poslednji broj    2008   2007   2006	BETON BR.35  DANAS, Utorak 25. decembar 2007.   Piše: Zvonko Karanović BLATO     Svaki vojnik na svetu ima samo dva zadatka: da ostane živ i da ne ubije nikog. Mi, u improvizovanom kolektivnom pritvoru po kućama u selu B., sa matematički izračunatim redovnim izlascima u prirodu, na stražarska mesta, radi blagotvornog punjenja pluća svežim vazduhom i razgibavanja mišića, imali smo još jedan, teško izvodljiv, ali možda još važniji zadatak: da ostanemo normalni. Bili smo bačeni u ekološki rebus, koji nije imao postavku, a još manje rešenje, što je sve učesnike u njemu nepogrešivo vodilo u mladalačko ludilo. Stvar na terenu, posmatrana iz treće geometrijske projekcije, gledano odozgo, na primeru sela B. izgledala je ovako: U selu je postavljen centar kružnice. Onda je velikim vojnim šestarom opisan krug po obodu sela i isturenim strateškim tačkama. Mi smo se nalazili unutar tog kruga i naš jedini posao bio je da sprečimo privremeno raseljene stanovnike sela da uđu unutra, tj. da se vrate kućama. Privremeno raseljeni stanovnici sela su uzeli još veći šestar, poboli ga u isti centar i opisali za pet kilometra širi, koncentrični krug, i tako je dobijena geometrijska figura: krug u krugu. Na obodu velikog kruga nalazili su se nervozni i privremeno raseljeni meštani sela u uniformama, unutar malog kruga nalazili smo se mi, nervozni i privremeno doseljeni rezervisti, takođe u uniformama. Prostor između nas bio je ničija zemlja, takozvani kružni prsten u koji smo posadili luk, paradajz, papriku, ukrasno poljsko cveće i poneku protivpešadijsku nagaznu minu, i koji smo mi, čuvajući našu dragocenu baštu, preko nišana strogo kontrolisali. Ceo taj rebus bez rešenja bio je da su oni sa oboda velikog kruga, vođeni potpuno iracionalnom čežnjom za svojim domovima, pokušavali da uđu u mali krug, dok mi iz malog kruga to nismo dozvoljavali, iako smo prinudno živeli unutar njega, za šta nismo videli nikakve razloge osim zle sreće u prekomandnom ruletu. Iako je na prvi pogled naša pozicija izgledala besmislena i u obruču teško održiva, bilo je više nego jasno da je neko odozgo, neko mnogo veće pameti od naše, neko ko ima viziju i odgovornost, neko ko ima strategiju i mudrost, neko ko vidi celu sliku a ne detalje, pametno postavio igru, razmestio figure i znao šta radi. Jer postaviti tako besmislenu poziciju na živoj, u SMB obojenoj šahovskoj tabli, mogao je samo onaj ko je imao genijalan plan, onaj ko računa da će to naizgled besmisleno pozicioniranje figura zavarati neprijatelja, koji će se na kraju, zahvaljujući upravo toj ludačko-besmislenoj genijalnosti plana, iznenađeno naći pred matom. Taj neko odozgo, koji privremeno može da se nazove velikom mamom, najviše zbog tople majčinske brige za svaku, pa i najmanju šahovsku figuru, fanatizovano je želeo častan poraz. Velika mama se svojski trudila da svakodnevno doprema hranu, oružje, alkohol, sanitetska sredstva u svaki mali krug kakvih je bilo na stotine, da preko svoje moćne pupčane vrpce hrani sve te male ćelije razbacane i rasute duž pokrajine koja je buktala kao materica pod temperaturom i upalom, starajući se da leukocite, stradale u borbi protiv virusa i infekcija koji su napali otečenu matericu, svakodnevno zamenjuje novim belim krvnim zrncima i tako održava sistem u životu, sistem nalik na žicu i redno vezane sijalice kojima se ukrašavaju novogodišnje jelke. Materica velike mame se uprkos upali, gangreni i kancerogenim procesima koji su je odavno zahvatili, nekako održavala u životu. Oni sa oboda velikih krugova su je napadali, ali joj nisu mogli ništa jer bili su malobrojniji i slabije naoružani od nas u malim krugovima koji smo je branili, i mogli su samo nemoćno da prete i galame na udarnim vestima najgledanijih inostranih TV stanica prenošenih putem satelita u celom svetu, imajući čak i podršku aviona. Ali avioni su želeli da rebus reše odjednom, strateški i sistemski, ne udubljujući se u svaki pojedinačni mali krug, ne pomažući svakom pojedinačnom velikom krugu. I tako sam, u tim prekomernim razmišljanjima i fantaziranjima, u pokušaju da ostanem normalan i koliko-toliko ne poludim, uspeo da najprimitivnijim sredstvima, samo pomoću mašte, nekako sebi predstavim celu situaciju. Nažalost, u selu B. nije bilo nijednog filozofa koji bi nam objasnio da se istorija ciklično ponavlja, nijednog humaniste koji bi progovorio o suštinskoj neophodnosti ekološki čiste pokrajine, nijednog ekonomiste koji bi izračunao koliko košta ovoliko odsustvovanje sa posla, nijednog književnog kritičara koji bi analizirao simboliku transformacije božura iz baštenskog u poljsko cveće, nijednog popa koji bi nam osveštao puške i gas maske. Nažalost, u selu B. nije bilo nijednog jedinog fakultetski obrazovanog rezerviste. A falio nam je jedan, samo jedan intelektualac koji bi nam u predahu između dve straže blagim glasom govorio uz vetar o opštim stvarima, o uzaludnosti ubijanja, paljenja i pljačkanja, o neophodnosti ljubavi i uzvišenosti lepote, koji bi nam osvetlio situaciju sa humanog, filozofskog, istorijskog, religijskog ili bilo kog drugog aspekta koji nije politički, aspekta već decenijama temeljno prežvakavanog u svim sredstvima politički nekorektnog informisanja. Takvog intelektualca, nažalost, nije bilo. Bilo je samo ljudi, običnih krivonogih, zdepastih, klempavih, ćelavih, mršavih, maljavih, razrokih, pogrbljenih, mucavih, bezubih, krezubih ljudi crvenih lica, ljudi koji sebi nisu mogli da predstave ni najobičniji dečji rebus, kako sam to ja sam za sebe učinio, ljudi koji nisu znali ni zašto su tu, ni za koga se bore, ni protiv koga se bore, ljudi koji su u strahu od represivno-violentnih činovnika vojnog odseka došli samo da dobiju pečate u vojnoj knjižici i vrate se kući kad se sve završi, ljudi koji nisu želeli da slušaju nikakve razloge, nikakva naređenja, nikakve vesti sa tranzistora, jer želeli su, kad su već tu, samo redovan ručak, redovno sledovanje cigareta, redovne dnevnice, i iznad svega želeli su da ih se uopšte ne tiče ovo bombardovanje, sukob, intervencija, rat, kako su brojnim eufemizmima nazivali ovu kolektivnu svinjariju. Želeli su da se odmah i neizostavno vrate kućama, zaboravljajući šta su godinama zaokruživali na glasačkim listićima. Bili su to uplašeni, zbunjeni, na svoje porodice misleći ljudi, koske krema nacije, šaka pirinča u posnoj rodoljubivoj čorbi. Za razliku od njih, svi oni koji su nam tako nedostajali, svi ti intelektualci, profesori, doktori, političari, novinari, književnici, javni i kulturni radnici, vlasnici malih, srednjih i velikih preduzeća, svi oni zajedno sa njihovim sinovima, ćerkama i ženama, sa njihovim štednim i čekovnim knjižicama, sa njihovim javnim i tajnim bankovnim računima, sa njihovim legalnim i ilegalnim biznisima, svi oni su bili negde drugde samo ne na Kosovu, bili su u inostranstvu, na jezerima, u vilama, u malim, srednjim i velikim stanovima, u bunkerima, skloništima, kabinetima, ispred televizora, slušajući, gledajući, procenjujući, osuđujući, prognozirajući, pozivajući, prozivajući, jebući, jedući, kupajući se, šetajući psa, serući u porcelansku WC šolju. Svi oni se posle svega ovoga sigurno nikad neće javno oglasiti, jer ko bi sebi uzeo za pravo da sudi o knjizi koju nije pročitao, da raspravlja o ratu u kome nije učestvovao, svi oni će sasvim sigurno zaćutati i to će biti nenadoknadiv gubitak, jer bez njihovog svedočenja, pouzdanog i čestitog, ne možemo se popeti na brdo istine i tamo, u vatri istine, doživeti prosvetljujuću, za savest blagotvornu i budućnost neophodnu katarzu, i to je ono zašto je neko od njih morao da bude sa nama (odlomak iz romana u nastajanju)  BETON BR.34  DANAS, Utorak 11. decembar 2007.   Piše: Miloš Jovanović CRKVENI (U)GOVOR I SEKSUALNE SLOBODE   Stav pravoslavlja prema homoseksualnosti     SVETO SRCE DRŽAVE Srpska pravoslavna crkva je dočekala period u kome naplaćuje svoj dugogodišnji potčinjeni položaj u ateistički dirigovanom društvu. Česte su televizijske emisije čiji je sadržaj posvećen temama iz sveta religije. Predstavnici Crkve su rado viđeni gosti u emisijama gde se pretresaju najvažnija društvena pitanja. Redovni su novinski i TV izveštaji sa osveštavanja novoizgrađenih hramova, dok su prenosi religijskih svečanosti povodom crkvenih praznika postali neizbežni. Dnevna štampa doslovno prenosi božićne i uskršnje poslanice Patrijarha Pavla i revnosno podseća čitaoce na značajnije datume (crvena i crna slova) iz crkvenog kalendara. Uvođenjem veronauke u osnovne i srednje škole Crkva je ušla i u obrazovni sistem, a uključivanjem sveštenih lica u vojne jedinice, kao i prisustvovanjem predstavnika verskih zajednica vojnim svečanostima i svečanim podelama svečanih poziva za svečano služenje vojnog roka novim običnim regrutima - i u vojne institucije. Iako se „Crkva ne bavi politikom“ (ili, bar, „ne bi trebalo da se bavi“), njeno prisustvo u političkom životu je vidljivo kroz brojne aktivnosti kakve su: javni poziv Patrijarha za ponovno uspostavljanje monarhije, kao i poziv Srbima sa Kosova i Metohije da ne glasaju na izborima za kosovsku skupštinu. Obeležavanje stranačkih slava uz obavezno prisustvo sveštenika i sečenje slavskog kolača, zaklinjanja članstva pojedinih stranaka na vernost partiji u Crkvi (radi predupređivanja „prebega“), konsultacije državnih funkcionera sa crkvenim velikodostojnicima (gde funkcioneri dolaze velikodostojnicima na noge), kao i „ućutkivanje“ glasova iz suprotstavljenog tabora od strane nekih ministara uz obrazloženje da se „posle Patrijarha ne govori“ - takođe svedoče o prisustvu Crkve u političkom životu, s tim što je ono ovde pre rezultat nastojanja političara da se u javnosti prikažu kao bliski Crkvi, i tako, igrajući na sigurno, prikupe političke poene. Crkvena učenja i stavovi postaju preovlađujući moralni diskurs, a Crkva se (samo)proglašava jedinim legitimnim čuvarem (patrijarhalne) tradicije i morala. GUZOBORCI Jedan deo pomenute tradicije čine i utvrđene rodne uloge žena i muškaraca, čiji se jedan segment odnosi na norme koje regulišu seksualne odnose. Normirane su vrste seksualnih činova, vreme kada se seks sme upražnjavati, kao i kategorije dozvoljenih partnera u smislu starosnog doba, društvenog statusa, stepena srodstva, i na kraju - pola. Tako se na seksualne odnose partnera/partnerki istog pola gleda, najblaže rečeno, neblagonaklono, to jest, sa moralnom osudom, koja kod određenih militantnih grupa može prerasti i u fizičko razračunavanje koje za cilj ima istrebljenje onih koji ih praktikuju. Post na internet-forumu srpskih nacionalista (.com) predstavlja primer ovakvog radikalnog stava (u ovom slučaju protiv muških homoseksualaca):         Braco Srbi i sestre Srpkinje,         Guzoljubi [sic] su najvece zlo savremene ljudske civilizacija i zbog toga bi ih bilo neophodno istrebiti kao kukolj iz zita. Veoma sam tolerantan, druzeljubiv, bogobojazljiv i         istinoljubiv covek, ali zatvarati oci pred najvecim problemom savremenog drustva je nojevizam [sic] kojemu pripadaju samo slabici, kukavice i bogohulnici. Guzoljublje je greh         kod svih monoteistickih (jednobozackih) vera, devijacija i shizofrena bolest po tumacenju vrhuskih medicinskih strucnjaka i zabranjeno, animalno i pogano (ne)delo koje se         kaznjava po zakonu u organizovanim drzavama koje zele da ocuvaju svoju naciju, veru i kulturu.         Zar to nije dovoljan razlog da smem, zelim i hocu da uskliknem:         SMRDLJIVE GUZOLJUBE I NJIHOVE MECENE JE POTREBNO UNISTITI SADA, ODMAH I ZAUVEK !!!         S postovanjem i uvazavanjem svih zdravih, normalnih i cestitih ljudi koji o ovakvim temama pisu sa gadoscu, gnusanjem i velikim prezirom. Nemili događaji pri pokušaju održavanja prve gej-parade u Beogradu 30. juna 2001. godine, kao i reakcije javnosti na tadašnje izlive nasilja, najbolje ilustruju vladajuće stavove prema homoseksualcima u Srbiji. Koliko, i da li uopšte, takav negativan stav može biti osnovan, ili čak opravdan, zvaničnim odnosom Crkve prema gejevima i lezbejkama? Da bi se mogli istražiti uticaji koje crkveni stavovi prema homoseksualnosti imaju na širu populaciju, potrebno je, najpre, iste eksplicirati i, po mogućstvu, izneti argumente koji se navode kao njihova osnova. Naravno, treba imati u vidu da postojanje zvaničnog stava Crkve ne znači odsustvo različitih tumačenja i praksi prema homoseksualcima od strane klera. PROKREACIJA I JERESI RASIPNIŠTVA Prvo i osnovno: Crkva bezrezervno osuđuje sve vrste seksualnih činova koji za svoju svrhu nemaju produžetak ljudske vrste - što je, prema crkvenom učenju, izričita i nepromenljiva uloga seksualnih odnosa, propisana od strane Boga i potvrđena iskustvom, koja se čoveku daje u vidu prirodnog zakona. Tako se bilo koja zamisliva upotreba ljudskih polnih organa za svrhe različ ite od onih predodređenih za oplodnju/prokreaciju, smatra suprotnom prirodi stvari (koju je odredio Bog) i, opet prema crkvenom učenju, proizvodi sledeće negativne posledice:     a) Takva upotreba narušava Božju zapovest vezanu za razmno- žavanje i čovekov emocionalni život koji proističe iz instinktivne privlačnosti prema     suprotnom polu (ne uzima se u obzir da privlačnost prema osobama istog pola, takođe, može biti instinktivna), ne samo radi rađanja, već i zarad     razvijanja ličnosti muškarca i žene do nivoa potpunosti kroz združivanje u svetoj bračnoj zajednici. Zbog svega ovoga homoseksualnost je uvreda Bogu i,     pošto je pokušaj izmene zakona koji regulišu Božju tvorevinu, predstavlja bogohuljenje. S druge strane, seksualni odnosi u (heteroseksualnom) braku ne     samo da nisu štetni, već se o njima katkad govori kao o „liturgiji u krevetu“. Upečatljiva je i anegdota o Sv. Jovanu Kronštatskom koga je, na intervenciju     njegove supruge iz razloga neispunjavanja svojih bračnih obaveza, ukorio nadležni vladika, pošto na takvu samostalnu odluku o seksualnom uzdržanju     nije imao pravo. Supružnik se sme uzdržavati od seksa tek uz saglasnost supruž nice, jer bi u slučaju preljube sam snosio odgovornost što ova traži     zadovoljenje na drugoj strani (vidi: 1. Kor. 7:5).     b) Homoseksualnost remeti normalan razvoj društvenih (čitaj: tradicionalnih ili patrijarhalnih) obrazaca ponašanja i kao takva je štetna za sve (čitaj: ne     sviđa se nekima). Ovi ugroženi obrasci uključuju lične vrednosti koje se odnose na polnost, koje ljudi inače smatraju vitalnim za svoju egzistenciju.     c) Homoseksualna osoba degradira sopstveni pol i odriče se samopoštovanja koje je izazvano osećanjem življenja u skladu sa Božjom kreacijom     (interesantno je da religiozni homoseksualci svoju seksualnu orijentaciju doživljavaju kao bogom danu, te smatraju da je njihova seksualna praksa     sasvim u skladu sa Tvorčevom namerom). Shodno gore navedenom, Crkva muželoštvo i ženološtvo (mu- šku i žensku homoseksualnost) svrstava među druge vrste bluda, kakvi su rukoblud (masturbacija), preljuba, incest i skotolo- štvo (zoofilija). Kao vid perverzije, ona se u isto vreme smatra i smrtnim grehom, čijim se glavnim uzrokom navodi nečistota roditelja i njihov raspusni život - ovim se implicitno izražava ideja da je heteroseksualnost prirodna, a homoseksualnost, kao rezultat kvarenja te prirode, pad u greh. DOGMA MATRIMONIJE ZA ODBRANU I OPSTANAK DRUŠTVA Pravoslavna crkva, dakle, veruje da društvo homoseksualnost treba da tretira kao nemoralnu i opasnu perverziju - kao bolest, a religijske institucije kao greh. U oba slučaja, zahteva se korekcija, odnosno, lečenje, i to poverljivo psihijatrijsko lečenje kako bi se homoseksualcima moglo pomoći da povrate (hetero)seksualni identitet koji bi im omogućio samopoštovanje i koji im pripada na osnovu Božje volje. Pri tome, smatra se da psihijatrijsko izlečenje bez religijskog usmerenja i pomirenja sa Bogom, neće dati dugoročne rezultate. Crkveni stav je sledeći: kada su homoseksualni hrišćani voljni da se bore, i kad im se, uz strpljenje, saoseć anje i autentičnu ljubav, ukaže pomoć od strane porodice i prijatelja (pošto nijedno ljudsko biće nije oslobođeno ove borbe u ovom ili onom vidu i niko, osim Boga, nije bezgrešan) Gospod garantuje pobedu na načine koji su samo njemu poznati. Nema neoprostivog, već samo neokajanog greha. Crkva je spremna da primi u svoj zagrljaj sve grešnike, pa i homoseksualce, koji su „priznali svoj greh“ i koji su spremni na iskupljenje koje je moguće jedino u okviru Crkve, i to uzdržavanjem od greha, neporočnim i čednim življenjem - što u slučaju homoseksualaca znači uzdržavanjem od seksualnih odnosa sa osobama istog pola. „Uzdržanjem se umrtvljuje u nama ovaj pali život koji rađa greh i smrt, da bi se u umrtvljenom telu rodio novi, besmrtni život, koji je večni život pred licem Božjim“. Onima koji nastavljaju sa gre- šnom praksom neće biti omogućen pristup bilo kojoj svetoj tajni, kao ni hrišćanski ukop, zbog toga što njihov način života izaziva skandal među iskrenim vernicima. Crkva se zalaže i za to da onima koji propagiraju „homoseksualni način života“ ne treba dopuštati da rade učiteljski, vaspitački ili bilo koji drugi posao koji je vezan za decu i omladinu, niti da zauzimaju komandne položaje u vojsci ili u kazneno-popravnim ustanovama. Po pitanju brakova homoseksualaca, stav Crkve je izričit i jasan: Pravoslavna crkva ne može i neće blagosiljati istopolne bračne zajednice. Pravoslavna učenja o braku i seksualnosti, čvrsto zasnovana na Svetom pismu, kanonskom pravu i dve hiljade godina crkvene tradicije, kažu da se brak sastoji iz supružničke zajednice muškarca i žene i da je autentičan brak od Boga blagosloven kao sveta tajna. Ni sveti spisi, ni crkvena tradicija ne blagosiljaju niti na bilo koji način uređuju takvu vrstu zajednice između osoba istog pola. Iako svaki brak nije blagosloven decom, svaki postoji da bi mu- škarac i žena postojali u novoj stvarnosti „jednog tela“ - odnosu zasnovanom isključivo na različitosti polova, to jest, njihovoj komplementarnosti. Marko, glava 10, stihovi 6-8: „A u početku stvaranja Bog ih je stvorio kao muža i ženu. Zbog toga će ostaviti čovjek oca svojega i mater i prilijepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo. Tako nisu više dvoje nego jedno tijelo“. Zajednica muškarca i žene u braku podražava zajednicu Hrista i njegove Crkve, i kao takav brak je nužno monogaman i heteroseksualan. Na zahteve za legalizaciju istopolnih brakova Crkva gleda sa neodobravanjem i izražava brigu za posledice koje bi ozakonjenje homoseksualnih partnerstava moglo da donese. Prema nekim bogoslovskim piscima na red će doći vapaji za javno priznavanje prava na incest i sodomiju, a na kraju pravo na satanističke orgijastičke pirove sa prinošenjem žrtava demonima. Postavljanje homoseksualnosti u isti kontekst sa satanizmom, gde se homoseksualnost predstavlja kao neka vrsta uvoda u potonji, naprosto predstavlja arbitrarno dovođenje u vezu ove dve pojave, što jako liči na često povezivanje homoseksualnosti i pedofilije. Ako je homoseksualna praksa u nekim aspektima i suprotstavljena crkvenim učenjima i nazorima, to ne znači da ima veze sa obožavanjem đavola ili bilo kojim oblikom žrtvovanja ili orgijanja. Isključivost bipolarne logike (ispravno/pogrešno), koja se na nivou društvenog iskazuje kroz slogan/maksimu „ako nisi naš, onda si protiv nas“, pokazuje se kao pogubna, upravo pri razmatranju osetljivih pitanja, kakva je homoseksualnost. Pogubnost se ogleda u evociranju ionako već previš e prisutnih negativnih emocija i afekata, što nikako ne vodi re- šenju problema, već njegovoj mistifikaciji i zloupotrebi. OSVETA JE MOJA... S obzirom na intenzitet izrazito negativnog stava Crkve prema homoseksualnosti, ne bi se moglo očekivati (bar ne u skorije vreme) da se on promeni. Tradicionalna, i u mnogome tradicionalistič ka, Pravoslavna crkva teško da će pratiti primer Anglikanske crkve u kojoj je moguće rukopoloženje homoseksualaca za sve- štenike, čak episkope. Treba pomenuti kao indikativno to da su istupi pojedinih pravoslavnih crkava iz Svetskog saveza crkava, između ostalog, bili motivisani ovom praksom Anglikanaca. Briga za „moralno posrnule“ ostaje na pojedincima - pravoslavnim sveštenicima, koji neće pokušavati da preobrate religiozne homoseksualce, već će im se nalaziti kao duhovnici i prijatelji i na njih gledati „bez ognja“ i osude, kao ranohrišćanski podvižnik Ava Jovan Persijski, koji kaže: „Ako ih je sam Bog stvorio, ko sam ja da im prigovaram“  BETON BR.33  DANAS, Utorak 27. novembar 2007.   Piše: Boško Tomašević Pogledajte odgovor na ovaj tekst PESNIK JEDNE DIMENZIJE   Izveštačen bol i vriska?   Nacionalno tle sad vlada. Milan Rakić     ŠTA (NI)JE PESNIŠTVO KULTURE? Pesništvo kulture bismo mogli definisati kao interpretativnu, tj. praktičnu, kulturalnu antropologiju, ili kao praksu kontekstualiziranja kulturalnog znanja? Ili možda još uopštenije, kao tekst koji (o)peva globalne domašaje kulture unutar condition et situation humaine? Ukoliko ostanemo pri ovoj poslednjoj pretpostavci, onda nam postaje lakše da odredimo šta pesništvo kulture nije. Ono šta ono nije, najlakše se dâ odrediti navođenjem primera, budući da je ovo istraživanje zamišljeno kao izvesna kontrastivna analiza spram jedne poetike, u srpskom pesništvu prisutne već gotovo dvadeset godina. Ova poetika se pojavila u znaku retrogradnosti i odbijanja da svoje pesmovanje stavi u odbranu ontoloških odredaba pesništva kao, pre svega, prirodnog razgovora sa simultanitetom Kulture. Nije li, primera radi, jedno takvo razumevanje poezije prisutno u delu Milosava Tešića? Za tu poeziju, odnosno za njenog tvorca ne važi pravilo igre po kome se njegovo delo ubraja, među ostalima, u pesničko delo-u-svetu-srpske poezije, već obratno: jedan je od malog broja pesnika čije je delo centar od koga se polazi i „iz koga“ se mere vrednosti većeg dela onoga što se u savremenoj srpskoj književnosti smatra značajnom poezijom. Reč je o poetici koja uglavnom daje prvenstvo vezanom stihu, koja unutar svoga pesmovanja ne zanemaruje ritmičko-melodijsku liniju (npr. „Zlatno uho u magarca/Zuje pčele oko Šapca“), ali koja postaje mestom retrogradnog pisanja, karikaturalne svesti o tome šta treba da budu figure mitske i kulturalne opstojnosti savremenog srpskog pesmovanja, razgorevajući usput i jednu kolektivnu narativnu anksioznost spram sveta kao zavere, jezikom autističnim i posve neupotrebljivim za poeziju „primerenu sudbini vremena“, koja peva globalne domašaje kulture unutar navedene condition humana. Da bismo toj i takvim poetikama - naviklim da brane svoje čardake i pragove unutar neprijateljskog okruženja, uz to prijemčive za hajdučke, „vizantijske“ i njegoševske priče (čiji je prostor samo Njegoš imao pravo /pravo „prve bračne noći“/ da ispevava, iskoristivši ga majstorski, pa su, stoga, nove priče sasvim neoriginalne i zamarajuće) - bar koliko-toliko „omileli“ pojam „globa“ i svega što se iz toga pojma dâ izvesti, valja ovaj pojam osloboditi od njegove tehničke interpretacije. „LJUBAV PREMA JEZIKU“ U RUKAMA PESNIČKIH ETNOGRAFA IZAZIVA PUSTOŠ I NEMUŠTOST U LITERATURI, NE USPOSTAVLJA SE KOMUNIKACIJA SA KODOVIMA SAVREMENOSTI, SA KODOVIMA ONOGA ŠTO JASPERS NAZIVA „DUHOVNOM SITUACIJOM VREMENA“ STRATEGIJA PRISILNE ETNOGRAFIJE Mise-en-scène „globalnog“, „multinacionalnog“ i „decentriranog“ predstavlja narativ koji preti znakovima jedne lokalnosti, jedne centrirane retrogradne kulture, izazivajući unutar njene kolektivne ontologije perceptivnu i kognitivnu anksioznost. Nju, na drugoj strani, podupire „pleme tumača“ navedene mise-en-scène, „krdo prevodilaca“ (književna kritika) kao aparat simboličke moći, a etnografskog znaka i pedagogije, koji čas „bogoslovski“, čas htonski „ispevava“ isti narativ (istu pesmu istih metafora) samo sa drugog kraja. Slika prisilne etnografije kao „narativna strategija“ u priči M. Tešića zapravo je odraz autorske nemoći da se u pesmi ispeva ono što je pesmi preče i sapripadnije, i što samo u njoj može da nađe svoje obitavalište, jedno bitno „okućenje“ u kome stanuje humanitas humanuma, a to je biće (das Sein) sâmo. Između „globa“ i „bitka bića“ ne stoji bez razloga služba i posredništvo jezika, odnosno govora. „Govor“, veli Heidegger, „ne dospeva slučajno u službu posredovanja prometnih puteva, kojima se širi opredmećivanje kao jednolična pristupačnost svega svima, prezirući svaku granicu“¹. Unutar lokalnog, pokrajinskog i provincijalnog, biće se (das Sein), dakako, ne može pesmovati. Ta nemoć, se onda, pokazuje kao nemoć jedne određene vrste poezije u kojoj se bit poezije naprosto susteže: naime da u ispunjenom (s)pevnom kazivanju peva istinu bića. U situaciji gde mnogi pišu kao jedan, a od mnogih se pravi jedno, (onako kako se vezuje snop), unutar homogenog a horizontalnog pogleda na svet, od čijih se predstavnika, uz pomoć jedne narativne sinhronije, „prave“ elitne figure i besmisleni autoriteti (Tešić, Nogo), - u takvom miljeu ekspanzivno plebejskog i plemenskog, pokušaj pesmovanja bitka bića u susedujućem sabiranju pesništva i filosofije kao svojevrsnog „nasecanja“ pevanja i mišljenja jednog na drugo i u „blizinu jedno drugoga“, smatra se nepoželjnim i elitističnim, okultno intelektualnim i, dakako, globalističkim. Još i gore. Reći „smatra se“ u takvoj situaciji značilo bi stvarnost prelomiti: značilo bi da se uistinu nešto „smatra“, da „neko nešto smatra“ povodom nečega što je Drugo i drugačije. Naprotiv. Tačnije bi bilo reći da se taj Drugačiji govor u bilo čije vidno polje uopšte ne dovodi, on se sklanja, mada bi i ta reč bila dosta neprecizna. Jer, ne može se „skloniti“ i „ukloniti“ nešto što na vidiku uopšte nije. Puštanje-da-ne-postoji, možda bi to bilo prikladnije reći. PROMENA DIREKCIJE RESANTIMANA Kultura, kao jedan od oblika i pojava mnemotehnike, rado se služi pamćenjem, posebno pamćenjem istorijskih bolova, pretvarajući taj bol u sredstvo razmene, u resantiman. Šta je prirodnije, kako praistorijskom čoveku tako i savremenom pesniku, nego da verbalizuje tragove, pri čemu ne pamte čula savremenog pesnika, nego njegova volja. „Kredit“ postaje predmetom njegove naracije, „kredit“ kojim ga je Drugi zadužio. Naravno, on taj kredit vraća u obliku resantimana. Pesništvo postaje metafora toga resantimana. Pesnik Matija Bećković je taj vid čovekovog odnosa sa čovekom u poemi Ćeraćemo se još veoma dobro uočio. Bilo da njegov tekst čitamo bukvalno, bilo u metaforičkom ključu, bilo u ključu ironije i distance koju pesnik zauzima spram razumevanja čovekove prirode, bilo, dakle, u ključu „religije jakog“, koji kao pesnik-čovek menja pravac resantimana, bilo kao čovek-pesnik koji zadržava odavno započeti pravac resantimana, mi, kako god razumeli poemu, sagledavamo njene antropološke pozicije u dva vida: kao „interiorizacije bola preko promene pravca resantimana“ („ćeranje“ i nečista savest) ili kao „umnožavanje bola preko interiorizacije sile“ („ćeranje“ i osveta). Mi, iskreno govoreći, nismo razumeli šta je pesnik poručio. Moguće i stoga što pesnik Bećković, glede ove poeme, i nije tako loš pesnik. Kod onih loših pesnika fantom ćeranije je jednoznačan i neprikriven. Izvan fenomena „ćeranije“ postoji u srpskom pesništvu poslednjih dvadeset godina i jedan drugi, naime onaj koji pesmovanje zatvara unutar odavno ispevanog poetskog nasleđa, unutar tobož-tradicionalnog pesničkog jezika koji potom, činjenički, ostaje neprevodiv na bilo koji strani jezik, stran bilo kojoj drugoj nacionalnoj kulturi, a zbog takvog načina pojavljivanja, stran i Kulturi sveta. Ukoliko bi takvo pesničko pismo kojim slučajem i bilo prevedeno, ono na tom stranom jeziku ne bi ništa označavalo, bilo bi poruka nekog Vanzemaljca onima koji još žive na zemaljskom Globu (Grujičić, Tešić, razne Kalopere Pere, pripadnici srpske neofeudalne poezije). „Ljubav prema jeziku“ u rukama pesničkih etnografa izaziva pustoš i nemuštost u literaturi, ne uspostavlja se komunikacija sa kodovima savremenosti, sa kodovima onoga što Jaspers naziva „duhovnom situacijom vremena“. Zašto bi srpska književnost živela odvojeno, a ne u mnogostrukim nacionalnim ukrštajima? Zašto u valovu aproprijacije nečega što neko misli da predstavlja diskurs kulturne istorije kojoj pripada, a ne u otvorenom nasleđu humanitasa homo humanusa u kome stoji čovek „ek-sistentan u otvorenosti bitka“ (M. Heidegger). Egzistencijalno određenje bîti čoveka leži u saglasju sa otvorenošću sveta. Upravo ta dimenzija ostaje jednodimenzionalnom pesniku zatvorena, budući da mu „ono otvoreno bitka nije raščišćeno“ i u svojoj čistini, kao pesniku, nije blisko. Gde u takvim okolnostima može biti govora o tzv. „postmodernom stanju“, ukoliko ni romantizam, i to u minimalizovanosti svoje pojave, u autističkoj skraćenosti sopstvenog bogatstva, a nikako ne u svojoj svetskosti i otvorenosti, nije prevaziđen? ZOV RUSKIH BABUŠKI Sasvim retko je srpska književna kritika bila u prilici da na sretan način nekog pesnika „označi“ - pesnikom postmoderniteta. To svakako nije Danilov, na čiji oeuvre je srpska književna kritika u tom pravcu ukazivala. Da ne bismo uzaludno nabrajali ko iz (uslovno rečeno) Danilovljevog „tabora“ nije postmoderni pesnik, reći ćemo, zlu ne trebalo, da to nije ni akademik Milosav Tešić, niti iko njemu sličan, uprkos tome što ovaj pesnik ili pesnici njegovoga „okruga“, (sad svejedno) „sa svakim novim pesničkim poduhvatom potvrđuje mišljenje nekih savremenih versologa“ (kako se zovu, pitamo se) „da njegovo strogo komponovane knjige predstavljaju svojevrsni signal ‚visokih artističkih aspiracija’, posebno u savremenom trenutku aktuelnog srpskog pesništva ...“². Koje je, dodajemo, upravo zbog te činjenice, i u tom svom segmentu pojavljivanja, posve retrogradno. Nije stoga slučajnost da smo čitajući Tešićev ciklus pesama „Lebdi šljiva vrh Valjeva“ u prvi mah pomislili da se to neko, u vinaverskom stilu, sprda sa pesničkim kôdom ovog pesnika. Posle Miljkovića i Pope, Ristovića i Despotova u srpskom pesništvu, posle Renea Šara, Horhe Giljena, posle Eriha Frida, Jandla, posle Borhesa i Celana, posle Beketa-pesnika i Bukovskog, Zagajevskog, Herberta i Majkla Hamburgera unutar svetske poezije, pevati u takvoj meri autistički, znači gotovo zaverenički marginalizovati ne samo poeziju jednog naroda, nego poeziju uopšte, podsmevajući joj se. Vratimo se, načas, „šljivi od Valjeva“. Šta hoće, primera radi da znače stihovi poput ovih: „Mrtve ribe, sliv moravski /huji nebo svetosavski / i obliva oganj s lenki / žutu srču terevenki“ i dalje: „a iz Ljiga kroz bunike / baca munja perunike“ (M. Tešić: „Ljig, Lajkovac“). Da li je tu reč o „visokim artističkim aspiracijama“ o kojima pričaju „savremeni srpski versolozi“? Možda „vrtoglavica jedne zablude“? Ili, gore, kič, banalnost? Rimarija, „instinktivna sklonost ka odjeku“, magija vrača, udvajanje bez smisla, zov ruskih babuški za besmislenost u beskraj? Mi kažemo: to je „simbolička razmena i smrt“ poezije. Tešić svakako nije kriv što nije rođen u doba Branka i Zmaja. A mogao je da se rodi i u doba Pasternaka, pa i kasnije. No, svejedno: njegove pesničke sposobnosti nisu u stanju da dosegnu vredne „ritmičko-melodijske aspekte“ lirike koje ona u svojim najboljim trenucima može da dosegne, i dosezala je. Ipak, u dvadeset prvom veku takve se „nakane“, bar tako ih mi čitamo, mogu razumeti tek kao ostaci sa trpeze ovih časnih autora, kao recidivi, ali i kao otpaci. „Kao što svaka roba, to jest, svaka stvar proizvedena u znaku zakona vrednosti i ekvivalentnosti, predstavlja nerastvorivi ostatak koji ometa društveni odnos, tako se i svaka reč, svaki pojam, svaka fonema koji su proizvedeni a nisu simbolički razoreni, akumuliraju kao potisnuto i opterećuju nas apstraktnošću mrtvog jezika“ (Žan Bodrijar: Simbolička razmena i smrt). Tešić pak ne mora da se okrene Bodrijarovoj knjizi, još bliži mu je Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti gde se (za podatak zahvaljujemo Jovanu Pejčiću) u rukopisu čuva Rakićeva pesma „Balada o srpskoj poeziji“. Ova pesma kao da je napisana juče: mogla bi lepo da se odnosi na Tešićevo pesmovanje i još brojnih drugih, danas veoma aktivnih i, što ne reći, veoma priznatih pesnika. ŠUMADIJSKO-HERCEGOVAČKI SIR U kontekstu rečenoga, zapitajmo se kako razumeti stihove poput ovih: „U sumraku osvanjuje / iza grotla, iza rulje / lepršaju tri košulje“ (M. Tešić: „Medvednik“) ili: „Hvata oluj ruj-cvetove / i srpove za repove / Seva sablja jablanova / surom zorom od olova / U zgusnutom ludom trenu / peva žica u vretenu“ (M. Tešić: „San o Povlenu“). U navedenim primerima iz Tešićevog pesmovanja na videlo je izašao jedan pesnički zakon: izbor reči uslovio je sadržaj (rulje-košulje; trenu-vretenu itd.). To je opasan zakon s kojim netalentovani pesnici ne mogu da se nose i da mu na pesnički način odgovore. Pesnicima, ljubiteljima muzike, bilo bi možda jednostavnije da izaberu svet o kome će pevati sredstvima koja će njihov dar moći najbolje da podnese. Sredstvima pomoću kojih će njihov dar najbolje doći do izražaja. I svet i sredstva tada, eventualno, pružaju otkrovenja onima koji su izgubili osećaj za smisao. Nekima ne pomaže ni taj, zaobilazni put. Još uvek mogu da budu profesori, kritičari, profesionalni akademici. U tim profesijama je manji rizik da se čovek spotakne „o muziku i smisao“. Zadatak pesništva kulture jeste da nam ponudi dela koja bismo čitali u okviru raskošnih i brojnih moći koje čovek poseduje, suptilnih radoznalosti i brojnih spremnosti na razumevanje svega što je unutar civilizacije stvoreno. Dela koja ograničavaju pristup takvim uvidima ne mogu se nazvati delima dostojnim imena ljudske duhovne rukotvorine. U vreme dok je V. B. Jejts (W. B. Yeats) pripadao pesničkom kružoku „Češajski sir“, dok se nadahnjivao lokalnim i okružnim, dotle nismo imali pesnika Jejtsa kakvog poznajemo iz The Second Coming, pesnika sveta iako, nažalost, apokaliptičara. Mnogi srpski pesnici pripadaju danas nekom šumadijsko-hercegovačkom siru. I neka pripadaju, to je lepa osobina koja se ne tiče poezije, budući da usmerenost na lokalno kao takvo ne obećava i pravljenje dobre lirike. Na drugom kraju svetli ono univerzalno, ono što pripada civilizacijskom kôdu, stoji uvek, za svakog ko to hoće da vidi i prizna, otvoreno kao čistina (Lichtung) koja jeste   Pogledajte odgovor na ovaj tekst ¹ Martin Heidegger: Über den Humanismus (1951). Proširen tekst pisma upućen Jean-u Beaufret-u s jeseni 1946. Prim. B.T. ² Bojana Stojanović Pantović: „Šumni govor oblika“, (Milosav Tešić: Dar i kob, 2006), Politika, 10. februar 2007. Usput, valja reći da nam je neugodno da citiramo autorkinu misao, a da ne ukažemo na logičku operativnost „misli“ gospođe Stojanović Pantović. Naime, „signal visokih artističkih aspiracija“ nikako ne ide uz tvrdnju (i uz činjenicu) da je reč o pesničkom (već urađenom) „poduhvatu“, te Tešićeve „strogo komponovane knjige“ nikako ne mogu da se „rimuju“ sa „signalom visokih artističkih aspiracija“, jer ono što je završeno ne može da poseduje i aspirativni „signal“ Moguće je da je „g. Vujaklija“ retko u ruci gđe Stojanović Pantović. Inače, „tekst“ saradnice lista Politika sadrži još osam logičkih nedoumica. Ova navedena nalazi se u prvoj rečenici „ogleda“. I još nešto. Sigurni smo da ne postoji „nesavremeni trenutak aktuelnog srpskog pesništva“ i isto tako „savremeni trenutak neaktuelnog srpskog pesništva“.  BETON BR.32  DANAS, Utorak 13. novembar 2007.   Piše: Miloš Jovanović HOMOSEKSUALNOST U SVETOM PISMU   Alternativna tumačenja Kako ja znam da ispravno tumačim reč Božju za nas danas?        Kako vi znate? Zar ne bi bilo mudrije da mi hrišćani snizimo        svoje decibele za 95 procenata i smireno izložimo ono štoimamo da saopštimo, znajući dobro da možda nismo u pravu?                  (Valter Vink, profesor Tumačenja Biblije na Teološkom učilištu „Auburn“ u Njujorku) The Bible is not the book that hits us in the head, it’s the                book that leads us into light.                                                              (Neimenovana učesnica jednog od istraživanja religioznih gejeva i lezbejki¹)     SVETO PISMO KAO RORŠAHOV TEST Diskriminativno i često nasilno ponašanje prema osobama homoseksualne orijentacije se legitimiše kroz medicinski („to su bolesni ljudi“), pravni („to je krivično delo“ - u Srbiji do 1994. godine, kada je promenjen Krivični zakon prema kome je do tada zabranjivan seksualni odnos između punoletnih muškaraca, uz pretnju zatvora do jedne godine; interesantno je pomenuti da Krivični zakon nije sadr- žao odredbe o „protivprirodnom bludu“ između odraslih ženskih lica) ili religijski („to su grešnici“) diskurs. Kao osnova za religijsku (tačnije, hrišćansku) osudu homoseksulnosti navodi se Sveto pismo, kao nezaobilazan i neprikosnoven autoritet. Interpretacije Svetog pisma su, shodno promenama „društvene klime“, varirale kroz vreme. Bez obzira na rezultate tih tumačenja, svako od njih se predstavljalo kao „pravoverno“ i, naravno, jedino moguće. Neka od njih su na crkvenim saborima bila potvrđivana kao vladajuća dogma, dok su druga osuđivana kao jeretička, a bilo je i primera isključivanja određenih spisa iz korpusa kanonskih. „Tokom istorije, Sveto pismo se pokazalo kao Roršahov test, koji izaziva tumačenja koja otkrivaju isto onoliko o tumaču koliko i o tekstu samom. Konzervativni čitaoci, s jedne strane, plašeći se sugestivnosti određenih biblijskih tekstova, potrudili su se da ograniče njihova moguća značenja; na primer, autor(i) biblijskih knjiga Dnevnika i jevrejski istoričar iz prvog veka n. e. Josif Flavije brižljivo su preradili pripovest o Davidu da bi uklonili bilo kakvu indiciju o ljubavnoj vezi velikog kralja Izraela sa sinom njegovog političkog suparnika. Liberalniji čitaoci, s druge strane, često su pribegavali drastičnim metodama da bi očistili Sveto pismo od pravovernih tumačenja i cenzure“ (Frontain, 2000). KONZERVATIVNI ČITAOCI Reči „homoseksualac“(inače, termin je skovan krajem XIX veka) i „homoseksualan /-na,/-no“ se ne mogu naći u Svetom pismu, nema ih u postojećim tekstovima i rukopisima na hebrejskom, grčkom, sirijskom ili aramejskom, niti je u ijednom od pomenutih jezika postojala reč čije bi im značenje u potpunosti odgovaralo. Iako određeno ponašanje može biti osuđeno bez konkretnog imenovanja, neizvesno je da li je postojao koncept homoseksualnog ponašanja kao prakse posebne vrste (Boswell, 1980: 92). Odlomci iz Starog i Novog zaveta za koje „konzervativni čitaoci“ drže da svedoče o osudi homoseksualnosti, mogli bi biti sledeći: - Korinćanima poslanica prva svetog apostola Pavla, glava 6, stihovi 9 i 10: „Ili ne znate da nepravednici neće naslediti carstvo Božije? Ne varajte se: ni kurvari, ni idolopoklonici, ni preljubočinci, ni adžuvani, ni muželožnici, ni lupeži, ni lakomci, ni pijanice, ni kavgadžije, ni hajduci, carstvo Božije neće naslediti.“ - Timotiju poslanica prva svetog apostola Pavla, glava 1, stihovi 8-11: „A znamo da je zakon dobar ako ga ko drži kao što treba. Znajući ovo da pravedniku zakon nije postavljen, nego bezakonicima i nepokornima i bezbožnicima i grešnicima, nepravednima i poganima, krvnicima oca i matere, krvnicima ljudskim, kurvarima, muželožnicima, ljudokradicama, lažljivcima, kletvoprestupnicima, i ako šta ima protivno zdravoj nauci, po jevanđelju slave blaženog Boga, koje je meni povereno.“ - Rimljanima poslanica svetog apostola Pavla, glava 1, stihovi 26 i 27: „Zato ih predade Bog u sramne slasti; jer žene njihove pretvoriše putno upotrebljavanje u besputno. Tako i ljudi ostavivši putno upotrebljavanje ženskog roda, raspališe se željom svojom jedan na drugog, i ljudi s ljudima činjahu sram, i platu koja trebaše za prevaru njihovu primahu na sebi.“ - Prva Mojsijeva, glava 19 (priča o Sodomi - zbog obima ovde neće biti navedena). - Treća Mojsijeva (Knjiga Levitska), glava 18, stih 22: „S muškarcem ne lezi kao sa ženom; gadno je.“ - Treća Mojsijeva, glava 20, stih 13: „Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube; krv njihova na njih.“ LIBERALNI ČITAOCI „Liberalniji čitaoci“, koji uzimaju u obzir društveni, istorijski i politički kontekst u kome nastaju pomenuti tekstovi, dali su alternativna tumačenja navedenih deonica, i jedno od interesantnijih se može naći u knjizi Hrišćanstvo, društvena tolerancija i homoseksualnost Džona Bosvela (vidi: Boswell, 1980). Inače, osnovna teza Bosvelovog dela jeste da rana hrišćanska crkva nije bila protiv homoseksualnog ponašanja per se. Po Bosvelu, najuticajniji spisi hrišćanskih autora u razmatranju homoseksualnosti nisu nedvosmisleni, nijedan istaknuti autor nije homoseksualnu privlačnost smatrao „neprirodnom“ i oni koji su osuđivali fizičko izražavanje homoseksualnih osećanja činili su to na osnovu razmatranja koja nisu povezana sa učenjem Isusa ili njegovih sledbenika. Ni hrišćansko društvo, ni hrišćanska teologija kao celina nisu pokazivali ili podržavali bilo kakvo neprijateljstvo prema istopolnoj ljubavi. Pojava netolerancije prema homoseksualcima u tim društvima i teološkoj misli, predstavljala je odraz opšteg porasta netolerancije prema manjinskim grupama u trinaestom i četrnaestom veku (zajedno sa isterivanjem Jevreja iz raznih delova Evrope, pohodima krstaša protiv ne-hrišćana i jeretika, pojavom inkvizicije i pokušajima suzbijanja magijske prakse kroz progone vračeva i veštica). U vezi sa pitanjem tumačenja onih mesta u Svetom pismu za koja se smatra da predstavljaju osnovu za osuđivanje homoseksualnosti, trebalo bi pogledati četvrto poglavlje Bosvelove knjige, koje nosi naslov Sveto pismo (The Scriptures, str. 91-117.), kao i Dodatak I - Leksikografija i sveti Pavle (Appendix I - Lexicography and Saint Paul, str. 335-353.). Posebno je zanimljiva iscrpna lingvistička i kontekstualna analiza termina „arsenokoîtai“ i „malakoi“ gde autor utvrđuje da oni nisu kao konotaciju imali homoseksualnost, kako u vreme svetog Pavla, tako ni u toku narednih stoleća, te da, bez obzira na to koje im je značenje kasnije pridodato, nisu uticali na hrišćanski stav o (ne)moralnosti homoseksualnih činova. Inače, pomenuti termini su na srpski prevedeni kao: muželožnici i adžuvani. Inače, reč „adžuvan“ je turcizam i označava „besposličare“, „štetočine“, te „najmljenike za obavljanje prljavih poslova“; od „adžija“ - bivši pripadnik turske vojske koji je ili zbog nesposobnosti (usled ranjavanja) ili nekog nevaljalstva bio izbačen iz vojne službe, ili se, pak, sam odmetnuo. ALTERNATIVNA TUMAČENJA „Mesta koja se sada shvataju kao da osuđuju homoseksualnost, tumačena su drukčije barem tokom prvog milenijuma postojanja hrišćanstva. Na primer, reč iz 1. Kor. 6:9, ’arsenokoîtai’ (muželožnici), koja se danas prevodi tako da na ovaj ili na onaj način upućuje na homoseksualnost, izvorno se odnosila na prostituciju, što je sasvim druga stvar. To dvoje ne isključuje jedno drugo, ali na nivou moralnih distinkcija, pomešati jedno s drugim znači počiniti krupno ogrešenje. Primećujem s izvesnim zadovoljstvom da najnoviji engleski prevod Svetog pisma koji sam video, vraća reč u njeno izvorno značenje - prevodi je kao ‘prostitutes’ (prostitutke). A kao drugo, postalo mi je jasno da nije postojalo jedinstveno učenje protiv homoseksualnog ponašanja tokom prvog milenijuma postojanja hrišćanstva.“ (Boswell, 1982) Slično tvrdi i Rejmon-Žan Fronten: „Pavlove osude u poslanicama Rim. 1:27 i 1 Kor. 6:9-10 uperene su protiv lokalnih običaja kojima su jevrejski hrišćani u Rimu i Korintu pretili da podlegnu. Tek u evropskom srednjem veku, pošto su uklonjene pretnje suparničkih religija i ostale samo pisane zabrane izvađene iz konteksta, ovo poslednje se tumačilo kao isključiva osuda svake aktivnosti prema istom polu“ (Frontain, 2000). Ima komentatora koji u stihovima iz Pavlove poslanice Rimljanima vide „samo osudu degeneriranog i na uzbuđenje usmjerenog homoseksualnog eksperimentiranja heteroseksualaca za koje su takvi odnosi ‘protuprirodni’“ (s.n., 2002: 18). Što se tiče „prirode“, postoji ideja da termin označava ono što je običaj, ustaljeno pravilo, prihvaćeno ponašanje u određenom vremenu i prostoru. U slučaju apostola, „neprirodno“ je ono ponašanje koje je strano jevrejskoj kulturi i praksi u vreme u kome živi Pavle. Poznata priča o uništenju Sodome, u alternativnom tumačenju (Stayton, 2004; Boswell, 1980, 92-99), kao razlog spaljivanja grada „daždom od sumpora i ognja“ navodi „užasan greh“ negostoljubivosti njegovih stanovnika. Gostoprimljivost je, kao „sveta dužnost“ u ranoj jevrejskoj zajednici, bila izuzetno cenjena, a izgleda da je i sâm Isus verovao da su Sodoma i Gomora uništene zbog greha negostoljubivosti (vidi: Matej 10: 14-15, Luka 10: 10-12). Što se tiče Knjige Levitske, naglasak se u alternativnom tumačenju (Frontain, 2000) stavlja na izražavanje brige za kultnu čistoću i posebnost Jevreja u odnosu na okolne neznabošce i na osuđivanje religiozne prakse Kanaanaca koji su naselili zemlju za koju Izraelci tvrde da ju je Jahve obećao njima i koji su, zarad plodnosti zemljišta, angažovali muške prostitutke i obožavali debla i kamenje falusnog oblika. Hebrejska reč „toevah“ (vidi: Boswell, 1980, 100) koja je kod nas prevedena kao „gadno“, obično ne označava nešto suštinski zlo, poput silovanja ili krađe (o čemu se govori u drugim delovima Knjige Levitske), već nešto što je ritualno nečisto za Jevreje, poput jedenja prasetine ili stupanja u seksualne odnose tokom mesečnog ciklusa, što se upravo u Knjizi Levitskoj zabranjuje. Reč se veoma često javlja kao deo fraze „toevah ha-goyim“ - „nečistota onih-koji-nisu-Jevreji“. „Toevah“ ima i specifično značenje „idola“, i veza sa idolatrijom je očigledna u kontekstu odlomka koji se odnosi na homoseksualne činove. Na kraju treba ukazati da u Svetom pismu postoje opisi odnosa između osoba istog pola, koje karakteriše neobična odanost, a koji bi se mogli protumačiti kao erotski - između Davida i Jonatana, ili Rut i Naomi. Takođe se navode (Frontain, 2000) homoseksualne konotacije priče o rimskom kapetanu i njegovom slugi (Matej 8: 5-13, Luka 7: 2-10) - gde Isus zadivljen verom koju pokazuje bogobojažljivi Rimljanin, spašava slugu koji kapetanu „beše mio“. Na osnovu priče se izvlači zaključak u prilog stavu tolerancije prema nekoristoljubivoj, brižnoj pederastičkoj vezi, uz stavljanje naglaska na to da nije homoseksualnost ono što hrišćanstvo osuđuje, već dehumanizacija i iskorišćavanje druge osobe u bilo kom odnosu, bilo heteroseksualnom, bilo homoseksualnom. HOMOSEKSUALNI HRIŠĆANI Postoji opšta pretpostavka da je biti hrišćanin i biti homoseksualac neizbežno suprotstavljeno. Ona se, u svetlu iskustvenih nalaza², pokazuje kao predrasuda, jer ne samo da ima homoseksualnih hrišćana, već su neki od njih u svom ispovedanju vere vrlo tradicionalno, crkveno orijentisani. Za njih Crkva i hrišćanstvo uopšte ne predstavljaju „izlapelu staru tetku“³ odavno spremnu za muzej starina, već jako bitan i nezamenljiv način osmišljavanja života, kroz koji je moguće doživeti punoću i dubinu njegove duhovne strane - uprkos njihovom stigmatizovanju od strane Crkve, koja tretira homoseksualnost kao greh, bolest, perverziju, moralni pad ili bogohuljenje. Prema mišljenju Džona Bosvela „najvažnije pitanje s kojim će se tokom sledeće decenije susretati svi hrišćani, i to ne samo gej hrišćani, Šbiće - M. J.Ć mesto seksualnosti uopšte i homoseksualnosti posebno u hrišćanskoj etici: kako biti seksualna osoba i hrišćanin.“ (Boswell, 1982) Navedena alternativna tumačenja biblijskih deonica bila bi jedan od mogućih pokušaja osmišljavanja odnosa hrišćanstva i homoseksualnosti putem ukazivanja na odsustvo suprotstavljenostiizmeđu njih, barem u slučaju svetih knjiga (Spisak literature dostupan u rubrici Javni radovi) ¹ Rodriguez, Eric M. and Suzanne Ouellette (2000) „Gay and Lesbian Christians: Homosexual and Religious Identity Integration in the Members of a Gay-Positive Church“, Journal for the Scientific Study of Religion 39 ² Rezultati istraživanja religioznosti homoseksualne populacije u Nišu, koje sprovodi autor ovog teksta, još uvek nisu objavljeni. ³ „Jednom sam pitao jednog svog postdiplomca: ‘Misliš li, iskreno, da naginjem nazadnjaštvu? Da li nepravedno napadam katoličanstvo u pokušaju da sprečim da se ispolje moja lična osećanja?’ A on će: ‘Ne, mislim da je razlika između vas i drugih profesora u tome što drugi profesori na Yale-u tretiraju hrišćanstvo kao izlapelu staru tetku (doddering old aunt): povlađuj joj i dopusti joj da kaže šta god hoće ali nemoj je uzimati ozbiljno. Vi pak hrišćanstvu ne povlađujete reda radi: vi ga izgleda smatrate vrednim izazova i ozbiljnog razgovora i ukazujete na duhovitost i nedoslednost i probleme unutar njega’.“ (Boswell, 1982)  BETON BR.31  DANAS, Utorak 30. oktobar 2007.   MIXER / tema PUTIN - POVRATAK SVETOG RATNIKA   Piše: Saša Ćirić PRIZIVANJE DOBROTE, IGNORISANJE NASILJA   Da li je rani Solženjicin skrojio                   duhovni šinjel za poznog Vladimira Putina?     Solženjicin veruje u „ruskog čoveka“. Umetnuta u kontekst kritičke refleksije o književnom tekstu, „vera“ je čudan pojam. U noveli Jedan dan Ivana Denisoviča i dužoj pripoveci Matrjonino domaćinstvo (A. Solženjicin: Pripovetke, SKZ, 1971.) ovaj pojam ne označava ono što označava kod Dostojevskog, nešto eksplicitno i sa krupnim ideološkim pretenzijama. Pod „verom“ podrazumevam stanje pripovedne svesti, jedan neotklonjiv bekgraund teksta, kao i preklapanje smisonosne energije koju delo emituje i naše hermeneutičke uobrazilje. „Ruski čovek“ je manje zagonetan pojam. To je sovjetski građanin, produkt socijalnog i nacionalnog inženjeringa koji se izvodio dobrom polovinom 20. veka. Ivan Denisovič je običan čovek, zatvorenik sa desetogodišnjom kaznom u Sibiru, Matrjona - stanovnica jednog ruskog sela u poznijim godinama, oboje u Rusiji pod sovjetskom vlašću. MISIJA OKOVANOG PROMETEJA Kada pominjem „veru u ruskog čoveka“ kod Solženjicina, pre svega mislim na antejski vitalizam osoba skromnih intelektualnih kapaciteta i nesavršenih karaktera. Zamišljeni su da budu grubi i samoživi na jedan elementaran način, posvećeni biologiji opstanka, tj. održanju života samog, u prvom redu svog i svojih karnalno bližnjih. Ali uz tu rudimentarnost ide neka vrsta iskonske dobrote oličene u sklonosti da se nekome u nevolji pomogne bez obzira na rizik. Gotovo nagonsko delovanje u opštem interesu predstavlja samo središte Solženjicinove vere u „ruskog čoveka“. Kod Ivana Denisoviča filantropska sklonost i zidarsko majstorstvo umešno su maskirani psihološkom motivacijom: Denisovičeva veština predstavljena je kao održavanje profesionalne kondicije. On Gde se sakrila Štefica Cvek? aktivno učestvuje u kolektivnom radnom entuzijazmu, što je tegoban i jedino mogući način da se životu u uslovima ekstremne klime i logoraškog režima prida smisao nečeg korisnog i uzvišenog. Graditeljsko samopotvrđivanje Ivana Denisoviča ima dodirnu tačku sa temom oportunizma umetnika koji podređuje moral bunta energiji stvaranja jer mu je delo važnije od stvarnosti a poriv za umetničkim savršenstvom ultimativni motiv. Naravno, nasuprot Pekićevim junacima (recimo, Megalosu Mastorasu ili Kir Simeonu Njagu), Denisoviču je jedino važno da njegov udarnički rad na termoelektrani nije besmislen već da svoju svrhu nalazi u solidnosti građevine. Ako je već u Gulagu prinuđen da radi, on teži korisnom poslu koji će obavljati ne samo bez zabušavanja, već uz takmičarsku volju kojom se u moralnom smislu ponižava brutalni logorski režim. Paradoksalno, rad (pod prinudom) oslobađa, jer je slobodno prihvaćen, jer je jedini prostor slobode i samoafirmacije humaniteta pojedinca. Za razliku od ikonografije i mitologije udarničkog „pregalaštva“, Ivan Denisovič je Solženjicinov „ruski čovek“ kome su apsurd i destrukcija prirodno strani, i koji i rad pod kundacima i psovkama, u ritama i uz mršavo sledovanje dobrovoljno odabira jer služi čoveku. Solženjicinov „ruski čovek“ tako je metonimija unutrašnjeg otpora čoveka neprijateljskim silama koje ga degradiraju i suštinske čovekove privrženosti smislu i dobru koje može lično proizvesti, ili im barem pridoneti. SAKRALIZOVANA REPRESIJA Matrjona je pravednica koja nesrećno strada i čija je požrtvovanost nagrađena nezahvalnošću: za njeno imanje otimaju se sebični i osioni naslednici. Ona pripada ovom tipu Solženjicinove „vere u ruskog čoveka“ time što i pod prinudom i svojom voljom nešto korisno radi, jednako kod komšinica u bašti kao i na kolhoznom dobru. Kod Solženjicina nije u prvom planu sentiment jednog Mihajla Lalića ili Šolohova o metafizici puste zemlje, čija obrada je nepisana sveta norma za svakog zemljodelca. Za Solženjicina je rad nezavisno od konteksta u kojem se ostvaruje i uprkos činjenici čemu posledice tog rada primarno služe (sovjetskoj neo-robovlasničkoj ekonomiji), vid svojevrsne religiozne službe dobru, odnosno dobro po sebi. Ako napravimo korak dalje, vidimo da beatifikacija rada u uslovima represije nije način da se rad potvrdi, već da se represija marginalizuje. Instinktivnost stvaranja kao kôd humanog emituje snagu čoveka koju zlo neće okrnjiti. Ali snaga neće umanjiti zlo, jer o njemu, u čijem se okruženju razvija, nimalo ne vodi računa. Nevolja nastaje upravo u tome: Solženjicin iz prve faze, iz faze ovih dveju pripovetki iz 60-ih godina, dakle mnogo pre svetačkog povratka u otadžbinu, sam pojam „ruskog čoveka“ ispunjava delatnom snagom i radnim samoostvarenjem i neizbežno vezuje uz uslove represije. On nastoji da od nevolje (istorijski položaj Rusa) načini vrlinu ČELIČNI SUVEREN POSTAJE SVETI RATNIK ZA RUSIJU KOJA SE SAGINJATI NEĆE, IAKO SU PREVASHODNE METE NJEGOVOG RATOVANJA LIČNI POLITIČKI NEPRIJATELJI, NOVINARI, NGO SEKTOR I MANJINE (neuništivost ruskog čoveka i njegovu posvećenost dobru). Time od metafizički postuliranih uzora proizvodi mit o ruskom čoveku, narativ čija je nepromenljiva komponenta nasilje vlasti nad građanima i život u društvu koje ne poznaje individualne slobode. Time stižemo i do mogućnosti političke instrumentalizacije takvog mita, za koju Solženjicin snosi posrednu odgovornost kao intelektualac koji zov mita stavlja ispred kritičke refleksije. Nije više važno u kakvim se uslovima živi, jedino je važno da će „ruski čovek“ preživeti i one najgore; poenta je da je „ruski čovek“, takav kakav je, neuništiv, smislotvoran, Dobar, sam po sebi garantija svake vrline. Njegova snaga i njegova izdržljivost, spremnost na žrtvu, biološki prezir prema životu kojim raspolaže, sav je posvećen Ideji ili Državi, što je dobra osnova za istorijsko-metafizičku misiju koju „ruski čovek“ (još uvek) ima da obavi. Samim tim „ruski čovek“ je podrška ideološkom isijavanju Istine sa Istoka, iz Trećeg Rima i kremaljskog bratoljubnog gospodarstva, kao zaštita svim srodnim dušama diljem globa. Nije zanemarljivo to što Solženjicin za svoje junake odabire tzv. ljude iz naroda: zanatliju-zidara i ženu sa sela, domaćicu koja se bavi poljoprivredom. Time se opseg pojma „ruski čovek“ kao laso obavija oko najširih i tzv. najnižih socijalnih slojeva naroda, zapravo oko samog naroda. Svi ostali likovi u ove dve priče nisu kopije Ivana Denisoviča i Matrjone. Naprotiv, Denisovič i Matrjona su izuzeci, tragični i podsticajni, u isto vreme uzoriti modeli i ponajbolji primerci „ruskog čoveka“. Odlika ovih ranih Solženjicinovih priča je što se mogu čitati van koordinata po(r)uka i modela, posebno pripovest o Ivanu Denisoviču koja je dosledno i uspešno podređena suženoj percepcije naslovnog junaka. Na neki način ova rana pripovedna faza Aleksandra Solženjicina trasira buduću transformaciju samizdatskog disidenta i prognanika u počveničkog gurua i pronositelja ruske ideje tla i vere (Pročitajte Integralnu verziju teksta u rubrici Javni radovi) Piše: Miloš Živanović KONJI U REVOLUCIJI CRKAVAJU, ZAR NE?     LAGER NE SME NIŠTA ZNATI „Od rada konji lipsavaju. To treba shvatiti“, kaže Ivan Denisovič Šuhov, i gotovo uspeva da nas uveri da ova sentenca označava njegov odnos prema prisilnom radu. „Rad je kao batina, ima dva kraja: radiš li za ljude - daj kvalitet, radiš li za budale - daj izgled“ - još jedna zdravorazumska tautologija koja hoće da poruči kako Šuhov zna za koga radi i prema tome i normira svoj učinak. Međutim, kada ga izvedu na rad u nezavršenu termoelektranu, neočekivani radni elan obuzima ovog zidara i dovodi u pitanje navedene stavove. Tekst daje jasno objašnjenje zašto logoraš mora da radi - ako neko zabušava, cela brigada snosi posledice. Ali, jedna tačka, zapravo potencijalni vrhunac priče, ostaje nepokrivena. Kad se sirena oglasila i pozvala logoraše da vrate alat, Ivan Denisovič nastavlja da zida. Izlažući i sebe i svoje sapatnike riziku, radni čovek nastavlja da grozničavo nabacuje malter i ređa blokove. Ostaje nejasno da li Šuhov ne prekida posao da bi dostigao normu koju je sam sebi odredio, ili da bi potrošio sav pripremljeni malter, koji će inače propasti. Oba ponuđena rešenja podjednako su, uslovno govoreći, neprimerena. Zahvaljujući gužvi pred kapijom, radenik uspeva da završi započeto i pridruži se svojoj grupi pre nego što ih patrola prebroji. Ova tačka priče formalno se ničim ne izdvaja od ostatka. „Jedan dan Ivana Denisoviča“ - u kadrovima slepljenim jedan na drugi, ili možda u jednom kadru bez ikakve montaže, dat je jedan dan, u kome se ovaj incident ničim ne ističe u odnosu na druge, možda još intenzivnije, mučnije ili opasnije. Šuhov je čak presrećan kako se cela stvar svršila. U tekstu se potvrđuje logoraška mudrost da u radu vreme brže prolazi, ali uprkos tome, rok se ne skraćuje. Kadar u kom vidimo lager prezasićen je bitnim objektima sadašnjice: čizme, kaput, kašika, hleb, cigareta. Svi objekti koje kroz ili oko Ivana Denisoviča gledamo, uključujući i ljude, misli, planove, imaju svoju specifičnu instrumentalnu vrednost koja u potpunosti iscrpljuje njihovo značenje - ti objekti tvore univerzum lagera, prostorno-vremenski kontinuum. Pored toga, nema gotovo nikakvih referenci na svet sa druge strane žice. Tek poneka reminiscencija, kada i kako je neko dospeo u logor, dakle reference na prethodno vreme. Nema ničega što bi se odnosilo na vreme posle logora. Najviše što nam tekst pruža je razgovor u kom se komentariše kako je Šuhovu ostalo još malo da odrobija. On odgovara uzdržano, samo neutralno konstatuje da je prošlo osam godina - „nepristojno je da stari logoraš o tome govori“. Pretpostavljamo da je sloboda željeno stanje, iako se o njoj ne govori, čak i ne razmišlja. Sloboda se pojavljuje kao lakanovski objekt malo a, kao nešto do čega se ne može stići svesnom težnjom. Stanje slobode ovde funkcioniše slično stanju zaljubljenosti, kao slučajni proizvod. Za tu navodnu slučajnost postoji veoma dobar razlog: „Drugo ne smije ništa znati“. Ovo je po Žižeku „definicija netotalitarnog društvenog polja“, ali pogledaćemo kako ona funkcioniše u Solženjicinovom kontekstu. Lakanovsko veliko Drugo, kao socio-simbolički poredak, kao skup pravila društvene igre, među žicama lagera počiva na jednoj temeljnoj uslovnosti. Subjekt koji spram svog položaja u simboličko-društvenom poretku zadržava distancu tako što veruje da je svet kulisa koja sakriva Realno, otvara nepremostivi psihotički hijatus. Da li je ovako sagledan Ivan Denisovič psihotik? On je osuđen za špijunažu, tako što je zajedno sa islednikom osmislio odgovarajući scenario, po kom ga Nemci puštaju iz zarobljeništva i šalju nazad da špijunira Sovjete. Na osnovu priznanja je po važećem zakonu osuđen na deset godina. Posle osam godina, zatvorenik broj ŠČ-854 savršeno funkcioniše u datoj društvenoj strukturi, ali je teško poverovati da on nije psihotik, tj. da je prihvatio svoj status zaverenika i izdajnika. PSIHOZA KAO POREDAK Ako pogledamo sa druge strane žice, vidimo naizgled čvrsto kodifikovanu simboličku strukturu, u kojoj se ljudi međusobno oslovljavaju sa građanine, zauzimaju ili samo prihvataju pozicije komesara, studenta, radnika. Na oblaku, u zadobijenoj apstraktnoj nirvani sedi lakanovsko Ime oca, mermerni tata Staljin. I čini se da je mreža potpuna i korektna. Međutim, mreža je bez ostatka produkt revolucionarne promene koja nije planula, odigrala se i zatim utihnula ostavljajući strukturu da se konsoliduje u novim uslovima i pod novim pravilima, već revolucije koja traje u beskraj. Drugim rečima, socio-simbolička struktura je u konstantnom vanrednom stanju, a sovjetski lager je upravo paradigmatski prostor vanrednog stanja (B. Jakovljević: „Neliterarno čitanje Grobnice za Borisa Davidoviča“). Vanredno stanje je državi uvek milo, jer podrazumeva suspenziju zakona, odnosno prenošenje snage zakona na pojedinačno moralno načelo, recimo zatvorskog čuvara. I svima je savršeno jasno da je posredi suspenzija zakona i da se pravila igre mogu nepredviđeno menjati - i Šuhovu, i nadzornicima, i upravniku. I svakome je jasno da je onom drugom jasno i da čuvar u trenutku može postati zatvorenik, visoki oficir ražalovan i streljan, privilegovani cinkaroš zaklan, te se može zaključiti da je celokupan socio-simbolički poredak - psihotičan, jer svi njegovi činioci zadržavaju distancu spram vlastitog postojanja u okviru poretka. Ipak, poredak surovo uzvraća kada se upravo njegove problematične osnove dovedu u pitanje. Ponositi ex-kapetan Bujnovski burno reaguje kada logorašima bude naređeno da se na mrazu skinu i vrate potkošulje. On prvo upozorava da se tim postupkom krši zakon, ali na ovakvu primedbu nema reakcija, baš zato što je već suviše dugo svima jasno da se pravila i odnosi u trenutku stvaraju i sprovode. U sledećem stepenu, pobesneli kapetan viče: „Vi niste sovjetski ljudi! Vi niste komunisti!“ To se već ne može tolerisati. Reaguje upravnik lično i određuje zatvaranje u kamenu samicu. Ovde je naročito značajno da Bujnovski prihvata socio-simboličku strukturu, dakle on jeste sovjetski čovek i komunista, on čak prihvata svoju logorašku ulogu, ali utoliko gore. To su razlozi zbog kojih drugo ne sme ništa znati, a naročito ne sme znati da Ivan Denisovič sanja o slobodi, o životu nakon lagera. Jednostavno, veliko Drugo nije predvidelo čoveka nakon lagera. Lager će trajati zauvek, kao i revolucija. Pošto ne može da zamišlja čoveka nakon lagera, Šuhov radi. PORNOGRAFIJA SVETOG ČOVEKA S druge strane, privilegovani robijaš Cezar radi u kancelariji. Kada uđe da mu donese ručak, Šuhov prisustvuje razgovoru o umetnosti Sergeja Ejzenštajna. Stariji Cezarov sagovornik insistira da se u Ivanu Groznom opravdava tiranija. Na osnovu Cezarove odbrane da drugačiju koncepciju ne bi propustili, sagovornik zaključuje da je umetnik onda ulizica, a ne genije. Posle lakonske izjave da umetnost nije šta nego kako, starac gubi strpljenje: „A, ne, u đavolju mater vaše ‘kako’, ako ono u meni plemenita osećanja ne pobudi!“ Žižek podseća na indikativan primer iz filma Staro i novo, koji opisuje Ejzenštajnovo šta i kako. Primer ilustruje postupak „direktne subjektivizacije“, sa konkretnim ciljem da se pokaže kako se „krave i bikovi pare još revnosnije sada kada su i oni uključeni u kolhoze“: „U brzom tracking shotu, kamera prilazi kravi otpozadi, i u sljedećem kadru postaje jasno da vizura kamere pripada biku koji zaskače kravu.“ Žižek zaključuje: „Efekt ove scene je toliko opsceno vulgaran da ona postaje i fizički mučna. Ono što ovdje imamo je neka vrsta staljinističke pornografije.“ U sceni razgovora o Ejzenštajnu, Cezar je leđima okrenut Šuhovu, ni jednom se ne okreće prema njemu, ne pokazuje da je svestan njegovog prisustva. Ivan Denisovič (i mi kroz njega) praktično gleda filmsku epizodu o Ejzenštajnovom filmu, epizodu o kojoj ne zna ništa, koja ga se ne tiče i koju zapravo gleda samo zato što se nada da će mu Cezar dati cigaretu. Pošto se to ne događa, on se tiho povlači nazad u svoju prihvaćenu rolu i u svoj film, u kom će kompulzivno zidati termoelektranu i tako prezentovati da sistem funkcioniše i da je napredak nezaustavljiv, svaljujući na nas breme fizičke mučnine. Da li ovde imamo posla sa solženjicinovskom obradom staljinističke pornografije? O angažovanosti Ejzenštajnovog rada može se raspravljati. Da li i rad Ivana Denisoviča možemo da posmatramo kroz prizmu angažovanosti? Vratimo se na lager kao egzemplarni prostor vanrednog stanja gde, u agambenovskoj terminologiji, srećemo Svetog čoveka (Homo Sacer), onog koji nije bios, već samo zoe, čoveka koji ne može biti politički subjekt, nego tek predmet biopolitike. Vanredno stanje kao zona nerazgovetnog razlikovanja zakona i nezakonitosti je kao takvo i prostor jednog netipičnog uklapanja pojedinca u strukturu - prostor militarizacije. Militarizam kao forma biopolitike je ovde jedini okvir u kom je moguće postojanje logoraša ŠČ-854. Odnosno, ŠČ-854 kao nusproizvod egzistira u stvarnosti paralelnoj sa velikim Drugim, jer u oficijelnom socio-simboličkom poretku za njega nije predviđeno nijedno mesto - na isti način na koji izbeglica nije definisani politički subjekt sa definisanim pravima, jer nije građanin, već egzistira tek kao čovek po sebi, Homo Sacer („Ne treba zaboraviti da su prvi logori u Evropi nastali kao centri za kontrolu izbeglica i da ima realne logike u njihovom daljem razvoju u logore za nadzor, koncentracione logore i logore za istrebljenje“, Đ. Agamben). Poziciju Svetog čoveka Ivana Denisoviča jasno ćemo sagledati u Batajevoj dihotomiji nekoristoljubivi rad (umetnost, religija) - utilitarizam (rat). Centralni pojam utilitarističkog stava je oruđe, koje upravo ovaploćuje militarističku instrumentalizaciju, jer pored sagledavanja sveta kao skupa stvari koje se iskoriste i bace, podrazumeva da je i sam korisnik oruđa instrumentalizovan. Epizodu razgovora o filmu pratimo kroz Ivana Denisoviča, ali u većem delu teksta Šuhova gledamo ravnopravno sa ostalim objektima. On je prisutan na isti način kao i njegove čizme, kašika, njegova dragocena mistrija koju tako dirljivo čuva. Dakle, pitati se o angažovanosti rada Ivana Denisoviča isto je što i pitati se o karakteru rada njegove mistrije. Srpski akademik Solženjicin daje nam Šuhova koji je izjednačen sa predmetom i povremeno, kroz misli i komentare, kao da baca žalostivi pogled ka nama (na primer: „Sve ga u krstima i leđima do ramena probada, sav je loman - kako li će da radi?“), na isti način na koji glumac u porno filmu gleda pravo u objektiv. Žižek bi rekao: „podudarnost između narativa i neposrednog prikaza seksualnog čina strukturno je nemoguća: ako izaberemo jedno, nužno gubimo ono drugo.“ Tekst kao da se trudi da preskoči posredovanje narativa i da na čitaoca svali mučninu i depresiju kojima je izložen gledalac porno filma (ne treba smetnuti s uma da je u ovakvoj konstelaciji objekt sam gledalac, a ne glumci, koji su ovde jedini subjekti). ŠTA TRAŽI POGLED PRAVEDNIKA Upravo taj žalostivi pogled ofira autorove karte. Pedantno konstruisani mali čovek iz naroda (ruskog), pati - za Rusiju. Pati i radi. Kao da se u dobrom Ivanu Denisoviču nazire zrno dobrog Milutina Danka Popovića. Jači intenzitet ovakvog ruskog rada nalazimo u priči „Matrjonino domaćinstvo“. Osim satirućim radom, Šuhov i Matrjona blisko su povezani i tihom, brižljivo nanesenom idejnom pozadinom patnje. Ta fina akvarelistička religioznost ovih tekstova ne odaje se direktno kroz propovedanje svojih aktera, jer ona upravo počiva na svetosti tih aktera, te bi bilo suvišno da oni sami, budući svojim delima i patnjom sveti, deklamuju bilo kakav religiozni materijal. Iz nemušte patnje mogao bi se rekonstruisati ovakav mehanizam Šuhovljeve religioznosti: ŠČ-854, tek organski deo biomehaničke sprave čovek-mistrija, pravoslavlje doživljava isključivo kao instrument političkog definisanja Rusa, kao centralni totem u ruralno-narodskom sveruskom saboru, koji je jedini normalan, prirodan, poželjan oblik ljudske zajednice. A pre svega oblik na osnovu kog autor formira okean tihe patnje u kom likovi ne mogu da nađu uporišnu tačku za bilo kakav otpor. Čujemo samo ono stidljivo „Od rada konji lipsavaju“, jer se nema odakle povikati: „Niko više ne bi trebalo da radi. Nikada.“ Karakteri tako zadobijaju oreol svetosti - doslovno pravednici ili ne, razmere njihove bespogovorne patnje su tolike da ničim nisu mogle biti zaslužene i da čine nevidljivim svaki eventualni greh koji bi ukaljao imidž pravednika. Na pravednicima Ivanu Denisoviču i Matrjoni „počiva cela naša zemlja“. Ako je njihov rad izgledao besomučan i nepotreban, on za autora ima svoj smisao - utilitaristički, i svoju vrednost - instrumentalnu. Prosti i jurodivi, autentično hristoliki ruski narod na plećima nosi globus, a globus, to je Rusija - doduše u konstantnom vanrednom stanju („zona povećane besvesti“, rekao bi B. Jakovljević). SVETI PILOT PUTIN Na to već ruski-specifično vanredno stanje otvoreno nas je podsetio i gospodin Berezovski, u BBC serijalu o ruskim tajkunima. U kadru nabijenom obećanjem više nego pretnjom, Berezovski pogleda pravo u objektiv i uz osmeh kaže: „Revolucija ima svoj početak, ali revolucija nema kraj.“ Kakva ledena i mučna pornografska scena! Gospodin Berezovski i njegove kolege koji su ili pobegli iz majčice Rusije ili ih je majčinska ruka ekspresno strpala u novu zonu nerazlikovanja zakona i nezakonitosti, svakako su pre peljevinovski karakteri nego solženjicinovski, ali tu su dve konstante koje premošćuju razliku: stabilno vanredno stanje i Ime oca, ovog puta u liku (građanina, druga ili gospodina?) predsednika Putina. U poređenju sa prethodnikom, Putin je zaista Ime oca par exellence. Dok je prethodnik Jeljcin, naravno, Analni otac par exellence - dobri pijani meda vodi kolo zastrašujuće imućnih veseljaka koje je vrteška vanrednog stanja izbacila u orbitu, uz sam Mir. A onda je došao prepoznatljivi lik veći od Mira, strašniji od svih Sith lordova zajedno, Suveren-obaveštajac, onaj koji hapsi samo kada je odjek ubistva isuviše bučan i nefunkcionalan. U solženjicinovskom lageru imali smo ljudske resurse, kao materijal ili alat, i slaninu i duvan kao čvrstu valutu koja pokreće stvar, zatim službu, koja kontroliše valutu i humani resurs, i na kraju cilj službe i njenog rada - veliki SSSR, državu-simbol. U Putinovoj državi-simbolu (simbol države je tipična heraldička legura od krsta, petokrake i malčice zalomljenog krsta) imamo famozne petrodolare, najčvršću valutu koja pokreće stvar, i još famozniji gas kojim se ucenjuju problematični partneri, zatim opet službu, začuđujuće celovitu, i cilj rada službe - ponositu Rusiju, nit’ carevinu, nit’ SSSR, ali sa još uvek aktuelnim preprekama da čovek ispred imena nosi odrednicu građanin. A i zašto bi je nosio, kad ona zrači taj neprijatni imunitet, auru koja državi može zasmetati da po potrebi vrši svoje upravljanje ljudskim resursima. Država je pokazala koliko može kroz efektnu demonstraciju sile - neću te otrovati cijanidom, jer mogu da te iznutra ozračim do smrti! U tako kontaminiranoj zoni ponovo je mrtva trka za status sveca, koliko god se on razlikovao od pravedničkog statusa Matrjone i Ivana Denisoviča. Pohapšeni i proterani oligarsi postaju mučenici u borbi za demokratiju, čelični Suveren postaje sveti ratnik za Rusiju koja se saginjati neće, iako su prevashodne mete njegovog ratovanja lični politički neprijatelji, novinari, NGO sektor i manjine. Religioznost na kojoj jaše sveti ratnik je ona koju nesretni ŠČ-854 dobro razume - narodnjačko-saborni totem za postizanje mobilisane svenarodne homogenosti (iza barjaka Jedinstvene Rusije - partije predsednika Putina, koja je uputila podršku srpskim neonacistima), očišćen od svega ne-ruskog i ne-putinovskog, i ne preterano zainteresovan za hrišćansko. Zvanični verski poglavar kao prevashodni svetski problem danas vidi homoseksualnost. Dakle, vaistinu „zona povećane besvesti“. Nije ni čudo što među tolikim NKVD-svecima, naftašima, mrtvim novinarima i ugašenim medijima, otrovanim protivnicima, niko ne može da nađe Mirjanu Marković. Pitali su srpski novinari za nju, pitali su novopridošlog kubanskog diplomatu Hadži Dragana Antića, ali on sa kastrovsko-putinovskim ponosom reče da je pitanje „kretensko“. Revolucija nema kraj, potvrđuje Hadži Če i obećava demokrata Berezovski, a neće ga imati ni mandat, nada se pilot Putin. Ah, neodoljiv je Žižek sa svojim primerima iz filmova braće Marks. Jedna parafraza se sama nameće: Ovaj čovek izgleda kao KGBovac i ponaša se kao KGB-ovac - ali ovo ne bi smelo da vas prevari:on stvarno jeste KGB-ovac (Pročitajte Integralnu verziju teksta u rubrici Javni radovi)  BETON BR.30  DANAS, Utorak 16. oktobar 2007.