poslednji broj    2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.35  DANAS, Utorak 25. decembar 2007.   Piše: Zvonko Karanović BLATO     Svaki vojnik na svetu ima samo dva zadatka: da ostane živ i da ne ubije nikog. Mi, u improvizovanom kolektivnom pritvoru po kućama u selu B., sa matematički izračunatim redovnim izlascima u prirodu, na stražarska mesta, radi blagotvornog punjenja pluća svežim vazduhom i razgibavanja mišića, imali smo još jedan, teško izvodljiv, ali možda još važniji zadatak: da ostanemo normalni. Bili smo bačeni u ekološki rebus, koji nije imao postavku, a još manje rešenje, što je sve učesnike u njemu nepogrešivo vodilo u mladalačko ludilo. Stvar na terenu, posmatrana iz treće geometrijske projekcije, gledano odozgo, na primeru sela B. izgledala je ovako: U selu je postavljen centar kružnice. Onda je velikim vojnim šestarom opisan krug po obodu sela i isturenim strateškim tačkama. Mi smo se nalazili unutar tog kruga i naš jedini posao bio je da sprečimo privremeno raseljene stanovnike sela da uđu unutra, tj. da se vrate kućama. Privremeno raseljeni stanovnici sela su uzeli još veći šestar, poboli ga u isti centar i opisali za pet kilometra širi, koncentrični krug, i tako je dobijena geometrijska figura: krug u krugu. Na obodu velikog kruga nalazili su se nervozni i privremeno raseljeni meštani sela u uniformama, unutar malog kruga nalazili smo se mi, nervozni i privremeno doseljeni rezervisti, takođe u uniformama. Prostor između nas bio je ničija zemlja, takozvani kružni prsten u koji smo posadili luk, paradajz, papriku, ukrasno poljsko cveće i poneku protivpešadijsku nagaznu minu, i koji smo mi, čuvajući našu dragocenu baštu, preko nišana strogo kontrolisali. Ceo taj rebus bez rešenja bio je da su oni sa oboda velikog kruga, vođeni potpuno iracionalnom čežnjom za svojim domovima, pokušavali da uđu u mali krug, dok mi iz malog kruga to nismo dozvoljavali, iako smo prinudno živeli unutar njega, za šta nismo videli nikakve razloge osim zle sreće u prekomandnom ruletu. Iako je na prvi pogled naša pozicija izgledala besmislena i u obruču teško održiva, bilo je više nego jasno da je neko odozgo, neko mnogo veće pameti od naše, neko ko ima viziju i odgovornost, neko ko ima strategiju i mudrost, neko ko vidi celu sliku a ne detalje, pametno postavio igru, razmestio figure i znao šta radi. Jer postaviti tako besmislenu poziciju na živoj, u SMB obojenoj šahovskoj tabli, mogao je samo onaj ko je imao genijalan plan, onaj ko računa da će to naizgled besmisleno pozicioniranje figura zavarati neprijatelja, koji će se na kraju, zahvaljujući upravo toj ludačko-besmislenoj genijalnosti plana, iznenađeno naći pred matom. Taj neko odozgo, koji privremeno može da se nazove velikom mamom, najviše zbog tople majčinske brige za svaku, pa i najmanju šahovsku figuru, fanatizovano je želeo častan poraz. Velika mama se svojski trudila da svakodnevno doprema hranu, oružje, alkohol, sanitetska sredstva u svaki mali krug kakvih je bilo na stotine, da preko svoje moćne pupčane vrpce hrani sve te male ćelije razbacane i rasute duž pokrajine koja je buktala kao materica pod temperaturom i upalom, starajući se da leukocite, stradale u borbi protiv virusa i infekcija koji su napali otečenu matericu, svakodnevno zamenjuje novim belim krvnim zrncima i tako održava sistem u životu, sistem nalik na žicu i redno vezane sijalice kojima se ukrašavaju novogodišnje jelke. Materica velike mame se uprkos upali, gangreni i kancerogenim procesima koji su je odavno zahvatili, nekako održavala u životu. Oni sa oboda velikih krugova su je napadali, ali joj nisu mogli ništa jer bili su malobrojniji i slabije naoružani od nas u malim krugovima koji smo je branili, i mogli su samo nemoćno da prete i galame na udarnim vestima najgledanijih inostranih TV stanica prenošenih putem satelita u celom svetu, imajući čak i podršku aviona. Ali avioni su želeli da rebus reše odjednom, strateški i sistemski, ne udubljujući se u svaki pojedinačni mali krug, ne pomažući svakom pojedinačnom velikom krugu. I tako sam, u tim prekomernim razmišljanjima i fantaziranjima, u pokušaju da ostanem normalan i koliko-toliko ne poludim, uspeo da najprimitivnijim sredstvima, samo pomoću mašte, nekako sebi predstavim celu situaciju. Nažalost, u selu B. nije bilo nijednog filozofa koji bi nam objasnio da se istorija ciklično ponavlja, nijednog humaniste koji bi progovorio o suštinskoj neophodnosti ekološki čiste pokrajine, nijednog ekonomiste koji bi izračunao koliko košta ovoliko odsustvovanje sa posla, nijednog književnog kritičara koji bi analizirao simboliku transformacije božura iz baštenskog u poljsko cveće, nijednog popa koji bi nam osveštao puške i gas maske. Nažalost, u selu B. nije bilo nijednog jedinog fakultetski obrazovanog rezerviste. A falio nam je jedan, samo jedan intelektualac koji bi nam u predahu između dve straže blagim glasom govorio uz vetar o opštim stvarima, o uzaludnosti ubijanja, paljenja i pljačkanja, o neophodnosti ljubavi i uzvišenosti lepote, koji bi nam osvetlio situaciju sa humanog, filozofskog, istorijskog, religijskog ili bilo kog drugog aspekta koji nije politički, aspekta već decenijama temeljno prežvakavanog u svim sredstvima politički nekorektnog informisanja. Takvog intelektualca, nažalost, nije bilo. Bilo je samo ljudi, običnih krivonogih, zdepastih, klempavih, ćelavih, mršavih, maljavih, razrokih, pogrbljenih, mucavih, bezubih, krezubih ljudi crvenih lica, ljudi koji sebi nisu mogli da predstave ni najobičniji dečji rebus, kako sam to ja sam za sebe učinio, ljudi koji nisu znali ni zašto su tu, ni za koga se bore, ni protiv koga se bore, ljudi koji su u strahu od represivno-violentnih činovnika vojnog odseka došli samo da dobiju pečate u vojnoj knjižici i vrate se kući kad se sve završi, ljudi koji nisu želeli da slušaju nikakve razloge, nikakva naređenja, nikakve vesti sa tranzistora, jer želeli su, kad su već tu, samo redovan ručak, redovno sledovanje cigareta, redovne dnevnice, i iznad svega želeli su da ih se uopšte ne tiče ovo bombardovanje, sukob, intervencija, rat, kako su brojnim eufemizmima nazivali ovu kolektivnu svinjariju. Želeli su da se odmah i neizostavno vrate kućama, zaboravljajući šta su godinama zaokruživali na glasačkim listićima. Bili su to uplašeni, zbunjeni, na svoje porodice misleći ljudi, koske krema nacije, šaka pirinča u posnoj rodoljubivoj čorbi. Za razliku od njih, svi oni koji su nam tako nedostajali, svi ti intelektualci, profesori, doktori, političari, novinari, književnici, javni i kulturni radnici, vlasnici malih, srednjih i velikih preduzeća, svi oni zajedno sa njihovim sinovima, ćerkama i ženama, sa njihovim štednim i čekovnim knjižicama, sa njihovim javnim i tajnim bankovnim računima, sa njihovim legalnim i ilegalnim biznisima, svi oni su bili negde drugde samo ne na Kosovu, bili su u inostranstvu, na jezerima, u vilama, u malim, srednjim i velikim stanovima, u bunkerima, skloništima, kabinetima, ispred televizora, slušajući, gledajući, procenjujući, osuđujući, prognozirajući, pozivajući, prozivajući, jebući, jedući, kupajući se, šetajući psa, serući u porcelansku WC šolju. Svi oni se posle svega ovoga sigurno nikad neće javno oglasiti, jer ko bi sebi uzeo za pravo da sudi o knjizi koju nije pročitao, da raspravlja o ratu u kome nije učestvovao, svi oni će sasvim sigurno zaćutati i to će biti nenadoknadiv gubitak, jer bez njihovog svedočenja, pouzdanog i čestitog, ne možemo se popeti na brdo istine i tamo, u vatri istine, doživeti prosvetljujuću, za savest blagotvornu i budućnost neophodnu katarzu, i to je ono zašto je neko od njih morao da bude sa nama (odlomak iz romana u nastajanju)  BETON BR.34  DANAS, Utorak 11. decembar 2007.   Piše: Miloš Jovanović CRKVENI (U)GOVOR I SEKSUALNE SLOBODE   Stav pravoslavlja prema homoseksualnosti     SVETO SRCE DRŽAVE Srpska pravoslavna crkva je dočekala period u kome naplaćuje svoj dugogodišnji potčinjeni položaj u ateistički dirigovanom društvu. Česte su televizijske emisije čiji je sadržaj posvećen temama iz sveta religije. Predstavnici Crkve su rado viđeni gosti u emisijama gde se pretresaju najvažnija društvena pitanja. Redovni su novinski i TV izveštaji sa osveštavanja novoizgrađenih hramova, dok su prenosi religijskih svečanosti povodom crkvenih praznika postali neizbežni. Dnevna štampa doslovno prenosi božićne i uskršnje poslanice Patrijarha Pavla i revnosno podseća čitaoce na značajnije datume (crvena i crna slova) iz crkvenog kalendara. Uvođenjem veronauke u osnovne i srednje škole Crkva je ušla i u obrazovni sistem, a uključivanjem sveštenih lica u vojne jedinice, kao i prisustvovanjem predstavnika verskih zajednica vojnim svečanostima i svečanim podelama svečanih poziva za svečano služenje vojnog roka novim običnim regrutima - i u vojne institucije. Iako se „Crkva ne bavi politikom“ (ili, bar, „ne bi trebalo da se bavi“), njeno prisustvo u političkom životu je vidljivo kroz brojne aktivnosti kakve su: javni poziv Patrijarha za ponovno uspostavljanje monarhije, kao i poziv Srbima sa Kosova i Metohije da ne glasaju na izborima za kosovsku skupštinu. Obeležavanje stranačkih slava uz obavezno prisustvo sveštenika i sečenje slavskog kolača, zaklinjanja članstva pojedinih stranaka na vernost partiji u Crkvi (radi predupređivanja „prebega“), konsultacije državnih funkcionera sa crkvenim velikodostojnicima (gde funkcioneri dolaze velikodostojnicima na noge), kao i „ućutkivanje“ glasova iz suprotstavljenog tabora od strane nekih ministara uz obrazloženje da se „posle Patrijarha ne govori“ - takođe svedoče o prisustvu Crkve u političkom životu, s tim što je ono ovde pre rezultat nastojanja političara da se u javnosti prikažu kao bliski Crkvi, i tako, igrajući na sigurno, prikupe političke poene. Crkvena učenja i stavovi postaju preovlađujući moralni diskurs, a Crkva se (samo)proglašava jedinim legitimnim čuvarem (patrijarhalne) tradicije i morala. GUZOBORCI Jedan deo pomenute tradicije čine i utvrđene rodne uloge žena i muškaraca, čiji se jedan segment odnosi na norme koje regulišu seksualne odnose. Normirane su vrste seksualnih činova, vreme kada se seks sme upražnjavati, kao i kategorije dozvoljenih partnera u smislu starosnog doba, društvenog statusa, stepena srodstva, i na kraju - pola. Tako se na seksualne odnose partnera/partnerki istog pola gleda, najblaže rečeno, neblagonaklono, to jest, sa moralnom osudom, koja kod određenih militantnih grupa može prerasti i u fizičko razračunavanje koje za cilj ima istrebljenje onih koji ih praktikuju. Post na internet-forumu srpskih nacionalista (.com) predstavlja primer ovakvog radikalnog stava (u ovom slučaju protiv muških homoseksualaca):         Braco Srbi i sestre Srpkinje,         Guzoljubi [sic] su najvece zlo savremene ljudske civilizacija i zbog toga bi ih bilo neophodno istrebiti kao kukolj iz zita. Veoma sam tolerantan, druzeljubiv, bogobojazljiv i         istinoljubiv covek, ali zatvarati oci pred najvecim problemom savremenog drustva je nojevizam [sic] kojemu pripadaju samo slabici, kukavice i bogohulnici. Guzoljublje je greh         kod svih monoteistickih (jednobozackih) vera, devijacija i shizofrena bolest po tumacenju vrhuskih medicinskih strucnjaka i zabranjeno, animalno i pogano (ne)delo koje se         kaznjava po zakonu u organizovanim drzavama koje zele da ocuvaju svoju naciju, veru i kulturu.         Zar to nije dovoljan razlog da smem, zelim i hocu da uskliknem:         SMRDLJIVE GUZOLJUBE I NJIHOVE MECENE JE POTREBNO UNISTITI SADA, ODMAH I ZAUVEK !!!         S postovanjem i uvazavanjem svih zdravih, normalnih i cestitih ljudi koji o ovakvim temama pisu sa gadoscu, gnusanjem i velikim prezirom. Nemili događaji pri pokušaju održavanja prve gej-parade u Beogradu 30. juna 2001. godine, kao i reakcije javnosti na tadašnje izlive nasilja, najbolje ilustruju vladajuće stavove prema homoseksualcima u Srbiji. Koliko, i da li uopšte, takav negativan stav može biti osnovan, ili čak opravdan, zvaničnim odnosom Crkve prema gejevima i lezbejkama? Da bi se mogli istražiti uticaji koje crkveni stavovi prema homoseksualnosti imaju na širu populaciju, potrebno je, najpre, iste eksplicirati i, po mogućstvu, izneti argumente koji se navode kao njihova osnova. Naravno, treba imati u vidu da postojanje zvaničnog stava Crkve ne znači odsustvo različitih tumačenja i praksi prema homoseksualcima od strane klera. PROKREACIJA I JERESI RASIPNIŠTVA Prvo i osnovno: Crkva bezrezervno osuđuje sve vrste seksualnih činova koji za svoju svrhu nemaju produžetak ljudske vrste - što je, prema crkvenom učenju, izričita i nepromenljiva uloga seksualnih odnosa, propisana od strane Boga i potvrđena iskustvom, koja se čoveku daje u vidu prirodnog zakona. Tako se bilo koja zamisliva upotreba ljudskih polnih organa za svrhe različ ite od onih predodređenih za oplodnju/prokreaciju, smatra suprotnom prirodi stvari (koju je odredio Bog) i, opet prema crkvenom učenju, proizvodi sledeće negativne posledice:     a) Takva upotreba narušava Božju zapovest vezanu za razmno- žavanje i čovekov emocionalni život koji proističe iz instinktivne privlačnosti prema     suprotnom polu (ne uzima se u obzir da privlačnost prema osobama istog pola, takođe, može biti instinktivna), ne samo radi rađanja, već i zarad     razvijanja ličnosti muškarca i žene do nivoa potpunosti kroz združivanje u svetoj bračnoj zajednici. Zbog svega ovoga homoseksualnost je uvreda Bogu i,     pošto je pokušaj izmene zakona koji regulišu Božju tvorevinu, predstavlja bogohuljenje. S druge strane, seksualni odnosi u (heteroseksualnom) braku ne     samo da nisu štetni, već se o njima katkad govori kao o „liturgiji u krevetu“. Upečatljiva je i anegdota o Sv. Jovanu Kronštatskom koga je, na intervenciju     njegove supruge iz razloga neispunjavanja svojih bračnih obaveza, ukorio nadležni vladika, pošto na takvu samostalnu odluku o seksualnom uzdržanju     nije imao pravo. Supružnik se sme uzdržavati od seksa tek uz saglasnost supruž nice, jer bi u slučaju preljube sam snosio odgovornost što ova traži     zadovoljenje na drugoj strani (vidi: 1. Kor. 7:5).     b) Homoseksualnost remeti normalan razvoj društvenih (čitaj: tradicionalnih ili patrijarhalnih) obrazaca ponašanja i kao takva je štetna za sve (čitaj: ne     sviđa se nekima). Ovi ugroženi obrasci uključuju lične vrednosti koje se odnose na polnost, koje ljudi inače smatraju vitalnim za svoju egzistenciju.     c) Homoseksualna osoba degradira sopstveni pol i odriče se samopoštovanja koje je izazvano osećanjem življenja u skladu sa Božjom kreacijom     (interesantno je da religiozni homoseksualci svoju seksualnu orijentaciju doživljavaju kao bogom danu, te smatraju da je njihova seksualna praksa     sasvim u skladu sa Tvorčevom namerom). Shodno gore navedenom, Crkva muželoštvo i ženološtvo (mu- šku i žensku homoseksualnost) svrstava među druge vrste bluda, kakvi su rukoblud (masturbacija), preljuba, incest i skotolo- štvo (zoofilija). Kao vid perverzije, ona se u isto vreme smatra i smrtnim grehom, čijim se glavnim uzrokom navodi nečistota roditelja i njihov raspusni život - ovim se implicitno izražava ideja da je heteroseksualnost prirodna, a homoseksualnost, kao rezultat kvarenja te prirode, pad u greh. DOGMA MATRIMONIJE ZA ODBRANU I OPSTANAK DRUŠTVA Pravoslavna crkva, dakle, veruje da društvo homoseksualnost treba da tretira kao nemoralnu i opasnu perverziju - kao bolest, a religijske institucije kao greh. U oba slučaja, zahteva se korekcija, odnosno, lečenje, i to poverljivo psihijatrijsko lečenje kako bi se homoseksualcima moglo pomoći da povrate (hetero)seksualni identitet koji bi im omogućio samopoštovanje i koji im pripada na osnovu Božje volje. Pri tome, smatra se da psihijatrijsko izlečenje bez religijskog usmerenja i pomirenja sa Bogom, neće dati dugoročne rezultate. Crkveni stav je sledeći: kada su homoseksualni hrišćani voljni da se bore, i kad im se, uz strpljenje, saoseć anje i autentičnu ljubav, ukaže pomoć od strane porodice i prijatelja (pošto nijedno ljudsko biće nije oslobođeno ove borbe u ovom ili onom vidu i niko, osim Boga, nije bezgrešan) Gospod garantuje pobedu na načine koji su samo njemu poznati. Nema neoprostivog, već samo neokajanog greha. Crkva je spremna da primi u svoj zagrljaj sve grešnike, pa i homoseksualce, koji su „priznali svoj greh“ i koji su spremni na iskupljenje koje je moguće jedino u okviru Crkve, i to uzdržavanjem od greha, neporočnim i čednim življenjem - što u slučaju homoseksualaca znači uzdržavanjem od seksualnih odnosa sa osobama istog pola. „Uzdržanjem se umrtvljuje u nama ovaj pali život koji rađa greh i smrt, da bi se u umrtvljenom telu rodio novi, besmrtni život, koji je večni život pred licem Božjim“. Onima koji nastavljaju sa gre- šnom praksom neće biti omogućen pristup bilo kojoj svetoj tajni, kao ni hrišćanski ukop, zbog toga što njihov način života izaziva skandal među iskrenim vernicima. Crkva se zalaže i za to da onima koji propagiraju „homoseksualni način života“ ne treba dopuštati da rade učiteljski, vaspitački ili bilo koji drugi posao koji je vezan za decu i omladinu, niti da zauzimaju komandne položaje u vojsci ili u kazneno-popravnim ustanovama. Po pitanju brakova homoseksualaca, stav Crkve je izričit i jasan: Pravoslavna crkva ne može i neće blagosiljati istopolne bračne zajednice. Pravoslavna učenja o braku i seksualnosti, čvrsto zasnovana na Svetom pismu, kanonskom pravu i dve hiljade godina crkvene tradicije, kažu da se brak sastoji iz supružničke zajednice muškarca i žene i da je autentičan brak od Boga blagosloven kao sveta tajna. Ni sveti spisi, ni crkvena tradicija ne blagosiljaju niti na bilo koji način uređuju takvu vrstu zajednice između osoba istog pola. Iako svaki brak nije blagosloven decom, svaki postoji da bi mu- škarac i žena postojali u novoj stvarnosti „jednog tela“ - odnosu zasnovanom isključivo na različitosti polova, to jest, njihovoj komplementarnosti. Marko, glava 10, stihovi 6-8: „A u početku stvaranja Bog ih je stvorio kao muža i ženu. Zbog toga će ostaviti čovjek oca svojega i mater i prilijepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo. Tako nisu više dvoje nego jedno tijelo“. Zajednica muškarca i žene u braku podražava zajednicu Hrista i njegove Crkve, i kao takav brak je nužno monogaman i heteroseksualan. Na zahteve za legalizaciju istopolnih brakova Crkva gleda sa neodobravanjem i izražava brigu za posledice koje bi ozakonjenje homoseksualnih partnerstava moglo da donese. Prema nekim bogoslovskim piscima na red će doći vapaji za javno priznavanje prava na incest i sodomiju, a na kraju pravo na satanističke orgijastičke pirove sa prinošenjem žrtava demonima. Postavljanje homoseksualnosti u isti kontekst sa satanizmom, gde se homoseksualnost predstavlja kao neka vrsta uvoda u potonji, naprosto predstavlja arbitrarno dovođenje u vezu ove dve pojave, što jako liči na često povezivanje homoseksualnosti i pedofilije. Ako je homoseksualna praksa u nekim aspektima i suprotstavljena crkvenim učenjima i nazorima, to ne znači da ima veze sa obožavanjem đavola ili bilo kojim oblikom žrtvovanja ili orgijanja. Isključivost bipolarne logike (ispravno/pogrešno), koja se na nivou društvenog iskazuje kroz slogan/maksimu „ako nisi naš, onda si protiv nas“, pokazuje se kao pogubna, upravo pri razmatranju osetljivih pitanja, kakva je homoseksualnost. Pogubnost se ogleda u evociranju ionako već previš e prisutnih negativnih emocija i afekata, što nikako ne vodi re- šenju problema, već njegovoj mistifikaciji i zloupotrebi. OSVETA JE MOJA... S obzirom na intenzitet izrazito negativnog stava Crkve prema homoseksualnosti, ne bi se moglo očekivati (bar ne u skorije vreme) da se on promeni. Tradicionalna, i u mnogome tradicionalistič ka, Pravoslavna crkva teško da će pratiti primer Anglikanske crkve u kojoj je moguće rukopoloženje homoseksualaca za sve- štenike, čak episkope. Treba pomenuti kao indikativno to da su istupi pojedinih pravoslavnih crkava iz Svetskog saveza crkava, između ostalog, bili motivisani ovom praksom Anglikanaca. Briga za „moralno posrnule“ ostaje na pojedincima - pravoslavnim sveštenicima, koji neće pokušavati da preobrate religiozne homoseksualce, već će im se nalaziti kao duhovnici i prijatelji i na njih gledati „bez ognja“ i osude, kao ranohrišćanski podvižnik Ava Jovan Persijski, koji kaže: „Ako ih je sam Bog stvorio, ko sam ja da im prigovaram“  BETON BR.33  DANAS, Utorak 27. novembar 2007.   Piše: Boško Tomašević Pogledajte odgovor na ovaj tekst PESNIK JEDNE DIMENZIJE   Izveštačen bol i vriska?   Nacionalno tle sad vlada. Milan Rakić     ŠTA (NI)JE PESNIŠTVO KULTURE? Pesništvo kulture bismo mogli definisati kao interpretativnu, tj. praktičnu, kulturalnu antropologiju, ili kao praksu kontekstualiziranja kulturalnog znanja? Ili možda još uopštenije, kao tekst koji (o)peva globalne domašaje kulture unutar condition et situation humaine? Ukoliko ostanemo pri ovoj poslednjoj pretpostavci, onda nam postaje lakše da odredimo šta pesništvo kulture nije. Ono šta ono nije, najlakše se dâ odrediti navođenjem primera, budući da je ovo istraživanje zamišljeno kao izvesna kontrastivna analiza spram jedne poetike, u srpskom pesništvu prisutne već gotovo dvadeset godina. Ova poetika se pojavila u znaku retrogradnosti i odbijanja da svoje pesmovanje stavi u odbranu ontoloških odredaba pesništva kao, pre svega, prirodnog razgovora sa simultanitetom Kulture. Nije li, primera radi, jedno takvo razumevanje poezije prisutno u delu Milosava Tešića? Za tu poeziju, odnosno za njenog tvorca ne važi pravilo igre po kome se njegovo delo ubraja, među ostalima, u pesničko delo-u-svetu-srpske poezije, već obratno: jedan je od malog broja pesnika čije je delo centar od koga se polazi i „iz koga“ se mere vrednosti većeg dela onoga što se u savremenoj srpskoj književnosti smatra značajnom poezijom. Reč je o poetici koja uglavnom daje prvenstvo vezanom stihu, koja unutar svoga pesmovanja ne zanemaruje ritmičko-melodijsku liniju (npr. „Zlatno uho u magarca/Zuje pčele oko Šapca“), ali koja postaje mestom retrogradnog pisanja, karikaturalne svesti o tome šta treba da budu figure mitske i kulturalne opstojnosti savremenog srpskog pesmovanja, razgorevajući usput i jednu kolektivnu narativnu anksioznost spram sveta kao zavere, jezikom autističnim i posve neupotrebljivim za poeziju „primerenu sudbini vremena“, koja peva globalne domašaje kulture unutar navedene condition humana. Da bismo toj i takvim poetikama - naviklim da brane svoje čardake i pragove unutar neprijateljskog okruženja, uz to prijemčive za hajdučke, „vizantijske“ i njegoševske priče (čiji je prostor samo Njegoš imao pravo /pravo „prve bračne noći“/ da ispevava, iskoristivši ga majstorski, pa su, stoga, nove priče sasvim neoriginalne i zamarajuće) - bar koliko-toliko „omileli“ pojam „globa“ i svega što se iz toga pojma dâ izvesti, valja ovaj pojam osloboditi od njegove tehničke interpretacije. „LJUBAV PREMA JEZIKU“ U RUKAMA PESNIČKIH ETNOGRAFA IZAZIVA PUSTOŠ I NEMUŠTOST U LITERATURI, NE USPOSTAVLJA SE KOMUNIKACIJA SA KODOVIMA SAVREMENOSTI, SA KODOVIMA ONOGA ŠTO JASPERS NAZIVA „DUHOVNOM SITUACIJOM VREMENA“ STRATEGIJA PRISILNE ETNOGRAFIJE Mise-en-scène „globalnog“, „multinacionalnog“ i „decentriranog“ predstavlja narativ koji preti znakovima jedne lokalnosti, jedne centrirane retrogradne kulture, izazivajući unutar njene kolektivne ontologije perceptivnu i kognitivnu anksioznost. Nju, na drugoj strani, podupire „pleme tumača“ navedene mise-en-scène, „krdo prevodilaca“ (književna kritika) kao aparat simboličke moći, a etnografskog znaka i pedagogije, koji čas „bogoslovski“, čas htonski „ispevava“ isti narativ (istu pesmu istih metafora) samo sa drugog kraja. Slika prisilne etnografije kao „narativna strategija“ u priči M. Tešića zapravo je odraz autorske nemoći da se u pesmi ispeva ono što je pesmi preče i sapripadnije, i što samo u njoj može da nađe svoje obitavalište, jedno bitno „okućenje“ u kome stanuje humanitas humanuma, a to je biće (das Sein) sâmo. Između „globa“ i „bitka bića“ ne stoji bez razloga služba i posredništvo jezika, odnosno govora. „Govor“, veli Heidegger, „ne dospeva slučajno u službu posredovanja prometnih puteva, kojima se širi opredmećivanje kao jednolična pristupačnost svega svima, prezirući svaku granicu“¹. Unutar lokalnog, pokrajinskog i provincijalnog, biće se (das Sein), dakako, ne može pesmovati. Ta nemoć, se onda, pokazuje kao nemoć jedne određene vrste poezije u kojoj se bit poezije naprosto susteže: naime da u ispunjenom (s)pevnom kazivanju peva istinu bića. U situaciji gde mnogi pišu kao jedan, a od mnogih se pravi jedno, (onako kako se vezuje snop), unutar homogenog a horizontalnog pogleda na svet, od čijih se predstavnika, uz pomoć jedne narativne sinhronije, „prave“ elitne figure i besmisleni autoriteti (Tešić, Nogo), - u takvom miljeu ekspanzivno plebejskog i plemenskog, pokušaj pesmovanja bitka bića u susedujućem sabiranju pesništva i filosofije kao svojevrsnog „nasecanja“ pevanja i mišljenja jednog na drugo i u „blizinu jedno drugoga“, smatra se nepoželjnim i elitističnim, okultno intelektualnim i, dakako, globalističkim. Još i gore. Reći „smatra se“ u takvoj situaciji značilo bi stvarnost prelomiti: značilo bi da se uistinu nešto „smatra“, da „neko nešto smatra“ povodom nečega što je Drugo i drugačije. Naprotiv. Tačnije bi bilo reći da se taj Drugačiji govor u bilo čije vidno polje uopšte ne dovodi, on se sklanja, mada bi i ta reč bila dosta neprecizna. Jer, ne može se „skloniti“ i „ukloniti“ nešto što na vidiku uopšte nije. Puštanje-da-ne-postoji, možda bi to bilo prikladnije reći. PROMENA DIREKCIJE RESANTIMANA Kultura, kao jedan od oblika i pojava mnemotehnike, rado se služi pamćenjem, posebno pamćenjem istorijskih bolova, pretvarajući taj bol u sredstvo razmene, u resantiman. Šta je prirodnije, kako praistorijskom čoveku tako i savremenom pesniku, nego da verbalizuje tragove, pri čemu ne pamte čula savremenog pesnika, nego njegova volja. „Kredit“ postaje predmetom njegove naracije, „kredit“ kojim ga je Drugi zadužio. Naravno, on taj kredit vraća u obliku resantimana. Pesništvo postaje metafora toga resantimana. Pesnik Matija Bećković je taj vid čovekovog odnosa sa čovekom u poemi Ćeraćemo se još veoma dobro uočio. Bilo da njegov tekst čitamo bukvalno, bilo u metaforičkom ključu, bilo u ključu ironije i distance koju pesnik zauzima spram razumevanja čovekove prirode, bilo, dakle, u ključu „religije jakog“, koji kao pesnik-čovek menja pravac resantimana, bilo kao čovek-pesnik koji zadržava odavno započeti pravac resantimana, mi, kako god razumeli poemu, sagledavamo njene antropološke pozicije u dva vida: kao „interiorizacije bola preko promene pravca resantimana“ („ćeranje“ i nečista savest) ili kao „umnožavanje bola preko interiorizacije sile“ („ćeranje“ i osveta). Mi, iskreno govoreći, nismo razumeli šta je pesnik poručio. Moguće i stoga što pesnik Bećković, glede ove poeme, i nije tako loš pesnik. Kod onih loših pesnika fantom ćeranije je jednoznačan i neprikriven. Izvan fenomena „ćeranije“ postoji u srpskom pesništvu poslednjih dvadeset godina i jedan drugi, naime onaj koji pesmovanje zatvara unutar odavno ispevanog poetskog nasleđa, unutar tobož-tradicionalnog pesničkog jezika koji potom, činjenički, ostaje neprevodiv na bilo koji strani jezik, stran bilo kojoj drugoj nacionalnoj kulturi, a zbog takvog načina pojavljivanja, stran i Kulturi sveta. Ukoliko bi takvo pesničko pismo kojim slučajem i bilo prevedeno, ono na tom stranom jeziku ne bi ništa označavalo, bilo bi poruka nekog Vanzemaljca onima koji još žive na zemaljskom Globu (Grujičić, Tešić, razne Kalopere Pere, pripadnici srpske neofeudalne poezije). „Ljubav prema jeziku“ u rukama pesničkih etnografa izaziva pustoš i nemuštost u literaturi, ne uspostavlja se komunikacija sa kodovima savremenosti, sa kodovima onoga što Jaspers naziva „duhovnom situacijom vremena“. Zašto bi srpska književnost živela odvojeno, a ne u mnogostrukim nacionalnim ukrštajima? Zašto u valovu aproprijacije nečega što neko misli da predstavlja diskurs kulturne istorije kojoj pripada, a ne u otvorenom nasleđu humanitasa homo humanusa u kome stoji čovek „ek-sistentan u otvorenosti bitka“ (M. Heidegger). Egzistencijalno određenje bîti čoveka leži u saglasju sa otvorenošću sveta. Upravo ta dimenzija ostaje jednodimenzionalnom pesniku zatvorena, budući da mu „ono otvoreno bitka nije raščišćeno“ i u svojoj čistini, kao pesniku, nije blisko. Gde u takvim okolnostima može biti govora o tzv. „postmodernom stanju“, ukoliko ni romantizam, i to u minimalizovanosti svoje pojave, u autističkoj skraćenosti sopstvenog bogatstva, a nikako ne u svojoj svetskosti i otvorenosti, nije prevaziđen? ZOV RUSKIH BABUŠKI Sasvim retko je srpska književna kritika bila u prilici da na sretan način nekog pesnika „označi“ - pesnikom postmoderniteta. To svakako nije Danilov, na čiji oeuvre je srpska književna kritika u tom pravcu ukazivala. Da ne bismo uzaludno nabrajali ko iz (uslovno rečeno) Danilovljevog „tabora“ nije postmoderni pesnik, reći ćemo, zlu ne trebalo, da to nije ni akademik Milosav Tešić, niti iko njemu sličan, uprkos tome što ovaj pesnik ili pesnici njegovoga „okruga“, (sad svejedno) „sa svakim novim pesničkim poduhvatom potvrđuje mišljenje nekih savremenih versologa“ (kako se zovu, pitamo se) „da njegovo strogo komponovane knjige predstavljaju svojevrsni signal ‚visokih artističkih aspiracija’, posebno u savremenom trenutku aktuelnog srpskog pesništva ...“². Koje je, dodajemo, upravo zbog te činjenice, i u tom svom segmentu pojavljivanja, posve retrogradno. Nije stoga slučajnost da smo čitajući Tešićev ciklus pesama „Lebdi šljiva vrh Valjeva“ u prvi mah pomislili da se to neko, u vinaverskom stilu, sprda sa pesničkim kôdom ovog pesnika. Posle Miljkovića i Pope, Ristovića i Despotova u srpskom pesništvu, posle Renea Šara, Horhe Giljena, posle Eriha Frida, Jandla, posle Borhesa i Celana, posle Beketa-pesnika i Bukovskog, Zagajevskog, Herberta i Majkla Hamburgera unutar svetske poezije, pevati u takvoj meri autistički, znači gotovo zaverenički marginalizovati ne samo poeziju jednog naroda, nego poeziju uopšte, podsmevajući joj se. Vratimo se, načas, „šljivi od Valjeva“. Šta hoće, primera radi da znače stihovi poput ovih: „Mrtve ribe, sliv moravski /huji nebo svetosavski / i obliva oganj s lenki / žutu srču terevenki“ i dalje: „a iz Ljiga kroz bunike / baca munja perunike“ (M. Tešić: „Ljig, Lajkovac“). Da li je tu reč o „visokim artističkim aspiracijama“ o kojima pričaju „savremeni srpski versolozi“? Možda „vrtoglavica jedne zablude“? Ili, gore, kič, banalnost? Rimarija, „instinktivna sklonost ka odjeku“, magija vrača, udvajanje bez smisla, zov ruskih babuški za besmislenost u beskraj? Mi kažemo: to je „simbolička razmena i smrt“ poezije. Tešić svakako nije kriv što nije rođen u doba Branka i Zmaja. A mogao je da se rodi i u doba Pasternaka, pa i kasnije. No, svejedno: njegove pesničke sposobnosti nisu u stanju da dosegnu vredne „ritmičko-melodijske aspekte“ lirike koje ona u svojim najboljim trenucima može da dosegne, i dosezala je. Ipak, u dvadeset prvom veku takve se „nakane“, bar tako ih mi čitamo, mogu razumeti tek kao ostaci sa trpeze ovih časnih autora, kao recidivi, ali i kao otpaci. „Kao što svaka roba, to jest, svaka stvar proizvedena u znaku zakona vrednosti i ekvivalentnosti, predstavlja nerastvorivi ostatak koji ometa društveni odnos, tako se i svaka reč, svaki pojam, svaka fonema koji su proizvedeni a nisu simbolički razoreni, akumuliraju kao potisnuto i opterećuju nas apstraktnošću mrtvog jezika“ (Žan Bodrijar: Simbolička razmena i smrt). Tešić pak ne mora da se okrene Bodrijarovoj knjizi, još bliži mu je Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti gde se (za podatak zahvaljujemo Jovanu Pejčiću) u rukopisu čuva Rakićeva pesma „Balada o srpskoj poeziji“. Ova pesma kao da je napisana juče: mogla bi lepo da se odnosi na Tešićevo pesmovanje i još brojnih drugih, danas veoma aktivnih i, što ne reći, veoma priznatih pesnika. ŠUMADIJSKO-HERCEGOVAČKI SIR U kontekstu rečenoga, zapitajmo se kako razumeti stihove poput ovih: „U sumraku osvanjuje / iza grotla, iza rulje / lepršaju tri košulje“ (M. Tešić: „Medvednik“) ili: „Hvata oluj ruj-cvetove / i srpove za repove / Seva sablja jablanova / surom zorom od olova / U zgusnutom ludom trenu / peva žica u vretenu“ (M. Tešić: „San o Povlenu“). U navedenim primerima iz Tešićevog pesmovanja na videlo je izašao jedan pesnički zakon: izbor reči uslovio je sadržaj (rulje-košulje; trenu-vretenu itd.). To je opasan zakon s kojim netalentovani pesnici ne mogu da se nose i da mu na pesnički način odgovore. Pesnicima, ljubiteljima muzike, bilo bi možda jednostavnije da izaberu svet o kome će pevati sredstvima koja će njihov dar moći najbolje da podnese. Sredstvima pomoću kojih će njihov dar najbolje doći do izražaja. I svet i sredstva tada, eventualno, pružaju otkrovenja onima koji su izgubili osećaj za smisao. Nekima ne pomaže ni taj, zaobilazni put. Još uvek mogu da budu profesori, kritičari, profesionalni akademici. U tim profesijama je manji rizik da se čovek spotakne „o muziku i smisao“. Zadatak pesništva kulture jeste da nam ponudi dela koja bismo čitali u okviru raskošnih i brojnih moći koje čovek poseduje, suptilnih radoznalosti i brojnih spremnosti na razumevanje svega što je unutar civilizacije stvoreno. Dela koja ograničavaju pristup takvim uvidima ne mogu se nazvati delima dostojnim imena ljudske duhovne rukotvorine. U vreme dok je V. B. Jejts (W. B. Yeats) pripadao pesničkom kružoku „Češajski sir“, dok se nadahnjivao lokalnim i okružnim, dotle nismo imali pesnika Jejtsa kakvog poznajemo iz The Second Coming, pesnika sveta iako, nažalost, apokaliptičara. Mnogi srpski pesnici pripadaju danas nekom šumadijsko-hercegovačkom siru. I neka pripadaju, to je lepa osobina koja se ne tiče poezije, budući da usmerenost na lokalno kao takvo ne obećava i pravljenje dobre lirike. Na drugom kraju svetli ono univerzalno, ono što pripada civilizacijskom kôdu, stoji uvek, za svakog ko to hoće da vidi i prizna, otvoreno kao čistina (Lichtung) koja jeste   Pogledajte odgovor na ovaj tekst ¹ Martin Heidegger: Über den Humanismus (1951). Proširen tekst pisma upućen Jean-u Beaufret-u s jeseni 1946. Prim. B.T. ² Bojana Stojanović Pantović: „Šumni govor oblika“, (Milosav Tešić: Dar i kob, 2006), Politika, 10. februar 2007. Usput, valja reći da nam je neugodno da citiramo autorkinu misao, a da ne ukažemo na logičku operativnost „misli“ gospođe Stojanović Pantović. Naime, „signal visokih artističkih aspiracija“ nikako ne ide uz tvrdnju (i uz činjenicu) da je reč o pesničkom (već urađenom) „poduhvatu“, te Tešićeve „strogo komponovane knjige“ nikako ne mogu da se „rimuju“ sa „signalom visokih artističkih aspiracija“, jer ono što je završeno ne može da poseduje i aspirativni „signal“ Moguće je da je „g. Vujaklija“ retko u ruci gđe Stojanović Pantović. Inače, „tekst“ saradnice lista Politika sadrži još osam logičkih nedoumica. Ova navedena nalazi se u prvoj rečenici „ogleda“. I još nešto. Sigurni smo da ne postoji „nesavremeni trenutak aktuelnog srpskog pesništva“ i isto tako „savremeni trenutak neaktuelnog srpskog pesništva“.  BETON BR.32  DANAS, Utorak 13. novembar 2007.   Piše: Miloš Jovanović HOMOSEKSUALNOST U SVETOM PISMU   Alternativna tumačenja Kako ja znam da ispravno tumačim reč Božju za nas danas?        Kako vi znate? Zar ne bi bilo mudrije da mi hrišćani snizimo        svoje decibele za 95 procenata i smireno izložimo ono štoimamo da saopštimo, znajući dobro da možda nismo u pravu?                  (Valter Vink, profesor Tumačenja Biblije na Teološkom učilištu „Auburn“ u Njujorku) The Bible is not the book that hits us in the head, it’s the                book that leads us into light.                                                              (Neimenovana učesnica jednog od istraživanja religioznih gejeva i lezbejki¹)     SVETO PISMO KAO RORŠAHOV TEST Diskriminativno i često nasilno ponašanje prema osobama homoseksualne orijentacije se legitimiše kroz medicinski („to su bolesni ljudi“), pravni („to je krivično delo“ - u Srbiji do 1994. godine, kada je promenjen Krivični zakon prema kome je do tada zabranjivan seksualni odnos između punoletnih muškaraca, uz pretnju zatvora do jedne godine; interesantno je pomenuti da Krivični zakon nije sadr- žao odredbe o „protivprirodnom bludu“ između odraslih ženskih lica) ili religijski („to su grešnici“) diskurs. Kao osnova za religijsku (tačnije, hrišćansku) osudu homoseksulnosti navodi se Sveto pismo, kao nezaobilazan i neprikosnoven autoritet. Interpretacije Svetog pisma su, shodno promenama „društvene klime“, varirale kroz vreme. Bez obzira na rezultate tih tumačenja, svako od njih se predstavljalo kao „pravoverno“ i, naravno, jedino moguće. Neka od njih su na crkvenim saborima bila potvrđivana kao vladajuća dogma, dok su druga osuđivana kao jeretička, a bilo je i primera isključivanja određenih spisa iz korpusa kanonskih. „Tokom istorije, Sveto pismo se pokazalo kao Roršahov test, koji izaziva tumačenja koja otkrivaju isto onoliko o tumaču koliko i o tekstu samom. Konzervativni čitaoci, s jedne strane, plašeći se sugestivnosti određenih biblijskih tekstova, potrudili su se da ograniče njihova moguća značenja; na primer, autor(i) biblijskih knjiga Dnevnika i jevrejski istoričar iz prvog veka n. e. Josif Flavije brižljivo su preradili pripovest o Davidu da bi uklonili bilo kakvu indiciju o ljubavnoj vezi velikog kralja Izraela sa sinom njegovog političkog suparnika. Liberalniji čitaoci, s druge strane, često su pribegavali drastičnim metodama da bi očistili Sveto pismo od pravovernih tumačenja i cenzure“ (Frontain, 2000). KONZERVATIVNI ČITAOCI Reči „homoseksualac“(inače, termin je skovan krajem XIX veka) i „homoseksualan /-na,/-no“ se ne mogu naći u Svetom pismu, nema ih u postojećim tekstovima i rukopisima na hebrejskom, grčkom, sirijskom ili aramejskom, niti je u ijednom od pomenutih jezika postojala reč čije bi im značenje u potpunosti odgovaralo. Iako određeno ponašanje može biti osuđeno bez konkretnog imenovanja, neizvesno je da li je postojao koncept homoseksualnog ponašanja kao prakse posebne vrste (Boswell, 1980: 92). Odlomci iz Starog i Novog zaveta za koje „konzervativni čitaoci“ drže da svedoče o osudi homoseksualnosti, mogli bi biti sledeći: - Korinćanima poslanica prva svetog apostola Pavla, glava 6, stihovi 9 i 10: „Ili ne znate da nepravednici neće naslediti carstvo Božije? Ne varajte se: ni kurvari, ni idolopoklonici, ni preljubočinci, ni adžuvani, ni muželožnici, ni lupeži, ni lakomci, ni pijanice, ni kavgadžije, ni hajduci, carstvo Božije neće naslediti.“ - Timotiju poslanica prva svetog apostola Pavla, glava 1, stihovi 8-11: „A znamo da je zakon dobar ako ga ko drži kao što treba. Znajući ovo da pravedniku zakon nije postavljen, nego bezakonicima i nepokornima i bezbožnicima i grešnicima, nepravednima i poganima, krvnicima oca i matere, krvnicima ljudskim, kurvarima, muželožnicima, ljudokradicama, lažljivcima, kletvoprestupnicima, i ako šta ima protivno zdravoj nauci, po jevanđelju slave blaženog Boga, koje je meni povereno.“ - Rimljanima poslanica svetog apostola Pavla, glava 1, stihovi 26 i 27: „Zato ih predade Bog u sramne slasti; jer žene njihove pretvoriše putno upotrebljavanje u besputno. Tako i ljudi ostavivši putno upotrebljavanje ženskog roda, raspališe se željom svojom jedan na drugog, i ljudi s ljudima činjahu sram, i platu koja trebaše za prevaru njihovu primahu na sebi.“ - Prva Mojsijeva, glava 19 (priča o Sodomi - zbog obima ovde neće biti navedena). - Treća Mojsijeva (Knjiga Levitska), glava 18, stih 22: „S muškarcem ne lezi kao sa ženom; gadno je.“ - Treća Mojsijeva, glava 20, stih 13: „Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube; krv njihova na njih.“ LIBERALNI ČITAOCI „Liberalniji čitaoci“, koji uzimaju u obzir društveni, istorijski i politički kontekst u kome nastaju pomenuti tekstovi, dali su alternativna tumačenja navedenih deonica, i jedno od interesantnijih se može naći u knjizi Hrišćanstvo, društvena tolerancija i homoseksualnost Džona Bosvela (vidi: Boswell, 1980). Inače, osnovna teza Bosvelovog dela jeste da rana hrišćanska crkva nije bila protiv homoseksualnog ponašanja per se. Po Bosvelu, najuticajniji spisi hrišćanskih autora u razmatranju homoseksualnosti nisu nedvosmisleni, nijedan istaknuti autor nije homoseksualnu privlačnost smatrao „neprirodnom“ i oni koji su osuđivali fizičko izražavanje homoseksualnih osećanja činili su to na osnovu razmatranja koja nisu povezana sa učenjem Isusa ili njegovih sledbenika. Ni hrišćansko društvo, ni hrišćanska teologija kao celina nisu pokazivali ili podržavali bilo kakvo neprijateljstvo prema istopolnoj ljubavi. Pojava netolerancije prema homoseksualcima u tim društvima i teološkoj misli, predstavljala je odraz opšteg porasta netolerancije prema manjinskim grupama u trinaestom i četrnaestom veku (zajedno sa isterivanjem Jevreja iz raznih delova Evrope, pohodima krstaša protiv ne-hrišćana i jeretika, pojavom inkvizicije i pokušajima suzbijanja magijske prakse kroz progone vračeva i veštica). U vezi sa pitanjem tumačenja onih mesta u Svetom pismu za koja se smatra da predstavljaju osnovu za osuđivanje homoseksualnosti, trebalo bi pogledati četvrto poglavlje Bosvelove knjige, koje nosi naslov Sveto pismo (The Scriptures, str. 91-117.), kao i Dodatak I - Leksikografija i sveti Pavle (Appendix I - Lexicography and Saint Paul, str. 335-353.). Posebno je zanimljiva iscrpna lingvistička i kontekstualna analiza termina „arsenokoîtai“ i „malakoi“ gde autor utvrđuje da oni nisu kao konotaciju imali homoseksualnost, kako u vreme svetog Pavla, tako ni u toku narednih stoleća, te da, bez obzira na to koje im je značenje kasnije pridodato, nisu uticali na hrišćanski stav o (ne)moralnosti homoseksualnih činova. Inače, pomenuti termini su na srpski prevedeni kao: muželožnici i adžuvani. Inače, reč „adžuvan“ je turcizam i označava „besposličare“, „štetočine“, te „najmljenike za obavljanje prljavih poslova“; od „adžija“ - bivši pripadnik turske vojske koji je ili zbog nesposobnosti (usled ranjavanja) ili nekog nevaljalstva bio izbačen iz vojne službe, ili se, pak, sam odmetnuo. ALTERNATIVNA TUMAČENJA „Mesta koja se sada shvataju kao da osuđuju homoseksualnost, tumačena su drukčije barem tokom prvog milenijuma postojanja hrišćanstva. Na primer, reč iz 1. Kor. 6:9, ’arsenokoîtai’ (muželožnici), koja se danas prevodi tako da na ovaj ili na onaj način upućuje na homoseksualnost, izvorno se odnosila na prostituciju, što je sasvim druga stvar. To dvoje ne isključuje jedno drugo, ali na nivou moralnih distinkcija, pomešati jedno s drugim znači počiniti krupno ogrešenje. Primećujem s izvesnim zadovoljstvom da najnoviji engleski prevod Svetog pisma koji sam video, vraća reč u njeno izvorno značenje - prevodi je kao ‘prostitutes’ (prostitutke). A kao drugo, postalo mi je jasno da nije postojalo jedinstveno učenje protiv homoseksualnog ponašanja tokom prvog milenijuma postojanja hrišćanstva.“ (Boswell, 1982) Slično tvrdi i Rejmon-Žan Fronten: „Pavlove osude u poslanicama Rim. 1:27 i 1 Kor. 6:9-10 uperene su protiv lokalnih običaja kojima su jevrejski hrišćani u Rimu i Korintu pretili da podlegnu. Tek u evropskom srednjem veku, pošto su uklonjene pretnje suparničkih religija i ostale samo pisane zabrane izvađene iz konteksta, ovo poslednje se tumačilo kao isključiva osuda svake aktivnosti prema istom polu“ (Frontain, 2000). Ima komentatora koji u stihovima iz Pavlove poslanice Rimljanima vide „samo osudu degeneriranog i na uzbuđenje usmjerenog homoseksualnog eksperimentiranja heteroseksualaca za koje su takvi odnosi ‘protuprirodni’“ (s.n., 2002: 18). Što se tiče „prirode“, postoji ideja da termin označava ono što je običaj, ustaljeno pravilo, prihvaćeno ponašanje u određenom vremenu i prostoru. U slučaju apostola, „neprirodno“ je ono ponašanje koje je strano jevrejskoj kulturi i praksi u vreme u kome živi Pavle. Poznata priča o uništenju Sodome, u alternativnom tumačenju (Stayton, 2004; Boswell, 1980, 92-99), kao razlog spaljivanja grada „daždom od sumpora i ognja“ navodi „užasan greh“ negostoljubivosti njegovih stanovnika. Gostoprimljivost je, kao „sveta dužnost“ u ranoj jevrejskoj zajednici, bila izuzetno cenjena, a izgleda da je i sâm Isus verovao da su Sodoma i Gomora uništene zbog greha negostoljubivosti (vidi: Matej 10: 14-15, Luka 10: 10-12). Što se tiče Knjige Levitske, naglasak se u alternativnom tumačenju (Frontain, 2000) stavlja na izražavanje brige za kultnu čistoću i posebnost Jevreja u odnosu na okolne neznabošce i na osuđivanje religiozne prakse Kanaanaca koji su naselili zemlju za koju Izraelci tvrde da ju je Jahve obećao njima i koji su, zarad plodnosti zemljišta, angažovali muške prostitutke i obožavali debla i kamenje falusnog oblika. Hebrejska reč „toevah“ (vidi: Boswell, 1980, 100) koja je kod nas prevedena kao „gadno“, obično ne označava nešto suštinski zlo, poput silovanja ili krađe (o čemu se govori u drugim delovima Knjige Levitske), već nešto što je ritualno nečisto za Jevreje, poput jedenja prasetine ili stupanja u seksualne odnose tokom mesečnog ciklusa, što se upravo u Knjizi Levitskoj zabranjuje. Reč se veoma često javlja kao deo fraze „toevah ha-goyim“ - „nečistota onih-koji-nisu-Jevreji“. „Toevah“ ima i specifično značenje „idola“, i veza sa idolatrijom je očigledna u kontekstu odlomka koji se odnosi na homoseksualne činove. Na kraju treba ukazati da u Svetom pismu postoje opisi odnosa između osoba istog pola, koje karakteriše neobična odanost, a koji bi se mogli protumačiti kao erotski - između Davida i Jonatana, ili Rut i Naomi. Takođe se navode (Frontain, 2000) homoseksualne konotacije priče o rimskom kapetanu i njegovom slugi (Matej 8: 5-13, Luka 7: 2-10) - gde Isus zadivljen verom koju pokazuje bogobojažljivi Rimljanin, spašava slugu koji kapetanu „beše mio“. Na osnovu priče se izvlači zaključak u prilog stavu tolerancije prema nekoristoljubivoj, brižnoj pederastičkoj vezi, uz stavljanje naglaska na to da nije homoseksualnost ono što hrišćanstvo osuđuje, već dehumanizacija i iskorišćavanje druge osobe u bilo kom odnosu, bilo heteroseksualnom, bilo homoseksualnom. HOMOSEKSUALNI HRIŠĆANI Postoji opšta pretpostavka da je biti hrišćanin i biti homoseksualac neizbežno suprotstavljeno. Ona se, u svetlu iskustvenih nalaza², pokazuje kao predrasuda, jer ne samo da ima homoseksualnih hrišćana, već su neki od njih u svom ispovedanju vere vrlo tradicionalno, crkveno orijentisani. Za njih Crkva i hrišćanstvo uopšte ne predstavljaju „izlapelu staru tetku“³ odavno spremnu za muzej starina, već jako bitan i nezamenljiv način osmišljavanja života, kroz koji je moguće doživeti punoću i dubinu njegove duhovne strane - uprkos njihovom stigmatizovanju od strane Crkve, koja tretira homoseksualnost kao greh, bolest, perverziju, moralni pad ili bogohuljenje. Prema mišljenju Džona Bosvela „najvažnije pitanje s kojim će se tokom sledeće decenije susretati svi hrišćani, i to ne samo gej hrišćani, Šbiće - M. J.Ć mesto seksualnosti uopšte i homoseksualnosti posebno u hrišćanskoj etici: kako biti seksualna osoba i hrišćanin.“ (Boswell, 1982) Navedena alternativna tumačenja biblijskih deonica bila bi jedan od mogućih pokušaja osmišljavanja odnosa hrišćanstva i homoseksualnosti putem ukazivanja na odsustvo suprotstavljenostiizmeđu njih, barem u slučaju svetih knjiga (Spisak literature dostupan u rubrici Javni radovi) ¹ Rodriguez, Eric M. and Suzanne Ouellette (2000) „Gay and Lesbian Christians: Homosexual and Religious Identity Integration in the Members of a Gay-Positive Church“, Journal for the Scientific Study of Religion 39 ² Rezultati istraživanja religioznosti homoseksualne populacije u Nišu, koje sprovodi autor ovog teksta, još uvek nisu objavljeni. ³ „Jednom sam pitao jednog svog postdiplomca: ‘Misliš li, iskreno, da naginjem nazadnjaštvu? Da li nepravedno napadam katoličanstvo u pokušaju da sprečim da se ispolje moja lična osećanja?’ A on će: ‘Ne, mislim da je razlika između vas i drugih profesora u tome što drugi profesori na Yale-u tretiraju hrišćanstvo kao izlapelu staru tetku (doddering old aunt): povlađuj joj i dopusti joj da kaže šta god hoće ali nemoj je uzimati ozbiljno. Vi pak hrišćanstvu ne povlađujete reda radi: vi ga izgleda smatrate vrednim izazova i ozbiljnog razgovora i ukazujete na duhovitost i nedoslednost i probleme unutar njega’.“ (Boswell, 1982)  BETON BR.31  DANAS, Utorak 30. oktobar 2007.   MIXER / tema PUTIN - POVRATAK SVETOG RATNIKA   Piše: Saša Ćirić PRIZIVANJE DOBROTE, IGNORISANJE NASILJA   Da li je rani Solženjicin skrojio                   duhovni šinjel za poznog Vladimira Putina?     Solženjicin veruje u „ruskog čoveka“. Umetnuta u kontekst kritičke refleksije o književnom tekstu, „vera“ je čudan pojam. U noveli Jedan dan Ivana Denisoviča i dužoj pripoveci Matrjonino domaćinstvo (A. Solženjicin: Pripovetke, SKZ, 1971.) ovaj pojam ne označava ono što označava kod Dostojevskog, nešto eksplicitno i sa krupnim ideološkim pretenzijama. Pod „verom“ podrazumevam stanje pripovedne svesti, jedan neotklonjiv bekgraund teksta, kao i preklapanje smisonosne energije koju delo emituje i naše hermeneutičke uobrazilje. „Ruski čovek“ je manje zagonetan pojam. To je sovjetski građanin, produkt socijalnog i nacionalnog inženjeringa koji se izvodio dobrom polovinom 20. veka. Ivan Denisovič je običan čovek, zatvorenik sa desetogodišnjom kaznom u Sibiru, Matrjona - stanovnica jednog ruskog sela u poznijim godinama, oboje u Rusiji pod sovjetskom vlašću. MISIJA OKOVANOG PROMETEJA Kada pominjem „veru u ruskog čoveka“ kod Solženjicina, pre svega mislim na antejski vitalizam osoba skromnih intelektualnih kapaciteta i nesavršenih karaktera. Zamišljeni su da budu grubi i samoživi na jedan elementaran način, posvećeni biologiji opstanka, tj. održanju života samog, u prvom redu svog i svojih karnalno bližnjih. Ali uz tu rudimentarnost ide neka vrsta iskonske dobrote oličene u sklonosti da se nekome u nevolji pomogne bez obzira na rizik. Gotovo nagonsko delovanje u opštem interesu predstavlja samo središte Solženjicinove vere u „ruskog čoveka“. Kod Ivana Denisoviča filantropska sklonost i zidarsko majstorstvo umešno su maskirani psihološkom motivacijom: Denisovičeva veština predstavljena je kao održavanje profesionalne kondicije. On Gde se sakrila Štefica Cvek? aktivno učestvuje u kolektivnom radnom entuzijazmu, što je tegoban i jedino mogući način da se životu u uslovima ekstremne klime i logoraškog režima prida smisao nečeg korisnog i uzvišenog. Graditeljsko samopotvrđivanje Ivana Denisoviča ima dodirnu tačku sa temom oportunizma umetnika koji podređuje moral bunta energiji stvaranja jer mu je delo važnije od stvarnosti a poriv za umetničkim savršenstvom ultimativni motiv. Naravno, nasuprot Pekićevim junacima (recimo, Megalosu Mastorasu ili Kir Simeonu Njagu), Denisoviču je jedino važno da njegov udarnički rad na termoelektrani nije besmislen već da svoju svrhu nalazi u solidnosti građevine. Ako je već u Gulagu prinuđen da radi, on teži korisnom poslu koji će obavljati ne samo bez zabušavanja, već uz takmičarsku volju kojom se u moralnom smislu ponižava brutalni logorski režim. Paradoksalno, rad (pod prinudom) oslobađa, jer je slobodno prihvaćen, jer je jedini prostor slobode i samoafirmacije humaniteta pojedinca. Za razliku od ikonografije i mitologije udarničkog „pregalaštva“, Ivan Denisovič je Solženjicinov „ruski čovek“ kome su apsurd i destrukcija prirodno strani, i koji i rad pod kundacima i psovkama, u ritama i uz mršavo sledovanje dobrovoljno odabira jer služi čoveku. Solženjicinov „ruski čovek“ tako je metonimija unutrašnjeg otpora čoveka neprijateljskim silama koje ga degradiraju i suštinske čovekove privrženosti smislu i dobru koje može lično proizvesti, ili im barem pridoneti. SAKRALIZOVANA REPRESIJA Matrjona je pravednica koja nesrećno strada i čija je požrtvovanost nagrađena nezahvalnošću: za njeno imanje otimaju se sebični i osioni naslednici. Ona pripada ovom tipu Solženjicinove „vere u ruskog čoveka“ time što i pod prinudom i svojom voljom nešto korisno radi, jednako kod komšinica u bašti kao i na kolhoznom dobru. Kod Solženjicina nije u prvom planu sentiment jednog Mihajla Lalića ili Šolohova o metafizici puste zemlje, čija obrada je nepisana sveta norma za svakog zemljodelca. Za Solženjicina je rad nezavisno od konteksta u kojem se ostvaruje i uprkos činjenici čemu posledice tog rada primarno služe (sovjetskoj neo-robovlasničkoj ekonomiji), vid svojevrsne religiozne službe dobru, odnosno dobro po sebi. Ako napravimo korak dalje, vidimo da beatifikacija rada u uslovima represije nije način da se rad potvrdi, već da se represija marginalizuje. Instinktivnost stvaranja kao kôd humanog emituje snagu čoveka koju zlo neće okrnjiti. Ali snaga neće umanjiti zlo, jer o njemu, u čijem se okruženju razvija, nimalo ne vodi računa. Nevolja nastaje upravo u tome: Solženjicin iz prve faze, iz faze ovih dveju pripovetki iz 60-ih godina, dakle mnogo pre svetačkog povratka u otadžbinu, sam pojam „ruskog čoveka“ ispunjava delatnom snagom i radnim samoostvarenjem i neizbežno vezuje uz uslove represije. On nastoji da od nevolje (istorijski položaj Rusa) načini vrlinu ČELIČNI SUVEREN POSTAJE SVETI RATNIK ZA RUSIJU KOJA SE SAGINJATI NEĆE, IAKO SU PREVASHODNE METE NJEGOVOG RATOVANJA LIČNI POLITIČKI NEPRIJATELJI, NOVINARI, NGO SEKTOR I MANJINE (neuništivost ruskog čoveka i njegovu posvećenost dobru). Time od metafizički postuliranih uzora proizvodi mit o ruskom čoveku, narativ čija je nepromenljiva komponenta nasilje vlasti nad građanima i život u društvu koje ne poznaje individualne slobode. Time stižemo i do mogućnosti političke instrumentalizacije takvog mita, za koju Solženjicin snosi posrednu odgovornost kao intelektualac koji zov mita stavlja ispred kritičke refleksije. Nije više važno u kakvim se uslovima živi, jedino je važno da će „ruski čovek“ preživeti i one najgore; poenta je da je „ruski čovek“, takav kakav je, neuništiv, smislotvoran, Dobar, sam po sebi garantija svake vrline. Njegova snaga i njegova izdržljivost, spremnost na žrtvu, biološki prezir prema životu kojim raspolaže, sav je posvećen Ideji ili Državi, što je dobra osnova za istorijsko-metafizičku misiju koju „ruski čovek“ (još uvek) ima da obavi. Samim tim „ruski čovek“ je podrška ideološkom isijavanju Istine sa Istoka, iz Trećeg Rima i kremaljskog bratoljubnog gospodarstva, kao zaštita svim srodnim dušama diljem globa. Nije zanemarljivo to što Solženjicin za svoje junake odabire tzv. ljude iz naroda: zanatliju-zidara i ženu sa sela, domaćicu koja se bavi poljoprivredom. Time se opseg pojma „ruski čovek“ kao laso obavija oko najširih i tzv. najnižih socijalnih slojeva naroda, zapravo oko samog naroda. Svi ostali likovi u ove dve priče nisu kopije Ivana Denisoviča i Matrjone. Naprotiv, Denisovič i Matrjona su izuzeci, tragični i podsticajni, u isto vreme uzoriti modeli i ponajbolji primerci „ruskog čoveka“. Odlika ovih ranih Solženjicinovih priča je što se mogu čitati van koordinata po(r)uka i modela, posebno pripovest o Ivanu Denisoviču koja je dosledno i uspešno podređena suženoj percepcije naslovnog junaka. Na neki način ova rana pripovedna faza Aleksandra Solženjicina trasira buduću transformaciju samizdatskog disidenta i prognanika u počveničkog gurua i pronositelja ruske ideje tla i vere (Pročitajte Integralnu verziju teksta u rubrici Javni radovi) Piše: Miloš Živanović KONJI U REVOLUCIJI CRKAVAJU, ZAR NE?     LAGER NE SME NIŠTA ZNATI „Od rada konji lipsavaju. To treba shvatiti“, kaže Ivan Denisovič Šuhov, i gotovo uspeva da nas uveri da ova sentenca označava njegov odnos prema prisilnom radu. „Rad je kao batina, ima dva kraja: radiš li za ljude - daj kvalitet, radiš li za budale - daj izgled“ - još jedna zdravorazumska tautologija koja hoće da poruči kako Šuhov zna za koga radi i prema tome i normira svoj učinak. Međutim, kada ga izvedu na rad u nezavršenu termoelektranu, neočekivani radni elan obuzima ovog zidara i dovodi u pitanje navedene stavove. Tekst daje jasno objašnjenje zašto logoraš mora da radi - ako neko zabušava, cela brigada snosi posledice. Ali, jedna tačka, zapravo potencijalni vrhunac priče, ostaje nepokrivena. Kad se sirena oglasila i pozvala logoraše da vrate alat, Ivan Denisovič nastavlja da zida. Izlažući i sebe i svoje sapatnike riziku, radni čovek nastavlja da grozničavo nabacuje malter i ređa blokove. Ostaje nejasno da li Šuhov ne prekida posao da bi dostigao normu koju je sam sebi odredio, ili da bi potrošio sav pripremljeni malter, koji će inače propasti. Oba ponuđena rešenja podjednako su, uslovno govoreći, neprimerena. Zahvaljujući gužvi pred kapijom, radenik uspeva da završi započeto i pridruži se svojoj grupi pre nego što ih patrola prebroji. Ova tačka priče formalno se ničim ne izdvaja od ostatka. „Jedan dan Ivana Denisoviča“ - u kadrovima slepljenim jedan na drugi, ili možda u jednom kadru bez ikakve montaže, dat je jedan dan, u kome se ovaj incident ničim ne ističe u odnosu na druge, možda još intenzivnije, mučnije ili opasnije. Šuhov je čak presrećan kako se cela stvar svršila. U tekstu se potvrđuje logoraška mudrost da u radu vreme brže prolazi, ali uprkos tome, rok se ne skraćuje. Kadar u kom vidimo lager prezasićen je bitnim objektima sadašnjice: čizme, kaput, kašika, hleb, cigareta. Svi objekti koje kroz ili oko Ivana Denisoviča gledamo, uključujući i ljude, misli, planove, imaju svoju specifičnu instrumentalnu vrednost koja u potpunosti iscrpljuje njihovo značenje - ti objekti tvore univerzum lagera, prostorno-vremenski kontinuum. Pored toga, nema gotovo nikakvih referenci na svet sa druge strane žice. Tek poneka reminiscencija, kada i kako je neko dospeo u logor, dakle reference na prethodno vreme. Nema ničega što bi se odnosilo na vreme posle logora. Najviše što nam tekst pruža je razgovor u kom se komentariše kako je Šuhovu ostalo još malo da odrobija. On odgovara uzdržano, samo neutralno konstatuje da je prošlo osam godina - „nepristojno je da stari logoraš o tome govori“. Pretpostavljamo da je sloboda željeno stanje, iako se o njoj ne govori, čak i ne razmišlja. Sloboda se pojavljuje kao lakanovski objekt malo a, kao nešto do čega se ne može stići svesnom težnjom. Stanje slobode ovde funkcioniše slično stanju zaljubljenosti, kao slučajni proizvod. Za tu navodnu slučajnost postoji veoma dobar razlog: „Drugo ne smije ništa znati“. Ovo je po Žižeku „definicija netotalitarnog društvenog polja“, ali pogledaćemo kako ona funkcioniše u Solženjicinovom kontekstu. Lakanovsko veliko Drugo, kao socio-simbolički poredak, kao skup pravila društvene igre, među žicama lagera počiva na jednoj temeljnoj uslovnosti. Subjekt koji spram svog položaja u simboličko-društvenom poretku zadržava distancu tako što veruje da je svet kulisa koja sakriva Realno, otvara nepremostivi psihotički hijatus. Da li je ovako sagledan Ivan Denisovič psihotik? On je osuđen za špijunažu, tako što je zajedno sa islednikom osmislio odgovarajući scenario, po kom ga Nemci puštaju iz zarobljeništva i šalju nazad da špijunira Sovjete. Na osnovu priznanja je po važećem zakonu osuđen na deset godina. Posle osam godina, zatvorenik broj ŠČ-854 savršeno funkcioniše u datoj društvenoj strukturi, ali je teško poverovati da on nije psihotik, tj. da je prihvatio svoj status zaverenika i izdajnika. PSIHOZA KAO POREDAK Ako pogledamo sa druge strane žice, vidimo naizgled čvrsto kodifikovanu simboličku strukturu, u kojoj se ljudi međusobno oslovljavaju sa građanine, zauzimaju ili samo prihvataju pozicije komesara, studenta, radnika. Na oblaku, u zadobijenoj apstraktnoj nirvani sedi lakanovsko Ime oca, mermerni tata Staljin. I čini se da je mreža potpuna i korektna. Međutim, mreža je bez ostatka produkt revolucionarne promene koja nije planula, odigrala se i zatim utihnula ostavljajući strukturu da se konsoliduje u novim uslovima i pod novim pravilima, već revolucije koja traje u beskraj. Drugim rečima, socio-simbolička struktura je u konstantnom vanrednom stanju, a sovjetski lager je upravo paradigmatski prostor vanrednog stanja (B. Jakovljević: „Neliterarno čitanje Grobnice za Borisa Davidoviča“). Vanredno stanje je državi uvek milo, jer podrazumeva suspenziju zakona, odnosno prenošenje snage zakona na pojedinačno moralno načelo, recimo zatvorskog čuvara. I svima je savršeno jasno da je posredi suspenzija zakona i da se pravila igre mogu nepredviđeno menjati - i Šuhovu, i nadzornicima, i upravniku. I svakome je jasno da je onom drugom jasno i da čuvar u trenutku može postati zatvorenik, visoki oficir ražalovan i streljan, privilegovani cinkaroš zaklan, te se može zaključiti da je celokupan socio-simbolički poredak - psihotičan, jer svi njegovi činioci zadržavaju distancu spram vlastitog postojanja u okviru poretka. Ipak, poredak surovo uzvraća kada se upravo njegove problematične osnove dovedu u pitanje. Ponositi ex-kapetan Bujnovski burno reaguje kada logorašima bude naređeno da se na mrazu skinu i vrate potkošulje. On prvo upozorava da se tim postupkom krši zakon, ali na ovakvu primedbu nema reakcija, baš zato što je već suviše dugo svima jasno da se pravila i odnosi u trenutku stvaraju i sprovode. U sledećem stepenu, pobesneli kapetan viče: „Vi niste sovjetski ljudi! Vi niste komunisti!“ To se već ne može tolerisati. Reaguje upravnik lično i određuje zatvaranje u kamenu samicu. Ovde je naročito značajno da Bujnovski prihvata socio-simboličku strukturu, dakle on jeste sovjetski čovek i komunista, on čak prihvata svoju logorašku ulogu, ali utoliko gore. To su razlozi zbog kojih drugo ne sme ništa znati, a naročito ne sme znati da Ivan Denisovič sanja o slobodi, o životu nakon lagera. Jednostavno, veliko Drugo nije predvidelo čoveka nakon lagera. Lager će trajati zauvek, kao i revolucija. Pošto ne može da zamišlja čoveka nakon lagera, Šuhov radi. PORNOGRAFIJA SVETOG ČOVEKA S druge strane, privilegovani robijaš Cezar radi u kancelariji. Kada uđe da mu donese ručak, Šuhov prisustvuje razgovoru o umetnosti Sergeja Ejzenštajna. Stariji Cezarov sagovornik insistira da se u Ivanu Groznom opravdava tiranija. Na osnovu Cezarove odbrane da drugačiju koncepciju ne bi propustili, sagovornik zaključuje da je umetnik onda ulizica, a ne genije. Posle lakonske izjave da umetnost nije šta nego kako, starac gubi strpljenje: „A, ne, u đavolju mater vaše ‘kako’, ako ono u meni plemenita osećanja ne pobudi!“ Žižek podseća na indikativan primer iz filma Staro i novo, koji opisuje Ejzenštajnovo šta i kako. Primer ilustruje postupak „direktne subjektivizacije“, sa konkretnim ciljem da se pokaže kako se „krave i bikovi pare još revnosnije sada kada su i oni uključeni u kolhoze“: „U brzom tracking shotu, kamera prilazi kravi otpozadi, i u sljedećem kadru postaje jasno da vizura kamere pripada biku koji zaskače kravu.“ Žižek zaključuje: „Efekt ove scene je toliko opsceno vulgaran da ona postaje i fizički mučna. Ono što ovdje imamo je neka vrsta staljinističke pornografije.“ U sceni razgovora o Ejzenštajnu, Cezar je leđima okrenut Šuhovu, ni jednom se ne okreće prema njemu, ne pokazuje da je svestan njegovog prisustva. Ivan Denisovič (i mi kroz njega) praktično gleda filmsku epizodu o Ejzenštajnovom filmu, epizodu o kojoj ne zna ništa, koja ga se ne tiče i koju zapravo gleda samo zato što se nada da će mu Cezar dati cigaretu. Pošto se to ne događa, on se tiho povlači nazad u svoju prihvaćenu rolu i u svoj film, u kom će kompulzivno zidati termoelektranu i tako prezentovati da sistem funkcioniše i da je napredak nezaustavljiv, svaljujući na nas breme fizičke mučnine. Da li ovde imamo posla sa solženjicinovskom obradom staljinističke pornografije? O angažovanosti Ejzenštajnovog rada može se raspravljati. Da li i rad Ivana Denisoviča možemo da posmatramo kroz prizmu angažovanosti? Vratimo se na lager kao egzemplarni prostor vanrednog stanja gde, u agambenovskoj terminologiji, srećemo Svetog čoveka (Homo Sacer), onog koji nije bios, već samo zoe, čoveka koji ne može biti politički subjekt, nego tek predmet biopolitike. Vanredno stanje kao zona nerazgovetnog razlikovanja zakona i nezakonitosti je kao takvo i prostor jednog netipičnog uklapanja pojedinca u strukturu - prostor militarizacije. Militarizam kao forma biopolitike je ovde jedini okvir u kom je moguće postojanje logoraša ŠČ-854. Odnosno, ŠČ-854 kao nusproizvod egzistira u stvarnosti paralelnoj sa velikim Drugim, jer u oficijelnom socio-simboličkom poretku za njega nije predviđeno nijedno mesto - na isti način na koji izbeglica nije definisani politički subjekt sa definisanim pravima, jer nije građanin, već egzistira tek kao čovek po sebi, Homo Sacer („Ne treba zaboraviti da su prvi logori u Evropi nastali kao centri za kontrolu izbeglica i da ima realne logike u njihovom daljem razvoju u logore za nadzor, koncentracione logore i logore za istrebljenje“, Đ. Agamben). Poziciju Svetog čoveka Ivana Denisoviča jasno ćemo sagledati u Batajevoj dihotomiji nekoristoljubivi rad (umetnost, religija) - utilitarizam (rat). Centralni pojam utilitarističkog stava je oruđe, koje upravo ovaploćuje militarističku instrumentalizaciju, jer pored sagledavanja sveta kao skupa stvari koje se iskoriste i bace, podrazumeva da je i sam korisnik oruđa instrumentalizovan. Epizodu razgovora o filmu pratimo kroz Ivana Denisoviča, ali u većem delu teksta Šuhova gledamo ravnopravno sa ostalim objektima. On je prisutan na isti način kao i njegove čizme, kašika, njegova dragocena mistrija koju tako dirljivo čuva. Dakle, pitati se o angažovanosti rada Ivana Denisoviča isto je što i pitati se o karakteru rada njegove mistrije. Srpski akademik Solženjicin daje nam Šuhova koji je izjednačen sa predmetom i povremeno, kroz misli i komentare, kao da baca žalostivi pogled ka nama (na primer: „Sve ga u krstima i leđima do ramena probada, sav je loman - kako li će da radi?“), na isti način na koji glumac u porno filmu gleda pravo u objektiv. Žižek bi rekao: „podudarnost između narativa i neposrednog prikaza seksualnog čina strukturno je nemoguća: ako izaberemo jedno, nužno gubimo ono drugo.“ Tekst kao da se trudi da preskoči posredovanje narativa i da na čitaoca svali mučninu i depresiju kojima je izložen gledalac porno filma (ne treba smetnuti s uma da je u ovakvoj konstelaciji objekt sam gledalac, a ne glumci, koji su ovde jedini subjekti). ŠTA TRAŽI POGLED PRAVEDNIKA Upravo taj žalostivi pogled ofira autorove karte. Pedantno konstruisani mali čovek iz naroda (ruskog), pati - za Rusiju. Pati i radi. Kao da se u dobrom Ivanu Denisoviču nazire zrno dobrog Milutina Danka Popovića. Jači intenzitet ovakvog ruskog rada nalazimo u priči „Matrjonino domaćinstvo“. Osim satirućim radom, Šuhov i Matrjona blisko su povezani i tihom, brižljivo nanesenom idejnom pozadinom patnje. Ta fina akvarelistička religioznost ovih tekstova ne odaje se direktno kroz propovedanje svojih aktera, jer ona upravo počiva na svetosti tih aktera, te bi bilo suvišno da oni sami, budući svojim delima i patnjom sveti, deklamuju bilo kakav religiozni materijal. Iz nemušte patnje mogao bi se rekonstruisati ovakav mehanizam Šuhovljeve religioznosti: ŠČ-854, tek organski deo biomehaničke sprave čovek-mistrija, pravoslavlje doživljava isključivo kao instrument političkog definisanja Rusa, kao centralni totem u ruralno-narodskom sveruskom saboru, koji je jedini normalan, prirodan, poželjan oblik ljudske zajednice. A pre svega oblik na osnovu kog autor formira okean tihe patnje u kom likovi ne mogu da nađu uporišnu tačku za bilo kakav otpor. Čujemo samo ono stidljivo „Od rada konji lipsavaju“, jer se nema odakle povikati: „Niko više ne bi trebalo da radi. Nikada.“ Karakteri tako zadobijaju oreol svetosti - doslovno pravednici ili ne, razmere njihove bespogovorne patnje su tolike da ničim nisu mogle biti zaslužene i da čine nevidljivim svaki eventualni greh koji bi ukaljao imidž pravednika. Na pravednicima Ivanu Denisoviču i Matrjoni „počiva cela naša zemlja“. Ako je njihov rad izgledao besomučan i nepotreban, on za autora ima svoj smisao - utilitaristički, i svoju vrednost - instrumentalnu. Prosti i jurodivi, autentično hristoliki ruski narod na plećima nosi globus, a globus, to je Rusija - doduše u konstantnom vanrednom stanju („zona povećane besvesti“, rekao bi B. Jakovljević). SVETI PILOT PUTIN Na to već ruski-specifično vanredno stanje otvoreno nas je podsetio i gospodin Berezovski, u BBC serijalu o ruskim tajkunima. U kadru nabijenom obećanjem više nego pretnjom, Berezovski pogleda pravo u objektiv i uz osmeh kaže: „Revolucija ima svoj početak, ali revolucija nema kraj.“ Kakva ledena i mučna pornografska scena! Gospodin Berezovski i njegove kolege koji su ili pobegli iz majčice Rusije ili ih je majčinska ruka ekspresno strpala u novu zonu nerazlikovanja zakona i nezakonitosti, svakako su pre peljevinovski karakteri nego solženjicinovski, ali tu su dve konstante koje premošćuju razliku: stabilno vanredno stanje i Ime oca, ovog puta u liku (građanina, druga ili gospodina?) predsednika Putina. U poređenju sa prethodnikom, Putin je zaista Ime oca par exellence. Dok je prethodnik Jeljcin, naravno, Analni otac par exellence - dobri pijani meda vodi kolo zastrašujuće imućnih veseljaka koje je vrteška vanrednog stanja izbacila u orbitu, uz sam Mir. A onda je došao prepoznatljivi lik veći od Mira, strašniji od svih Sith lordova zajedno, Suveren-obaveštajac, onaj koji hapsi samo kada je odjek ubistva isuviše bučan i nefunkcionalan. U solženjicinovskom lageru imali smo ljudske resurse, kao materijal ili alat, i slaninu i duvan kao čvrstu valutu koja pokreće stvar, zatim službu, koja kontroliše valutu i humani resurs, i na kraju cilj službe i njenog rada - veliki SSSR, državu-simbol. U Putinovoj državi-simbolu (simbol države je tipična heraldička legura od krsta, petokrake i malčice zalomljenog krsta) imamo famozne petrodolare, najčvršću valutu koja pokreće stvar, i još famozniji gas kojim se ucenjuju problematični partneri, zatim opet službu, začuđujuće celovitu, i cilj rada službe - ponositu Rusiju, nit’ carevinu, nit’ SSSR, ali sa još uvek aktuelnim preprekama da čovek ispred imena nosi odrednicu građanin. A i zašto bi je nosio, kad ona zrači taj neprijatni imunitet, auru koja državi može zasmetati da po potrebi vrši svoje upravljanje ljudskim resursima. Država je pokazala koliko može kroz efektnu demonstraciju sile - neću te otrovati cijanidom, jer mogu da te iznutra ozračim do smrti! U tako kontaminiranoj zoni ponovo je mrtva trka za status sveca, koliko god se on razlikovao od pravedničkog statusa Matrjone i Ivana Denisoviča. Pohapšeni i proterani oligarsi postaju mučenici u borbi za demokratiju, čelični Suveren postaje sveti ratnik za Rusiju koja se saginjati neće, iako su prevashodne mete njegovog ratovanja lični politički neprijatelji, novinari, NGO sektor i manjine. Religioznost na kojoj jaše sveti ratnik je ona koju nesretni ŠČ-854 dobro razume - narodnjačko-saborni totem za postizanje mobilisane svenarodne homogenosti (iza barjaka Jedinstvene Rusije - partije predsednika Putina, koja je uputila podršku srpskim neonacistima), očišćen od svega ne-ruskog i ne-putinovskog, i ne preterano zainteresovan za hrišćansko. Zvanični verski poglavar kao prevashodni svetski problem danas vidi homoseksualnost. Dakle, vaistinu „zona povećane besvesti“. Nije ni čudo što među tolikim NKVD-svecima, naftašima, mrtvim novinarima i ugašenim medijima, otrovanim protivnicima, niko ne može da nađe Mirjanu Marković. Pitali su srpski novinari za nju, pitali su novopridošlog kubanskog diplomatu Hadži Dragana Antića, ali on sa kastrovsko-putinovskim ponosom reče da je pitanje „kretensko“. Revolucija nema kraj, potvrđuje Hadži Če i obećava demokrata Berezovski, a neće ga imati ni mandat, nada se pilot Putin. Ah, neodoljiv je Žižek sa svojim primerima iz filmova braće Marks. Jedna parafraza se sama nameće: Ovaj čovek izgleda kao KGBovac i ponaša se kao KGB-ovac - ali ovo ne bi smelo da vas prevari:on stvarno jeste KGB-ovac (Pročitajte Integralnu verziju teksta u rubrici Javni radovi)  BETON BR.30  DANAS, Utorak 16. oktobar 2007.   Piše: Slobodan Karamanić ZLOČIN I PRAVNA FIKCIJA     Klasična shema imperijalizma se odvija na sledeći način: nakon osvajačkog rata i porobljavanja sledi ekonomska stabilizacija i uspostavljanje „normalnih“ tržišnih uslova. Na kraju tog lanca, dolazi proces normalizacije svesti i savesti, transformacije „loše“ (ratne) svesti u „dobru“ (mirnodopsku) svest - koju obično propovedaju razni misionari države (sveštenici i šamani, eksperti za integracije i pomirenje, politikolozi, sociolozi ili socijalni psiholozi). Za stanovnike bivše Jugoslavije - koji su već iskusili sve tegobe ratova, nasilja i pljačke, te su na svojim plećima osetili šta znače reči „tranzicija“, „denacionalizacija“, „konsolidacija“ i sveukupna otimačina društvenih resursa - sada je, neko će reći, došlo vreme i da se suoče sa posledicama koje su ove prethodne faze imperijalizma donele. Budući da više ne postoji ništa što bi se moglo ubiti, oteti ili privatizovati, treba se izmiriti i krenuti dalje, u bolju budućnost, tj. u Evropu. Da bi to učinili nužno je sumirati konsekvence ratova, prebrojati žrtve i masovne grobnice, na kraju, treba priznati vlastite zločine. Treba priznati zločine koji su počinjeni u vlastito ime, u ime vlastite nacije. Ako moramo principijelno odbaciti svaku imperijalnu logiku pljačke, kako u ratu tako u miru, onda nema nikakvog smisla prihvatati „moralni poredak priznanja“, koji spontanom nužnošću sledi iz te imperijalne logike. Postoje dobri i dovoljni razlozi za to. Prvo, postavimo pitanje o značenju kategorije priznanja, odnosno, u našem slučaju, o značenju priznanja krivice i zločina počinjenih na prostorima bivše Jugoslavije. Šta znači reći: priznajem da su u ime moje nacije počinjeni zločini? Šta uslovljava takvo priznanje u smislu jednog subjektivnog mehanizma? Psihoanaliza bi na tom mestu odgovorila: priznanje nužno uključuje prepoznavanje ili identifikaciju. Dakle, subjektivni uslov priznanja je uslov identifikacije. Da bismo nešto priznali kao delo učinjeno u naše ime, moramo se najpre identifikovati sa tim imenom. O čemu nam govori taj mehanizam kada su u pitanju sami zločini? Govori nam upravo o mehanizmu zatvorenog kruga, unutar koga je priznanje zločina jednako identifikaciji sa silom koja je te zločine izvršavala. Drugim rečima, priznati zločine vlastite nacije, nije ništa drugo do ponovljena identifikacija sa nacijom u čije je ime zločin počinjen. U tom smislu, ne postoji principijelna razlika između priznanja i negiranja zločina. Struktura priznanja i negiranja zločina neke nacije ostaje ista, to je sama struktura nacije. Priznanje samo potvrđuje jednu faktičnost, faktičnost delovanja te strukture. Problem koji nameće mišljenje o istinskim političkim uzrocima zločina potom implicira: na koji se način nositi sa političkom odgovornošću za zločine koji su zaista počinjeni u ime nacije, a pri tome ne upasti u nacionalističku klopku identifikacije? Drugo, insistirati na promeni svesti - putem edukacije ili prosvećivanja neprosvećenih masa - znači menjati posledice bez promene određujuće strukture koja je prouzrokovala te posledice. To vodi u reformizam zločinačke strukture, u pacifikaciju i normalizaciju strukture zločina. Što uključuje čitav niz izvrtanja bazične strukture: preokrenuti rat između naroda u mir između naroda, imperijalizam i eksploataciju u saradnju i komunikaciju, ubijanja i genocid u cirkus izvinjenja i pokajanja. Čitav se problem egzistencije strukture zločina tada premešta u domen svesti, domen osvešćenja, a čija je najradikalnija parola, parola moralizma: „da se nikada ne ponovi“. Međutim, kako strukture nikada nisu samo fenomeni svesti već su materijalizovane u čitavom nizu (državnih) institucija, prava konsekvenca takvog odnosa prema zločinu nije samo mogućnost da se on ponovi ili ne ponovi, već da se zločin svakodnevno živi tako da oni kroz koje se taj proces odvija toga ostanu u potpunosti nesvesni. Jer, redukovati politički problem na problem svesti, pogotovo nacionalne svesti, znači istovremeno zanemariti upravo one faktore koji su uzrokovali rat, nasilje i poniženja, a koji i dandanas nastavljaju da se reprodukuju. Treće, zločin nije nešto nemislivo. Naprotiv, moguće je sa izuzetnom dozom preciznosti detektovati uzroke zločina u Jugoslaviji. Nasilno razbijanje Jugoslavije se odigravalo kroz fikciju „državnog prava naroda“, kroz identifikaciju državnog i narodnog suvereniteta. Ta fikcija, ma koliko apstraktna, imala je svoje konkretne učinke: politička isključenja. Šta čini Milošević 1990. kada proglašava „narodnu suverenost“ nad čitavom teritorijom Socijalističke republike Srbije? On jednim apstraktnim poopštavanjem (figurom građanina Srbije) briše političku subjektivnost kosovskih Albanaca. Unutar same konstitucije pravne fikcije upisano je nasilje - nasilje ukidanja i poništenja prava na političnost. Šta drugo čine Slovenci kada se pozivaju na svoje „pravo na samoopredeljenje“? Oni eliminišu „Južnjake“. Šta rade Hrvati kada proglašavaju svoju „neovisnost“? Oni eliminišu Srbe iz svoje definicije politike. Šta se događa u Bosni kada se država hoće uspostaviti na fikciji državno-pravnog suvereniteta? Međusobna isključenja i genocid. Slede i primeri makedonske države i Albanaca, Kosova danas, Crne Gore, Sandžaka, itd, itd. Četvrto, ukoliko smo konstatovali da je uzročna struktura zločina ista kod svih naroda, to ne znači da su se efekti tih struktura podjednako i simetrično odrazili kod svih pojedinih naroda. Ipak, razliku u počinjenim zločinima ne određuje svest počinilaca, demokratski ili autoritarni mentalitet naroda i mentalitet njihovog političkog reprezenta, već, pre svega, snaga ratne mašinerije u posedu države: broj tenkova, haubica, minobacača, pešadijskog oruđa i oružja, itd. Zločin je dakle proporcionalan vojnoj i policijskoj snazi počinioca-države. Peto, zločini nisu nastali kao slučajni ekscesi nekog nenormalnog poretka, oni su utkani u samu normalnost konstitucije „norme pravne države“. Logika državno-pravne reprezentacije je dvostruko nasilna. Sa jedne strane, ona vrši nasilje prema spolja: ona isključuje sve što ne pripada njenom poretku reprezentacije. Otuda „permanentni problemi“ i histerizacija oko pitanja politike priznanja, u ovom slučaju, ne priznanja zločina, već manjinskih identiteta. Sa druge strane, pravna država je nasilna i u svojoj unutrašnjosti, u vidovima unutrašnjeg isključenja. Ta unutrašnja isključivost je efekat bazične protivrečnosti PRAVA ANTITEZA NEGIRANJU ZLOČINA NACIJE NIJE PRIZNANJE, VEĆ POLITIKA EMANCIPACIJE. OVA POLITIKA SE DEFINIŠE KAO POLITIKA KOJA SE ODNOSI NA SVE ŠTO NIJE UNAPRED ODREĐENO PARTIKULARNOM SUPSTANCOM, IDENTITETOM NITI POSEBNIM INTERESOM. POLITIKA EMANCIPACIJE SE OGLEDA U UKIDANJU SVIH OBLIKA DOMINACIJE RAZLIKA savremene kapitalističke države, koja se manifestuje u retorici nacionalne nezavisnosti, suvereniteta i vekovne državotvornosti, kao i u bespoštednom izlaganju vlastitog stanovišta diktatu „logike kapitala“, te devastaciji svake ljudskosti njenih građana. Po tome se primeri zločina i genocida u bivšoj Jugoslaviji razlikuju od ostalih primera isključenja i ograničenja ljudske egzistencije u ostalim zemljama parlamentarne demokratije Zapada i novog Istoka, samo po stepenu drastičnosti, samo po svojim kvantitativnim proporcijama. Šesto, krajnje je pogrešno, a možda čak i neumesno, pozivati se na „uspešan model“ sučeljavanja sa nacističkim nasleđem u posleratnoj Nemačkoj. Taj model upravo svedoči o pravom političkom debaklu. Naime, „politika denacifikacije“, koju su sprovodile savezničke okupacione snage, pretvorila se u svoju suštu suprotnost. Da bi izgradili „novu nemačku državu prava“, saveznici nisu mogli a da oslonac za to ne pronađu u starim nacističkim državnim strukturama, u strukturama nacističkog administrativnog aparata. Tako su čak i sudije iz nacističkog doba nastavile da sude po novim zakonima. Njima se, ni iz nove državnopravne perspektive, nije moglo ništa zameriti: oni su i pod Hitlerom sudili prema važećim zakonima. Osim toga, sve do pojave antisistemskih pokreta 1968, u Nemačkoj nikada nije bilo postavljeno pitanje kontinuiteta nacističkog državnog aparata i „nove“ strukture. Tek nakon toga, dakle, tek nakon više od 20 godina po završetku rata, počinju stvarne debate i kritika preživljenog nasleđa nacizma. Da je Nemačka uspešno prebrodila traumu holokausta, onda danas verovatno ne bi bila potrebna policijska straža ispred svake preostale sinagoge u toj državi. Onda se verovatno ne bi dogodio današnji procvat neonacističkih partija i grupacija, kao ni njihovi „iznenadni“ uspesi na izborima, te svakodnevni rasistički incidenti i nasilje prema „ne-Nemcima“. Da je nemačka država izvukla prave pouke iz doba nacizma, onda danas verovatno ne bi bilo ni sabirnih centara za izbeglice i političke azilante, kao ni njihove masovne deportacije u zemlje iz kojih su izbegli. I još jedna napomena: da li se fenomen nacizma može svesti na fenomen nemačke loše svesti? Šta onda sa Čerčilovim veličanjem Musolinija kao najznačajnijeg evropskog političara Evrope u 1930-im godinama? Šta sa čitavom (pred)ratnom evropskom parlamentarnom aristokratijom koja je u nacistima videla spas od „crvene kuge“? Šta sa onim fašistističkim pokretima koji su u gotovo svim evropskim državama tih tridesetih godina nicali kao pečurke posle kiše? Sedmo, zločini koji dostižu razmere genocida, ne mogu se svesti na pitanja individualne ili kolektivne krivice. Pravna istina ovih zločina ne govori ništa o njihovoj političkoj istini. Kada svedemo te zločine na njihovu pravnu istinu, potpuno nam izmiče čitav niz unutrašnjih i spoljašnjih determinanti koje čine koordinatni sistem zločinačke strukture. Tada gubimo iz vida istorijsku singularnost onoga što nazivamo post-socijalističkim stanjem ili apsolutnom dominacijom neksusa neoliberalnog kapitalizma, nacionalizma i parlamentarne demokratije. Osmo, prava antiteza negiranju zločina nacije nije priznanje, već politika emancipacije. Kako definišemo politiku emancipacije? Politika je nešto što se odnosi na sve, što nije unapred određeno partikularnom supstancom, identitetom niti posebnim interesom. Politika je dezidentifikacija, proizvodnja istosti i razaranja razlika. Politika je ukidanje svih oblika dominacije razlika. Iz tog aksioma sledi da politiku danas ne možemo zasnivati na bilo kakvom obliku pojedinačnog udela, na merenju krivice. Politiku ne možemo svesti na pomirenje zavađenih naroda, reparaciju i priznanje. Politika je kreacija u destrukciji državnog stanja. Protiv destruktivnih učinaka buržoaske države, sazdane na konstrukciji nacionalnog identiteta i politike sećanja, moguće je suprotstaviti se jedino putem politike destrukcije same buržoaske države, te uništenjem njenih represivnih i ideoloških aparata. Konačno, podsetimo se Marksove i Engelsove formulacije iz Bede filozofije, da istorija uvek napreduje svojom „lošijom stranom“. Ta „lošija strana“ istorije je lošija samo za one političke kaste koje vladaju njenom „dobrom stranom“. Do sada smo imali dovoljno prilike da vidimo koliko je ta „dobra strana“ sama po sebi loša. To je strana kojom političke kaste „brane suverenost svoje nacije“ od drugih nacija, da bi na drugoj strani pod diktatom kapitala u bescenje prodavali svu imovinu te svoje „suverene nacije“. Ta se „dobra strana“ istorije izvodi pod geslom izgradnje „dobre države“. Međutim, upravo nas je ta „dobra strana“ istorije odvela u bratoubilačke ratove, nemoć i sveukupno društveno osiromašenje. Ova „dobra strana“ istorije, videli smo to, ne vodi nikuda, osim u još dublju katastrofu. Toj „dobroj strani“ zato treba suprotstaviti „lošiju“ budućnost: to je budućnost u kojoj ljudska egzistencija neće biti ograničena državnim autoritetom i suverenošću jednog identiteta - pa bio on loš, nacionalistički, barbarski ili pak dobar, građanski, pacifikovan, normalan (Pročitajte Integralnu verziju teksta u rubrici Javni radovi)  BETON BR.29  DANAS, Utorak 2. oktobar 2007.   Piše: Saša Ćirić RUSTIKALNA KNJIGA KRALJEVA I BUDALA     DVA POVODA, DVA JUBILEJA Tokom leta, za trajni doprinos srpskoj kulturi, priznanje 14. Raških duhovnih svečanosti „Stefan Prvovenčani“ dodeljeno je Danku Popoviću, pravniku iz Aranđelovca. Njegova Knjiga o Milutinu je književna paradigma srpskog stradanja i uništavanja svega što je autentično i nacionalno, rekao je umetnički direktor Tiodor Rosić, profesor na Pedagoškom fakultetu u Jagodini. Prethodni dobitnici ove nagrade su Mihajlo Đurić, Emir Kusturica, Slobodan Rakitić, slikar Milorad Bata Mihajlović, kompozitor Svetislav Božić, književnik Sava Rakočević. Srpska književna zadruga je 2004. u svojim „plavim koricama“ (srpske „Plejade“), kao 638. po redu (kolo XCVI) objavila Knjigu o Milutinu Danka Popovića. Bilo je to 35. izdanje romana koji je za vreme svog dvodecenijskog prisustva prebacio tiraž od pola miliona primeraka. NACIONALNI PACIFIZAM Prilikom promocije Knjige o Milutinu maja 2005. u prostorijama SKZ-a, novinarima je podeljeno obraćanje autora, otkucano na pisaćoj mašini, latinicom. Ovo pismo od stranice i po koristan je dokument jer svedoči kako autor gleda danas na svoj roman. U moje vreme književnost je već uveliko bila okrenula leđa selu. Životom sela bavili su se skečevi, rokerske grupe i vesele večeri. Naše selo, duh seljaka i njegov život predstavljani su kao nešto primitivno, oprostačeno i prizemno. Rečeno jezikom Danka Popovića, prva funkcija romana je „vraćanje dostojanstva“ oprostačenom selu, tj. likovima seljaka i seoskog načina života u savremenoj literaturi. Ipak, prikazivanje seoske svakodnevice u Šumadiji nije primarni cilj narativa Knjige o Milutinu. I sam istorijski tok omalovažio je stare srpske ratnike i seljake. Zato je Milutin progovorio o svojim gorkim iskustvima i saznanjima, o uzaludnosti ratovanja i mučenja, o poništavanju rezultata njegove borbe i dostojanstva, svega što je seljak i ratnik iskreno poštovao i ostvarivao po cenu velikih žrtava i patnji. Druga funkcija romana po autoru je istoriozofska. Danko Popović uzima na sebe rolu portparola rustikalne episteme, a za svoj roman ulogu krajputaša koji slavi podnetu žrtvu. Simbioza srpa, puške i države nudi se kao trojedinstveni raskovnik (keyword) za smisao srpske istorije. U detinjstvu i mladosti slušao sam kazivanja svojih dedova o ratovima u kojima su učestvovali. Oni su uistinu mrzeli ratovanje. Kao i Milutin, bojali su se naopakih vremena u kojima očevi sahranjuju sinove. Na kraju, autor Knjige o Milutinu svoj roman nudi kao pacifistički ili antiratni roman, roman autsajdera istorije koji transponuje mržnju svojih dedova prema ratovima u kojima su učestvovali pod prinudom. Važnost svoje knjige i razlog za njen veliki tiraž, Danko Popović vidi u srodnosti čitalaca i knjige: što je o životu i o istorijskim događajima progovorio onaj koji nije stvarao nikakve državne i političke programe, (...) čovek koji je sve te programe podnosio i plaćao onim što je u životu najmilije. ADVOKAT DOMAĆINSKOG RENEGATSTVA Za Miroslava Egerića, pisca predgovora SKZ izdanja Knjige o Milutinu, Danko Popović je krucijalno teme romboida naše savremene regionalističke literature. Postament romboida čini narodna epopeja oko tri Morave romana Dobrice Ćosića; druga dva temena markiraju banatsko i vojvođansko selo Mladena Markova i dalmatinska Zagora Jovana Radulovića. U srcu Egerićevog koordinatnog sustava stoluje potresna pripovest Danka Popovića o Milutinu Ostojiću, šumadijskom seljaku-mučeniku i o njegovom smislu za pravičnost (IX). Život seljaka Milutina je nezaobilazni sastojak nacionalne egzistencije (VIII), jer je oblikovan kao trebnik etičnosti, priručnik ljudske samilosti (XII). Milutina neprekidno pritiska misao o lakom trošenju žive narodne snage (XV), njega odlikuje trezven racionalni egoizam (XVII) i poštovanje etičkog horizonta koje je poštovanje života kao takvog (XII). Otuda je Knjiga o Milutinu negacija rata koji je negacija svega što je plodotvorno (XX). Zbog svega uočenog, Miroslav Egerić vidi lik Milutina i knjigu o njemu kao podlogu za obnovu individualne, pa i nacionalne energije (XXII). M. Egerić je profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, poznat kao najprilježniji tumač i promoter dela Dobrice Ćosića (u jurišu na vetrenjače S. Basare s kraja 90-ih, Egerić brani klasika sloveći studentima: „Ne može se žiletom na hrast“). Egerićevo čitanje Knjige o Milutinu zanimljivo koincidira sa autorovom introspekcijom: Danko Popović je plemeniti Mohikanac seoske proze, ali i tvorac najvažnijeg srpskog antiratnog romana. Egerić Popović a suprotstavlja ideologiji soc-realističkog diktata i revolucionarnog samožrtvovanja. Upravo, poentira se, Milutin glorifikuje postojanje (naroda) iznad političkih ciljeva i državnih potreba. Opreznim pominjanjem tretmana nacionalne tematike i potpunim izostavljanjem konkretnih istorijskih referenci, Egerić u prvi plan stavlja tzv. etički horizont knjige, falsifikujući njeno značenje. Falsifikat predstavlja viđenje Milutina kao predstavnika „malog čoveka“ koji svojom urođenom razboritošću i filantropijom razvejava stihijne himere različitih ideologija, pri čemu on sam ostaje izvan njih, antejski stamen i čestit. Čak i onda kada govori protiv rata ili se zauzima za tuđi život, Milutin se nikada ne nalazi izvan razapete mreže istorijskog revizionizma. Otuda, zanemarivanje Milutinovih istorijskih poduka srpskom narodu za račun bajkolike akcione plemenitosti seljaka-životoslavca, nije samo hermeneutička utopija vremešnog profesorskog uma M. Egerića. Takvo tumačenje je eksplozivna naprava čiji satni mehanizam otkucava u ritmu ogorčenog srca i koračnice odbrane narodnih interesa. Isturanjem maske trebničnosti, i same beznadežno plesnive, treba prikriti zlo seme Milutinovih uvida a sebi dati oduška u platonovskom građenju jednog zatvorenog domaćinskog društva, u kakvo Miroslav Egerić ni detetom nije zavirio. ŽANR PRIPOVEDANJA ISTINE Efekat ili privid autentičnosti je važna poetička formula za Knjigu o Milutinu. Pripovedanje je oblikovano kao ispovest naslovnog junaka u nameri da se njegov usmeni govor doživi kao „stvarno“ kazivanje, kao da slušamo njegov glas u trenutku dok čitamo njegovu povest. Ta neposrednost (Milutin se od početne reči romana obraća anonimnom sagovorniku, /Sinovče,.../, u drugom licu jednine), prisnost utamničenog koji govori kao na pričešću, kombinovano je sa „čistim“ šumadijskim govorom. Sve MILUTIN JE KOLEKTIVNI FARMAKOS, ŽRTVA U IME SVIH KOJA ĆE ZAJEDNICI DONETI ISCELJENJE I KATARKTIČKI PREOBRAŽAJ ISTORIJE. NA OVOM TALASU PROBUĐENE NADE ZAJAHAĆE POŽAREVAČKI APARATČIK I KARIKATURA LOKALNOG BONAPARTE zajedno treba da nas oslobodi svesti da je reč o književnom tekstu koji piše pojedinac, ubeđujući da je Milutinova ispovest presek iskustva i mišljenja naroda, dakle kolektivnog autorskog tela koje Milutin samo ovlašćeno zastupa. Budući da pitanja poetike nikada nisu imala važnost za autore „stvarnosne proze“, kojima Danko Popović pripada kao osrednji epigon opasnih namera, simpatično je videti neusaglašenosti između fonografskog koncepta romana i senke autora koji se nesvesno obreo u objektivu svog pripovedanja. Ko je tajanstveni sinovac kome se Milutin obraća ako ne islednik kome je dužnost da svakoga dana tako dugo vodi sa njim poverljive razgovore. Ako držimo do imanentne realističke motivacije romana, nema drugog objašnjenja za personu „sinovca“ kome je u surova poratna vremena, kada je Milutin kao kulak i saboter dospeo u zatvor (podbacio mu rod pšenice), omogućeno da razgovara sa Milutinom, a posle njegove smrti da „intervjuiše“ njegovu ženu i komšije. Sinovac-islednik je zapravo priređivač Milutinovog skaza, skaz je podeljen na poglavlja a svako poglavlje naslovljeno u duhu narodnog govora i gnomskih iskaza („Ne sme se apsiti domaćin“, „Od sudbine se ne beži“, „Ne bacaj lebac“...). Još očigledniji oblik priređivačkih intervencija čini 12 fusnota (šta je „tain“, koje parole su izvikivane na demonstracijama 27. marta 1941. ili ko je autor Porekla porodice). Fusnote su pripisane pripovedaču, dakle Milutinu. Ali Milutin ih ne izgovara jer bi u tom slučaju one bile uključene u osnovni tekst njegovih ispovesti, niti ih on može izgovoriti jer ne raspolaže tim znanjima i naučnom terminologijom (svojevrsnim „nenarodnim“ idiomom). Autentičnost i priređivanje ne idu zajedno. Paradoksalno, Milutinova autentičnost je konstrukcija autora maskiranog u ruho islednika, koji zna prečice do istorijskih istina. Ali nije pozicija islednika ključna moralna kontroverza koliko njegova maligna namera. U srodnoj filmskoj utopiji Život drugih, kapetan Štazija štiti dramskog pisca-disidenta i dobrog čoveka, koji će na osnovu svog dosijea naslikati portret tužnog doba istočnonemačke neslobode. Islednik Danko Popović i njegova marioneta Milutin unose nemir i ogorčenost, tražeći da se preispitaju gresi drugih prema srpskom narodu, polovinom 80-ih kada se Pandorina kutija SFRJ zlokobno otvara. LIK MILUTINOV ILI MIROTVORNI JOV           Milutin je šumadijski David Štrbac.                                                    (Tiodor Rosić) Ime romana pojačava biblijsku aluziju. Kao Knjiga o Jovu, Knjiga o Ruti, Knjiga o Jestiri..., Knjiga o Milutinu se nameće kao deo svete povesti, epifanijski tekst garantovane istinitosti. Jovovo stradanje slavi princip bezuslovne vere, pouzdanje uprkos nemogućim iskušenjima i patnji koja će biti nagrađena. Milutinov pad iz nesreće u nesreću, po autoru, reprezentuje bauljanje Srba duž 20. veka i treba da zamisli njihove potomke. Milutin je kolektivni farmakos, žrtva u ime svih koja će zajednici doneti isceljenje i katarktički preobražaj istorije. Na ovom talasu probuđene nade zajahaće požarevački aparatčik i karikatura lokalnog Bonaparte. Književni lik Milutina Ostojića je realizovan kao „šampion patrijarhalnog morala“ i „vitez“ na polju istorije, ali i kao predstavnik staleža seljaka-ratnika-domaćina koji će doživeti svoj istorijski i staleški debakl. Iako bez ikakvog uticaja na opšti tok istorije, Milutin je delatan lik: on je izdržljiv, disciplinovan i uspešan ratnik (za ratne zasluge dobija priznanja i ordenje), osećajan i uslužan (daje usamljenoj deci poslednje komade krompira pri prelasku preko Albanije) (22), neko je ko ne započinje tuče ali ih dosledno prekida, razdvaja i miri zavađene (mirotvoračke težnje ispoljava jednako prema prijatelju kao i prema neistomišljeniku - Raki Trockom, oličenju onovremenog srpskog socijaldemokrate, boljševika i komuniste) (30/31), brani mehandžiju-kolaboranta od osvete povratnika iz prvog rata (66), zauzima se za uhapšenog komšiju-četnika (106-110), skriva u svojoj kući ranjenu devojku-partizanku (119)... Milutin je s naličja obrazac žrtve istorije ili ideologija: na ime neplaćenog poreza posle Prvog svetskog rata uzimaju mu se junice, od kojih inače živi (63); pošto se pismom, kralju na Oplenac, žalio na taj postupak poreskih organa, pozvan je na „informativan razgovor“ kod načelnika (69-72); u ratu je izgubio oko i to od strane onih koje je oslobodio, navodne južnoslovenske braće (54); sin jedinac mu gine 1945. na Sremskom frontu (137); utamničen je kao kulak (151), ćebovan od strane secikesa i razbojnika i u zatvoru umire (168). IDEOLOGIJA (IZA) PRIPOVEDANJA Stavovi Milutina Ostojića počivaju na etničkoj generalizaciji i sadrže elemente ksenofobije. Kada pripadnici jednog naroda kao pripadnici vojne formacije čine zločin (austro-ugarski vojnici, albanske grupe, ustaše, komunisti), zločinjenjem je obeležen čitav taj narod: - (povodom zločina austrijske vojske u Mačvi): Pa se mislim: da l’ se u ovaj zločin umešaše oni što govore našim jezikom,...? (9) sa Srbima u Austriji najgore postupaju radićevci i frankovci, ne Švabe. (11) - (među ranjenim neprijateljima je i jedan musliman): Kako to da je meni Bosanac brat, je l’ ja nisam brat Bosancu! (16/17) - (pošto su naišli na grupu Srba, žena i dece, pobijenih ušicama sekire): Arnauti ubijaju našu decu - Raka Trocki drobi o bratstvu sa njima. (26) - (Milutinov razgovor u kafani sa sinovcem, velikoškolcem): Šta je nama bilo potrebno da ljubimo zemlju Kajmakčalana pa da se Makedonci ljute na nas i da sad, kako čujem, govore da smo mi nji okupirali osamnaeste. Što mi nismo nji pustili da se sami oslobađaju i stvaraju svoju državu Makedoniju, ako bi im dali Bugari? (...) Zašto da ispadnemo smešni na kraju? (45/46) - (kapetan Topolac ljutito komentariše ponašanje devojaka u novooslobođenim krajevima): Upišulje, veli, misle da su ispred nas, da su civilizovana Evropa. A ta civilizovana vojska, u kojoj su njini služili, vešala je po Srbiji i po Sremu srpsku decu i žene. - (grupa starih Solunaca, među njima je i Milutin, moli četničkog majora Mišu da se pomiri sa partizanima. On tvrdi da su komunisti pravi neprijatelji a ne Nemci, koji će kad tad otići, uz otpor domaćeg stanovništva ili bez njega, a da će komunisti ostati da vladaju duže i gore nego Turci): I vi se ne pitate što taj ustanak nije poveden u Zagorju, pa da Nemci u Varaždinu streljaju petnaes’ iljada đaka i mladića, ko u Kragujevcu i Kraljevu, dragi roditelji otadžbine! Što to vrzino kolo nije tamo zaigralo, nego drugovi iz Zagorja došli ovde, u Šumadiju da se životima naše dece i unučadi poigravaju. (125) Knjiga o Milutinu je organizovana „monofono“, sa tendencioznim ciljem obrazlaganja jednog stava, čak i na mestima u romanu gde postoji polemika između dva ili više stanovišta. Ona predstavlja kompendijum etno-istorijskih predrasuda koje će se uvrežiti tokom 90-ih u Srbiji: da je srpski narod istorijski zloupotrebljen, da su Srbi stradalnički narod i naivna žrtva onih kojima je pobedu doneo „na tacni“, s njima se potom i zbratimio, da bi ga ovi izdali. EPILOG Tiha kanonizacija Knjige o Milutinu koja se odvija poslednjih godina nije bezazlen čin. Uzurpatori nacionalne tradicije hirotonisanjem romana Danka Popovića daju oprost Miloševićevoj politici „ispravljanja istorijskih nepravdi“ i „uspravljanja“ Srbije. Ljudi od fakultetskih zvanja i ovaj put ćutke prate Milutinov ulaz u vitrine nacionalnih klasika. Strategija revanšističkog revizionizma tvorca Milutina, pomaknuta je na korak do školske lektire i oficijelne istoriografije. Zloduh ogorčenosti i osvetničkog žara je konzerviran i ostavljen kao mamac. Naša budućnost je otvorena. Na nekom raskršću, kao Sfinga ili Mile sa Čubure, čeka nas naš Milutin i šapuće: Ne opuštajte se previše. Nastaviće se...  BETON BR.28  DANAS, Utorak 18. septembar 2007.   Piše: Agata Juniku ASFALTIRANJE TITOVA PUTA           Uz 21. Eurokaz (Zagreb, 27. 6 - 4. 7. 2007) Ovaj tekst - već samom činjenicom da doslovce niti ne spominje „lošiju“    polovicu festivala, dok i onu „bolju“ opisuje u vrlo suženoj perspektivi - ne pretendira da bude kritički osvrt na estetske vrijednosti predstava viđenih  u sklopu ovogodišnjeg Eurokaza.                                                                        EUROKAZOV PROJEKAT TITO Eurokaz je festival koji je - u hrvatskom, a prvih godina svog postojanja i u mnogo većem jugoslavenskom kulturnom prostoru - godinama marljivo imao funkciju široko otvorenog prozora s (ipak) vrlo selektivnim, ili nazovimo ga profiliranim, pogledom na bjelosvjetsku novokazališnu umjetnost. No, umjetnička voditeljica Gordana Vnuk je prošle godine, za vrijeme jubilarnog dvadesetog izdanja, najavila mijenjanje dominantno prezentacijske paradigme festivala u produkcijsku. I tako je za ovo ljeto, dakle već prve godine u „novoj eri“, Eurokaz imao veliku produkcijsku i teorijsku ambiciju: putem osam za tu priliku naručenih predstava i nešto popratnih događaja definirati, te po mogućnosti revalorizirati, simboličnu ali i realnu ostavštinu Josipa Broza. Projekt koji je pripreman pune tri godine inicirao je kazališni redatelj Branko Brezovec, stalni umjetnički suradnik Eurokaza te jedan od članova hamburškog dramaturškog tima Gordane Vnuk za vrijeme njezine intendature u kulturnom centru Kampnagel. S obzirom da je Brezovčeva ideja i realizirana u koprodukciji s tom uglednom njemačkom institucijom, projekt Tito proizveden je i prikazan prvo u Hamburgu, a desetak dana kasnije, u za tri predstave „podebljanoj“ verziji, i u Zagrebu. U hamburškoj dramaturgiji, radni naslov glasio je „Tito - Treći put“, a s obzirom da su se financijski uključile najznačajnije njemačke i evropske kulturne instance, organizatoru je omogućeno da priredi studiozni popratni program koji je publici imao ponuditi bazični referencijalni okvir - od glosarija do okruglih stolova i predavanja, pri čemu je svakako najveća zvijezda među teoretičarima bio Slavoj Žižek. ZAGREBAČKA NEMOGUĆA MISIJA U Zagrebu - gdje su didaktički zahvati, dakako, bili manji, ali simbolični ulog teme i horizont očekivanja mnogo veći, a zadatak, metodološki, tim teži - projekt mijenja kako ime, tako i program: „Tito - Četvrti put kao nadnaslov čitavog projekta usmjeruje pozornost na neideološki, na umjetničkim pretpostavkama zasnovan pristup temi. Četvrti put, kao filmska klapna, kao četvrti pokušaj, umjetnički put koji nas odbacuje dalje od onog političkog Titova ‘trećeg puta’ između kapitalizma i komunizma, između Istoka i Zapada.“ I upravo ovaj dio festivalskog uvodnika citirat će se u kritičkoj refleksiji - koja je uslijedila nakon odgledanih osam predstava, okruglog stola o „Titovom učinku“ i Žižekovog predavanja o vezi staljinizma i čovječnosti - kao „najslabija karika“ Eurokazovog Tito-koncepta. Odnosno, kao neuralgični čvor u kojem leži odgovornost za osjećaj zakinutosti (detektiran kako u „stručnoj“ tako i u „široj“ javnosti) zbog, istina, ne baš precizno definiranih ali svakako neispunjenih očekivanja, pa u neku ruku čak i zahtjeva spram festivala. Pionir, šišmiš, blind memory       Doista, teško je povjerovati da Vnuk i Brezovec vjeruju kako je moguće pronaći ideološki nekontaminirano gledište s kojeg bi se mogla prokazivati tuđa ideologičnost. Za pretpostaviti je da oni ipak jako dobro znaju kako je svaka praksa imanentno politička te da je neideološki umjetnički pristup bilo kojoj temi, a naročito Titu, zapravo nemoguća misija. Mnogo je vjerojatnije da su ovu soft-floskulu s krilcima potpisali iz pragmatičnih razloga: što da bi prevenirali eventualne prozivke s političkog desnog centra koji je na vlasti, što da bi pozvani autori u projekt ušli sa većim osjećajem slobode (i/ili manjim osjećajem obaveze) spram teme, što da bi marketinški bili efikasniji. No, čini se da su previdjeli kako su sve tri navedene djelatnosti (politika, umjetnost, ekonomija) natopljene dominantno ideologijom koja rado kupuje ama baš sve, pa i Tita - u skupštini, kazalištu ili WC-u, na plakatu, šalici ili upaljaču. Propustivši priliku da se politički pozicionira spram kompleksne teme koju je zadao, Eurokaz se tako po automatizmu priklonio poziciji sa koje se od Tita može stvoriti - kao što je Srećko Horvat u svojoj kritici primijetio - „samo fluidni označitelj koji je mogao dozvati bilo koje označeno“. Stanovito razočarenje i gorčina onog dijela javnosti kojoj naslijeđe Josipa Broza nije puka roba ili neobavezni suvenir, već važna točka u „sentimentalnom odgoju“ (shvaćenom na floberovski, dakle i politički, način), posve su razumljivi. U tom smislu, bilo bi doista mnogo zanimljivije i riskantnije, ali politički i umjetnički relevantnije, da je festival - umjesto takozvanog neideološkog pristupa Titu - ponudio i otvorio pristup primjerice temi raspada Jugoslavije, i/ili Domovinskog rata, i/ili simptoma (re)fašizacije prisutnih u svim državama formiranim na teritoriju nekadašnje federacije itd, odnosno da se usudio zagrebati u neku od zajedničkih nam neuralgičnih točaka recentne povijesti, ali i sadašnjosti. Sigurno je da se i tim putem - pravo zbori gore citirani Horvat - „moglo doći i do Tita (tj. označenog).“ VLAST ILI STRAŠNA LJUBAVNICA No, bilo bi pretjerano i netočno odgovornost za efekt „pucnja u prazno“ prebaciti isključivo na trenutak nepromišljenosti festivalskog vodstva. Udicu „univerzalnog označitelja“, svjesno ili nesvjesno, zagrizli su i neki od pozvanih autora. Pa su proizveli predstave na temelju ili suviše doslovnih, ili simplificiranih, ili karikiranih, interpretacija životnoga puta Josipa Broza, jugoslavenske federacije, pokreta nesvrstanih - začinjeno, dakako, klišeiziranim „općim mjestima“ koja bi trebala da budu dokumenti o njegovom narcističkom umu i hedonističkom tijelu. Tezu o navodnoj zapovjednoj odgovornosti Eurokaza najefikasnije ruše upravo oni autori koji su - vješto zaobišavši ideologiju neideološkog pristupa tj. zamku fluidnog označitelja - Tita doista shvatili kao temu, tj. kao označeno. Isto označeno se, naravno, uvijek može povezati s različitim referentima pa se tako i samo pretvoriti u označitelj(e), ali ovakvim pristupom na djelu je njihova slobodna igra, a ne totalna rasprodaja. Ostavimo li Lacana i Derridu po strani, prosto rečeno: Tita i njegovu „ostavštinu“ najkompleksnije su promišljale one predstave koje se njime uopće nisu direktno bavile. U predstavi koja je otvorila Eurokaz - Weddings and Trials, ili pak Vjenčanja i suđenja, u režiji inicijatora cijelog projekta Tito Branka Brezovca - Tito je ostavljen po strani kao nijemi svjedok koji se, na video snimci koja se neprekidno ponavlja na dnu prostora scenske igre jednostavno - brije. Sastavljena od dijelova drame Slava Gabrielea D’ Annunzija i pripovijetke „Crna orhideja“ Edvarda Kocbeka, predstava je komentar društvene zbilje u kriznim vremenima, parabola o vlasti kao „strašnoj ljubavnici“ koja uživanjem vodi do uništenja i samouništenja. Za plesnu predstavu Betwixt and Between - Tito u Indiji njemačkog koreografa Felixa Ruckerta moglo bi se pak reći da se mnogo više bavi procedurama proizvodnje i razgradnje identiteta u neoliberalnom kapitalizmu, nego politikom nesvrstanosti i kulturološkim pomirbama koje su kroz ovu politiku provođene. Muzički performans Zeleno, zeleno - koji uz Damira Bartola Indoša i Zlatka Burića Kiću (članove nekadašnjeg Kugla glumišta) supotpisuje autorski tim od dvadesetak suradnika - rekonstruira ideju politike nesvrstanosti, dok suprotstavljajući stvarni prostor nekadašnjeg Međunarodnog studentskog kluba prijateljstva i fikcijski prostor sadašnjeg Prihvatnog centra za strance, istovremeno tematizira pojavu nezakonitih migracija, kao posljedicu procesa prvobitne akumulacije kapitala koja se događa u postkomunističkim zemljama. I konačno, kao treća tematska linija u predstavi provlači se tema zagrebačkog BILO BI DOISTA MNOGO ZANIMLJIVIJE I RISKANTNIJE, ALI POLITIČKI I UMJETNIČKI RELEVANTNIJE, DA JE FESTIVAL - UMJESTO TAKOZVANOG NEIDEOLOŠKOG PRISTUPA TITU - PONUDIO I OTVORIO PRISTUP PRIMJERICE TEMI RASPADA JUGOSLAVIJE, I/ILI DOMOVINSKOG RATA, I/ILI SIMPTOMA (RE)FAŠIZACIJE PRISUTNIH U SVIM DRŽAVAMA FORMIRANIM NA TERITORIJU NEKADAŠNJE FEDERACIJE ultraljevičarskog kruga aktivnog početkom 70-ih godina prošlog stoljeća. Svojevrsnom temom u ovom slučaju može se smatrati i sama metodologija rada na predstavi, tj. traženje optimalnog modusa proizvodnje u kolektivnom umjetničkom radu, ispitivanja grupnih dinamika te generacijskih razlika u tretiranju i organiziranju memorije. Inače, ideja za predstavu Zeleno, zeleno, i njezin okvirni tematski korpus, nastala je prije Eurokazovog poziva na sudjelovanje u projektu Tito. Ipak, nije riječ samo o pukom koincidiranju nekoliko označitelja, već i o njihovoj korelaciji. Pri kojoj se esencijalnim zadatkom ispostavlja - u širokom luku izbjeći trivijalizaciju, upozorava Burić: „Nismo se bavili Titom u smislu je li on bio diktator ili ne, ali takva jedna gigantska povijesna ličnost, u svakom slučaju za ove prostore, je neki okvir koji ne možeš izbjeći da utječe na tvoje mišljenje. Na čudne načine. Prvo, da misliš o antifašizmu, o tragediji staljinizma, onda o tim našim osobnim pričama, tj. religioznom stavu prema njemu... to su neki okviri koji ti definiraju energiju kada se uopće bilo kako dotakneš tog vremena. Pravi problem leži u tome kako da napustimo tu borbu unutar slika i simbola, a da zagrebemo po pravim stvarima. Meni u cijelom tom pokretu otpora, odnosno u ovome što kapital radi, smeta ta jedna vrsta simbolizacije za koju nekako mutno osjećam da nije dobra, ta neka ritualizacija, onda ta vizualizacija, pa čak neka vrsta šamanizma. Jedan dio te nove ljevice griješi opasno... jer pojavljuje se odmah moćni kapital koji kupuje cijelu tu igru, zajedno s desnicom koja ima bolji aparat, veću žestinu, i koja će to sve estetizirati i iskoristiti za svoje putove. Estetizacija politike me apsolutno ne zanima. Zanima me kako organizirati proizvodnju koja bi bila ljudskija i u isto vrijeme efikasnija od ovog divljeg kapitalizma. I mislim da je taj prigovor bazičan i on se stalno mora imati na umu.“ TITO U RUSKOM INŽENJERSKOM TEATRU I konačno, jedna od predstava koje su odgovorno položile račune Eurokazu i Titu, gdje načelo dosjetke nimalo ne umanjuje ozbiljnost obrade teme, bila je Katalog heroja petrogradske skupine Akhe. Autorsko-izvedbeni „dvojac bez kormilara“ ove predstave čine Maxim Isaaev i Pavel Semchenko. Obojica formalno obrazovani osamdesetih godina u umjetničkim školama likovnog usmjerenja, oduvijek su - kažu - bili gladni znanja o „fizici, elektricitetu, novim tehnologijama, slikama i situacijama“ pa su tako, stvorivši s vremenom „neki svoj vlastiti alfabet vizualnog rada“, ono što samouko rade u kazalištu kolokvijalno nazvali Optičkim ili Ruskim inženjerskim teatrom. Vrlo slično umjetničkim pokretima ruske avangarde, ili našoj mitskoj predodžbi o istoj, Akhe tretira tekst poput svih drugih objekata koji su-igraju na pozornici, ravnopravno sa prostorom, svjetlom, zvukom. Njihove predstave mogle bi se smjestiti na neko imaginarno stjecište biokinetičkih metoda Mejerholda te poetika Harmsa i Monthy Pythona. Kao struktura, predstava Katalog heroja, kojom je grupa Akhe odgovorila na narudžbu Eurokaza, nastala iz njihovog prvog kazališnog performansa koji su, pod istim općim nazivom, izveli još početkom devedesetih. „Inicijalno, ideja o ’katalogu heroja’ rodila se oko neke izložbe koja se zvala Krila heroja... Stvorili smo tada neki mali okvir, za neke slike o heroju.. Ali heroj nije bio predmet izlaganja. To je bila početna točka, s vremenom se pretvorila u inicijalni okvir za kazališnu predstavu (bez glavnog lika, ali o liku) koju punimo i adaptiramo ovisno o temi. Iskreno, Tito nas nije baš nikada zanimao ni impresionirao, čak ni jugoslavenska politika... Ispričavamo se, ali mi smo apolitični i ahistorični. Zapravo, nije da nas ne zanima, ali naprosto nam je to predaleko. Naravno, kada smo počeli doista istraživati na Internetu, i čitati milione stranica o njemu... gotovo u svakom, ma kako malom tekstu, našli smo neki doista interesantan i dirljiv detalj. Sakupljali smo sve te male stvari... i konačno, mislimo da je jasno iz naše predstave, da mi doista osjećamo neku vrstu simpatije prema Titu. Jer, čudno, ali Tito jest heroj. On može biti dobar ili loš tip, ali on je svakako bio heroj za Jugoslaviju, možda i za Evropu. Kako god, heroj. Nismo za predstavu uzimali povijest, već pripovijesti. Mi tu ne pričamo Mene pita šta sam čit’o? o politici, već samo o čovjeku. A čovjek je gotovo uvijek zanimljiv. Na primjer, uočavali smo detalje na fotografijama - kakav je prsten imao, kakvu je glavu i frizuru imao, koja je žena iza njega... kakvi su mu stol i stolica, kakvi su okolina i tlo koji bi otkrili njegove običaje, osobine... Ali, tu vrstu istraživanja bilo bi moguće napraviti o bilo kojoj osobi. Samo gledate i svaka, i najdosadnija, stvar može se pretvoriti u veliki materijal za rad“, pričaju Semchenko i Isaaev. Iako Akhe često pronalazi inspiraciju u trivijama, ozbiljna refleksija i angažirani stav spram teme, gledatelju ne promiče - debelom ironijskom sloju usprkos. Kada je riječ o Titu, jedna od ključnih scena je ona posljednja, u kojoj jedan tipično akheovski sklepani objekt, otklizavajući s pozornice na žici, za sobom vuče traku na kojoj piše „pravednost“. Dakle, mjereno u postocima (četiri predstave zarobljene u logici ideologije koja će i mrskog neprijatelja, ako ga može dobro unovčiti, pretvoriti u vlastitu maskotu, spram druge četiri koje su zadanoj temi pristupile s odgovornošću), Eurokaz je u misiji revalorizacije simbolične i realne ostavštine Josipa Broza bio točno - poluuspješan. Što je rezultat s kojim bi se ponosio mnogi festival. * Ovaj kolažni tekst je, naime, nastao kao izraz žaljenja za temom čiji je zalog prevelik da bi bio paušalno potrošen i nehajno zaboravljen. Kao kada su osamdesetih godina u Solinu pored Splita lokalne vlasti, nemajući dovoljno intelektualnih i financijskih resursa da učine išta pametnije, preko novootkrivenog arheološkog lokaliteta, jednostavno izgradile - put. Asfalt je bio garancija da će neistraženo blago ostati na mjestu (zaboravom zaštićeno, čekati neka bolja vremena), a putnicima i namjernicima je istovremeno omogućen elegantan, komforan i čist prijelaz preko kaldrme prošlosti  BETON BR.27  DANAS, Utorak 4. septembar 2007.   Piše: Branislav Jakovljević ĆOSIĆEV TITO                   Pogled otpozadi     BALKANSKI BAROK Drugi deo Ćosićevog Vremena vlasti je nešto kao treći deo filmskog serijala Umri muški: Die Hard with a Vengeance. Ova osvetoljubivost odnosi se kako na sadržinu tako i na formu knjige. Sa jedne strane, ovo je Ćosićev (ko zna koji po redu) obračun sa Titom, a sa druge, to je obračun sa realizmom kao tehnikom pripovedanja, ili tačnije, sa njegovom vulgarnom mutacijom, socijalističkim realizmom, iz kojeg je Ćosić potekao i od kojeg nikada nije uspeo suštinski da se udalji. Vreme vlasti 2 je roman sastavljen od niza dokumenata koji su se našli u rukama autora, Pisca, koji tako tobože postaje tek nešto više od inspirisanog lektora. Tu nalazimo faks epske dužine koji Piscu stiže iz Švajcarske od Vladimira Dragovića, naučnika, antititoiste, i političkog emigranta; zatim testament glavnog junaka, revolucionara i režimlije Dušana Katića, a zatim i njegov „rukopis“ „Hronika naše vlasti, ili Kako smo postali ono što jesmo“ koji sačinjava centralni deo knjige; tu su dokumenti umetnuti u dokument, kao što je pismo koje je Dušanu uputio njegov bivši profesor Stavra Pavlović; čitava stvar završava se magnetofonskim zapisom poslednje ispovesti Dušana Katića, naslovljen „Istina o smehu i padu“. Roman kao zbirka fiktivnih dokumenata nije nov postupak: u devetnaestom veku briljantno ga je iskoristio Seren Kjerkegor u filozofsko-književnom delu Ili/Ili, a nalazimo ga još ranije, recimo u romanu Jana Potockog Rukopis nađen u Saragosi. Niti je on danas redak: setimo se samo romana Ernesta Sabata O junacima i grobovima, ili Divlji detektivi nedavno preminulog ikonoklaste latinoameričke književnosti Roberta Bolanja. Ovaj, u suštini barokni pristup romanu omogućuje piscu da se kroz inscenaciju višeglasja poigrava sopstvenim autorskim položajem. Toga kod Ćosića nema: usta su mnoga, ali je glas jedan. U Vremenu vlasti 2 ne samo da ne nalazimo nikakav novi i privilegovan pristup Titu, kao ni višeglasje romana sastavljenog od dokumentarnih fragmenata: tu nema ni razvijenih likova, ni narativne širine, ni nadahnutih opisa, niti lirskih uzleta. Ništa se ne pokazuje, sve se ocenjuje i po potrebi osuđuje. Lik Josipa Broza Tita izgrađen je diletantskim postupkom gomilanja pogrdnih etikecija: Vođa, ubica, komunistički monarh, varalica, osmanlijski vezir, politički sotona. Vreme vlasti 2 toliko kipti prezirom da se stiče utisak da se radi o bajanju, a ne o književnosti. U primitivnoj svesti način da se dođe glave protivniku jeste da se ugrozi njegovo samo biće, što se na jezičkom i simboličkom nivou postiže performativnim činom imenovanja: Veliki Vlastodržac, Velika Varalica, Genijalna Varalica, Velikosvetska Varalica, Starac, Veliki Obmanjivač, drski Obmanjivač; ili pak rafalno: „Veliki Obmanjivač. Podmukli Sebeljubac. Vlastoljubac. Varalica“ (274). Ovog leta Vreme vlasti 2 letelo je sa knjižarskih polica ne zbog tragičnog „junaka našeg doba“ Dušana Katića, već zbog lika Josipa Broza Tita. Umesto jednog privilegovanog pogleda izbliza (ili bar iskosa) na predsednika SFRJ, Ćosić čitaocima podmeće čitav niz klišea i opštih mesta iz perioda rušenja TITO POKAZUJE DA JE ANALNI OTAC, ŠTO BI SE REKLO, I OTAC I MAJKA. U VREMENU VLASTI 2, TITO JE HERMAFRODITNA FIGURA KOJA U ISTO VREME ZAUZIMA MESTO MUŠKOG AUTORITETA I ŽENSKE PRIVLAČNOSTI kulta Titove ličnosti: od njegovog hedonizma, pa do prstena, ceremonijalnog života, narcizma, samoljublja, bravarstva, srbofobije, lovačkih pohoda, nesvrstanosti i „crnaca“ (!), te do rastanka sa Jovankom, pudlica, maršalskih uniformi. Ako već nije uspeo da kaže nešto novo o Titu, Ćosić je mogao da iskoristi ovu priliku da kaže o sebi nešto što još nismo čuli iz njegovih usta, i da bar pokuša da sagleda sopstvenu skoriju prošlost poštenije nego što to čine žurnalisti i književni kritičari iz njegove ergele. Avaj. Ovde nema ni pokušaja sagledavanja Piščevih nemalih doprinosa u komponovanju novog srpskog nacionalizma, a još manje njegove uloge u uspostavljanju režima Slobodana Miloševića. Nema ni pomena o njegovom predsednikovanju krnjom i do kolena okrvavljenom Jugoslavijom sa početka devedesetih. Da je samo malo pošteniji prema sebi, Ćosić je mogao bar da nazre svu grotesknost sopstvene političke karijere, naročito u odnosu prema Titu. Ovako, u tom odnosu on i dalje ostaje jedan večiti adolescent. Vreme vlasti 2 nije ni politički ni istorijski roman. To nije dokument jednog vremena, već dokument jedne ozbiljne i dugotrajne psihoze. Zato jedini pristup koji preostaje jeste kroz simptomatologiju koja bubri ispod površine ovog ubibože dosadnog štiva. KAKO LI JE TEK BILO PINKIJU? Jedini detalj u kome Ćosić odstupa od standardnih opisa Tita u žutoj štampi od pre dvadeset godina jeste Titov pogled. Kao i junak priče Jovana Popovića „Pinki je video Tita“, Ćosićev Dušan Katić probija se kroz pakao čitavog jednog rata da bi na kraju bio nagrađen pogledom. Pri prvom susretu sa Titom u oslobođenom Beogradu, piščev junak, kao i onaj iz klasika srpskog socrealizma, ugledavši Maršala, podrhtava od sreće. Ipak, za razliku od Jovana Popovića, kod koga Maršal ostaje samo objekat pogleda zajapurenog Pinkija, kod Ćosića se ovaj fetišizam pogleda razvija u jedan složen odnos. Koja je priroda tog odnosa? Pogledajmo Ćosićev tekst: „Sa tim uzbuđenjem osetio sam i neku čudnu jezu od njegovog pogleda. Taj čovek je imao oči koje nisu slične nijednim ljudskim očima koje sam do tada video“ (59). Njegova drhtavica je koliko ideološke toliko i erotske prirode: „...razmišljao sam o Titovim čudesnim očima - plavozelenim, ispitivačkim, sumnjičavim, pretećim pogledima, u magnovenju neodgonetljivim; takvim pogledom prožeo je čitavo moje biće. Pamteći taj čudesni pogled, hrabro sam se nadao da će On zbog nečega ponovo i uskoro da me vidi“ (60). Ovde je izložena sva ambivalentnost politike pogleda. Sa jedne strane, pogled cilja, bira, imobiliše i hipnotiše. Pogledom se uzima. Sa druge strane, oči su najosetljivija, najranjivija, i najizloženija tačka na ljudskom telu. One su prolaz, otvor, pukotina kroz koju prodiremo kroz ličinu i privid. Očima se ne samo vlada, već se kroz njih podvrgava. Ova ideja je nedvosmisleno prisutna u Ćosićevom tekstu: Titov pogled je ne samo „preteći“ već i „čudesan“; on koliko zahteva, toliko i obećava. Ovaj pohotni pogled nadživljava sve ideološke, i što je još važnije, biološke promene Titove ličnosti. Do samog kraja, kada ga savlađuje „starački sumor“ (297), njegov pogled još uvek ima snage da „bljesne zelenim vatricama“ (298). Kako se ova erotika pogleda odnosi prema ideji vlasti, toj neprikosnovenoj filozofemi Ćosića-mislioca? Ukratko rečeno, Ćosić na problem vlasti troši nebrojene stranice, ne otkrivajući ništa novo. U nastavku Vremena vlasti nalazimo, najblaže rečeno, jedno primitivno shvatanje političke moći. Ona je predstavljena kao nešto što dolazi odozgo, sa vrha piramide, postepeno se rasprostire naniže, najviše pritiskajući one koji su na samom dnu. Prema Ćosiću, ono što održava ovakvu vlast nisu toliko ni vojska, ni policija, već nešto što on naziva „rajetinskim duhom“. Ove vradžbine masovne karakterologije vredne su pomena samo zbog njihove upotrebne vrednosti u podmazivanju Ćosićevih teza o strukturi vlasti. Po njemu, ona je pre svega hijerarhijske prirode. Siromašna logika Ćosićeve političke misli diktira da je hijerarhijska vlast, budući jednosmerna, neodvojiva od genealogije. Vlast je u suštini porodična stvar. U Vremenu vlasti, „porodična saga“ o Katićima jasno je transponovana na porodicu u simboličkom smislu: „porodicu socijalističkih zemalja“, da se poslužimo poluzaboravljenom frazom iz doba Hladnog rata. Ova porodica je velika, razgranata, i surova. Simbolička moć u njoj je visoko personalizovana. Stablo ove porodice nalazi se, naravno, u Moskvi. Ako se za Tita može išta pouzdano ustvrditi, to je da je njegova ličnost određena odnosom prema njegovoj simboličnoj porodici. O čemu se radi? Osnovna odlika staljinizma jeste da nijedan moćnik, ma koliko visoko bio u hijerarhiji, nije bezbedan. Treba samo pogledati koliko je članova politbiroa preživelo Staljinove čistke. Tito unosi dve novine u ovu dinamiku vlasti i žrtve: on je prvi strani pobunjenik i prvi uspešni pobunjenik. Ideja uspešnog raskida, odnosno raskida koji nije potpun, dakle fatalan, postaje sastavni deo nove ideje „vlasti“ u Titovoj Jugoslaviji. Bezbedna pobuna (bezbedna utoliko što nema za posledice torturu, priznavanje izmišljenih optužbi, i na kraju streljački vod ili Gulag) postaje obrazac Titove tehnike vlasti. Ćosić je sposoban za gunđanje i grdnju, ali ne i za kritičku misao. Uprkos svom razularenom antititoizmu, on nema kud nego da primi zdravo za gotovo ovu mutaciju genoma moći, koju zapravo koristi da bi izgradio čitavu jednu genealogiju unutrašnjih pobunjenika u koju, tobože skromno, uključuje i sebe: „Đilas, Ranković, Nikezić, pa i Pisac“ (173). Kakva je struktura ove bezbedne pobune, pobune koja to zapravo i nije, ambivalentne, paradoksalne pobune koja se buni ne da bi opovrgla već da bi afirmisala ono protiv čega se buni? ANALNI OTAC Ćosićevo insistiranje na ideološkoj prirodi porodične priče neumitno upućuje na Lakanovu interpretaciju edipalne situacije. Podsetimo se ukratko: prema Lakanu, otac nije tek represivna sila, rival koga se subjekat plaši i kome ujedno zavidi. On zapravo oličava granicu jednog inače ničim ograničenog odnosa između subjekta i njegove želje. Otac svojim dvojnim gestom ograničenja i zaštite ovaploćuje Zakon, i samim tim postaje simbolička figura, Ime oca. U jednom od retkih psihoanalitičkih tumačenja jugoslovenske politike iz doba Tita, Dejvid Segal je sredinom šezdesetih pronašao korene Đilasovog disidentstva u pobuni protiv autoritarne strukture patrijarhalne porodice o kojoj Đilas govori u svojoj autobiografskoj knjizi Zemlja bez pravde. Ništa novo. Iz današnje perspektive, zanimljivo je to što Segal ostaje zatečen činjenicom da su Đilasovi napadi na Tita bili mnogo slabijeg intenziteta nego na Staljina, kao i njegovim nepredvidivim odnosom prema Titu tokom njegove čitave pobune. Problem nije u Đilasu nego u Titu. Za razliku od Staljina, koji je još za života preuzeo potpuno apstraktnu ulogu Imena oca, Tito se neprestano opirao ovoj potpunoj simbolizaciji, čija je cena pomrtvljivanje (ne smrt u smislu nefunkcionalnosti, već upravo suprotno: jedna hiperfunkcionalnost koja seje smrt). Ime oca kao simbolička figura iziskuje askezu i izdvojenost: efektnost parole „Staljin oplođuje naša polja“ omogućena je njegovim izuzimanjem iz bilo koje druge oplodnje. Svojim mnogobrojnim brakovima i vanbračnim vezama, uniformama, kubanskim cigarama, jahtama i ostrvima - dakle svim onim što ga navodno kompromituje u očima ideoloških čistunaca - Tito se otima simboličkoj figuri Imena oca. On je zapravo otac koji se prepušta uživanju do te mere da se poistovećuje sa pojmom uživanja. Lakanovska psihoanaliza to naziva „ocem-uživanjem“ (Michel Silvestre) ili „analnim ocem“ (Slavoj Žižek). I otac kao Ime oca i analni otac upliću se u uživanje subjekta: prvi tako što ga ograničava i osujećuje, a drugi zato što potpuno zauzima mesto uživanja i time se pretvara u jedan višak uživanja. Već je Milovan Đilas u „Novoj klasi“ uočio neophodnost da se Tito, taj analni otac par excellence, uzdigne na mesto Imena oca, kako bi se onda podvrgao efektivnoj ideološkoj kritici. Đilas se najviše približio ovom idealu ideološke kritike Josipa Broza, i u svakom sledećem pokušaju kritička oštrica je tupila, a DA JE SAMO MALO POŠTENIJI PREMA SEBI, ĆOSIĆ JE MOGAO BAR DA NAZRE SVU GROTESKNOST SOPSTVENE POLITIČKE KARIJERE, NAROČITO U ODNOSU PREMA TITU. OVAKO, U TOM ODNOSU ON I DALJE OSTAJE JEDAN VEČITI ADOLESCENT. VREME VLASTI 2 NIJE NI POLITIČKI NI ISTORIJSKI ROMAN. TO NIJE DOKUMENT JEDNOG VREMENA, VEĆ DOKUMENT JEDNE OZBILJNE I DUGOTRAJNE PSIHOZE. ZATO JEDINI PRISTUP KOJI PREOSTAJE JESTE KROZ SIMPTOMATOLOGIJU KOJA BUBRI ISPOD POVRŠINE OVOG UBIBOŽE DOSADNOG ŠTIVA psihotičnost rasla. Istorija antititoizma obeležena je frustracijom zbog nemogućnosti ove operacije. Po pravilu, ona ima dve posledice: nagli skokovi u vulgarnosti, što se najbolje može videti po razlikama antititoističkog diskursa počev od Đilasa, preko Ćosića, do Šešelja; drugo, svaka od ovih operacija, umesto da raskrinka svoju metu, ogoljava, da kažemo, samog operatora. Opscenost ove situacije postaje potpuno jasna tek u poslednjem tomu Ćosićeve „sage“. Ćosić demonstrira ono što čak i Lakanovska psihoanaliza ne uspeva dovoljno da obrazloži: seksualizaciju figure oca. Analni tata je opscen ne samo zato što uživa, već zato što se, rekosmo, potpuno poistovećuje sa uživanjem. Njegova privlačnost ne dolazi iz njegove feminiziranosti, već iz upravo iz njega onakvog kakav je. On je uživanje samo, i kao takav nema takmaca ni u jednoj drugoj vrsti seksualnog zadovoljenja. Tito pokazuje da je analni otac, što bi se reklo, i otac i majka. U Vremenu vlasti 2, Tito je hermafroditna figura koja u isto vreme zauzima mesto muškog autoriteta i ženske privlačnosti. On ima bezbroj žena, ali u isto vreme zauzima mesto pripovedačeve majke, žene, ljubavnice. Ćosić nam otkriva da, budući da je sam zasnovan na poricanju smrti, analni otac uživa posebnu formu besmrtnosti: on prkosi biološkom kraju kroz sublimaciju u različite figure uživanja. Ova sublimacija nepogrešivo kuca na vrata u trenutku kada Tito preko televizije pripoveda svoju autobiografiju. To je poslednja ispovest i testament koji diktira neko ko se poslednjim snagama opire smrti tako što se drži uživanja: „pušeći svoje ‘kubanke’, isfriziran, ofarban, iskvarcovan u bronzanom tonu“ (247). Na istoj stranici pojavljuje se i poslednja ljubav junaka Ćosićeve knjige, koju on diskretno identifikuje samo inicijalom T. Čak i ako se radi o fiktivnom liku, plodu erotske mašte tamo gde joj nije mesto - u jednom sklerotičnom i dementnom umu - Ćosić nam daje vrlo malo detalja o T. Ona nema prošlost, ima telo samo utoliko što je privlačna, godine utoliko što je prijateljica (vršnjakinja?) kćeri naratora, i psihu samo utoliko što je majčinski odana tom propadajućem pripovedaču. Ipak, prepoznatljivi detalj je tu: pogled. „Postoji i lepa T. sa očima čija me svetlost čini mladim i srećnim, a tama očajnim“ (342). Vremenom, misteriozna T. potpuno potiskuje Tita. On se vraća na samom kraju knjige - with a vengeance. Sižejno, čitav roman zavisi od Ćosićevog kilavog prikrivanja razloga zbog kojih je ovaj visoki funkcioner zglajznuo, što obelodanjuje u poslednjoj ispovesti Dušana Katića, naslovljenoj „Istina o smehu i padu“. Na sam Dan mladosti, Dušan Katić odlazi u Titov kabinet kao član svite koja će ga pratiti na centralnoj proslavi ovog praznika. Maršal izlazi iz klozeta raskopčanog šlica i sa flekom na nogavici, sapliće se, pada ničice i ispušta glasan prdež. Tito leži potrbuške, upišan i usran. Otac napokon obnažuje, makar i zvučno, ono što ga čini analnim; sin stoji iznad njega, suočen sa svojim uživanjem. Naravno, uzeće ono što mu se nudi, kad mu se nudi, i kako mu se nudi. Nije li ovaj opsceni seks sažetak čitave Ćosićeve političke karijere? I nije li to upravo ona Vlast koju Ćosić tako pažljivo i tako dugo pokušava da prikrije svojim Pisanjem?  BETON BR.26  DANAS, Utorak 21. avgust 2007.   Piše: Olivera Milosavljević SLUČAJ PROFESORA BLUMENTALA   Istinita priča o tome kako je malo potrebno - samo ako se umeša čaršija - da zazor od naučne konku- rencije preraste u progon „utajivača poreza“, a stvar- ni naučni autoritet postane „proizvođač đubreta“.     ODLAZAK IZ BERLINA Ferdinand Blumental je rođen 1870. u Berlinu u jevrejskoj porodici. Bio je profesor na Medicinskom fakultetu (od 1905) i direktor Instituta za proučavanje raka u Berlinu (od 1917). Neposredno po dolasku Hitlera na vlast u Nemačkoj, među brojnim naučnicima jevrejskog porekla koji su morali da napuste položaje bio je i Ferdinand Blumental. Kada je sredinom 1933. morao sa porodicom i da emigrira, beogradski Medicinski fakultet mu je uputio poziv i ubrzo ga izabrao za svog honorarnog profesora. Prilikom prve posete Beogradu, jula 1933. primili su ga ministar prosvete, rektor Univerziteta i dekan Medicinskog fakulteta. Oktobra 1933. profesor Blumental se sa porodicom iz Švajcarske doselio u Beograd. U stručnoj javnosti i delu štampe dočekan je kao autoritet svetskog LEKARSKA KOMORA ZA BEOGRAD JE U SVOM KOMINIKEU SA GODIŠNJE SKUPŠTINE OCENILA DA DEO ŠTAMPE POPULARIŠE „NADRILEKARE“ DODAJUĆI DA SE NE BOJI „NEKE IMAGINARNE KONKURENCIJE“ I STAJUĆI IZA SVOG ČLANA DR JOVANA MIJU- ŠKOVIĆA (KASNIJE NEDIĆEVOG MINISTRA ZDRAVLJA) KOJI JE ZAPRETIO NOVINARIMA DA LEKARI ZNAJU „SVAČIJE PORODIČNE I NAJINTIMNIJE TAJNE“, I SLUČAJNO ILI NE, PONAVLJAJUĆI DA SE ONI NE BOJE DA ĆE NJIHOVA MESTA „ZAUZETI ŠARLATANI“ glasa koji se više od 20 godina bavio istraživanjima raka i koji će omogućiti da se i u Beogradu formira institut po ugledu na postojeći u Berlinu. Naglašavano je da neće obavljati privatnu praksu i da će ići kod bolesnika samo u slučajevima kada lekari izričito budu zahtevali da čuju i njegovo mišljenje. Svečanom pristupnom predavanju profesora Blumentala 9. novembra 1933. prisustvovali su svi profesori i veliki broj studenata Medicinskog fakulteta. U izveštaju o radu za školsku 1934/35, dekan Medicinskog fakulteta je naveo da je Ferdinand Blumental vodio specijalnu ambulantu za bolesti raka na Internoj propedevtičkoj klinici u kojoj je pregledano 132 bolesnika, dat im je savet za lečenje i „besplatno razdeljeni lekovi“. U izveštaju za 1935/36. navodilo se da je u istoj laboratoriji i ambulanti pregledano 207 bolesnika, kao i da su vršena opsežna naučna istraživanja. Iste godine u izveštaju Univerzitetske biblioteke, među ostalim privatnim licima koja su joj poklonila knjige, navedeno je i ime profesora Blumentala. Na međunarodnim kursevima Tomarkinove zadužbine na kojima su kao predavači učestvovali „najpriznatiji naučnici iz svih krajeva sveta“, održanim 1934. u Meranu, 1935. u Briselu i 1936. u Atini, beogradski Medicinski fakultet je predstavljao profesor Blumental. Njegova knjiga Rezultati eksperimentalnog ispitivanja i lečenja raka prevedena je na srpski jezik, a u časopisu Medicinski pregled objavio je nekoliko naučnih članaka. Zabeležene su i teme predavanja koja je držao na fakultetu 1934-1935. u okviru kurseva za usavršavanje praktičnih lekara. ŠTAMPA PREMA HITLEROVOM RECEPTU To su istovremeno bile godine kada je i u jugoslovenskim desničarskim krugovima raslo nepoverenje prema Jevrejima. Upravo u vreme kada se Blumental doselio u Beograd, u Senatu je ministar unutrašnjih dela odgovarao na interpelaciju dr Ivana Majstrovića o dozvoli za useljenje jevrejskim porodicama iz Nemačke. Ministar je naveo da je zbog teških ekonomskih prilika odobrio azil manjem broju nemačkih emigranata jevrejskog porekla, naglašavajući da među njima ima i imućnih ljudi koji će svoj kapital plasirati u zemlji. Senator i vrhovni rabin dr Isak Alkalaj je primetio da se nacionalsocijalistička propaganda nije zaustavila na granicama Jugoslavije, navodeći da i u Beogradu niču listovi u kojima se „po Hitlerovom receptu“ vređaju Jevreji. Izneo je i konkretne podatke prema kojima je u tom trenutku u Jugoslaviji bilo ukupno 202 useljenika Jevrejina (u Beogradu 91), od kojih je samo njih 93 bilo na teretu jevrejskih institucija dok su ostali bili imućni građani. Zaključivao je da bi Majstrovićeva bojazan bila nerazumljiva i da su u pitanju hiljade izbeglica, jer ni tada oni ne bi mogli poremetiti „homogenost naše nacionalne države“. Interpelant Majstrović je svoj zahtev obrazložio tvrdnjom da je antisemitizam prisutan u svim susednim državama i predviđanjem da ukoliko Jevreji budu prisiljeni i njih da napuste, moraće da „dođu k nama“. Zato je tražio da se spreči uvećavanje „jevrejskog elementa“ jer bi to bilo „štetno“ po državu. Nepoverenje prema „strancima“ (tj. Jevrejima) šireno je sa stranica desničarskih novina (Otadžbina, Narodna odbrana...) koje su izveštavale da oni „čitavim armijama upadaju u našu zemlju“, da dolaze „u gomilama“ kao „ptice grabljivice“ koje će otići sa bogatim plenom, da „invazija stranaca“ vodi „sigurnom uništenju našeg naroda“. Zahtevano je da se prestane sa verovanjem da su strani „stručnjaci“ bogovi i da se zaustavi njihovo „nadiranje“ jer su u pitanju „ljudi vrlo sumnjive prošlosti te su zato i morali napustiti svoju otadžbinu“. Gotovo svi ovakvi tekstovi završavali su ogradama od optužbi za antisemitizam sa obrazloženjem da „ne mora neko da bude naročito antisemit“ pa da „digne svoj glas u odbranu države“. ANTISEMITIZAM BEOGRADSKE ČARŠIJE Takva, podeljena atmosfera vladala je u Beogradu kada je 1933. stigao profesor Blumental. Samo dva dana posle objavljivanja prvog afirmativnog teksta o velikom značaju njegovog dolaska za domaću nauku, na istom mestu (Politika) je objavljen i drugi, u kome se naglašavalo da već šest godina postoji Jugoslovensko društvo za izučavanje raka i da je pre početka rada dr Blumentala potrebno da se zna da on „neće imati da krči ovde potpuno nove puteve“. Nije prošlo ni dve nedelje od njegovog doseljenja, a u stručnom časopisu Lekar osvanuo je i prvi napad iz pera dr Mil. Milenkovića, koji je dr Blumentala osporavao u širokom rasponu - od straha da bi on mogao stvarno i da dođe do nekog naučnog otkrića do tvrdnje da je došao kako bi se ovde obogatio. „Oduševljenje“ zbog dolaska Blumentala smatrao je žalosnim a ekonomski i moralno štetnim. „Često čitamo kako se sa velikim oduševljenjem i metanisanjem prima sve što dolazi iz inostranstva. Naročito kako se sa oduševljenjem primaju razni stranci sa egzotičnim imenima. U njima se, bez malo, gledaju mesije koje imaju da preporode naš društveni život i našu rasu. Ličimo na one afričke Crnce, kojima Englezi donose šarene perle od stakla, da bi im u zamenu odneli čitave lagere slonove kosti“. Osuđivao je objavljivanje „psalmospeva i panegirika“ kojima se širilo uverenje da će ovaj naučnik rešiti „čovečanski problem“ bolesti raka i kao „Jugosloven“ proslaviti „najjužniju slovensku rasu“ i dodavao da su oni koji u to veruju verovatno zavedeni „lepotom njegovog imena, koje je cvećem ukrašeno“ i misle da „kada se čovek zove Blumental onda ima i naročitu taliju da na našem tlu svoj naučni cvetak razvije do džinovskih dimenzija“. Tvrdeći da ne želi da precenjuje „stvarnu vrednost svoje rase“, tražio je da se ne dozvoli ni njeno potcenjivanje, istovremeno izražavajući sumnju da takve visoke atribute „imaju baš oni stranci, koji dolaze u našu sredinu“. Verovao je da se naučni pronalasci uvek vezuju „za čoveka i rasu iz koje on proizlazi, pa ma gde on bio nastanjen“, pa ako i dođe do nekog naučnog otkrića u zemlji to se nikako neće vezivati za „natčovečanske kvalitete naše rase“. Milenković „ni najmanje“ nije verovao u želju takvih „egzotičnih elemenata“ da domaća nauka procveta, ali je „duboko“ verovao da oni dolaze kako bi sebi obezbedili „lepu egzistenciju“. Ograđujući se od Hitlerovih metoda, navodio je da treba poštovati svakog čoveka „ma kojoj rasi“ pripadao, pa treba prihvatiti i „same Jevreje“, ali da im se ne sme dozvoliti da se ovde „kapitališu“. Primećujući da je već prisutan veliki broj onih koji su davno došli i uz pomoć svojih „egzotičnih imena“ a „u ime nauke“ postali milioneri, izražavao je čuđenje što takva imena ne obožava samo „prost svet“ već i lekari, cinično im preporučujući da i sami promene svoja imena i tako sebi obezbede „čitave kapitale“. Zahtevao je da se strancima „jednom i za uvek“ zabrani vršenje privatne lekarske prakse i tražio da se time pozabavi Savez lekarskih komora. Na ovaj tekst reagovao je Milan Rajić u listu Život i rad ocenjujući da je potrebno da se izađe „iz žabokrečine naše učmale sadašnjice, čiji duh ustajalosti i mrtvila... unapred parališe svaku aktivnost“. Smatrao je da Milenkovićeve teze ostavljaju „bolan i žalostan utisak“ jer dolaze od stručnog lica, posebno osuđujući upotrebu „neukusnih“ i „providnih aluzija“ na račun Blumentalovog imena i porekla. Milenkovićevu priču o šarenim perlama ocenio je kao „neumesnu“ jer Blumental nije lažna naučna veličina, zaključujući da će domaći lekari moći nešto da nauče samo ako budu radili „sa velikim naučnim duhovima“, inače će ostati „polutani i nedoučeni ljudi“ kao i beogradski Medicinski fakultet koji „nije na onoj visini, koju bi trebao da ima“. Napad na profesora Blumentala nastavljen je u desničarskim listovima sa ili bez pominjanja njegovog imena. Univerzitet u Beogradu je kritikovan što je „izgubio nacionalni karakter“ i što se na njemu svaki stranac „pretpostavlja nesumnjivim duhovnim i moralnim vrednostima našega naroda“. Tvrdilo se da „mi ne moramo biti ni antisemiti, ni pristalice Hitlerovih metoda u politici, pa ipak ne biti ni za to da svakoga Jevrejina koga Firer Rajha protera iz moćne, snažne i kulturne Nemačke, naš Universitet oberučke i kolenopriklono prima u svoje okrilje“. Insinuiralo se da je dovoljno da „jedan okretan potomak izabranog naroda“ posveti svoju knjigu nekom beogradskom profesoru pa da odmah dobije profesorsku katedru. Priliku za konačni obračun sa profesorom Blumentalom pružilo je održavanje II Međunarodnog kongresa za borbu protiv raka održanog septembra 1936. u Briselu, na kome je on bio „glavni referent za organoterapiju raka“. Njegovo izlaganje i prezentacija preparata koji je izradio njegov tim, izazvalo je podelu među naučnicima - oduševljena odobravanja jednog i osporavanja drugog dela prisutnih. Samo mesec dana kasnije Jugoslovensko društvo za izučavanje raka se povodom ovog kongresa obratilo javnosti sa konstatacijom da su „nadrilekarstvo i šarlatanizam“ u slučaju raka kobni. Lekarska komora za Beograd je u svom kominikeu sa godišnje skupštine ocenila da deo štampe populariše „nadrilekare“ dodajući da se ne boji „neke imaginarne konkurencije“ i stajući iza svog člana dr Jovana Mijuškovića (kasnije Nedićevog ministra zdravlja) koji je zapretio novinarima da lekari znaju „svačije porodične i najintimnije tajne“, i slučajno ili ne, ponavljajući da se oni ne boje da će njihova mesta „zauzeti šarlatani“. A onda je opet stupila na scenu čaršija. Decembra 1936. osvanuo je tekst o glasovitom naučniku, „sinu izabranog naroda“ koji je „ostavio zemlju kad je trebalo da plati porez“. Opisivalo se kako je u Beogradu sa cvećem dočekan čovek za koga je štampa „udarala na sva zvona“ da je „najveći živi naučnik sveta“. Sarkastično se dodavalo: „prokleti nemački fašizam, netrpeljiv za sve što nije arijevsko izbacio je iz Nemačke i ovog gospodina, pored tolikih ‘svetskih veličina’ - Ajnštajna, Emil Kon-Ludviga, Ernesta Tolera... Žalosno je, zaista, kako ti Nemci ne umeju da cene svoje veličine“. Opisivalo se kako je „gospodinu“ odmah data katedra i „neograničena“ sredstva za laboratorije, a „održao je čak i jedno predavanje“ i „odmah otvorio ordinaciju“, kako je „odmah počeo sa fabrikacijom lekova“ koje je „spravljala cela četa asistenata“ koje je doveo iz Nemačke kao Hitlerove „žrtve“. Navodilo se da su neki od domaćih lekara ustali protiv „gospodina“ jer su ovdašnji naučnici bolji, kako su tvrdili da su njegovi lekovi „bezvredno đubre“ a on sam „vašarski komedijaš„. Nastavljalo se da je „gospodin“ zarađivao na lekovima preko pola miliona dinara godišnje, a „zaboravio“ da plaća porez pa je kažnjen zbog utaje. „Uvređen nad tolikim nepoštovanjem ‘naučnog’ rada, gospodin se u ime ‘nauke’ uvredio, naljutio, zapretio i - odlučio da nas ostavi“. Postavljalo se pitanje „da li će gospodin pre odlaska hteti da plati dugovanu porezu“ i sarkastično dodavalo „obaška sramota koju doživesmo, jer smo izašli na glas da nam se ‘ne drže’ naučne veličine. Nekulturna, balkanska zemlja“. Zaključivalo se da se „gospodin“ zove Ferdinand Blumental, „Jevrejin i kao takav žrtva fašizma, sem toga bivši žitelj beogradski i najveći svetski ‘naučnik’ na polju suzbijanja bolesti raka. Zavesa se spušta - neko plače a neko se smeje“. Pisalo se o lekarima koji su se rodili „pod srećnom zvezdom tuđeg neba“ a u „znaku raka“, kojima su „kneževske vizite“ donele „milione“, ne računajući „čistu zaradu od dvesta hiljada neplaćene poreze“; o gostoprimljivim „Balkancima“ koji su oberučke primili jednog naučnika, dali mu „ogromnu“ platu, „sjajno uređenu“ laboratoriju, pa je naučnik „radio nešto na nauci“ ali je veću pažnju posvetio svojim „trgovačkim poslovima“ i „prodajom lekova“ zaradio „milionsku sumu“ ali je „zaboravio da plati porez“ pa se „uvredio“ i napustio „ovu obećanu zemlju“; o sukobu „balkanskog mentaliteta“ sa predstavnikom „visoke“ kulture... ODLAZAK IZ BEOGRADA Ferdinand Blumental je podneo ostavku na mesto profesora decembra 1936. koja je stupila na snagu 1. februara 1937. U izveštaju rektoru za 1936/37. dekan fakulteta je konstatovao da je u okviru Interne propedevtičke klinike istog dana prestala da radi Ambulanta za bolesti raka. Pod naslovom „Jedan priznati naučnik odlazi“ januara 1937. je objavljeno da profesor Blumental nije uspeo da postigne rezultate koje je želeo zbog prilika koje vladaju u pojedinim krugovima u zemlji, da je bezrazložno brutalno napadan bez mogućnosti da se brani, da su iznošene laži o njegovim „basnoslovnim“ primanjima, da je dobijao samo platu vanrednog profesora, da je u ambulanti besplatno lečio svakog bolesnika i da im je svoj preparat besplatno davao, da nikada nije vršio privatnu praksu i da poseduje uverenje od Komore da je imao pravo na konzilijarnu praksu koja nije bila velika i za koju je izvršavao sve obaveze prema poreskim vlastima. Navedeno je i da je tokom tri godine revnosno držao nastavu na fakultetu kao i da se odazivao svim pozivima iz unutrašnjosti zemlje da drži popularna predavanja. Sam Blumental je svoj odlazak obrazložio isticanjem roka za koji je biran, naglašavajući da će mu vreme provedeno u Beogradu „ostati u prijatnoj uspomeni“, posebno Fiziološki institut i Interna propedevtička klinika na kojima je uvek dobijao podršku za svoj rad. Svojim kolegama i, posebno, studentima, poželeo je da „rasvetle još uvek veliku tajnu raka“ i da sa uspehom nastave delo koje je započeo najveći jugoslovenski naučnik na tom polju Đorđe Jovanović. 27. januara 1937. održao je poslednje predavanje studentima u slušaonici Fiziološkog instituta gde mu je jedan student u ime ostalih izrazio zahvalnost i žaljenje što više neće imati prilike da ga slušaju. Podaci o lutanjima porodice profesora Blumentala od 1937. do 1940. su nedovoljno pouzdani. Koliko se zna, 1941. se zatekao u SSSR-u. Posle nemačkog napada na Sovjetski Savez je uhapšen. Poginuo je u vazdušnom napadu na transport zatvorenika 6. 07. 1941. na nepoznatom mestu  BETON BR.25  DANAS, Utorak 7. avgust 2007.   Piše: Boško Tomašević PONOR BEZ POEZIJE ILI O AUTISTIČKOM SUVERENITETU NIČEGA NAD NIČIM   Odsutnost poezije u pesništvu Dragana Jovanovica Danilova     GRAĐANIN-PESNIK I KRITIČARI PO MILOSTI BOŽJOJ ‘Gnezdo nad ponorom’ je knjiga o traženju utočišta u jednom podemonjenom svetu.                                                                                                                                    (DJ Danilov) Onaj koji piše o „gnezdu nad ponorom“, kao građanin ni malo ne sumnja u svoj pesnički jezik, niti u jezik onih koji o tom jeziku pišu. On je suviše građanin, a malo pesnik, koji se kao čitalac toga što retorički Levijatan srpske književne kritike piše o njemu nikada protiv tog besmisla neautentičnog blasfemičnog žargona nije pobunio. Ako knjiga nekoga pesnika govori o traženju utočišta u jednom podemonjenom svetu, onda, pitamo se, gde se taj svet nalazi. Ako je, navodno, dat u knjizi, onda je to jezik koji radosno i bezazleno govori o podemonjenom svetu, govoreći „o“, ali ne pokazujući „podemonjeni svet“. On, dakle, obmanjuje i kao Pesnik i kao građanin. Da li se taj „podemonjeni svet“ uistinu nalazi u svetu, čitalac to ne može da iskuša unutar autonomne evidencije pesme, jer Pesnik taj svet peva kao radosni cirkusant (bez demonske pozadine jednog „cirkusanta“). Ukoliko se, pak, taj svet ipak nalazi negde izvan, onda mi Građaninu Pesniku možemo da verujemo na reč, ali ne moramo. Jer to na šta se pesnikove reči odnose, biva i ostaje puka samoreferentnost koja uporno i prisilno ponavlja svoju samoreferentnost. U stvarnom podemonjenom svetu govorilo bi se o pacijentu koga muče prisilne ideje. Posledica koja u ovom slučaju prati poeziju ovog pesnika je jedan, više slučajem no darovitošću, iskamčen ontološki nihilizam. U toj poeziji nema sveta, ni podemonjenog ni nepodemonjenog. Na delu je Brbljarija bez transcendencije. (Pod uslovom, dakako, da postoji Brbljarija sa transcendencijom, što se, verujemo, nadrealističkom pesničkom pokretu ne može da porekne.) Na Brbljariju o kojoj je ovde reč neko ko promišlja prirodu jezika, posebno pesničkog, može biti dvostruko osetljiv. S jedne strane moguće je da se zapita otkuda proishodi nagon da neko u Praznoslovlju vidi smisao, kada smisao tek jedva može da bude pronađen u privilegovanim objavama nadarenih ljudi kojima se to događa u ćutanju (Vitgenštajn), u momentima „epifanije“ (Džojs) ili u auratičkim stanjima (Benjamin). Ponekad, dakako, i u momentima manje Post-Levijatan iz trans-ponora „svetim“ od pomenutih, iako i tada imamo posla sa pristojno nadarenim ljudima i kojih u jednom narodu uvek ima manje nego što ima „pesnika“. U svakom slučaju, manje nego što kod srpskog naroda ima Bećkovića, Petrov Noga, Simovića, Marčetića, Grujičića, Danilova, Karanovića, koji su tek sive autorske eminencije knjiga bez vrednosti koje zahteva duhovna situacija kraja 20. i početka 21. veka. Praznoslovlje drugog stepena važnosti zbiva se u diskursu onoga što bi neko rado nazvao „književnom kritikom“. Da to tako i nazove brani mu uverenje da oni koji sebe nazivaju književnim kritičarima jesu, blago rečeno, družina sastavljena mahom od ne-stvaralačkih duhova, čiji je sekundaran, parazitski diskurs sklon ad hoc sudovima i štaviše, najvećim delom se od takvih sudova i sastoji. Hoćemo li tekstove onih „kritičara“ koji svakog pisca s kojim su se sreli nazivaju „najvećim našim savremenim piscem“ nazvati kritikama? Da li ćemo im poverovati na reč da su Bećković i Danilov najznačajniji savremeni srpski pesnici? Kao da u drugoj polovini 20. veka nisu pevali i Davičo i Matić i Miljković i Popa i Brana Petrović i Raičković i Aleksandar Ristović i Bora Radović i Jovan Hristić i Vojislav Despotov i Vujica Rešin Tucić, i Ljiljana Đurđić, i Milutin Petrović, i Duško Novaković, i Ana Ristović i Dejan Ilić, i Nebojša Vasović, i Nemanja Mitrović i Vlada Kopicl i Jovan Zivlak i Milan T. Đorđević, a bogme i - Crnjanski. Književna Klinika je razuđeno poprište događaja i borbe. Prljave borbe - za šta? U ime koje ideje, estetičke, političke, estetičko-političke, u ime koje vrste razuma, tekućih poetikâ se bore srpska književnost i književna kritika? EPILOG STRUKTURE: ŠTIĆENICI I ZAŠTITNICI         Epilog strukture - dramatsko, epiloško viđenje strukture jezika u doba posle reči. Nastalo je, veli se u velikim i širokim epistemologijama, doba odsutnosti reči. Posledica         toga, u jednom strogo „filosofskom-semantičkom smislu je - ontološki nihilizam“: Istina reči je odsutnost sveta. Ono što nas u svemu ovome pomalo (no ne preterano) teši jeste činjenica da u reči „epilog“ i dalje egzistira pojam „logos-a“. Epiloško praktikovanje strukture jezika u doba „posle reči“ pojačano je, da ostanemo u okvirima srpskog pesništva, postojanjem patrijarhalnog, u biti opakog, ne samo naivno-primitivnog, plebejskog nacionalizma. Pri tome, dakako, mislimo na period od 1987. do danas, od Noža, Milutina i Ćeraćemo se još do „biografske mitologije“ Ječma i kalopera Rajka Petrova Noga, i Vergilija mu kroz pakao ječma i kalopera, Gojka Đoga. Njihov familijarni oblik prihvatanja sveta, sa svojom „deseteračkom hajdučijom“ jeste Negacija. Negacija savremenog jezika sveta, njegovog dostojanstva, rezultirala je porazom poezije unutar kolektivističkog trabunjanja provincije duha o „Istoriji“ i „Nebesima“, „Krvi“ i „Sabornosti“. Zašto, pitaće se mnogi, tolika „oruđa“ povodom pesnika na čijem je mestu mogao biti i neki drugi, njemu sličan, recimo, Vojislav Karanović ili štićenici kritičara doktora Pantića, doktorke Bojane Stojanović Pantović, magistra Vase Pavkovića, ili, u istoj školi stasavajućeg i već jako „važnog“ Milete Aćimovića Ivkova. Stoga, odgovaramo, jer je posve svejedno govoriti o Danilovu ili o Karanoviću, o Marčetiću ili o Tešiću: svi oni imaju iste zaštitnike i iste promotere, pri Danilov peva u dobu tzv. Postmoderne. Ali on nikako nije postmoderni pesnik. Proglašavati stoga, makar suženo i svedeno, Danilova postmodernim pesnikom, isto je kao i Rakića proglasiti nadrealistom. Danilov ostaje monitorom i „zvečkom“ kulture onih koji stvaraju svoje obrasce književnosti, a da tokom poslednjih dvadeset godina, od Miloševićevog mraka do današnjeg (još) su-mraka, nisu videli ni podzemnu železnicu, a nekmoli Bodrijarove i Liotarove prestonice Knjigâ. Da ne govorimo koliko je tek ona druga strana iste „zvečke“, bećkovićevska i nogoovska, grujičićevska, simovićevska, rakitićevska ostala založnikom i taocem zimogrožljive narodnjačke provincije. Rigidna i inertna, zbunjena i zblenuta pred prvim koracima 21. veka, dok dušom živi u devetnaestom, među gujama, tronošcima i „semolj gorama“, pišući svoje kondake jezikom koji nije „esencijalan“ no „vučji“, uskraćen za eksternalizaciju i komunikaciju, ona se, kao nad grobnim mestom, u prostoru „liminalnosti“ i narcističke neuroze „nacionalnog diskursa“, obraća onome što ipak ne može dva puta da bude ispevano. Niti Studenica, niti Mileševo, niti Ravanica, niti kosovski mit, jer su te svetinje, kada je tome bilo vreme, ono svoje najbolje dale, otpevale i - počinule. čemu je rečnik zaštitnika o štićenicima posve isti i jednoobrazan kao da se govori o žetvi žita i kao da te navodne srpske pesničke veličine ne bi, barem usput, trebalo da imaju neki prepoznatljiv rukopis i pesnički profil. Ovako, ukoliko bi se kojim slučajem raspisala „poternica“ za Danilovljevim pesničkim likom, lako bi se moglo desiti da se u rukama raspisivača nađe Karanovićev, Marčetićev, lik Saše Radojčića ili pak pesnički lik Gojka Božovića (poslednja dvojica, zajedno sa dr. Pantićem, a ponekad i sa mr. Pavkovićem, pripadaju posebnoj grupi: čas su štićenici, čas zaštitnici, što je, dakako, više nego udoban položaj u Beogradu). U svemu, neka bude rečeno da se jedan veći deo srpskog savremenog pesništva kreće između populističke poetike Sabornosti (zloupotreba opanka i ognjišta) i loše snabdevene pesničke Biblioteke, te površno pročitanih knjiga iz te Biblioteke, mahom iz treće ruke (zloupotreba postmodernističkog Arijadninog konopca). Gde je svetskost tih pesnika, gde su mesta na kojima oni ukazuju na put ka planetarnom mišljenju i planetarnom pesmovanju? Postoje li kod tih pesnika znaci bitnog pesmovanja, pesmovanja koje uspostavlja razgovor sa pesništvom jezika, sa njegovim stalno ponavljajućim govorom o poreklu jezika? Ne pita li Hajdeger s pravom: Jezik i velika tišina najjednostavnije blizine bitka i svetla daljina bivstvujućeg kada tek reč samo deluje - da li će doći to vreme?! Jer, pesništvo nije nikakva igra, no buđenje i sabiranje najvlastitije biti pojedinca, čime se ovaj vraća u temelj svog opstanka. (Ono) je Kaža neskrivenosti bivstvujućeg i isto tako kazivajuće nalaženje bitka. O takvoj poetici jedva da postoje tragovi u srpskom pesništvu i posebno ne kod navedenih pesnika. HOMER JE STIGAO Kuća Bahove muzike (1993, 1998), Alkoholi s juga (1999), Homer predgrađa (2003), Gnezdo nad ponorom (2005), da pomenemo samo neke od Danilovljevih zbirki pesama, dolaze u trenutku kada zemljom Srbijom vladaju noževi, Kroz pustu zemlju ka pesničkom Panteonu ćeranije, kaporovština u žurnalizmu, ledena jeza bivšeg humoriste Brane Crnčevića, rimbadžijski stihovi velikog Radovana - Psihijatra Nacije, kosovski zaleti raznih đoga i noga, rakitića, simovića i grujičića, razne pesničke ćosijade, pri čemu ostaci nezaklanog naroda od Inđije do Šumadije i Juga Srbije stružu gusle, pašući žrtveničke memoare oko polutara srpske planete. U takvoj atmosferi objavljuje knjige D.J. Danilov i s pravom biva dočekan kao novator. U poređenju sa malopre opisanim ratnicima-škrabantima, doista ga možemo videti kao čoveka neumrljanog mastilom Nepesnika. Dakako, Danilov nije bio usamljen u okrilju poetike koju je ispisivao. Pored njega stvarali su i brojni drugi, časni pesnici u znaku iste ili slične poetike. Biće jednoga dana i o njima govora! Tada će od Danilova, verujemo, ostati ono što Danilovljevo pesništvo jeste: Postmoderna iz provincijske Biblioteke, Postmoderna bez svetskosti, bez angažovanosti unutar Kulture sveta. U najboljem slučaju, bila je to aranžirana poezija koja sticajem okolnosti učestvuje u čistkama nacionalističkih, demencijalnih bardova, upravo onako kako je to činila svojevremeno poezija Miodraga Pavlovića u okružju socrealizma i ždanovizma. Evo, kazuju njegovi kritičari, dolazi iz mraka nepatvoreni Pesnik Postmoderne, dolazi nam pravo iz Biblioteke, u čijim stihovima se ogleda svepovezanost najudaljenijih prostorno-vremenskih elemenata iz perspektive sinestezijskog simultanizma, a što kao posledicu ima palimpsestnu, sedimentnu strukturu teksta (Bojana Stojanović Pantović). Zašto je baš Danilov izabran da bude kontrabanda nacionalističkom pesničkom žargonu, nećemo nagađati. U svakom slučaju, izabran je on, pored drugih koji bi s mnogo više prava i daleko veće pesničke i umetničke zrelosti nosili i podneli teret preokreta. Naravno, kada kažemo „preokret“, taj pojam je uslovan. Razumemo ga kao preokret unutar književnog polja na kome su se zbivali događaji između 1990. do danas. Despotov, Rešin Tucić, Kopicl, Zoran Đerić, Zoran M. Mandić, R. Šajtinac, R. Livada pevali su pre novog rata i snažnije i uverljivije od Danilova, a upravo u ključu koji se, danas, kao „novotarija“, predaje u ruke Danilovu. To je samo dokaz da je istorija književnosti uvek samo maćeha književnicima, naročito spram onih talentovanih. Harizmatičnost netalentovanih je ubitačno oružje koje nepogrešivo pogađa darovite ljude, istinski značajne pisce jedne nacije. DREVNA LOGIKA Da je teško biti pesnikom i logičarem ili, makar, pesničkim logičarem, pokazaće jedan primer iz pesme „Drevni učitelji“:         Uvek iznova vraćaju se u naše dane         drevni učitelji, škrti u rečima,         ponešto umorni od teškog posla koga su,         valja priznati, obavili. Sledi pesnički opis učitelja, da bi se u trećem katrenu, pošto se pristupilo prizivanju, ispevalo:         Drevni naši učitelji, stari proroci, svedoci         budućnosti, živeli smo u dobu nerazgovetnijem         od snova; sada u vašim neizgovorenim rečima         tražimo odjek. U prvoj strofi pesme drevni učitelji su bili škrti u rečima, dok u trećoj mi već u njihovim neizgovorenim rečima tražimo odjek. Ukoliko su drevni učitelji škrti u rečima to znači da bar nešto, nekad progovaraju. U trećoj strofi pesme mi bivamo obavešteni da sada u (njihovim) neizgovorenim rečima tražimo odjek. Čitaocu ostaje nejasno da li treba da veruje jednoj ili drugoj manifestaciji učiteljâ. U svakom slučaju, on zna da takva vrsta nedoumice nije karakteristika „magijskog lirizma“. I, svakako, tu se ne radi o onome što JEDAN VEĆI DEO SRPSKOG SAVREMENOG PESNIŠTVA KREĆE SE IZMEĐU POPULISTIČKE POETIKE SABORNOSTI (ZLOUPOTREBA OPANKA I OGNJIŠTA) I LOŠE SNABDEVENE PESNIČKE BIBLIOTEKE, TE POVRŠNO PROČITANIH KNJIGA IZ TE BIBLIOTEKE, MAHOM IZ TREĆE RUKE (ZLOUPOTREBA POSTMODERNISTIČKOG ARIJADNINOG KONOPCA) pesnik Lirskih balada, Vordsvort (Wordsworth), piše da želi da obične stvari predstavi umu u neobičnom aspektu, no o besmislici koju ne mora da prašta ničiji razum, pa makar se nadahnjivao, kao srpski kritičari, na izvorima „magijskog lirizma“. Pesma, dakako, ima pravo (a to je i čini pesmom) ujedinjavati nepodudarne elemente, među kojima nastaju napetosti i paradoksi (C. Brooks), ali nema prava da sadrži manjkavosti unutar logike označavanja u rečima koje upotrebljava unutar kontekstâ koje smatra svojim poprištem. Šta god pesma „Drevni učitelji“ (o)pevala, ona peva to: prazno ništa svoga sopstvenog smisla. Ni u kom slučaju to „ništa“ ne pripada jednoj metafizici očaja. Kako bi nam u ovoj kvazi-skeptičnosti spram čovekove sudbine dobro došlo „gnezdo nad ponorom“ Vojislava Despotova! I ne birajući stranicu iz knjige njegovih Sabranih pesama čitamo: Dok smo bili juče, danas, sutra, / dok smo bili sve tri sestre, odsutni i prisutni, / dok smo potapali triper u trinitrotoluol i / tri kontinenta u kontejner ... Već ovi početni stihovi pesme „Mišja niša“ vuku sobom remboovske prostore, beketovsku ironijsku sumnjičavost spram sveta, pa se stoga može reći da pre Despotov opisuje ponor, i da se upravo on pesničkim lestvicama davno uspentrao do svog „gnezda“ pa odozgo gleda Danilovljevo kukavičje Gnezdo nad površinom patetičnog mora, pevajući ono što je Danilov hteo, ali nije umeo. Kada bismo u letu iznad tog kukavičijeg gnezda srpske poezije pokušali da obuhvatimo magičnu spiritualnost života, podzemna jezička i nadjezička strujanja, prisustvo višnjih sadržaja, kojih, ako je verovati nekim kritičarima, ima u toj „poeziji“, pokušali bismo da umesto debla kakvog hrasta obuhvatimo praznu penu. MODERNI KRITIČARSKI GUNJ ZA PROVINCIJALNU POSTMODERNU Za koga je napisano Gnezdo nad ponorom? Zar za ljude koji su poslednjih petnaest godina 20. veka živeli u miloševićevskoj Srbiji ili možda za one koji su tu Srbiju napustili, od kojih bi svaki na temelju svog iskustva egzila mogao da napiše manje „papirnato“ Gnezdo nad ponorom. Da nije, možda, to Gnezdo napisano za Stevana Tontića, Dragana Velikića, Hamdiju Demirovića, Slobodana Blagojevića, Bogdana Bogdanovića, Vidosava Stevanovića, Rajka Đurića...? Možda za autora ovih redova koji je za ovih dvadeset godina „svijao“ gnezdo od Berlina do Pariza, od ugarskih pusti do nizozemskih, od Ardena do Pirineja, dok je Bećković pevao svoju Ćeraniju, Nogo se baškario na slepom Nedremanom oku, a Tešić i Grujučić pecali svoje retardirane rime, dok se druga strana iste monete, srpska književna kritika i njen „cvet“ (poput dr. Pantića, dr. A. Jovanovića, dr. Bojane Stojanović Pantović, dr. Gojka Božovića i nekih mlađih im kolega), svojski trudio da predstavi loše pesnike kao podnošljive a od prosečnih i podobnih pesnika (stasalih između 1985. i 2005.) pravila lažni Panteon, tako da će onima koji dolaze posle njih trebati dosta vremena da aktere i promotere srpske pesničke scene s kraja 20. veka postave na svoje mesto. Danilov je romantičar koji ne vidi dalje od sopstvene senke. Njegova uloga jeste rola gladijatora (termin je Floberov) koji se bori za srca kritičarskog bratstva, zabavljajući publiku svojim agonijama. On ne uzima u obzir specifičnu logiku istorijskog polja, njegova pobuna je salonska. On piše za zatvoreni klub kritičara, za profesorske mušterije koje istoriju i sociologiju doživljavaju iz rupe, u najboljem slučaju sa vidikovca svoje kible. Odatle se potom širi smrad priznanja, počasti, simboličke i materijalne dobiti. Iz Požege se ne vide nikakvi kamijevski pacovi (oni istorijski), niti kortasarovski golubarnici. Odatle se „mračno carstvo“, bez pokrića, u sprezi sa srpskom književnom kritikom može samo „hiniti“. Zašto bi, pitaće se neko, književna kritika nastojala da „pokrije“ svojim blagoslovom ono što nije umetnički vredno i zašto baš Danilova? Stoga, velimo, što se književna kritika u Srbiji nekim pokriva da bi mogla da postoji, a Danilov je posve slučajno, „iz šešira“, izvučen na svetlost dana i „proizveden“ u „princa“ pesnika (Pročitajte Integralnu verziju teksta u rubrici Javni radovi)  BETON BR.24  DANAS, Utorak 24. jul 2007.   Piše: Nenad Veličković ZLOČIN I KARAKAZAN                                   Slika drugog u romanu Vaznesenje Vojislava Lubarde           Svojim romanom Vaznesenje Vojislav Lubarda nastavlja da  istražuje ljudske, nacionalne i verske strasti i nasilja u         “mračnom bosanskom karakazanu” u “gorovitoj i vučarnoj    zemlji Bosni” kako su je nazivali Lubardini prethodnici.         Snažnim epskim zamahom, širokim pripovedačkim obuhva- tom, proučenom istorijskom građom, Vojislav Lubarda je      stvorio mnogoljudno delo ljudskih sudbina i značajno lite-     rarno svedočanstvo, verno našem narodnom principu: Po-     menulo se, ne povratilo se!                                                 Iz saopštenja žirija, NIN, 21.01.1990. Članovi žirija: No-        vak Kilibarda, Svetozar Koljević, Božo Koprivica, Borislav      Mihajlović Mihiz, Igor Mandić, predsjednik, Branko Popo-      vić i Gojko Tešić.                                                                   Kritičari su povodom Lubardinog romana govorili o „modernoj prozi“ i nastavljanju dela Andrića i Selimovića (Novak Kilibarda), „rudarenju po ’geološkim naslagama mržnje’ u bosanskom čoveku“ (Egerić), o polifoničnoj strukturi romana (Novica Petković), o „stilsko-jezičkoj raskoši“, „andrićevsko-selimovićevskoj sintezi“ i „arhitektonskoj cjelini sklopljenoj prožimanjem dviju supstancija: čvrste istorijske fabule u skeletu i psihoemotivnog fluida u međuprostoru.” (Boško Lomović). Postavlja se pitanje koliko su navedene ocjene tačne i zbog čega su kao takve izrečene. BOSNA KAO MRAČNI KARAKAZAN, GOROVITA VUČURNA ZEMLJA, ANDRIĆEVSKO-SELIMOVIĆEVSKA SINTEZA Prve dvije sintagme su primjeri jednog od najčešćih stereotipa o Bosni. Dok se ne pojavi ozbiljan dokaz da je Bosna kao geografski (ili politički) prostor zaista mračni crni kazan i vučurna zemlja, za razliku od valjda ovčurnih, koje je okružuju, važnije je provjeriti u kom smislu je Lubardino djelo andrićevsko- selimovićevska sinteza. Ta su dva pisca izabrana, pretpostavljam, zbog njihove povezanosti s Bosnom. (Inače, zašto Vaznesenje ne bi bilo recimo ćosićevsko-popovićevska sinteza?) Andrić i Selimović su Lubardini zemljaci. Tema im je zajednička. Ali, šta bi to bila njihova sinteza, i zašto bi baš Lubarda to bio, ne znamo. Osim DA LI I GDJE U SVOM ROMANU LUBARDA SUŠTINSKI NACISTIČKU TEZU DA SU SRBI GENETSKI SUPERIORNI NAD MUSLIMANIMA DOVODI U SUMNJU? NE. OD PISCA MODERNE PROZE DOKAZI SE NE OČEKUJU. ako se ova teza o sintezi ne izvodi iz Lubardinog kombinovanja hronike (Andrić) i psihoemotivnog fluida (Selimović), što bi bilo površno i naravno netačno. Hronika podrazumijeva hronologiju, a toga u Vaznesenju i trilogiji nema. Selimovićevi pripovjedači su dosljedni i njihove dileme stvarne. Lubardin pripovjedač, rasplinut u građi i likovima, izvan je dešavanja, a dileme su lažne. Beg Kulaš, na primjer, ima ovu dilemu: “Između grehote da ostavi dijete bez oca” (ubije, dakle, zeta) “i već sazrele odluke da jednom zasvagda ukloni napasnika” (istog zeta) “rado prihvata grehotu”. U čemu je tu dilema? Šta nam pripovjedač saopštava? Da beg Kulaš, u dilemi hoće li ubiti zeta ili će ubiti zeta, bira da ubije zeta. Andrićev pripovjedač je objektivan, Selimovićev subjektivan. Lubardin nepouzdan. Svijet je podijeljen na nas i njih. Svaka pozicija izvan te podjele protivrječila bi takvom konceptu svijeta i istorije. Andrića i Selimović a zanima pojedinac, Lubardu kolektiv. Lubarda ne priča privatnu istoriju (iako se sve vrijeme svim sredstvima trudi da izgleda kao da baš to radi), on priča opštu, kolektivnu, nacionalnu. Hrana za glavu STILSKO-LEKSIČKA RASKOŠ U jednoj tipično ćosićevskoj sudbinskoj zapitanosti nad nesrećom srpskog naroda, projektovanog u lik pripovjedačevog djeda, čitamo pitanje: “Ko me još neće natrtiti? Talijani s juga. Nijemci i Mađari sa sjevera, Bugari, kao i uvijek, s leđa. Turci i Šokci iznutra.” Kako se nekoga može iznutra natrtiti? Glavni junak, Jovo, razmišlja: “Kako da odgovori na nešto što nije ništa, što je isto kao i pičkin dim, puši se a dima nema.” Na stranu vulgarnost ove “stilske raskoši”, pogledajmo finale rečenice u usporenom snimku. Ko se puši? Dim. Ali kako, kad ga nema? Kako se nešto može pušiti bez dima? Lubarda uzima na sebe teško breme da otkrije tajne bosanskog karakazana tako što će prvo objasniti tajnu pičkinog dima, to je ono što se puši, ali se ne vidi da se puši pa ga zato i nema, iako ga u stvari ima, i potrebno ga je opisati i objasniti. Lubarda s bezrezervnim povjerenjem dopušta frazama iz usmene književnosti da upadaju u njegove rečenice. Tako se u rečenici “Ako je srpska crkva bila teška – teška i neprebolna – kost u grlu koja se jednog dana i mogla iščupati…” epitet neprebolna, koji uobičajeno dolazi uz imenicu bol, ili rana, našao uz kost. Šta je to i kakva je to kost neprebolna, i zašto bi to bila stilska raskoš, nije jasno. A nije jasno ni zašto je neprebolna, ako se može jednog dana iščupati iz grla. POLIFONIJSKA STRUKTURA Razumno je od romana koji je andrićevsko-selimovićevska sinteza očekivati da o složenim istorijskim, nacionalnim, vjerskim, političkim, kulturnim i geografskim pitanjima progovori iz više perspektiva, i sa više glasova. To ne podrazumijeva veliki broj likova, ili veći broj korištenih individualnih i funkcionalnih stilova, nego veći broj jasnih i motiviranih stavova, nove i drugačije priloge argumentaciji za ideju koju djelo nudi čitaocu. U Vaznesenju toga nema. Povećanje broja likova rezultat je autorove namjere da narod (rod i porodicu) učini junakom priče. U njihovim stavovima i postupcima nema bitne razlike, svi imaju jedan glas, i taj je glas autorov. Svi likovi razmišljaju na sličan način, a o bitnim istinama se nikad ne spore. Te su istine sve do jedne afirmativne za Srbe, bilo da se radi o vjerskim, političkim, moralnim ili istorijskim problemima. U intervjuu za NIN, čiju je nagradu upravo dobio, Lubarda kaže: “Vijekovni osmanlijski teret koji je pao na grbaču naroda kome pripadam pao je, razumije se, i na moja pleća, zajazio mi krv i misao…” Pripovjedačev djed Jovo razmišlja slično: “Turčin, svaki Turčin, a ovi naši više nego Osmanlije, tim jače mrzi što se poniznije klanja i slađe širi usta”; “Srbi mrze bez maske na licu, a muhamedanci ni sami ne znaju šta im je lice a šta maska.” (Za Andrića, koji razlikuje humanizam od nacionalizma, zlo je svaka mržnja, za Lubardu je mržnja prihvatljiva i opravdana kad je srpska, jer je poštena, i jer dolazi od nekoga ko za razliku od neprijatelja, ima identitet.) Ni mišljenje drugih Evropljana ne razlikuje se od prethodnih: Tako major Zilahi osjeća da je “Ostao u azijskoj zabiti, okružen vječitim smradom i jezivim zavijanjem hodža. (…) A i za čim bi plakala. Za smradom, magluštinama i glibom. Za zakukuljenim bulama i ufitiljenim pogledima trgovačkih kalfi. Sve go Azijat, vire kroz one svoje rupe, blenu i vrebaju priliku da nam skoče za vrat.” Uz sve to, pripovjedač slika muslimanske likove kao nečiste. Tako Kulašev sluga “jednom rukom drži tepsiju na kojoj je velika bakarna džezva za kafu i dva fildžana, dok prstima druge ruke stresa bale iz nosa”. Najzad, i oni drugi, Muslimani (beg Kulaš), govore i misle o sebi slično:“Jesmo uzeli ono najgore što su Azijati donijeli u Bosnu? Pokvarenost i zloću, himbu i licemjerje.” Polifonija je prividna. Roman ima jednu tačku gledišta i jedan glas. Čak i kada se stil promijeni, to nije izraz nove ili drugačije argumentacije, nego potvrda već izrečenog. Drugi u Lubardinom svijetu progovara samo da bi potvrdio ono što je autor već izrekao. Taj drugi su bosanski muslimani, kukavice, “slinavci koji puze na koljenima, ljube ruke, cvile i preklinju za goli život.” Srbi u Vaznesenju to nikada ne čine. Srpske supruge su žene srećne da mogu umrijeti uz noge svojim supruzima; srpske djevojke koje siluju muslimani ubijaju se, ili opiru dok ih ne ubiju. Tako se čuva čista krv, koju u Vaznesenju Muslimani nemaju, jer su je pomiješali sa azijatskom. Zato u romanu među srpskom djecom nema retardiranih, a kod Muslimana: “Još nije ušao u muhamedansku kuću a da nije vidio bar jednu nakazu - jedan sakat, drugi bez nosa, treći iskrivljenih vilica, suhih nogu ili izobličene glave.” SNAŽNI EPSKI ZAMAH I jezik likova odslikava podjelu svijeta. Srbi, koji su etnički i moralno superiorni, govore jezikom pripovjedača, koji je direktni potomak svih glavnih junaka, na jednoj od dvije suprotstavljene strane. Taj jezik je čist, narodni, Vukov i Njegošev, različit od jezika Muslimanskih likova u djelu, kojeg autor umekšava do karikature. “Alah je odredio da se ćas konaćnog obraćuna sa đaurima desi baš u sveti petak…” Muslimani u Vaznesenju su ne samo fizički degenerici, nego i govore nečisto i pogrešno, i ova pravopisna distinkcija provedena je na sve likove, gotovo dosljedno. Izostaje samo zahvaljujući tipfelerima: “Govna su zajednička, pa hin se zajednićki moramo i kurtalisati.” Moguće objašnjenje, da autor pokušava vjerno, realistički, prenijeti govor bosanskih Muslimana (kako ga je on čuo i zapamtio) ne stoji, jer istu ljubav ka realizmu Lubarda ne pokazuje kad su Srbi u pitanju. Proti Jaukoviću su izbijeni svi zubi, i to znamo jer Jovo “sluša protino šuškanje bezubim ustima…” Međutim, riječi koje Prota izgovara dolaze do nas čiste, nepokvarene, čak i zubni suglasnici se svi čuju: “Šta uradiše dušmani? – pita, krsteći se. - Ne znaju šta rade.” Leteći krst iz dubokog svemira Jedini muslimanski lik čiji govor nije iskarikiran je Salihbeg Kulaš. Čime je zaslužio tu autorovu milost? Svojom sviješću i priznanjem da je potomak poturica, dakle izdajnik čiste pravoslavne vjere. Oruđima iz arsenala usmene tradicije opisuju se i žene: “Duboke, vrane oči koje bljesnu kao zdenac u rano jutro, šarena djevojačka suknja, (i bijela bluza sa srmeli džečermom) slijevala se u dugi, zlatom obrubljeni srbijanski jelek (…) Samo su joj crne oči i mliječno bjelilo lica ostajali isti, bliski i nedohvatljivi. Ista su i njedra, isturena a jedra.” Takve su srpske žene, kako ih vide očevi i sinovi. A na drugoj, muslimanskoj strani, ovakva je majka, viđena očima sina: “Što se majka više povija, i što prakljača brže udara, počinje da izranja i sve ostalo. Iznad stopala - listovi nogu i bedra. Potom i bjeličasti guzovi, kao da naglo, skine dimije. I što se više opire da gleda, to i majčini guzovi bivaju bliži. Ponekad se toliko približe i izdignu da između njih, odozdo, iskoči razjapi se i otvori, cijela ženska džomba, crna kao bezdan.” Šta nakon ovoga zaključujemo? Srbi su zdrav narod, jedar, junački, utegnut u folklornu nošnju kao u viteški oklop; a muslimani su bolesni, iskompleksirani, frustrirani, genetski inferiorni. Da li i gdje u svom romanu Lubarda suštinski nacističku tezu da su Srbi genetski superiorni nad muslimanima dovodi u sumnju? Ne. Od pisca moderne proze dokazi se ne očekuju. MODERNA PROZA Šta je u ovoj epskoj razmahanosti moderno? Deseterac nije. Nisu to ni riječi molitve. Stil, pokazali smo, također. Tema je prilično stara. Ideje su već poznate iz Ćosićevih romana, iz Knjige o Milutinu i iz književnosti populističkog talasa osamdesetih. Ostaje samo kompozicija, u kojoj je autor narušio klasičnu naraciju, iskidao hronologiju, u fikciju ubacio dokumente i oslabio poziciju pripovjedača. Ali, modernost na kraju dvadesetog vijeka podrazumijeva ironiju, uz sve ovo, i igru, kao postupak, a toga kod Lubarde nema. Ono što se ovdje naziva modernim postupkom jeste uistinu montaža, koja je omiljeno sredstvo ideološke manipulacije. Izdvajanje određenih elemenata na račun nekih drugih izostavljenih omogućava autoru da izvodi zaključke iza kojih ne stoje ni sve činjenice, ni cijela logika. Istina koju pisac u svom djelu nudi (a pisac je, ne zaboravimo riječi kritike, “probuđena reč istine”), izvedena je ovdje navodno “modernim” književnim postupkom, a zapravo postupkom koji računa da ga “modernost” oslobađa obaveza prema moralu i logici. NIN-ova “moderna” književnost stoga ne ironizira istoriju, ona je falsifikuje. Ironije nema, jer ona podrazumijeva intelektualnu superiornost koju Lubardin pripovjedač nema. A nema je jer ga pokreće emocija umjesto intelekt, i jer intelekt operiše racionalnim kategorijama, i jer cilj upravo i jeste zaobići racionalno kod čitalaca i djelovati na podsvjesno. Ironija bi relativizirala vrijednosti tamo gdje relativizacije ne smije biti - u apsolutnoj odanosti i predanosti patrijarhalnom kodeksu i kontekstu. LAŽA I PARALAŽA NIN-OVOG ŽIRIJA Vaznesenje nije “Andrićevsko-selimovićevska sinteza”. Takva ocjena je falsifikat kojim se ovaj NIN-ov roman godine izjednačava (čak pretpostavlja!) Travničkoj hronici ili Dervišu i smrti. Nije moderan roman, nema u njemu polifonične strukture, nedostaje mu stilska raskoš. Pa ipak dobija NIN-ovu nagradu, nepune dvije godine uoči rata u Bosni. Zašto? Odgovor je jednostavan: zbog ideološke podobnosti. Nijedan drugi roman nije bolji u označavanju neprijatelja i u argumentaciji za njegovo konačno uništenje. Neprijatelj su, u Bosni, muslimani. Turci. Već i iza ovakvog zastarjelog i netačnog imenovanja stoji epski i ustanički poziv na završavanje nezavršenog posla. Ako negdje i prosine misao da bosanski muslimani nisu Turci, i da ih ne treba pobiti ili protjerati u Tursku, odmah iza toga čitalac se upozorava da su Bošnjaci još gori: “A tamo nema, nikad nije bilo braće, već zvijeri. Skaču za vratove, kolju i jedu, dok su gladni, a naša vajna braća, Turci, kolju, vade džigericu i oči, i onda kad im krv dođe do lakata. Kolju iz uživanja, na isti način ko što i loču – loču da bi slađe klali, a kolju da bi s više meraka lokali. Srpsko uvo ne bi ostavili, da im se dozvoli, ko četrnaeste.” * Zašto kritika ističe andrićevsko-selimovićevsku sintezu, a prešutkuje ćosićevsko epigonstvo? Zato što se nagrada ne može dobiti za epigonstvo, a za sintezu, i k tome još andrićevsko-selimović evsku, može. Svejedno što prvo odgovara istini, a drugo je laž. Zašto je potrebna nagrada, i k tome još NIN-ova? Zato što ovakvo ideološki upotrebljivo “svedočanstvo” treba hitno spustiti u mase, potvrđeno autoritetom kritike, i oplođeno uticajem najvažnije jugoslavenske nagrade za roman. * Da li su svi članovi NIN-ovog žirija bili svjesni ovoga? Nema načina da se to utvrdi. Ne postoji zapisnik o radu, nije praksa da svako od “kritičara” ostavi u arhivi svoju kritiku o romanima u najužem izboru. U polemici poslije dodjele nagrade, između članova žirija (Tešić - Mihiz - Koprivica) ne razmatra se umjetnička vrijednost romana, ali se objelodanjuje pozadina žiriranja, na koje su imali potrebu uticati neki tada uticajni a jasno nacionalno angažovani pisci. Šta ih je moglo okrenuti romanu koji Bosnu i bosanske Muslimane predstavlja zlonamjerno i neistinito? Zašto je bilo potrebno nagraditi ga i dovesti u žižu javnosti? Iako je u ovom radu na više mjesta ponuđen odgovor, ovdje ga treba još jednom ponoviti. Zato što je proizvođenje negativne slike drugog jedna od funkcija književnosti, čija važnost raste sa jačanjem nacionalizma. Upravo je to pouzdan simptom ove društvene bolesti, i u tom smjeru bi se ideje iz ovog rada mogle razvijati: Kada će se nauka okrenuti prepoznavanju zloupotrebe književnosti, preispitivanju kanona i markiranju djela koja proizvode, čuvaju, šire i umnožavaju laž Kraću verziju teksta Nenada Veličkovića priredila je za objavljivanje redakcija Betona. Zbog značaja ovog teksta za književnost i kulturu regiona smatrali smo da ga treba objaviti i u ovoj verziji. Integralni tekst je objavljen u časopisu REČ 74/20. http://www.fabrikaknjiga.co.yu/rec/74/179.pdf kao i u zborniku Slika drugog u balkanskim i srednjeevropskim književnostima u izdanju Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.  BETON BR.23  DANAS, Utorak 10. jul 2007.   Piše: Milica Jovanović TELA KOJA NIŠTA NE ZNAČE                     Politike tela i ekologija                                 Ove godine, ubrzo nakon prigodnog obeležavanja peto-     oktobarskog prevrata, u Beogradu će se održati panevrop- ska ministarska konferencija „Životna sredina za Evropu“.  Kako teku pripreme? Iskustvo, naime, nalaže oprez.              KA DEPONIJI „Sjećam se kada sam u jesen 1986. godine bio u Beogradu, pozvali su me na Oktobarske susrete“, pričao je nedavno poznati zagrebački profesor i književnik Zvonko Maković, opisujući okolnosti jedne od svojih poslednjih poseta antebellum Srbiji. „U pozivu je stajalo da je tema Susreta ‘Apokalipsa danas’, i ja se iskreno obradujem jer sam tada i sam bio ponesen rastućim ekološkim problemima u svijetu. Proveo sam po Njemačkoj neko vrijeme, rasla je svijest o zagađenju, kisele kiše su uništile dobar dio Njemačke, Poljske, ubrzano je nestajala pijaća voda, šume se nisu obnavljale. Bila su to bitna obilježja apokalipse, i ja sam za Oktobarske susrete pripremio izlaganje o kiselim kišama. Međutim, došao sam u Beograd i uglavnom sam danima slušao TELA ZATRPANA SMEĆEM I SAMA SU SMEĆE, ALI TO NISU POSTALA ČINOM DOVITLJIVOG PRIKRIVANJA TRAGOVA ZLOČINA, VEĆ JOŠ U VREME DOK JE U NJIMA BILO NEPONOVLJIVOG ŽIVOTA, ČIJU POJEDINAČNU VREDNOST ZLOČINAC SMERA DA PONIŠTI o mučenju Srba na Kosovu i sataniziranju Albanaca. Bio sam potpuno šokiran da je sukob dvije nacije globalni problem. Ja sam potpuno promašio temu, Beograd se spremao na rat a ne na spasavanje prirode.“ Ko se zapravo zbunio u ovoj komediji nesrećnog ishoda, profesor Maković ili organizatori Oktobarskih susreta pisaca? Sve su šanse na strani naivnog profesora, koji nije upoznat sa ovdašnjim shvatanjima globalnih problema, no naknadno iskustvo upućuje na sasvim drugačiji smisao peripetije. Narušavanje uobičajenog značenja termina „apokalipsa“, kroz lokalizaciju njegovog opsega, ukazuje se kao nehotični lapsus socijalnog pakta, jezička parapraksa koja otkriva potisnutu želju. Pad srpske zajednice u histerični diskurs, po čijem će se podzemlju u to vreme deliti i njegov prvi štampani dokument, praćen je konstituisanjem specifičnog jezika metafora, razumljivog samo unutar grupe. Ubrzo će postati sasvim svejedno da li se u javnom polju brblja o astrologiji, turbofolku, svetskim zaverama i neprijateljima nacije, božanskoj pravdi i etničkom pravu - primat nad porukom preuzima jezik i stil njenog prenosa. „U zajednicu je uključen samo onaj koji ih može shvatiti, ili može doći do takvog shvatanja, dok je onaj, ko to ne shvata i ne može shvatiti, isključen“.¹ Smislen dijalog o životnoj sredini otežan je ne samo zbog jezičkog okruženja, u kom su značenja pomerena snagom političkog konteksta, već i zato što se tema o kojoj bi trebalo razgovarati nalazi s one strane granice razumevanja, s one strane mesta na kom se zaustavlja mišljenje. Reč „čišćenje“ u Srbiji još dugo neće značiti održavanje lične ili ambijentalne higijene, uklanjanje posledica zagađenja reka ili zemlje. Ali, gde bi se, dakle, mogao desiti događaj prikriven u srpskoj metafori apokalipse? Zvonko Maković bi se svakako iznenadio, jer kontekst se ovog puta zapravo tiče nauke o zaštiti životne sredine. Metafora vodi na deponiju. TRAGOVI POD ĐUBRETOM Dvadesetak godina kasnije, ratovi su okončani, heroji su osvanuli na međunarodnim poternicama, dok su se njihovi inspiratori povukli u hlad institucija. U Srbiji zatrpanoj smećem, nove političke elite i dalje su nezainteresovane za zaštitu prirodnih resursa, promociju održivog razvoja i zdrave životne sredine - podržane prećutnim konsenzusom da je đubre bolje ostaviti tu gde jeste. Đubre, naime, krije zločin. Srpski odredi za asanaciju terena usvojili su tokom ratova devedesetih specifičnu strategiju zametanja tragova zločina, posebno kada je reč o masovnim ubistvima civila. Masovne grobnice - pre svega sekundarne i tercijarne, koje po prirodi stvari ukazuju na organizovanu realizaciju planiranog zločina - zatrpavane su smećem i nad njima su stvarane deponije. Zloglasni logor Luka u Brčkom, na primer, gde je mučeno, ubijano ili iz kog je na streljanje odvođeno muslimansko stanovništvo - danas služi kao smetlište. „Masovna grobnica zatrpana smećem“ naslov je prošlogodišnje vesti o početku ekshumacije grobnice streljanih bošnjačkih civila iz sela kod Prijedora. Prošle godine na širem području Mostara počelo je i istraživanje prve od više divljih deponija, za koje se sumnja da kriju masovne grobnice. „Masovna grobnica u Zvorniku pokrivena smećem“, glasi još jedna od sličnih vesti: „Vlasti u Zvorniku su nastavile odlagati smeće iz cijele općine na privatno zemljište u dolini Sultanović i u blizini Zvornika. Na ovoj lokaciji se takođe nalaze četiri sekundarne grobnice iz srebreničkog masakra, i vjeruje se da se u četiri odvojene grobnice ispod i oko smeća nalazi oko 320 tijela. Kamioni općinskog komunalnog preduzeća dnevno odlože između 30 i 35 tovara smeća koje polako tinja, potencijalno izazivajući nepopravljivu štetu tijelima koja se nalaze ispod njega, i time uništavajući dokaze koji se trebaju koristiti u budućim suđenjima za ratne zločine u vezi sa srebreničkim masakrom...“ Tela albanskih civila ubijenih tokom sukoba na Kosovu, ukoliko nisu spaljena, razvožena su po Srbiji u hladnjačama. Jedna od njih gurnuta je u veštačko jezero Perućac, koje je i samo pretvoreno u svojevrsnu deponiju - sredinom 2005. procenjeno je da se na oko 20 kilometara jezera u granicama Srbije, nalazi 60.000 kubnih metara raznog čvrstog otpada. Jama na policijskom poligonu u Petrovom Selu, nad kojom su streljana braća Bitići - čiji su leševi kasnije otkriveni u masovnoj grobnici - iskopana je pod izgovorom da će služiti za odlaganje smeća. U svojoj ispovesti, vozač kamiona kojim su prevoženi leševi albanskih civila sa Kosova u Bor, kao moguće krajnje odredište leševa navodi topionicu i deponije jalovine. STRAH OD ČIŠĆENJA Brutalnost zločina efektno je upotpunjena planom integracije mesta zločina u životnu sredinu na Balkanu, čiji uobičajeni prizor ne nalikuje prigodnim razglednicama već otkriva život zajednice u kojoj još nije savladana lekcija da održavanje lične higijene prevazilazi granice fizičkog tela. To je društvo u čijim se reprezentativnim gradovima deca, bez obzira na rasni, etnički ili socijalni status svojih porodica, igraju među pikavcima, plastičnim kesama i sivim naslagama smoga, dok po unutrašnjosti priručne deponije niču u stabilnoj proporciji sa nestajanjem šuma, pijaće vode i obradivih polja. Nezahvaćena verskom i političkom reformacijom, koja će za dominantnu predstavu političkog organizovanja zajednice uvesti ugovor razumnih (starozavetni Bog sa Avramom, Hrist sa apostolima - konačno, država sa građanima), Srbija se i danas oslanja na pagansko nasleđe hilozoističkih predstava, iz kog izvire analogija ljudskog tela sa političkim subjektom - državom, nacijom - a koja podrazumeva međusobnu organsku povezanost članova zajednice. Poslovična nevažnost pojedinačnih tela u zajednici koja sebe opaža kao organsko biće, u Srbiji se razvila u koncept uzajamne neodgovornosti. Mada je neizvestan ishod besmislene diskusije o bitnim karakteristikama srpstva, bar jedna od njih čini se nespornom - zamišljeno telo srpske zajednice danas je označeno smećem koje ga okružuje. Zazor od čišćenja i uklanjanja otpadaka, odgovara diskursu u kom su zločini uvek tuđi, makar ih počinio i član zajednice, u kom zajednica ne samo da nije kriva već nije ni odgovorna za ponašanje pojedinaca. KUDA S „POKVARENIM“ TELIMA Naravno, članovi zajednice nevažni su samo ukoliko su upotrebljivi. Tuđa ili iz nekog razloga nefunkcionalna tela, jasno je, narušavaju zdravlje celine, i ona postaju „virusi, bolesti, patogeni elementi, paraziti“. Ni devedesetih ni danas, svakako, javni govor ove vrste nema saznajnu vrednost već snagu performativa. On ne može da bude istinit ili lažan, iako može da implicira istinitost ili lažnost drugih iskaza, što je i presudan oslonac političkih performera. Uzgred, omiljeno sredstvo podrivanja značenja u javnom govoru je i „zbunjenost prevodioca“ - posrbljavanje tehničkih termina, kakvo je recimo uvođenje pojma „svetovna“ umesto „sekularna država“ u novi Ustav, ili razgaljeno poigravanje terminima „hvatanje“ i „hapšenje“. Ipak, srpski diskurs frustracije nije razvijen do kraja, i mada označena u jeziku, mnoga narušiteljska tela nikada nisu formalno označena prepoznatljivim vizuelnim kodovima koji omogućavaju identifikaciju socijalne prljavštine, ekskramenta. Organizovani, sistematski progon pripadnika druge rase, vere ili nacije - poput eksplozivne, nezadržive reakcije bolesnog organizma, dijareje² - ograničen je na grupe čija ih svojstvena kultura odevanja i ponašanja dovoljno razlikuje. Sve rigidniji kriterijumi pripadanja srpskom biću dozvoljavaju i povremena odstupanja, odabrana po naročitoj ekskluzivnosti, kao što je to slučaj sa „srpskim zetom“ iz Afrike, koji će zahvaljujući tečnom psovanju na srpskom u javnosti biti predstavljen kao „naš čovek“. Mada su organizovani ratni pohodi danas stvar mračnog i zaboravljenog prošlog veka, žrtve nasumičnog etnički motivisanog nasilja ili osobe uskraćene za ravnopravno učešće u društvu usled svog telesnog hendikepa, najčešće se ne bi složile da je odsustvo države u sistematskom sprečavanju diskriminacije i zločina mržnje (od verbalnog do fizičkog), sasvim spontano. No, gde i danas završavaju nečista ili „pokvarena“ tela - u doslovnom, mehaničkom smislu ili na nivou biološke ili simboličke oznake razlike, kao i ona koja su sama sebe ekskomunicirala iz celovitog organizma nacije ili rase, pokvarenim ponašanjem ili mišljenjem? Na smetlištu. Broj „nehigijenskih naselja“, eufemizmom prikrivene tragedije romske populacije u Srbiji, svedoči da su rasna geta u Srbiji pretežno organizovana oko deponija. Skrivena pod smećem, leže tela ubijenih neprijatelja srpstva. „Pokvarena“ tela ili njihovi pokvareni vlasnici upućeni su na smetlište jezika. Deo kontingenta tuđih tela svojevremeno je dopremljen i do srbijanske prestonice, da u srednjovekovnom postupku svedoči o tome šta pobednik radi sa neprijateljima. Umesto javne poruke protivniku, ovaj morbidni gest zapravo se ukazuje kao tajni podsetnik sopstvenoj „vojsci“, čije je rasulo i izdaja možda već na vidiku. Još jedno odstupanje od srednjovekovnih običaja: leševi neprijatelja pod gradskim zidinama govore o borbi - ravnopravnoj razmeni surovosti, bar do onog odlučujućeg, poslednjeg trenutka borbe prsa u prsa - a njihovo oružje vraća se u upotrebu kao ratni plen. Leševi pokopani u sekundarne grobnice u Batajnici bili su naoružani „grickalicama za nokte, duvanskim kesama, klikerima“ i drugim ličnim predmetima, potpuno neupotrebljivim „pobedničkoj“ strani, pa su zatrpani u jame zajedno sa telima. Samo postojanje masovnih grobnica predstavlja kršenje međunarodnog prava i običaja ratovanja, budući da je dostojanstven odnos prema mrtvima obezbeđen odredbama Prve, Treće i Četvrte Ženevske konvencije. Ali ono što bi srpsko društvo restriktivnog humanizma zaista trebalo da zabrine pre nego konvencije savremene civilizacije, jeste sve suženiji prostor akcije domaćih protivnika tela. Truizam je da na koncu nikakvo telo neće valjati ako nije deo onog zamišljenog srpskog bića, koje vešto izmiče bilo kakvom razumnom zahvatu mada je i dalje vraški ubedljiv argument zastrašivanja. RATNIČKE JEZIČKE PRAKSE Tela zatrpana smećem i sama su smeće, ali to nisu postala činom dovitljivog prikrivanja tragova zločina, već još u vreme dok je u njima bilo neponovljivog života, čiju pojedinačnu vrednost zločinac smera da poništi. Namera je artikulisana jezikom lišenim uobičajenog značenja, birokratskom terminologijom organizovanog zločina, u kom ljudska bića postaju „paketi“ a ubistva „rešavanje problema“. U romanu Zima u osvit, danskog pisca Jensa Martina Eriksena, epski subjekt zločina otkriće da su stroga pravila leksike i semantike deo ratničke obuke, i da po njenom okončanju ništa više neće biti moguće reći drugačije. Odmaknut od stvarnosti koju smera da opiše, jezik će takođe postati sredstvo zločina. Njime se više neće moći razigravati duh, niti se obraćati bilo kome izvan serkla poznavaoca kôda, jer se Drugi ne može ni voleti ni razumeti. Drugi je paket. Smeće. Takav jezik trijumfuje i danas. Zločinci su i dalje nepoznati, skriveni u bezobličnoj naraciji posleratnog nacionalnog mita, pojmova neodređenih ili već razorenih značenja. Biti subjekt, znači iskusiti svet kao smislenu celinu, a jezik u tome igra presudnu ulogu. Međutim, vrsta jezika koji se koristi, žanr diskursa, neposredno utiče na istinu koju smo u stanju da proizvedemo. Nije li onda vreme da pomislimo kako znatan deo našeg znanja izvire iz etičkog delovanja, i da je nepristrasno opažanje fantazam, štaviše opasan u savremenoj Srbiji? Ili rečima Branke Arsić, „Bilo bi dobro kad bismo mogli saznavati i zadobijati istinu, a da pri tome budemo daleko od onoga što saznajemo, da ga ne podnosimo i ne trpimo, da ga ne iskušavamo, radosno ili ne, svojim vlastitim telom. Tada bismo mogli saznavati nedodirnuti onim što saznajemo, tada bismo bili strašno osigurani protiv svih susreta sa onim što saznajemo“. ³ Ah, kako bi bilo dobro, ali nije moguće. Jedan susret, strašniji od svega što možemo zamisliti, još uvek nas očekuje ¹ Ernest Gellner, „Nations and Nationalism“. (Inače, u frojdovskom rečniku „jezik metafora“ opisuje način na koji funkcioniše nesvesno, gde su lapsusi, nesvesni gestovi i snovi struktuirani kao vrsta metafore /Übertragung/ čije je pravo značenje, zahvaljujući „prenosu“, izmaklo cenzuri svesnog. Svesna upotreba termina apokalipsa, kao literarne metafore kojom se želi opisati sukob dve etničke grupe, sasvim je nezanimljiva za ovu priliku. Analogija s Frojdovom analizom u naknadnoj rekonstrukciji stare anegdote, naravno, ne implicira da se psihopatologija grupe može izjednačiti s analizom individualnog nesvesnog.) ² Opisujući spremnost nacije na saučestvovanje u genocidu, američki filozof Bruce Wilshire koristi upravo dijareju kao metaforu reakcije svedenu na instinkt bolesnog tela. ³ Branka Arsić, „Šta sve telo može da radi?“, 1995.  BETON BR.22  DANAS, Utorak 26. jun 2007.   Piše: Jelena Gligorijević EXIT FESTIVAL                     Od subverzivne buke do buke u modi     Pokrenut 2000. godine u organizaciji dvojice novosadskih studenata kao neformalni kulturni multimedijski događaj sa političkim predznakom, EXIT festival je u međuvremenu izrastao u najveći međunarodni muzički spektakl na području jugoistočne Evrope. Razvojna linija njegove postupne transformacije ujedno reprezentuje i način na koji je muzika učestvovala u integraciji i uobličavanju jednog novog političko-društveno-ekonomskog poretka u Srbiji. U tom smislu, analiza EXIT festivala može da se izvodi kroz prizmu Atalijeve teorije buke¹, koja upravo kroz odnos buke (subverzivnog) i muzike (vlastodržačkog, usmeravajućeg) – sagledanog u kontekstu istorijskog razvoja difuzne mreže kroz koju se muzika odvija u određenom društvu – pokušava da prepozna i markira dinamiku socijalnih promena u zapadnjačkim zemljama. Izvesna prekrajanja i reinterpretacije osnovnih postulata Atalijeve teoretske postavke do kojih će neminovno doći u predstojećoj analizi, javiće se ne samo iz potrebe usaglašavanja različitog ritma društveno-ekonomskog razvoja zapadnjačkih zemalja u odnosu na Srbiju, već i iz potrebe što verodostojnijeg oslikavanja sveukupnih promena koje su se odigrale na našem području u periodu tranzicije. EXIT KAO SUBVERZIVNA BUKA U svakom totalitarističkom režimu buka ima smisao subverzije. Guše je i nadgledaju, jer postavlja zahteve za autonomijom kulture, za priznavanjem prava na različitost, za uvažavanjem marginalnih grupa. Ona je pretnja jednodimenzionalnom političkom poretku u kome država preuzima kontrolu nad svim oblastima života svojih podanika, podriva ga iznutra, obelodanjuje njegove pukotine, nedostatke i slabosti, ukazuje na nemogućnost njegovog (samo)održanja i neminovnost njegovog (samo)uništenja, najavljuje i poziva na njegovo svrgavanje. EXIT festival je 2000. godine, uoči parlamentarnih izbora na kojima će demokratske snage konačno da poraze režim Slobodana Miloševića, osmišljen i realizovan kao subverzivna buka. Na ovakvo značenje i ulogu EXIT-a ukazivao je već i sam naziv festivala – EXIT - Noise Summer Fest: „exit“ kao „izlaz“ iz EXIT SE TRANSFORMISAO U OSREDNJI MUZIČKI DOGAĐAJ MASKIRAN ERZACOM SVEČANOSTI, A MUZIKA KOJU NUDI - U MOĆAN FAKTOR KULTURNE HOMOGENIZACIJE, STVARANJA UNIFORMNIH GRUPA, USPOSTAVLJANJA KULTURNIH NORMI I UNIŠTAVANJA POSEBNIH (SUB)KULTURA decenijske vladavine bezumlja, i „noise“ kao „buka“ koja izmiče strogo kontrolisanom nadzoru države, odbijajući da se povinuje vladajućem sistemu vrednosti. U neograđenom prostoru između novosadskog Filozofskog fakulteta i leve obale Dunava, buka EXIT-a se sto dana i noći, doslovno i simbolički, nekontrolisano širi i odašilje preteće poruke sistemu. Ujedinjeni istim ideološkim shvatanjima i podjednako jakom željom za promenama, mladi iz Srbije se okupljaju da u originalnom kulturnom ambijentu izraze bunt i neslaganje sa tlačiteljskim režimom Slobodana Miloševića. Koncerti domaćih underground bendova rok orijentacije (koji su u vreme vladavine Miloševića etiketirani kao portparoli neprijateljskih zapadnjačkih sila, pa prema tome i kao opozicija turbo-folku, dominantnom muzičkom žanru u Srbiji 90-ih), predstave, performansi, filmske projekcije, slikanje grafita, tribine... sve je bilo besplatno, organizovano u svojstvu svojevrsne političke borbe za demokratiju. Borbe koja se ispoljava u vidu slobodnog kulturnog izražavanja mladih koje sistem ne želi da vidi, čuje i prepozna. Borbe u vidu subverzivne buke. EXIT KAO PRISVOJENA I KONTROLISANA BUKA (izvođenje predstave) Jula 2001. godine EXIT festival postaje mesto gde se režira nova demokratska vlast. O tome svedoče znatna finansijska sredstva koja je država (na svim nivoima vlasti) odvojila za realizaciju ovog značajnog kulturnog događaja, ali i obilato prisustvo političara na samom festivalu: Nenad Čanak, predsednik pokrajinske skupštine, i Borislav Novaković, gradonačelnik Novog Sada, učestvovali su u ceremonijalu zvaničnog otvaranja EXIT-a, dok je ad hoc sastavljeni bend Monetarni udar, na čelu sa Božidarom Đelićem, ministrom finansija, i Mlađanom Dinkićem, guvernerom Narodne banke, izveo na glavnoj bini nekoliko hitova kultne domaće rok grupe EKV. Za prisvajanje buke nultog EXIT-a i njeno stavljanje pod nadzor novoformirane vlasti, indikativno je i novo mesto na kome se EXIT01 organizuje: umesto širokog travnatog prostora bez granica i mogućnosti slobodne cirkulacije ljudi, festival se premešta na Petrovaradinsku tvrđavu, čiji bedemi omeđuju granice širenja buke. U buku se, prema tome, uvodi red, a EXIT postaje mesto izvođenja predstave. Kao spektakl, predstava „postavlja na scenu kompromis i poredak u koji jedno društvo hoće da veruje i druge da u to ubedi.“ (str. 91) EXIT01, kao izvođenje predstave, upravo stvara i uverava u novu, harmoničnu sliku Srbije koja slavi slom Miloševićevog režima, s jedne, i uspostavljanje nove političke elite, s druge strane. U svojoj spektakularnoj režiji, EXIT pokušava da ulije veru u predstavu o demokratskom uređenju kao idealnom političkom poretku, da ubedi u njegovu legitimnost i univerzalnu vrednost. Može se reći da je 2001. godine demokratska vlast u Srbiji videla u EXIT-u estetski oslonac za utvrđivanje vlastitog poretka, kao i moćni instrument ideološke samoafirmacije - ubeđivanje putem slušanja. Foto: Aleksandra Miletić Za uspešno izvođenje predstave bilo je nužno rekonceptualizovati program i organizaciju samog festivala. Tako su na EXIT-u 2001. godine, po uzoru na zapadnjačke festivale, nikle bine koje su se međusobno razlikovale po muzičkom konceptu i značaju izvođača, a podignut je i kamp za posetioce festivala. U vezi s tim, važno je naglasiti da je pro-zapadnjački orijentisana muzika festivala (zahvaljujući festivalu, u Srbiji su prvi put posle dugogodišnje izolacije nastupale i velike muzičke „zvezde“ zapadnjačke provenijencije, kao što su: Roni Size, Finley Quaye, Kosheen, Osibisa, Tony Allen, D.j. Tim Simeon, Tikiman & Soul Static Sound Sistem, DJ Yellow, Salome de Bahia...) promenila status i značenje koje je imala na nultom EXIT-u: ona postaje atribut vlasti, element novog koda moći, veza vlasti sa podanicima, sredstvo za stvaranje i učvršćivanje zajednice. U potrazi za duhovnim pročišćenjem, putem svojevrsnog egzorcizma kroz zvuk i igru, vlast i njeni podanici (posetioci EXIT-a) videli su sebe kao „krstaške ratnike u borbi protiv ksenofobije, primitivizma i nacionalizma“ (preuzeto sa veb stranice: www.exitfest.org, januara 2007). Ne samo da su na festivalu učestvovali muzičari iz Hrvatske (KUD Idijoti, Darko Rundek i Cubismo), već su takođe organizovane i debate na temu izmirenja pozavađenih nacija iz bivših republika Jugoslavije. EXIT je, u tom smislu, pokušao da izvede predstavu koja je zastupala, s jedne strane, ulogu izmiritelja srpskog društva sa društvima na području bivše Jugoslavije, ali i na području čitave Evrope, i s druge strane, ulogu afirmatora novouspostavljene političke hijerarhije i sistema socijalno-kulturoloških razlika koje su se u tom periodu sa ponosom isticale u javnosti. Muzika, kao ključni element ukupnog spektakla EXIT-a, upotrebljena je, prema tome, da bi se povukle jasne razlike između progresivnog (pro-demokratskog) i nazadnog (pro-nacionalističkog) dela srpskog društva. Njena upotrebna vrednost ogledala se upravo u prizoru njene delotvornosti i sposobnosti da stvara zajednicu i donosi izmirenje između različitih delova društva kroz imaginarni privid prinošenja žrtve². EXIT KAO BUKA U MODI (od izvođenja predstave do ponavljanja) Proces uobličavanja finalne koncepcije i komercijalne orijentacije EXIT festivala, koji je započet 2001. godine, u potpunosti je dovršen 2003. godine. Trajanje festivala se sa devet dana (2001. i 2002. godine) ograničava na četiri dana koncentrisane zabave. U želji da se ugodi i izađe u susret što većem broju potrošača, broj bina sa različitom vrstom muzike se progresivno uvećava, da bi 2006. godine dostigao cifru od preko dvadeset muzičkih platformi na kojima je nastupilo više od šesto izvođača. Najočigledniji pokazatelj opšte komercijalizacije EXIT-a, kao i njegove masovne potrošnje, nesumnjivo je nastup kultne domaće zvezde Zvonka Bogdana 2004. godine, koji se – iako izvođač vrhunskog kalibra u domenu starogradske, tamburaške muzičke produkcije – žanrovski nikako ne uklapa u generalnu muzičku koncepciju festivala. Popularizaciji EXIT-a, kao i njegovom uključivanju u svetske tokove i procese globalizacije, naročito je doprinelo prisustvo MTV-ja (počev od 2004. godine), potom, britanskog radija BBC Radio 1 (2005. godine), kao i pozitivne kritike festivala koje su objavile britanske muzičke novine NME i Mojo (2004. godine). Kao rezultat, Petrovaradinsku tvrđavu i EXIT-ov kamp u šumarku pored Filozofskog fakulteta iz godine u godinu posećuje sve veći broj posetilaca, među kojima je sve više stranih državljana uglavnom iz evropskih zemalja, ali i iz čitavog sveta. Foto: Stanislav Milojković Preuzimajući u potpunosti model produkcije, organizacije i potrošnje svetskih muzičkih festivala-giganata (i ujedno razmenjujući sa njima zvezde sa aktuelne muzičke scene), EXIT se (od 2003. godine) očito premeće u serijsku reprodukciju originalnog obrasca. „Reprodukcija je [...] na izvestan način smrt originala, pobeda kopije i zaborav onoga čemu predstavlja podršku.“ (str. 125) Na taj način, EXIT festival, kao reprodukcija modela koji je isprva pretendovao da bude originalan i nekonformistički, postaje mesto ponavljanja i masovne potrošnje - svetkovina na kojoj su sve maske istovetne. U serijskoj reprodukciji spektakla, i sama muzika se potčinila sveobuhvatnoj kapitalističkoj logici razmene. Postavši repetitivna roba, ona je izgubila prvobitni smisao revolta, kao i moć da prikazuje svet i stvara komunikaciju među ljudima. U prilog ovoj tvrdnji govori i podatak da je EXIT festival 2005. i 2006. godine finansijski podržala čak i nova gradska uprava Novog Sada - sastavljena od predstavnika tradicionalistički i nacionalistički usmerene Srpske radikalne stranke na čelu sa gradonačelnicom Majom Gojković - koja je preuzela vlast na lokalnim septembarskim izborima 2004. godine. Imajući u vidu izrazito naglašen anti-zapadnjački stav ove političke partije, u javnosti se spekulisalo o mogućem prekidu organizovanja festivala u Novom Sadu i njegovom premeštanju u Beograd, kojim i dalje upravljaju partije demokratskog bloka. Očito, to se nije dogodilo jer je ekonomski faktor (tj. visoka novčana zarada koju festival donosi kako organizatorima, tako i čitavom gradu) poništio sve ideološke razlike između organizatora EXITa (iste one dvojice studenata koji su pokrenuli festival 2000. godine) i nove političke vlasti. I EXIT i Srpska radikalna stranka prodali su svoju ideologiju za novac. Iz tog razloga se akcenat u programskom osmišljavanju EXIT festivala sada premešta na održavanje raznovrsnosti i na proizvodnju potražnje. Pri svemu tome, „promena se vrši neznatnim preoblikovanjem postojećeg. Tako svaka ponovljena serija biva neznatno izmenjena da bi se mogla objaviti kao novost i predstavljati događaj.“ (str. 150) U lancu serijske reprodukcije EXIT-a, koju pokreće moćna ekonomska mašinerija, i muzika i muzičari postaju predmeti potrošnje, nosioci subverzije i buke bez smisla, maska vlasti koja drži monolog: kao serijsko ponavljanje jednog istog modela, EXIT proizvodi zaglušujuću buku koja zamenjuje društvenost i koja ima za cilj da ućutka glas individue. U slici kolektivne jednoobraznosti koju takva buka nužno stvara, komunikacija zasnovana na različitosti stvari više nije moguća. Tako egzitaši mogu još samo da čuju buku roba u kojima vlast „vrši kolektivno usmeravanje njihove uobrazilje, u kojima žive njihovi snovi o društvenosti i njihova potreba za prevazilaženjem.“ (str. 164-165) Postavši pomoćno sredstvo reprodukcije i ponavljanja, javno izvođenje predstave na EXIT-u obeleženo je odsustvom nekadašnje ideologije. EXIT sebe više ne potvrđuje i ne štiti nečim što nije svima pristupačno, niti to čini kulturnom potražnjom muzike koju plasira. EXIT postaje mesto gde će sada i svi ostali pokazati da nisu tako konzervativni kao što im se prebacuje. Tako se EXIT transformisao u osrednji muzički događaj maskiran erzacom svečanosti, a muzika koju nudi - u moćan faktor kulturne homogenizacije, stvaranja uniformnih grupa, uspostavljanja kulturnih normi i uništavanja posebnih (sub)kultura. „Troši se da bi se izjednačilo s drugima, a ne više, kao u izvođenju predstave, da bi se razlikovalo od drugih.“ (str. 151) Izgubivši svoju nekadašnju komunikacijsku i upotrebnu vrednost, muzika je postala izvor tišine - besmisao. Muzika tako više nije u stanju da potvrdi da je društvo mogućno, a EXIT festival samo ponavlja uspomenu na drugačije društvo u kome je ona imala smisla. * EXIT festival, posmatran kroz metaforu buke i njena izvedena značenja, prošao je kroz tri etape razvoja: od buke koja je subverzivna, preko buke koja se prisvaja i kontroliše u cilju izvođenja predstave, pa do „buke u modi“ koja se obesmišljava i obezličuje u istovetnosti serijskog ponavljanja. U prvoj fazi, uloga EXIT-a je buntovnička i proročka. Buka koja se tada proizvodi ne samo da je preteća za postojeći poredak, već istovremeno omogućuje da se čuje jedan novi i lepši svet koji će postati vidljiv, nametnuti se i stvoriti novi poredak. U drugoj fazi, buka EXIT-a postaje sredstvo vlasti za manipulaciju istorijom i kulturom srpskog naroda, za usmeravanje njegovog nasilja i nada, za režiranje i izvođenje predstave koja treba da uveri u legitimnost novouspostavljenog demokratskog poretka. Time što se integrisala sa vlašću, buka EXIT-a je demistifikovala i učinila vidljivim večno prisutan sukob između dve osnovne društvene vrednosti: Zakona i Svetkovine. Nastojanje vlasti da Svetkovinu ućutka u Predstavi i Prividu Prinošenja Žrtve, Nasilje u Harmoniji, Nered u Poretku, Žrtvenog Jarca u Pokajanju, Buku u Tišini... - pripremiće tako put za centralizovanu političku kontrolu buke EXIT-a u njegovoj poslednjoj fazi razvoja, kao i njeno konačno preoblikovanje u potpuni Muk. Ponavljačka mašinerija serijske reprodukcije EXIT-a, koja se isključivo rukovodi zakonitostima slobodnog tržišta, oduzeće mu na kraju moć ideološke identifikacije i komunikacijske razmene. Tako EXIT festival više ne govori ništa i ne označava ništa, osim beznačajnosti vremena u kome živimo ¹ Žak Atali, Buka - ogled o ekonomiji muzike, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. ² Prema Ataliju, muzika je, pre nego što je postala roba, bila privid Žrtvenog jarca. U starim društvima vlast je, da bi se suprotstavila raspadu sistema društvenih razlika, „sprečavala širenje nasilja time što bi označila žrtvenog jarca čije bi žrtvovanje, stvarno ili simbolično, polarizovalo sve potencijalne sile na ponovno uspostavljanje razlika, hijerarhije, poretka, stabilnog društva“. Muzika upravo preuzima ovu funkciju privida žrtve, jer usmeravanjem i sublimacijom opšteg nasilja reguliše društveno ponašanje i obezbeđuje opstanak datog političkog poretka. (Pročitajte Integralnu verziju teksta u rubrici Javni radovi)  BETON BR.21  DANAS, Utorak 12. jun 2007.   Piše: Dejan Ilić OPSCENO: SRPSKA PESNIČKA SCENA   ili kako su čitaoci pobegli iz srpske poezije     PALANKA SVETU NE VERUJE Postoji li pesnička scena bez čitalaca poezije i pesničkih knjiga u knjižarama? Knjižare i čitaoci svakako nisu prva karika u infrastrukturnom lancu koji oblikuje scenu. Naravno, pre njih dolaze autori i knjige, izdavačke kuće, kritičari, časopisi, kulturne strane..., ali smisao književne/pesničke scene pre svega je u njenoj simboličkoj distribuciji, njenom komunikacijskom potencijalu, autputu, drugačije rečeno pišemo da bi nas neko čitao, pišemo da bi ta knjiga bila nekome ponuđena u knjižari, dakle uzeta od Drugog. I gle, baš to u Srbiji nedostaje, krajnji efekat pesničke prakse, plod i smisao čitave delatnosti, nužna evaluacija. Ako zanemarimo ovu manjkavost, sve naizgled savršeno funkcioniše, izdaju se pesničke knjige, pišu pseudokritike, održavaju pseudofestivali i razni skupovi posvećeni ovome/onome/ničemu. Autori čak i nastupaju pred publikom koje ima/nema, svetluca, znači, marljivo se i disciplinovano skupljaju honorari i nagrade, paralitički gomilaju bibliografske jedinice, dok na horizontu tiho odjekuje muzika sfera, nebeska harmonija mirovine dobrih srpskih pesnika boljeg dela naše pesničke scene. Deo lošiji, ostavili smo po strani (kao bespredmetan, mada prilično vitalan, budući ukorenjen u nepatvorenom epskom biću našeg naroda) i pogledali načas, sve pazeći da ne oslepimo, od sjaja odličja i zasluženih nagrada, u to evropsko i moderno, svetsko a naše, nacionalno i demokratsko, svetsko a palanačko krilo srpske poezije. A palanka, poznato je, ne vidi sebe, jer duboko u sebi Palanka ne veruje da postoji Svet. Rezignirano, degenerisano, nekrofilno, izolovano, svo-u-sebe-zagledano, a koje simulira Svet, jer misli da je Jedno i Neponovljivo i da Drugo ne postoji sem kao Obećanje ili Laž. Tako je palanka uvek lepa u svojim očima, i nemojte se čuditi ako vam kaže da je danas njena poezija „najvredniji deo“ srpske književnosti, da je „svetska“ i „sjajna“, „već ušla u Evropu“, te kao takva „najbolji srpski brend“ (tranzicioni šarm ažurno bogati jezik srpskih pesnika i kritičara). Nemojte se čuditi, to sistem, zapravo, povremeno pušta maglu, laskajući sebi učvršćuje svoja čvorna mesta, re-kreira svoja polja kontrole i moći. BRZI LAUREATI SRBIJE Postavlja se pitanje kako taj sistem traje, koji je njegov razlog postojanja? Ako niko ne čita poeziju (iako je tako „sjajna“?!), ako za nju nema mesta u knjižarama, ako sistem nema svoj izlaz, a uporno postoji, to samo znači da je reč o jednom vrlo realnom sistemu (ironično, on trenutno i preferira verističke poetike), koji se lišio svoje simboličke dimenzije i sada, rasterećen, gleda od čega se veristički živi. Sveden na materijalnu funkciju, oslobođen čitaoca, koji bi tu mogao biti samo remetilački faktor, on teži da se još usavrši. Tako su se u Srbiji javili i brzi laureati, naravno dobri pesnici, koji uspevaju da se neviđeno hitro ovenčaju nekom od naših velikih nagrada, ponekad i samo nekoliko dana pošto nas obraduju svojim novim delom. Najbrži laureat bio bi, ČEKATI ZA MLEKO, ULJE, LOTO ILI PESNIČKU NAGRADU, SVE JE TO ISTA MATRICA JEDNOG DUBOKO BOLESNOG DRUŠTVA. BUDI STRPLJIV PA ĆE I TEBE SUNCE OGREJATI, PRVO MI SA STAŽOM I SLATKIM SNOM O MIROVINI, ONDA VI MLAĐI, I LOJALNI dakle, onaj koji bi dobio nagradu onoga dana kad mu je izašla knjiga. Čitav sistem u stvari tome teži, doduše zasad samo asimptotski, jer bi dosezanje te tačke bio i konačan kraj jedne u osnovi suicidne mašine. U sistemu naručenih i „prijateljskih“ kritika, „dogovornih“ nagrada, ja-tebi-ti-meni ekonomije, u gerontološkom poretku prava starijeg i jačeg, te onoga-sa-više-knjiga (paralitički san, opet, mora da se gomila, važna je akumulacija, vrednost je manje bitna), u takvom militantnom i patrijarhalnom sistemu jedno od osnovnih pravila igre jeste lojalnost starijem i jačem, a vrlina na ceni - bezgranično strpljenje. Budi strpljiv pa će i na tebe doći red. Jer ovde se stoji u redu, sa svim implikacijama koje forma reda podrazumeva (uplitanja/rasplitanja telâ, ja-tebe-tinjega). Za mleko, ulje, loto ili pesničku nagradu, sve je to ista matrica jednog duboko bolesnog društva. Budi strpljiv pa će i tebe sunce ogrejati, prvo mi sa stažom i slatkim snom o mirovini, onda vi mlađi, i lojalni. RED OSLOBAĐA Čitaoci više nisu bitni. Šta oni uopšte tu traže? Kao ni same knjige, šta će nam dobre knjige, amblematski označene nagradama, koje bi mogle da dospeju do stvarnih čitalaca i tako ugroze perpetuum mobile ovog sistema, koji je upravo to, perpetuum mobile, budući da izolovan i samodovoljan stvara svoju pseudoenergiju ni iz čega. Dašak realnosti stvarnog čitaoca, srušio bi taj simulakrum od karata i naduvanih vrednosti. To je nešto čega se sledbenici sistema najstrože čuvaju, dodeljujući nagrade isključivo apstraktnim imenima autorâ (kad na autora dođe red, nezavisno od kvaliteta aktuelne knjige), koja čitalačkoj publici uglavnom ne znače ništa, te sve ostaje u dobro zatvorenom i nadziranom krugu. Knjiga biva utajena, jer nije ni bila predmet nagrade, iako se, makar zvanično, sve te nagrade mahom dodeljuju za najbolju knjigu a ne minuli rad. Jer to, minuli rad, bespoštedna strpljivost u redu biva nagrađena, i ne samo to, uvek je dobro nagraditi osrednju knjigu, tako će one iole uspele lakše ostati u senci. A dotični nosilac apstraktnog imena autora materijalno će se osvežiti, napokon učvrstiti svoju poziciju u hijerarhiji sistema. I više ga niko neće odatle pomeriti na njegovom zen putu ka stvaralačkoj penziji (istaknutog) umetnika. Nagrade su i razlog što se na srpskoj pesničkoj sceni „zapatila“ forma polovne knjige, ili Izabranih i novih pesama. Kad nemate dovoljno pesama za novu zbirku, vi malo proberite stare, „kreativno“ ih uklopite sa to nešto novih, recite da vam je to zapravo nova knjiga, da su vam se stare pesme sada ukazale u sasvim drugačijem i neverovatnom svetlu (hvaljen da si Kontekste, ti i ništa u sve pretvaraš!). Dvadesetak novih, dvadesetak starih, da ne bude predugo, ovde niko nema toliko koncentracije, preporučuje se simetrija jer budi žal za savršenstvom kod članova žirija. Ili pesme iz starih knjiga ispreturajte i tematski povežite na originalan i dosad nezapamćen način, tako da staro u novom ruhu izgleda novije od novog. Sve je dobro samo ako se udaljava od normalnog izbora pesama gde su tekstovi nekreativno hronološki poređani (nema veze što je u Svetu to najčešći vid autorske retrospektive, ovo je Srbija). Ali, i ovom prilikom, obavezno pustite maglu, neko obrazloženje u opticaj koje će posle vaš odani recenzent i kritičar neprekidno ponavljati, kao, recimo, u prvom i starom delu je Pitanje, u drugom i novom je Odgovor, prvi je deo Prva polovina srca, drugi je deo Druga polovina srca. Da bude i čulno i simetrično. Rad Uma i Konteksta, ali i Srca, nadasve, jer ovde se spontanost još od romantizma prenosi s kolena na koleno. I na koricama, striktno tautologija, što naslov kaže, to da se i likovno predstavi. Da neko ne pogreši. I nemojte se uzbuđivati što je čitava stvar i suviše providna, setite se, Palanka nikad ne vidi sebe. VERISTIČKI NITKOVLUCI Mit o spontanosti stvaralačkog čina ali i tumačenja, žila je kucavica ovog sistema koja njegove sledbenike oslobađa svake obaveze sticanja znanja (čovek je Talenat, šta ima da zna), i, s druge strane, što je još važnije, otvara prostor za svojevoljno vrednovanje književnih pojava. Iz perspektive jednog ukusa koji ne može imati dovoljno kompetencije, budući neobavešten o savremenim teorijama i poetikama (istovremeno previše obavešten o domaćim minornim pojavama i autorima) često se kaže, sa instancom apsolutne istine, da je nešto dobro, da je to što se kaže evidentno, samorazumljivo, da se to zna, i tu je kraj. Samo nije jasno odakle to znanje, kad se taj diskurs istovremeno poziva na svoju utemeljenost u spontanosti. Dakle, spontano znanje; doista divan oksimoron. Ali da bi mit o spontanosti zaista bio efektivan, mora se dovesti u korelaciju sa, takođe zastarelim, mitom o autonomnosti estetskog objekta koji je ideološka kruna ovog sistema. Uvođenje ovog mita ima dve bitne funkcije, s jedne strane pojačava aleatorne vrednosne sudove o književnim pojavama: nešto je lepo, to jest dobro, i tako stoji kroz vreme (kakva semiotika i te zapadnjačke „novotarije“ od pre četrdeset godina!), jer treba tako da stoji da bismo se mi mogli na njega pozvati svaki put kad nam to zatreba u okviru diskursa moći. A, s druge, mit o autonomnosti daje sistemu etičku dimenziju, bez koje ne bi mogao tako uspešno da funkcioniše. Kažem daje etičku dimenziju, daje, zapravo, tako što je ukida, oslobađa sledbenike sistema ovoga puta moralne odgovornosti. Naime, neko je delo dobro, iako je njegov autor poslednji nitkov. Reč je, u stvari, o još jednoj palanačkoj zloupotrebi i parodizaciji nečega što dolazi iz Sveta i Svetske književnosti. Da, naravno, i zlikovci pišu knjige, ali ne može se na tome graditi opšta estetička pozicija; prvo, jer je sama estetička ideja tamo gde je nastala odavno prevaziđena, a onda i zato što time odobravate i opravdavate svakojake doista verističke nitkovluke na našoj književnoj sceni. Tako, po ovdašnjoj interpretaciji te ideje, mnoge stvari, koje u Svetu postoje već decenijama, u Srbiji su nepotrebne. Na primer, feminizam, šta će nam to? Ako je delo dobro, onda nije bitno da li je njegov autor muškarac ili žena. Ono je autonomno i samozasnovano, u metafizičkom i estetskom raju, pre svakog pola i roda, misle oni. Misle i ukorenjuju se. EVROPSKI APENDIKS Vratimo se našem realnom čitaocu poezije, koji umalo da nestane i iz ovog teksta. Napustimo koordinate našeg Sistema i zaputimo se, ne tako daleko, u neku od obližnjih kultura prelazeći na drugu književnu scenu. Uđimo u neku od većih knjižara, toliko, ništa više. Na policama ćemo ugledati ogroman odeljak s natpisom „Poezija“. Mnoštvo probranih pesničkih zbirki, stranih i domaćih, uredno poređanih po abecednom redu. Uzimam Mondadorijevo najnovije izdanje poezije, lep povez, tvrd papir, dizajn Enco Kuki, neverovatno, samo u tri boje! Ažurirani izbor knjiga, mladi ljudi koji zastaju, prelistavaju, kupuju po dve-tri knjige i upućuju se ka kasi. Kraj kase, časopisi, unutra pesnici i kritičari ne govore jezikom minulih vekova, ne pišu o dalekim „iskonima“, govore nekim drugim, savremenijim jezikom, i gle, debatuju o poeziji. Pitaju se koji su njeni putevi u novom milenijumu. Pesnici koriste i savremene teorijske termine! Upoznajem studenta književnosti koji prelistava isti časopis. Nešto kasnije, u kafeu preko puta, razgovaramo o poeziji. Slušam, kako taj student već pametno priča. Ne mogu da se setim, ne mogu da se setim jednog univerziteta Autor je pesnik i prevodilac  BETON BR.20  DANAS, Utorak 29. maj 2007.   Piše: Branislav Jakovljević U SENCI VAJMARSKOG USTAVA   Fusnota 28 i član 48: O jednoj apologetici fašizma     KORDIĆ I SCENA PISANJA U svojoj novoj knjizi Politika književnosti, Radoman Kordić kaže povodom Betona da su „osnovne teorijske pretpostavke ovog književnog dodatka potpuno utemeljene u politici, i to, uglavnom, jedne partije“(40). Čitaocu je ostavljeno da sam zaključi o kojoj je partiji reč. To je nešto što se, prema Kordiću, podrazumeva, kao što se podrazumeva i to da je Beton izraz „aktuelnog vladajućeg političkog koncepta“ (36) koji inače nema ničeg zajedničkog sa političkim kao takvim. Koji je to vladajući politički koncept? Kakav je odnos tog ne-političkog ili možda anti-političkog koncepta sa neimenovanom političkom partijom? Na ta pitanja Kordić jedva da se osvrće, jer njega, je li, zaokuplja politika kao mišljenje. Ovo apriorno otpisivanje Betona bilo bi još i prilično jasno da mu Kordić nije dodao svoju „ovlašnu analizu“ u fusnoti br. 28. U svojoj dugoj i plodnoj karijeri, Radoman Kordić se bavio književnom teorijom, teorijskom psihoanalizom i filozofijom u knjigama poput Subjekt teorijske psihoanalize i člancima kao što je na primer „Istina sa Lakanom i Deridom“. Sudeći po tome, Kordiću su verovatno poznata Deridina razmišljanja o dopuni, dodatku ili suplementu. U eseju „Frojd i scena pisanja“, Derida navodi da „tekst koji nazivamo prisutnim/sadašnjim može biti dekodiran samo na dnu stranice, u fusnoti ili postskriptu“. Fusnota omogućava ovo dekodiranje glavnog teksta svojom suplementarnošću: suplement ili dodatak, premda daje utisak „obilja dodatog obilju“ zapravo predstavlja „nadoknadu nedostatka“. Ono što je bitno, podvlači Derida, jeste da se upravo u okviru logike suplementa može misliti „odložena akcija“, kao i „odnos između primarnog i sekundarnog na svim nivoima“. Na formalnom nivou, Kordićev suplement je jednostavan tekstualni mehanizam namenjen razjašnjenju jedne teze iz glavnog dela teksta. Ta interpretativna uloga primerena je fusnoti kao takvoj, ali se fusnota br. 28 izdvaja već po prostoru koji zauzima: ona se prostire na pune četiri strane, tako da na trenutak istiskuje osnovni (sadašnji ili prisutni, rekao bi Derida) tekst. Tako fusnota posvećena „ovlašnoj analizi“ Betona prerasta u jednu tekstualnu anomaliju. Mehanizam suplementarnosti je neumoljiv. Ako je glavni deo teksta njegovo sada i ovde, onda je fusnota ono sto je pomereno i odloženo. I kao što podsvest na paradoksalan način zauzima mesto primarnosti i sekundarnosti u odnosu na svest, tako fusnota u isto vreme prethodi i sledi glavni tekst. Ono što je u fusnoti 28 tek puka anomalija, u produžetku glavnog teksta, kao i u suplementima koji slede, prerasta u jednu monstruoznost. Pređimo na sadržinu fusnote 28. Ovde, Kordić najpre u Betonu prepoznaje grupu političkih istomišljenika, da bi odmah zatim sa nemalim čuđenjem zaključio da Betonu nedostaje jasan teorijski koncept, odnosno program. I eto protivurečnosti: kakva je to partija bez programa? Šta tu ne štima? Umesto da se ozbiljno zamisli nad ovim problemom, Kordić počinje da izmišlja. Njegova maštarija o Betonu nije naročito originalna. Ona obiluje klišeima koje je na stranicama Nove srpske političke misli već isklesao Marinko M. Vučinić. Kao i Vučinić, Kordić se služi isključivo najprimitivnijim oruđima debate, pre svega projekcijom i diskvalifikacijom. Tako, on proizvoljno optužuje Beton za boljševizam i amerikanizam, za militantnost i liberalnost. Vučinićevim klišeima, Kordić dodaje tešku artiljeriju iz arsenala dekonstrukcije i postmoderne, ali se iza ove dimne zavese poststrukturalizma jasno prepoznaje jedna misao koja se najbolje snalazi u prostim suprotnostima: pleme-svet , vlada-NVO, nacionalizam-mondijalizam. Kordiću se naročito dopada ideja o Betonu kao nevladinoj organizaciji (tu je ideju bezobrazno drpio od Vučinića), tako da se njegova analiza Betona potpuno odriče argumentovane rasprave i pretvara u besomučno mamuzanje jedne stilske figure. Bez ikakvog istoriografskog, kulturološkog, ili ne daj bože politikološkog osvrta na sam pojam, značaj i praksu nevladinih organizacija, on raspreda teoriju o Betonu kao glavnom zastupniku nečega što on zove „estetikom nevladine organizacije“. Na trenutak, Kordić uspostavlja kilavo poređenje između Betona kao književnog predstavnika „nevladine organizacije“ i Oskara Daviča kao pripadnika „vladine organizacije“. Naravno, svrha ovog poređenja nije samo efektno raskrinkavanje prikrivenog boljševizma Betona, već i strategija zaobilaženja bilo kakvog pominjanja organizacija koje nisu vladine, a koje su doskora žarile i palile Srbijom i okolinom: para-vlade, para-države, para-vojske, para-policije. Ne tiče li se skorašnja kriza vlade upravo ove poslednje para-institucije? PROIZVODNJA VANREDNOG STANJA Sa svakom rečenicom svog suplementarnog „opisa“, Kordić se sve više udaljava od pitanja: čemu Beton? U naporima da pronađe program političke grupe, Kordić poseže za „Uvodnom reči“ iz prvog broja Betona i upoređuje je sa Sartrovim tekstom „Angažovana književnost“. Umesto što se poziva na Sartra samo da bi otpisao Beton, da bi potom to isto učinio i sa samim Sartrom, bilo bi mnogo poštenije sa Kordićeve strane da je ispratio do kraja debatu o angažovanoj književnosti iz pedesetih godina prošlog veka. Ona bi ga dovela do Adornovog odgovora Sartru, i do njegove tvrdnje da „loša politika postaje loša umetnost, i obratno“. Zaobilaženje ove debate može se objasniti samo željom za zaobilaženjem bolnih pitanja iz skorije istorije srpske politike i srpske RAT I ZLOČINI POČINJENI U NJEMU DOVODE SVE U PITANJE. DAKLE, ILI SE PITAMO ILI OPRAVDAVAMO. SRPSKA KULTURA, NIŠTA MANJE NEGO SRPSKA POLITIKA, DOVELA JE SRBIJU NA IVICU ETIČKE PROVALIJE književnosti. Kordić vrlo dobro zna da je njegova bajka o NVO estetici zapravo zamena teza koja služi da bi se zaobišlo ono što se radilo devedesetih, kao i sve ono što je prethodilo tim prljavim i krvavim radnjama. Da se ozbiljnije pozabavio Adornovom idejom o međusobnoj sprezi loše književnosti i loše politike, Kordić bi došao do Adornove sugestije Benjaminu o revoluciji kao „ukidanju straha“. „Stoga“, piše Adorno, „nje se ne treba plašiti niti treba ontologizirati strah“. Bilo ko da pokuša da na odgovoran način potegne ideju revolucionarnosti ili uopšte politiziranosti Betona, to može da učini samo u ovom smislu. Jer se Srbija danas ne nalazi pod vlašću bilo koje ideje, ili „političkog koncepta“, već pod vlašću jednog osećaja: straha. To nije samo strah od budućnosti, strah od odbačenosti ili strah za opstanak. To je pre svega strah od sebe same, od svoje prošlosti. To je strah pred samom mogućnošću da bi paljevine, rušenja i ubistva (masovna i pojedinačna, u Srbiji i van nje) mogla da imaju duboke kulturne i istorijske korene. Ne radi se o advokatskom dokazivanju ili pobijanju ovih veza, već o etičkom činu postavljanja pitanja o mogućnosti veze između metafizike i zločina. Rat i zločini počinjeni u njemu dovode sve u pitanje. Dakle, ili se pitamo ili opravdavamo. Srpska kultura, ništa manje nego srpska politika, dovela je Srbiju na ivicu etičke provalije. Kroz svoju ontologizaciju političkog, Kordić se pridružuje onom načinu mišljenja koje na Miloševića i njegovu pogibeljnu vlast gleda kao na elementarnu nepogodu. Ovakav stav ne može da promeni činjenicu da se protuve ne rađaju već proizvode, da se ratovi ne dešavaju nego planiraju. Zastrašujuće je to što je ova vrsta proizvodnje postala deo ustaljene političke prakse u Srbiji. Imali smo prilike da se u to uverimo devetog maja, kada je ponovo jedna protuva postavljena na mesto sa koga je mogla da zapreti vanrednim stanjem. Samo pominjanje raspuštanja skupštine i uvođenja vanrednog stanja od strane Tomislava Nikolića kao predsednika Skupštine Srbije bilo je jezivo, i previše stvarno, podsećanje na član 48 Vajmarskog ustava. Ovaj član je omogućavao da se u slučaju vanrednog stanja raspusti parlament i da se za predsednika vlade postavi lice koje nema poverenje većine. Ostalo je istorija: kao što Đorđo Agamben ubedljivo pokazuje, čitava Hitlerova vladavina zapravo je bila jedno produženo vanredno stanje, ili rečeno jezikom suplementa, odlaganje i zaobilaženje samog zakona koji ga je doveo na vlast. CRNI DANI SRPSKOG NACIONALIZMA Logika suplementarnosti melje i nosi sve pred sobom. Ona se ne obazire na činjenice, ne čita ono što je napisano, ne poštuje čak ni poredak teksta kome je suplement dodat. Tako, ono što u fusnoti br. 28 započinje kao raskrinkavanje „estetike NVO“ i „neoliberalnog realizma“, u fusnoti br. 201 narasta u jednu mračnu spekulaciju o humanizmu. Kordić se trapavo ograđuje od jedne vrste antihumanizma (Hajdegerovog) da bi napao nešto što on naziva humanizmom zasnovanim na „metafizici čije osnove postavlja televizija kao što je CNN“ (223)! Zaslepljeni ovom metafizikom „Betonirci“ (?!) „postavljaju fantazam o srpskom nacionalizmu“(222). Ideja političkog koju Kordić promoviše nije, naravno, ni nedvosmisleno antihumanistička, ni deklarativno nacionalistička. To je ideja „ontološki utemeljene politike“ (41). Pri tom, Kordić vrlo dobro zna da, kada jednom stupi van okvira filozofije, ontologija ima neobičnu moć da opravda i najgore političko smeće. I pored te svesti, ili upravo zahvaljujući njoj, Kordić neumitno prelazi od „ontološke utemeljenosti“ do „ontološke ugroženosti“. Odatle do „spiskova Srba“ tek je mali korak. A odatle do potpunog bezumlja još manji. Ovo su crni dani za srpski nacionalizam, bar ako je sudeći po Kordić u. Kao ideologija, nacionalizam se zasniva na krizi identiteta. Kordić tvrdi da on tih problema nema (šta bi na to rekao Lakan, crni Radomane?), pa se iz petnih žila trudi da zaobiđe činjenicu da je identitet neodvojiv od niza identifikacija. Zbog toga, za njega „neoliberalizam“ postaje svako mišljenje koje nije „ontološki utemeljeno“ u jeziku i kulturi nacije. Neoliberalizam, nevladine organizacije, Amerika, CNN, pseudo evrocentrizam: Kordić potpuno ignoriše kompleksnost bilo koje od ovih pojava i od njih stvara seriju paranoidnih fiksacija. Opet, logika suplementa je neumoljiva: ono što Kordić predstavlja kao izobilje (utemeljenost u ontos, itd.) zapravo je nadoknada nedostatka. Ovo su crni dani za srpski nacionalizam ne zato što se nalazi u odstupnici već zato što je izašao iz crvenih dana. To crnilo najbolje se ogleda u Kordićevoj „ontološki utemeljenoj politici“, koja je zapravo jedan sistem skrpljen od samopovlađivanja, odbrambenih mehanizama i negativnih identifikacija. Ova „politika“ dovodi u pitanje i samu religiju koju je čvrsto zgrabila kao svoju jedinu nesumnjivo pozitivnu identifikaciju. Radi se zapravo o jednoj besomučnoj ideologizaciji duhovnosti. Ona se otkriva, protiv Kordićeve volje, u fusnoti 34. Shodno logici suplementa, ono što Kordić uporno pokušava da ne vidi, ignoriše, prikrije, zaobiđe i zabašuri, ovde se odaje u svoj svojoj monstruoznosti. Naime, pozivajući se na jedno od najčuvenijih radova nemačkog teoretičara prava Karla Šmita, Kordić preinačuje naslov dela „Politička teologija“ u „Politička teleologija“ (str. 44). Kordić je sigurno upoznat sa Frojdovom teorijom parapraksisa, tako da mu ostaje da sam izvede zaključke iz svog groznog lapsusa. Na ovom mestu dovoljno je pomenuti samo dva. Prvo, malo toga može tako jasno da ilustruje degradaciju teologije u političkoj misli kao njeno preinačenje u teleologiju. Drugo, ova zamena se dešava upravo u odnosu na delo pravnika koji je pokušavao da opravda upotrebu člana 48 Vajmarskog ustava u tekstovima kao što su „Firer štiti zakon“ (1934) ili „Nemačko pravo u borbi protiv jevrejskog duha“ (1936). Ovo su crni dani za Srbiju, ako je suditi po suženom opsegu političke misli koja se može videti na primeru Kordićeve Politike književnosti. Ona se kreće između odbacivanja i obmane. Razdaljina između ova dva pola Kordićeve misli podudarna je sa razdaljinom između mislioca i protuve, ontologije i oportunizma. Ona se nekoć pokazala u iznenadnoj bliskosti ljudi kao što su filozof i firer, i nedavno u Srbiji, kada se Kordićeva fusnota br. 28 opasno približila senci člana 48 Vajmarskog ustava koja se pojavila u Skupštini Srbije  BETON BR.19  DANAS, Utorak 15. maj 2007.   Piše: Aleksandar Novaković KVISLING IZ GROČANSKOG SOKAKA   Pozorište devedesetih i istorijski revizionizam     DISKRETNI ŠARM ISTORIJSKIH SOFIZAMA Zamislite da se danas na repertoaru nekog eminentnog francuskog ili norveškog pozorišta nalazi komad „Maršal Peten, heroj Francuske“ ili „Vidkun Kvisling: prava priča“. Nemoguće? Slažem se, ukoliko komad nije groteska, farsa ili najljuća politička satira. Da podsetimo: Peten i Kvisling su vodili kolaboracionističke režime, rasističke, totalitarne i antidemokratske, okrenute progonu svih koji su bili protiv nacističke okupacije. Na teritorijama Kvislingove Norveške i Petenove „višijevske“ Francuske važili su zakoni protiv Jevreja i Roma, a lokalne policije su ih temeljno sprovodile. I danas se postavlja pitanje koliko bi ljudi preživelo rat da satelitske vlasti evropskih zemalja nisu izručivale Hitleru svoje rasno i ideološki nepoželjne sugrađane. Ako mislite da se tako nešto nikad nije dogodilo u Srbiji, grešite. Sve što je važilo za vlade ovih zemalja važilo je i za onu đenerala Milana Nedića. Komad Siniše Kovačevića, nazvan po ovom „srpskom Petenu“, vratiće vas ravno u krvavu prošlost kad su se sile sudarale na Balkanu, a od njihovih udaraca i plemenskih „raskusuravanja“ stradale stotine hiljada ljudi. Ne govorim samo o Drugom svetskom ratu već i o njegovoj nesrećnoj reprizi oličenoj u nizu ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, te (za sada) završenih NATO bombardovanjem ex-SRJ 1999. godine. Jedna od osnovnih tema nacionalno zaumnih studenata istorije (i na nesreću ne samo njih) kad popiju koju više je: „Da li je trebalo ili ne potpisati pakt sa Silama osovine i, samim tim, da li smo mogli da izbegnemo Drugi svetski rat ili nam spasa nije bilo?“ Pitanje koje proishodi iz ovog je, naravno: „Ko je bio u pravu, general Simović ili knez Pavle?“, tj. „Da li su bile u pravu četničke i partizanske hrabriše koje su s leđa upucavale nemačkog mlekadžiju što je rezultiralo sa stotinu streljanih Srba ili njihov protivnik, đeneral Milan Nedić, koji je gledao da suzbije gerilu i sačuva narod od odmazde?“. Ako bi ovako sugestivno pitanje proširili na izvesnog Ljotića i njegov Zbor, neobavešteni sagovornik bi se složio da su i on i Nedić uradili pravu stvar i nesvesno postao fašista. Istorijski sofizam, od kojeg boluju generacije nacionalno zatrovanih intelektualaca, može da se tako tera do u beskraj. Na kraju ćemo zaključiti da Hitler nije ni bio tako loš čovek (pogledajte samo šta je Hamsun napisao o njemu u Na zaraslim stazama!), pravi nemački patriota, kavalir, ljubitelj lepih žena, dece (zlatokose, naravno) i životinja, a k tome i vegetarijanac. Ali, šta ako bi nekom „Srbendi“, zatrovanom ovakvim postavkama, rekli ekstremni desničarski sofizam koji dolazi iz Hrvatske: „Pavelić je možda stvorio satelitsku i fašističku državu ogrezlu u genocidu, ali je ona bila odraz tisućljetnih težnji hrvatskog naroda“. BIOGRAFIJA BEZ VESELJA Za novog čoveka        Zapravo, ako zagrebete malo površinu videćete da srpski ekstremisti najviše cene hrvatske i obrnuto, jer su „dosledni“, a mržnju okreću prema drugim nacijama i svemu što ne deli iste stavove. Tako u Kovačevićevom komadu general (đeneral je još samo sad) Nedić, prikazan u periodu 1941-1946. godine brani srpski narod od izumiranja i rasparčavanja koje preti od suseda. Podrazumeva se da čuva i vekovnu srpsku državnost, a po koju cenu - to u komadu nije prikazano. Sigurno je, međutim, da na njegovu požrtvovanu odluku utiču nemački ultimatumi u kojima stoji da će ono što je danas „uža Srbija“ biti rasparčano između susednih država ukoliko se ne formira satelitska vlada. Rečeno - učinjeno - Nedić, Srpska Majka, zajedno sa finim gospodinom Milanom Aćimovićem (čija je Specijalna policija počinila brojna zlodela), ruku pod ruku, kreće u spasavanje naroda. Tako su do kraja 1941. godine komunisti proterani, četnici pacifikovani, a nemačke odmazde su prestale. Zavedena je ultradesničarska vladavina. Ono što je autor preskočio u Nedićevoj biografiji su „mali detalji“ poput sledećeg: Kako su uglednog patriotu, bivšeg ministra vojnog, junaka dva balkanska i Prvog svetskog rata koji je u Aprilskom ratu vodio Treću armiju, Nemci pomilovali? Odgovor: Bio je germanofil, fasciniran nemačkom vojnom silom, nacionalista i antikomunista. Ostalo je zabeleženo kako je još 1940. godine predlagao da se Jugoslavija pridruži Osovini i otme Solun od Grčke koja je ratovala protiv Musolinija. Nedićeva Srpska državna straža, sastavljena uglavnom od bivše žandarmerije i Dobrovoljački korpus fašiste Ljotića zajedno su se na strani nacista borili protiv partizanskih i četničkih jedinica, a više desetina hiljada pristalica oba pokreta stradalo je u logoru u Jajincima. Jeziva je činjenica da je Srpska državna straža učestvovala u hapšenju hiljada talaca koji su streljani u Kragujevcu i Kraljevu. Ni rasizam nije bio stran Nedićevom režimu: antisemitizam je podstican konstantnim spominjanjem „jevrejsko-masonsko-komunističke“ zavere, a policija je hapsila Jevreje i Rome koji su prosleđivani nacistima. Dakle, Nedić je čuvao srpski narod, ako se pod narodom ne podrazumevaju svi oni koji nisu srpskog porekla, ne misle kao Nedić ili su određeni za taoce, pa makar bili i deca. A po Kovačeviću, Nedić je ipak sačuvao narod. Kako to? Nemačke i bugarske jedinice su i dalje harale, a plan o pretvaranju Srba kao niže rase u masu robova samo što nije realizovan. Da li je to očuvanje naroda ili je u pitanju zaklanjanje tiranina iza Komesarijata za izbeglice koji je u toku rata primio između 200 i 400 hiljada odbeglih? Paktiranje sa zlom i njegovo uvećavanje ne može se ničim opravdati. KANONIZACIJA ZLOČINACA Ideološki gledano, Nedić je u komadu pervertirano postavljen na jedan od dva (tobože jedina moguća) srpska politička pola: Karađorđe ili Miloš Obrenović. Podrazumeva se da je Nedić na Obrenovićevom kursu, a Karađorđevu ulogu igraju partizani i četnici. Trećeg izlaza nema. Takva nam je sudba - manihejska, prožeta davežnom storijom o dve Srbije. Tu nema mesta za pojedince, samo za velike ideje. Po Kovačeviću, Nedićeva ideja da je nacionalni cilj svakog Srbina da preživi ipak je ostvarena: broj žrtava je daleko manji u odnosu na Prvi svetski rat i izbeglice su zbrinute, ali je Veliki Dobročinitelj postao žrtva. Zašto? Zato što je iz svoje Grocke poneo zdravu seljačku pamet i visoki moralni integritet, a takvi ljudi moraju da stradaju od kombinacije engleske izdaje i svojih, u ovom slučaju partizana opsednutih glamočkim kolom. Ergo, Nedić je u bezizlaznoj situaciji, kao pravi mučenik, jer je i Draža spremao za njega „katran i perje“. Nedić strada jer se jedino tako Dobročinitelj može izdići do Sveca, možda ne baš Lazara koji je sve samo ne kolaborirao sa Turcima, ali tu negde. Kanonizovanje zločinca kao da je predskazalo ono što i danas traje - trend nošenja majica sa likovima onih koje je neko greškom pripustio u ljudski rod. Vratimo se sad alkoholiziranom istorijsko-sofističkom razgovoru s početka članka. Jedno od najsumanutijih pitanja koja se javljaju nacionalno ispravnim istoričarima i političkim analitičarima u ovim dokonim časovima jeste: „Šta bi rekao (ime istorijske ličnosti) na ovo što se danas događa?“. Uf, jedino sumanutije pitanje je ono moje kad sam imao pet godina: „Šta bi bilo da se udruže Godzila, Supermen, Betmen i Paja Patak?“. Bilo kako bilo, Kovačević je na sofističko pitanje imao spreman odgovor. Evo, zamislimo intervju sa Generalom Nedićem, a na osnovu replika iz drame. DIJALOG U PAKLU Mesto i vreme: Beograd, 1992. godina, 28. jun, Vidovdan. Novinar: Šta mislite o ratu u BiH? General Nedić (zvani Duče): Sve što fes nosi ustašku je kamu pripasalo a ako nije uskoro će. Novinar: Da li da se bojimo suseda? Kaudiljo Nedić: Da, i to Bugara i Mađara, oni će „kao i uvek, potuljeno, podlo, iz potaje“. Novinar: Recite nam buduće granice Hrvatske. El Heneral Nedić: „Od Sesveta do Samobora“. Novinar: U komadu vas gospodin Hadžipenčić preklinje da mu pustite sina komunistu. Kako? Broz Nedić: Čitate li vi didaskalije? „Cvili poput koker - španijela“. A i poštedeo sam mu sina, moram nekog. Novinar: Molili ste Hitlera da ukine odmazdu sto za jednog a on vam je rekao da ste nezahvalni, da je Jugoslaviju ekonomski spasao 1933. i 1938. godine, te da smo zaslužili odmazdu 1000:1. Kako ste se tad osećali? Milan Džugašvili: Bilo me sramota. Novinar: Kako vidite našu prošlost u bivšoj SFRJ? Idi Amin Nedić: Bio sam u pravu kad sam rekao da će „Srpkinje rađati komuniste a Hrvatice Hrvate“. Novinar: Kako onda objašnjavate da su bivši komunisti poveli rat u bivšim republikama, a da ste vi zaživeli na pozornici upravo za vreme komunističkog epigona Slobodana Miloš evića? Milan Nedić (sobom samim): Moram hitno u Grocku da tetki odnesem lek.                             (Ode u bespuće historijske zbilje). POETIKA „DNEVNIKOVOG DODATKA“ Slažem se, možda je ovaj „intervju“ sarkastičan, ali on to nije ni izbliza kao kontekst koji komad nosi od devedesetih do dana današnjeg. Naime, ako je komad napisan o istorijskoj ličnosti koja je i dalje živa u sećanju naroda (a to Nedić sigurno jeste), onda on nije slučajno stvoren u određenom istorijskom trenutku i iza njegovog stvaranja stoji jasna politička namera. O čemu je reč? O nacionalnom šovinizmu koji devedesetih dobija komad koji može svojski da prigrli. Ako sa scene patriota i zaštitnik naroda (a to po Kovačeviću Nedić sigurno jeste) poziva na slogu i rad (čitaj robovanje i rmbačenje) i busa se u srpska prsa na koga vam to liči? Ako govori kako protiv susednih naroda koji stradaju od domaćih „formacija“ u Sarajevu ili Vukovaru tako i protiv drugih suseda (okruženi smo „brigama“), te protiv Britanaca (koji predstavljaju „truli Zapad“) četnika (monarhistički deo opozicije), „komunaca“ (odnosi li se to i na levi deo opozicije?) i „metiljave buržoazije“ (valjda centar? ), postavlja se pitanje ko je onda u pravu? Prisetimo se „crveno-crne koalicije“ koja je je širila nacionalni šovinizam i zavila u crno najveći deo bivše SFRJ, pri tom licemerno plačući nad izbeglicama kao Nedićeva vlada nekad. Jezik mržnje i Dnevnikovog dodatka devedesetih odjekuje iz Nedićevih usta u četrdesetim prošlog veka, i ova naizgled nelogičnost upravo je i najznačajniji istorijski podatak, koji govori kako se lako opačina iz jednog prenosi u drugo vreme a da se to i ne oseti. Da su imali naviku odlaska u teatar Milošević i Šešelj bi sigurno rado pogledali „Nedića“ i preporučili ga svojim satrapima za dizanje „nacionalnog ponosa“. No, neka se ne brinu, videli su taj komad mnogi tadašnji školarci. Ima li su šta i da nauče. Razrešenja i suočavanja sa političkim teretom devedesetih nema baš kao što ne postoji ni jasno raščišćavanje sa užasima Drugog svetskog rata koji ovde još žive. Ne zaboravimo: amnestiju „nedićevaca“ je pre više od deset godina predlagao poslanik jedne od danas još uvek vladajućih stranaka i niko se od njegovih „saboraca“ nije pobunio. Da ne zaboravimo i onu čuvenu izjavu da vaše srpstvo može doći u pitanje ako ne stanete u stav mirno kad spomenu Nedića. Ipak, najviše se brinem za istorijski neobaveštene klince koji će sutra, zahvaljujući „istinama“ o Nediću ponavljati iste greške koje mogu da vode samo stvaranju ksenofobne i pseudopatrijarhalne Srbije koja je spremna i na najveća nepočinstva ako je to u „nacionalnom interesu“. A ako nekome nije jasno: od neprepoznavanja zla u liku&delu Nedića do ispijanja piva na Terazijama u senci obešenih i nije tako daleko  BETON BR.18  DANAS, Utorak 1. maj 2007.   Piše: Svetlana Slapšak VODENE BRAZDE     PRAVO NA MAINSTREAM Zašto bi čitaoci danas uopšte marili za knjigu od pre šest godina (Predrag Palavestra, Orali smo more, NIN, 2001), izgubljenu na tržištu na kojem caruju knjige-kupusare, knjige sa čvarcima i knjige-gibanice, na kojem institucionalizovane književne bande neguju svoje književne klo(v)nove, ponekad u istoj ličnosti (više se isplati), i na kojem se mučno i retko probiju ponekad i pravi kvalitet i prava alternativa? Zato što je takvo tržište danas pravo čudo - preživeli Bronzani vitez Srpskog PEN-a dinosaurus totalitarnoga mentaliteta, koncepta kulture koji možda baš ne obuhvata i ne hrani sve, ali svakako mora da kontroliše sve. Svest o tome da u kulturi mora da se vlada prisutna je kod najrazličitijih učesnika kulturnoga cirkusa Srbije danas. U njemu knjiga Predraga Palavestre zauzima važno mesto: uglavnom učtiva i umerena, sa stalnim prizivima na veći i trajniji institucionalni autoritet od autora samoga (PEN, SANU), ona ima drzak zahtev - da se postavi kao mainstream. Pustimo po strani pijane i lude, prevrtljive i polupismene pisce sa druge strane arene - ovde nastupaju umiveni i odmereni branitelji neupitnih vrednosti, kao što su nacija/srpsko, porodica, domaćinsko, zdravo, rodno, umereno produktivno, komitetski odobreno u rasponu od davnih omladinskih pa sve do kraljevskih grupa, dogovoreno. To jeste prevrtljivost visokoga stila, koja u krajnjoj liniji dozvoljava preživljavanje institucijama u gadnim dobima, ali zato u njima ostaju samo plastelinski intelektualci: koja je smrt bolja? Možda to jeste misleni mainstream koji je Srbiji potreban: pitanje je potpuno izvan moga zanimanja, pa se njime neću baviti. Zanimaju me, u bartovskoj tradiciji, raspukline, prorezi, eksplozije, krvava istina ispod učtive laži. Za tim leži pitanje prava na mainstream, kakav god bio, pitanje prava na celomudrenost koje proizlazi iz staračke zavere, na srednjaštvo, na DEPOSovštinu, na karnevalsku masku distance od ekstremizma i istovremeno njegovo sistematično podupiranje. Strategije Palavestrine „kritičke“ proze nisu ni zapletene, ni zamagljene. Naprotiv, reč je o kristalno jasnim stavovima, izrečenim na prvi pogled dobrom retorikom, ali sa kobnim nedostatkom logike. POLITIKA I POETIKA PISANJA „Tamo gde nema kritike i gde se kritički duh sputava ili ograničava, tu nema ni javnosti“, počinje autor knjigu svojim izlaganjem iz 1985. (str. 7). U to doba, stvar je mogla izgledati tako reći protivdržavna, ali to ne pomaže beznadežnoj nesuvislosti izjave: propaganda u istoriji 20. veka, posebno propaganda u kojoj je sam autor docnije živeo, pokazala je kako javnost cveta u odsutnosti svake kritike. Kako se sam nije potrudio da u tome drugome dobu dođe do alternativnih dubina u kojima je kritika, posvećena svojoj maloj publici, puštena da (takođe) cveta skoro bez granica, i kako se nije potrudio ni da doda nekoliko reči nužne kontekstualizacije, ova je izjava ključni primer politike i strategije Palavestrinoga pisanja. „Bez demokratskog prava na drukčije mišljenje, u kritici nema nikakvog napretka“ (str. 9). U zaista dobroj retorici, vokali bi bili dodati pridevima eufonije radi... No ozbiljno, čak smo i u ono doba znali da „drukčije“ nije nikakav kvalitet mišljenja koji bi se sam po sebi poštovao, i da glavno zanimanje kritike nije „napredak“. Ova mešavina propisanog i patetičnoga, uz nepoštovanje neizbežnog istorijskoga „prtljaga“ koji svaki od ovih pojmova nosi, ima osnovne odlike Palavestrine poetike. Dodajmo još „Estetika kritičke književnosti zasniva se na etici ljudskih i građanskih sloboda“ (str. 27), pa imamo i teorijski okvir. Sa takvom politikom i poetikom pisanja, idemo u direktan falsifikat: „Jugoslovenska misao je izraz istorijskog rasta i samospoznanja srpskog naroda, njegovog duhovnog određenja u vremenu i prostoru“ (str. 12). Ništa ne pomaže što je Palavestra možda ponešto pretrpeo od drčnijih članova SANU, koji su jugoslovenstvo pripisivali samo zločinačkim „drugima“, toliko su ga mrzeli: amaterski nacionalizam u oba slučaja polazi od neznanja (istorijskih nauka), odsustva kritike (avaj, gde li je ona od samo godinu dana ranije!), i kolonijalne nadutosti „većega“. Slika, međutim, nije nezanimljiva u svojoj nedomišljenosti: srpski narod je porastao (istorijski rast), savladao je nošu (samospoznanje), progovorio (duhovno određenje), prohodao (u prostoru) - ergo, u trenutku pronalaska jugoslovenstva, bio je star između dve i tri godine. Tako se možda može i protumačiti žalosna intelektualna regresija diskursa u prilogu o Memorandumu SANU (str. 16-22), u kojem „Moralni organizam narodni zahvaćen je razjedanjem i bolešću. Neka infekcija ušla je u dušu naroda i on gubi svest o sebi i o svom prisustvu u istorijskom kontinuitetu.“ Zauške? „NO-NO“ ETIKA Čim je dozreo zajedno sa narodom, u ratu, akademik je spreman na odgovorne istorijske izjave (1997. i 1996): „Srpski narod u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj doživeo je u nedavnom ratu jedno od svojih najvećih istorijskih stradanja. Izgubio je uzalud bezbrojne živote, vekovne teritorije i deo sopstvene postojbine; trpeo je i nanosio nepotrebna zla, izgubio ugled i navukao na sebe duboke omraze i zvanih i nezvanih.“ (str. 119). „... uspeo je da za dve godine naknadno izgubi dva balkanska i dva svetska rata.“ (str. 93). I sve to, pa u vezi sa Sarajevom (1992): „Da li je mazohizam ako kažem da je i moj narod odgovoran za tu nesreću? Ako opstane i fizički i moralno, Sarajevo će morati da bude grad oproštaja, inače nećemo moći živeti kao ljudi, jer će nas otrovati „DOBRICA ĆOSIĆ ZA SRBIJU ZNAČI VIŠE NEGO DVE FABRIKE, ALI GA ZA SVE ŠTO KAŽE UVEK VUKU PO BLATU.“ (Palavestra, 1989) mržnja koja će se stalno obnavljati.“ (str. 71). Preventivnoj osveti, koja je bila osnova srpske ratne naracije, Palavestra dodaje prisilno opraštanje - žrtve, dakako...“ S drugima ne treba deliti grehe za bezumlje i zločine“ (str. 78, 1993). Palavestrina retorika je uistinu jedinstvena u diskursu srpskoga nacionalizma: on oštro i odlučno smatra da ga niko nikada neće uveriti da je bilo „dobro, mudro i korisno“ (str. 78) ubijati i rušiti, ali ni u jednome trenutku ne rizikuje da kaže kako je možda ipak bilo zlo, nerazumno, i štetno činiti to. Eufemizam, dvostruka negacija i solecizam, svih sedam oblika ambigviteta i česti besmisao (adinaton) odlikuju ovakvu retoriku: Srbi nikada nisu pomenuti sami u zločinima, uvek dele (podjednaku ili manju) odgovornost sa drugima, ali imaju češće status žrtve, a njihova patnja je po pravilu veća. Pa ko je onda glavni krivac, sem diktature kojoj su se, kao što saznajemo iz Palavestrinih spisa, najjunačkije opirali SANU i PEN? Evo ih - „petlići u tuđim dvorištima“ (str (68), „koji se guraju pred vratima moćnih fondacija“ (str. 89), „antiratni profiteri, davaoci tuđe krvi“ (str. 107), „koji pred tuđincima peru prljavo rublje i na tuđem jeziku grde vlast sa kojom se ne slažu, čineći to tako što opanjkavaju sopstveni narod“ (str. 65). Akademik ne bira reči kada su u pitanju ovi, pravi neprijatelji svega srpskoga. Prirodno, jer oni su gori od rušitelja, lopova i ubica, i ne mogu se popraviti „nono, svi su krivi“ etikom, iz koje se rađa estetika za pravoga, sa narodom srođenoga srpskog intelektualca. Kako god da vidimo danas pacifističku i antinacionalističku populaciju u Srbiji, izvesno je da u ozbiljnome proučavanju ta populacija zauzima jedino mesto otpora u zadnje dve decenije istorije Srbije. Palavestra bi naprosto da falsifikuje ocene najnovije svetske istoriografije, i gore od toga: hteo bi da izmisli zamenu za nju. Ovo konfabuliranje provincijalnoga duha mogućno je jedino ako se uistinu potpuno zatvori svaki prostor za kritiku, ukine sve što izdaleka podseća na javnost, i zabrani dovod i odvod svih informacija (publikacija) na relaciji Srbija - Nesrbija, odnosno svet. VESELA NAUKA Ko, kada, kome, zaboga, daje ove izjave? Kako objavljeni intervjui zauzimaju najveći deo knjige, dati su, nažalost, sasvim precizni odgovori na ova pitanja. Naravno da je ljigava formula „trpeo je i nanosio nepotrebna zla“ (srpski narod, prim S. S.) jestivija od trabunjanja bećković-kapor-crnčević-basara grupacije, ali isto tako uništava razum neopreznom uživaocu. No knjiga ima i veseliju stranu. Prvo, čitav niz deplasiranih odbrana upućenih na gluve adrese, recimo na Adama Mihnjika, koji očito nije našao naročiti interes u tome da se dodvori SANU, i na neke druge, koje su u njihovoj okolini jasno razumeli kao opterećene takvim interesom. U tome smislu su „danske teze“ uistinu napisane za publiku „danskoga kraljevskoga voza“, pravi znak groteskne provincijalne nesposobnosti razumevanja stvarnosti. Drugo, akademik svoje grube supremacijske stavove prema Jevrejima, iznesene u obilju u njegovoj knjizi o Jevrejima u srpskoj književnosti, ne može a da ne ponovi u još grubljem obliku: „Zadah antisemitizma među Srbima bio je bez sumnje neprijatan, ali nikada smrtonosan“ (str. 144), ili: „Nepriznati i malo cenjeni jevrejski pisci u srpskoj književnosti nisu bili prihvaćeni isključivo zato što su slabo i rđavo pisali, nikada zato što su bili Jevreji.“ (str. 145). Na prvoj izjavi poradiće, kad-tad, neki ozbiljan istoričar. Dotle - denuncijacije nisu bile smrtonosne? Krađa svojine uistinu nije, posebno ako su vlasnici mrtvi. Drugi stav odnosi se na Davida Pijade i moju primedbu - jedinu objavljenu - da je reč o izuzetno značajnoj pojavi prvoga romana sa lezbijskom tematikom. Sa ocenom da je to slaba književnost može se diskutovati, sa moralnom ocenom da je „rđava“, ne može. Moja studentkinja Suzana Tratnik dokazala je u svome magistarskome radu, zatim i u knjizi, da se Pijade mora u evropskome kontekstu lezbijske književnosti postaviti na pionirsko mesto. Tu neću citirati Palavestrine stereotipe o Slovencima: to da je Suzana Tratnik ove godine dobila i nagradu Prešernove zadužbine slučajno i naknadno osvetljava „duhovni sklop“ u kojem se nepoznavanje sopstvenoga predmeta - književnosti - uspešno sakriva nacionalnim interesom. Treće, Palavestra je autor do sada najveselije ocene o delu Dobrice Ćosića, koga je na ovaj način predstavio slovenačkoj strani 1989: „Dobrica Ćosić za Srbiju znači više nego dve fabrike, ali ga za sve što kaže uvek vuku po blatu.“ (str. 47). Ova vuča po blatu bi ukazivala na ciglanu, ali prepuštam mašti čitalaca da zamisle obe fabrike... Četvrto, ne zaboravimo vankategorijalne, ničim izazvane ga-ga izjave: „Spas jezika je u duši naroda“ (str. 35); „... Srbe koji znaju da se nose sa neprijateljem, ali ne podnose neverstvo od prijatelja“ (str. 46); „Postmodernizam znači i dekonstrukciju i slobodnu kombinaciju forme“ (str. 54); „... oko 45% novorođenčadi u Srbiji ne potiče iz srpskih porodica“ (str. 62); „Reči i postavke više puta se zagrevaju da bi našle svoje mesto u javnom životu i mišljenju.“ (str. 181). U eponimskome prilogu u knjizi, Predrag Palavestra poredi svoje delovanje - ni manje ni više - sa delom Simona Bolivara, koji je „oranje mora“ dao kao sliku služenja nacionalnoj revoluciji. No dok Bolivarova metafora upućuje na skromnost ovoga stvarnoga tvorca nacije, Palavestrin citat, bez trunke ironije (o skromnosti da i ne govorimo), izaziva žalost, i opravdanu sumnju da je imalo smisla dignuti kamen ispod koga je bila ova knjiga  BETON BR.17  DANAS, Utorak 17. april 2007.   Piše: Bojan Tončić PESNIČKA KAMA - SLUŠKINJA TEOLOGIJE   Poete i Srbija nakon presude Međunarodnog suda pravde i godišnjice početka opsade Sarajeva             Kada prođu zime i dođe lijepi maj/Djevojke su ljepše, ljubavi im      daj/ Proljeće i mladost ispuniće tad/Sarajevo moje, jedini moj grad.   Tako je pevao Kemal Monteno i svi smo mu verovali, zamišljajući to opevano Sarajevo otprilike kao da je onde, kod Begove džamije, centar sveta, verujući da je Valter definitivno ubio fašizam. Verovale su mu i Sarajke Suada Dilberović i Olga Sučić koje su na antiratnim demonstracijama 5. aprila 1992. s nekog balkona hotela Holidej in ubili pripadnici Srpske demokratske stranke, da se ne lažemo - desperadosi Radovana Karadžića. Možda i on sam, bio je tamo, a sada nije u blizini da demantuje. Suštinski svakako jeste, rečju uglavnom, a možda i koječim još, budući da njegov prijatelj i gost Edička Limonov nije bio gadljiv na rafale iz teškog mitraljeza koje je stručno upućivao na izmrcvareno Sarajevo. Sva sreća da je rečit (Limonov), te je vlastito zverstvo uspeo da nazove performansom, ili tek simboličnim činom. U pravu je, taj će simbolični čin unekoliko obeležiti sumanuto pesničko bratstvo po oružju, misije UKS - kju - kluks poeta (sintagma Miodraga Stanisavljevića) i svekolikih protuva koje se i dalje ukazuju na mestima zločina, ili u njihovoj neposrednoj blizini. Posvećeni ideji, ne želeći da znaju šta su učinili, štaviše verujući da je, eto, više od hiljadu mrtve dece u Sarajevu kapitalna dobit. Jedan je dečiji pesnik, eto, obeležio sudbinu tolike dece; Radovan Karadžić je prekinuo njihove živote a da ona, verovatno, nisu ni pročitala njegove kupusare. - Ovo nas gađaju književnici. Ovo nas gađaju/Srpski bardi. Dojadilo im da barduju/Pa stali da nas bombarduju - nema dilemu pesnik opsednutog Sarajeva Marko Vešović u zbirci Poljska konjica (Planjah, Tešanj, 2002) koju posvećuje Mireli Pločić, drugarici svoje kćerke Ivane koja je ubijena u opsadi Sarajeva. APRIL U BEOGRADU Srbija danas, prošlo je punih petnaest godina - ostao je, recimo to najpre, bol ljudi koji su duboko patili zbog toga što im ubijaju prijatelje i u njihovo se ime rugaju tekovinama civilizacije. Od njihovog novca. Ostala su sećanja na vazdušni most, konvoje s paketima koji su ostali svedočanstvo, radio-amatere, posetu kroz tunel. Dokazi da nisu svi izgubili ljudskost. Godišnjicu početka agresije Srbije na Bosnu i Hercegovinu, međutim, ovde su obeležile tek nevladine organizacije koje su ionako sve vreme rata bile protiv anticivilizacijskog nasrtaja Srbije na Sarajevo i Bosnu i u vreme kada su ratni doboši imali poetičnu logistiku od koje se ledi krv u žilama. - Pravo zboreći, dječji pjesnik sa Durmitora/Ništa novo nije mogao izmisliti:/Ovde se stoput dešavalo: usrećitelji čovječanstva/Vazda su voljeli, potocima krv ljudsku prosipati./I nije prvi put kama postala sluškinjom teologije! - zapisaće Marko Vešović pod svećom i granatama. Uprkos svemu, posle petnaest godina, baš kao i onog nesrećnog aprila 1992, od Srbije se, nekako, očekivalo više. Zašto se ne podsetiti produžetka poezije nasilnim sredstvima: u Sarajevu je poginulo 11.000 ljudi, od toga 1.601 dete. Sarajevska je opsada s 1.425 dana najduža u istoriji modernog ratovanja. U toku opsade prosečno je 329 granata dnevno padalo na Sarajevo. Rekord od 3.777 ispaljenih granata zabeležen je „OVO NAS GAĐAJU KNJIŽEVNICI. OVO NAS GAĐAJU SRPSKI BARDI. DOJADILO IM DA BARDUJU PA STALI DA NAS BOMBARDUJU“ 22. jula 1993. Izuzev ljudskih žrtava, najveću štetu su pretrpeli civilni, kulturni i verski objekti. Sve je to bilo plaćeno novcem srbijanskih poreskih obveznika koji su većinski pristali da finansiraju i na svaki drugi način podstiču ubijanje, silovanje, zlostavljanje, rušenje, proterivanje. Granate ispaljene na bolnice, obdaništa, bogomolje, kuće, stanove, groblja. Nije bilo vode, hleba, struje, ranjeni i bolesni su evakuisani kroz tunel ispod aerodroma Butmir. Kako to poetizovano zvuči, aprila u Beogradu. - Tisuću maraka košta sahrana. Jebote/ Kad ti neko danas umre ili pogine - / Zavije te u crno! Dani nam, u opsadi, hodaju ukrug; šetači u zatvorskom dvorištu - piše Vešović. A gde su neki od krivaca? - Osnovano se sumnja da vlasti u Srbiji kriju petoricu od šestorice optuženih koji beže od Haškog tribunala. Od te petorice četvorica su optužena za ratne zločine u Bosni. Osim Ratka Mladića, to su Radovan Karadžić, Stojan Župljanin i Zdravko Tolimir - navodi se u saopštenju organizacije Inicijativa mladih za ljudska prava. BLAŽENI MIR NEČISTE SAVESTI Godišnjica početka sarajevskog pakla došla je neposredno posle justifikovanja još jedne sramote Srbije, presude Međunarodnog suda pravde u Hagu da ovaj pojavni oblik života i države nije kriv za genocid u Bosni i Hercegovini. Taj se sramni akt bahato slavi, saopštavajući svetu da se tek pritajilo neštedimice podjarmljivano i finansirano zlo. Miloševićevska Srbija slavi zločince iz komšiluka, veleposlanik i uspešni državni fiškal (presuda je konačna) Radoslav Stojanović pravi žurku, a beogradski dnevnici donose udarne naslove kojima je zajednički imenitelj „Srbija nije kriva“; ukratko, Beograd i unutrašnjost vesele se što su formalno-pravno sačuvali savest i buđelare. Stid i poniženje osećanja su koja ima tek mali broj građana. Oni su, ionako, u Srbiji davno proglašeni izdajicama i špijunima, te je njihov angažman ovde incident. Lanjski snegovi saosećanja i pravde Dočeka državnih advokata pred Skupštinom grada nije bilo, mora biti da je zakazao neko iz protokola. Bol oseća svaki čovek koji je razgovarao s majkama iz Srebrenice, s mladićem koji na televiziji gleda samrtni ropac svoga oca koga ubijaju Škorpioni u Trnovu, s ljudima koji su čudom preživeli granatiranje korzoa u Tuzli, taksistom u Sarajevu koji kaže da je video raskomadane ljude. Rečenica iz anticivilizacijske presude Međunarodnog krivičnog suda u Hagu da je „Srbija mogla da spreči genocid“ danas u Beogradu samo služi za besramnu sprdnju. Reagovali su predsednik Srbije Boris Tadić i Goran Svilanović, ograničivši se na „genocid u Srebrenici“, zahtevajući (Tadić) nekakvu skupštinsku deklaraciju koju bi trebalo da donesu, valjda najbrojniji radikali, i saradnju s Haškim tribunalom. U istom je tonu govorio i Svilanović na konferenciji, čudne li slučajnosti, o migracijama u jugoistočnoj Evropi. Suština atmosfere u Srbiji je veselje, ili blaženi mir nečiste savesti: evo, imamo ćagu, nismo krivi ni za šta, presuđeno je. A za šta to nismo krivi? Za to što je zlikovačka organizacija iz državnog vrha Srbije, uz neviđenu bestijalnost, pogubila i bez najbližih i bez budućnosti, ostavila nekoliko stotina hiljada ljudi. Za to što smo svojim novcem finansirali zlikovačke formacije, opremali ih, davali im plate i penzije. Pa, zar nije i sam Vojislav Koštunica rekao da je tek 2001. Ratka Mladića „skinuo s hrane“. Ključni je argument, čak i pripadnika, uslovno rečeno, opozicione Srbije - „ja nikoga nisam ubio/la“, glasao/la sam protiv Miloševića, ne želim da moje dete plaća tuđe dugove“. I tu dolazimo do najvažnijeg momenta - amoralnosti. Do odsustva odgovornosti, barem komadića, za nešto što je uradila država u kojoj živimo. Snimci zverstava Škorpiona - državne formacije pod komandom Državne bezbednosti Srbije - u Trnovu kod Srebrenice tek su naoko probudili savest građana Srbije, vrteo se video snimak, istraživanja javnog mnjenja kazuju da je malo smanjen broj potencijalnih jataka Ratka Mladića. Neko je, potpisnik ovih redova poznaje takve primere, iskreno rekao „žao mi je, stvarno nisam znao“. Presuđeno im je (Škorpionima) prošle nedelje, neki su počašćeni kaznom ispod maksimalne, jedan je oslobođen. Šta reći mladiću koji je svog oca posle dvanaest godina video kako izdiše? I kako to „nisam znao“, ko je trebalo da zna, zar si razmišljao Drugim dnevnikom RTS? Odgovor je da je tada „bilo takvo vreme“. Da, bilo je normalno da u svakoj pošti bude plakat s pozivom za potencijalne dobrovoljce nekakvih „Belih orlova“, formacija Vojislava Šešelja koje je opremala država; da belosvetski kriminalac Željko Ražnatović Arkan formira državnu formaciju Srpsku dobrovoljačku gardu koja je krvlju opisala ratni krug u bivšoj Jugoslaviji, i da državni posao bude hapšenje izbeglica, mimo svih međunarodnih konvencija, a potom njihovo slanje Arkanu na zlostavljanje, da četkicom za zube čiste WC, na „obuku“ i - u smrt. KAKO NAS TO NIJE STID Šta je to, zaboga, priznala Biljana Plavšić u Međunarodnom sudu za ratne zločine, za šta je osuđen general Krstić - na 40 godina zatvora - ko je četiri godine ubijao Sarajevo o trošku budžeta Srbije, ako već nećemo da pokažemo elementarnu ljudskost, pa da nam bude pomalo žao što neko nije imao struju, vodu, hleb, a sanjao je i kafu i cigarete, sećao se nekog prošlog života pod granatama koje smo plaćali. A nismo znali da neki ludaci prolaze ispod butmirskog aerodroma da vide prijatelje u Sarajevu, nismo znali kako Sarajlije gladuju i pale parket da se zagreju. Evo, dobili ste satisfakciju, ništa se od toga nije dogodilo, ništa vi niste plaćali i podržavali, idemo u Evropu, ona hrli nama u zagrljaj. Kome, gospodo iz Međunarodnog suda pravde, pričate o vašem selektivnom, lociranom genocidu, kao - niko ih nije video da se dogovaraju, nedostatak dokaza, svaka čast. Nisu vaš posao denacifikacija i lustracija. Pričate građaninu Srbije koji je bio u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, dobrovoljno ili prisilno, kakogod, da ubija, siluje, pljačka, ruši, proganja, zlostavlja, mrcvari (i nije tako siromašan naš jezik). U celoj priči najstrašniji je bio pilićarski pokušaj državnog pravnog tima Srbije koji je Sudu ispostavio i neoborivi argument: ne možemo da odgovaramo, nismo bili država članica Ujedinjenih nacija. OK, mogli smo da koljemo, a nismo to pravo čak ni potpuno iskoristili. „Nisu uredno pozvani“, pogrešno popunjena opšta uplatnica, čekajte, tu su „vansudska poravnanja“, neka, recimo, merkantilna pšenica za krv, može li kompenzacija, oni su ionako mrtvi, a mi možemo da se dogovorimo. Jest’, nismo sprečili, ali sada možemo da se nagodimo, tada nismo bili u UN. Razumite, siromašni smo, nismo bili kad smo plaćali bitange, ali stvari su se izmenile. Napokon, nešto će dobiti i porodice Azmira Spahića (17), Safeta Fejzić a (17), Sadika Salkića (36), Smaila Ibrahimovića (35) Jusa Delića (16) i Dina Salihovića (20) - godine starosti u trenutku smrti. Koga nije stid, nek’ uživa, recimo, u poeziji. - Kad je srpski snajperist mojoj prijateljici ustrijelio dijete u naramku/ Prestala sam u Boga vjerovati. Nema te, Bože/rekla sam, prekrižen si za sva vremena/i tačka. Jer, Bog što pušta da djecu, majkama/ u naručju, ubijaju onako, ni zbog čega, naprosto iz zabave, takav Bog meni ne treba/A drugi - kako god hoće. (Marko Vešović)  BETON BR.16  DANAS, Utorak 3. april 2007.   Piše: Mirko Kovač KRAJ JEDNE EPOHE     S JESENI, KAD POČNU VETROVI... Vertigo, srpski pad u budućnost U kasnu jesen 1991. godine, zbog prijetnji i nasilja, napustio sam Beograd zasvagda. Neki moji prijatelji koji su mi, s početka devedesetih godina, savjetovali da što prije „brišem“ iz Beograda, javili su mi se proljetos (nedjelja, 6. travnja 2003) jednom razglednicom s motivom Fruške Gore i napisali mi: „Da nas nisi poslušao, možda bismo sada na ovoj prekrasnoj gori tragali za tvojim grobom.“ To je doista začuđujuće, jer ja nisam bio nikakva fora, niti bilo kome prijetnja. Osim pisanja nisam imao ništa, iza mene nije stajao nitko. Nisam pripadao nijednoj političkoj opciji, niti bilo kakvom „patriotskom klanu“. Od te naše tzv. grupe, ostali smo Filip David i ja na istim pozicijama, a Pekić se bio odmetnuo u visoku politiku, postao je potpredsjednik Demokratske stranke i kao opozicioni lider, „na prvim antikomunističkim demonstracijama od rata naovamo“, kako sam piše, 13. lipnja 1990., dobio batine. Na prvim stranačkim izborima natjecao se s Vojislavom Šešeljom za poslaničko mjesto u Parlamentu. Intelektualno javno mnijenje dalo je podršku Pekiću, pa mu je posvećen dobar dio jednog broja lista Demokratija. Na poziv uredništva i ja sam napisao prigodni tekst hvaleći Pekića kao fascinantnu figuru, kao „opširnu moralnu priču modernih vremena“, ali sam zabrljao tamo gdje se od mene najviše očekivalo, jer sam rekao: „Ako Pekića izaberu za poslanika Demokratske stranke biće mi žao. Šta će on među onim političkim neandertalcima u Parlamentu... Bilo kako bilo, Pekić ostaje poslanik i poslenik lepe književnosti“. Moj prijatelj nije bio zadovoljan tekstom, ali me i nadalje uvjeravao da će stopostotno ući u Parlament i glatko eliminirati tu ništariju Šešelja u izbornoj jedinici Rakovica, jer da se ondje svake večeri sastaje s biračima i napijaju se po krčmama u kojima se Pekić oduvijek osjećao kraljevski, kao svoj na svome, pa ipak je izgubio od nitkova i to u omjeru 6:1. Nakon poraza, prvo mu je rame za plakanje bilo prijateljevo; nije otišao stranačkim kolegama Koštunici ili Đinđiću, jer je samo meni mogao povjeriti svoje razočaranje u narod, u njegovu političku kulturu, to prije što je znao koliko Kada je Danilo Kiš dobio Sedmojulsku nagradu (1987), bio sam na primanju, čak sam dobitniku posudio kravatu, Ivan Stambolić, tadašnji predsjednik Vlade, osobno mi je rekao da sam i ja kotirao visoko, ali da sam ostavljen za dogodine, jer dati nagradu odjednom „dvojici odličnih pisaca i prijatelja bila bi prava šteta“ - to su doslovce bile njegove riječi. Hitro sam uzvratio, imam svjedoke, da sada ne ispadne kako se gradim prorokom, i pokazao na čovjeka u lakom ljetnom lister odijelu sive boje, rekavši da će dogodine o tome on odlučivati. Dakako, čovjek u sivom bio je Slobodan Milošević, stajao je u kutu dvorane držeći pod ruku, kao nevjestu, generala Ljubičića. Tako je i bilo, a trinaest godina kasnije taj će monstrum narediti ubojstvo Ivana Stambolića, što su njegovi „patrioti“ rado i za lovu izveli i zakopali leš na jednom obronku Fruške Gore. malo držim do naroda i koliko imam prečih stvari od te uzaludne brige koja po pravilu, gotovo uvijek, samo prikriva neke druge nedostatke ili završava u šovinizmu. Ali da se zakratko vratim razdoblju kada sam nakon Matvejevićeva teksta vraćen u književni život i ubrzo napisao dva romana, od kojih je jedan pokupio više nagrada, da bi potom uslijedila šaputanja, pa i otvoreni prigovori kako sam se prilagodio i sklopio savez s đavolom. Vjerujte mi, ništa nisam činio da bih paktirao s đavolima; nikakve prodaje bilo nije, a niti kupaca. Napose, nisam imao što promijeniti osim možda estetskih nazora do kojih nikome ne bješe stalo. Ako se moja pozicija nešto popravila, ako su nadošle statusne poboljšice, sklon sam povjerovati da se ipak sustav postupno mijenjao, ne znajući da se mijenja. Ili točnije: osipao se polako, ne shvaćajući da se osipa. Veliki majstor pripovijedanja I. B. Singer misli da politički sistemi, društvena uređenja, velike imperije, propadaju stoga što se u njima sve rasklima od starosti, pa su tako i stari komunistički kosturi zaškripali gotovo na svim stranama toga carstva i krajem osamdesetih godina potpuno se raspali. Pekić je, uznik toga režima, dočekao njegov krah. Kiš na žalost nije, a cijelog je života to sanjao, vjerujući da će prije ili kasnije umrijeti sve ono što je sazdano od „historijskih strasti iza kojih su stajale velike ideje“. IZMEĐU RASKOLA I LOMAČE Bio sam blizak s Danilom Kišom; dijelili smo mnoge životne zgode, nedaće, radosti, pa i neke male tajne. O njemu kao literati već sam toliko puta govorio i uvijek s divljenjem uzdizao njegov talent i njegovu književnost. Taj je čovjek bio od najbolje sorte pisaca. Čak i kad bi mu se imalo štogod zamjeriti, ne vjerujem da bih ja u tome uspio, jer me negdašnja prisnost postavlja na obzirno mjesto, a prijateljevanje sputava svaku razuzdanost i nameće ugodnu cenzuru. Ono o čemu sada kanim pisati, da su vremena normalna i svijet bolji, gurnuo bih u neki zakutak podsvijesti, ali refleks srca goni me da barem djelomice pokušam odgonetnuti ono što me kopkalo, malne rekoh tištalo za proteklih godina, a to je pokop Danila Kiša po pravoslavnom obredu. Često su me i dobronamjerni pitali je li taj čin ukorijenio onoga koji se osjećao apatridom i povratkom u domovinu konačno ga odredio? Je li to bilo njegovo izjašnjavanje kojoj kulturi pripada? Više sam puta slušao istu priču kako je to bio čin njegove zahvalnosti prema svim ukazanim mu počastima što su ga, u posljednjim godinama života, obasule iz Beograda, te o pomirbi i međusobnom oprostu nekoć zavađenih strana. Poznavajući prijatelja u dušu, on je mogao zahvaljivati samo Bogu koji ga je obdario, pa i njemu se ne bi bez stanovite zadrške prepustio. Kiš je bio apsolutna ličnost, često nedokučiva i uvijek u opiranju lakim prosudbama, pa se ne može tek tako objasniti što je izabrao vjerski pokop u času kad se taj čin mogao pretočiti u nacionalističku histeriju, što se i dogodilo. Jedan mađarski pjesnik, moj prijatelj, gotovo me vragolasto uvjeravao da je Danilo izabrao buku i „pojanje“ na svom odlasku, jer je bio sklon terevenkama i glazbi, pa je već toliko puta „umirao“, u fijakeru ili nošen na rukama, pokatkad uz pratnju ciganskog orkestra i njegovih pajdaša muzičara. To je vesela i ateistička varijanta, zvuči šaljivo, ali oslobađa krute misli koje traže veliku ozbiljnost u simbolici toga pokopa. Osobno mislim da nije sporan Kišov izbor groblja i obreda, premda sam i ja bio osupnut njegovim zavjetom i oporukom, to prije što sam znao da je bio ateist i da su ga religije zanimale samo kao kulturološki fenomeni. Mogu čak pouzdano i izbliza reći da ga je ponajmanje zanimalo pravoslavlje, čak je imao i neku odbojnost prema „sektaštvu i raskolništvu pravoslavlja“, jer je to, kako je pisao Berđajev, odgovaralo „ekskluzivnom komunizmu“ i njegovoj religiji. Također znam da je kršćanstvu zamjerao inkvizitorske lomače, te pritajeni i otvoreni antisemitizam. Pa ipak je u jednom svom kratkom autobiografskom tekstu napisao: „U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spasilo život.“ Pretpostavljam da je spas bio u tome što se pod mađarskom i njemačkom okupacijom podrijetlo muške djece izvodilo po očevoj strani, a ženske po majčinoj. Kako je progon Židova bio planski, to je bilo neminovno da će stradati otac i sin. Kišova majka bila je pravoslavka, pa je dijete kršteno u njezinu JEDAN MAĐARSKI PJESNIK, MOJ PRIJATELJ, GOTOVO ME VRAGOLASTO UVJERAVAO DA JE DANILO IZABRAO BUKU I „POJANJE“ NA SVOM ODLASKU, JER JE BIO SKLON TEREVENKAMA I GLAZBI, PA JE VEĆ TOLIKO PUTA „UMIRAO“, U FIJAKERU ILI NOŠEN NA RUKAMA, POKATKAD UZ PRATNJU CIGANSKOG ORKESTRA I NJEGOVIH PAJDAŠA MUZIČARA vjeru, a to je bila kakva takva zaštita. Možda je upravo taj krsni list pripomogao da u vrijeme pogroma Hladni dani dječak bude pošteđen, dok je njegov otac odveden na zaleđeni Dunav, ali je tada nekim čudom spašen da bi kasnije završio u Auschwitzu. Ako je Danilo Kiš na samrtnoj postelji prizvao te potresne obiteljske slike, te prizore „čudom spašenih“, onda je moguće da je u tome izboru obreda za pokop samo zahvala za ondašnju darežljivost, neko vraćanje duga, a možda istodobno i povratak majci koju je obožavao. Ili je to bila samo ona „metafizička strepnja“ u kierkegardovskom značenju „da je strepnja blizu vjere, a vjera mogućnost spasa“. Dakle samo „blizina spasa“, a ne utočište u Bogu i religiji, niti konvertitski čin. No ma što bilo, sve je obilato zlorabljeno, kako za vrijeme pogrebnih svečanosti tako i kasnije. AMFILOHIJE U ČIZMAMA MALINOVE BOJE Jedan naš zajednički prijatelj koji je bdio nad Kišom do posljednje ure, tu je oporuku tumačio kao želju da se tamjanom i kandilima otjeraju komunisti s groblja, ali povijest se umiješala i dovukla ih na sahranu preodjenute i našminkane za nove i još mračnije uloge. Stalno sam gajio neke iluzije da bih zasigurno utjecao na prijatelja da sam kojim slučajem tada bio negdje blizu njegova ležaja. Možda bih mu nekako uspio predočiti vlastito gađenje izazvano bujanjem nacionalizma i odgovoriti ga od toga nauma, to prije što je Crkva poprilično zabasala u mrak. Pa ipak je to samo moja iluzija, vjerojatno bih šutio u teškim satima i poštovao njegovu volju kao što je to učinila odana mu žena, njegova Francuskinja Pascale Delpech, inteligentna osoba i gotovo netolerantna kao ateistica. Tamjan i kandila ne samo da nisu spriječili nepoželjne u pratnji, nego su ih prizvali. Na sprovodu Danilu Kišu, pored njegovih iskrenih prijatelja, sljedbenika, čitatelja i štovatelja, bila je masa svakovrsnih oportunista, netom probuđenih pravoslavaca, šovinista, umjetničkog šljama, te čitavo krdo političke stoke iz Miloševićevih štala. Ako se Danilo Kiš pribojavao političkih govora na pogrebu, onda je takav govor imao, ali iz usta crkovnjaka, episkopa Amfilohija koji je predvodio pogrebnu paradu, a njegova besjeda vrvjela je od pogrešaka i neznanja, te općih mjesta koja se mogu svakome utrapiti („pismonosac jovovskog kova“, „tragatelj duše“, itd.). Ali ono što je najgore i što bi tanahnog pjesnika zasigurno ljutilo, jest Amfilohijeva laž u Večernjim novostima kako je on dulje vremena „bio Kišov duhovnik“, što će reći da mu se pisac ispovijedao, a duhovnik ga pripremao za onostrane putove i vraćao pravoj vjeri, da bi nad grobom mogao uzviknuti: „Sahranjujemo te molitvom Pravoslavne crkve koja te primila u svoja njedra...“ Mislim da ga Kiš nije nikad upoznao, niti bi se takvom tipu ikad povjerio. Uostalom, da je odlazio k njemu, zasigurno bih to znao, jer sam bio upućen i u mnogo važnije Kišove tajne. Ako sam znao da je odlazio psihijatru, znao bih i za odlaske „duhovniku“. Danilo Kiš nije mogao u svojoj oporuci predvidjeti takav slijed događaja, niti bi imalo smisla da se u teškim svojim trenucima bavio još i režijom vlastitog pogreba. On je samo izrazio želju i takva se želja imala poštovati, s mnogo više pijeteta i otmjenosti. Da je Danilo pokopan tiho, u krugu prijatelja, primjerice na pariškom groblju, ne vjerujem da bi dospio na naslovnicu NIN-a, tjednika koji je svojedobno vodio hajku protiv njega. Kao što fotke na naslovnici nije bilo kad je dobio NIN-ovu nagradu za roman godine, nije je bilo kad se te iste nagrade nekoliko godina kasnije odrekao i vratio je. Također je nije bilo ni nakon velikih značajnih nagrada u zemlji i inozemstvu, nakon tolikih uspjeha u svijetu (knjige su mu prevedene na dvadesetak jezika). Nije je bilo nakon što je dobio francuski orden Viteza umjetnosti i književnosti, niti u vrijeme kad mu se sudilo u Beogradu i kad su tužitelji tražili strogi zatvor i izolaciju, ili pak, kako stoji u knjizi Treba li spaliti Kiša, psihijatrijski pregled, a potom ludnicu. Prisvajanje Danila Kiša post mortem, počesto je prelazilo mjeru i dobar ukus. Nacionalizam gotovo uvijek i posvuda grca u paradoksima, pa su tako pjesnikovu smrt i njegov izbor obreda masovno prigrlili upravo nacionalisti i za svih ovih godina od njegove smrti najviše ga citirali kao neprijeporni intelektualni autoritet, unatoč tome što je Danilo Kiš pisao britke i oštroumne tekstove o nacionalizmu kao „kolektivnoj i pojedinačnoj paranoji“, kao „negativnoj kategoriji duha“, „kiču i folkloru“, „komociji“, „ideologiji banalnosti“ itd. A kako nije izrijekom spominjao srpski nacionalizam, što je za Kišovu poetiku nebitno, oni su danomice isticali da se ti njegovi razarajući tekstovi odnose na druge. Sahrana po pravoslavnom obredu nije neminovno i spektakl, ali svi su htjeli, od Crkve do Akademije i Društva književnika, ubrati cvijetak s toga groba. Oko vrata mu je stavljen križ kao omča, a njegova se biografija ne piše bez te oznake. U leksikonu „Književna topografija Beograda XX veka“, nema slova o njegovim svjetskim uspjesima, nego se samo nevoljko kaže da je „zapažen kao prevoditelj“, a onda nešto opširnije o sahrani po pravoslavnom obredu, te o „nadahnutoj besjedi episkopa Amfilohija“. U istom leksikonu govori se o „svjetskoj slavi“ Milorada Pavića. U jednoj drevnoj knjizi nađoh zapis kako ima trenutaka kada svatko svakoga čuje, mrtvi žive i živi mrtve. Ako doista u nekom trenutku nadahnuća mrtvi čuju, onda sam prijatelju priopćio tjeskobnu priču, posve siguran da se slaže sa mnom kako se pjesnikova intima ne smije vulgarizirati, niti duševna čast oskvrnuti. Ako smo se u tom intervalu čuli, još sam rekao da pisac ne mora imati nikakvu svemirsku ulogu, ali njegova je moralna zadaća da ipak nekako uzmogne postati „vitez nevidljivo pripreman za borbu protiv lažljivaca“ (Iz rukopisa Pisanje ili nostalgija)  BETON BR.15  DANAS, Utorak 20. mart 2007.   Piše: Dragoljub Stanković POSTROJENI JEZIK   Tumara tmušom nagon bogotvorni, i dejstvom Duha tamnu mrežu para, prazninu puni - imenice stvara da iz njih grune jedan glagol čvorni, pred čijom silom nauka se ledi, a reč se smrzne, mesto da zalebdi. Milosav Tešić (Sedmica, Ponedeljak II)     Borivoje Arsić/Rakovac, Bujanovac U navedenim stihovima, profesor Aleksandar Jovanović (Stvaraoci i stvoritelj) vidi jasno izražavanje Božjeg dela u poeziji Milosava Tešića. Kada pesnik uzima za temu jednu tako apstraktnu i čisto imaginativnu stvar kao što je stvaranje sveta, možemo jasnije na delu videti kako i on sam gradi svoj pesnički svet. Ovi Tešićevi stihovi su daleko od jasnog kako to tvrdi Jovanović. Prvo saznajemo da postoji nešto kao što je nagon bogotvorni, kao i to da on tumara. Da li on tvori i samoga Boga, što je teško zamislivo i u suprotnosti s biblijskim predanjem, ili samo Božji svet, ili oba, teško je reći? Potom, ako tvori svet, da li to znači da je sam Bog nagonski određen, da mora da stvori svet, da ga ne stvara slobodno?! On još i tumara kao neki pijanac. Onda vidimo da on dejstvom Duha deluje, što znači da mu je taj Duh, pisan velikim slovom, posredan, priručan, da to nije taj isti nagon, pisan malim početnim slovom. Saznajemo onda da je tu pre njega bila neka praznina, ona tmuša i tamna mreža i da on, Duh, kao na benzinskoj pumpi puni tu praznu mešinu sveta, ničim manje nego - imenicama. Onda iz njih, po nekom nepoznatom zakonu, grune jedan glagol čvorni (da ih poveže valjda), pred čijom silom nauka se ledi. To bi moglo da bude izražavanje prezira prema racionalizmu nauke koja, po autoru, nikada neće objasniti početak sveta. Ali zašto se sama reč smrzne kada bi ona trebalo da bude deo pesničkog objašnjenja fenomena? Možda reč te iste nauke? Mada bi ona, reč, trebalo, po pesniku, da zalebdi, što ponovo upućuje na pesničku reč. Ili je taj čvorni glagol toliko jak i strašan da i poetskom govoru ostaje nedokučivo jeziv? To su sve problemi sa jasnoćom ovog pesničkog iskaza. Kada se pogleda stilsko jezička strana, stiče se utisak da je autoru važnija rima od smisla i leksike. Jer kako može nauka da se ledi u tom zamišljenom trenutku kada još uvek nema nikakve nauke na vidiku? Nejasnost, rogobatnost i rima po svaku cenu glavna su obeležja Tešićeve poezije. Nejasnost u najlošijim pesmama prelazi u nečitljivost, dok rogobatnost postaje parodija pevanja. U ovom slučaju, parodiju biblijske fraze U početku bješe Logos (Riječ),... Mi čak saznajemo da je taj bogotvorni nagon nervozan: Dok Vazu vaja tvorbena nervoza (Sedmica, Ponedeljak I). Milosav Tešić, inače, radi u Institutu za srpski jezik kao urednik Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU. Da li je akademik i leksikograf Milosav Tešić pomešao lončiće profesionalnog i pesničkog, da li i njegov nagon pesmotvorni tumara kao i nagon bogotvorni iz njegove pesme, po srpskim toponimima i istoriji pokušavajući da sačuva od zaborava ono što i ne treba čuvati na ovakav način i da li je ta smrznuta reč ona koja je u rečniku fiksirana umesto da zalebdi slobodno? TOPONIMSKA BROJANICA ILI DOBRICA ERIĆ BI HTEO DA BUDE MALARME Nepoentiranost je još jedno obeležje pesama Milosava Tešića. Da bi se u pesmi došlo do poente mora se u njoj nešto desiti, iznenađujuće i za samog autora, ona ne sme biti samo opis ili zapitanost. Pesnik i jezik sarađuju u tom čudu u kom se svet preobražava, prevazilazi, obnavlja u poetskom smislu, u samoj pesmi i u našem poimanju sveta. Šta se, međutim, dogodilo u pesmi Međumurje, izravno koja otvara ciklus Kupinovo u autorski izabranim i novim pesmama knjige U tesnom sklopu (2005): Sanjam li se ili jesam,/ ili sa sna stresam plesan?// S mene jutra triput sviću / i osvanu u nebiću.// Izvan sveta izvan ura,/ teče, teče moja Mura? San u filozofskom smislu nije nebiće, ništavilo, već drugi način bivanja, tako da prvo pitanje-stih nema snagu pravog dvoumljenja; radi se o kvazizapitanosti. Kako jutra osvanu u nebiću i kako to Mura teče izvan sveta i vremena mogli bi da zamislimo kao nekakav autistični pejzaž, ali pravo je pitanje šta nama ova pesma govori? Kada tu poentiranost ne nađemo u jednoj pesmi, čitamo druge, misleći da je ona deo celine i da će nam se njen smisao, pored zvuka, otvoriti u kontekstu čitave zbirke, ali nažalost bivamo razočarani, jer sledi samo još jedna pesma u toponimskoj brojanici ovog autora koja je njemu veoma draga, ali nama ne saopštava ništa poetski upotrebljivo: Kupinovo, Čot, Klenak, Krušedol II, Crna bara III, itd. Nepoentiranost, nažalost, važi i za njegove tzv. istorijske pesme. Opevao je Milosav Tešić Veliku seobu Srba u mnogo pesama (Prelest severa) i iz raznih uglova. Ipak, on uvek daje samo atmosferu, opise i to na bled način, uživljava se u tuđe sudbine i pri tome kao da je svestan da onog čuda u jeziku nema, pa mora da se zaogrće arhaičnim jezikom, u kome bi, verovatno po njemu, bilo ono poetsko. Inače, odavno ne postoji razlika između arhaičnog i modernog, to su još modernisti pokazali. Što ste moderniji, to ste arhaičniji (Rastko Petrović, Nastasijević i dr.). Nerazumljiva leksika i sintaksa mogu biti dobar mamac za ulazak u svet pesme, ali to treba da je opravdano na nivou značenja time što će nas dovesti do boljeg, bogatijeg rešenja. Budimka devojka nije ni najnečitljivija, ni najsmešnija, ni najrogobatnija pesma Milosava Tešića i odiše ipak nekakvom zaokruženošću prave pesme, ali ipak... To je rondo i kao da je autoru bilo važno samo da ispuni tu formu, inače zahtevnu, da su mu rime na pravim mestima, kao broj stihova i slogova. O čemu peva autor u ovoj pesmi kada se ona prevede na savremeni srpski jezik? O teškom životu devojke nerotkinje. Ipak, mi ne osećamo nikakvu vrstu sažaljenja autora spram devojke, niti nas pesma nagoni na isto. Prava literatura oplemenjuje, čak i kada je satanizam (Bodler, Lotreamon). Tešić daje suv opis. Devojka nerotkinja je čak i gorda što je iz Budima (nedevojka - ali je Budimka! ) i to je njena prelest (samozavaravanje), pretpostavljamo. Svojim pogledom ona raskomada(va) MILITARIZACIJA POEZIJE, ČIJI JE TEŠIĆ JEDAN OD GLAVNIH PREDSTAVNIKA, ZAHVATILA JE KAO BOLESNO TKIVO SRPSKU KNJIŽEVNOST. KOD TEŠIĆA I NJEMU SLIČNIH PESNIKA RADI SE O BUKVALNOJ VERI U IME, U REČ, SVOJSTVENOJ ZAVIČAJNIM PESNICIMA, RADI SE O ESENCIJALISTIČKOJ TEORIJI JEZIKA, PO KOJOJ JE REČ ONTOLOŠKI VEZANA ZA STVAR KOJU OZNAČAVA I NIJE TEK KONVENCIJA I SLUČAJNOST ISTORIJSKIH I JEZIČKIH PROMENA stvari, što je grubost u jeziku tipična za Tešića. Uništava, ošine, sažegne, sprži - bile bi reči koje bolje pristaju snazi pogleda. Ali bila mu je potrebna rima za reč grada. (A kad žizne pogledom sa grada,/ što požizne to se raskomada.) Dobija se veštica, a ne mučenica, na kraju. Ono što kritika najviše kod Tešića hvali, jezik, paradoksalno, njegova je najveća mana. Kako je to moguće? Šta i kako poezije neraskidivo su povezani i kada autor nema šta da kaže, on ne zna ni kako, već se povodi za spoljašnjim znakovima poetskog govora kao što su rima, broj slogova u raznim tradicionalnim pesničkim formama. Tešić je tipičan rimotvorac koji zvuči kao teško okovana epika koja nam se servira u lirsko strofičnoj formi. Potreban mu je ma kakav toponim ili istorijski sadržaj da bi krenuo sa smešnim rimama: U zev Kuće raščlanjene/mahovina s crepa blene, ili autopoetički: Uklet lovac lovi rimu / po iščezlom toponimu i Rimovanje ne smiruje - no nesreću raskriljuje, ili auto-paranoički: Izgoneći šeboj - boju, / vida Mesec paranoju... i Čuje se kašalj, težak, hroničan - / uljanik tutnji, paranoičan. Upotreba reči modernog porekla u kvazilirskom, u stvari pervertirano epskom stihu, daje ovoj poeziji smehotresnu odbojnost. Moj favorit glasi: Kroz cezuru oko slika / svije lozu erotika // Bruj, zvonjenje - pa sinkopa / Smiren pogled episkopa. Poneka stvarno poetična sintagma ovog autora beznadežno je izgubljena u luku i vodi beskrajnog, odbojno tvrdog rimovanja. OD KONDAKA DO KUNDAKA PREKO KANONIJADE Militarizacija poezije, čiji je Tešić jedan od glavnih predstavnika, zahvatila je kao bolesno tkivo srpsku književnost. Jedna od knjiga koje žele da je utemelje je delce Stvaraoci i stvoritelj (Povelja, Kraljevo, 2003.) profesora Aleksandra Jovanovića, pisana kao loš bogoslovski priručnik, a ne kao nešto što ima bilo kakve veze sa modernom srpskom poezijom. Tu nas autor obaveštava o knjigama koje čine vrh jedne bitne pesničke linije koja obeležava sadašnji književni trenutak. Radi se o knjigama Četiri kanona (1996) Ivana V. Lalića, Sedmica (1999) Milosava Tešića i Nedremano oko (2002) Rajka Petrova Noga. Lalićeva knjiga, brzo napisana, kako nas Jovanović obaveštava, brzo se i čita - što je osobina slabe poezije, dodajemo. Spoljna, nepoetska forma i sadržaj, skoro je sve što drži na okupu knjige koje nemaju šta da kažu. U slučaju Četiri kanona to je nazovi forma srpsko vizantijskog pevanja, biblijski i drugi citati, glumljena ili slaba dramatika i naivni patriotizam. Nemoć autora da bar u poeziji razreši probleme koje je sebi postavio, racionalističko pevanje koje bi želelo da se predstavi kao duboko, crno-belo shvatanje sveta u kome se izražava otvoren prezir prema savremenosti (što je izraz njenog nerazumevanja), idealizacija samo pesniku jasnog pojma vere, potom, plitka ideja zla koja iz toga proizilazi, kao i kontradiktornost pesničkog subjekta koji pokušava da vidi svet sub-specie aeternitatis, sve su to odlike ovog poetskog govora. Od Lalićeve racionalističke žalopojke preko Tešićeve oklopljenosti do Nogove estradne kuknjave stvarno nema mnogo. Jovanović ukida sebe kao kritičara jer kaže, kao da obznanjuje pripadnost nekoj sekti: Duhovnu energiju njihovih stihova prepoznajemo kao sopstvenu i predajemo joj se sa najdubljim čitalačkim i ličnim poverenjem. Ambivalentan odnos prema transcendentnom, bogu, kao i infantilan i autističan jezik glavne su karakteristike ove studije. Boga prvo ima, pa nema, čas je hrišćanski, čas paganski, čas zao, čas dobar. Pošto to ne mogu da reše u srcu, obraćaju se formi, crkvenom kanonu, misleći da će mu se tako dodvoriti i umilostiviti ga. Naravno da se bog poezije na to ne odaziva. Posebno je smešno to pozivanje na vizantijski kanon, koji se tobože obnavlja kod navedenih pesnika. Vinaver je pisao šta je Vizantija bila za Dučića i Bojića i kojim bi putem srpski stih trebalo da krene. I on je krenuo, preko Nastasijevića, Rastka Petrovića, Miljkovića do Tadića i dalje, i svi su oni pisali i pišu i religioznu poeziju prve vrste i nije im strano ni narodno ni srednjevekovno pevanje. POEZIJA KAO DUBOKA REGRESIJA Kod Tešića i njemu sličnih pesnika radi se o bukvalnoj veri u ime, u reč, svojstvenoj zavičajnim pesnicima, radi se o esencijalističkoj teoriji jezika, po kojoj je reč ontološki vezana za stvar koju označava i nije tek konvencija i slučajnost istorijskih i jezičkih promena. Takvo sirovo shvatanje jezika je obeležje predmodernog poimanja pevanja i kulture, koje još nije dovoljno sofisticirano i posredovano da bi se s lakoćom kretalo kroz šumu nacionalnih i univerzalnih simbola. Radi se o povrataku u nepostojeći i neupotrebljivi jezik zamišljene prošlosti kolektiva, o okoštavanju i okamenjivanju srpskog jezika. To je kretanje u suprotnom smeru od onoga za koji se zalagao jedan Stanislav Vinaver i prva generacija potpuno evropskih naših pesnika, a to je olakšavanje jezika, njegove akcentuacije i smisla. Tu eteričnost doveo je do vrhunaca Malarme u francuskom, dok se Vinaver zalagao za urbanizaciju jezika, na primeru engleskog, predlažući da se dinamika beogradskog govornog jezika iskoristi kao put ka oslobođenju od njegove deseteračke epske težine koja već pre sto godina nije više bila podesna za izražavanje modernih senzacija i misli  BETON BR.14  DANAS, Utorak 6. mart 2007.   Piše: Aleksandar Pavlović RAĐANJE SRPSTVA IZ DUHA PAGANSTVA     Emirovi nemiri     Uspesi i priznanja pratili su Emira Kusturicu od samog početka njegove karijere - venecijanskog Zlatnog lava za režiju dobio je već za prvi dugometražni film Sjećaš li se Doli Bel, a nagrada ga je zatekla još kao vojnika u JNA. Da se ne radi o sineasti kratkog daha pokazaće i naredni filmovi, ovenčani slavom i priznanjima: Zlatna palma za režiju i najuži izbor za „Oskara“ (Otac na službenom putu), Zlatna palma za najbolji film (Dom za vešanje), berlinski Srebrni medved (Arizona drim) i, napokon, još jednom kanska Zlatna palma (Podzemlje), a spisak uglednih festivala na kojima su prikazivani njegovi filmovi predug je za ovaj tekst. Pomalo paradoksalno, međutim, autorovu individuaciju i formiranje identiteta pratili su dugotrajni procesi i potresi, sve više se odražavajući i na njegovo stvaralaštvo. Kako je, dakle, tekao taj vrtoglavi uspon od Sarajeva do Kana, a zatim i pad od Kana do Mokre Gore i do završne konvencije „narodnjačke“ koalicije? S BRDA NA BRDO, OD EMIRA DO NEMANJE U filmu Sjećaš li se Doli Bel Kusturica pripoveda o porodici koja je, silom prilika, nastanjena na ruralnoj i brdskoj periferiji Sarajeva. Silom prilika je ključni pojam pošto se, tokom čitavog filma, iščekuje povratak u njihovo prirodno okruženje, u grad, u Sarajevo, odakle su uostalom i došli. Otac u međuvremenu umire, a završni kadrovi filma pokazuju upravo odlazak ostatka porodice iz udžerica i blatnjavih ulica ka soliterima na horizontu i, dakle, dugo željeni povratak u Grad. U narednom filmu takođe je u središtu jedna porodica koja, sada, živi u Sarajevu, ali će biti primorana da ode, opet preko blatnjavih i poplavljenih drumova, u Zvornik, jer je otac, prethodno uhapšen, sada delimično rehabilitovan ali mu je zabranjen povratak u matični grad. I za završetak Oca na službenom putu vezan je katarktički comeback porodice (ovog puta neokrnjene) u Sarajevo. Obe porodice iz sarajevske faze su islamske veroispovesti, a uočljiva je tenzija između islama i porodičnog porekla sa jedne, i komunizma-ateizma sa druge strane. Filmovi Dom za vešanje i Crna mačka beli mačor u OTIŠAVŠI U ŠUME DAŽBOGOVE, I SUŽAVAJUĆI SVE VIŠE SVOJ FILMSKI SVET, KUSTURICA NIJE POSTAO, KAO ŠTO VELI, BORAC PROTIV GLOBALIZACIJE, VEĆ BORAC PROTIV CIVILIZACIJE centar stavljaju drugi etnos - Rome. Urbano se sada povlači pred kaljugama, kartonskim kućama i kamp-prikolicama. Posebno je zanimljivo okretanje paganstvu, vidljivo u vračanjima, pogrebnim običajima i, naročito, u đurđevdanskom slavlju u Domu za vešanje. Ova scena obnavlja sličnu prethrišćansku proslavu proleća iz Andreja Rubljova, i to tako što jasnu etničku, istorijsku i geografsku lokalizaciju kod Tarkovskog (period „dvoverja“ u Rusiji, nasilno pokrštavanje paganskih mužika od strane hristijanizovanih boljara) uzdiže na univerzalni i metafizički plan. Kod Kusturice praznik slave Romi, koji su svuda i nigde, a Đurđevdan se odvija negde između stvarnosti i Perhanove imaginacije. Ova paganska i gargantuovska ekscesivnost kulminiraće u Podzemlju, gde je sve hiperbolizovano, prenaglašeno, uvećano, iskarikirano - Marko i Crni se prežderavaju, prepijaju i prejebavaju do iznemoglosti. Neizbežni trubači, koje je Kusturica vodao sa sobom po crvenom kanskom tepihu, sada su ne samo instrumentalna pratnja i dekor nego subjekt, integralni deo radnje. Na nivou imenovanja, odnosno na nivou Kovačevićevog teksta, izbegnuta su Minut do dvanaest po srednjevizantijskom vremenu (CBT) etnička određenja - Marko i Petar mogu biti bilo ko od exYU-ovaca. Ipak, radnja se odvija u Beogradu, a mnogobrojni elementi, poput uplitanja dokumentarnih sekvenci koje pokazuju trijumfalan doček nacista u Ljubljani i Zagrebu i pustoš u Beogradu, svedoče o pomeranju fokusa sa Bošnjaka i Roma na Srbe. Uprkos promeni etnosa i povratku gradskoj sredini (doduše, samo delimičnom pošto se najveći deo filma odvija u podzemlju), paganski duh ovde je još vidljiviji i dominantniji nego u Domu za vešanje. Ovaj prelaz prate na ličnom planu rediteljeve izjave iz tog perioda - na premijeri Podzemlja u Centru Sava, koja je trebalo da izgleda holivudski ali se organizacija pretvorila u anarhiju a publika u rulju, Kusturica oduševljeno kliče: „Mi smo pagani!“. Underground, ipak, nije samo priča o određenom narodu, nego i o jednoj višenacionalnoj zemlji, i Kusturica ovo paganstvo još nije etnički sasvim specifikovao - „Mi smo pagani“. To „mi“ lebdi na tankoj granici između srpstva i reliquiae reliquiaruma jugoslovenstva. U svom filmskom putovanju kroz religije, ideologije i etnose, Kusturica se, vidimo, sve više približavao paganstvu i srpstvu (u sopstvenoj interpretaciji). Svojim poslednjim filmom, Život je čudo, on neke od ovih postavki izvodi do krajnjih zaključaka - ljubavna priča Srbina i muslimanke ispričana je iz srpske perspektive, a dokumentarnost je ponovo uvedena kao neopozivi dokaz - junaci gledaju vesti koje nam nedvosmisleno saopštavaju ko je kriv za početak rata, ko je prvi zapucao u Sarajevu. Ima ratnih profitera, ima narkomana i trgovaca oružjem, ali rat je, u osnovi, viđen samo iz jednog ugla - srpskog. Život je čudo, dakle, dovršava ovaj proces sužavanja percepcije (i recepcije) na tematskom planu, ali i na planu lične identifikacije i uspostavljanja identiteta samog autora koji poslednjih godina jasno stavlja do znanja: „Ja sam Srbin pravoslavac“. I ako je time Kusturica svoj proces individuacije doveo do kraja, on je isto tako opisao pun krug i vratio se na početak - prirodno okruženje likova filma Život je čudo je planina, gradsko i urbano je potpuno nestalo. Na terenu na kom je snimao film reditelj je podigao „Drvengrad“ (koji okolno stanovništvo zove Emirati) i preselio se u planinu, daleko od svetlosti Kana, velegrada i civilizacije. Ali, iz perspektive njegovog filmskog opusa, taj povratak brdima (ne više sarajevskim) može se shvatiti samo kao regresija. Jer, paradoksalno, kreirajući sopstveni identitet on je retrospektivno sužavao mogući recepcijski prostor sopstvene kreacije - „Cigani“ nisu više univerzalna metafora, metafizika se pretvara u istoriju, Dom za vešanje post festum postaje samo etapa na putu uspostavljanja kolektivnog identifikovanja tog supstrata kao „srpskog“. Đurđevdansko slavlje iz