2008   2007   2006	BETON BR.57  DANAS, Utorak 28. oktobar 2008.   Piše: Aleksandar Stević PEŠADINAC U SOPSTVENOM KULTURNOM RATU   Slučaj umetničkog kritičara Slobodana Antonića (Kulturni rat u Srbiji, Slobodan Antonić, Zavod za udžbenike, 2008)     RAT PROTIV TRANSNACIONALNE ELITE Da Antonić nije insistirao da svoju paskvilu „Kulturni rat u Srbiji“ nazove „naučnim radom“, stvar bi bila za nijansu podnošljivija. Ali, Antonić je tekst pročitao na naučnom skupu i opremio ga uobičajenim aparatom, da bi se na kraju potpisao kao vanredni profesor Filozofskog fakulteta. Čak i sama struktura teksta može da zavara: tekst počinje uvođenjem i obrazlaganjem pojma kulturnog rata, koji se zatim analizira na konkretnim primerima iz savremene američke kulture, a onda se prelazi na analizu srpskog slučaja po analogiji sa američkim. Posezanje za pojmom kulturnog rata samo po sebi nije problem. Džejms Dejvison Hanter, naučnik koji je najzaslužniji za savremenu upotrebu tog pojma, određuje kulturni rat kao sukob između različitih vrednosnih koncepcija, između „ortodoksnih“ (grubo rečeno, tradicionalista) i kako Hanter kaže, „progresivista“ (sam Antonić ove druge obično naziva „radikalima“). Ali tamo gde Hanter pokušava da dâ uravnotežen opis sukoba dve suprotstavljene ali legitimne koncepcije društvenih vrednosti, Antonić pokušava da dokaže kako se posredstvom kojekakvih pseudoumetničkih dela (američkih ili srpskih, svejedno) vrši sistematsko uništavanje tradicionalnih vrednosti u ime onih koje zastupa „transnacionalna elita“. Zločesti progresivisti vode krstaški rat protiv tradicionalne kulture, a u tom poduhvatu su od posebne važnosti „umetnička“ dela koja onda dalje šire ideologiju transnacionalne elite. Antonić je rešen da ovu svoju tezu dokaže po svaku cenu, i u tome ga neće sprečiti takve sitnice kao što su činjenice, zdrav razum, intelektualno poštenje ili elementarna metodološka suvislost. To se najbolje vidi po Antonićevim fusnotama: red naučnika (uglavnom vrlo jasno ideološki opredeljenih), red desničarske demagoške publicistike, red dnevnih novina, red Vikipedije, red citata pokupljenih sa Interneta. Antonić tako očajnički želi da dokaže svoju tezu da čak pogrešno tumači jedan potpuno bezazlen tekst iz Politike, koji govori o rastućem uticaju generacije tzv. „bejbi bumera“. ESTETIČKA ISKUŠENJA SV. ANTONIĆA Od Antonićeve ostrašćene sociologije još je gora Antonićeva amaterska (i ostrašćena) estetika. Da bi dalje obrazložio svoju tezu o progresivističkom pohodu na tradicionalne vrednosti, on pristupa „analizi“ nekoliko radikalnih umetničkih dela, tvrdeći da ona predstavljaju golo unižavanje tradicionalnih simbola zapadne kulture. Reč je delu Piss Christ Andreasa Serana koja predstavlja sliku Hrista na raspeću potopljenog u mokraću, o slici Krisa Ofilija Presveta Bogorodica (Holy Virgin Mary) koja sadrži skatološke elemente i o jednom radu Roberta Mepltorpa. Možda ovi proizvodi stvarno nisu umetnost. Ali, do tog zaključka možemo da dođemo samo nakon ozbiljne analize i ozbiljne diskusije o kriterijumima estetičkog vrednovanja. Antonić, međutim, to ne želi (ili, poštenije rečeno, on prosto nema znanja da se time bavi). On je unapred rešio da to ne može biti umetnost nego puka provokacija koja je usmerena da vređa. Na koji način Antonić razmatra ova umetnička dela? Komentarišući prikaz Bogorodice na slici Krisa Ofilija on tvrdi da je umetnik „nacrtao neku grotesknu spodobu“. Antoniću izgleda nije jasno da je groteskno osoben estetski kvalitet, a ne uvreda. Bog sveti zna šta bi Antonić rekao pred nekom od onih silnih gotskih skulptura Bogorodice, koje nisu ni manje ni više „groteskne“ od prikaza na slici Krisa Ofilija. Govoreći o Mapltorpu, Antonić nalazi za shodno da primeti kako je ovaj umetnik slavu „stekao snimajući naga tela glumaca pornografskih filmova“. Čemu ovaj podatak služi osim tome da se istakne veza između umetnika i pornografije i da se njegovo delo izjednači sa pornografijom? Zamislite, fotografisao je muške porno zvezde. A šta mislite ko je pozirao Mikelanđelu ili Maneu? Da nisu možda kaluđerice? Zamislite sledeći sud o Tuluzu Lotreku: stekao je slavu slikajući prostitutke (i nage i obučene). Povrh svega, Antonić želi da nas uveri kako estetičari koji brane ova dela sami tvrde da je reč o golim provokacijama koje treba da izazovu šok. Ali ko su ti „estetičari“ koji brane Mepltorpa, Serana i Ofilija argumentima šoka? Antonić ih ne imenuje, i ne pruža nikakve reference. Moguće je da je neko takve argumente zaista i upotrebio, ali to nipošto nije bio dominantan vid odbrane ovih dela. Kako ukazuje Artur Danto, tokom sudskog procesa koji je pokrenut povodom Mapltorpovih fotografija, stručnjaci koji su fotografije branili pozivali su se na striktno formalne, kompozicione kvalitete dela. Na drugoj strani, dominantni argument u korist Andreasa Serana bio je da njegovo delo pripada veoma dugoj tradiciji slika koje prikazuju ponižavanje Hrista: „na kraju krajeva, Hrist je pljuvan, ponižavan, ismevan i sramoćen na nekim od velikih religioznih slika, a urin je simbol prezira(...)“. U stvari, u korist ovih umetnika uglavnom su iznošene dve vrste argumenata: prvo, da se njihova dela mogu posmatrati u kategorijama tradicionalne kantovske estetike, i drugo, da postoje elementi konteksta, kulturne istorije i istorije umetnosti koji se moraju uzeti u obzir prilikom interpretacije. U ovom drugom slučaju, uglavnom su to bili pokušaji da se pokaže kako ova dela zapravo na određeni način pripadaju tradiciji. Iz ovoga je već jasno koja bi se pitanja morala postaviti pri vrednovanju ovih umetničkih proizvoda. Ta pitanja tiču se odnosa ovih dela prema istoriji predstavljanja religioznih tema u zapadnoevropskoj umetnosti, prema avangardi, prema evropskim i vanevropskim folklornim tradicijama sa kojima su u vezi. Antonić, je međutim, za ta pitanja slep jer čitava njegova sociološka argumentacija zavisi od validnosti estetičkog argumenta: samo ako su ova umetnička dela gola antitradicionalna provokacija, njegova teorija može da ima smisla. Jer ako su ta dela nešto drugo, ako nisu golo pljuvanje po tradiciji, onda cela Antonićeva konstrukcija pada u vodu. Istini za volju, to i nije neka naročito impresivna konstrukcija, jer se Antonić u obrazlaganju socijalnih fenomena koristi isključivo manihejskim opozicijama. Transnacionalna elita vs. hrišćanska etika, materijalističko potrošačko društvo vs. hrišćanska skromnost, i tako dalje. Jer Antoniću su, kao i svakom demagogu, nasušno potrebne jednostavne opozicije i što je moguće jednostavniji sociološki modeli. PAD S ONE STRANE TAMNIČKOG PROZORA Sledeće što Antonić želi da dokaže jeste da Biljana Srbljanović u drami Pad sprovodi napad na tradiciju analogan onom koji Antonić prepoznaje kod američkih umetnika. U redu. Postoji li, na primer, negde u drami scena u kojoj se zaista urinira po Hristu ili, recimo, po svetom Savi? Ne postoji, naravno, i u tome i jeste problem. Pošto u drami nema eksplicitnih napada na fundamentalne figure ili vrednosti hrišćanstva, Antonić se hvata za ono za šta može - za lik Stratimirovića u kojem prepoznaje vladiku Nikolaja Velimirovića. Ali od kada je to napad na Nikolaja Velimirovića, novopečenog sveca čiji kult nije stariji od dvadesetak godina, te koji je poznat po svom koketiranju sa ekstremno desnim idejama tokom tridesetih godina prošlog veka, od kada je, kažem, napad na Nikolaja isto što i napad na tradiciju kao takvu? I to je najzanimljivije pitanje koje Antonićev pamflet nameće. Reč je o klasičnom slučaju izmišljanja tradicije (Hobsbaum), gde se nešto skorašnje i takoreći novokomponovano proglašava za večnu suštinu nacionalnog bića. Ako je Antonić želeo da se bavi ideološkim intervencijama u kulturi, mogao je da se pozabavim izmišljanjem Nikolaja kao „najvećeg Srbina posle svetog Save“. Ali, umesto toga on je odabrao da prihvati novokomponovani mit o Nikolaju i da lamentira nad napadom spisateljice na „sirotog vladiku“. Naravno, kada bi Antonić umeo da čita, odluka Biljane Srbljanović da za protagonistu svoje drame uzme Nikolaja (ako prihvatimo izjednačavanje Velimirovića i Stratimirovića), mogla bi mu reći da njena drama nije antireligiozna već antiklerikalna. Štaviše, moglo bi se i reći da se drama bavi pre svega jednom osobitom savremenom institucionalnom inkarnacijom pravoslavlja u kojoj je granica između religiozne dogme i desničarske ideologije novijeg porekla značajno zamagljena. Ali, suptilnosti Antonića ne zanimaju, jer on morao da dokaže da je napadom na Stratimirovića-Velimirovića Biljana Srbljanović udarila na osnovne civilizacijske vrednosti. Kada bi se Antonić potrudio da zaista analizira prikaz Stratimirovića u drami, morao bi da vidi kako nije reč o nasumičnom pljuvanju nego o poigravanju sa Velimirovićevom javno obznanjenom ideologijom. To što Nikolaj u drami mrzi nauku i kulturu nije stvar puke „omraze“ Biljane Srbljanović, nego ideologije koju je Nikolaj Velimirović javno zastupao. I kada bi Antonić hteo da se pozabavi istorijom ideja umesto jeftinim denunciranjem, znao bi da prezir prema evropskoj tehnološkoj civilizaciji, zajedno sa predviđanjem njene skore propasti i sa neizbežnim antisemitizmom predstavlja opšte mesto konzervativne antidemokratske ideologije koja se formirala krajem devetnaestog veka i postala široko rasprostranjena među evropskim intelektualcima pre drugog svetskog rata. Dakle, kada autorka predstavi Stratimirovića kao protivnika nauke i kulture onda to nije puki bes prema „glupim sveštenicima“ nego dovođenje do krajnjih i naravno grotesknih konsekvenci Velimirovićeve vlastite ideologije. I ako Nikolaj Stratimirović iznosi program pod nazivom „Recimo NE civilizaciji“, nema sumnje da takav program ima neko uporište u ideologiji koju je stvarni Nikolaj Velimirović prihvatao. I kada u Padu Stratimirović viče „Evropa, kolevka ljudskog greha, nesreću je u ovaj dom donela! Vodovod, vodovod, vodovod! Kanalizacija, kanalizacija, kanalizacija! To su ta dobra koja nam je podivljala Evropa donela“, to je jedva nešto više od doslovnog prenošenja Velimirovićevih reči: „Ne bruji li u našim ušima i iznad ušiju po svednevno klika evropskih judaista: vode, vode, vode! Vodovod, vodovod vodovod. Kupatila, kupatila, kupatila! Čistoće, čistoće, čistoće!“ Naravno, nije sporno da je reč o književnom tekstu koji počiva na određenom nizu ideoloških pretpostavki koje Antonić nije dužan da usvoji. Nije sporno ni da se Pad nalazi na jednom polu srpskog kulturnog prostora, pa ako baš hoćete i na jednoj strani kulturnog rata. Antonić zato (pozivajući se opet na svog omiljenog estetičara Peta Bjukenena) postavlja sledeće pitanje: Šta bi se dogodilo, „da sve što je Biljana Srbljanović uradila svome ‘Nikolaju Stratimiroviću’ da se isto uradi ‘Zoranu Kinđiću’?“. Da li bi se i na takvu dramu gledalo kao na hrabar umetnički iskorak? Šta bi tada uradila prestonička teatarska elita? To pitanje jeste zanimljivo, ali ga Antonić po običaju koristi za jednu vrstu pijačnog potkusurivanja: ako možeš ti meni Nikolaja, mogu i ja tebi Đinđića, samo da ti pokažem kako je to. Problem sa Antonićevom analizom Pada jeste u tome što on ne prepoznaje činjenicu da nije reč o pukoj nasumičnoj pljuvačini i da nije reč o skeču. Neko ko bi zaista želeo da se bavi proučavanjem kulturnih fenomena mogao bi povodom te drame da postavi niz zanimljivih pitanja o odnosu umetnosti i ideologije, o odnosu ideološke orijentacije i estetičkog vrednovanja, o načinu na koji književni tekst učestvuje u širem ideološkom polju. NA ČIJOJ STRANI Za trenutak izgleda kao da Antonić želi da odgovori na ovo poslednje pitanje. Završivši svoju nakaradnu analizu Pada, Antonić se pita kako se vrednosti koje Pad navodno zastupa dalje prenose, i poseže za teorijom „osmotskog oponašanja u kulturi“: sa transnacionalne elite vrednosti se prenose na umetnike, a sa umetnika na nesrećne recipijente koji nesvesno oponašaju isti model. Hm, odakle mi je ovo poznato? Antonićeva suptilna analiza neodoljivo podseća na Platonovu osudu pesništva u kojoj beslovesni pesnici podražavaju ono što ne razumeju, pa onda beslovesni recipijenti podražavaju beslovesne pesnike, eventualno uz posredovanje isto tako beslovesnih rapsoda. Ako „čuvari države“ slušaju priče u kojima su veliki ratnici prikazani kako plaču, iskvariće se i postati kmezave seka-perse. A ako čitaju Biljanu Srbljanović, e onda će postati mrzitelji srpstva. Hvala bogu da je Antonić tu da nas prosvetli. Kakvo dostignuće savremene sociologije i psihologije! Kakav doprinos teoriji elita! Nije reč o tome da je Antonić koristio određenu metodologiju koja je onda proizvela određene rezultate, nego je Antonić posegao za problematičnom metodologijom, zato što samo takva metodologija može da proizvede rezultat koji Antonić priželjkuje, a to je nimalo inventivna varijanta priče o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Antonić ne razume da je umetnost u stalnoj vezi sa ideologijom (otuda besmislice o „zloupotrebi estetike u političke svrhe“), ne razume ni da je sukob prirodno stanje u kulturi, ni da kultura nije nikada monolitna, i zato nije ni čudo što na kraju svog teksta citira Čerčilov borbeni poklič i tvrdi da će „ova zemlja i ova kultura - pobediti!“ Ko će pobediti i koga će pobediti? Imaginarni monolit srpske kulture će pobediti strane zavojevače, pretpostavljam. Je l’ to znači da će se Vuk i Dositej naći na istoj strani? E to bih voleo da vidim. Ali, da kažem još jednom, nije problem u tome što je jedini društveni teoretičar na kojeg se Antonić dosledno oslanja - Ilija Čvorović. Nije strašno ni to što Antonić nije u stanju da pruži iole suvisao opis kulturne dinamike u Srbiji, koji bi uzeo u obzir ulogu elita, medija ili obrazovnog sistema. Kamo lepe sreće da je Antonićev opis kulturnih ratova makar do kolena Hanterovoj knjizi. Ali nije strašno ni to što Antonić ne ume da čita književne tekstove, niti je strašno to što ne zna ništa o estetici i istoriji umetnosti. Amaterizam je široko rasprostranjen porok. Problem je u tome što je reč o amaterizmu iz podlosti. Jer Antonić uopšte ne želi da reši kompleksna pitanja koja tema njegovog rada pokreće. Štaviše, on svesno pojednostavljuje i ono što bi kao sociolog morao da zna. Rečju, Antonić je odabrao da bude pešadinac u sopstvenoj verziji kulturnog rata. A pešadija se, kao što znamo, ne bavi analizom. Ona nabada na bajonet. I to je legitiman izbor. Nelegitimno je samo to što se pešadinac Antonić pri tom predstavlja kao naučnik  BETON BR.56  DANAS, Utorak 14. oktobar 2008.   Piše: Dragan Nikolić IZMEĐU DUŽINE I BRZINE                       Refleksije o sajberizaciji serbskog queer življa „We exist in a world of pure communication, where looks do not matter and only the best writers get laid“ (Anonimni korisnik gej chat-a, Woodland)     DISCLAIMER UMESTO UVODA Na samom početku, par napomena. Ideja autora teksta je da prikaže položaj homoseksualaca u savremenom srpskom društvu kroz prizmu upotrebe komunikacione tehnologije. Za tu svrhu, slika o životu prosečnog muškog homoseksualca sajber generacije biće prikazana u kontrastu prema dve storije homoseksualnih udarnika koji su svoju homo-biografiju gradili u stvarnom vremenu i prostoru. Dakle, akcenat je stavljen na muške homoseksualce, što ne znači da su korisnice nezanimljive za istragu, već da ženski deo zajednice karakterišu drugačije osobenosti. Isto tako, tekst obiluje rečima iz engleskog jezika, što nije posledica želje da se bude „moderan“ već uverenja da iste reči gube na oštrini prevodom na srpske ekvivalente. Prevod za svaku od njih (closet, cyber, LGBT, dildonics itd) može se naći u skoro svakom online rečniku. PRIČA U skorašnjem razgovoru koji sam vodio sa sredovečnim profesorom, deklarisanom gej osobom (naravno, u vrlo, vrlo uskom krugu poznanika), sagovornik mi je saopštio nekoliko opservacija, koje me nagnaše da malo više porazmislim o antinomijama gej egzistencije na brdovitom Balkanu. Pomenuo sam da pišem rad o uticaju i ulozi interneta u životu prosečnog srpskog muškog homoseksualca, paralelno iznoseći lične refleksije na pomenutu temu. Čim sam završio sa pričom, gos’n profesor se od srca nasmejao. Ubrzo, bio sam počastvovan biserima mudrosti brušenim tokom dugogodišnjeg staža u „branši“. Najinteresantniji momenat bio je emocionalni naboj i želja sagovornika da što bolje predstavi svoju storiju o tome kako su to činile prave „pederke“ nekad, lamentirajući nad samoupravnim rajem sedamdesetih. „Ne znam čega interesantnog ima u besomučnom pretraživanju sceniranih bezglavih slika na www gay portalima... Trik je (bio) da se okusi prava avantura, da se izađe malo iz sobe...“ Svestan da je eks-Yu socijalizam bio liberalniji od sovjetskog modela, ipak nisam bio sklon da poverujem (možda) romansiranoj verziji priče o slobodnoj muškoj ljubavi na plažama i sprudovima oko tadašnje gej Meke – Dubrovnika. Štaviše, pred očima su mi iskrsavale slike Štajge, Železine, te smradom ophrvanog Staklenca koje stekoh čitajući dnevnik Uroša Filipovića (Staklenac). A onda u stilu Keri Bredšo zapitah se iskreno – kakvo je bilo stanje stvari dok gejevi nisu imali računare? Ima li neke razlike između tadašnjih „hrabrih“ gejeva (diskutabilno je i koliko su oni POSTAVLJA SE PITANJE U KOJOJ MERI KOMUNIKACIJA PUTEM INTERNETA, U TRADICIONALNO HOMOFOBNOM SOCIJALNOM KONTEKSTU, MOŽE SVOJIM „KOMUNIKATORIMA“ DA PRUŽI „TOPLI“ OSEĆAJ PRIPADNOSTI ZAJEDNICI? ILI SUPROTNO, DA LI JE TO KOMUNIKACIJA KOJA SE SVODI NA BESOMUČNO NAKLAPANJE PREKO ŽICE SA RETKIM IMPLIKACIJAMA U STVARNOSTI tada sebe videli kao takve, što je za drugu raspravu) i novostasale sajber generacije „politički korektnih“. Konačno, da li upotreba interneta doprinosi intenziviranju nekih kvalitetnih aspekata gej života (pripadnost, komunikacija, širenje mreže poznanstava) ili se najvećim delom svodi na eksperimentisanje, te instrumentalizaciji pomenutog medij u cilju pribavljanja seksualnih beneficija? ZLATNO DOBA ILI „KADA NIJE BILO KOMPJUTERA...“ Koncept „zlatno doba“ u bilo kakvoj interpretaciji upućuje na period vladavine vrline, sklada, napretka. Uglavnom se ovi periodi završavaju kritičnim događajem posle kojeg ništa nije onako kako je do tada bilo. Period samoupravnog sporazumevanja, posmatrano kroz ekonomski napredak ili kroz krilaticu bratstva i jedinstva i njenog praktičnog sprovođenja, u mozgovima većine stanovništva Zapadnog Balkana ostaje urezan kao zlatni period. Svakako, sa ovim se ne bi složila većina populacije homoseksualaca, prvenstveno zbog zakonskog sankcionisanja homoseksualnog čina, a zatim i čitavog spleta moralno-praktičnih reperkusija. No, da li je sve bilo tako crno? Uputno je opet se vratiti na dnevnik drugačijeg zavodnika, Staklenac. Kroz hronologiju ličnog homo-sazrevanja junaka, ali i kroz opise životnih okolnosti epizodnih likova može se prozreti svakodnevica života socijalističke utopije na izmaku. Iako autor u delu i intervjuima eksplicitno izražava negativan stav prema „patrijarhalno, pravoslavno komunističkoj“ atmosferi Jugo-socijalističke utopije te dominantnom nazadnonakaradnom mentalnom skriptu novo(komponovano)g srpskog društva u kome bilo kakav alternativni način života ne nalazi pogodno tle da se razvije, između redova, u živopisnim opisima seksualnih avantura, može se nazreti specifičan „sportski duh“ plejade homoseksualaca beogradskog asfalta. Dva su motiva koja preovladavaju u Uroševim opisima: lovne aktivnosti (pecanje, odlazak u šumu) i blisko povezano sa ovim aktivnostima, insistiranje na „klasičnim“ vrednostima gabarita muških polnih organa kao nusprodukata uspešnog lova u mutnom. Pa tako, na jednom mestu Uroš veli: Zavođenje gej tipova je uglavnom nerizičan lov na pitome životinje. Lov na heteroseksualce je opasan lov na divlje zveri, sa potpuno neizvesnim ishodom. Dakle, kao i u svakom lovu, neizvesnost doprinosi podizanju sportskog duha. Štaviše, autor ovom lovu pridodaje i misionarski karakter te nekoliko pasusa dalje izjavljuje: ...povremeno se osećam kao hrišćanski misionar koji preobraća divlje urođenike u pravu veru. Upravo ove hazarderske momente nekadašnjih homoseksualnih udarnika, saopštene malo eufemističnije, naglašavao je moj sagovornik sa početka teksta. Šta se u međuvremenu desilo? TEORIJA Anonimnost u socijalnom „vakuumu“ koji internet-komunikacija omogućava svojim korisnicima doprinela je povećanom prisustvu ovog vida opštenja, posebno među pripadnicima seksualnih manjina. Na ovaj način posmatrano, deficit (fizičkih) mesta na kojima se pripadnici seksualnih manjina mogu okupljati biva ublažen svojevrsnim virtualnim supstitutom. Prethodno pomenuti vakuum/sajberprostor postaje specifična vrsta „trećih mesta“, kombinujući socijabilnost javnih mesta sa anonimnošću closet-a¹. Kao takav, ovaj prostor je pogodno i sigurno tle za eksperimentisanje sa ličnim queer identitetima, sa tendencijom da se oni u perspektivi materijalizuju u realnom vremenu i prostoru. Okupljanje dovoljnog broja ljudi u sajber-prostoru oko teme koja većinu bar indirektno zanima, te o kojoj je ta većina sposobna da komunicira i razmenjuje misli i informacije dovoljno dugo, proizvodi socijalnu agregaciju, popularno nazvanu virtuelna zajednica. Postavlja se pitanje u kojoj meri komunikacija putem interneta, u tradicionalno homofobnom socijalnom kontekstu, može svojim „komunikatorima“ da pruži „topli“ osećaj pripadnosti zajednici? Ili suprotno, da li je to komunikacija koja se svodi na besomučno naklapanje preko žice sa retkim posledicama u stvarnosti. Manuel Castells bi bio sklon tvrđenju da pomenuta „toplina“, inherentna opštenju u zajednici, ne ide ruku pod ruku sa novim vidom komunikacije. Nedostatak komuniciranja „oči u oči“ ostavlja prostor ispraznoj i površnoj društvenosti što u daljoj perspektivi ima za posledicu inhibiciju realne, „offline“ komunikacije, izraženu kroz nedostatak angažovanosti u primarnim društvenim grupama, nezainteresovanost za neposredni socijalni kontekst, te ultimativno, socijalnu izolaciju jedinke. U sličnoj interpretaciji, internet komunikacija je najpodobnija za introvertne i pasivne korisnike čiji je jedini interes puko praćenje/prelistavanje (lurk) onog šta se dešava na portalima. Sa druge strane, neki teoretičari pripisuju ovakvoj komunikaciji pozitivni uticaj. Pored toga što obezbeđuje dostupnost informacija vezanih za bitne aspekte svakodnevice marginalizovanih društvenih grupa, ovaj način doprinosi intenziviranju socijalnih kontakata članova pomenutih grupacija. Serija istraživanja u Sjedinjenim Državama utvrdila je da postoji pozitivna korelacija između „online“ i „offline“ socijalnog angažmana homoseksualaca. Po Katz-u, korisnici interneta tendiraju da imaju veće i razgranatije socijalne mreže od onih koji internet ne koriste. Isti autor navodi istraživanje sprovedeno u Sjedinjenim Državama, čiji osnovni nalazi upućuju da internet-komunikacija ima povoljnu ulogu u prihvatanju queer identiteta kod muških homoseksualno orijentisanih tinejdžera. Podjednako, internet-komunikacija igra značajnu ulogu u formaciji LGBT zajednica i identiteta njenih članova u tradicionalno-patrijarhalnim društvima. Istraživanja na Tajvanu i Južnoj Koreji, društvima u kojima se do kasnih devedesetih održao sistem vrednosti utemeljen na strogom heteronormativu, pokazala su da je internet imao krucijalnu ulogu u konstruisanju queer identiteta, paralelno doprinoseći njegovom održavanju i daljem transponovanju u realne socijalne okvire. Danas, Taipei ima daleko razvijeniju LGBT scenu nego deset godina ranije. STATISTIKA Iako sa malim brojem korisnika interneta u ukupnoj populaciji, Srbija nije izuzetak po tome što većina članova LGBT zajednice prvo oproba i skroji svoj queer identitet preko žice, a onda, u znatno manjem broju, počne da ga praktikuje u realnom životu. Ako je suditi po empirijskom istraživanju skromnog obima koje je autor ovog teksta nedavno sproveo među populacijom muških korisnika najposećenijeg gej portala u Srbiji, profil prosečnog srpskog forumaša/oglašivača/korisnika chat-a ima sledeće karakteristike: Prosečni posetilac je najverovatnije iz Beograda ili iz ostala dva-tri veća grada u Srbiji; mlad je - starosti od 25 do 29 godina; obrazovan, ali u rukama još ne drži diplomu, možda baš iz razloga što u proseku provede od jednog do tri sata dnevno (kumulativno posmatrano ovo čini značajan fond časova na godišnjem nivou) surfujući po različitim gej portalima. Najveći broj korisnika živi u okrilju domaćinstva koje deli sa bližim ili daljim rođacima. Imajući u vidu da svoju seksualnu orijentaciju krije, nedostatak ličnog prostora može biti uzrok izleta u etar. Prosečni učesnik izbegava da posećuje mesta gde se okupljaju pripadnici LGBT populacije, dakle gej klubove i kafiće. Isto tako, za prosečnog korisnika „Karađoka“ nije mesto gde bi sklapao nova poznanstva. Prilično neočekivano, bar sudeći po broju seksualnih partnera sa kojima je stupio u odnose u prethodnih šest meseci, prosečni korisnik nije promiskuitetan. Broj partnera u pomenutom periodu kreće su u rasponu broja prstiju na jednoj ruci. Nalaz tako destabilizuje prilično ukorenjenu sliku promiskuitetnog homoseksualca koji je uvek u potrazi za plenom. Ili je možda slučaj da su novostasale generacije probirljivije u odnosu na njihove prethodnike? Kada je na forumu ili chatu, ne prezentuje ili ne šalje svoju sliku onima sa kojima komunicira. Malo je slobodniji po pitanju ličnog predstavljanja. Pre nego što je kupio kompjuter ili otkrio čari koje „gay-srbija“ pruža, imao je vrlo retke ili nikakve socijalne kontakte sa pripadnicima LGBT populacije. Prvo logovanje na portal je važan detalj u njegovoj queer biografiji, a chat-ovanje/ postovanje/ oglašavanje na portalu je „ground-zero“ njegovih homoseksualnih iskustava. Kada se nađe na portalu, „prosečni“ najveću količinu vremena provede na chat-u, tražeći potencijalne seksualne partnere. Iako je internet inicijalna kapisla homoseksualne karijere, on izbegava da pripiše značajniju ulogu ovom kanalu komunikacije za sopstveno homo-bivstvovanje. POVRATAK KORENIMA Svakako, internet sporazumevanje igra bitnu ulogu u životu značajnog dela LGBT populacije u Srbiji. Iako storija sagovornika i Uroševi opisi sadrže elemente fikcije, može se uzeti da ovi opisi na neki način korespondiraju sa tadašnjom homoseksualnom zbiljom. Čini se da su nekadašnji avanturizam i hazarderstvo atrofirali među pripadnicima nove sajber generacije, koji konstantno stremeći tehničkom poboljšanju (veća brzina protoka, veći propusni opseg, više kilobajta, multitasking – deset sagovornika paralelno), teže ultimativnoj dildonics utopiji. Na pitanje može li internet, štrebersko dete začeto u vojnoj kući², svoje srpske korisnike da sačuva od represije, a nizovi jedinica i nula učine da se isti „spoje“ i učini korisnike voljenim i srećnim, bio bih sklon da dam negativan odgovor. U međuvremenu, dok se pomenute jedinice i nule nižu i dok se iščekuje da baka i deka preminu, srpski korisnici će čekati da u privatnosti nasleđenih nekretnina probude homoseksualca u sebi ¹ U bukvalnom prevodu orman. Vezuje se za coming out – razotkrivanje; sintagma potiče iz fraze „coming out of the closet“ koja se već ustaljeno upotrebljava u značenju javnog i otvorenog istupanja i afirmisanja vlastite (homo) seksualne orijentacije. Sagledava se kroz dve dimenzije: kao samootkriće i kao manje ili više javna obznana nečije seksualnosti. ² Referira se na internet, pošto je nastao kao čedo naučnog rada upregnutog u uzde vojne industrije Sjedinjenih Američkih Država.  BETON BR.55  DANAS, Utorak 30. septembar 2008.   Piše: Valerij Jurešić TKO JE UBIO AUTORE?     Studentica na Harvardu, Kaavya Viswanathan, rođena je šesnaestog siječnja 1987. Kaavya još nije ni počela studij na Harvardu, a već je s nakladničkom kućom Little, Brown & co. potpisala ugovor za objavu dvije knjige uz gotovo pola milijuna američkih dolara predujma. Odmah je potpisan i ugovor za filmska prava sa slavnim DreamWorks SKG. Knjiga How Opal Mehta Got Kissed, Got Wild and Got a Life (Kako je Opal Mehta dobila poljubac, podivljala i počela živjeti) prve je kritike dobila u ožujku i travnju 2006. godine. Uglavnom su ju kritičari prepoznali kao uspješnu mladu autoricu chick-lita, koji je u to vrijeme cvao na svjetskom tržištu knjiga. No, zamjetna je pažnja posvećena i etničkim osobinama knjige. Autorica je očigledno desi (kolokvijalni izraz za pripadnike južnoazijske populacije u angloameričkom svijetu, iz sanskrta, nešto kao naše zemo), a takva je i Opal, junakinja romana – integrirana uspješna mlada desi. Zapravo, autorica i Opal toliko nalikuju svojim životima da se Kaavya stalno morala opravdavati da nije ona Opal Mehta, iako su isto godište, istog porijekla, upisale isto sveučilište i obje žive u New Jerseyju. Nakladnicima je to zapravo mnogo zanimljivije nego što se čini na prvi pogled. U utakmici za širenje svog udjela na tržištu, pet posto azijskih Amerikanaca nije zanemariva populacija. Osobito kad se ima na umu da je riječ o brzorastućem i uglavnom mladom stanovništvu. SAN SE PRETVARA U NOĆNU MORU Bajka koju su napuhavali i indijski listovi (pogledajte članak u The Hindu: Novo ime koje Indiju čini ponosnom u svijetu) naglo se počinje urušavati 23. travnja iste 2006. godine kad u The Harvard Crimson izlazi članak o nesumnjivim podudarnostima u romanu o Opal Mehta i dvije knjige Megan McCafferty, poznate, ne tako mlade i neindijske spisateljice. UREDNICI IMAJU SVE OSOBINE ZASTARJELE TEHNOLOGIJE: SPORI SU I SKUPI, PREOSJETLJIVI I TROMI. U SVIJETU OKRUPNJAVANJA KAPITALA I IMPERATIVA BRZOG KRUŽENJA NOVCA, TO SU NEOPROSTIVI NEDOSTACI. STOGA, UREDNICI POLAKO ODUMIRU – DOSLOVCE I METAFORIČKI. STARI UGLEDNI UREDNICI SE UMIROVLJUJU, A NOVI NI NE DOBIVAJU PRILIKU U RASTUĆIM GIGANTIMA SVJETSKOG NAKLADNIŠTVA Podudarnosti su prevelike da bi ih se zanijekalo, pa se Kaavya ubrzo ispričava i kaže da je velika obožavateljica McCaffertty, „...i mogu pošteno reći da je bilo kakva tekstualna sličnost mog i njezina djela posve nenamjerna i nesvjesna. Moj nakladnik i ja planiramo objaviti izmjenjeni roman za buduće dotiske da bismo izbjegli svaku neumjesnu sličnost.“ Naravno, ovo nije upalilo. Kao što nije moglo upaliti ni kad su u raznim drugim listovima nastavili otkrivati sličnosti i prepisivanja iz drugih romana (zgodan pregled je dostupan na stranicama Wikipedije). Kaavyja se našla na stupu srama, nakladnik je odustao od obrane i knjiga je povučena iz prodaje. Pripreme za snimanje filma su prekinute. TEK JEDNA U DUGOM NIZU Zapravo, slučaj lijepe i mlade Kaavyje Viswanathan nije uopće usamljen. Posljednjih godina se gotovo identičnih slučajeva dosta nagomilalo. Poznat je slučaj jednog od najpopularnijih kineskih pisaca, mladog i lijepog Gua Jingminga, rođenog 1983. Objavio je već pet knjiga i iznimno je popularan, ali već su tri knjige prepoznate kao plagijati, a platio je i jednu kaznu autoru izvornika. Svejedno, još uvijek student, na kineskoj Forbesovoj listi slavnih za 2004. zauzeo je stoto mjesto zbog „velikog talenta i zato što je komercijalno najuspješniji mladi autor u Kini“. Pored plagijatora tu su i lažljivci, poput Norme Khouri. Random House Australia, australski izdavač njezine kontroverzne knjige Zabranjena ljubav, povukao je knjigu iz prodaje i savjetovao svim knjižarima da učine isto... Sve je počelo kada je The Sydney Morning Herald objavio članak u kojem sumnjaju u vjerodostojnost spisateljičine „istinite priče“ iznesene u knjizi, a u kojoj autorica pripovijeda o zlostavljanju i neimaštini koje je iskusila tijekom odrastanja u Jordanu. U novinama se, pak, tvrdi kako je osamnaestomjesečno istraživanje provedeno na tri kontinenta pokazalo kako je autorica, doduše, rođena u Jordanu, ali kako je veći dio svog života provela u SAD-u. Novine tvrde kako je autoričino pravo ime Norma Majid Khouri Michael al-Bagain Toliopoulos, te kako je u Jordanu živjela samo do svoje treće godine, a nakon toga, od 1973. do 2000. godine, u Chicagu, gdje je radila kao agent osiguravajućeg društva. Novine tvrde i kako se Khouri udala za američkog državljanina i kako ima dvoje djece. Spisateljica, pak, tvrdi kako nikada nije živjela u SAD-u, kako se nikada nije udavala, niti ima djecu. Novine su bile u pravu. Knjigu je Random House predstavljao kao „potresne memoare jordanske žene čija je dugogodišnja prijateljica sredinom devedesetih godina prošlog stoljeća bila žrtva ritualnog Velika nula ubojstva, koje je izvršio – njezin vlastiti otac“. Takvih lažiranja je posljednjih godina bilo još mnogo, no ovo je jedno od najvećih, jer je knjiga već bila plasirana na mnoga tržišta. Podjednako slavan je još jedino James Frey koji je navukao i Oprah (vidi: Milijun komadića). Pored lažljivaca, tu su pozeri koji glume pisce, poput Madonne čije je sve slikovnice napisao Eitan Yardeni, koji inače piše kabaline religijske knjige, pa nije čudo da su Madonnina dela ispunjena naukom ove sekte. Posebno burne reakcije izazivaju memoari brojnih zločinaca koji svoje najkrvavije pohode pretaču u knjige i na njima zarađuju dok izdržavaju duge kazne. No, nešto tu nije u redu, već ste vjerojatno primijetili... PISCI, UREDNICI, NAKLADNICI – ŠTIMA LI TU SVE? Da, čini se da se pisci nastoje umiliti nakladnicima, pa makar to uključivalo prevaru, plagijat ili malo pretjerivanja. James Frey nije napisao Milijun komadića kao lažne memoare, već je nakon što mu je u više navrata odbijen rukopis prihvatio sugestiju nakladnika da se knjiga promovira kao autobiografija. Sad je već u nakladništvu poznat pojam Misery Memoir (memoari jada) – knjige koje opisuju strašna djetinjstva, poniženja, preobražaje kroz pad na društveno dno i ponovno uzdizanje i sve tako. Memoari jada se dobro prodaju, pa makar i ne bili istiniti. A, važno je što se dobro prodaje. Tu dolazimo do jednog jednostavnog pitanja, ali i mnogo složenijeg problema: tko danas bira što će nakladnik objaviti? Pred stotinjak, pa i pred dvadesetak godina odgovor je bio prilično jednostavan – urednici. Ali, posljednjih petnaestak godina napisane su stotine i tisuće članaka, eseja i znanstvenih radova o nestajanju urednika iz nakladničkih kuća. Urednici imaju sve osobine zastarjele tehnologije: spori su i skupi, preosjetljivi i tromi. U svijetu okrupnjavanja kapitala i imperativa brzog kruženja novca, to su neoprostivi nedostaci. Stoga, urednici polako odumiru – doslovce i metaforički. Stari ugledni urednici se umirovljuju, a novi ni ne dobivaju priliku u rastućim gigantima svjetskog nakladništva. VELIKE BROJKE, MALA PAMET Iako to ponekad djeluje deprimantno jednostavno, svrha ekonomije kako ju danas shvaćaju ulagači je donijeti više nego što je uloženo, i to što prije. Nakladništvo, kao i mnoge druge proizvodne i uslužne djelatnosti, proteklih je godina doživjelo snažan zalet okrupnjivanja, te se uvelike smanjio broj nakladničkih kuća koje imaju zamjetne udjele na tržištima knjiga. Poseban fenomen su, pri tom, nakladnički divovi koji istovremeno djeluju na više najvećih svjetskih tržišta knjiga: SAD, Japan, Njemačka, Kina, Velika Britanija, Francuska, Španjolska... Najpoznatiji među njima je Bertelsmann, čiji je nakladnički odjel Random House, ujedno najveća nakladnička kuća na svijetu (izdaju 11.000 novih naslova godišnje). Kako se u nakladništvu velike i nagle dobiti ostvaruju vrlo rijetko (svi bi htjeli biti vlasnici Potteromanije, ali nitko ne može jamčiti da će se nešto slično ikad ponovo dogoditi), upravni odbori se svojim ulagačima češće moraju ulagivati prikazujući rast udjela na tržištu, nego ostvarene dobiti. Gdje i kako povećati udio na tržištu? To su pitanja za marketinške odjele, za one koji u njima kopaju za tržišnim nišama koje nisu dovoljno dobro pokrivene ili su konkurenti dovoljno slabi da bi ih se moglo kupiti ili pregaziti. To nisu pitanja za urednike, jer urednik ne zna stvoriti knjigu zacrtanog profila. Urednik, skup i trom, može stvoriti dobru knjigu od solidnog rukopisa, ali najčešće slabo korisnu za širenje udjela na tržištu. I zato, uz malo sreće sklonit će se u odjele za lijepu književnost i gledati kako ga mladi marketinški lavovi višestruko nadilaze svojim prihodima. Druga opcija je odvažiti se u stvaranje vlastite nakladničke kuće ili, pazi sad, pakirne agencije (packager, eng.). NOVI NAKLADNIČKI POREDAK Dakle, Upravni odbor zna što želi – hitove i porast udjela na tržištu. Šefovi odjela prodaje znaju što moraju – proizvesti hitove i zauzeti nove niše tržišta. Istraživanja će obaviti sami, za to su školovani. No, što kad doznaju da im je potreban serijal knjiga o adolescentici koja pripada azijatskoj skupini – jer, istraživanje pokazuje da ta niša nije dobro pokrivena i može se osvojiti nov dio teritorija. Pri tom, chick-lit je dokazana kvaliteta za osvajanje tržišta, žene ionako čine dvije trećine kupaca knjiga, a južna Azija je najbogatiji izvor rastuće azijatske populacije u SAD-u. K tome, marketinški genijalci znaju da knjigu prodaje identifikacija s piscem, zato autorica mora biti mlada i lijepa, možda uz koji životni nestašluk, ali ne takav da bi se roditelji zabrinuli za svoju djecu koja čitaju njezine knjige. Da, puno je to zahtjeva! Marketinški genijalci znaju što će se dogoditi ako s tim zahtjevima stignu do šezdesetgodišnjaka koji namćorasto kopa po rukopisima i stavlja redaktorske oznake uz rubove – ništa. Treba im vanjska pomoć. Treba im outsorcing. Trebaju im pakirači! Na Balkanu još ne postoje pakirači u industriji knjiga, iako je pakiranje i u nas dobro poznat postupak izmišljanja atraktivnog sadržaja. Pakirači su zapravo treća generacija autorskih agencija. Prvo su agenti zastupali autore, zatim su skauti tražili dobre autore i pomagali im da dođu do nakladnika, a danas pakirači smišljaju knjižne projekte ili dobivaju u zadatak izvesti određen projekt za nakladničku kuću. Vratimo se sad našoj Kaavyji s početka priče. MOŽEMO I SAMI, ALI TI BOLJE IZGLEDAŠ Kako je Kaavyja postala pisac? Svoje radove pokazala je gospođici Cohen iz agencije koja joj je pomogla pri upisu na Harvard. Cohen je kontaktirala agenciju William Morris, koja je preporučila medijsku tvrtku Alloy Entertainment. Medijska tvrtka, zapravo je najčešće drugo ime za pakirače (sad već domišljati čitatelj prepoznaje balkanske pakirače koji po narudžbi šiju TV emisije za komercijalne kanale). Alloy Entertainment je među ostalim tvorac serijala Gossip Girl – elitne tinejdžerke s Manhattana u problemima seksa i drugih, ne manje napetih, odnosa. (Sjećate se onoga o identifikaciji? Čak svaki treći Britanac knjigu kupi da bi izgledao inteligentno). Zanimljiva stvar s tim serijalom je da je prvih osam nastavaka potpisuje Cecily von Ziegesar, ali posljednja tri nastavka su ghostwritten – napisao ih je nepoznat autor po narudžbi. Ovdje dolazimo do zatvaranja kruga – od anonimne želje za osvajanjem tržišta do anonimnog pisca. Odnosno, je li to uopće pisac? Je li sedamnaestogodišnja Kaavyja imala izbora kad je Alloy Entertainment ponudio ugovor? Michael Pietsch iz Little, Brown & co. kaže da je spominjani predujam ipak malo manji od pola milijuna dolara i da je podijeljen između Alloy Entertainment i Kaavyje. Ma, nije li?! PORED LAŽLJIVACA, TU SU POZERI KOJI GLUME PISCE, POPUT MADONNE ČIJE JE SVE SLIKOVNICE NAPISAO EITAN YARDENI, KOJI INAČE PIŠE KABALINE RELIGIJSKE KNJIGE, PA NIJE ČUDO DA SU MADONNINA DELA ISPUNJENA NAUKOM OVE SEKTE Mlada Kaavyja se našla ponukana objasniti da je sama napisala (ili prepisivala) roman, a da to nije učinio Alloy Entertainment. Vjerujete li joj? Vjerujete li da sedamnaestogodišnja harvardska brucošica, pred potpisom polmilijunskog ugovora i s perspektivom snimanja filma po djelu koje potpisuje, nije dovoljno opijena svojim izgledima i meteorskim uspjehom da bi pristala na svaku igru koju joj iskusni pakirači predlože? Obično su stvari uvijek jednostavne, pa tako je vjerojatno bilo i ovaj put. Kaavyja je dobila novce i izvisjela kao Pedro, a mašinerija je nastavila dalje. AUTORSTVO KAO KOLATERALNA ŽRTVA Pri tom je, poskrivečki nestalo autorstvo. Knjige nisu autorski uvidi ili domišljaji, već naručeni sadržaji koji ispunjavaju zahtjeve marketinških odjela. Pakirači su tek izvršitelji koji se brinu da nakladniku ruke ostanu čiste i da se može osjećati „prevareno“ nakon što je naručio kakav treba biti pisac, kakva knjiga i kakav kraj, jednako kao što je naručio format knjige, boju naslovnice ili veličinu oglasa u novinama. Odjednom, kad otkriju da autorica baš i nije izvorna autorica, iako su je ionako izabrali zbog lica, stasa, dobi i nacionalnosti, a to je sve pošteno ispunila, nakladnici je se odriču kao varalice?! No, zašto nakladnici još igraju na originalnost i autorska prava, to je za neku drugu priču. Ovdje možemo samo ustvrditi da im je to još uvijek neophodno i ne vole da kupci knjiga misle da autori zapravo više i ne postoje, da su pregaženi marketinškim dijagramima. Pred par godina Sunday Times izveo je eksperiment i poslao početne stranice romana In a Free State V.S. Naipaula (nobelovca i dobitnika Bookera), te Holiday Stanleyja Middletona (dobitnika Bookera) na adrese dvadeset i jedne književne agencije. Oba romana su u sedamdesetima dobila nagradu Booker. Za Naipaula su dobili samo odbijenice, ako i to. Za Middletona su stigle odbijenice i jedna pozitivna recenzija s ponudom za suradnju. Na to je sedamdesettrogodišnji Naipaul rekao „svijet se promijenio u međuvremenu“ otkad je roman napisan. Dodao je: „Da biste uvidjeli da je nešto dobro napisano i napisano na privlačan način potrebno je mnogo talenta, a toga danas više ne nalazimo mnogo. (...) Uz sve druge današnje oblike zabave preostalo je vrlo malo ljudi koji prepoznaju dobar ulomak teksta.“ Zapravo, Naipaul nas navodi prema tužnom zaključku – književna industrija u svojoj najrazvijenijoj formi više za cilj nema proizvesti dobru knjigu, već postaje produžetak sveprisutne industrije zabave, pa stoga ni nema potrebe za uposlenicima koji bi nešto više znali o samoj književnoj vrijednosti, dovoljno je da znaju zapakirati proizvod naručena sadržaja  BETON BR.54  DANAS, Utorak 16. septembar 2008.   Piše: Predrag Čudić „DOBRO UHRANJENA PRAZNINA“ D. J. DANILOVA   Uvod u Kuću Bahove muzike     KAKO JE POCO ANTICIPIRAO DANILOVA Slučaj Danilov jedan je od očekivanih, ali i veoma neobičnih slučajeva naših „godina raspleta“. Obasut priznanjima i izdanjima u najtežim godinama naše novije istorije, slovio je za miljenika kuće vladajuće, tj. julskih shvatanja poezije kao discipline nad disciplinama, kao discipline ćutanja i prećutkivanja svega postojećeg, kao logoreje koja obitava ni na nebu ni na zemlji, čiste kao dečije dupence posle pampers (sveupijajućih) pelena. Uzimajući u ruke Danilovljeve pesme deportovane u Kuću Bahove muzike najpre sam, po logici stvari opšteg obrazovanja, potražio orgulje i Baha, ali pošto ih ne nađoh, pomislih: pesnik želi da naše vreme slobizma-apsolutizma poredi sa apsolutizmom Bahovim (Aleksander 1813–1893), te da mu je Johan Sebastijan Bah samo paravan. Ali beše to štivo sasvim bez takvih aluzija. Pomislih čovek slavi antičkog Baha, Bahusa, biće tu pijančenja i pevanija do neba, avaj, osim nobles šampanjca i crnog vina, ali hlađenog, ne nađoh ni „b“ od bahanalija. Bar da je točio požešku šljivovicu. I tu se u svojim pretpostavkama, rekoh, prevarih, jer pesnik živi u kuli od slonovače gde je sve cakum-pakum, ali ipak bez orgulja. Istina, u Kući Bahove muzike, bez orgulja, ali ne i bez drombulja, stiho-tvorac nam priređuje neviđene bahanalije smisla. Tako i u najgorim godinama naše novije istorije, u krvavim godinama zvanim „godine raspleta“ za koje su mnogi naši živi pesnički klasici imali samo lepe reči, Danilov ide dalje od svih. On svoje pesničke doživljaje oblači u svilu, brokat i kadifu, kiti smaragdima, biserjem, rubinima i svim znanim a neprobranim dragim i poludragim kamenjem, da se čoveku smuči od lepote. To nije da umreš od lepote nego da crkneš od muke kako nekome to može izgledati lepo. Naš narod, eto, da se i ja poduprem narodnim idiomom, kao četvrti stepen poređenja (lepo na kvadrat) veli prosto: lepo da s’ usereš! Eto, kvintesencije pesničkih pojava poput ove. Na ulazu u spomen sobu posvećenu Danilovu od Danilova (Danilov njim samim), u njegovoj Kući Bahove muzike, ali bez orgulja, stoje tekstovi takvih imena naše književne kritike od kojih te podilazi jeza kad vidiš ko su sve čuvari imena i dela Danilovljeva: Bojana Stojanović-Pantović, Miodrag Pavlović, Ivan V. Lalić, Petar Džadžić, Mihajlo Pantić, Jordan Eftimov, Saša Radojčić, Želidrag Nikčević, Dušica Potić... A na koricama niko drugi nego izdavač Čedomir Mirković: Iz recenzije... U ovoj trilogiji do višestruke zaokruženosti ostvaren je koncept integralističkog pesništva, one poezije koja, kroz zaista široke spektre motiva, semantičkih sredstava, ritmičkih oblika i versifikacije spaja i izmiruje raznolike, pa i suprotstavljene, stvaralačke modele. Julski Č. M. dakle, podvlači i naglašava višestruko te zaokružuje: višestruko zaokružuje... koncept integralističkog pesništva... spaja i izmiruje... potpuni uvid u slojevitost značenja, u simbioze raznolikih oblika... smisaone linije... višestrukoj međusobnoj saglasnosti i zajedničkom okviru... Višestruko je višestruko pa se višestruko mora i višestruko javljati, kaže nam prosta logika, a ne samo tu i tamo. A kad je o zaokruženosti integralističkog tipa pa još i zajedničkom okviru reč, da i ne govorimo. U predsoblju kuće, podnaslov: Poetska trilogija (Tiha knjiga o beskraju). Bila tiha ili bučna knjiga - beskraju su takve knjige isto što i čuveni Južnoservijanac Dimče Vaginče. Tu je naravno i uputstvo za upotrebu, Danilov veli: po Kitsu. Naravno, samo pre čitanja knjige možemo poverovati Danilovu na reč da je Kits mislio i na njega kad je napisao: uzimati ih jednu po jednu, s vremena na vreme, prema potrebi, i puštati da se rastvore u umu. Danilov na Čedu Mirkovića naslanja Kitsa. Ali i Kits mi tu, u tom citatu, nije nešto jasan, mora da je to pisao posle opijuma ili je na opijum mislio. Jer, kako da se rastvore u umu Danilovljevi stihovi kao : ...Ozleđuje me, jako me ozleđuje što nisam više narandžast... Ako i sam um već nije uveliko rastvoren ozleđivanjem, jakim ozleđivanjem što pesnički subjekt nije više narandžast, možete pustiti da se ti stihovi rastvaraju koliko hoćete, nikad nećete razumeti da li je pesnik ozleđen što je bio narandžast pa više nije ili što nije za stepen više narandžast, tj. narandžastiji?! To što pesnički subjekt nije više narandžast, pa ga to ozleđuje, čak jako ozleđuje, to se možda može rastvoriti u bezumlju, jer bezumlje je već uveliko naš rastvor nad rastvorima, ali u umu rastvoriti patnju pesničkog subjekta što nije više narandžast (ne kaže koliko više, šta bi ga zadovoljilo, koja nijansa), to je isto kao da od Beketovog Pocoa tražite da logično misli (Godo: Misli, svinjo!) Ili je, možda, Poco mislio dok je onako kapitalno anticipirao sve Danilove ovog sveta. Očigledno je već od prvih redova da Danilov smatra da je lepo ono što je skupo. I nije svo zlo u tome što čovek rezonuje o poeziji sasvim seljački, već što mu kritičari veruju bez ostatka. Zato Danilov prosipa biser i drago kamenje pred kritiku, ne kao što veli latinska poslovica, već kao Miloš Vojinović pred one Latinke devojke. I PORED TOGA ŠTO MRZI ĆUBASTE PTICE I TERA BISERE U MAJČINU, A ZA BRILIJANTE TVRDI IZRIČITO DA NEMAJU MILOSTI, BISERA, BRILIJANATA, RUŽA, GREŠNIH KRINOVA, DEVICA KOJE LJUBE DEVICE, DIJADEMA, AURA I DRUGE BIŽUTERIJE BIĆE U TOJ KUĆI KOBAJAGI BAHOVE MUZIKE KAO NA GUSARSKOM BRODU. ONO ŠTO JE SANDOKAN ZA TOPLA MALEZIJSKA MORA, TO JE DANILOV ZA SRPSKU POEZIJU Posle uputstva za upotrebu iz predsoblja, a pre same upotrebe, u degažmanu su tri odabrana mesta kao moto iz: Brodskog, Vitmena i Propercija! Od Propercija do Č. Mirkovića i nazad. Sve se mota oko mota da se zaseni prostota! Pa onda još jedno pismo u istom degažmanu: Pismo od anđela naslovljeno: Silazeći mermernim stepenicama. Gde, između ostalog, piše:   ...Sve nage dečake u sebi, dotaknute             tamnim čarom Severa, okupio sam u svom imenu, u svojoj             muzičkoj kutiji... ...Ja ne proklinjem život, jer ja sam anđeo,             noćna ogledala, što me suočavate sa ništa! Noćna ogledala anđela suočavaju sa ništa! I šta tu ima da se o „pismu od anđela“ kaže više nego - nihil pišem nad svim što postoji.   Moje ime moja je onostrana i ovostrana mandala. U stanju sam da darujem iz nenapisanog, do utrnuća.... To da je u stanju da daruje do utrnuća „iz nenapisanog“ mnogo je čovečnije nego da daruje iz napisanog, jer bi darivanje iz napisanog možda bilo smrtonosno utrnuće-utrtnuće bez povratka, stvarno stanje velikog utrnuća-uginuća! Trt-mrt - život-smrt! PALANAČKI PANAĐUR TAŠTINE Posle pisma u degažmanu, antreu, hodniku iliti gonku dolazimo do posebne odaje: Odaja molitvenih dijadema. Očigledno je da se pesnički subjekt moli u toj odaji u kojoj je uskladištio razne molitvene dijademe. To je nekakva kućna kapela u kuli od slonovače zvanoj Kuća Bahove muzike sa dijademama za svaku molitvu, a u Požegi. Nešto kao Helderlinov mlin na Nekaru u Tibingenu. Pisac ovih redova ne ignoriše Požegu i njene čestite i načitane građane, a i rakiji od požegače nazdravlja triput, već samo tvrdi da je nemoguće ono što Danilov želi, nemoguće je nagnati čitaoce da veruju da je njegova Požega poetična zato što se njemu tako hoće. Požega je požega, kao što sama reč kaže, i ona kao takva, etimološki, više je za mesto odigravanja jedne drame, možda tragedije, a možda i komedije. (Simo, simio se dabogda, u Požegu ću ja tebe!) Ali, proteklo je mnogo vode lokalnim rekama i rečicama od kad je u Srbijici Požega bila pretnja, možda je baš tamo danas žarište poezije još nepožežene. Sa pojavom Danilova život u našoj palanci je kao neprevaziđena čarolija. Pa kad je tako, čemu molitvene dijademe? Dijademe su potrebne pesničkom subjektu kako ne bi, poput konja sa štitnicima za oči, mogao gledati na stranu te se uplašiti muka običnih sunarodnika, Srpkinjica u Srbijici, kako sam kaže, a dabome i Srpčadije vaskolike. Sa dijademama kao ona krava sa cvetom u kosi ili konj sa štitnicima lakše se ostvaruje vajkadašnje legitimno pravo pesnika sa stalnim mestom boravka u kuli od slonovače, pa makar ta kula bila i u Požegi ili Požezi, da prezire banalnu svakodnevicu. Te da svoje stihove posveti samim suštinama lepote sa palanačkog panađura taštine. Evo nekoliko odabranih mesta uz Odaje molitvenih dijadema što najbolje odaje samog Danilova iz odaje. Dakle, opet Danilov davi Danilova:   ...i mladež na bedru lepojke oseća            proleće, bez mase je srce pergamenta. (Fontana vatre) ...Krotki su narcisi dok srebro se            sopranistkinja tako muzikalno sliva u meni... ...Sve su ruže na službenom putu... ...Mrzim ćubaste ptice... Ozleđuje me jako            me ozleđuje što nisam više            narandžast. ...U svećnjacima, palacaju mi ljiljani, makove glavice buknu, buncave kao            jutrenja, uplove mi jedrenjaci s tovarom porcelana             u auru. Muzika je tako grešan krin. Brilijanti nemaju milosti... ...Nek se nose biseri! Dani su mi device koje ljube device, zora            mi je glas... (Unutrašnji zodijak) Sve sami medenjaci-jedrenjaci, pa tovar porculana u auri ili dijademi, pa muzika kao grešni krin, pa brilijanti što nemaju milosti. No, Danilov ljutito, zbog navale dragulja u „unutrašnji zodijak“, kad dođu biseri na red, kaže: neka se nose biseri. Njegov pesnički subjekt sere bisere k’o ovca brabonjke. (Po moru galije tj. gliseri, po Kući Bahove muzike bahanalije smisla tj. brabonjci biseri.) Ali i pored svog zlata, njegovi dani su device koje ljube device. Avaj, device kad počnu sa ljubljenjem biće tu i ono dalje. I ko tu ne bi rekao „neka se nose“, ali ne samo biseri, već i Danilov i njegovo moronsko-oksimoronsko more. I pored toga što mrzi ćubaste ptice i tera bisere u majčinu, a za brilijante tvrdi izričito da nemaju milosti, bisera, brilijanata, ruža, grešnih krinova, devica koje ljube device, dijadema, aura i druge bižuterije biće u toj kući kobajagi Bahove muzike kao na gusarskom brodu. Ono što je Sandokan za topla malezijska mora, to je Danilov za srpsku poeziju. KLONIRANJE KNJIŽEVNIH ŠTETOČINA U pesmi U zipku mi zgrni lišće (Princip kandila) pesnik zgrće po dosad nepoznatom principu, „principu kandila“, sledeća čuda:   Jutro, boje jastogovog sanjarenja, Vode me u Vavilon, zvezde padaju u svoj sarkofag, pod noktima je tuga, mnogo belih lornjona i, zamisli, sve se to kotrlja... ...Kao mošus, mirišem u undergroundu... Jastogovo sanjarenje svima znano već od Vavilona vrlo se lako može zamisliti kao i mnogo belih lornjona. I tugu pod noktima u vidu pesnikove peruti, jer pesnik se češka po glavi, izbegavajući dijademe, dok piše, i to je lako zamisliti. Ali zamisliti da sve se to kotrlja: perut u vidu tuge pod noktima, zvezde koje padaju u svoj sarkofag te još pride i Vavilone, bele lornjone i jastogovo sanjarenje, to je nec plus ultra. Dakle, pesnik kao mošus (goveče) miriše u podzemnoj iliti metrou, jer on je iz provincije i pošto se oseća kao govedo u krdu, tako se i oseća. Naš Herkul iz Požege prolazi kroz andergraund kano kroz Dardanele, avaj, sudeći po dosad pročitanom pre će biti da se oseća na beli luk, ali misli da je „in“ kad tvrdi da je mošus (goveče). Zato on već u sledećim redovima, mada još u zipci, opšti sa tekstom polno što i nije daleko od istine, a meni se čini kao da mu se tekst otima te on mora da primeni silu, tako da Danilov mora volens-nolens silovati, prvo tekst, pa posle neoprezne čitaoce obožavaoce.   Sve šumniji samoćom svetine, sa tekstom polno sam opštio... ...Sva mora bejahu tek jedna lepa svotica mleka koje srkah... Bosih stopa, u zipku mi zgrni lišce, krin devici smrtno zaljubljenoj... Poezija je hrišćanka, zaljubljena u paganizam mojih vilica... Eto, šta je poezija: hrišćanka zaljubljena u paganizam mojih vilica! Danilovu je to lako reći, ali je nama u to teško poverovati, osim ako nismo sasvim rastvorenog uma. Za Danilova je svaki trenutak vreme čuda: Ona je loše, veoma loše volela svoje ciklone nad pirinčanim poljima, a krhki porcelan bude ozleđen blizniom samilosti. I onda su tu, dabome, opet labudovi posečeni srnećom kosti. Sve u svemu: zarazno, nema šta. Nobles i samo nobl, a pomalo i kek! Dušanova dva potomka dvadeseti slave vek: ona džoint, a on krek! Šta mislite, kako Danilov popunjava svoje puzzle-tekstove? Uzme, recimo, Novalisove Himne noći i onda to „oneobičava“ svojom bižuterijom do zaslepljujuće bedastoće. On, prosto, popunjava tuđe tekstove svojim probranim ukrasima. Jer, to što on „stvara“ nema nikad konzistenciju jedinstvenog doživljaja, osim gomile vašarskog šarenila, a vašara ima svuda otkad je sveta i veka, tu nema nijedne istinske slike, reference, osećanja. Danilov - to su gomile lažnih bisera, atributa pod ugovorom. Pod ugovorom sam i pišem. I sad, dragi strpljivi ali možda i nepoverljivi čitaoče, posle ove odaje koja je odala pesnika baš kao i čitava „Kuća...“, sve se u ovoj kič Kući... ponavlja do raspadanja tela i duha. Tu nema više ničeg ni boljeg ni goreg, sve je to isto očajanje, laž i glupost zvana - dominantna srpska poezija. I znam da zamarati daviteljem Danilovom, znači i sam biti davitelj. Loveći njegove bedastoće i sami postajete bukvalni pustolov, ma koliko to sve ponekad bilo ludo i nezaboravno. Ali samo još malo, kad smo već u kući valja do kraja saznati gde smo to odista bili. Jer, spomen kuća je, okreni obrni, neka vrsta spomenika domaćinu, a i onima koji su potpomogli gradnju iste, pa i spomen kuće Danilovljeve ne bi bilo da sam Danilov strpljenjem provincijskog knjigovođe nije popisao sve što uvećava slavu domaćina, ne Baha i ne Bahove muzika nego Danilova. Dovukao je on tu sve što je mogao dovući, kao hrčak: nagrada, priznanja, TV i radio emisija sa minutažom, prevoda, izdanja i recenzija. I koga bi briga bilo za jednu tako smešnu pojavu kad takva vrsta književnih štetočina ne bi dominirala našim književnom životom, kad ne bi Danilov & comp. proizvodili nove Danilove, kad kloniranje ne bi bilo u punom zamahu. Treba, bre, brate, podeliti više od 400 književnih nagrada, treba izmisliti novu srpsku liriku, kada je već nema, ili je negde duboko popretena pričama o vekovnom ognjištu, s jedne, i budalastom precioznošću autodidakta, s druge strane. I tako Danilov, kus doctus poeta, bar što se mene tiče, mora do kraja biti pročitan, pa ko ima strpljenja neka me sledi kroz Danilovljeve odaje, a ko nema, neće mnogo izgubiti. Ali, videćete, biće kao u Diznilendu, i krivih ogledala, i smešnih utvara, i naticanja: karike kod Marike, ko nabije taj... i ko zna čega još (Odlomak iz opsežne studije D. J. Danilov njim samim)  BETON BR.53  DANAS, Utorak 2. septembar 2008.   Piše: Boško Tomašević O OZBILJNOSTI BEZ SADRŽAJA                     Povodom Matične knjige Dragana Hamovića     SOFIZAM NEČIJIH POTIŠTENOSTI Na prvi pogled, svojom novom pesničkom knjigom Dragan Hamović bi mogao da na sasvim pristojan način „zaglavi“ vrata Akademije nauka i umetnosti. Ona je „in“ i u trendu izvesne retrogradne poetike oživljene sredinom devedesetih godina proteklog veka. Tamo bi ga dočekali prvaci toga „pravca“ i kolege iz „odeljenja“: od Miodraga Pavlovića, do Bećkovića, Tešića, Simovića, Noga. Dakako, ni pred samim vratima iste ustanove dok čeka da dodje na red ili, eventualno, preko reda, ne bi bio sam. Jednake počasti zbog sličnih duhovnih darova nacionalnoj književnosti iščekuju i drugi pisci, čiji je curriculum obogaćen još i ratnim iskustvom, a iskušavali su se, reda radi, i u pesmovanju. Predmet izvesne burdijeovske analize književnog polja srpske književnosti između 1985. i 2008. godine moglo bi da bude pitanje otkud „navala“ i jedan gotovo militantni iskok pojedinih pesnika u pravcu poetikâ davno prošlih i ugašenih, do kojih nisu držali ni Crnjanski, ni Rastko Petrović, ni Davičo, ni Marko Ristić, ni Micić i comp? Ne sumnjamo, dakle, da će najnovija pesnička knjiga Dragana Hamovića kod jedne vrste pesničke i kritičarske publike naići na pozitivne reakcije. Ona je, rekli smo, „u trendu“, a autor ju je napisao iz puke predusretljivosti prema sebi. Ali, neretko, pokazuje se da je „trend“ regresija i, takođe ne retko, uverimo se da ono što pripada prihvaćenom i hvaljenom toku, ne mora da bude i valjano te da je, s druge strane, pesnikovo znojenje bilo preduzeto radi samo njemu znane potrebe i/ili, eventualno, radi neke druge potrebne mu svedodžbe. Na „prikaz“ Hamovićeve knjige odlučili smo se, dakle, ne zbog njene posebnosti, bilo u dobrom bilo u lošem smislu te reči, no stoga što ista upravo nije „posebna“, (koliko ni poezija Milosava Tešića o kojoj smo iz istih razloga pisali), nego čini deo jednog toka u srpskoj poeziji, odlomak jednog konjunkturnog zanosa koga, na tobožnji „zahtev“ istorije i njenog trenutka, stihom ispisuju pesnici-istoričari i pesnici-mističari, ljubitelji svega folklornog i arhaičnog. DVOJSTVO: NEMETI ILI PEVATI? Hamovićeva Matična knjiga sadrži ukupno dvadeset osam pesama i podeljena je na osam „poglavlja“. Neposredno pred prvo, pesnik se, ispisujući u vidu mota Raičkovićev stih „Nemeti ili opet pevati“, zamislio nad pruženom mu dilemom, dramatizujući je, uvlačeći tako, hteo ne hteo, i samog čitaoca u istu i, s druge strane, i istini za volju, problematizujući je en general. Što se tiče samog Hamovića, pošto smo dva puta pročitali knjigu, mi, da smo bili na njegovom mestu, i znajući unapred sa kojom vrstom pesničkih sposobnosti raspolažemo (svaki pesnik to zna, nema potrebe da se njegovo tobožnje „neznanje“ mistifikuje) - odustali bismo i „duboko“ nemeli. Pošto je kod Hamovića njegov žar da peva bio veći od njegovih sposobnosti, pa je, verovatno stoga, delo toga nepomućenog htenja bilo i objavljeno (i to u istoj izdavačkoj kući u kojoj je lirik kao urednik zaposlen) i nagrađeno, evo nekoliko primera koji ilustruju kako je ono što je liričar imao da kaže ispevano. Ovoga puta, dakle, ne razmatramo „šta“ ili „o čemu“ pesnik peva, nego „kako“. U tom smislu navešćemo celu pesmu pod naslovom „Trački pevač“: „Vedri. To ženik-pevač bi da spasi / Nereči donje. Rubne i osnovne / Povesti piše. Bezrazložno. Glasi / Da dejstva manjka. Zemlje blagoslovne / Naselja tek nude, japije tajne, / Nacrt svetao. Pleni taj. A plenom / Decu veseli. Celiva pokajne / I one što bi ma šta bezazleno“. Ilustracije u broju: Nikola Korać Valja nam, dakle, razabrati šta-je-šta u ispevanom kliktaju i njegovoj „poruci“. Subjekt radnje, izvesni „ženik-pevač“, pošto (se) negde „vedri“ hteo bi da „spasi nereči donje“. U ovako strukturisanoj i relativno kratkoj pesmi, kojoj je od strane pesnika sugerisano da treba da sadrži i melodiju i ritam i misao i radnju i poruku, sve istovremeno, i koja do kraja i konsekventno ne ide tragom uzora za kojim se povodi (reč je, dakako, o pesniku Nastasijeviću kao „uzoru“), sudar reči je u tolikoj meri prenapregnut da puca: po šavovima sintakse, po šavovima semantičkim, po šavovima i najdalje sugerisanog smisla. I, dakako, po liniji neubedljive drhtavice kojoj je izvor i uvir - prenemaganje! Ovo poslednje rezultat je nedostatka motivacije u pesmi, pod kojom podrazumevamo postupak koji „podaruje verodostojnost nekom motivu u pesmi, iskazu, instanci ili reči“. Hamović, naime, nije dosledan sebi. S jedne strane, on u ovoj pesmi nije melodičar, a sa druge strane, ne pokazuje ni trunku jezičke skepse, one misaone skepse koju je naveo u svom motu. On ne nêmi i istovremeno ne ume da izadje na kraj sa zadatkom koga je sebi postavio. Jezička skepsa i jezička mistika kod valjanih pesnika jedna drugu ne isključuju, već u pesmi grade polje napetosti. Kod onih drugih, manje sposobnih, jezička skepsa ostaje neobrađeno polje, dok „jezička mistika“ tada zauzme ceo prostor knjige, gušeći je. U Hamovićevoj knjizi, usled prenapregnutosti označitelja (radije bismo rekli: pukog nizanja reči) ukazivanje (na pesnički način „ukazivanje“) da je jedna reč u pesmi zaista motivisana drugom u potpunosti izostaje. Primera radi, pitamo se zašto „ženikpevač“ ne bi da „spasi“ „nereči gornje“, nego baš „nereči donje“? Ne vidimo da razlog leži u melodijskoj liniji stiha, niti onog prethodnog, koliko ni onog potonjeg. Kakva bi razlika bila da je pesnik upotrebio reč „gornje“ umesto „donje“? Nikakva! Pesnik to može, naravno, da naknadno objasni (pošto, eto, upravo to nismo bili u stanju da „razumemo“), ali nama treba pesničko objašnjenje, tačnije, potrebno nam je da „vidimo“, da „opipamo“ fiat koji pokreće pesnika i kazuje mu da je to „potez“ koji može biti samo takav i nikako drugačiji. Zašto „ženik-pevač“ „povesti“ piše „bezrazložno“? Stoga, velimo, što je bilo potrebno radnju subjekta, „ženika-pevača“, naprasno mistifikovati i na taj način čitaoca prevesti „žednog preko vode“. Reč „bezrazložno“ sugeriše dramatiku nekakve sudbinske neodređenosti, nečega „hitnutog u ništa“ i tobože palog-sa-neba. O besmislici stihova „Zemlje blagoslovne / Naselja tek nude, japije tajne, / Nacrt svetao“ ne treba ni govoriti. Reč je o pukoj mistifikaciji zaumnog stihovanja, kojoj je izvor pesnikova nemoć da kaže ono što je „hteo“ reći. Pesnička sposobnost u pesmi stvar je ogledala i nikada ne ide dalje od talenta koga joj je hitnuo pesnik. KOLEBANJA IZMEĐU NIČEGA I NIČEGA Postavimo načelno pitanje: kome je u dvadeset prvom veku potrebno ovakvo pesmovanje? Čime je motivisano vraćanje prethodnim načinima pevanja? Okruženjem, miljeom, povešću? Kakav god odgovor bio, na sve te okolnosti mogu