najbolje odgovarala odrednica „domoljubni hard-rok“ i koji, po svojoj klišetiziranosti i patriotskom patosu, najviše liči na radove Riblje čorbe. Iz tih razloga, kao i zbog Thompsonovog konstantnog variranja iste teme, ljubavi prema domovini, posle izvesnog vremena počeo sam opasno da se dosađujem. NOVA LOZA THOMPSONOVA Međutim, poslednji segment je pokazao da Thompson nije tako naivan kako se može učiniti na prvi pogled, kao i to da ima još jednog keca u rukavu za podgrevanje atmosfere. Izostali su veliki hitovi „Jasenovac i Gradiška stara“ i „Evo zore, evo dana“, ali je Thompson to nadoknadio kada je posle pesme „Li jepa li si“, u kojoj je   Thompson u očima javnosti    Kao gradonačelniku Pule, koja je utemeljena na vrijednostima antifašizma i multikulturalnosti, nije mi prihvatljivo veličanje ustaštva, ksenofobije, nacionalizma i netolerancije prema nacionalnima manjinama. Od svega toga, Thompson se nikada nije jasno i nedvosmisleno ogradio. Boris Miletić, gradonačelnik Pule (Slobodna Dalmacija, 7.8.)   Sramotno je da ta pjesma „Bojna Čavoglave“ nije dobrodošla u nekim dijelovima Hrvatske i s ovoga mjesta poručujem da je „Bojna Čavoglave“ u Osijek dobrodošla. Ako ne prije, onda se nagodinu nadam proslaviti pobjedu velikim koncertom, koji će završiti upravo tom pjesmom. Gordan Matković, gradonačelnik Osijeka (Slobodna Dalmacija, 7.8.)   Mesić ne želi Thompsona u Istri, hrvatske branitelje se ponižava i omalovažava. Mesić i Kajin žele Brenu u Areni, a ja vam jamčim: ako zabrane Thompsona u Areni, kupit ću zemljište u Puli i napraviti najveći svjetski koncert kojem će prisustvovati 200 000 ljudi. Dovest ćemo branitelje iz cijele Hrvatske u Pulu, pa da onda vidimo Mesića. Mesiću, sudit ćemo ti za veleizdaju. Ljubo Ćesić Rojs, general u penziji (Jutarnji list, 8.8.)  Može Rojs kupiti zemljište, samo neka vodi računa da ne ostane bez susjeda koji do Thompsona u Puli drže koliko i do Rojsa... Kad sam izjavio da iza Thompsonova koncerta u Puli stoji vrh HDZ-a jer želi destabilizirati Istru, bio sam „šampion gluposti“ (po Sanaderu), a nakon dva dana je HDZ Žminja pozvao Thompsona na koncert u kolovozu. Takva politika nije prošla 90-ih pa neće ni 2008. Damir Kajin, potpredsednik IDS-a (Jutarnji list, 8.8.)  Nema sumnje da je taj čovjek propagator ustaštva, ne samo zbog notornog poziva „Za dom spremni“, nego i zbog niza drugih pjesama. Jedna mu pesma ima naslov „Na ljutu ranu ljutu travu“, a to je bila Pavelićeva dosjetka kojom je najavio genocid nad Srbima 1941. godine. Druga pjesma spominje ustašku košulju koju mu je ostavio djed, a on je sada čuva za sina. U pjesmi „Moj Ivane“ spominje „Kupreške junake“, pri čemu se referira na Crnu legiju, koja je 1942. obranila Kupres od partizana, ali tih godina počinila brojne zločine nad srpskim civilima. U pjesmi „Lijepa li si“ podilazi secesionističkim željama hercegovačkih Hrvata (stih „Herceg-Bosno, srce ponosno“), a u „Anici, kninskoj kraljici“ direktno poziva na nasilje stihom „zapalit ću Krajinu do Knina“... Ivo Goldstein, istoričar (Slobodna Dalmacija, 9.8.) spojio pesnički talenat dostojan osnovca koji se upisuje drugarici u spomenar („Kad Neretva k moru krene/ Ti se onda sjeti mene...“) sa težnjom za teritorijalno proširenje Hrvatske („Herceg-Bosno, srce ponosno“), usledio još jedan govor: „Neka boljševici govore to što uvijek govore, ali mi to ne prihvaćamo. ‘Za dom spremni’ je povijesni i domoljubni pozdrav i mi smo 1991. godine bili za dom spremni, danas je 2008. godina i mi smo i danas za dom spremni.“ Tako je Thompson najavio svoju, za sada, najpoznatiju pesmu, „Bojna Čavoglave“. Na njegov uzvik: „Za dom!“, kojim pomenuta pesma počinje, publika je ustala sa svojih sedišta i uglas odgovorila: „Spremni!“. „Geni kameni“ („Loša bila 45-ta/ Rasula nas preko svijeta/ A sad nova loza raste/ Vratile se kući laste/ Plave krvi, bijelog lica/ Rađaju se nova dica...“) zadržali su publiku na nogama, a potom je dvosatni nastup priveden kraju mirnijom „Vilom Grabovčevom“. Thompsonov govor, pozdrav „Za dom spremni“ i reakcija publike sadrže ključ za razumevanje „domoljublja“ kojim su Perkovićevi koncerti nabijeni. Thompson je potpuno u pravu, pomenuti pozdrav je svakako „povijesni“ i povezan je sa najcrnjom stranicom hrvatske istorije - Pavelićevom NDH. Zato napadi na ovog pevača, koji izdaje za Croatia records, najveću izdavačku kuću u Hrvatskoj, i čije koncerte prenosi državna televizija, jesu napadi na ono domoljublje sa izrazito ustaškim prizvukom. Pitanje za Ivu Banca, branitelja Thompsonovih građanskih prava, glasi: Da li propagiranje ustaštva potpada pod slobodu govora ili pod Krivični zakon? Zato je veoma interesantna izjava Jadranke Kosor (HDZ), potpredsednice Sanaderove vlade, verovatno izrečena povodom otkrića kako su učenici četvrtog razreda ekonomske škole „Fra Andrija Kačić Miošić“ u Makarskoj za godišnjak pozirali sa kukastim krstovima: „Djecu bi u školama trebalo naučiti što je u ustaštvu bilo loše, pogrešno i štetno, i to upravo za hrvatski narod“ (Jutarnji list, 25. 7). Lepo rečeno, ali trebalo bi videti kako to funkcioniše u praksi. LEKCIJE IZ JASENOVCA I GRADIŠKE STARE Gradonačelnici različitih hrvatskih gradova iz stranke Jadranke Kosor, prema anketi Globusa, nemaju ništa protiv toga da Thompson svira u njihovom gradu - što znači da bi klinci posle časova na kojima bi učili „što je u ustaštvu bilo loše, pogrešno i štetno“ uveče mogli da produže na „domoljubnu zabavu za cijelu obitelj“ i da, zajedno sa svojim roditeljima, bakama i dekama (možda i profesorima?) tamo uzvikuju ustaške pozdrave. Mogućnosti se ovim ne iscrpljuju. Posle lekcije o zločinima u Jasenovcu, učenici su mogli posetiti i sahranu zapovednika ovog logora, Dinka Šakića. On je na nebo otišao u ustaškoj uniformi, ispraćen kao „ponos svakog Hrvata“, a potom mu je pater Franić za svaki slučaj oprostio grehe, ako ih je uopšte i bilo. Hrvatska je na Šakićevu sahranu reagovala tek nakon pisma Efraima Zuroffa iz Jerusalima, dok dominikanci, red kome Franić pripada tvrde kako on može biti kažnjen „jedino u slučaju hereze“, u koju ustaštvo očigledno ne spada. Ovakva reakcija ne iznenađuje, s obzirom na to da je sveštenstvo čest i rado viđen gost na Thompsonovim koncertima, a pevač je iskoristio i nastup u Makarskoj da pozdravi svoje goste, makarske sveštenike i časne sestre. Ako bi učenicima odlazak u crkvu bio previše dosadan, onda bi sa Thompsonom mogli otići na doček Zvonka Bušića, povratnika iz Amerike, odgovornog za otmicu aviona i smrt policajca. Treba li pomenuti da je HRT ovog osuđenog teroristu predstavila kao borca za nezavisnost Hrvatske? * Thompsonov tradicionalni koncert u Čavoglavama povodom Dana pobjede i domovinske zahvalnosti ove godine je, po Jutarnjem listu posetilo 70.000, a po proceni Slobodne Dalmacije i HRT-a oko 100.000 ljudi. Mrak je moje svijetlo i moja tama Ratko Jeromela (HDZ), načelnik opštine Žbinj, dogovorio je sa Thompsonom i njegovim menadžerom Zdravkom Barišićem održavanje koncerta u ovom mestu, čime bi se „Bojna Čavoglave“ začula u Istri, ali se pevač brzo predomislio i otkazao nastup uz objašnjenje da turneju po istarskim gradovima može započeti samo iz pulske Arene i ni sa jednog drugog mesta  BETON BR.51  DANAS, Utorak 5. avgust 2008.   Piše: Branislav Jakovljević Δ. Δ. Δ.     PESMA ILI POTPIS? Ranih devedesetih, Sonja Karadžić, guzonjina kći, izdala je album na kome je njeno ime ispisano prepoznatljivim slogom poznatog japanskog proizvođača elektronske robe: SONYA. Ova igra asocijacija između ličnog i korporacijskog imena jasno je uočljiva u dizajnu lične karte Dragana Davida Dabića, na kojoj početna slova imena imaju oblik trougla, odnosno znaka delta, koji je poznat svakom stanovniku Srbije koji je imao ikakva posla u bankama. Vizit karta je pre svega poruka, odnosno predstava. Ona se nikada ne podudara sa ličnošću koju predstavlja: dolazi ili prerano ili prekasno (po-d-setnica ili najavljuje posetioca ili podseća na posetu); obećava ili previše ili premalo. Problem sa porukama je u tome što, kao i svaki označitelj, one sa drugim označiteljima uspostavljaju veze koje mogu biti željene i neželjene, predvidljive i nepredvidljive. Posetnica nije samo poruka, već i ispovest, odnosno povest. Uz to, ne treba zaboraviti da se ovde radi o vizitki jednog pesnika. A kako je ovo književnik koji drži do sebe, takođe ne treba smetnuti s uma da u eri posle Schwittersa i Duchampa svaki iskaz pesnika nosi izvesnu poetsku vrednost. Tako, one tri delte nisu nužno samo inicijali, već se mogu posmatrati kao umetnički i pesnički iskaz, neka vrsta hibrida između haikua i vizualne poezije iz pera majstora ajurvede, joge i ci conga. Ako je malo bliže osmotrimo, ova pesma-slika, odnosno pesma-autoportret i pesma-ispovest pruža začuđujuće koherentnu i velikim delom zapostavljenu sliku geneze novog srpskog nacionalizma. Bizarnost Radovana Karadžića nije se sastojala u krinki iza koje se krio: u socijalnim naočarima, u dobro poznatoj kosmatosti koja je dostigla nove dužine, u rolkama i džemperima koji ističu ranjiv starački trbuščić, pa čak ni u pseudonimičnom prezimenu, koje je u trenutku iznedrilo niz varijacija kao što su dr Daba ili hromi Daba. Prvi deo njegovog alijasa mnogo je običniji od drugog. Zapravo, Dragan zvuči toliko obično da je Karadžić prosto morao da doda još jedno, manje obično ime: David. Ali ma kako se trudio, David ne može da potisne Dragana. Ovaj najneupadljiviji deo Karadžićevog lažnog identiteta zapravo je najrečitiji. MESIJA Ovo obično ime prvi put je uzdrmalo javnost SFR Jugoslavije ranih osamdesetih, u vreme tektonskih pomeranja na političkoj, kulturnoj i, kako se ispostavilo, duhovnoj mapi ondašnje Jugoslavije. Svega POSLEDNJI DRAGAN SE POJAVLJUJE KAO SUMA PRETHODNA DVA. U NJEMU SU SE STOPILI ISCELITELJ I SILOVATELJ, NADRI-LEKAR I NADRI-DRŽAVNIK, DUHOVNIK I BOJOVNIK. A REPUBLIKA SRBIJA PRETVORILA SE U NEŠTO KAO SRPSKA AUTONOMNA OBLAST VELIKI MOKRI LUG godinu dana posle Titove smrti, u hercegovačkom kršu javila se Gospa, a tri godine posle nje u Velikom Mokrom Lugu javio se Dragan. Tačnije rečeno, izvesni Dragan Marjanović proglasio je sebe za iscelitelja i čudotvorca. Ako su pastiri iz Hercegovine bili vidioci, onda je Dragan bio slušalac: svakog radnog dana, tačno u 8 i jedanaest minuta a subotom sat kasnije, javljao mu se glas koji ga je upućivao u tajne isceljenja. U zimu i rano proleće 1985. godine, obično ime Dragan počelo je šapatom da se širi južnim predgrađima Beograda i da time stiče neku vrstu mistične harizme. (To je proces koji će se već nekoliko meseci kasnije ponoviti sa jednim drugim sasvim običnim imenom.) Čini se da niko, sem supovaca i novinara, nije pridavao važnost Draganovom prezimenu. U svesti sujevernih, ovo ime bilo se nepogrešivo odnosilo na mršavog i nekako posivelog čoveka duge prosede kose, odevenog u čudan crveno-beli kostim. Dragan se izjašnjavao kao nezaposleni dizajner, i tvrdio je da je upućen u energetiku boja. Isceljenja je vršio u sobi ofarbanoj pola u belo a pola u crveno, nosio košulju čija je leva polovina bila bela a desna crvena, prsluk okićen lancima i amajlijama, i crvene cipele. Iz današnje perspektive, čudotvorac iz Velikog Mokrog Luga izgledao kao daleka prethodnica armije bioenergetičara, iscelitelja, belih magova, gurua, stručnjaka za ezoteriju, proroka, nadri-duhovnika, pogađača, fakira i zvezdočataca koji će eventualno steći polu-legitiman status pod okriljem takozvane alternativne medicine. Ali, on je prethodio i drugim, mnogo pogubnijim pojavama. Kao i vidioci iz Međugorja, Dragan je bez svog znanja i namere učestvovao u masovnoj promeni predznaka ispred okupljanja koja nisu organizovale ili kontrolisale državne institucije. Skupove demonstranata smenili su skupovi obožavatelja. Tih meseci u Velikom Mokrom Lugu počele su da se okupljaju hiljade nesrećnika i radoznalaca, samo da bi videli Dragana. Sasvim je moguće da se tu radilo o najvećim spontanim okupljanjima koja su se u tim krajevima desila u prehodnih nekoliko decenija. Glavna ličnost fenomena Dragan nije bio samozvanac koji se batrga i posrće po strnjikama krajnjih periferija velegrada, već gomile koje on privlači. Antibirokratska revolucija kao i sve što je iz nje proizašlo, delom su potekli iz ovog duhovnog bespuća. Koliko se sećam, u magazinu Start objavljen je članak o Draganu sa njegovom fotografijom ispred crveno-belog hrama koji je počeo da gradi u nekom šumarku na obodu Beograda. Tada je bio na vrhuncu popularnosti i isceliteljskih moći. Ubrzo potom je uhapšen i osuđen na kraću zatvorsku kaznu, a onda je nestao, činilo se zauvek, pred naletom novog, mnogo moćnijeg mesije... KAPETAN ... ali ne zadugo. Ako je nestao jedan Dragan u crveno-beloj odeždi, pojavio se drugi u sivo-maslinastoj. Kao i onaj Dragan, i ovaj je bio sed i nekako siv. Kao kod onog, i kod ovog ime je izgleda bilo važnije od prezimena. Kao i onaj, i ovaj je bio okružen mistifikacijama, ali potpuno drugačije vrste. Ne koga je i kako čudotvorno iscelio, već kome je i kako čudotvorno došao glave. U leto i jesen 1991. godine, tokom Rasha’s Little Helper prvih meseci sukoba u Hrvatskoj, dnevne novine donosile su najpre ekskluzivne članke, pa onda čitave feljtone posvećene kapetanu Draganu; o njemu su objavljivane sociološke rasprave i stripovi za decu; njegov lik pojavljivao se na naslovnim stranama časopisa i u udarnim nedeljnim emisijama. Rečju, kapetan Dragan postao je glavni lik novoosnovane SAO Krajine. On se stopio sa njom da bi, bez obzira na njegovo povlačenje sa ratne scene, ostao neraskidivo vezan za ovaj i sve druge srpske entitete u Hrvatskoj i Bosni. što više izliže i istopi, ili iskrivi do neprepoznatljivosti, pre nego što, onako zbabljen, u Hagu ponovo izroni iz žbuna sedih vlasi iza kojih se krio poslednjih meseci svog odmetništva. Na čisto stvaralačkom planu, neveliki opus objavljen pod imenom Dragan David Dabić nemoguće je izdvojiti od prethodna dva spisateljska perioda Radovana Karadžića, pesničkog i državničkog. U isto vreme, on uspostavlja cezuru između njih i poglavlja u nastajanju, koje se sastoji od njegove odbrane Deveti mart, po Vukadinu Ako je u prethodnom slučaju Dragan (Marjanović) značajan samo kao jedna manifestacija podivljale duhovnosti, onda je u ovom slučaju Dragan (Vasiljković) bitan samo kao epitoma jedne podivljale ideje državnosti. U svom drugom javljanju Dragan prestaje da označava jednu sumanutu vrstu mesijanstva, i počinje da se odnosi na jedno isto tako sumanutu državnu tvorevinu, oličenu skraćenicom SAO. Gledane iz ovog ugla, Srpske autonomne oblasti u Hrvatskoj i Bosni nisu bile samo para-države, već i nadri-države. Ovi državoidi nisu bili samo nelegitimne, nego i izrazito iracionalne tvorevine. U politici, iracionalnost teži brzim racionalizacijama, koje po pravilu iziskuju ogromno nasilje. Ono što se često zaboravlja jeste da nasilje vezano za SAO nije samo fizičko, već i mentalno. Ako je stvaranje i održavanje raznih SAO zahtevalo grozno nasilje nad stanovništvom nesrpskog porekla, ono je takođe zahtevalo ogromno mentalno nasilje koje su sami Srbi činili nad sobom. SAO i sve ono što ona donosi trebalo je prihvatiti i misliti kao normalno. A SAO su bile sve sem normalne: to su bile zone nasilja, isprekidanih komunikacija, onesposobljenih institucija, urušene privrede, šverca ljudi i robe, svojevolje, bezakonja, pljačke, zločinačkih bandi, tajnih službi, milicija i paramilicija, dobrovoljaca i nasilnika, snajperista na odsustvu, kriminalaca svih formata, kao i običnih građana koji pokušavaju da opstanu u stanju opšte nesigurnosti. Projekat SAO nije bio projekat stvaranja novih srpskih država koje bi se eventualno ujedinile u Veliku Srbiju, već projekat olabavljivanja i zamagljivanja samog pojma granice. SAO nije samo teritorija, već čitavo jedno iskustvo. Ne iskustvo granice, već granično iskustvo kroz koje je jedan Dragan spremao pacijente za sledećeg Dragana. DOKTOR U ovoj genealogiji, poslednji Dragan se pojavljuje kao suma prethodna dva. U njemu su se stopili iscelitelj i silovatelj, nadrilekar i nadri-državnik, duhovnik i bojovnik. A Republika Srbija pretvorila se u nešto kao Srpska Autonomna Oblast Veliki Mokri Lug. Rezultat bi bio groteskan da nije jeziv. I, naravno, ma ko da je smislio Radovanovu krinku, groteskno je nadvladalo jezivo jer ljudima, gle čuda, najviše pažnje privlači ono što im je ispred nosa. Ispod brade, naočara i perčina Dragana Dabića sakrio se ne samo Radovan Karadžić, već i čitava grozomorna i još uvek nenapisana istorija SAO. Posle hapšenja, bizarni detalji množili su se kao slovo D u pseudonimu Doktor Dragan David Dabić. Maska je dala obilje materijala za skandalizacije i mistifikacije svake vrste, zatim za paranoju i nagađanje (povodom uloge Službe u ovom hapšenju složili su se najljući ideološki neprijatelji), za sprdnju i sažaljenje. Ali, iznad svega za instrumentalizaciju: vlast je iskoristila ovo hapšenje da popravi svoj međunarodni položaj, nacionalistička opozicija iskoristila ga je da se okomi na one koji su na vlasti, Haris Silajdžić da potkači Republiku Srpsku, a politički komentatori The New York Times-a da opomenu Sudan. (Kad je Karadžić u pitanju, instrumentalizacija ne datira od juče. Kada Dr D. David D. uporno ponavlja na svojoj web stranici da je „čovek najsavršeniji instrument“ ne govori li on, bar podsvesno, o prethodnim životima Radovana K?) Kao u Kafkinoj priči „Umetnik u gladovanju“, što je duže stajala ispred očiju posmatrača, asketska figura iza rešetaka sve je više nestajala. Poenta je, valjda, i bila u tome da se Radovan Karadžić   pred tribunalom u Hagu. Na prvi pogled, Karadžićeva Dela koja izdaje Međunarodni odbor za istinu o Radovanu Karadžiću, izgledaju kao zbirka dokumenata za kanonizaciju sveca: tu nema nijednog dokumenta, nijednog slovca koje ga na bilo koji način inkriminiše. Kad je reč o državnim delima, Karadžić je pisac bez greške. Urednici ovih Dela prave se da ne znaju da u politici nenapisano često nosi mnogo više težine nego ono što je napisano. Kod političara, za razliku od svetaca, u grehe i zločine računa se upravo ono što nisu uradili: recimo, što nisu sprečili bombardovanje gradova ili paušalno streljanje vojnika i civila. Ako su iole dosledni, Kapor & Co. posvetiće jedan tom Karadžićevih Dela tekstovima koje je objavljivao kao Dr Dragan. Strogo govoreći, Dr Dragan David Dabić nije Karadžićev pseudonim već heteronim. Praksa heteronimije potiče od portugalskog pesnika Fernanda Pesoe koji je stvorio čitav niz književnih dvojnika i nazivao ih svojim heteronimima. Za razliku od pseudonima, heteronimi se upuštaju u igre intertekstualnosti, citiraju jedni druge, dopisuju se, i upuštaju se u vrtoglava spisateljska udvajanja, ogledanja i preklapanja. Karadžić je heteronimiju preneo na potpuno drugi nivo kada se, kako se spekuliše, pod bradom Dr Dr(agana) pojavljivao na promocijama svojih sabranih dela. Ako tom Dr Dragan izađe u vreme suđenja Karadžiću, biće to prilika za još jedno heteronimično preplitanje raznih slojeva prošlosti i sadašnjosti. Simultano pojavljivanje Dr Dabića i njegovog autora daće jasniju sliku ne samo o Karadžiću, već i o nedosanjanoj SAO Srbiji. U paralelnoj montaži sa iskazima svedoka o spaljivanjima živih ljudi, klanjima, silovanjima i streljanjima, moći ćemo da čitamo mantre simpatičnog starca, takoreći boema, iz njegovog Human Quantum Energy bukvara: „životni eter, hemijski eter, svetlosni eter, toplotni eter, pa zatim - ci, pranamana, baraka, jesod, orenda, mgebe, Sveti duh, orgonska energija, animalni magnetizam (Mesmerizam), bioplazma, odijska sila...“ Ovo trućanje bilo bi, rekoh, groteskno da nije jezivo. Ono ima istu svrhu kao oni buldožeri i bageri što su mrvili kosti žrtava u Potočarima i raznosili ih po okolnim brdima i jarugama. Da ćemo gledati simultanku Dragana i Radovana može se naslutiti već iz njegovih (njihovih?) inicijalnih koraka u Hagu. Prilikom prve pojave u sudnici, iz obrijanog i ošišanog Karadžića na trenutak je iskočio sedi brka. Odbijajući usluge dežurnog advokata, optuženi je tajanstveno dodao da ima „nevidljive savetnike“. Ostaje da se vidi da li se radi o „malom velbingu za ličnu zaštitu“ brižljivo sakrivenom u džepu, ili o drugim silama i poslanstvima. Već sledećeg dana, Karadžić je krenuo sa pisanjem postdraganskog toma. Njegova izjava Neregularnosti u vezi sa mojim dolaskom pred tribunal mnogo je manje misteriozna i bavi se uglavnom peripetijama vezanim za njegov dolazak u Hag. Iz ovog teksta jasno se naslućuje strategija odbrane Radovana Karadžića. Biće to poznata priča o samoviktimizaciji koja se zasniva, sa jedne strane, na političkim spletkama u pozadini rata u Bosni, i sa druge, na beskrajno maloj razdaljini izmedju žrtve i zločinca u ovom ratu. Tu žrtva i počinilac postaju dve strane jedne dvodimenzionalne površi, koja se može videti kao neka vrsta etičke i pravne verzije Delezovih platoa. Ova skliska površina lako podleže iluziji da razlučivanje između dve strane zavisi isključivo od ugla gledanja. Ono što zapravo razdvaja dva lica ove paradoksalne ravni jeste, kao što je Delez tvrdio, smisao  BETON BR.49  DANAS, Utorak 8. jul 2008.   Piše: Kristina Rac TRAUMA ILI ZABAVA?                 Sećanje na NATO bombardovanje 1999.     Vrativši se iz Mađarske u Zrenjanin juna 1999. godine, nakon što sam odlučila da dam još jednu šansu Srbiji i ne upišem se u poslednji razred srednje škole u Segedinu, očekivala sam da će mi prijatelji koji su proživeli bombardovanje uživo, a ne kao ja preko televizije i slušajući avione koji preleću najjužniji grad Mađarske ka Srbiji, pričati o užasima tih 78 dana, dok sam se ja, izbeglica, provodila i živela bezbrižnim životom. No pre nego što sam počela da se osećam krivom što sam na tako nepatriotski i kukavički način napustila svoje najdraže u najtežim trenucima, desilo se nešto neočekivano: umesto priča o traumama i opasnosti, čula sam pripovedanja o žurkama unutar i van skrovišta, o ludoj zabavi koju sam propustila. Umesto da me optužuju za izdaju, drugovi su me sažaljevali što sam propustila najbolje proleće njihovih života. Nekoliko meseci kasnije izašao je dvobroj časopisa Symposion, koji su uređivali neki od mojih prijatelja. U tom broju su objavili svoju prepisku, koja je na prvi pogled pokazivala iste osobenosti kao usmene priče o bombardovanju: narative o zabavama, izlascima, svakodnevnim aktivnostima, druženju. Međutim, nakon drugog ili trećeg čitanja, imala sam osećaj da u njima ima više od prepričavanja žurki i zabava iz tog vremena. Kao da ovi narativi stoje umesto nečeg nedorečenog, kao da upućuju na nešto doživljeno a neispričljivo. Ali šta? Ono što sledi su prevodi imejlova po mom izboru sa mađarskog jezika, i zaključak osnovan na rezultatima mog istraživanja, tj. na diskurs analizi pomenutih imejlova i na intervjuima sa njihovim autorima, koji su urednici Symposiona, kao i njihovim prijateljima iz Mađarske, piscima, novinarima i drugim javnim ličnostima. (ELEKTRONSKA) RATNA POŠTA Wed, 23 Mar 1999 12:19:47 Spremio sam sobu, najzad je opet red. Malopre mi se bez ikakvog razloga polomila lampa. Stajala je tu na stolu, gledao sam kroz prozor, a lampa se iz čista mira polomila. Napolju je tišina, samo ptice zveckaju. Sinoć mi je otac dobio napad paranoje prvog stepena. Između Marija-Terezijapolisa i Topolovca ne može da se pređe korito, reče preko telefona. To jest da je zablokiran put između Subotice i Bačke Topole? - pitam. Uh, reče, pazi šta govoriš. Sve sam sredio za danas, još je samo ostalo žiriranje pesničkog konkursa, sad ću dakle da sednem i da čitam poeziju do uveče. Jedna-dve cigarete, i nabavićemo i neki viski, pa ćemo ga pijuckati. Uveče ćemo možda i ćevape jesti. Vrata su otvorena, svako može da uđe. Wed Mar 24 17:39:05 1999 J. danas puni 18, pokloniću mu knjigu, jer meni niko ne poklanja knjige (... dobro da nisam ovo odmah poslala, jer moram da dodam da ima nekoliko izuzetaka, koji su jako retki, i ja ih baš zato jako cenim...). Postupaj sa drugima tako kao što bi voleo da se s tobom postupa. Prolećni vetar šapuće u uši, društvo ubija, nazad u prirodu. Markes me je sasvim zarobio, da, to je tipično za moju generaciju. Reči su mi previše hladne. Završiću.. B. + Izrečene misli: Ja sam tako zbunjena. Ne znam stvarno da li mogu tebi da pišem o ovim stvarima, jer znam da je strašna situacija u vašoj zemlji, i sigurno imaš puno problema, ja ne znam kako se ponaša u takvim situacijama, mislim da se jako boji... A ti si rekao (ja nisam verovala, mada bih želela) da se ničega ne bojiš. Wed Mar 24 07:49:26 1999 Ahoj, ahoj! Šta je, usrali smo se? Ne brini! I moj komšija Ljubiša je zamračio prozore! Pravi patriota! Malo književnosti: Ja sam već video NATO AVION! Pratio sam P. kući kad je preleteo iznad nas. P. je rekla da nije ni sigurno da je to NATO avion, pošto je hučao, al sam joj ja rekao da su žene totalni idioti za tehniku, jer to nije hučanje nego turbulencija. Video sam u JAGu, i od tada znam da je to to. Inače bi mi bilo jako drago da jedna bomba padne i ovde, priča se da jedna košta milion dolara. Ajd ćao. Mon Mar 29 23:54:26 1999 Dakle, danas sam svratio do pijace, šank radi punom parom. Malo sam se i napio jer sam dobio neki avans. Pelinkovac sa magyaricom samo tebe čeka, sa etikete Rozalija sabo zavodnički maše. V. je mamuran već nekoliko dana jer je s obzirom na situaciju prekinuo zabetoniranje svog novog romana. Umesto toga betonira na onaj drugi način. „Ništa ne može da nas iznenadi“, rekao je neki mudrac, a mi se držimo toga. Ni ti ne očajavaj. Ali najavi se ako dolaziš, da podnesem zahtev za sledeći avans. Časopis Symposion, sa sedištem u Novom Sadu, osnovan je 1992. godine kao naslednik Új Syimposiona. Izdaje ga Udruženje Građana Symposion, a objavljuje originalne tekstove i prevode vezane za književnost, umetnost, kulturu i društvene nauke. Urednici časopisa su uglavnom mladi autori koji svojim delima nastoje da zastupaju neko progresivnije i otvorenije viđenje društva Mađara u Vojvodini. Glavni urednik broja 0024-25, u kojem su objavljeni navedeni imejlovi, bio je Gabor Virag, koji je zaslužan i za njihovo prikupljanje i selekciju, a odgovorni urednik je bio Tibor Mesman. Wed Apr 07 00:31:06 1999 Ovo pismo već samo tebi pišem. Videla si da me je opet savladala paranoja, opet sam počeo da pišem cirkularne mejlove, ali ovog puta sam uspeo da se zaustavim u roku od deset dana. (Ponovo čitam pismo: greške nisu važne). Ponoć je, neobično vreme za ovdašnje noći, neobično i rano, ali već sam se vratio kući. Bili smo na sledećim mestima: pendel - marča - pendel - fruška gora - lord - park kafana. Vreme se pomerilo. Jutros oko pola osam - inače u šest sam već budan -zazvonio je telefon, linija je bila tako loša da ništa nisam čuo. Ne znam ko je bio. Preko dana sam se čuo sa vajdmađ¹ prijateljima, kreštao im je glas, nisam se navikao. Popodne sam počeo da čitam i zaspao po običaju: svakakvi snovi. Letnja kupanja, gandža, žurke, društvo, fanta². Probudilo me je zvonjenje telefona. Zaspao sam čitajući roman Amerika; Amerika, opet zamršeni snovi. Bio je K. linija je bila čista, kao da zove iz susedne ulice. Takav je bio i razgovor. Šta ima novo, kad ćemo na pivo. Nebitne, ali nekad tako važne teme. Ja ću preživeti ovaj rat. Preživeću, jer ne postoji ništa važnije nego da opet budemo zajedno. Romantičan sam, sentimentalan, ali to se oduvek znalo o meni. Ne piši. Dobro smo. Fri Apr 09 10:56:18 1999 Tako sam se najeo za ručak da je to prosto neverovatno. Pa sam spavao do pola šest, pa sam išao na engleski. Učim jezik agresora. Fuj. U gradu se video sa L.-om i još jednim likom što ga poznajem. Popio jednu s njima. Pričali o stvarima kao što su „Šta misliš kako će se ovo završiti?“, „Uff, nema tu nikakvih perspektiva“, „Jel zajebava još Šomođi na višoj školi?“, „Zašto se još ne čuju sirene, prošlo je već osam?“, „Jel teška viša?“ Buoooeee, odgovorio sam im. Voleo bih da vam napišem nešto što nema veze s ratom. Aha, sad sam primetio da imam 300 pisama u inboksu. Toliko pisama sam dobio 1999. I nije tako puno ako raspodeliš. Mon Apr 12 18:26:15 1999 Imam vremena, napokon mogu da ti odgovorim na pismo. U međuvremenu se sve promenilo: neću o tome. Šta će biti, moglo je da se nasluti; da će ovoliko da traje, niko nije ni pretpostavljao. A ja sam ostao tu: pluta mi krov nad glavom, tresu se prozori. Ne gledam vesti: ni pola toga nije tačno, to jest ni pola toga ne prenose. To šta je ovde naravno da ne može da se opiše, ne samo zato što sad već i zakonski mogu da kontrolišu pisma, nego ni zato što je neopisivo. Ako čovek treba da spašava život, na svašta se nauči. Ali neću da se žalim. Jako mnogo izlazim, mada polako nemam ni za cigare: jedan moj prijatelj iz Pančeva (Pančevo bombarduju skoro svaki dan) se skinuo sa heroina tako što više nije mogao da se nabavi u gradu. Ali radije ću o ovome da pričam. Naučio sam da ne zebem noću go u bašti, naučio sam i ja da spavam bez odeće, naučio sam da volim spanać, grašak, ćušpajz od pasulja, još malo pa ćemo i mačke da ispečemo. Naravno, zezam se samo. Već su mi nekoliko drugova odveli u vojsku, tako da je bolje da ćutim, gledam ispred sebe sam u kafani. Prebrajam svoje ratne gubitke. Nevidljiv postojim u gradu. Eto. Cvrkutanje ptica u parku, tišina svuda. Ljudi koji sve manje pričaju. Ni ja se ne uzdam više u reči. Nažalost, ne umem da sviram. Sat Apr 17 11:29:19 1999 Malopre je preleteo iznad nas 22. NATO avion, uvek zaspim na taj zvuk. I ujutru se budim na duboko lupanje, i baš zato mi se srce cepa kad pomislim šta sve moraš da čuješ, gledaš i osećaš. Ja sad nemam previše reči jer ne znam kako da reagujem na ovaj novi osećaj, na ratnu strepnju. I sad drhtim kad pomislim na to... Svira radiohead, creep. Završavam. Kad budem imao malo više energije, slaću. proživljavali svakodnevicu vazdušnih napada, u interakciji učestvovali i njihovi prijatelji iz Mađarske - neki poreklom iz Srbije, neki ne. Moje drugo pitanje se odnosi na reprezentaciju traume, koje autori ne prihvataju u svojim imejlovima, a često i danas, nakon devet godina tvrde da situaciju ne smatraju traumatičnom i da su se dobro zabavljali tog proleća. Grupa unutar i oko Symposiona je povezana interakcijom između „insajdera“ i „autsajdera“, tj. između onih koji su proživljavali bombardovanje i onih koji nisu. Negde između ove dve grupe se nalaze oni koju su rodom iz Srbije, ali su se za vreme bombardovanja zatekli u Mađarskoj. Iako formiraju koherentan diskurs sa čestim referencama na zajednička sećanja (zajednički prijatelji, bitni događaji kojima su zajedno prisustvovali), književne resurse (tekstovi koje su oni pisali ili koje su čitali), polustvarnu polufiktivnu zajedničku topografiju (redakcija časopisa u Novom Sadu, krčme u Malom Iđošu koje su zajedno posećivali, itd.), postoje velike razlike u jezičkim frazama i registru ove tri grupe. Ovaj izbor imejlova sadži pisma ljudi iz sve tri grupe, i mada su pisma anonimna, vodeći se stilom i rečnikom veoma je lako ustanoviti mesto boravka i porekla njihovih autora. Autori Symposiona osciliraju između korišćenja humora, ironije, narativa o druženju, zabavi, svakodnevnim rutinama i književnih metafora da se distanciraju od potencijalno traumatične realnosti i da je na neki način normalizuju, i veoma emotivnog i samosvesnog opisa rata koji se, po rečima Lasloa Biharija, jednog od retkih novinara iz Mađarske koji je posetio Srbiju za vreme bombardovanja i učestvovao u svakodnevici kruga Symposionovca, „odvijao pored njih, i u njihovim glavama, a oni su ga posmatrali sa linije obale“. S druge strane, diskurs „autsajdera“ mnogo direktnije sadrži aluzije na bombardovanje i eksplicitnije se bavi političkom i društvenom situacijom nego pisma „insajdera“, ali čineći to na mnogo suptilniji Sun Apr 18 14:33:34 1999 Pojeo sam slova. Jedna linija, koja nikad neće postati krug, jer je priča beskonačna. Mnogo toga ne razumem, svaki čovek priča drugim jezikom. Neko samo pogledom. Sve više boli kad me neko pogleda u oči. Sve više volim da ćutim. I to je kraj. Odoh da popušim jedan jaki davidoff. Thu Apr 22 11:20:00 1999 Par nedelja nije bilo procesora u kompu, zato sam bio prisiljen na ćutnju. Ali vidim da zavodiš priličan broj devojaka u mislima ili u stvarnosti, to je možda jednom pesniku i sve jedno koliko je tanka linija koja razdvaja stvarnost i maštu, i da to što par stotina ljudi čita ili sluša u obliku novele, meni ne pišeš o takvim stvarima u pismima. A ni ja. Kao što se da videti, ovakvo pismo ne može da se iskamči čak ni u obliku nekakvog oproštajnog pisma, ne daj bože. (Počinjem da pišem u stilu Balzaka, već godinu i po živim samo na Balzakovim knjigama.) Mrzim ovaj rat. Ja možda nemam prava da se žalim, ali tu je i nama u mislima, u svakodnevici Novosadski most, i Subotica, koju toliko volim... Ja ne mogu da volim, ne mogu da se vezujem za tako nešto, voleti, bojati se samo vi imate prava, vi, preko kojih zbog čudne ljudske naravi ne prolazi baš sve ovako... Hoćemo li još pisati? Možda. Ili ne? Preživeti, a onda proživeti. Zapanjujuće. Na kraju dvadesetog veka. A ostavljamo naslednike umesto sebe za ovo ili za sledeće stoleće. Fri Apr 23 11:04:30 1999 Bio sam u Novom Sadu, ko se nije usrao sedi po klupama i pije pivo. Slušao sam koncert, pevač Love huntersa je hodao tako da ga niko ne prepozna. Jeo sam picu za sedam dinara, iz nostalgije sam seo u Srem, popio dva piva za sedam dinara. Napio sam se kao stoka. V. se trzao, vraća se u Bosnu, M. nije mogao da se prepozna, tako je ostareo. Dobio sam pasoš, u njemu slovenačka viza, to gledam. U ponoć sam seo na bicikl i prešao u Topolu. Utripovao sam da je smak sveta (ne očekujte puno od smaka sveta - Stanislaw J. Lec, Aforyzmy. Fraszki, Krakow, Wydawnictwo literackie, 1977, „Mysli nieuczesane“), i da sam samo ja preživeo. Nije bilo teško: stigao sam za sat i petnaest minuta, lepo polako sam verglao u mraku, nisam se sreo ni sa jednim autom, ni sa jednim čovekom. Slušao sam tišinu. bio je dobar trip, zabranu izlaska ne kontrolišu ni kerovi, jer je zabrana izlaska. DISKURZIVNO PREŽIVLJAVANJE STVARNOSTI Analiza imejlova i intervjui sa njihovim autorima su me doveli do dva glavna pitanja istraživanja: kao prvo, šta povezuje ljude koji su se dopisivali elektronski za vreme bombardovanja, pogotovo zato što su pored onih u Srbiji koji su   način, sa puno filozofskih opaski i više izražavanja emocija. Laslo Garaci, mađarski pisac, formuliše to na sledeći način: „Mejlovi koji su stizali iz Srbije su bili strašni, držali su se, ali su očigledno flipnuli, iako nisu spominjali situaciju u kojoj su se nalazili“, nasuprot rečima jednog od autora Symposiona iz Srbije, koji tvrdi da su to bila „lepa vremena, jako lepa, i to će potvrditi svako ko ih je proživeo“. Uprkos sasvim suprotnim viđenjima tadašnje situacije u Srbiji, i dan danas postoji zajednički način refleksije na ta vremena, na šta ukazuju zajednički jezički elementi, pomalo već ritualni načini komemoracije (npr. obilazak mesta koja su označavala tu ratnu topografiju, kao što su most u Malom Iđošu sa kojeg se moglo videti bombardovanje Kule, kafane u kojima su ubijali vreme itd.) i prepričavanje događaja, ne samo svojih već i tuđih ličnih ratnih avantura, na neki mitski način (npr. kako je policija prisilila jednog od članova ekipe oko Symposiona, koji je imao poteškoća sa srpskim jezikom, da prevodi čitav broj časopisa). Interakcija između grupe unutar i oko Symposiona, dakle, ne samo da je razgraničavala nego je istovremeno i spajala grupe „insajdera“, „autsajdera“ i „onih između“. Trauma ratnog stanja nije direktno reprezentovana ni u imejlovima pisanim za vreme bombardovanja, niti u jeziku koji njihovi autori koriste sada, 2008. godine. Umesto narativima o ratu, traumatizovanosti, strahu i strepnji, imejlove karakterišu priče o druženju, izlascima, žurkama, svakodnevnim radnjama, nekoj posebnoj i samo za to vreme karakterističnoj percepciji vremena („kao da je vreme stalo“), prostora i zajednice onih koji su virtuelno komunicirali, ironičan stav prema društvenoj i političkoj stvarnosti i mešavina fikcije i stvarnosti. Svi ovi oblici naracije o bombardovanju, očigledno su služili da bi normalizovali realnost i učinili je (pre)življivom   Tekst predstavlja sažetak istoimenog magistarskog rada koji je autorka odbranila na Odseku za sociologiju i socijalnu antropologiju Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti. ¹ Vajdmađ - reč dolazi is spajanja dve reči: vajdasági magyar, u prevodu Mađar iz Vojvodine. Uveo ga je u diskurs Đerđ Serbhorvat, a vrlo brzo se proširila i u rečnik celog Symposoina. ² Tekst reklame za Fanta napitak na Mađarskoj Televiziji: „Društvo, žurke, Fanta“  BETON BR.48  DANAS, Utorak 24. jun 2008.   Piše: Saša Ilić MRTAV PESNIK KOJI JE OSTAO U ŽIVOTU   Mirko Kovač pod paskom „narodne“ kritike od Gubilišta do Grada u zrcalu     Mirko Kovač je danas jedan od najneomiljenijih pisaca u Srbiji. Razloga za tu nepopularnost, reklo bi se, ima mnogo. Ovdašnja književna zajednica ga odavno već ne smatra svojim autorom. Beogradska tema Kristalnih rešetaka, Kovačevog prvog postbeogradskog romana, svakako nije doprinela tome. Njegov kritički diskurs, međutim, oduvek je bilo teško prihvatiti bilo da se radilo o prozi ili esejima. To pokazuje istorija jugoslovenske književnosti druge polovine XX veka. Nedavno je u Beogradu objavljen Kovačev najnoviji roman Grad u zrcalu. Tema je Dubrovnik i odnos hercegovačkog zaleđa prema ovoj prestonici kulture. Postavlja se pitanje da li će i ova knjiga proći kao Kristalne rešetke, koje je kritičarka Tatjana Rosić okarakterisala kao malaksalo i nevešto štivo. Reč je o Dubrovniku iz autorovog detinjstva. Ko zna kako će ga lokalni žreci protumačiti. Kao provokaciju ili kao krunu jednog književnog opusa? Beograd i Dubrovnik naizgled nemaju dodirnih tačaka, kao što bi neki želeli da dokažu kako ih ni između Kovačevog starog i novog opusa nema. Kovačevo neprestana podsećanja na srpska nedela iz prošlosti mogu uticati da se neko priseti kako su baš ta dva urbana centra imala i te kakve veze u godini Kovačevog odlaska iz Beograda. Stoga se pitanje prevladavanja prošlosti ponovo vraća poput bumeranga, a roman Grad u zrcalu ga, čak i indirektno, pokreće isto tako snažno kao što je pre gotovo pola veka autorov kratki roman Gubilište postavljao slično pitanje. JUGOSLOVENSKA PERSPEKTIVA: POVIKA OKO GUBILIŠTA Pojava Kovačevog kratkog romana Gubilište 1962. godine, izazvala je čitav niz kritičkih napisa u jugoslovenskoj štampi. Postavlja se pitanje, zbog čega je baš ovaj roman izazvao takve reakcije. Ukoliko ste u rukama imali to izdanje iz 1962, mogli ste se i sami uveriti da se na tim stranicama guste, poetske proze teško može rekonstruisati fabula. U poslednjem broju nedeljnika NIN, u decembru 1962. godine pojavio se prvi intervju Mirka Kovača. U tom kratkom razgovoru sa piscem, markiran je fantastičan motiv smrtonosnog sunca koji bi se u Gubilištu mogao okarakterisati kao osnovni motivacioni kompleks. S tim u vezi, Mirko Kovač ovako odgovara na pitanje novinara: „Nikada nisam verovao da je to što sija svetlost. Svetlost mora biti nevidljiva da bi se nadali u nju. U Gubilištu sunce nije provereno.“. Samo mesec dana kasnije, u istom nedeljniku je objavljena kritika Zorana Gluščevića u kojoj autor detektuje izvesnu (ne)usklađenost izneđu realnog i simboličkog u Kovačevom romanu. Odnosno, Gluščević nalazi da ovakav spoj predstavlja na OBJAVLJENE KNJIGE MIRKA KOVAČA U SRBIJI POSLE 1991. 1. Mirko Kovač, Bodež u srcu, Beogradski krug, Beograd 1995. 2. Mirko Kovač, Na odru, Apatridi B92, Beograd 1996. 3. Najlepše pripovetke Mirka Kovača, priredila Vesna Janković, Prosveta, Beograd 2001. 4. Mirko Kovač, Kristalne rešetke, Forum pisaca, Beograd 2001. 5. Filip David, Mirko Kovač: Knjiga pisama: 1992-1995, Forum pisaca, Beograd 2003. 6. Mirko Kovač, Grad u zrcalu, Samizdat B92, Beograd 2008. neki način oksimoronski diskurs, koji povezuje nespojive registre, te njegov kritičarski savet mladom piscu ide u pravcu savladavanja literarne hibridizacije, ma šta to značilo. Talas pravog napada usledio je u maju iste godine, kada je u beogradskom nedeljniku Svet, u više nastavaka objavljena polemika oko Gubilišta. Napad je otpočeo tekstom „Gubilište na optuženičkoj klupi“, koji je predstavljao izveštaj sa javne debate koju je u Mostaru organizovala omladinska socijalistička organizacija u prisustvu političara, javnih i kulturnih radnika. Njihove optužbe bi se mogle svesti na nekoliko generelanih zamerki koje su se uobličile tokom rasprave: roman je nemoralan, reakcionaran, šovinistički i konfuzan, koristi imena postojećih ljudi iz Bileće, a karaktere i moralne osobine Hercegovaca predstavlja nerealno. Očigledno je da se jedan deo javnosti zabrinuo zbog književne reprezentacije socijalističke stvarnosti, pa je sa lokalnog nivoa pokrenuo polemiku preko partijske omladinske organizacije. Uz ovaj tekst je objavljena i jedna fotografija Bileće na kojoj je revolucinarno spomen-obeležje iz centra grada koje je dodatno trebalo da učvrsti socijalističku reprezentaciju i stabilizuje sećanje na recentnu prošlost, „uzdrmanu“ romanesknom fikcijom Mirka Kovača. U svojoj knjizi Savremena jugoslovenska literatura, Sveta Lukić piše o prilikama s kraja pedesetih i početka šezdesetih godina, svrstavajući Kovača u tzv. „rezervnu“ generaciju najmlađih pisaca. Pritom, Lukić jedan segment posvećuje upravo problemu književne politike i odnosu Partije prema kulturnom životu. Stoga on trenutak s početka šezdesetih vidi kao vreme „kolebanja između dve koncepcije kulture ... tj. između američke i sovjetske koncepcije“. Lukić ovaj period opisuje kao vreme koje je nastupilo nakon dedogmatizacije jugoslovenske literature, odnosno kao doba koje je došlo posle oslobađanja od agitpropovske direktne cenzure. No, veli Lukić, ideološka cenzura i partijska reakcija doživele su takođe izvesne transformacije. Naime, Partija više nije morala direktno da interveniše, već je svoj uticaj ostvarivala preko svojih ljudi u redovima samih književnika, koji su „tada smatrani oficijelnim piscima“. Takođe, u to vreme se formira i poseban tip ljudi „koji dobrovoljno, čak namećući se, hoće da služe kao veza između Partije i književnosti“. Lukić navodi da su inicijative ovih ljudi bile naročito opasne. Tako su direktne akcije partijskih foruma usledile nakon istupanja Branka Ćopića 1960. u moskovskim Književnim novinama gde je on dao svoj osvrt na jugoslovensku književnu scenu, kao i povodom prevoda Pasternakovog Doktora Živaga na srpsko-hrvatski 1962. Reakcija na Kovačevo Gubilište usledila je svakako zbog dubokog narušavanja „socijalističkog shvatanja“ jugoslovenskog čoveka i kulture. (DE)STABILIZACIJA SEĆANJA S druge strane, trebalo bi imati na umu da se paralelno sa agitpropovskim periodom u jugoslovenskoj kulturi razvijao još jedan proces karakterističan za partijsko delovanje na svim društvenim frontovima. Radi se naravno o učvršćivanju sećanja na rat i revoluciju. Naime, SKJ je preko svojih subordinisanih organizacija kao što su SUBNOR i SOJ vodila politiku rigidnog sećanja na recentnu prošlost. To se manifestovalo u neverovatnom tempu proizvodnje mesta sećanja u Jugoslaviji. Tako je pojava fotografije spomen-obeležja u Bileći kao novinske opreme teksta u nedeljniku Svet bila vrlo pažljivo koordinirana. Očigledno je postojala veza između nesocijalističkog shvatanja u književnosti i narušavanja koncepta sećanja u ideološkoj strukturi jugoslovenskog društva, koja se zasnivala na varijabilnom fenomenu jugoslovenstva kao i na tekovinama revolucije. Jedno istraživanje pokazuje da se u periodu od 1945. do 1961. na teritoriji Jugoslavije izgradio neverovatan broj memorijalnih lokaliteta (preko 10 000) u vidu partizanskih grobalja, pojedinačnih spomenika, bista, parkova, česama i spomen-ploča. U takvu vrstu znamenja spada i spomenik iz Bileće (sa fotografije), književnog toposa Mirka Kovača, kome je on u literaturi oduzeo revolucionarni patos i naselio ga polusvetom, bivšim robijašima i prostitutkama. U narednim brojevima nedeljnika Svet, otvorena je rubrika u kojoj su objavljivana pisma čitalaca kao svojevrsni nastavak Vukadin ili Župljanin, pitanje je sad polemike oko Gubilišta. Indikativno je da su se u toj javnoj prepisci pojavila imena urednika Muharema Pervića i Milosava Mirkovića koji su potpisali prvo izdanje ovog romana u novosadskom izdavačkom preduzeću Progres. Nije isključeno da su se iza potpisa napadača krila neka poznatija imena iz sveta tadašnje književne i političke javnosti. Zanimljivo je pismo pod naslovom „Pro et contra“ koje je potpisao čitalac Naim Tuce. On u jednom delu svog pisma kaže sledeće: „Kod Kovača mi se ne sviđa ni kako svet slika, kako ga zamišlja, jer to je zamisao pisca šund literature koja ima sve negativno u sebi, a o čemu je govorio drug Tito na poslednjem Kongresu SOJ“. Ovo navodim kao primer formule, karakteristične za polemički diskurs ranih šezdesetih godina, gde se kategorija odgovornosti u svakom procenjivanju društvene i umetničke vrednosti prenosila na tzv. višu instancu - partiju ili lidera. Naime, te 1962. godine organizovan je Kongres Socijalističke omladine Jugoslavije na kome je Tito održao jedan od svojih govora o kulturi. O tome nas izveštava list Komunist, koji je s pažnjom pratio sve pomake u kulturnoj politici Jugoslavije. Saradnik Komunista, Branko Prnjat je čitav niz tekstova posvetio teorijskim dostignućima s pomenutog Kongresa. U tekstu „O stvaralaštvu mladih“, on izveštava javnost o temama rasprava koje su vođene u uoči Kongresa. Pritom ističe probleme „vaskrsavanja pojedinih mitova iz prošlosti“ i „pojave komercijalizma i neukusa u kulturi“. Dalje se navodi jedno zanimljivo viđenje intelektualca u socijalističkoj revolucionarnoj svakodnevici. Branko Prnjat piše sledeće: „Pojedini su se intelektualci po prvi put našli pred zbiljom života, pred njenim burnim plahovitim maticama, pa su se kao neplivači okrenuli tražeći pojas za spasavanje u prošlosti.“. Biće to centralne teme Titovog govora na VII Kongresu SOJ. Ako se prisetimo kako je formulisan napad na Kovačevo Gubilište, možemo sasvim lako da ustanovimo i poreklo kritičkih formulacija. SRPSKA PERSPEKTIVA: PORTRET JEDNOG ĐAVOLA Četrdeset godina kasnije, u tekstu Pisanje ili nostalgija, Kovač evocira svoje uspomene na jesen 1991. Odsudne noći je posetio Borislava Pekića i ispričao mu događaj koji je stavio tačku na njegov beogradski period. U tom kratkom pasažu, pisac priča o tome kako su ga punih deset sati ispitivali „neki tipovi sa škorpionima u rukama, s tamnim naočalama i crvenim beretkama. Ušli su nasilno predstavljajući se kao agenti neke tajne organizacije, možda se zvala Apis ili Crna ruka“. Kovač je ubrzo napustio CENZURISANI DELOVI ESEJA „POLJA SMRTI“ * ...Takođe, ne mislim da je on [Slobodan Milošević] jedini politički nekrofil na ovim prostorima, ali je činjenica da njegovi potezi izazivaju jezu i seju smrt... * ...Taj nesrećnik [Slobodan Milošević] potiče iz porodice samoubica. Otac, majka i ujak izvršili su samoubistvo, ali to su podaci za psihoanalizu. Hoće li ovaj dvojnik smrti, ovaj zlohudi istoričar obnoviti repertoar svojih političkih uzora [Čaušesku, Sadam Husein] iza kojih je ostala pustoš, mržnja, krv i ruševine... * ...Tomas Man je jednom rekao da narod koji prihvati vladavinu bandita izvodi čin samodegradacije. Beograd, ali Beograd nije napustio njega. Naime, Kovač je od početaka osamdesetih ostao na opozicionoj liniji čak i kada su neke disidentske ideje iz ranijeg perioda počele da se ostvaruju u političkoj praksi Srbije. Takav je stav imao i u istoimenoj Borbinoj anketi iz 1989. Međutim, glavna bitka se sada vodila oko jedne tačke, oko jedne figure koja je postala dominatna u svim sferama života. Bio je to Slobodan Milošević. Kovačeva pravovremena kritika srpskog nacionalizma i „rađanja novog čudovišta“ dovela ga je u poziciju usamljenog kritičara srpske politike, državnih književnika, kao i institucija koje su podržale ustoličenje novog režima. Interesantno je pogledati kako je netom osvešćeno srpsko društvo reagovalo na to. Poznata je polemika sa Emirom Kusturicom na stranicama Borbe (koji je svojevremeno obećavao da će se „spaliti ako se oduži rušenje Sarajeva“). Tada je počela sistematska satanizacija jednog pisca čiji tekstovi danas zvuče kao otrežnjujuće svedočanstvo epohe. Mirko Kovač je markiran kao neprijatelj o kome je svako mogao da priča najveće gadosti bez posledica, a sve to u ime odbrane nacionalnih interesa i naravno, Slobodana Miloševića. Kusturica je u toj polemici postavio temelje za dalje uobličavanje vražjeg portreta. Prozvao je Kovača miljenikom titoista, čovekom koji se politički angažovao tek sa pojavom Miloševića, piscem koji se razračunavao sa hrvatskim nacionalizmom pišući Malvinu u svom „luksuznom beogradskom apartmanu“, te šizofreničarem koji veruje u pojedinačni ljudski akt. Ovako se stvarao vokabular koji će se vremenom bogatiti upravo intervencijama „slobodnih mislilaca“ Miloševićeve štampe. Možda najzanimljiviji medij koji je tih godina radio za srpsku stvar bila je Duga. Ovo glasilo je pored Politike svakako najvažniji medijski proizvod toga doba koji je bolje od svih ostalih   kreirao političku klimu, kulturni koncept, trasirajući miloševićevski mainstream. Urednik Duge tih godina bio je Milomir Marić. Kovačev esej „Polja smrti“, izvanredna analiza Miloševićeve politike „iz literarnog kuta“, objavljen je u Liberasionu 28. februara 1992, baš u vreme pojave Malvine kod francuskog izdavača Rivages. Ova koincidencija je išla na ruku Kovačevim kritičarima u Beogradu. Duga se brzo oglasila povodom napada na predsednika. Za egzekutora je izabran novinar Zoran Bogavac, koji se proslavio tekstom „Marš mrtvih četnika“. Tako se na stranicama ovog nedeljnika pojavio svojevrsni fenomen koji valjda nije zabeležen tokom čitave vladavine Slobodana Miloševića: u okviru Bogavčevog teksta „Akviziter na poljima smrti“ preštampan je Kovačev esej iz Liberasiona, ali sa otisnutim cenzorskim pečatom preko „spornih“ mesta i to „zbog etičkih razloga i zakonskih ograničenja“. Bogavac je lamentirao nad kolapsom Zapada i francuske slobodarske tradicije koja je pogažena onog časa kada je objavljen Kovačev tekst. Time je, kaže dalje Bogavac, povređen „član 36 francuskog Krivičnog zakona“, koji je predviđao kazne za uvredu nekog šefa strane države, u ovom slučaju Miloševića. Naravno, glavna teza Zorana Bogavca bila je da se radilo o „neplaćenom oglasu“ za francusko izdanje Malvine. Kovača je nazvao prorokom sa hoklice, nadovezujući se na set uvreda koje je ranije izrekao Kusturica. Zapravo, glavni cilj srpskih nacionalista u tom trenutku bio je da izvrše reviziju Kovačevog statusa u kulturi, te da ga od proganjanog i subverzivnog autora pretvore u UNAPREĐENO KAZALO IMENA Branko Prnjat - saradnik Komunista početkom šezdesetih, doajen Fakulteta političkih nauka, kulturni i javni radnik, specijalista za kulturnu politiku i implementaciju partijskih govora u teoriju književnosti. Nikada nije prestao da se bavi tim temama. Knjigu Kulturna politika je objavio 1979, a Uvod u kulturnu politiku 2005. Godine 2003. izjavio je za Politiku da cenzura vređa dostojanstvo. Zoran Bogavac - novinar, urednik Reportera ranih osamdesetih, miloševićevac, ostao je upamćen kao militantni saradnik Duge, a krajem devedesetih kao urednik Glasa Crnogoraca u Podgorici. Pred kraj života branitelj Kosova (Nečujna zvona: hrišćansko nasleđe Kosova, 2006) i otkrivalac duhovnih lepota domovine: Srbija, od zlata jabuka (2005) proglašena je srpskom turističkom Biblijom, koju je Bogavac, kako je sam izjavio, radio pod geslom „Kad smo mi Srbi imali gusle, Evropa nije ni znala šta je kompjuter!“ salonskog disidenta, miljenika komunizma, čoveka koji je ašikovao sa komunističkom vlašću. Dakako, Bogavac dijagnostikuje veliku stvaralačku krizu kod svoje žrtve i dodaje kako je Kovač „pisac koji ne ume da se suoči sa svojim vremenom“, žaleći što je ostavio teme kakva je bila tamna erotika i počeo da se bavi „bolesnim strastima naše aktuelne politike“, tj. figurom Bogavčevog voljenog predsedika. U sledećem broju Duge, novinarka Mirjana Mojsilović-Bobić je nastavila sa analizom Kovačeve ličnosti. Njen tekst „Zbog krsta na križ“ pokušava da preispita problem konvertitstva, predstavljajući pisca kao nabildovanog Hrvata, a njegov odlazak u Hrvatsku kao pomalo bolesni čin. Osnovna teza novinarke bila je da Mirko Kovač više nema moralni kredibilitet za kritiku srpskog nacionalizma i Slobodana Miloševića. Takođe je iskarikirala, inače cenzurisan, završetak eseja „Polja smrti“ kojim je Kovač tobože nagovestio da želi postati srpski Tomas Man. Na kraju, Bobićeva poseže za Denijem de Ružmonom i objašnjava da onaj koji traga za đavolom može jedino u sebi da ga nađe, te da je taj đavo zapravo Mirko Kovač sâm. Na kraju je sebi dozvolila i trenutak iskrenosti, ističući da joj je „malo muka“ od Kovačeve kritike koja na račun Srbije dolazi iz Hrvatske. * Srpski nacionalisti su godinama jadikovali nad esejom Tri mrtva pesnika Marka Ristića. Isticali su da je to „umrtvljivanje“ Miloša Crnjanskog i Rastka Petrovića bilo zlurado i neoprostivo. Niko nije rekao da je stavljanje ovih pesnika u rang sa Polom Elijarom bio zapravo jedan rodoljubivi čin par excellence, kao što je Kovač svojevremeno to rekao povodom svog eseja „Polja smrti“. To je dakako teško razumeti. Mirko Kovač je živ sahranjen u Beogradu, bar prema napisima u štampi i reakcijama kulturnih poslenika na njegove knjige. Njega nema u školskim programima, niti u kandidaturi za nagrade. Sada tim izvođačima kritičarskih radova treba javiti da je Kovač napisao svoj Lament nad Beogradom, kao i Crnjanski koji je posle Ristićevog eseja dao nešto najlepše. Po tome je pojava Kovačevog romana Grad u zrcalu više nego izuzetan čin. * Najnovija vest sa tržišta knjiga: Roman Grad u zrcalu je dvostruko nominovan za nagradu „Meša Selimović“ (Tuzla). Predložili su ga Zvonko Kovač kao selektor Hrvatske i Andrej Nikolaidis kao selektor za Crnu Goru, iako roman nije doživeo crnogorsko izdanje. Selektorka za Srbiju - Tatjana Rosić, međutim, nije ga nominovala iako je roman objavljen u Beogradu Vidim te, Stojane!  BETON BR.47  DANAS, Utorak 10. jun 2008.   Piše: Branislav Jakovljević FETIŠ VAROŠ           Nasleđe ‘68. u Srbiji     Igor Hofbauer RASKAL SUMNJIVO LICE Kada sam se u leto 2000. godine vratio u Beograd posle sedam godina odsustva, iskoristio sam priliku da posetim pozorište Ljubiše Ristića u staroj Šećerani. Taksista, koji je na nizbrdicama vozio na leru da bi uštedeo koji gram prošvercovanog benzina, jedva je pronašao zgradu Šećerane između oronulih magacina i hala. Nagli i potpuni prekid između zone industrijskog propadanja i kulturnog uzdizanja bio je naglašen staklenom fasadom preko koje se prelivao slap vode. Vodopad je donekle ublažio miris prevrelog hmelja koji je dolazio iz obližnje pivare. Unutra su me dočekali stočići sa mermernim pločama raspoređeni između ukrasnog bilja i belih drvenih stubova. Većinu stolova krasili su kavezi sa nimfama. Napolju: prašina, jara, smrad industrijske zone. Unutra: šum vode, svežina zelenog bilja, krici ptica. Ukratko, bilo je to pozorište-foaje, a ne pozorišni foaje. Njegova tema bila je egzotična bašta, mesto izobilja, izgubljeni raj. Ovaj totalni dizajn upotpunjavale su mlade razvodnice u dugim tunikama pastelno žute boje, ljubičastim ešarpama i mokasinama koje cmašu besprekorni mermer. Te večeri na sceni „Šerbedžija“ igrala se predstava Sumnjivo lice, koju je Ristić postavio sa KPGTom još sredinom sedamdesetih. Kao i sve drugo u Šećerani, ova predstava bila je ujedno i simbolična i cinična. Na velikoj i dobro opremljenoj pozornici igrala se predstava koja je originalno pravljena u uslovima gerilskog pozorišta. Ristićeva postavka Nušićeve komedije zasnovana je na naglašenoj fragmentaciji teksta. Svaki prekid upućuje na paranoidnu strukturu društva u kome je komad postavljen, tako da se farsa postepeno pretvara u tragediju. Četvrt veka kasnije, paranoja je ponovo bila tu, ali je struktura društva bila potpuno promenjena. Sam Ristić bio je na šelu jedne od najmoćnijih političkih organizacija u zemlji. U publici više nije bilo studenata, ni disidenata, pa čak ni redovnih posetilaca pozorišta. Gledalištem je dominirala veća grupa srednjoškolaca koja je, po svemu sudeći, bila dovedena u organizovanu posetu pozoristu. Deca su neko vreme strpljivo gledala, zatim su počela da se vrpolje, i napokon da naglašeno aplaudiraju posle svakog scenskog fragmenta. NIGDE, ČAK NI U MEKSIKU GDE SU BILE NAJSUROVIJE PROGANJANE, IDEJE ’68. NISU TAKO BRUTALNO PREGAŽENE KAO U SRBIJI. NI NA JEDNOM DRUGOM MESTU EMANCIPATORSKI POTENCIJAL ‘68. NIJE USTUPIO MESTO NASILJU U MERI U KOJOJ SE TO DESILO U SRBIJI. TIME NE ŽELIM DA KAŽEM DA SU STUDENTSKI PROTESTI ‘68. DIREKTNA PRETHODNICA MITINGA KOJI SU SE ZAHUKTAVALI ‘86, VEĆ DA SU IDEOLOZI NACIONALNOG OKUPLJANJA ZLOUPOTREBILI NEKE OD PROBLEMA KOJI SU JASNO ARTIKULISANI ‘68 Otpor prema predstavi, a samim tim i prema čitavom političkom, ideološkom i kulturnom mehanizmu koji je iza nje stajao, javljao se spontano. Čini se da u krajnje svedenim uslovima politički procesi počinju da se povinuju principima termodinamike. Tako je bilo 1968, 1991, 1992, 1996/7. i kasnije, te jeseni. Ono što je tom prilikom na mene ostavilo najsnažniji utisak nije bila gotovo uvredljiva raskoš novog pozorišnog zdanja u zemlji koja grca, niti enterijer koji je u jedan industrijski, dakle radnički i proleterski predeo uveo ambijentalnu estetiku nove kriminalne elite, pa čak ni drskost Ljubiše Ristića koji je iz Beograda otišao kao alternativni reditelj i majstor pozorišnih provokacija, a vratio se kao predsednik JUL-a, praveći se pritom da se ništa nije promenilo. Najsnažniji utisak bila je, naime, atmosfera nasilja kojim je odisao prisilni raj Šećerane. Bilo je to pre svega nasilje Ristića nad sopstvenim ubeđenjima, nad sopstvenom inteligencijom i imaginacijom, kao i nad sopstvenom prošlošću. Pored scene „Šerbedžija“, u Šećerani su postojale jos i scene „Jovanović“ i „Kokotović“. Ristićev gest imenovanja pozorišnih scena po svojim nekadašnjim saradnicima, sa kojima je u drugoj polovini devedesetih bio ideološki protivnik, zapravo je predstavljao jednu fetišizaciju sopstvene prošlosti. Šećerana je, u tom smislu, predstavljala preteču neke druge, mnogo ambicioznije fetiš varoši, one na Mokroj Gori. Ovaj čelični pogled unazad u isto vreme je predstavljao anticipaciju sopstvene propasti. U knjizi Stance Đorđo Agamben (Giorgio Agamben) vrlo pronicljivo povezuje fetišizam i melanholiju. Naime, on i u jednom i u drugom prepoznaje strukturu epifanije, dakle projavljivanja onoga što je nepostojeće i neostvarivo. Dok melanholija, umesto da žali za izgubljenim predmetom, zapravo naslućuje njegov budući gubitak, fetišistička fiksacija na mesto opažaja, odnosno percepcije, postavlja fantaziju. Prema tome, pogledi melanholika i fetišiste odlikuju se jednom gotovo teatarskom dvojnošću: i kod jednog i kod drugog, gubitak predmeta otvara prostor nestvarnog, čime se opovrgava stvarnost. I upravo u tom smislu, Šećerana je predstavljala jedan perverzni kraj priče o novoj jugoslovenskoj levici iznikloj iz studentskog bunta 1968. Prošle godine, pozorišni časopis Scena posvetio je poseban broj Ljubiši Ristiću sa ciljem da se, kako su naveli urednici časopisa, osvrne na „poetiku jednog od najznačajnijih reditelja koji su radili na prostoru bivše Jugoslavije“. Kada su, kako vele, saopštili Ristiću svoju nameru da hoće da se bave njegovom poetikom, a ne i njegovim angažmanom u JUL-u, on im je uzvratio: „Tu ćete grdno pogrešiti; sve sam to ja“. U nameri da razdvoje umetničke od političkih aktivnosti Ljubiše Ristića, urednici Scene su zapravo pokušali da urade nemoguće: da odvoje stvarnost od fantazije u okviru jedne fetišističke fiksacije. Ono što je fascinantno u svemu tome jeste da u ovom sklopu pozorište ne predstavlja zonu fantazije, vec upravo obratno. KARTONSKA KALDRMA Obeležavanje četiri decenije studentskih pokreta s kraja šezdesetih povod je za masovnu fetišizaciju ‘68. Kako fetišizirati pokret koji je svoj smisao pronalazio u otporu potrošačkom društvu, u odbijanju institucija, i zahtevu za oslobađanjem ne samo od ideoloških, već i od ekonomskih stega? Prijateljica mi je nedavno donela iz Pariza knjigu Maj ‘68 - kaldrma (Mai 68 - le pave). Kao i Ristićevu Šećeranu, i ovu knjigu odlikuje totalni dizajn. Radi se o slikovnici čijih šezdesetak stranica je ispunjeno fotografijama i sloganima iz pobune pariskih studenata i generalnog štrajka koji je potom zahvatio Francusku tokom maja ‘68. Ali to nije sve: sama knjiga ima dimenzije kocke iz kaldrme, a naslovna stranica je gruba i na dodir podseća na kamen. Kako bi rekao Agamben, fetiš ima moć da negira upravo ono što simbolizuje. Tako, ova kartonska kocka pretvara oruđe pobune u bezopasni i suvišni suvenir. Ova reifikacija pobune ne zaustavlja se na nostalgičnim foto albumima. Čitam da je jedan od poznatih francuskih juvelira izbacio specijalnu liniju privezaka u obliku kocke iz kaldrme da bi time obeležio (i unovčio), kako sam kaže, „četrdeset godina slobode“. Sve se ovo zapravo slaže sa kritikama i analizama šezdeset osme u kojima se, donekle, podudaraju analitičari sa levice i sa desnice. Tako, na primer, Rezis Debraj (Regis Debray) zastupa tezu da je individualizam karakterističan za pokrete iz ‘68. imao za posledicu ubeđenje da „promena života ne zahteva promenu države“, i zaključuje da se radi o pseudorevoluciji, a ne revoluciji, kako su mnogi učesnici ‘68. doživljavali ove događaje. Polazeći sa mnogo konzervativnijih pozicija, Žil Lipovecki (Gilles Lipovetsky) tvrdi da su učesnici ‘68. bili nesvesni protagonisti procesa koji ih je usisao, da bi ih zatim ostavio za sobom. Taj proces zove se, naravno, korporativni kapitalizam. Veliki broj francuskih analitičara slaže se da je kriza iz proleća ‘68. iznela na površinu problem subjekta. To se vidi, sa jedne strane, u filozofiji ‘68. koju su, kako tvrdi Lik Feri (Luc Ferry) obeležili mislioci kao sto su Fuko, Lakan, Derida i Burdije. Sa druge strane, ona se ogleda već u samim sloganima koji su obeležili demonstracije. Oni su najvećim delom bili upereni protiv „sistema“ koji, kako je govorio jedan od vođa francuskih studenata Danijel Kon-Bendit (Daniel Cohn-Bendit), pretvara ličnosti u „točkiće koji obezbeđuju funkcionisanje društva“. Ali, planetarna ‘68. ne može se svesti samo na pariski maj. U Sjedinjenim Državama, pobune studenata bile su uperene pre svega protiv američkog imperijalizma i rasizma, u Nemačkoj protiv konzervativnih struktura društva i nasleđa iz Drugog svetskog rata, u Čehoslovačkoj protiv dominacije SSSR-a. U Meksiku, gde je samo deset dana pred početak Olimpijade, policija u krvavom obračunu usmrtila, kako se procenjuje, nekih tri stotine demonstranata, protest je bio usmeren protiv višedecenijske dominacije Revolucionarne institucionalne partije (PRI). Ono što je zajedničko u svim ovim događajima jeste emancipatorski potencijal koji dolazi iz otpora prema ideološkom aparatu u svim njegovim vidovima. Protest beogradskih studenata takođe je bio uperen protiv birokratskih stuktura vlasti, na šta upućuju slogani iskovani tih dana: „Dole crvena buržoazija“, „Dole kneževi socijalizma“, „Radnici se savijaju - birokrati uživaju“. Ako pođemo malo dalje i pogledamo proglase i zahteve studenata, naći ćemo dobro obrazložene argumente protiv birokratije. Ali, ako ovo istraživanje proširimo i na zvanične proglase i smernice partijskih i državnih tela iz druge polovine šezdesetih, naići ćemo na istu ovu hajku na birokrate, izraženu nešto blažim tonovima. Tako su, na primer, u Rezoluciji VIII kongresa SKJ iz 1964. godine žestoko osuđeni etatizam i birokratizam. U tom smislu, veliki deo Opštih ciljeva studentskog pokreta danas izgleda kao hiperbolizacija zvaničnih partijskih stavova. To se može pripisati generalnoj strategiji protesta. Vođeni njom, studenti su nosili slike predsednika Tita i uzimali izvode iz njegovih govora za parole. Ali, borba protiv birokratije ne predstavlja srž „lipanjskih gibanja“. Ako je pariski maj energično ukazao na problem ugroženosti subjekta u korporativnom kapitalizmu, onda je beogradski jun i te kako energično ukazivao na ugroženost samog koncepta revolucije u realnom socijalizmu. Ključna emancipatorska ideja beogradske pobune nalazila se, donekle paradoksalno, u zahtevu za povratak na izvorne revolucionarne principe. NASLEĐE ‘68. U svojoj najnovijoj knjizi Šta mislimo kada kažemo „Sarkozi“ francuski filozof Alan Badiju (Alain Badiou) prepoznaje dva „niza komunističke hipoteze“: prvi se proteže od Francuske revolucije (1789-92) do Pariske komune (1871), a drugi od Oktobarske revolucije (1917) do kineske Kulturne revolucije (1976). Ovi nizovi razdvojeni su intervalima u kojim ideja revolucije izgleda izlišno i nemoguće, i Badiju tvrdi da se upravo sada nalazimo u takvom jednom intervalu. U isto vreme, ova periodizacija predstavlja maj ‘68. kao jedan od ključnih potresa koji su definisali drugi niz komunističke hipoteze. Jugoslovenska ‘68. ima sasvim drugačiju temporalnu strukturu od francuske. To nije struktura revolucionarnih ciklusa razdvojenih intervalima, vec struktura odlaganja, zastoja, i kašnjenja. Revalorizacija jugoslovenske revolucije značila je zapravo ukazivanje na njene protivurečnosti, koje su bile najuočljivije u progonima i čistkama nakon raskida sa SSSR-om. Ako je ‘68. progovorila o 1948, šta su onda jugoslovenske osamdesete imale da kažu o šezdesetosmoj? Svest o „lipanjskim gibanjima“ potiskivana je sa tek nešto manje surovosti nego ‘48. Sa jedne strane, do sredine osemdasetih ona se pretvorila u pustu numerologiju. Džoni Štulić je pevao: „Osam-šest-deset vratiće se opet“. Sa druge, Slavoj Žižek je u Mladini 1986. pisao o protestima učenika i studenata koji su se te godine dešavali u Francuskoj, i koji su bili obeleženi konzervativizmom u stavovima demonstranata i pragmatizmom u njihovim zahtevima. Upoređujući proteste iz ‘68. i ‘86. on je zastupao napuštanje „dijalektike želje“ onih prvih zarad pragmatičnog individualizma ovih drugih (da bi se danas, kao što se da videti iz njegovih brojnih javnih nastupa povodom obeležavanja četrdesotogodisnjice maja, vratio principima ‘68. kao sto je „Budimo realni - trazimo nemoguce“, zatvorivši time pun krug). U Srbiji je emancipatorsku snagu ‘68, bez koje je individualizam osamdesetih nezamisliv, pregazio masovni pokret koji je mirne duše instrumentalizaovao neke od šezdesetosmaških ideja. Danas izgleda cinično kada u post-šezdesetosmaškoj literaturi, kao što su recimo pamfleti koje je tokom sedamdesetih u Londonu objavljivala grupa Solidarnost (dugo jedan od retkih izdavača Castoriadisa na engleskom), pronađemo teoretizacije „anti-birokratske revolucije“. Ideje ‘68. su ili potiskivane, ili su izvetrele, ili su se okrenule protiv sebe samih, ili su pak opstale - u zavisnosti od sredine u kojoj su potekle. Nigde, čak ni u Meksiku gde su bile najsurovije proganjane, one nisu tako brutalno pregažene kao u Srbiji. Ni na jednom drugom mestu emancipatorski potencijal ‘68. nije ustupio mesto nasilju u meri u kojoj se to desilo u Srbiji. Time ne želim da kažem da su studentski protesti ‘68. direktna prethodnica mitinga koji su se zahuktavali ‘86, već da su ideolozi nacionalnog okupljanja zloupotrebili neke od problema koji su jasno artikulisani u i oko ‘68, a zatim nastavili da troše sve što je moglo da se upotrebi, uključujući ideju revolucije koju je ‘68. pokušala da preispita i, u krajnjoj liniji, regeneriše. Ovo trošenje i propast vraća nas temama od kojih smo počeli - fetiš i melanholija, melanholija fetišizma. Kada je reč o Francuskoj, ne može biti reči samo o fetišizaciji ‘68, već o jednoj fetišizaciji levih ideja uopšte. Slikovnice i privesci samo su simptom jednog mnogo dubljeg procesa koji je otvoren upravo ‘68, i koji je postao potpuno vidljiv osamdesetih. Radi se o buržoazifikaciji proleterijata koja je dovela do erozije i potpunog gubitka revolucionarnog subjekta. Upravo ovaj gubitak vodi do fetišizacije stranih radnika (sans papiers) kod Badijua i njegovih istomišljenika. Kod nas su stvari potpuno obrnute: revolucionarni subjekat je zbrisan kroz simultanu pauperizaciju i nacionalističku mobilizaciju društva. Govoreći o psihoanalitičkom shvatanju fetišizma, Agamben poseže za Frojdovim objašnjenjem njegovog uzroka u odbijanju muškog deteta da prizna nepostojanje ženskog penisa. Bilo bi vulgarno povezivati tezu o Šećerani kao o perverznom epilogu ‘68. sa Ristićevim upornim odbijanjem da vidi pravu prirodu Mire Marković i njenog političkog pokreta. Radi se, naime, o jednom fetišističkom zaogrtanju stvarnosti nestvarnim. Paradoksalno, ovo zaogrtanje dolazi kao odgovor na gubitak onoga što subjekt nikada nije ni imao! U drugoj polovini devedesetih, Ristić je na ideološkom planu radio ono što su razna ministarstva za privatizaciju radila u poslednjih nekoliko godina: prodavao je budzašto ono što nije njegovo, što nije pravio, i u čemu nije imao nikakav ulog. U toj rasprodaji protraćeni su poslednji ostaci organizovanih levih pokreta na ovim prostorima. Prisvajanje revolucionarnog nasleđa od strane JUL-a i njima srodnih organizacija nije samo kompromitovalo leve ideje u Srbiji, već ih je zbrisalo sa lica zemlje. Srbija je danas zemlja bez levice u pravom smislu te reči. I ne samo to: to je zemlja koja se stidi svoje revolucionarne prošlosti. O levim idejama govore samo oni koji ih se sećaju, a ne oni koji u njih moraju da polažu nadu. Zbog toga se u Srbiji, vise nego na bilo kom drugom mestu sa mape pobuna iz ‘68, nasleđe ove godine čuda sastoji u obavezi ponovnog promišljanja same ideje revolucije Dunja Jankovic PRIČA O DEVOJCI KOJA NIJE ZNALA NAĆI IZLAZ IZ SITUACIJE  BETON BR.45  DANAS, Utorak 13. maj 2008.   Piše: Sonja Bikić EVROVIZIJA: PESMOM DO EVROPE?     NARODNJACI I EVROPEJCI Srbija trećeg milenijuma se ne razlikuje mnogo od Srbije 90-ih, a obe liče na Srbiju XIX veka, bar kada je reč o dominantnim društveno-političkim modelima retorike. Dok smena suprotstavljenih opcija na domaćoj političkoj sceni naizgled menja odnos sveta prema Srbiji i Srbije prema svetu, kontinuirano prisustvo tzv. proevropskog, s jedne, i nacionalističkog političkog opredeljenja, s druge strane, prerastaju u pojave dugog trajanja. Instrumentalizacija sadržaja za koje se smatralo da predstavljaju ogledalo domaće tradicije podrazumevala je i njihovo scensko postavljanje i prihvatanje kao simbola nacionalnog identiteta, a manipulacija ovim simbolima radi ostvarivanja nekog strateškog cilja postaje uobičajena praksa. Na početku XXI veka kolektivna histerija na ovom području ne splašnjava, ali se nacionalistička euforija zamenjuje evropopulističkom. U prvoj deceniji trećeg milenijuma rasprave više ne idu toliko u pravcu potvrđivanja srpskog nacionalnog identiteta, već pre u pravcu dokazivanja srpske pripadnosti evropskom identitetu. U skladu s tim vodi se i kulturna politika, a sportska i muzička takmičenja i manifestacije na međunarodnom i evropskom nivou postaju politička arena i sredstvo za bolje pozicioniranje i brendiranje Srbije. Takmičenje za Pesmu Evrovizije jedna je od značajnijih manifestacija, intrigantna pre svega zbog svoje političke pozadine. Kao obrazac, takmičenje za pesmu Evrovizija ima tendenciju da oblikuje jedan društveni poredak ujedinjene Evrope. S druge strane, ono je mesto susreta različitih nacija, kulturnih, muzičkih i političkih uticaja koje, reflektujući odnose moći, pokazuje stvarne posledice jednog političkog projekta na međunacionalne odnose. Zbog toga su nastupi nekih zemalja na pesmi Evrovizije povezani sa njihovim političkim aspiracijama prema Evropskoj Uniji. Sámo takmičenje, u tom kontekstu, postaje sredstvo potvrđivanja evropskog identiteta onih zemalja kod kojih je taj identitet permanentno problematizovan. IZMIŠLJENA SRPSKA TRADICIJA DANAS JE SVE MANJE ORUŽJE ZA BORBU U NACIONALISTIČKIM RATOVIMA, A SVE VIŠE ORUĐE ZA POPRAVLJANJE NEGATIVNOG IMIDŽA ZEMLJE U SVETU Pozicioniranja i međusobni odnosi država na Pesmi Evrovizije odraz su globalne društveno-političke klime, koja uslovljava i pokreće određene trendove u svetskoj muzičkoj industriji, pa značaj koji samom takmičenju pridaju zemlje u procesu tranzicije i modernizacije treba tražiti kroz odgovor na pitanje kako se nacionalni i evropski identitet izražavaju kroz politiku odabira muzičkih numera, na koji način festival doprinosi uspostavljanju veza na međunarodnom nivou i koliko je takmičenje instrumentalizovano u cilju legitimacije određenih političkih ciljeva. Ovakva upotreba takmičenja u Srbiji ima dva dijametralno suprotna efekta:   - segregaciju na unutrašnjem nivou (podele među Nama) i - homogenizaciju na spoljašnjem nivou (ujedinjenje pred Drugima). KULTURNI MUTANTI Procesi modernizacije i suočavanje društava u tranziciji sa kulturnim imperijalizmom nisu, dakle, doveli do potpunog utapanja u globalne trendove i brisanja svih nacionalnih posebnosti, ali su otvorili vrata konzumerističkom stavu prema kulturnim specifičnostima u cilju njihovog brendiranja. Mešanjem lokalnog i globalnog, modernog i tradicionalnog, formirali su se svojevrsni „kulturni mutanti“ koji su postali prisutni u različitim segmentima svakodnevnog života. Muzika je možda i najindikativniji pokazatelj ovakvog trenda. Etno zvuci, to jest ono što se smatra izvornom, tradicionalnom muzikom nekog naroda, aranžirano na moderan, komercijalan način, izvire kao nov, popularni muzički žanr svetskih razmera. Prema Miroslavi Malešević, ova vrsta muzičke etno-egzotike koja se drži postulata „Sviraj lokalno, zvuči globalno“ dobija karakter kulturnog pokreta kojim se domaće vrednosti afirmišu izvan nacionalnih granica, odgovarajući na svetsku potražnju za egzotičnim. Reč je o novim standardima samopredstavljanja, koji naginju kosmopolitizmu i suprotstavljeni su tendencijama nacionalistički/konzervativno orijentisanih pregalaca da kroz povratak „tradicionalnoj“ narodnoj kulturi i muzici sačuvaju autentične nacionalne vrednosti, uz ograđivanje i zatvaranje od globalnih tokova. Numere predstavnika sa Istoka, koje poslednjih nekoliko godina postižu visoke plasmane na Eurosongu, mogu se odrediti kao neka vrsta festivalskog muzičkog eklekticizma, koji kombinuje etno žanrove sa modernim pop i tehno muzičkim obrascima. U Srbiji postoji čitav spektar narodnih muzičkih žanrova, od renesansnih melodija, preko tursko-grčkog melosa, balkanskih ojkača, čobanskih frula, hajdučkih gusli do cigansko-srpskih truba. Da li će se ova raznovrsna „srpska“ muzička tradicija zvati etno, folk ili turbo-folk, svakako će zavisiti od aranžmana, odnosa prema tradiciji i cilja koji se „upotrebom tradicije“ želi postići. Izmišljanje muzičkih tradicija i plasiranje određenih vrednosnih sistema povezanih s konkretnim žanrom, na ovim prostorima je tokom protekle decenije dobilo zabrinjavajuće razmere, pa muzika, kao i drugi elementi kulture, postaje sredstva za ostvarivanje određenog političkog cilja. Postizborni foto-komplet: Čija je ovo pesma? Fenomen „izmišljanja tradicija“, koji je u Srbiji eskalirao 90-ih, Hobsbaum povezuje s periodima brzih transformacija društva, kada dolazi do zamene „starih“ tradicija „novim“, koje su prilagođene novim društvenim obrascima, nakalemljene na stare i upotrebljene za sasvim nove ciljeve. Pa ipak, tradicija „izmišljanja tradicija“ i borba na kulturnom/muzičkom frontu za konkretne društveno-političke ciljeve, danas, u promenjenim političkim i socijalnim prilikama, dobijaju novu dimenziju. Svedoci smo promena u domenu kulturne politike: došlo je do smekšavanja nacionalističkog diskursa, čija se retorika više ne zadovoljava ksenofobičnim isticanjem i veličanjem srpskog nacionalnog bića, već uključuje i izvesnu dozu kosmopolitizma, s jedne, i otvaranja proevropski nastrojenih, mejnstrim elita za filtrirane segmente srpske tradicije, s druge strane. Ekstremni nacionalizam, kao i ekstremni kosmopolitizam, jednostavno postaju disfunkcionalni u okolnostima u kojima se od tradicionalne kulture puštene na svetsko tržište, može izvući profit – materijalni i duhovni. Izmišljena srpska tradicija danas je sve manje oružje za borbu u nacionalističkim ratovima, a sve više oruđe za popravljanje negativnog imidža zemlje u svetu. Kada „evropski marginalci“ izražavaju pripadnost evropskom identitetu na Eurosongu, oni to više ne čine prihvatajući za ovaj festival karakterističnu, nadnacionalnu pop muziku, već se opredeljuju za lokalne, etno žanrove. EVROSONG INTEGRACIJE Povratak Jugoslavije (preimenovane u Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore) na evrovizijsku scenu 2004. godine imao je poseban značaj. Promena političkog kursa četiri godine ranije „nagrađena“ je svečanim prekidom jednodecenijske izolacije, a Željko Joksimović koji je došao u Istanbul s namerom da pesmom Lane moje „pokori Tursku i Evropu“, izvojevao je drugo mesto i svojoj zemlji, bar na kratko, povratio poljuljani nacionalni ponos. Recept za odličan plasman pesme Lane moje svodi se na patentiranje balkanske etno muzike u trenutku kada je world music u izrazitom trendu. Evrovizija 2004. je između ostalog pokazala i da orijentalni i balkanski ritmovi u trećem milenijumu prvi put u istoriji muzičke industrije počinju da odnose prevagu nad anglo-američkim što je još interesantnije ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da su prethodnih decenija evrovizijskog takmičenja zapadnjačkom ukusu bile neprihvatljive sve pesme koje su naginjale ka etno i „orijent“ zvuku. Pesma Zdravka Čolića Gori vatra, koja je domaćoj javnosti ulivala puno nade 1973. godine, na Evroviziji je doživela fijasko jer je, po Čolićevim rečima, članove žirija podsećala na orijent. Polemiku oko zapadnog i tradicionalno-narodnog muzičkog stila, započela je Lepa Brena 1983. godine, kada je rekla da je izabrana Danijelova pesma Džuli „otrcana kopija nekih stranih uzora“, zalažući se pri tom za „pravu“ jugoslovensku pesmu. „Nikakav rok, balada, šansona, ništa od onog što krademo sa strane... Što da se foliramo, mi smo seljačka nacija, tačnije seljačko-radnička...“ Lepa Brena je na neki način anticipirala razvoj događaja na Eurosongu u XXI veku, kada je i strah od narastajuće amerikanizacije festivala postepeno počeo da zamenjuje strah od njegove orijentalizacije i balkanizacije. Balkanizacija festivala tekla je uporedo s završnim fazama balkanizacije nekadašnje Jugoslavije. Sukob montevizijskog i beovizijskog stručnog žirija na takmičenju za Evrop(j)esmu, započet 2005. godine kada je prilikom nekorektnog glasanja crnogorskog žirija pobedila crnogorska grupa No name, eskalirao je 2006. godine. Ova situacija je veoma podsećala na ono što se događalo 1991. godine. Crnogorski žiri je 2006, na isti način kao i prethodne godine, nastojao da progura grupu No name, ali su ovog puta posledice bile mnogo gore od nedovoljno dobrog plasmana na evropskom takmičenju. Publika je u Sava Centru zviždanjem negodovala na izbor crnogorskog predstavnika, neki članovi srpskog žirija su povukli svoje glasove, stvorena je oštra podela na nacionalnoj osnovi, a predsednik Upravnog odbora javnih radio-televizija nije priznao pobedu crnogorske grupe. Srbija i Crna Gora su ostale bez predstavnika na pesmi Evrovizije, a u maju mesecu Crna Gora je na referendumu izglasala dugo najavljivanu nezavisnost. Nakon ovih događaja, u srpskoj javnosti više niko nije potcenjivao politički značaj Eurosonga, a instrumentalizacija evrovizijskih muzičara u političko propagandne svrhe kulminirala je pobedom Marije Šerifović 2007. godine u Helsinkiju. Pobeda je predstavljena kao početak novog poglavlja za Srbiju, a sama pobednica prihvaćena je kao ikona marginalizovanih - Srba, Roma i homoseksualaca. Mediji su javnost zatrpavali mnogobrojnim izjavama o popravljanju imidža Srbije u svetu, ali su najekstremnija bila partijska svojatanja Marije Šerifović. Otimanje oko pobednice koja je pesmom uspela ono što još nikome od političara nije pošlo za rukom, naime da konačno dovede Evropu u Srbiju, otpočelo je u parlamentu još uoči pobede. Prvi je priliku iskoristio jedan od narodnih poslanika koji je prisutnima skrenuo pažnju na to da je na takmičenju Srbija od bivših jugo-republika dobila maksimalni broj poena, a od Rusije samo pet, u čemu je video dodatni razlog za smenu radikalskog protivnika na položaju predsednika skupštine, koji se zalagao za još čvršće veze s Rusijom i za „Srbiju kao rusku guberniju“. Pobeda na Evroviziji je dodatno politizovana pozivanjem na tabloidske informacije o političkom opredeljenju pojedinih rođaka Marije Šerifović, da bi se situacija potpuno otrgla kontroli kada je Evropska komisija u žaru predsedničke kampanje u Srbiji dovela u pitanje Marijin položaj ambasadorke EU. Otvorenu podršku srpske pobednice Eurosonga predsedničkom kandidatu Srpske radikalne stranke funkcioneri iz EU protumačili su kao moguće kršenje ciljeva programa „Godine interkulturalnog dijaloga“, pa je čak i uredništvo srpskog gej portala „Kvirija“ diskvalifikovalo pesmu Molitva u konkurenciji za hit godine, smatrajući „da gej hit godine mora da bude u službi slobode i promocije različitosti, a ne u službi ideja stranke čiji je predsednik optužen za ratne zločine“. Politička scena u Srbiji i ambivalentna osećanja javnosti prema Evropi dovode do zabrinjavajućeg trenda političke regrutacije umetnika, muzičara i glumaca. U situaciji u kojoj se uspešnost jedne političke kampanje meri brojem javnih, često vanstranačkih ličnosti koje su u nju uključene, prodiranje partijskog delovanja u sve sfere društvenog života i podela na relaciji mi/oni, evrofili/rusofili, modernisti/tradicionalisti, budućnost/prošlost, postaje, takoreći, istorijska neminovnost. Internacionalni sportski i muzički uspesi „naših“, u konkretnom slučaju uspeh na Eurosongu, koji se s jedne strane ispoljavaju kao faktor nestabilnosti, raslojavanja i stranačke otimačine oko pobednika, na unutrašnjem planu imaju svoj homogenizujući potencijal u odnosu prema svetu. Shodno tome, Miroslava Lukić-Krstanović zapaža da se internacionalno učešće na nekom spektaklu u Srbiji prevashodno smatra uspehom države, a tek posle uspehom pojedinaca: „često se za neku pobedu kaže Pobedila je Srbija. To je muzička fabrikacija nacije“.¹ Međunarodne pobede „naših“ na trenutak neutrališu interne političke sukobe - nacija postaje solidarna u odnosu na spoljašnju drugost. Na unutrašnjem planu, nacionalne pobede dodatno podstiču opstanak dugovečnih podela, a pobednike pretvaraju u instrumente političko-propagandnih promocija, koje odražavaju jedan od dva moguća retorička diskursa i njihove hibridne varijante oličene u populizmu novog evropatriotizma ¹ Pored „muzičke fabrikacije nacije“ i brisanja svih stranačkih neprijateljstava u trenutku kada se ponosno navija za sunarodnike, Eurosong otkriva i potencijal muzičke fabrikacije blokova - proizvoda solidarnosti malih i skrajnutih. Večiti antagonizmi balkanskih država u stvarnosti, na evrovizijskom takmičenju transformišu se u velikodušnu i bizarnu razmenu najviših poena - „Makedonci glasaju za Albance, Hrvati za Srbe, a Srbi za Albance, Bosance i Hrvate.“ Tako stvaranje evrovizijskog balkanskog bloka, ide u pravcu transformacije balkanskog identiteta, ovekovečenog u frazi „Balkan - bure baruta“. Ekspanzija etno-melodija, maternjih jezika i više nego civilizovano glasanje balkanskih zemalja jedan je od doprinosa poboljšanju političke vizure ovog područja, koje se grčevito bori za poziciju u Evropi, šaljući joj putem festivala „lakih nota“ poruku političkog ujedinjenja.  BETON BR.44  DANAS, Utorak 29. april 2008.   Piše: Aleksandar Novaković NEBESNI LJOTIĆEV TRINIDAD     Knjiga Nove srbske drame Isidore Bjelice i Nebojše Pajkića pripada onom delu naše pozorišne istorije koji se „nikad nije dogodio“. Posejana devedesetih godina, ova knjiga i dalje rađa svoje plodove u vidu mladih, „moralno viših“ fensi FDU-predatora kojima kljunići bez ovakvih pisanija ne bi iznikli, a bez Nebojše Pajkića ne bi imali na koga da se pozovu kao na velikog gurua. Ali ovako u Novoj srbskoj drami dobiše ne jednog, već dva proroka sa torbom punom nadrilekarija umotanih u „Manifest nove srbske drame“, čiji su postulati „pravoslavni dogmatizam, estetika nacionalističkog patosa, folklorni kemp i subverzivni panestetski ekshibicionizam“, a neki od atributa „retrogradni avangardizam, hrišćanski fundamentalizam, beskompromisni rojalizam“. TROPIKALIZAM ŠLJIVA-REPUBLIKE „Bimujmo“ se u krvave devedesete. Gore Hrvatska i BiH, izdanci „izabranog naroda“ s neimarskim pregnućem podižu konclogore, divlja tribalni šovinizam. Ipak, u banana-republici pod šljivama, u gradu Beogradu, postoji oaza mira gde o svim navedenim gadostima nema ni slova. Doduše, ponekad, kad je vedar dan, čuli bi se topovi sa slavonskih ratišta ali, šta je to dok Hrvati ne mogu da dobace? Na kraju krajeva, ko može da dobaci do Trinidada? O čemu se zapravo radi? Bobi, tj. Robert Mitchum, pijucka, juri barske ženske i otkriva nam svoje Native American korene, a sve uz kalipso-muziku. A zašto? Zato što je Mitchum, glumac i hedonista, snimio opskurni kalipso album za koji se n-puta u životu javno zapitao šta mu je to koji falus trebalo. Sa dramaturške strane nema svrhe govoriti o nekoj konzistentnoj priči, radnji, bilo čemu. Može se autoru baš kao što se moglo i Bobiju da snimi kalipso-album. Ali, ako nema nikakve veze sa logikom ili umetnošću onda ova drama mora imati veze sa... politikom? Touche! Za početak, eto ga za barom, autorovim rečima, Crnja! Da li je ovo kalipso-mjuziklić ili rasistički minstrel-show sa američkog Juga? Iznenađenja nam tek predstoje: Bobijeva devojka Džejn/Matilda je zatrovana zapadnom propagandom, dok Bobi dostojanstveno brani srpski narod i drži joj komplikovano geneaološko predavanje. Tu se naravno provlači i priča o ratu u Hrvatskoj i BiH i očiglednoj ispravnosti „naše stvari“, koju elaborira Maksim, barmen srpskog porekla. Parodija velikosrpske povesti, o zajedničkom poreklu Slovena i američkih domorodaca, priča je za sebe. Naime, iz Sibira su krenula dva kraka istog naroda - jedan na Zapad, to su današnji Sloveni, a drugi na istok pa preko Beringovog moreuza, to su današnji američki domoroci. Oba plemena su ugrožena od izumiranja, što zbog Kastera što zbog rata u Jugoslaviji. Vo vremja ono kad se igrala ova predstava, a iznad Srbije je bilo lakše videti pterodaktila nego JAT-ov avion, numerica „Ona ‘oće mambo“ nam se svima šimpanzasto pela na glave u senci imaginarnih kokosovih palmi. LJOTIĆ IMMACULATE Ako vas je Trinidad omamio onako kako je Roberta Mitchuma „radila džidža“, sledi nova doza koja daje kokainsku šovinističku nadmoćnost. Uz Ljotića, tragediju u tri čina iz pera Bjelice i Pajkića posvećenu „srbskim dobrovoljcima poginulim u svim otadžbinskim ratovima“, bićete „stoned immaculate“. Tu se na vrhu čarobne piramide harizmarha prve polovine dvadesetog veka smestio advokat smederevski, vođa ZBOR-a, Dimitrije Mita Ljotić. Nije bitno što ova drama, sa strukturom koja pre odgovara filmu nego pozorištu, grandomanski koncipirana, zahteva ekstremno strpljenje čitaoca i broj glumaca dva „Baljšoj teatra“. Glavno je da je prava istina, „ona koja je skrivana od nas“, konačno izašla na videlo. A šta je „istina“ u ovom komadu? Podsetimo se istorijskih činjenica. Ljotić je bio vođa i ideolog ekstremnog krila srpskih kolaboracionista, „ljotićevaca“, „crne avangarde“ ratne Srbije, klero-fašistoidne paravojne organizacije koja je, zajedno sa okupacionim trupama, progonila Jevreje, Rome i antifašiste. U predratnoj Jugoslaviji je kratko vreme bio ministar pravde u diktatorskoj vladi kralja Aleksandra. Priželjkivao je da postane jedan od desničarskih harizmarha koji su, ugledajući se na Hitlera i Musolinija, terorisali političke neistomišljenike. Uprkos neuspesima na parlamentarnim izborima, verovao je da njegovo vreme dolazi. Nije dugo čekao - s okupacijom Jugoslavije aprila 1941.godine i docnijim formiranjem kolaborantske vlade postao je Nedićev saveznik. Stradao je pod nerasvetljenim okolnostima u Sloveniji 1945. godine, a njegovo ime se dvaput povampirilo: jednom u Pajkićevoj drami i drugi put pre šest godina sa incijativom lokalnih desničara da se po njemu nazove deo trga u Smederevu. Na početku komada, u predugačkom monologu vladika Nikolaj Velimirović drži posmrtno slovo Ljotiću, i traži od Boga da ne uzima više, jer je uzevši Ljotića „uzeo previše“. A onda se nižu slike (flešbek, fleš forvard, ad nauseam), sve luđa od luđe - Ljotić u prepirci sa Tolstojem, Ljotić kao požrtvovani član medicinskog osoblja, odvažni oficir u Prvom svetskom ratu, harizmarh kojem zavidi Hitler i za kojim uzdiše Leni Fon Rifenštal, mistik, metafizički batinaš, smerni hrišćanin koji utamničenim komunistima donosi hleb i orahe. Unisonost ZBOR-a, njegova silina, Ljotić kao slika i prilika Gospoda na zemlji i njegovi jurišnici kao anđeoska vojska u stalnoj borbi sa „Crvenim Sotonom“ predstavljaju u ovom delu sirotinjski Trijumf volje sa sve lutkama. Spomenimo i druge predstavnike ultradesničarske Internacionale: Kodreanua, vođu zloglasne rumunske „Gvozdene straže“, i Jukija Mišimu, japanskog pisca i pučistu. Otkud oni tu? Autori prave distinkciju između Ljotića, Kodreanua i Mišime s jedne, i Musolinija i Hitlera s druge strane. Razlika je, navodno, jasna: Musolini slepo veruje u svemoćni državni mehanizam, a Hitler u paganske starogermanske mitove. Kodreanu i Ljotić su posvećeni hrišćani, pravoslavci, poseduju vertikalu Bog na nebu - vladar na zemlji i veruju u mističnu misiju svojih naroda, te nemaju ništa sa Hitlerovom rasnom politikom kao što ni Mišimin operetski pokušaj puča nema veze sa pokoljima Kineza za vreme Drugog svetskog rata. Ova trojica traže samo povratak starih običaja i načina života. Kako onda objasniti to što su „ljotićevci“ radili isto što i nacisti? Kako objasniti Hrista sa kamom u zubima u kojeg su verovali? Objašnjenja nema, ali Ljotiću treba oprostiti. Bio je antikomunista i Srbenda. Revizija istorije opseda autore - proglasimo sve dosadašnje krivce za svece i obrnuto. Ljotiću ćemo dati legitimitet udruživanjem sa Dražom Mihailovićem. Tako su, bar na papiru, pomirena trojica antikomunista, Mihailović, Ljotić i Nedić, što predstavlja poziv na povezivanje svih kojima je Srbija na srcu (čitaj: duši), a nacionalno slepilo glavna vrlina. NEBESKI OVERDOSE Ako mislite da se ne može otići dalje od mrzilačke nirvane Ljotića onda se varate. Na redu je Saga o UNPROFOR-u Isidore Bjelice, melodramatična priča o dva brata do dva pobratima unproforska, Žanu i Filipu, Francuzima dalekog srpskog tj. afričkog porekla. Iako smešten u vreme skorašnjeg rata u Bosni, komad Isidore Bjelice nas vraća u prastara vremena kad su lesovima slovenskim vile hodile. Jedna od njih, Nebesna, prevodilac unproforski, devojka vođe četnika, Stevana, oživljava smrtno ranjenog Žana, i, gle čuda, zaljubljuje se u njega. Ali, Žan nije dovoljno Srbin (kleti većinski procenat francuske krvi), te njegovom greškom (izlanu se pobratimu svom) strada dve stotine srpskih civila. Filip (glavni negativac je, nimalo slučajno, afričkog porekla) životom plaća svoju izdaju ali, u isto vreme, od njegove ruke gine Nebesna. Žan se vraća svojim korenima i postaje četnik. Dramaturški stabilnija od prethodnih komada, prošarana muzičkim numerama (recimo ona u kojoj srpski četnici pevaju: „Šubidua!“ u maniru doo-wop benda), ova drama je na ivici samoparodiranja. Zapravo, kad bismo ubacili nekoliko indikativnih replika ili neki kritički uvod umesto Manifesta, dobili bismo antišovinistička dela koja predstavljaju žestoku mada trapavo i spisateljski neutemeljeno izrečenu kritiku Miloševićeve kužine užasa. Sa hedonističkog i pseudohrišćanskog u prethodne dve drame, fokus ovde prelazi na pagansko. Nebesna je simbol života, prirodnih sila, ljubavi i što je najvažnije - srpstva, onog JURIŠ OGOLJENO PRIKAZUJE ONU ISTU ZVER KOJA SE NEVEŠTO SKRIVALA IZMEĐU REDOVA. TA NAPAST KIDIŠE NA SVE DRUGAČIJE, NA SVE NEBELO, NE-SRPSKO, NE-PRAVOSLAVNO I NE HAJE DA LI SU ONI KOJI ĆE OD NJENE ŠAPE STRADATI SRBI, HRVATI, BOŠNJACI ILI BILO KO DRUGI izvornog, iz vremena kad su naši praoci zalutali u balkanskim gudurama. Kao simbol iskrivljene vizije „rasnog“ slovenstva (plavokosa, visoka, drusna nasuprot većinski tamnokosoj populaciji), Nebesna svojim imenom predstavlja istovremeno ljubavnicu i majku (doji Žana svojim mlekom), nadahnuće, ideju vodilju, sveticu, ženski princip, matrijarhat naš drevni, Majku Zemlju i šta već ne. Nadmoćna u odnosu na muškarce (pogotovo zapadnjake), Nebesna predstavlja „emancipovanu“ Srpkinju koja gorljivo brani svoju krv i tlo. Pravo lice Nebesne nije ni izbliza tako zavodljivo. To je nakaradna „Nebeska Srbija“ sa svojim „izabranim narodom“, koja je kao svaka krmača uživala daveći svoju decu, a tuđu volela još više od svoje. Nema ničeg lirskog ili romantičnog u šumetini punoj paramilitaraca, niti u zastrašujućem jurišu koji Žan vodi „za Nebesnu“. Bez zaklanjanja iza kafanske šege, propovedničkog tona ili silikona Samante Foks (fetiš američkog oficira - još jedan u nizu nepotrebnih dramaturških „rukavaca“), ovaj juriš ogoljeno prikazuje onu istu zver koja se nevešto skrivala između redova. Ta napast kidiše na sve drugačije, na sve ne-belo, ne-srpsko, nepravoslavno i ne haje da li su oni koji će od njene šape stradati Srbi, Hrvati, Bošnjaci ili bilo ko drugi. NEGDJE IZNAD PLANETA I IZVAN SEBE Najlakše je reći: „Pa, da, tako je propao rokenrol. Provokacija koja je otišla predaleko. To je poza. Ko još doživljava takve stvari ozbiljno?“ No, problem je sledeći. Mi sve posmatramo iz današnje perspektive, iz benignih prozivanja na FDU: „Ko (ni)je pajkićevac?“, ili razgovora dokonih domaćica o najnovijem delu Isidore Bjelice. Na taj način okrećemo priču na malograđansko prepucavanje i sve maskiramo mutljagom beogradske čaršije. Druga glupost koja bi se mogla omaći bilo bi potcenjivanje i nipodaštavanje obrazovanja autora ove knjige, njihove verziranosti i prečnika kruga istomišljenika. Namena ovih drama nije bila toliko da budu igrane koliko da budu pročitane, naročito Manifesta, pravog „vjeruju“ desničarskih umetnika. Trebalo je poručiti da postoje urbani ekstremni desničari među umetnicima koji čvrsto stoje iza ideje „Velike Srbije“. Prava je istina da su devedesetih Pajkić i Bjelica bili zastupljeniji u medijima i sa mnogo većim uticajem na studente FDU nego danas, te da je njihov ekstremno desničarski stav sa aurom famoznog „Polit-Art“-a duvao vetar u mlohava miloševićevska jedra. Podrška onih koji su imali određeni urbani renome bila je itekako dobrodošla. Danas ovaj „dvojac bez kormilara“ duva u druga jedra koja nisu ništa manje crna, a možda će se okrenuti i u pravcu podrške nekoj od brojnih demokratskih partija, ko će ga znati? Sigurno je da je jedina uteha u javnoj sudbini drama iz ove knjige. Jer, ako su nacistički propagandni filmovi Rifenštalove bili „remek-delo stvoreno od đavola lično“, onda su pisanija tandema Pajkić/Bjelica dela pripravnika za mesto šegrta Belzebubovih šegrta, ali je ova knjiga za jednu malu zemlju i kulturu kao što je naša daleko od zanemarljive nepogode.  BETON BR.43  DANAS, Utorak 15. april 2008.   Piše: Aleksandar Pavlović GOR(S)KI TALOG ISTORIJSKOG ISKUSTVA     „STRAŠNA SIMETRIJA“ Bilo je pitanje dana kada će se uspostaviti „strašna simetrija“ (Blejk) između Srebrenice i istrage poturica, odnosno rata u Bosni i Gorskog vijenca. Ovakvo čitanje Njegoševog speva preduzeo je Esad Bajtal u tekstu „Gor’ki vijenac kroz prizmu postgenocidnog iskustva Srebrenice“ (Razlike, Tuzla, br. 10/11, 2005). Iako autorovo povezivanje interpretacije teksta, književne teorije, hermeneutike, istorijskih podataka i činjenica nije besprekorno, sa tim tekstom se, i to je osnovna pretpostavka, u ovom kontekstu, ne može polemisati. U ovom kontekstu označava, pre svega, poziciju iskaznog subjekta koji bi se polemički obratio iz (jezika) zajednice koja je pravosnažno osuđena za nesprečavanje genocida. Drugim rečima, nema polemike sa tako visokim ulogom dok se krivica i odgovornost u toj strašnoj i neraščišćenoj „istrazi“ ne utvrde i individualizuju. Do tada, Srebrenica, pa ni u kontekstu Gorskog vijenca, ne trpi nikakvo „da, ali...“ koje vodi, ili može voditi, relativizaciji zločina. Dakle, nezavisno od čvrstine same Bajtalove argumentacije, posledice su jasne. Kao što se po Adornovim rečima posle Aušvica ne može pisati poezija, posle Srebrenice Gorski vijenac se ne može više čitati na isti način. S druge strane, ovaj spev se, s punim pravom, uzima kao reprezentativno delo epohe; sve je tu - romantičarska inspiracija slobodom i narodnim duhom, likovi koji su manje pojedinci a više zastupnici kolektivnih težnji, stih i stil po ugledu na usmenu epiku, sveprožimajuća misao o nacionalnom oslobođenju itd. No, šta raditi kada se uspostavi bliskost između te Knjige epohe romantizma i Srebrenice kao Događaja epohe devedesetih (što, simptomatično, nismo učinili sami nego dolazi iz one zajednice koja „radnju“ trpi)? Jer šta u današnjem rečniku znači taj bezbrojnim ponavljanjem do neprepoznatljivosti dovedeni iskaz „tema Gorskog vijenca je istraga poturica“? „Istraga“ znači nečije potpuno uništenje, nestajanje; kada se neka loza „istraži“, to znači da su svi njeni predstavnici ubijeni ili umrli. „Istraga poturica“, dakle, danas je neodvojiva od pojmova „genocid“ i „etničko čišćenje“. Da li je, prema tome, sličnost između „istrage“ i Srebrenice analoška ili generička, genealoška? Da li je paralelizam između potpunog zatiranja pripadnika druge vere slučajan ili istorijski nužan? Da li je taj zločin pokazatelj poremećaja jedne zajednice ili predstavlja sam uslov njenog nastanka i opstanka? Najzad, koliko je reprodukcija određenog glorifikujućeg tumačenja „istrage“ u Gorskom vijencu, (kolektivno) svesno ili nesvesno, pogodovala/saučestvovala u stvaranju konteksta u kom se takvi zločini mogu/moraju ponoviti? Naravno, prva primedba bila bi da je to anahronizam - optužba za genocid nije bila podignuta ni tokom Nirnberškog procesa i ulazi u zvaničnu upotrebu praktično od početka šezdesetih godina XX veka, nakon niza suđenja nacistima u Izraelu, a pojam „etničkog čišćenja“ je još kasnijeg datuma i Klintonova administracija ga je preuzela iz izjave jednog od američkih novinara koji su izveštavali o ratu u Bosni. Recimo da je to zaista anahronizam, i da mi ne možemo i ne smemo esencijalizovati sopstvenu poziciju (što, međutim, ne znači da je moguće, sve i kada bismo hteli, potpuno zanemariti sopstveni kontekst) i svemu i svima nametati svoje standarde. Najzad, upravo to najviše zameramo Zapadu. Pretpostavimo da je to poslednja reč, te da jedan romantičarski spev moramo posmatrati u kontekstu epohe u kojoj je nastao, ne u kontekstu u kom se mi nalazimo. To znači, pre svega, preispitati značaj same „istrage poturica“ koju je Njegoš ovekovečio. Prvobitni nazivi koje je namenio Gorskom vijencu, „iskra“ ili „izvi iskra“ (izvijanje iskre), ukazuju na to da je on „istragu“ posmatrao kao početni, inicijalni događaj nastanka, odnosno obnavljanja, srpske/crnogorske slobode i nezavisnosti. Međutim, u istoriografiji postoji dugotrajna kontroverza ne samo oko sudbonosnosti i sveobuhvatnosti, nego i oko samog postojanja ovog događaja koji je, veli Njegoš u podnaslovu, „istoričeskoje sobitije pri svršetku XVII veka“, dakle ne tlapnja ili predanje nego istorijska činjenica. MYTHBUSTERS ILI DA LI JE BILO „ISTRAGE POTURICA“ Otkuda uopšte ta dilema kada se „istraga“, osim u Gorskom vijencu, naširoko prikazuje u nekoliko devetnaestovekovnih Istorija Crne Gore (Petra I Petrovića, Sime Milutinovića, Dimitrija Milakovića)? Od neposrednih dokaza, tu je navodni zapis vladike Danila, otkriven 1863. godine, koji je još Ilarion Ruvarac odbacio kao falsifikat. Što se tiče narodnog sećanja i predanja o istrazi poturica, Erdeljanović ga je početkom dvadesetog veka našao samo kod Ćeklića i Cetinjana, dok ostali delovi Stare Crne Gore kao i brdska i hercegovačka plemena o tome nisu znali ništa. No, čak ni to nije nikakav dokaz prvog reda, pošto je sasvim moguće da se predanje ustalilo zahvaljujući uticaju samog Gorskog vijenca - postoje brojni primeri ovakvog naknadnog ulaska knjige ili objavljene epske pesme „u narod“. „Dovoljno je samo pažljivije KAO ŠTO SE PO ADORNOVIM REČIMA POSLE AUŠVICA NE MOŽE PISATI POEZIJA, POSLE SREBRENICE GORSKI VIJENAC SE NE MOŽE VIŠE ČITATI NA ISTI NAČIN proučiti situaciju na Balkanu u vreme vladičanstva vladike Danila, a i tokom čitavog osamnaestog veka, pa da se zaključi kako Crna Gora ne bi mogla nekažnjeno da sprovede pogrom turskog življa, bez obzira na poreklo tog življa, u obimu koji je istragom poturica označen“ (Nenad Ljubinković). Polazeći, između ostalog, od toga da najstarija crnogorska povest, Istorija o Černoj Gori vladike Vasilija, iz pitomoj Šumadiji i ravnom Pomoravlju, odnosno u onom delu plemena koje „snom mrtvijem spava“? I, najzad, ako su poturice „istražene“ u doba vladike Danila, otkuda oni kao politički problem u Njegoševoj Crnoj Gori? Paradoks „istrage poturica“ u ovom smislu sličan je broju dece ledi Makbet - „poturica“ mora, istovremeno, biti i mnogo, kako bi njihovo uništavanje bilo značajan, preloman i junački čin, i malo, jer su to samo beznačajni izdajnici onog zaveta i amaneta čiji su čuvari, kao jedini ostaci nekadašnjeg carstva, gorštaci na čelu sa vladikama Petrovićima. „Istraga“, dakle, ne počiva na istorijskim činjenicama nego na konstrukcijama nekoliko lica koja su ili članovi vladičanske/vladarske sredine XVIII veka, ne pominje „istragu“ (iako bi ruskom dvoru, kome je namenjena, i dobijanju pomoći koju vladika od njih očekuje, svakako pogodovalo ukazivanje na takvo nepokolebljivo pravoverje), Mišel Oben zaključuje da je autor ove ideje (koja se naprasno pročula ubrzo po njegovom dolasku u Crnu Goru) Sima Milutinović Sarajlija, savetnik Petra I a potom učitelj i vaspitač Petra II Petrovića Njegoša. Kako god, izvesno je da nije bilo nikakve istrage poturica velikih razmera. Parafrazirajući Lakana koji kaže da, ako bolesno ljubomornog muža žena zaista vara, njegova ljubomora nije zbog toga manje patološka, možemo reći da je, čak i ako dopustimo da je istorijski zaista postojao nekakav lokalni obračun, njegova predstava u Gorskom vijencu kao opštenarodne „istrage poturica“ preterana i simptomatična. Prema tome, smisao „istrage poturica“ u Gorskom vijencu nije u pesničkom transponovanju jednog „istoričeskog sobitija“ s kraja XVII veka. Ona proizlazi iz Njegošu savremenog „sobitija“, obeleženog teškim trenucima 1846. godine kada u Crnoj Gori vlada glad, kada brđani, uz poslovično izražen plemenski partikularizam, ulaze u otvorene saveze sa skadarskim i hercegovačkim pašom, a uz to postoji i pretnja od uglednih glavara Radonjića, suparnika loze Petrovića. U tim danima Njegoš piše svoj spev, a objavljuje ga u Beču tokom misije 1847. godine čiji je cilj bio da se dobije hrana i obezbedi diplomatska podrška njegovim naporima. Kao i legenda o boju na Carevu-Lazu, gde Crnogorci, ujedinjeni pod vođstvom Petrovića, do nogu potuku bezbrojnu tursku vojsku, „istraga poturica“ kojom rukovodi vladika Danilo predstavlja ideološki konstrukt i jesistedan od temelja vladičanske/vladarske ideologije. Ključni deo te političke fikcije je mit o Crnoj Gori kao „neugasloj baklji srpske slobode“, neosvojenoj tvrđavi srpstva, jedinoj slobodnoj državi na Balkanu, pod vođstvom Petrovića kao čuvara Kosovskog zaveta („posveta prahu oca Srbije“ mogla bi da cilja na familijarnu predodređenost za tu ulogu). To kompleksno gorštačko srpstvo nije samo, možda čak ni prevashodno, etnička nego, na poseban način, staleška odrednica – oni su pravi naslednici nekadašnjih srpskih velikaša i, uprkos gladi i siromaštvu, istinsko (slobodarsko) duhovno plemstvo – „...kad su divlje azijatske orde naše maleno, no junačno carstvo razrušile, onda su moji preci i jošte neke odabrane (kurziv A.P.) familije koje nijesu tu poginule od Turaka, ostavili svoje otačastvo i ovijem gorama utekle“ (Njegoš, u pismu Osmanpaši Skopljaku 5. oktobra 1847. godine):   „što na vjeru pravu ne pohuli, što se ne hće u lance vezati, to se zbježa u ove planine da ginemo i krv prolivamo, da junački amanet čuvamo, divno ime i srpsku slobodu“. No, kako sa tom bezuslovnom doslednošću uskladiti stihove kao što su „bijesna se bratstva isturčila“, ili „odža riče na ravnom Cetinju“? Otkuda odjednom poturčenjaci među tim junacima koji u planinama čuvaju amanet divnog srpskog imena i slobode? Koliko bi tek onda trebalo da bude „poturica“ u sekretari (Milaković) i savetnici (Sarajlija). Reč je, prema tome, prvenstveno o zasnivanju i potvrđivanju ličnog i porodičnog autoriteta i legitimiteta. Samo u tom kontekstu može se razumeti kako je jedan eventualni lokalni obračun hrišćana i poturčenjaka, ni po čemu izuzetniji od mnoštva sličnih međuplemenskih, osvetničkih ili pljačkaških okršaja, dobio suštinski značaj u zasnivanju/pročišćenju zajednice, i zašto u Njegoševom spevu, umesto „pravih“ Turaka, ključnu ulogu imaju upravo „poturice“. Zapravo, nije stvar u tome da s „poturicama“ nije moguć nikakav dogovor, nikakav suživot. U Gorskom vijencu oni se odazivaju pozivu Crnogoraca, dolaze na skup, zajedno učestvuju u raspravi, u jednom trenutku podsećajući kako zajedno učestvuju i u bojevima protiv Turaka, što je istorijski potvrđeno. Tokom sastanka, isto tako, Cetinjskim poljem prolazi svadbena povorka „poturica“ gde je među svatovima „Crnogorcah/malo manje nego pola“, i gde se jedni vesele pevajući turske, a drugi srpske pesme o Kraljeviću Marku. Jedini stvaran „problem“ je odbijanje „poturica“ da se vrate u „pravu“ veru, odnosno da se stave pod suverenitet vladike. Dakle, savremenu pretnju ne predstavljaju same „poturice“, kojih u Njegoševoj Crnoj Gori gotovo i da nema. Prava opasnost zapravo dolazi od „pravovernih“ i Gorski vijenac se u suštinskom smislu obraća onima kod kojih treba „istražiti“ ideju, samu mogućnosti ideje, o bilo kakvoj drugačijoj zajednici. Naime, najveći upravljački problem za sve vladike Petroviće predstavljao je plemenski partikularizam. Njegoševi prethodnici bezuspešno su pokušavali da suzbiju tradicionalno shvatanje da je plemenska pripadnost iznad svake druge, pa i verske, o čemu svedoči Cvijić, što je dovodilo do toga da nekada pod istim krovom žive srodnici koji pripadaju dvema, čak i trima različitim verama. Vladika, dakle, može biti poglavar jedino ukidanjem/zabranom tih alternativnih oblika socijalizacije i uspostavljanjem pravoverja kao vrhovnog načela i autoriteta koji nadilazi plemensku pripadnost. Uništenje „poturica“, prema tome, nije čin kojim se društvo konstituiše, nego rekonstruiše kao isključiva zajednica istovernih na čelu sa vladikom. Samo na osnovu ovih uvida može se razumeti značaj uklanjanja onih koji su, kako se neprekidno podvlači, iste krvi a druge vere:   „Ne bojim se od vražjega kota, neka ga je ka na gori lista, no se bojim od zla domaćega“. Strah vladike Danila zapravo je strah vladike Rada Tomova. Opevati „istragu poturica“ znači „podsetiti“ na značaj i ulogu vladike u uspostavljanju i funkcionisanju društva u trenucima kada je taj status višestruko ugrožen. Stoga, odreći se danas ove ideologije, ove „istrage“ sunarodnika druge vere, uskratiti tome činu konstitutivni značaj u zasnivanju zajednice, ne znači odreći se Gorskog vijenca in toto. Ali prekinuti, jednom za svagda, sa tumačenjem „istrage“ kao istorijske istine i nužnosti znači dopustiti mogućnost postojanja zajednice koja neće počivati na ovom isključenju koje se sprovodi klanjem  BETON BR.42  DANAS, Utorak 1. april 2008.   Piše: Boris Buden POSTJUGOSLOVENSKO STANJE KRITIKE INSTITUCIJA   O kritici kao kontrakulturnom prevođenju     RAĐANJE NOVOG SUVERENA Opšte mesto postmodernog diskursa jeste čuvena priča o mnoštvu naracija, odnosno o tobožnjem odsustvu velike istorijske naracije, takozvane master narrative. Zanimljivo je da se postkomunistički diskurs ponaša kao da za to nikada nije čuo. U svojoj hegemonijskoj verziji, on odista funkcioniše kao neki istorijski master narrative: sve su to poznate priče o slomu komunizma 1989. godine i o konačnoj pobedi kapitalizma i liberalne demokratije. Shodno ovoj naraciji, društva negdašnje Istočne Evrope nakon pada totalitarnih režima ne ulaze direktno u svet razvijenog kapitalizma i zapadne demokratije, već moraju prvo da prođu tranzicioni proces ka tom konačnom stanju koje se izdaje za normalno, to jest predstavlja univerzalnu normu istorijskog razvitka uopšte. Tranzicioni proces se, shodno tome, poima kao proces normalizacije. To uključuje i logiku prema kojoj stvari, pre nego što postanu bolje prvo moraju postati gore u poređenju sa prethodnom situacijom, što se u konkretnom slučaju odnosi na savremeni socijalizam. No, problem je u tome što se proces tranzicije može pretvoriti u pravu katastrofu. Upravo to se dogodilo u bivšoj Jugoslaviji: slom države, građanski ratovi, žrtve, razaranja, etničko čišćenje, ekonomski slom, politički haos, itd. Iako je ovaj slučaj u očiglednoj protivrečnosti sa hegemonijskom naracijom o konačnoj pobedi demokratije i blagostanja, nikome još uvek nije pošlo za rukom da tu opštu naraciju dovede u pitanje. U nju se, štaviše, nikada nije ni posumnjalo. Ideologija postkomunističke tranzicije uspela je simbolički da inkorporira sve protivrečnosti: čak i one najgore, poput opsade Sarajeva ili masakra u Srebrenici. Ti se događaji u načelu objašnjavaju kao privremena regresija u prirodno stanje, što odgovara i dalje važećem Hobsovom mitu o preddruštvenom stanju, takozvanom bellum omnium contra omnes; ukratko, oni su još uvek u skladu s hobsovskom teorijom društvenog ugovora, ili, da se u našem kontekstu jasnije izrazimo, s logikom suvereniteta: ukida se društveni ugovor utemeljen na komunističkoj vlasti, s komunističkom partijom kao suverenom. Rušenje tog poretka prouzrokovalo je građanski rat koji je trajao sve dok nije sklopljen novi društveni ugovor, a novi suveren - nacija u liku svojih demokratski izabranih predstavnika - tada preuzima odgovornost i iznova uspostavlja poredak koji donosi sigurnost. POSTJUGOSLOVENSKO STANJE Sve nove razlike koje su zamenile staru, ideološku razliku između kapitalizma i komunizma, koja se istorijski ispoljavala kao „hladnoratovska podela“, najbolje su izražene kao razlika između Istoka i Zapada, koja nenadano preživljava pad Berlinskog zida. Činjenica da ona i dalje postoji, predstavlja najvažnije obeležje onog što se danas gotovo jednodušno shvata kao postjugoslovensko stanje. Ovo stanje, na koje je presudno uticala ideološka reprodukcija kulturne razlike između Istoka i Zapada, u najvećoj meri definiše ono što se u bivšoj Jugoslaviji danas sprovodi kao kritika institucija. Institucije se kritikuju u svetlu njihove zaostalosti u razvoju. One su tobože nedovoljno razvijene, još nezrele za tržište, korumpirane, pasivne, nisu samoodržive, previše su tradicionalne i patrijarhalne... Ukratko, problem s institucijama nekadašnje Jugoslavije jeste u tome što još nisu zapadne. Kritika se usredsređuje na manjak, jaz između domaće realnosti i već ostvarene norme na Zapadu. Najsnažniji i najaktivniji kritičar institucija postjugoslovenskog prostora je sâma Evropska unija, odnosno njene institucije, koje predvode takozvani proces proširenja. Ovdašnja liberalna, prosvećena i progresivna javnost - u meri u kojoj je postala subjekt kritike institucija - u osnovi predstavlja lokalnu personifikaciju zahteva EU, budući da se u potpunosti identifikuje sa zadatkom da se dostigne Zapad. U tom pogledu, svaka liberalna kritika institucija u državi je neka vrsta kompradorske kritike. To automatski implicira nužnost da se izričito ustanovi glavni subjekt/institucija kritike, u ovom slučaju sama EU. Setimo li se poznate Altiserove tvrdnje da ideologija uvek postoji u materijalnom obliku koji je oličen u institucijama, odatle možemo zaključiti da se Evropa pojavljuje kao ideologija, upravo stoga što i sama predstavlja kritiku institucija. U tom pogledu, pojam Istoka nije ništa drugo do učinak Evrope kao ideologije, to jest proizvod Evrope kao institucije hegemonijske kritike. Ista konstelacija - ideološka hegemonija Evrope, odnosno uloga u kojoj se Evropa javlja kao glavni subjekt/institucija kritike - objašnjava konzervativnu ili desničarsku kritiku institucija u postjugoslovenskom stanju. To je neka vrsta sekundarnog učinka Evrope kao ideologije, naličje liberalne kompradorske kritike: to je antievropska, antizapadna kritika institucija, čak i kada je potpuno ambivalentna, kada, primera radi, tvrdi da je zapadnija i od samog Zapada, na šta veoma često nailazimo u Hrvatskoj ili današnjoj Poljskoj. LIBERALNA I KONZERVATIVNA KRITIKA Liberalna kritika koja se javlja kao pandan konzervativnoj kritici postojećih institucija u bivšoj Jugoslaviji, nju obično označava kao nacionalističku, antimodernu, devetnaestovekovnu, ukratko, kao zaostalu. I, doista, ona se zalaže za zaštitu tobožnjeg izvornog kulturnog identiteta, za vernost idealu narodnog suvereniteta, za stare, konzervativne vrednosti koje su deo takozvanog evropskog identiteta. Ona se istodobno suprotstavlja vrednostima liberalne modernizacije. S druge strane, konzervativna kritika se sve više poistovećuje s pojedinim elementima savremene kritike neoliberalne globalizacije. Njen protekcionizam preuzima obrazac stare antikolonijalne borbe, čime ona ponavlja pojedine elemente nekada univerzalne emancipatorske naracije. Upravo tim stapanjem s levičarskom kritikom globalizacije, odnosno brisanjem jasne granice između levog i desnog, konzervativna kritika institucija izvrsno podupire ideološku hegemoniju liberalizma. Ona pomaže zagovornicima liberalne ideologije da nastupe kao da su jednako suprotstavljeni i udaljeni kako od levičarske tako i desničarske kritike postojeće stvarnosti. Tako se iz liberalnog ugla sada obe pojavljuju kao jednaka pretnja modernim vrednostima. Liberalizam, u tom kontekstu, nudi sebe kao treći put, tačnije, kao jedino rešenje za sukob između levice i desnice, potvrđujući svoj autentični, antitotalitarni karakter ne samo danas, već i retroaktivno, jer se, kao posttotalitarni fenomen, postavlja jednako nevino kako u pogledu komunističke tako i u pogledu fašističke Već smo predložili da pojam Istoka treba razumeti kao proizvod Evrope kao ideologije. Kao takav, on ima i ideološku upotrebnu vrednost. Prema Rastku Močniku, pojam „Istoka“ dovodi do istorijske amnezije. On „iz istorije Istoka poništava političku dimenziju, i postiže slične učinke u sadašnjosti“. U istom kontekstu, Močnik govori o novom kulturno iskovanom orijentalizmu, odnosno o kulturalizaciji koja „sprovodi u delo rad političke Vlada u ostavci   DANAŠNJA POMAMA OKO PROBLEMA KULTURNOG PAMĆENJA GOVORI NAM O GROZNIČAVIM POKUŠAJIMA DA SE PONOVO USPOSTAVI ZAJEDNIČKO DRUŠTVENO ISKUSTVO I DA SE OŽIVI IZVORNI SMISAO MINULIH DRUŠTVENIH I POLITIČKIH BORBI. NAŽALOST, NE POSTOJI NIKAKVO PRVOBITNO ISKUSTVO DRUŠTVA KAO DRUŠTVA, MIMO ONOG KOJE NASTAJE U NJEGOVIM KULTURNIM PREVODIMA prošlosti. Upravo iz tog liberalnog ugla, komunizam i fašizam se javljaju kao jednaki krivci za sve što je u prošlosti pošlo naopako, uključujući i pomenuto istorijsko zaostajanje. SLOM VESTFALSKOG PORETKA Postoje, međutim, i drugačija čitanja postkomunističkog stanja koja radikalno odstupaju od hegemonijskog. Po njima je, recimo, važno ukazati na nasilni karakter raspada bivše Jugoslavije ili, uopštenije, na haotično razdruživanje istočnoevropskih sistema koje je usledilo nakon sloma komunizma, na šta upućuje Đorđo Agamben u Homo Saceru. On se otvoreno suprotstavlja hegemonijskoj naraciji koja u suštini počiva na priči o privremenom raskidanju društvenog ugovora, koji inače - recimo na Zapadu - normalno funkcioniše. Agamben iznosi argument o tome da ove događaje ne bi trebalo shvatati kao neku vrstu privremenog povratka u prirodno stanje koje će se pre ili kasnije vratiti u normalu, što znači da će uslediti ponovno uspostavljanje društvenog ugovora - što podrazumeva ideja tranzicije - već kao nekakvog krvavog glasnika jednog novog nomosa sveta, koji se širi po celoj zemaljskoj kugli. Kriza na koju Agamben ukazuje ima globalne dimenzije. Stoga se događaji u poslednjih petnaest godina u bivšoj Jugoslaviji mogu opisati kao puki simptom jedne daleko dublje istorijske promene; kao simptom rastakanja poretka starog više od tri stotine godina (takozvanog vestfalskog poretka), kao nestanak slike sveta podeljenog na suverene nacionalne države, koje se nedvosmisleno mogu smestiti na određenoj teritoriji i za koje se pretpostavlja da politički reprezentuju svoje različito stanovništvo. Slomom tog poretka nestaje čitava normativna dimenzija međunarodne politike. Na njeno mesto danas stupa haotični pragmatizam čija racionalnost niukoliko ne polaže pravo na univerzalno važenje. Nacionalne države će i ubuduće postojati, ali značaj i razmera njihove suverenosti će strogo zavisiti od njihove osobene pozicije moći i uloge koju imaju u procesu neoliberalne globalizacije. Jedan drugi simptom sloma vestfalskog poretka vidimo u širenju vanrednog stanja diljem sveta: sve je više ljudi koji skončavaju u nišama gde je bezakonje moguće, a postojeći režimi ih isključuju iz sistema predstavljanja i domena pravne sigurnosti. Slične simptome nije teško prepoznati u procesu nasilnog razdruživanja bivše Jugoslavije i njegovim neposrednim posledicama. To moramo imati u vidu kada ocenjujemo postjugoslovenske uslove za kritiku institucija. Umesto da se uspostave u stabilnom režimu suverenosti što im obećava tranziciona teleologija, ovdašnje institucije su suočene s haosom nekontrolisane globalizacije iz kojeg više ne mogu pobeći. Tvrdim da ne možemo misliti o specifično postjugoslovenskom stanju, ako ne uzmemo u obzir ove i slične simptome koji su u manjoj ili većoj meri učinci neoliberalnog obrta u svetskoj ekonomiji i politici. Drugim rečima, ono što opisujemo kao postjugoslovensko stanje (kritike institucija), mora se na radikalno nov način promišljati u svetlu ove neoliberalne promene. SEĆANJE I KULTURNI ZABORAV Slovenački filozof Rastko Močnik, nedavno je izneo tezu po kojoj institucionalne prakse u postjugoslovenskom stanju uistinu imaju neoliberalni karakter. Povrh toga, on tvrdi da klasični liberalizam zaista predstavlja ideologiju te neoliberalne prakse. To, svakako, implicira da se mora kritično odnositi prema ideološkom karakteru političkih institucija predstavničke demokratije i institucija civilnog društva koje gotovo isključivo počivaju na liberalnim idejama - a danas su takve sve one institucije u bivšoj Jugoslaviji, ukoliko su prošle postkomunističku transformaciju. Postavimo sada središnje pitanje: da li u opisanim okolnostima postoji mogućnost kritike institucija koja bi nadišla kompradorsku kritiku s liberalnih pozicija, ali i konzervativnu protekcionističku kritiku? amnezije, brišući iz sećanja prethodne političke bitke, koje su, konfrontirajući se s krizom svetskog kapitalizma, artikulisale alternativni potencijal“. Očito je da kulturalizacija političkog, ideološki zgusnuta u bauku Istoka, blokira sećanje na minule bitke i, shodno tome, prikriva osnov iz kojeg bi se mogla začeti nova kritika institucija koja bi nadišla i liberalnu i konzervativnu kritiku. Ta kritika ostaje bez tla pod nogama, te izgleda kao da se mora stvoriti ex nihilo. Međutim, problem se ne tiče naše nesposobnosti da dostignemo Zapad - kao što tvrdi liberalna kritika; mi u sadašnjosti nismo sposobni da dostignemo sopstvenu prošlost, ukoliko se ona odnosi na iskustvo koje je zajedničko podeli na Zapad i Istok. Mi jednostavno nismo u stanju da pamtimo prošlost zajedničkih političkih bitaka o kojima govori Močnik, kao da one nisu ostavile nikakvog traga na naše društveno iskustvo. No, kako da ih pamtimo? Kako da sećanje na minule političke bitke povratimo iz kulturnog zaborava? U tome vidim izazov jedne nove kritike institucija. Na prvi pogled izgleda da se do rešenja problema stiže lako. Trebalo bi na nov način artikulisati naše društveno iskustvo koje mora da je nekako zadržalo sećanje na prošlost, odnosno zgusnulo njegovo političko značenje. Međutim, to što se ovde predstavlja kao rešenje, zapravo je drugi i još veći problem: kako danas razumeti naše društveno iskustvo, na koji način o njemu promišljati i kako ga reartikulisati? Da li bi valjalo pokušati da se uporište za njega nađe u onom što se obično naziva javnom sferom? U Javnosti i iskustvu, Oskar Negt i Aleksandar Kluge pokazuju da se marginalizovane grupe, isključene manjine ili potlačeni politički subjekti (upravo je to ljudski supstrat mogućeg subjekta jedne nove, antihegemonijske kritike institucija) uvek suočavaju s izvesnom blokadom iskustva, nekom vrstom atomizacije i fragmentiranja koje baca u zasenak, iskrivljuje, ili čak poništava socijalni karakter njihovih sećanja. Problem je u tome što „to što se danas blokira, nije jednostavno artikulacija društvenog iskustva, već mogućnost samog tog iskustva“. Već smo naznačili da je kulturalizacija najveća šteta koja se nanosi društvenom iskustvu. Ono što se manifestuje kao kulturna sublimacija društvenog iskustva, zapravo je njeno iskrivljenje, ili, još gore, njeno nestajanje. Današnja pomama oko problema kulturnog pamćenja govori nam o grozničavim pokušajima da se ponovo uspostavi zajedničko društveno iskustvo i da se oživi izvorni smisao minulih društvenih i političkih borbi. Nažalost, ne postoji put kojim bismo original mogli da rekonstruišemo iz prevoda. Jedino društveno iskustvo za kojim danas možemo posegnuti, nalazi se u različitim oblicima njegove kulturne artikulacije ili upravo u njegovim kulturnim prevodima. Drugim rečima, ne postoji nikakvo prvobitno iskustvo društva kao društva, mimo onog koje nastaje u njegovim kulturnim prevodima. Jedino što, shodno tome, možemo da učinimo, jeste da nastavimo s prevođenjem, usmeravajući kritičku pažnju na slučajeve u kojima smo se ponovno pronašli, slučajeve kulturalizacije koji imaju suštinski ideološki učinak depolitizacije. KONTRAKULTURNO PREVOĐENJE Ukoliko je, dakle, u ovim uslovima - koji nipošto nisu samo postjugoslovenski uslovi - i dalje moguće predlagati neku strategiju kritike (institucija), to bih nazvao zadatkom kontrakulturnog prevođenja. Time se otvoreno upućuje na stari pojam kontrakulture, pošto naš projekt nasleđuje njen antagonistički karakter, subverzivnu motivaciju i ogorčeno neprijateljstvo prema glavnom toku, iako je lišen iluzije o tome da je moguće automatski generisati neko političko dejstvo. Kontrakulturno prevođenje se suprotstavlja ideji same kulture - uključujući tu i ideju kontrakulture - ukoliko ona polaže pravo na izravno politički smisao. Ono se doista suprotstavlja kulturalizaciji onog što je nekada bio nepatvoreni društveni život. Tako želi da postane politično, u prvom redu kao kulturna kritika kulturalizacije. Da li je to moguć zadatak? Zar ne predlažemo neku vrstu minhauzenskog lukavstva: pošto smo se zaglibili u kulturu kao u nekakvo blato, sad bi trebalo da se iz nje izvučemo hvatajući se za sopstvenu kiku. No, umesto da odgovaram na ova retorička pitanja, dozvolite mi da parafraziram jednu od Altiserovih definicija ideologije tako što ću ideologiju zameniti kulturom: kultura po sebi ne poseduje spoljašnjost, premda istodobno (za kritiku kulturalizacije) ona i nije ništa drugo do spoljašnjost. Ukratko, ono što je nekad bila kritika ideologije, danas se može iznova formulisati samo kao kulturna kritika kulturalizacije. Ali kakve to veze ima sa institucionalnom praksom? Još jednom altiserovski odgovor, parafraziran na isti način - stavljanjem kulture na mesto ideologije: svaka praksa moguća je samo posredstvom kulture i unutar nje (S nemačkog prevela Hana Ćopić)  BETON BR.41  DANAS, Utorak 18. mart 2008.   Piše: Olga Manojlović Pintar „NIKAD NAM NIJE BILO DOBRO U ISTORIJI“   Slučaj: Konkordat     U julu mesecu 1935. godine, predstavnici vlade Bogoljuba Jeftića, potpisali su u Rimu konkordat sa Svetom Stolicom - dokument koji je trebalo da reguliše odnos jugoslovenske države i Vatikana i zakonski definiše položaj katoličke crkve u Jugoslaviji. Međutim, iako je tekst konkordata usaglašen i potpisan, smena vlade je odložila njegovu ratifikaciju u Narodnoj skupštini i Senatu. Konkordatsko pitanje je stavljeno na dnevni red skupštinskog zasedanja i zaokupilo javnost tek dve godine kasnije, u vreme vlade Milana Stojadinovića i veoma brzo preraslo u jednu od najtežih političkih kriza u zemlji. U uslovima žestokih društvenih sukobljavanja, konkordat je na najsnažniji način povezao potpuno nespojive političke protivnike i pružio mogućnost određenim crkvenim krugovima da jasno ispolje pretenzije za što jačim političkim uticajem u državi. Štaviše, tokom konkordatske krize artikulisano je odbijanje delova elite ne samo da priznaju pravnu regulativu koja bi rešila pitanje položaja i rada crkve kao institucije, već pre svega da priznaju pravila političkog života u modernoj sekularnoj državi. Usvajanje dokumenta, koje je po mišljenju Vlade trebalo da bez većih problema prođe kroz skupštinsko zasedanje, u potpunosti je uzburkalo politički život. Konkordatsku krizu moguće je stoga tumačiti i kao paradigmu autoritarne i autistične istorijske kulture, koja je u složenim političkim trenucima presudno usmeravala javni život Srbije. „UGOVOR SA CRNIM POGLAVAROM CRNE INTERNACIONALE“ Da će se SPC žestoko usprotiviti usvajanju konkordata bilo je jasno već posle proglasa patrijarha Varnave iz januara 1937. godine. Iako ukazujući na korupciju kao glavni razlog zbog koga je kritikovao vladu u proglasu upućenom javnosti povodom srpske Nove godine, patrijarh je u najvećem delu govora isticao nepoverenje crkve u konkordat, konstatujući da je taj dokument „atak na poslednji bedem srpstva, na Svetu srpsku crkvu“. Poručujući da su „iz sasvim nepoznatih razloga i nikom nedokučivih uzroka oni napravili ugovor sa crnim poglavarom crne internacionale“, patrijarh je zaključivao da se konkordatom „udaraju pre svega okovi na našu jadnu braću Katolike u Jugoslaviji“ i pozivao „da se prenemo, da ustanemo i zbijemo se u redove, kao vojska Božja protiv vojske satanske.“ Varnava je tvrdio da se „svetosavski narod uvek umeo sjediniti u časovima opasnosti“ i pozivao: „Sad je čas opasnosti. Ja vas pozivam, kao Vaš Patrijarh, da zaboravite partijske svađe i obzire i da bratski brat bratu pružite ruku.“ Stojadinovićeva vlada je zabranila publikovanje patrijarhovog govora, na šta je crkva reagovala direktnom konfrontacijom. Stavovi vlade koji su diskusiju pokušavali da zadrže u domenu političko-diplomatskih pregovora i isticali da „država stoji i mora stajati iznad svih veroispovesti“, kao i da „crkva mora biti daleko od svake politike“, potiskivani su tvrdnjama da se ovim dokumentom otvara prostor prozelitizmu. Svi pokušaji da se političke diskusije vode bez uzburkavanja emocija i jačanja iracionalnih strahova, onemogućavani su ponavljanjem stereotipa i neargumentovanih diskvalifikacija. U obraćanjima javnosti, usledile su i poruke hrvatskom narodu da se liši univerzalizma Katoličke crkve i priđe pravoslavlju, koje jedino čuva kulturni identitet slovenskih naroda. Argumenti upućeni javnosti od strane SPC su kao ključne dokaze za političku diskvalifikaciju konkordata isticali čak i nacionalnu pripadnost političkih lidera koji su se zalagali za njegovo potpisivanje. Na taj način je kao legitiman politički argument uveden stereotip i negativna slika pripadnika druge nacije. U tom smislu, isticanje nacionalne pripadnosti supruga političara imalo je snagu najjačeg argumenta u objašnjavanju političkog stava i opredeljenja određenih ličnosti. Sa druge strane, u vreme priprema skupštinske sednice na kojoj je trebalo ratifikovati konkordat, u javnosti je jačana predstava izneverene i zaboravljene žrtve. „Sve što se moglo, i više od toga, žrtvovao si za slobodu i ujedinjenje s braćom. Veće patnje i muke i veća stradanja od tvojih istorija nije zabeležila (...) Ali te vera u pobedu pravde nije ni u najtežim trenucima napuštala (...) Tu natčovečansku ispolinsku snagu dala ti je tvoja Mati, tvoja najveća dobrotvorka i zaštitnica - Srpska pravoslavna Crkva. Ona te je, kroz vekove najtežeg robovanja tuđinu, čuvala i tešila. I očuvala te, - ona, tvoj najveći, jedini istinski prijatelj. “Pisci proglasa, potpisani kao Srpski Pravoslavni Akcioni Odbor, poručivali su svojim sunarodnicima da su „Projektom Konkordata, koji je sada pred Narodnom skupštinom uniženi i uvređeni“ i širen paranoidan strah. „Široke privilegije, mnogo veće nego što ima tvoja Pravoslavna Crkva, date su crnim hordama rimskim, koje buljucima nadiru u našu pravoslavnu sredinu i svojim poznatim jezuitskim metodama i novcem, skupljenim iz celog sveta, pokušavaju da te korumpiraju i odnarode (...) Ako si do sada ćutao, brate Srbine, sada treba da progovoriš. Ako si do sada propuštao, to više ne smeš da činiš. U pitanju su tvoja najsvetija osećanja: ime i vera. U pitanju je tvoj najdraži amanet: Svetosavsko Pravoslavlje.“ „KRVAVA LITIJA“ Skupštinsko zasedanje na čijem je dnevnom redu bilo usvajanje konkordata održano je u julu1937. godine. Diskusiji je ton dao narodni poslanik Vojislav Janjić, koji je pozvao na odbijanje konkordata, poistovećujući ga sa „jednim drugim ultimatumom“ iz bliske srpske prošlosti, koji je Pašić „muški odbio“. Za to vreme, uzbuđenje je raslo na ulicama Beograda, jer je crkva zakazala molepstvije za ozdravljenje obolelog patrijarha Varnave i litiju koja je od Saborne crkve, preko Knez Mihailove ulice trebalo da prođe gradom. Strahujući zbog izbijanja mogućih nereda, policijska uprava grada Beograda zabranila je litiju, pozivajući se na kanone same crkve, po kojima je litije bilo moguće održavati samo na dane verskih praznika i svečanosti grada, a nikako u svrhu ozdravljenja, makar i tako visokog crkvenog velikodostojnika kao što je bio patrijarh. Međutim, i pored zabrane litije, loše organizovani demonstranti pokušali su da Čuvar Rezolucije 1244   privuku veći broj Beograđana. Pokušaj policije da zaustave demonstrante predstavljen je  kao bahatost slovenačkih policajaca, a kao ključan argument iskorišćena je činjenica da je ministar policije u to vreme bio Slovenac i katolički sveštenik dr Anton Korošec. Pokušaj nekolicine pravoslavnih sveštenika da probiju policijski kordon, koji je završen povređivanjem šabačkog episkopa Simeona, dobio je teatralne razmere. Vozeći povređenog sveštenika u sanatorijum Živković, sveštenici su iz kola vikali: „Narode, razbojnici i ubice ubiše ti vladiku!“ Nemiri do kojih je došlo na ulicama Beograda, predstavljali su samo kulminaciju tenzija koje su snažene mesecima kroz brojne pozive na opstrukciju rada institucija. Jačano je osećanje ugroženosti i nepoverenja stanovništva ne samo u namere katoličke crkve, već pre svega u sposobnost političkih stranaka, pa čak i laicizovane države i njenih institucija. Crkva se nudila kao jedini zaštitnik naroda u proglasima koji su poručivali: „Sinovi i kćeri slobodarske pravoslavne Šumadije, znate li šta je Konkordat? Čujte šta je Konkordat: to je aždaja koja će da vas proguta. Kroz pedeset godina niti će biti Srba ni pravoslavlja...“ Politička situacija dodatno je iskomplikovana, kada je posle kraće i iznenadne bolesti usred održavanja skupštinske debate umro patrijarh, a u javnosti se pronele glasine kako ga je zapravo vlast otrovala. Pokušaj utvrđivanja tačnog razloga patrijarhove smrti (obdukcijom leša) koji su inicirale neke javne ličnosti, a priori je odbijen uz argumentaciju: „Hoće da pokažu pred Evropom da oni nisu trovači. Zbog toga hoće da ukradu iz groba telo (...) da ga seku, tranžiraju i vrše svoju analizu“. „Bezumnici, izdajice i bezbožnici prodali su otadžbinu (...) naša država postaje osvajačka pokrajina zloglasnog i nezasitivog rimskog pape.“ Knezu Pavlu i kraljevskim namesnicima, Radenku Stankoviću i Ivi Peroviću, obratila su se brojna srpska nacionalna i humana društva i kulturne ustanove pismom u kome je konstatovano da sprečavanje litije na način na koji je izvršeno može da ima „kobne posledice po našu Otadžbinu,“ čime je otvoreno pod znak pitanja stavljena sudbina Jugoslavije. Pokušaj da se konkordatom crkva kao institucija jasno pozicionira u političkom životu Jugoslavije tako je u potpunosti diskvalifikovan. Sa skupštinske govornice je ponavljano da upravnik Beograda nema ovlašćenja da zabrani pravoslavnu litiju, čime je negirana svetovna državna vlast i njene ingerencije. Crkva je istaknuta kao kontrapunkt državi i od njenih vernika zahtevano je potpuno poverenje. Insistirano je da se ne čitaju vladine brošure, kao i da se ne sluša radio, već  da se organizuje rad u pravoslavnim odborima. „Čim dobiješ knjižicu Pravoslavlje i konkordat punu bruke i sramote, ne čitaj je i predaj svešteniku odmah jer je to izdanje onih, koji na taj način misle da speru do sada prolivenu krv sinova tvojih i vladika tvojih.“ Episkop Nikolaj je u pismu upućenom izvesnom Jovi Sarajliji poručivao: „Savetujem ti, da u buduće ne plaćaš i ne slušaš radio, jer će te opet slagati, pa ćeš opet imati glavobolju. Bolje moli se Bogu i izvrši do kraja svoju versku dužnost...“ Indikativno je što su u takvoj situaciji obezbeđenje na sahrani patrijarha Varnave činili sokoli i četnici Koste Pećanca, a ne državna policija, odnosno žandarmi koji su u javnosti prokazani isticanjem da je zabrana pravoslavne litije predstavljala „najveće uniženje za pravoslavni rod“. „DA LI BI TI KONKORDATLIJA, ILI NE?“ Narodna skupština u kojoj je vladajuća koalicija imala većinu, je 19. jula 1937. i pored nereda na ulicama, pritisaka javnosti i stava Crkve da će biti proskribovan svaki poslanik koji bude glasao za konkordat usvojila ovaj dokument. Nije bilo lako poslanicima koji su tog jutra, neposredno pred glasanje dobili pismo koje im je uputio episkop žički Nikolaj i koje je glasilo: NEMIRI NA ULICAMA BEOGRADA PREDSTAVLJALI SU SAMO KULMINACIJU TENZIJA KOJE SU SNAŽENE MESECIMA KROZ BROJENE POZIVE NA OPSTRUKCIJU RADA INSTITUCIJA. JAČANO JE OSEĆANJE UGROŽENOSTI I NEPOVERENJA STANOVNIŠTVA NE SAMO U NAMERE KATOLIČKE CRKVE, VEĆ PRE SVEGA U SPOSOBNOST POLITIČKIH STRANAKA, PA ČAK I LAICIZOVANE DRŽAVE I NJENIH INSTITUCIJA „Dragi gospodine [ime], U ovom trenutku kada se Vaša savest može da koleba u pitanju projekta ugovora sa rimskim papom, smatram za svoju dužnost da Vam se obratim sa ovo nekoliko reči: Sveti Arhijerejski Sabor, posle mnogih protesta, saveta i objašnjenja, doneo je odluku, da se primene crkveno – kanonske mere prema svim onim članovima Srpske pravoslavne crkve, koji pored svega budu pomagali i doprineli sprovođenje toga ugovora, kojim se daju ogromna prava i povlastice jednoj internacionalnoj verskoj organizaciji na štetu naše svetosavske nacionalne crkve. Ja ću biti nesrećan, ako budem prinuđen da ove mere primenim na Vas i na dom Vaš. A ja ih moram primeniti u potpunosti. Sada sve od Vas zavisi: Sve je u Vašoj vlasti. Neka Vas ne plaše ’partijskom disciplinom’, jer postoje dve važnije starije i jače discipline, a to su: disciplina srpsko-narodna i disciplina crkveno-pravoslavna. Obe ove nadživeće onu. Da Vam ovo napišem pobuđen sam i od strane našeg pravoslavnog naroda, koji je i u Vašem srezu kao i u celoj zemlji jednodušno protiv ovog katastrofalnog ugovora sa knezom jedne internacionale. Glas naroda, glas Božji. Taj narod Vam je dao mandat, i od toga naroda Vi ćete opet tražiti mandat. Budite uvereni da će Vas narod pitati samo jedno: da li bi ti konkordatlija ili ne! U poslednjem času, u ovom tragičnom času, ja Vas prijateljski pozivam, da se setite mučeničke istorije svoga naroda, i svete vere otaca svojih, pa izjasnite se u harmoniji sa sedam miliona Srba, i mnogo mnogo naše braće katolika protiv ovog zlokobnog ugovora. Neka Vam je sam Bog u pomoć.“ Konkordat je istina usvojen u skupštini, ali nikada nije iznet pred Senat i sve aktivnosti po tom pitanju ubrzo su zaboravljene. Sam Milan Stojadinović je odustao od daljih pritisaka. Ni pompezno otvorena i popularisana propagandna izložba u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, koja je trebalo da istakne uspehe vlade i snažno afirmiše njen rad, nije mogla da utiče na javno mnjenje. Plakati na kojima su predstavljeni zagrljeni srpski, hrvatski i slovenački seljak kako pozdravljaju sunce koje se rađa, ostali su bez snažnijeg uticaja. Pred epskim vokabularom, povukla se profašistička propagandna mašinerija. Štaviše, deseterački stihovi, potkrepljeni fotografijama, na kojima je prikazan sukob pravoslavnih sveštenika sa policijom, dobili su kanonsku snagu: Krvave su litije nošene,/ udarala na uzbunu zvona/ Odjekivao jecaj miliona/ Ove slike kažu jasno/ Šta je sramno a šta časno/ Tu se vide bajoneti/ I barjaci naši sveti.// Kad beg Spaho i Korošec/ Hteše knutom i kamdžijom/ Da zamene naš krst časni/ Konkordatom i džamijom. Kao glavni krivac je apostrofirana Jugoslovenska radikalna zajednica, a nacionalna pripadnost njenih lidera postala je ključni argument za sumnju u ispravnost političkog delovanja. Njegošev Gorski vijenac iskorišćen je kao ključni arbitar u potvrđivanju ispravnosti osude konkordata. Parafraza njegovih stihova trebalo je da dokaže subverzivnu prirodu konkordata: Konkordaši proklete vam duše/ Što u narod crn otrov doneste -/ Srbi se umiriti ne mogu/ Dok Konkordat ne bace pod nogu/ I sa njime sve vas konkordaše,/ Što narodu prava oduzeste. Jedan od poslednjih proglasa upućenih javnosti naslovljen: „Pravoslavnim hrišćanima u Jugoslaviji“, potpisao je Pravoslavni Narodni Odbor - osnovan odlukom Svetog arhijerejskog sinoda. Zadatak Odbora bio je da „pripomogne Srpsku pravoslavnu crkvu i njeno vođstvo u poslovima i dužnostima koje je teška današnjica nametnula našoj Crkvi i našem narodu, a radi odbrane svih onih svetinja i tekovina za koje su čitava pokolenja našeg naroda živela i umirala“.  Proglasom je upozoreno da su se „čudnovati događaji u poslednje vreme zbivali u našoj zemlji“. Oni su protumačeni kao „znamenja nad Srbijom“, koja su svedočila da je „carstvo duhovno, carstvo Savino i Lazarevo, veće i jače, i svetije i vrednije i trajnije i čvršće – od carstva zemaljskog“. Zaključeno je da Srbi, koji su se „do juče delili na partije, plemena i staleže, osetiše se u jednom istom stanju i raspoloženju. Okupiše se oko crkve  pravoslavne i narodne“. Proglas je predstavljao direktan napad na vladu i uputstvo pravoslavnim vernicima: „Šta od vas očekujemo: Prvo, da svi (...) ostanete ujedinjeni, okupljeni oko svoje narodne crkve (...) danas nije vreme za partijska pregonjenja“. Stoga je u svakoj opštini, eparhiji, namesništvu trebalo osnovati Pravoslavni narodni odbor kroz koji bi bila rešavana sporna politička pitanja, kako bi se izbegla aktivnost političkih stranaka. „Ničega se ne bojite kada je crkva vaša sa vama, da se ne pokolebate (jer) Blagoslov božiji obilno će obasuti svakog koji u ovoj svetoj stvari makakvu žrtvu prinese. A svetli život narodni, koji ove žrtve imaju da izbore, doneće vam slavu i čast pred budućim pokolenjima“. Najzad, jasno je rečeno i kako će proći oni koji odbiju ovu borbu: „Prokletstvo će biti na onom pravoslavnom Srbinu, koji ovu borbu ne primi kao svoju najsvetiju stvar, koji se svom silom ne založi za njenu pobedu, koji u ovoj borbi ne istraje do kraja“. Ideja sabornosti i jedinstva pod okriljem crkve tako se našla u direktnom opozitu prema osnovnim postulatima funkcionisanja političkih institucija moderne demokratske države i najjača brana uključivanja srpskog društva u internacionalne okvire  BETON BR.39  DANAS, Utorak 19. februar 2008.   Piše: Branislav Jakovljević ZAŠTO SE OSTAJE U KÜSTENDORFU?     REKVIJEM ZA NEVINOG REDITELJA Od samog početka, karijera Emira Kusturice odvija se na dva koloseka, filmskom i para-filmskom. Dok je u prvom on uvek režiser, u drugom je najčešće akter (ne samo glumac), neka vrsta naturščika u sopstvenom životu. Kusturičina para-kinematografija sastoji se od gestova, izjava, postupaka, kao i od niza izleta u druge umetnosti, od rokenrola do opere i arhitekture. Ne samo da se ove delatnosti nalaze van filma, već su gotovo po pravilu eksplicitno anti-filmske. Kroz njih, Kusturica se opire filmskoj industriji (ili, tačnije, njenim pojedinim delovima), čime stvara privid otklona u donosu na sopstveno mesto koje u njoj zauzima. Sferi Kusturičinog para-filma pripada, recimo, čuveno odsustvo sa dodele zlatnih palmi u Kanu 1985, ili salto od proslavljenog filmadžije do osrednjeg basiste Zabranjenog pušenja. Sa ratovima u bivšoj Jugoslaviji, njegove para-filmske ekscentričnosti dobijaju težinu sa kojom filmovi teško mogu da se nose. Setimo se samo njegovog pisma sa početka sukoba u Bosni, o muslimanu koga su mučili pripadnici srpskih snaga (taj tekst više malo ko pominje, a najmanje sam Kusturica), pa nokauta njegovog zemljaka Nebojše Pajkića, kao i čuvene izjave po dobijanju druge Zlatne palme za film Underground da više neće snimati filmove. Bilo bi pogrešno pomisliti da je para-film tek stav, ili mišljenje, ili delatnost. On postaje granično mesto koje je istovremeno i unutra i napolju, lično i javno, fantazija i realnost. Sa podiznjem Drvengrada, koji je iznikao kao filmska scenografija, paraleleni tokovi filma i parafilma su se toliko približili da su postepeno počele da se gube njihove razlike. Ovo poistovećivanje filma sa para-fimom, ili filma i ne-filma, doseglo je vrhunac sa manifestacijom Küstendorf. Festival - filmsku radionicu 14. januara svečano je otvorio premijer Srbije Vojislav Koštunica. Njegov kratak govor deluje gotovo kao kodirana poruka u kojoj svaka smisaona celina nosi senku jednog paralelnog i mutnog značenja. Tako, njegova opaska da je Drvengrad „još jedno umetničko ostvarenje Kusturice u kojem je izvorna ideja pretočena u stvarnost“ jasno upućuje na gore pomenutu pobedu para-filma nad filmom (Koštunica zaboravlja da u filmu nema ničeg stvarnog: u njemu se ideje „pretaču“ u svetlost a ne u „stvarnost“). Ali tu stvari postaju ozbiljnije. U njegovoj nadahnutoj izjavi da je „Drvengrad najmlađi grad u Srbiji, a jedini od koga su njegovi sugrađani stariji“ prepoznatljiva je ona pogubna pometnja između mladog i starog, vrednog i bezvrednog, razaranja i stvaranja, koja se ogledala sumanutim izjavama sa početka devedesetih da će na mestu porušenih gradova biti podignuti drugi, još stariji i lepši. Na kraju, premijer Srbije posebno je pozdravio počasnog gosta festivala Nikitu Mihalkova, istakavši da zahvaljujući njegovom prisustvu, Küstendorf prerasta u „bratstvo po talentu“. Talentovani PRISUSTVO  DRŽAVNIH  FUNKCIO- NERA, IZBOR GLAVNOG GOSTA, KAO I KUSTURIČINI JAVNI ISTUPI, UKAZUJU NA TO DA JE FESTIVAL SVOJE MESTO NAŠAO U TIHOJ REHABILITACIJI  POLITIČKE   IDEO- LOGIJE   SLOBODANA   MILOŠEVI- ĆA, KOJA JE U SRBIJU UVEDENA PRE SVEGA KROZ JAVNI DISKURS O STATUSU KOSOVA, A ZATIM I KROZ PREDSEDNIČKE IZBORE, USRED KOJIH SE KÜSTENDORF ZADESIO reditelj je pak već sledećeg dana izneo svoje viđenje međunarodnog filma, koje kao da je izašlo iz priručnika sekretara za narodnosti politbiroa SSSR-a iz dvadesetih godina: „Verujem da pravi internacionalni film nastaje prvo kao nacionalni film“. Ovo široko poimanje opšteg i posebnog, internacionalnog i nacionalnog, Nikita Sergejevič je imao prilike da nauči iz prve ruke, od svog oca, dečjeg pisca, satiričara, dramaturga, člana nebrojenih književnih tela i foruma, kao i autora čak tri himne: Staljinovog SSSR-a u kojoj se, naravno, veliča sam Staljin, zatim verzije iz doba Brežnjeva iz koje je Staljin izbrisan, i napokon post-sovjetske, Jeljcinove Rusije. Pažnja koju su visoki državni funkcioneri poklonili Küstendorfu (festival je zatvorio vicepremijer Božidar Đelić), izbor glavnog gosta, kao i Kusturičini javni istupi, ukazuju na to da je festival svoje mesto našao u tihoj rehabilitaciji političke ideologije Slobodana Miloševića, koja je u Srbiju uvedena pre svega kroz javni diskurs o statusu Kosova, a zatim i kroz predsedničke izbore, usred kojih se Küstendorf zadesio. Naravno, ovaj opasni revizionizam, bar u slucaju Küstendorfa, zabašuren je raspevanim, neočešljanim, i inadžijskim imidžom ove manifestacije. Pažnju privlači već i sam naziv festivala: Küstendorf. U germanskom nastavku ovog neologizma ogleda se planinski, da ne kažem alpski, ambijent „najmlađeg grada u Srbiji“. Za dom za vešanje spremni!             Nastavak „dorf“ zapravo znači selo, i može se naći u nizu toponima u Austriji, Švajcarskoj i Nemačkoj, na primer u čuvenom nalazištu Venere iz Vilendorfa, što Küstendorfu pored planinskog daje izvestan praiskonski i paleolitski prizvuk. Ipak, prvi deo složenice je daleko zanimljiviji. Na najočiglednijem nivou, „Küsten“ se može čitati kao izvesna germanizacija Kustinog prezimena. Ma kako blago, ovo poigravanje prezimenom otvara još bar dva značenja koja nisu nimalo slučajna ni naivna. Po zvučnosti, „Küst“ je vrlo blizak reči „Kunst“, čime predsednik festivala i vlasnik mladog drvenog grada poistovećuje sebe ne samo sa filmom nego sa umetnošću uopšte. Dalje, nemački umlaut „ü“ nepogrešivo asocira na reč „über“, što i umetniku i njegovom najnovijem delu daje konačan pečat uzvišenosti i trenscendendencije (ali takođe onemogućava transkripciju na ćirilično pismo). LUDWIGOVE EKSCENTRIČNOSTI Ova opčinjenost visinama, kao i težnja za izolacijom i automitologizacijom upadljivo podsećaju na još jednog stanovnika planina i graditelja utopijskih zdanja. Radi se o Ludwigu II od Bavarije, koji je, ponesen Vagnerovim operskom imaginacijom i francuskom aristokratskom umetnošću, u suton devetnaestog veka dao sebi zadatak da se takmiči sa Versajem, kao i da obnovi srednjovekovnu tradiciju graditeljstva planinskih utvrda i zamkova. Tako su u okolini Minhena nikle pseudo-barokne palate Linderhof i Herrenchiemsee. Kruna Ludwigovog neimarstva je srednjovekovni zamak Neuschwanstein koji je tokom 1870-ih podigao na severnim obroncima Alpa. U arhitekturi bajkolikog Neuschwansteina očitavaju se kontradikcije samog vlasnika: njegova netolerantnost prema modernosti koja je nerazdvojiva od uživanja u svim njenim blagodetima, kao i njegov individualizam koji poprima razmere askeze, ali se ne odriče jedne gotovo manične teatralnosti. Slične stvari mogle bi se reći i o Küstendorfu. Ipak, ova analogija ima svojih granica. Recimo, dok arhitekta Küstendorfa snima filmove, graditelju Neuschwansteina filmove su posvetila dva velika reditelja sa kraja dvadesetog veka. Viskontijev „Ludwig II“ je majstorska ekranizacija mentalnog sunovrata mladog kralja. Drugi film, „Ludwig: Rekvijem za nevinog kralja“ Hansa Jürgena Siberberga obiluje radikalnim intervencijama ne samo u odnosu na priču o Ludwigu, već i u odnosu na sam filmski medijum. Tako u filmu vidimo filmski ekran na kome se prikazuju amaterski snimci iz kamera američkih turista koji opsedaju Neuschwanstein. Za njih, ova fantastična građevina je u isto vreme i krajnje egzotična i krajnje poznata jer u njoj vrlo jasno prepoznaju preteču Diznilenda. I to je upravo ono što, preko prostora i vremena, povezuje Neuschwanstein i Küstendorf: radikalno odbijanje svega onog što je svakodnevno, popularno, prosečno i komercijalno, da bi paradoksalno završili u samom centru onoga što odbijaju. Magazin Variety doneo je u dva navrata tekstove o Küstendorfu ne samo zbog Kusturičinih ekscentričnosti, već i zbog upadljive sličnosti njegovog festivala sa Sundance festivalom, koji epitomizira paradoks američkog nezavisnog filma: on je van Holivuda samo utoliko što predstavlja njegovo predvorje. STVARALAČKI PREDELI „Na strmoj strani široke planinske doline ..., na nadmorskoj visini od 1150 metara, nalazi se mala skijaška koliba. Šest sa sedam metara. Niski krov pokriva tri sobe: kuhinja koja ujedno i dnevna soba, spavaća i radna soba. Seljačke kuće sa velikim nadstrešnicama raštrkane su preko doline i načičkane na padini sa suprotne strane. Dalje, u planini, pružaju se polja i pašnjaci ispred mračnih šuma od starih, visokih borovih stabala. Preko svega ovoga prostire se čist letnji dan, i kroz njegovo prozračno prostranstvo u širokim krugovima klize dva sokola.“ Jedan od pomenutih tesktova iz Variety magazina, koji je pomno prepričan u Politici, podsetio me je na tekst koji sam upravo citirao. Radi se o delu još jednog oduševljenog   stanovnika Alpa, koje je ovaj preko radija uputio nemačkom slušateljstvu. Martin Hajdeger je obraćanje „Stvaralački predeli: Zašto ostajemo u provinciji?“ napisao u jesen 1933. godine da bi objasnio svoje ponovljeno odbijanje ponuđenog rektorskog mesta na Berlinskom univerzitetu. Ostatak ove priče dobro je poznat. Bilo bi potpuno pogrešno uspostvaljati poređenje između Hajdegerovih i Kusturičinih političkih opredeljenja i zabluda. Mnogo poučnija jeste njihova privrženost provinciji. Posmatran sa Mećavnika, svet se sastoji od niza koncentričnih krugova. Prvi obruč bi se mogao nazvati „krug dvojke“, drugi je „slobodni Zapad“, a sve to opisuje poslednji krug - krug globalizacije. Prvi krug je mnogo širi od poznate trase beogradskog tramvaja, i prostire se od Beograda sve do Užica i svih drugih gradova u Srbiji i šire (paradigma posrnulog grada je, naravno, Sarajevo), koji su stariji od Drvengrada. Ovaj propali svet koji direktno ugrožava Drvengard je leglo „mondijalista“, „soroševaca“, „izdajnika“, „špijuna“, „beogradskih elita“ i „boljševika“. Izvan njega je „slobodni Zapad“ u kome se Kusturica prepoznaje kao „internacionalista u najizrazitijem smislu te reči“. To je egzotični svet u kome se recimo nalazi jedan Čile u kome je Nele Karajlić veća zvezda nego u Kragujevcu, i u kome je „profesor Kusturica“ „tržišno vredan“ nekih „sedam, osam miliona evra“. Poslednji obruč sazdan je od surovog i agresivnog korporativnog kapitalizma, čije je oličenje Holivud, ta „globalistička neman koja ponekad zna da bude i više od toga“. Kusturica vidi ovu strukturu moći kao neku vrstu „Mice“, dečje igre koje se malo ko seća. Tako iz planinske izolacije, on poseže direktno za „slobodnim Zapadom“, preskačući Užice, Beograd, pa čak i Budimpeštu, dok u isto vreme tvrdi kako „naši mondijalisti“ i „beogradska elita“ preskaču „slobodni Zapad“ da bi se direktno uvukli Pentagonu i Holivudu. Ova slika sveta srozava kritičko mišljenje (i kritiku kao takvu) na takmičenje u preskakanju protivnika i njegovo hvatanje u klopku. Kusturičina trakalica veoma podseća na neka objašnjenja, koja Hajdegerove kontradiktorne stavove iz tridesetih godina vide kao mesijansko opravdavanje radikalnog provincijalizma jednim meta-kosmopolitanizmom. Ispod ovih komplikovanih formulacija kezi se ranije pomenuta vulgarna teza o dijalektičkom odnosu nacionalizma i internacionalizma. TALENAT DRUGE RUKE Naravno, mnogi će se upitati zašto Hajdegerova provincija, a ne Konstantinovićeva palanka. Naravno, mnoge od Konstantinovićevih opservacija o palanci i palanačkom duhu toliko su prisutni u Drvengradu da bi se on lako mogao okarakterisati kao instant palanka. Ipak, ovoj mladoj naseobini globalnih i mitoloških ambicija nedostaje glavna karakteristika Konstantinovićeve palanke: neprestani sukob sa svetom. Palanka se suprotstavlja svetu, opire mu se, njena tragedija je u tome sto pokušava da se otrgne od nečega u čemu se neizbežno nalazi. Taj sukob lako se da prepoznati u Kusturičinim izjavama na političke i kulturološke teme. Tako, on za Variety šaljivo kaže da, budući da ima problema sa demokratijom, hoće da bude gradonačelnik koji bira svoje građane. U razgovorima za listove kao što su NIN i Kurir, veliki majstor Drvengrada sebe sasvim ozbiljno predstavlja kao borca protiv globalizacije i „nove svetske vlasti“. Ipak, ovaj rovovski rat protiv sveta ima svoje jasne granice. Kusturica nikada sebi ne dozvoljava da padne u „izgred i zanos“ o kome Konstantinović pronicljivo priča, a koji se po pravilu dešavaju Kusturičinim likovima. Ovde se njegov film oštro razlikuje od para-filma. Suprotno palanačkom paranoiku, provincijski gazda jednom rukom ratuje a drugom sklapa poslove. Umesto palanačkog ludila, ovde nalazimo provincijsku proračunatost. Upitan šta ga je navelo da učestvuje na Küstendorfu, Mihalkov je uzvratio: „Moja majka znala je da kaže da nije važno šta radiš, nego - s kim to radiš“. Nemoguće je ne zapitati se u kojoj je situaciji Natalija Končalovskaja izrekla ovu mudrost, i u kolikoj meri se ona odnosi na njenog supruga himnopisca. Nesumnjivo, ovde se radi o bratstvu po talentu, ali talentu za šta?  BETON BR.38  DANAS, Utorak 5. februar 2008.   Piše: Milica Jovanović ŠIROM ZATVORENIH OČIJU         O nekim aspektima                     medijske bitke za Kosovo            Na Brodu ludaka nisu neki drugi ljudi, već mi.     SUICIDALAN DISKURS Ludilo se u Srbiji ponovo zgusnulo, sprema se za novi klimaks. Nije to raspojasana iracionalnost koja podriva razum, već manija koja se prikazuje kao razumna, oponaša razum, pritisnuta gvozdenom logikom opsesije. Javni su se poslovi sveli na iskaz „Kosovo je Srbija“. Ne Kosovo je u Srbiji, ili Kosovo je deo Srbije - jer bi tako izmakla metafora tautološke vrednosti, ključna tvrdnja da se naši identiteti u potpunosti podudaraju, da nema ostatka u toj jednačini, da su politički život Srbije i njena budućnost određeni i uslovljeni statusom Kosova. Svest da Beograd više nema nikakav uticaj na rešavanje tog statusa, upravo generiše maničnu posvećenost fantaziji. Za razliku od Miloševićeve Srbije, čije su fiksacije bile ubilačke, u Koštuničinoj Srbiji diskurs je suicidalan, U NOVOM KOSOVSKOM CIKLUSU VIŠE NEMA AKTERA. U ŽUDNJI ZA POTPUNOM IDENTIFIKACIJOM, KONAČNO SU SE SVI USLOVI STEKLI DA NIKADA VIŠE NE MOŽEMO IZGUBITI. JER NEMA NI BITKE. ILI SE PRESUDNI SUKOB ODIGRAVA U JEZIKU, U JAVNOM GOVORU I OPŠTOJ NARACIJI KOJA SE UOBLIČAVA U POLITIČKOM POLJU čime je osnovni politički projekat, prema Nansiju, konačno zatvoren. „Kosovo je Srbija“: dakle, ne bude li Kosova, neće biti ni Srbije. „Istina političkih ili kolektivnih poduhvata kojima prevladava volja za apsolutnom imanencijom (je) istina smrti. Imanencija, sjedinjenje u zajedništvo, ne uključuje niti jednu drugu logiku osim logike samoubojstva one zajednice koja se ravna po njoj. Tako ni logika nacističke Njemačke nije bila samo logika istrebljenja drugoga, potčovjeka koji je izvan zajedništva krvi i tla, nego virtuelno također logika žrtvovanja svih onih koji, u arijskoj zajednici, nisu zadovoljavali kriterij čiste imanencije, tako da bi - budući da je takve kriterije očigledno nemoguće zauzdati - samoubojstvo same njemačke nacije moglo predstavljati prihvatljivu posljedicu iz tog procesa: uostalom, ne bi bilo pogrešno kazati da se to zbilja dogodilo - u nekim pogledima duhovne zbilje te nacije“ (Jean-Luc Nancy, Dva ogleda, Multimedijalni institut, Zagreb 2004, prevod Tomislav Medak). podsetio publiku u Srbiji da su joj oči čvrsto zatvorene još od prvih masovnih grobnica finansiranih iz Beograda. Usmeren na „solidarnost i odgovornost“ građana Srbije, jedine ciljne grupe kampanje, ovaj drski izlet u područje zaštite ljudskih prava, koji je preduzela država opterećena nasleđem zločina, smerao je i na aproprijaciju pojma odgovornosti iz diskursa rezervisanog za omražene nevladine organizacije i nikad ispunjen zahtev za preuzimanje odgovornosti za ratove vođene iz Beograda. Od živih Srba, dakle, nikakve vajde. Nacionalistička histerija devedesetih, i njena brižna rekonstrukcija posle 2003. nije ostavila mnogo prostora za etičku utemeljenost nove viktimizacije. U pomoć su pozvani mrtvi. Dizajn saborovanja živih i mrtvih na poslovima od izvanrednog nacionalnog značaja, poveren je marketinškoj agenciji „Arts&Crafts“, čiji je zapovednik Dragoslav Bokan (vidi Beton br. 29) osmislio vešt manevar po uzoru na vesele sedamdesete u SFRJ. Modernost srbijanskog ZA RAZLIKU OD MILOŠEVIĆEVE SRBIJE, ČIJE SU FIKSACIJE BILE UBILAČKE, U KOŠTUNIČINOJ SRBIJI DISKURS JE SUICIDALAN, ČIME JE OSNOVNI POLITIČKI PROJEKAT, PREMA NANSIJU, KONAČNO ZATVORE