poslednji broj    2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.8  DANAS, Utorak 12. decembar 2006.   Piše: Nenad Prokić MORALNA OBNOVA ILI KOKETIRANJE S GENOCIDOM   „Nisam znao da truba može da se svira i na taj način...“Majls Dejvis o Guči     OVLADAVANJE PROŠLOŠĆU Šta bi rekao Koltrejn Šta blokira proces suočavanja u Srbiji predstavlja pitanje neodvojivo od onog ko blokira taj proces. Ako ipak odgovaramo na prvo pitanje: šta blokira proces suočavanja - odmah treba reći da ga blokira jedna očigledna nemogućnost, intelektualna pre svega, da se srpsko društvo modernizuje, ali i da uspostavi bilo kakav vrednosni sistem. To znači da je ono u nemogućnosti da prepozna razliku između juče i sutra, između retrogradnog i progresivnog, između zločina i herojstva, između Ratka Mladića i Zorana Đinđića, pa u njemu vlada zloslutna zbrka. Zbog toga je i izmišljena katastrofa, jedna velika tragedija je bila potrebna da bi se prikrila takva nemogućnost, zapravo nesposobnost za integraciju u savremene planetarne promene i ideje. Krijući tu nemogućnost pre svega od sebe, srpsko društvo je postalo talac jedne netransparentne interne moći, trenutno oličene u Vojislavu Koštunici, u okviru koje se advokati zločina, ili čak i sami zločinci, pojavljuju preobučeni u patriotsko ruho - kao neko ko više od bilo koga odlučuje o svemu i svačemu: od Guče do Brisela, preko Tjenanmena i dalje. Zbog toga što ne mogu da spoznaju svoje unutrašnje osećaje i fantazije i njima da zahvate realnost, fabrikuju ih u nizu slika fetišističkih surogata. Kao što jezik uvek pokušava da dokuči stvarnost, ali nikada adekvatno ne uspeva u tome, tako ni ta njihova nemogućnost nije smeštena u onostranost ili na nebesa na koja se tako često pozivaju, već svoj temelj ima u politici i društvenim mehanizmima, dakle u punoj realnosti. Na taj način i izjava Majlsa Dejvisa koju sam uzeo za moto ovog osvrta je, u okviru te tipično srpske mitomanske dihotomije, prešla put od istine do primitivnog mita, od kurtoaznog čuđenja velikog umetnika da neko može toliko da zloupotrebi instrument kojim on tako genijalno vlada - do zloupotrebe i izvrtanja u apoteozu sopstvene banalnosti, odnosno nedokučive i sasvim nevidljive srpske prednosti u odnosu na sve što mrda u svemiru. Ukratko, moglo bi se jasno reći da proces suočavanja u srpskom društvu blokira jedna laž, zatim naravno i nemoral koji se širi oko nje. Srpsko društvo svojim prinudnim članovima, pozivajući se na tu laž, traži da se izjasne o njoj kako bi moglo efikasnije da ih sustigne. Uz laž se lepi nešto odvratno, kaže Adorno, niko nikome ne veruje, svi imaju odgovor na sve. Laže se da bi se drugom stavilo do znanja da jednom nije stalo do drugog, da on nije potreban, da je nekome svejedno šta misli o kome. Na taj način svaki pojedinac širi oko sebe hladnoću pod čijom zaštitom može da napreduje. Najpodesnije oruđe za celu tu rabotu bio je, i još uvek je, naravno nacionalizam, refleksija jednog oštećenog života. Kao i svako novo oruđe, jer nacionalizam je nastao relativno nedavno, i on je veoma pogodan za velike zloupotrebe. Nacija sama po sebi nema nikakvu vrednost, vrednost pripada isključivo njenoj kulturi. Ernest Renan je još 1882. godine dao ciničnu, ali istinitu definiciju nacije: „Nacije su skupine ljudi koje povezuje zajedničko pogrešno viđenje prošlosti i mržnja prema susedima“. I još je tvrdio kako je „egzistencija nacije zasnovana na svakodnevnom referendumu... Ukoliko je esencija nacije u tome da svi njeni pojedinci imaju mnogo zajedničkih stvari“ kaže Renan, „onda mora da su zajedno i mnogo stvari zaboravili“. U takvom kontekstu, tokom tog jednog stoleća glas naroda nije ipak postao glas Boga, ali je zato zalebdeo iznad čitavog državnog života kao Bog iznad sveta, kao uzrok i kraj svih stvari, od koga sve polazi i kome se sve vraća. Naravno, volja naroda je uvek identična s voljom naroda, ali sve zavisi od toga kako se ta volja stvara. Građanin, zapravo, nikada ne daje svoju saglasnost nekoj konkretnoj sadržini, već in abstracto rezultatu, opštoj volji koja proizlazi iz glasanja, i on daje taj glas samo da bi omogućio kalkulaciju glasova iz koje se saznaje ta opšta volja. Ima li pogodnijeg tla za političke manipulatore i aktere jedne agresivne, rogobatne i osvajačke politike u zemlji koja nema moralni kompas NE MOŽE SE NI ZAMISLITI BILO KOJA DRUGA SITUACIJA ČITANJA, SEM ŠKOLSKE PRIREDBE, KOMEMORACIJE, SVEČANE AKADEMIJE: TAKO TEKST U KULTURNOME PROSTORU NEMA INTIMNIH I INDIVIDUALNIH ČITALACA prema kojem određuje svoja kretanja, pa to zabašuruje populizmom, zaverama, lažnim patriotizmom i kvazijedinstvom? Sve u svemu, tu neko krije jedan aspekt istine. Imam i poruku za domaće lažove: satelitska TV i Internet stvaraju nestrpljive generacije. Globalizacija efikasno ubija lokalne laži i, u tom smislu, neuporedivo je bolja od hladnog rata. MAĐIONIČARI LOGIKE I tako dolazimo na drugo pitanje, neodvojivo od prvog: ko blokira promene i suočavanje u Srbiji? Ko drugi nego mađioničari logike, oni koji najviše galame da je volja naroda uvek dobra, oni koji opstaju na nepostojanju političke kulture, pa se pozivaju na domaćinsku i svetosavsku tradiciju; oni koji se kunu u nužnost po kojoj narod hoće uvek ono što je ispravno, znajući vrlo dobro da će zapravo oni sami odlučivati o toj ispravnosti, ali ne u okviru nekadašnjih suverena koji su trpeli i posledice tih svojih odluka; naprotiv, oni se danas i kada je reč o posledicama skrivaju iza iste nužnosti u okviru koje narod tako hoće. Tako nastaju uzurpatori u političkim elitama koji se nikada ne suočavaju s posledicama, sklanjajući se iza aklamativne narodne volje koju uglavnom sami proglaš avaju i kada je nema. Tipičan slučaj takve mahinacije jeste novi srpski Ustav. Dakle, suočavanje u Srbiji sprečavaju isti oni uzurpatori koji su verbalno za progres, ali iz petnih žila vuku u 19. vek kada je suverenost nacije bila progresivan element u okviru kojeg su ljudi zajedno napravili velike stvari, pa su onda nažalost poželeli da urade još više. Taj dodatni napor je nesrećno urodio epohom svetskih ratova, a iz istog izvora su potekli i tam-tam ratovi na prostoru bivše Jugoslavije. Takvi uzurpatori onda tvrde kako se posle katastrofe može dalje mirno živeti bez suštinskih i strukturalnih promena, bez suočavanja sa zločinom i bez suđenja ratnim zločincima i, rame uz rame, sa sprovodiocima politike koja ne bi da odgovara za ono što je učinila. A prilikom svakog prinudnog suočavanja pozivaju se na suverenost koju do onomad nisu priznavali drugima oko sebe. Na taj način, suština njihove politike postaje očiti kompromis sa zločinom koji ide tako daleko do koketiranja s genocidom, uz sve očajniji napor da se promene spreče, ili barem odlože, bez obzira na cenu koju celo društvo plaća. Glavna pomoć takvima dolazi kroz shvatanje demokratije koja se njima očituje kao ništa drugo do sistem registrovanja tajnih glasova. A nadu polažu u rupe tog sistema i svoju umešnost da ih zloupotrebe. Sve je to rezultat nedoumice u kojoj srpsko društvo živi. Osim što smo u opštoj regresiji, većini nije jasno da smo i poraženi, i da je pre svega potrebna moralna obnova. Tamo gde je obezvređeno čovekovo postojanje, gde vlada krajnje nepoverenje prema ljudima, gde dominira mentalitet prevare, podaništva i egzistencijalne frustracije, teško je zauzeti moralno stanovište. Mnogo je lakše prilagoditi se bukačima. Međutim, gde nema morala nema ni individualne slobode, niti slobodnog društva. Znanje je podloga morala. Čovek mora znati šta je dobro, pa će i sam biti dobar. U okviru tog znanja neophodno je imenovati krivce za remećenje moralnog poretka. Problem Srbije je što mnogi od njih i dalje sede u Parlamentu i u Vladi. Jer, šta napokon košta da se pravda uspostavi: prvo - da oni koji krše zakone idu u zatvor, i drugo - da svi oni za koje postoji indicija da su učestvovali u krivičnim delima ne mogu da budu na funkcijama. Ali, kako da to utvrde oni koji su i sami krivci za remećenje moralnog poretka? Nikako, pa sve to onda predstavlja pad u varvarstvo, pad ispod civilizacijskog minimuma. Rezultati su vidljivi svuda unaokolo. Jedina uteha je da život ne prestaje i ne počinje tamo gde njima odgovara. MINIMA MORALIA Manje direktna ovlašćenja, ali zato opštiju i dugotrajniju odgovornost u takvim procesima, imaju kulturne elite. Pojedinci među njima uvek prvi počnu da prave testo od kojih političari posle sve zamese. Možda nije preterano reći da su ljudi direktno prešli iz redova za predstavu Kolubarska bitka u redove za piramidalne banke, redove za besplatni hleb na Trgu Republike i u vojne spiskove za mobilizaciju. Tih redova više nema, a ni mnogih ljudi iz njih, nema ni bivše države, ili bivših država, ali su autori tih bitki ostali da propovedaju svoja jevanđelja haosa i svoje privatne perverzne ideale koji i dalje imaju karakter natprivatne obaveznosti. Njih i dalje ima; netaknuti i nedirnuti u opštoj milosti, neguju svoje preziranje ljudi koje ne zna ni za kakve granice. Njih ne može otrezniti ni slom sopstvene epohe. Osnovna doktrina takve vlasti je da ako date konju dovoljno slame nešto će ostati na putu i za vrapce. U tom pogledu odvratnija od svega je ona sitna funkcionerska populacija po ustanovama, večito zadihana od trke da se dodvori i udovolji nadređenima. Sveži primer je Sekretar za kulturu grada Beograda Pera pisar iz administrativnog - veliki prijatelj Kine. Moralna obnova zaista ne bi smela da zaobiđe ni te kurire gluposti i aplaudere bez mašte i bez etike i da bar neke od njih podvrgne lustrumu. Kolovođe znaju da u promenjenoj Srbiji za njih neće biti mesta na rukovodećim položajima, pa zažmure čak i nad političkim ubistvima u zamenu za mogućnost da još malo propovedaju uz gusle; ali njihovi patuljci se podlo nadaju da će uspeti da potonu u beznačajnost iz koje su došli i da će im ona opet biti sigurno utočište. Mnogi će i uspeti u tome, ali upravo zbog toga potreban je snažan napor da se svima njima zajedno dokaže da se saučesništvo u zlu ne isplati. Orali su bezbožnost, želi bezakonje, jeli plod prevare i neizostavno ih s tom činjenicom morate suočiti ako ne želite da vam i dalje rade o glavi. To bi bio moralni minimum. A maksimuma nema, jer za takozvanu Drugu Srbiju nema linije cilja i tek je neće biti onda kada postane Prva. Njena primarna obaveza je da bude politički poštena i direktna, da neprestano odbacuje strah od modernosti, strah od slobode i iracionalnost. Osnovno ljudsko pravo je potraga za srećom. U okviru tog traganja nezaobilazni su slobodno postavljanje pitanja, otvoreni dijalog i kritičke sumnje, obzirna prosuđivanja i svest o neukrotivosti sveta. I zbog toga ustajemo protiv svakog pozivanja na totalnu istinu koja se ne sme izazivati. Univerzalnoj istini nije svojstveno da insistira na partikularnoj istini, jer je ona odmah preokreće u njenu protivnost. Slavimo pluralitet, jednakost i slobodu izražavanja; ne bojimo se univerzalnih ljudskih prava. Predlažemo jedno novo političko svrstavanje  BETON BR.7  DANAS, Utorak 28. novembar 2006.   Piše: Olga Manojlović Pintar BANDIT ILI HRABRO SRCE                              Epske tradicije i civilno društvo     Poslednjih meseci, koliko traje „intenzivna“ potraga za Ratkom Mladićem i poslednjih dana otkako je počelo suđenje njegovim pomagačima, u zvaničnim obraćanjima javnosti ponavljaju se izjave i objašnjenja kako je Mladić ostao okružen samo najbližim saradnicima, jer je razbijena mreža njegovih jataka. Kao potpuno validan koristi se anahronizam jatak, koji nikome ne smeta, niti izaziva negodovanja, jer predstavlja već uobičajen izraz epske tradicije u političkom diskursu. Fraze i izrazi poput vekovnih ognjišta, ili ugrožene nejači koji su obojili srpski jezik tokom protekle dve decenije uslovili su da se intenzitet epskog sentimenta promovisanog kroz politički život neminovno i neprimetno prelio u sve vidove naše svakodnevice. Ne samo da su politički govor i književna scena preplavljeni desetercem, već su u stihovima izgovorene i brojne reklamne poruke, što osvetljava bizaran fenomen implantacije sistema vrednosti predindustrijskog društva u nove forme ispoljavanja kolektivne identifikacije potrošačkog društva u nastajanju. U obraćanju javnosti i selektor fudbalske reprezentacije je pred Svetsko prvenstvo kao posebno inventivno shvatio poređenje reprezentacije s hajdučkom družinom, malom ali odabranom, koja se okupila da zada težak udarac protivnicima. Analiza jezika u koji su ušli potisnuti i zaboravljeni izrazi, kao opozit „prezrenom“ birokratskom rečniku socijalističke Jugoslavije, ukazuje na specifične društvene promene koje ne samo da su zaustavile promociju principa otvorenog društva u ovoj sredini, već su uticale na pojavu retrogradnih procesa koji Srbiju vode u, čini se, slepu ulicu. Stoga, reći da je razbijena mreža jataka Ratka Mladića jasno implicira zaključak da je sam Mladić zapravo hajduk, čime se nameće pozitivan stav i tako kreira njegova percepcija u ovoj sredini. PIRATI, BANDOLEROSI, BEĆARI, RAZBOJNIKI... Gotovo da ne postoji društvo koje u narodnoj tradiciji i usmenom predanju kao jedan od centralnih simbola nije izdvojilo odmetnika od zakona, plemenitog pljačkaša, ustanika protiv državne vlasti. Od engleskih pirata na moru i naslednika družine Robina Huda na kopnu, preko mediteranskih zemalja Hajdučka jazbina , gde su proslavljani bandolerosi u Španiji i Kataloniji, i banditi u Italiji, do mađarskih bećara, čeških lopužnika i ruskih razbojnika, pozitivna konotacija simbola društvenog bandita u značajnoj meri je određivala sisteme vrednosti i usmeravala društvene kanone nacionalizovanih društava. Istoričar Eric J. Hobsbawm ih je pratio i u Kini, Južnoj Americi i Africi i percipirao kao globalni fenomen i proizvod klasnih raslojavanja i preraspodele moći u tradicionalnim društvima. Gotovo uvek, banditerija je bila prisutna u delovima slabe ili nepostojeće centralne vlasti, graničnim područjima i vojnim krajinama, čije je stanovništvo bilo u posedu oružja. Autsajderi u predindustrijskom vremenu, glad i nepostojanje državne kontrole tokom XVIII i XIX veka, uticali su da banditi postanu jedan od oslonaca nacionalnih imaginarija. Bili su ono što nemoćni sloj seljaka nije smeo - izraz otpora i društvene superiornosti. Banditerija je tako postala fenomen koji je od kriminalnih otpadnika lokalne zajednice stvorio simbol kolektivnog otpora centralnoj vlasti. U cilju snažne homogenizacije nacionalizovanih društava, koja su na marginu gurnula svoje „nedovoljno reprezentativne“ članove (mentalno i fizički drugačije, ili homoseksualno opredeljene), monolitna nacionalna država je naoružane grupe koje su terorisale čitave okruge ustoličila kao kolektivne heroje. Teror i okrutnost, kao i strah koji su izazivali, ne samo da nisu osuđeni kao negativne osobine, već su postali važan aspekt njihovog javnog imidža. Načinom prezentovanja i kasnijom recepcijom, oni su izdvojeni kao donosioci pravde i inicijatori redistribucije društvenih privilegija i materijalnih dobara i na taj način su označeni kao poštovaoci principa opšteg dobra. HAJDUCI I USKOCI Balkanski hajduci i uskoci predstavljaju, međutim, specifičan fenomen iz dva razloga: prvi je činjenica da je, za razliku od primera ostalih evropskih društava, princip opšteg dobra ovde zamenjen principom nacionalnog dobra. Drugi razlog je u činjenici da ni na početku XXI veka kritička analiza njihove društvene funkcije nije otišla mnogo dalje od tradicionalističke glorifikacije. Hajdučija je ovde i dalje jedan od osnovnih delatnih principa funkcionisanja društva koje je umesto da se iz zajednice neupitnog verovanja reformiše u kooperativnu zajednicu, percipirano u širim okvirima kao kočoperna zajednica nesposobna za komunikaciju s onima koji su drugi i drugačiji. Družina plemenitih pljačkaša koji uzimaju da bi davali siromašnima predstavljala je, kako to Hobsbawm ističe, „neprirodnu zajednicu koju su činili samo muškarci, bez žena, dece i zemlje“. I balkanski hajduci u narodnoj pesmi i predanju zapamćeni su kao izdvojena grupa čiji su se članovi odvajali od društva preko leta da se (prema Vuku Karadžiću) „osvete za tursku silu i nepravdu, ali i da se nanose haljina i oružja po svojoj volji“. Preko zime, oni su se povlačili u zimovnike gde su, kako u Srpskom narodnom rječniku beleži Vuk, danju ležali „po podrumima ili po drugijem zgradama, a noću pevali uz gusle, a gdjekoji preobučeni u proste haljine čuvali stoku kao sluge“. U pesmi Starina Novak i knez Bogosav jedan od paradigmatskih likova hajduka - starina Novak - opisuje svoje odmetanje kao beg od rada na izgradnji Smedereva. Prešavši u Bosnu, na Romaniju, on je četrdeset godina sa svojom družinom dočekivao Sarajlije mlade i otimao srebro i zlato i lijepu čohu i kadifu, što mu je omogućavalo da odijeva i sebe i društvo. Ponosno ističući da je kadar stići i uteći i na strašnu mjestu postojati, zaključio je da se ne boji nikoga do Boga. Jasno je da je glavni motiv njegovog odlaska u hajduke bio ekonomski i u odluci da je, kako kaže jedna kineska poslovica, a citira Hobsbawm, bolje prekršiti zakon nego umreti od gladi. Zbog svega toga jasno je da odmetnuti hajduk svoje žrtve nije birao prema njihovoj verskoj, niti etničkoj pripadnosti, podjednako kao što ni sunarodnike nije shvatao kao svoje štićenike. Mali Radojica, na primer, nije bežeći iz tamnice age Bećir-age poneo svo blago iz riznice kojim bi pomogao siromašne seljake, već onoliko koliko mu je bilo potrebno za ašluk (trošak), jer daleko je domu putovati, a treba se putem podnapiti. Iako je u narodnoj tradiciji hajduk postao simbol otpora turskoj vlasti i zaštite hrišćanskog stanovništva, činjenica koju je jedino moguće pročitati iz narodne poezije je njegova borba za preživljavanje i prevazilaženje siromaštva, lišena ideoloških slojeva. Kako već dva puta pomenuti Vuk svedoči „hajduci čine zlo i narodu svom koji ih prema Turcima ljubi i žali“, jer iako „mnogi ljudi ne odu u hajduke da čine zlo, kad se čovjek (osobito prost) jedanput otpadi od ljudskoga društva i oprosti se svake vlasti, on počne osobito jedan uz drugoga i zlo činiti (...) Ali, bez obzira na to (što pljačkaju i svoje sunarodnike, prim. O.M.P.) najveća se šteta čini kada se hajduku reče da je lopov i pržibaba“. Narodna pesma nije romantizovala ni međuljudske odnose unutar hajdučke čete. Deli Radivoje je, na primer, ostavio Starinu Novaka i njegove sinove i otišao s četom uz objašnjenje Ti si, brate, ostario teško/ pa ne možeš više da četuješ/ niti hoćeš na drum da idemo/ da čekamo pomorce trgovce. SIMBOL HAJDUKA I KREIRANJE KOLEKTIVNIH IDENTITETA S političkom demagogijom promenjen je, međutim, semantički kontekst i samo pojmovno određenje hajduka koji su u obe jugoslovenske države postali simbol zajedništva i promoteri principa jedinstva - nacionalnog i klasnog. I dok su u kraljevini Jugoslaviji hajduci predstavljali romantične junake - nacionalne osloboditelje koji su doneli slobodu i ujedinjenje južnih Slovena i stoga dovedeni u neraskidivu vezu sa uskocima, u socijalističkoj Jugoslaviji postali su preteče komunističkog i partizanskog nepokornog duha i opstanka na strašnom mestu. Njihova romantizovana predstava u narativnom diskursu dala je osnov novoj simbolici, a Nušićevi i Ćopićevi romani mnogo jače nego sama narodna poezija uticali su na konstituisanje simbola hajduka u dvadesetom veku. Pri tome je način na koji je narodna poezija obrađivana u školskim sistemima isticao pre svega da su naše narodne umotvorine s ponosom veličale smele podvige hajduka i uskoka u njihovoj osvetničkoj borbi protiv tiranije i nasilja. Hajdučke narodne pesme su u socijalističkoj Jugoslaviji naročito podrobno iščitavane, jer su tretirale teme odmetanja u goru, stvaranja družine, veštinu u borbi s neprijateljem, izdržljivost hajduka stavljenih na muke, pobede, poraze, krvave osvete, tragične pogibije, druželjublje itd., što su sve bili i elementi promocije partizanske borbe. Dekonstrukcija romantizovane i ideologizovane predstave hajduka nikada, međutim, nije u srpskoj javnosti u potpunosti izvršena. Danas, mnogo više nego ikada pre, nedostaju nova čitanja i tumačenja epskih tradicija i analize načina na koji su one uspele da ujedine komunističku ideologiju i nacionalistički diskurs i tako daju okvir suprotstavljenim konceptima zajednice. Stihovi „Zlo radeći od zla se braneći/ tu grijeha nikakvoga nema“ čini se da definišu i savremeni kategorički imperativ u Srbiji, negirajući princip krivične odgovornosti koji isključuje kontekstualizaciju zločina, a samim tim i osnovne principe civilnog društva na kojima je ujedinjena Evropa  BETON BR.6  DANAS, Utorak 14. novembar 2006.   Piše: Viktor Ivančić TKO SE SJEĆA SRBA JOŠ?                                          Hrvatska kulturna industrija i nacionalističko nasleđe     NACIONALISTIČKI OČNJACI I „GRAĐANSKA“ PASTA Kako mrziti Srbe a da u taj čin bude uključena obavezna doza tolerancije prema Drugome? Hrvatski nacionalisti kojima su danas puna usta građanski uljuđene retorike, prvosvećenici nacionalne kulture koji su do jučer blagosiljali vrhovni smisao ideologije Krvi i Tla, a danas štancaju poruke pune Ljubavi, Razumijevanja i Suživota, ovaj naizgled nerješivi problem svladavaju bez imalo muke. Problem, štoviše, za njih i ne postoji: Srbe je, gospodo, moguće mrziti tako da oni tu mržnju ni ne primijete! Pretpostavka za to je da ih nema! Na činjenici nemanja Srba zasniva se temeljni dio identiteta novoga hrvatskog građanina, onoga koji umjesto šovenske isključivosti i bijesa što ga spopada pri pogledu na svoga genetski predestiniranog neprijatelja, danas pun oduševljenja prihvaća sustav vrijednosti koji podrazumijeva i uviđavan odnos prema Srbima. Ne treba imati dvojbi oko toga da je riječ ponajprije o novome odnosu snaga i novoj demografskoj strukturi na parceli omeđenoj graničnim stupovima. Sanaderov čuveni „Hristos se rodi!“ - pozdrav što ga je milostivo udijelio povodom proslave Božića odmah po stupanju na vlast - odzvonio je tako vedro zbog toga što se radilo o dovoljno malom broju pravoslavnog življa u svečanoj dvorani. Da bi hrvatska kulturna produkcija, ili barem dežurna iluzija „hrvatske kulture“, umjesto nacionalističke preuzela „građansku“ vokaciju, bilo je potrebno obaviti nužne predradnje: ukloniti sve iole zamjetljive tragove Drugoga u kulturnom prostoru kojega smatra „vlastitim“. Tek kada toga Drugog nema ni u blagim naznakama, nacionalistički očnjaci ulašteni su „građanskom“ pastom za zube. To ne znači da su manje oštri, ili da više nisu očnjaci - biološke izrasline željne sirovoga mesa - ali izgledaju ljepše i doimlju se prilagođeni međunarodnim dentalnim standardima. Hrvatski nacionalizam riješio je kapitalni problem glazure! PRETVORBE VELIKOG HRVATA „Građani“ kojima se ti kulturni pregaoci (proizvođači znakova i novog simboličkog imaginarija) iznenada obraćaju nisu, dakako, individue, nisu autonomne jedinke u bilo kojem nekontroliranom smislu, već pripadnici naroda, elementarne čestice takozvanog građanstva lišene suvišnih građanskih svojstava. Grupa pesnika iz UKS-a kreće u boj za nacionalne penzije Tako je tipski uzorak plemena osjetio paradoksalnu snagu promjena: službena politika i kulturna industrija obraćaju mu se kao „građaninu“ samo utoliko što je Hrvat. Još važnije: on više ne mora biti u prvome redu Hrvat - što je donedavno za njega bio neupitan ideološki imperativ - budući da je sada u prvome redu „građanin“, a u korpus „građanstva“ usisan je isključivo po liniji etničkog hrvatstva pošto ni za koga Drugoga nisu rezervirane blagodati napokon dosegnutog građanskog društva. Pretvorba Velikog Hrvata u Velikog Građanina obavljena je, dakle, lako i bezbolno, tako da ni on, ni njegovi politički vođi, ni njegovi ideološki tutori, ni njegovi kulturni bardovi, nisu trebali učiniti bogzna što, osim takve sitnice kao što je etničko čišćenje. Novokonstituirani „građanin“, pak, redovito se pere i nedjeljom ide na misu, pun je razumijevanja i tolerancije, sluša etno glazbu iz dalekih i egzotičnih zemalja, otvoren je prema svijetu, multikulturalan, tako reći, spreman je u svakome trenutku iskazati dužno poštovanje čak i prema Srbima, ili prema srpskoj kulturi, nema nikakvih negativnih naboja prema srpskome umjetničkom stvaralaštvu u svome matičnom kulturnom prostoru, a ono što mu se kod tog stvaralaštva najviše sviđa je - to da ga zapravo nema ni u natruhama. Hrvatski „građanin“ preplavljen je iskrenom ljubavlju prema nepostojećem! Kada bi bilo drukčije, kada bi njegova novootkrivena tolerancija bila poklonjena nečemu realnom, raskrinkala bi se sama bit njegova tek usvojenog habitusa: naime, činjenica da se kao „građanin“ izgradio isključivo tehnikom dokidanja. SVETA VODICA NACIONALNE KULTURE Suvišno je pripomenuti (mada to ipak činimo) kako ovo instaliranje građanskih vrijednosti na etnički očišćenom terenu - veličanstveni manevar pomoću kojeg se masna nacionalistička tjelesina uspijeva smjestiti u šablonski skrojeno građansko odijelo a da ono ne popuca po šavovima - ne podrazumijeva samo uklanjanje živih duša, štoviš e, veliko finale obično slijedi nakon „pripreme terena“ drugim borbenim sredstvima. Naposljetku, govorimo i o drugoj vrsti teritorija, o parcelama zapišanim svetom vodicom nacionalne kulture. Procjenjuje se da je u prvoj polovici devedesetih godina prošloga stoljeća iz hrvatskih biblioteka uklonjeno između 10 i 15 odsto ukupne knjižne građe. Riječ je o stotinama tisuća knjiga koje su završile na smetlištima, u spalionicama, ili u pogonima za reciklažu papira, prema trojakom kriteriju: ili su autori knjiga bili Srbi, ili su one tiskane ćirilicom, ili su ih objavili srpski nakladnici. Tajni dokument sačinjen 1992. godine u Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci i Knjižnici grada Zagreba, a prema uputama Ministarstva kulture, nosio je naziv „Naputak o postupku prema knjižničkoj građi u školskim i dječjim knjižnicama“: on je sugerirao „potrebu bolje prezentnosti literature na hrvatskome jeziku i latinič nom pismu“, i to tako što će se literatura na „nehrvatskome“ jeziku i pismu koje nije latinično u što većoj mjeri ukloniti iz optjecaja. „Naputak“ je strukturom zloguko nalikovao dokumentu pod nazivom „Principijelno o čišćenju javnih knjižnica“, što ga je 1933. sastavio njemački bibliotekar dr. Wolfgang Hermann, a ishod je bio predvidiv: obavljen je knjigocid impozantnih razmjera. U nekim školama đaci su sami u točkama nosili knjige od bibliotečnih polica do lomača u školskim dvorištima; akademik Dalibor Brozović, tadašnji ravnatelj Leksikografskog zavoda „Miroslav Krleža“, osobno je poslao u rezalište 40 tisuća primjeraka „Enciklopedije Jugoslavije“, poprativši to argumentacijom da „knjige nisu uništene, već reciklirane“; kada je filozof Milan Kangrga ravnateljicu korčulanske gradske biblioteke u Feralu nazvao „proustaški samoinicijativnom“ zbog toga što je bacila na smetlište više od petsto „nepoćudnih“ knjiga sudski mu je razrezana uvjetna zatvorska kazna; odgovarajući na pitanje kako će se uvođenje poreza na dodanu vrijednost reflektirati na „kulturnu produkciju“, tadašnji ministar financija Borislav Škegro izjavio je da će se dio prikupljenog novca upotrijebiti za „financiranje čišćenja knjižnica od knjiga na srpskom i sličnim jezicima“... KO JE SPORAN U NEBOLOMSTVU Skiciranje ovog ambijenta bilo je potrebno da bi se lakše razumjela relativno nedavna frka oko knjige pod naslovom „Nebolomstvo“ (panorama srpskog pjesništva kraja 20. stoljeća), te jedna podvala koja je poslužila kao detonator skandala. Za one koji ne znaju: „Nebolomstvo“, autorice Bojane Stojanović Pantović, objavljeno je u izdanju Hrvatskog društva pisaca (organizacije koju su osnovali disidenti iz Hrvatskog društva književnika), uz financijsku potporu Ministarstva kulture, a kada je u novinama otkriven „skandalozni podatak“ da se među 65 zastupljenih pjesnika nalaze i „trojica okorjelih propagatora velikosrpstva“ - Matija Bećković, Rajko Nogo i Gojko Đogo - uslijedilo je kolektivno škripanje zubima hrvatske kulturne elite. Ministar kulture Božo Biškupić, perući se od resornog novca koji je otišao za „Nebolomstvo“, ustvrdio je da se „radi o velikom propustu“ i nižerangirane „pozvao na odgovornost“. Stjepan Čuić, predsjednik Društva hrvatskih književnika i jedan od povjerenika pokojnoga Tuđmana za literarna pitanja, poručio je pak „onima koji ne mogu spavati bez Bećkovića“ da odu u Beograd i kupe njegove knjige, te dodao: „Ako Hrvatskoj treba srpska antologija, neka bude napravljena po hrvatskim kriterijima!“ Taj programski stav - „Ako Hrvatskoj treba srpska antologija, neka bude napravljena po hrvatskim kriterijima!“ - bolje od ičega svjedoči o naravi „građanskih vrijednosti“ što ih je, nakon akcije sveobuhvatnog čišćenja, uspio iznjedriti hrvatski nacionalizam. Podvala je sljedeća: nisu Bećković, Đogo i Nogo uistinu sporni u panorami „Nebolomstvo“, nego su sporni svi ostali autori iz te zbirke, dakle srpski pjesnici kao takvi - kao srpski - koji se pojavljuju na hrvatskome kulturnom teritoriju, onoj omeđenoj i zapišanoj parceli, već ranije podrobno raskuženoj „AKO HRVATSKOJ TREBA SRPSKA ANTOLOGIJA, NEKA BUDE NAPRAVLJENA PO HRVATSKIM KRITERIJIMA!“ - BOLJE OD IČEGA SVJEDOČI O NARAVI „GRAĐANSKIH VRIJEDNOSTI“ ŠTO IH JE, NAKON AKCIJE SVEOBUHVATNOG ČIŠĆENJA, USPIO IZNJEDRITI HRVATSKI NACIONALIZAM Nestalo je senfa na koti Francuska 7 od nametnika, a spomenuta trojica ovdašnjim su pandanima ionako najprihvatljiviji. Bećković, Đogo i Nogo poslužili su kao alibi hrvatskoj kulturnoj eliti da - fingirajući „građanski“ gnjev zbog tobožnjega poturanja velikosrpskog radikalizma - stane u obranu svojih nacionalističkih stečevina. Stečevina koje su im, paradoksalno, omogućile da se prestanu legitimirati kao nacionalisti i proglase se „građanima“. Mogućnost ponovnog onečišćenja ono je što budi stari adrenalin i dovodi u pitanje tek svladane građanske manire. Pri tom, Stjepan Čuić (ili Ivan Aralica, ili Slavko Mihalić, svejedno) sasvim je svjestan svoje frapantne sličnosti s Matijom Bećkovićem. Ni Bećković, ni Đogo, ni Nogo njemu (Aralici, Mihaliću...) nisu omraženi Drugi, omraženi Drugi su mu svi drugi. RITUALNI RANDES BORISA I BATE Napokon, ako je Matija Bećković za hrvatskoga građanskog intelektualca - vlasnika neke od funkcija u kulturnom establišmentu - danas uistinu blasfemičan, zašto je prije koju godinu trebalo spaliti knjige Danila Kiša ili Borislava Pekića? I zašto je hrvatski intelektualac, koji se danas tako efektno zgraža nad par Đoginih stihoklepačkih nebuloza, tada potpirivao vatricu pod Kišovim i Pekićevim romanima? Nema glasnog odgovora na to pitanje, jer hrvatski nacionalizam taji porijeklo svojeg aktualnog „građanskog“ izdanja. Posebna perverzija je što je riječ o pjesnicima, o srpskim pjesnicima, čije će domišljaje u Hrvatskoj konzumirati jednako zanemariv broj Hrvata kao da je riječ o hrvatskim poetama. Međutim, to je stari izlizani mit o „kulturi“ kao organskome gorivu nacije, onome odavno potrošenom „izvorištu posebnosti“ što će pleme dovesti do samoostvarenja. Elem, bez opasnosti da budu proglašeni nacionalnim izrodima, u Beograd mogu svi - Severina, Grašo, Giboni, ili grupa Magazin - ali ako se na tu destinaciju odluči povesti dramski ansambl Hrvatskoga narodnog kazališta iz Zagreba, derutnoga hrama nacionalne kulture, tada će ravnateljici drame Snježani Banović promptno biti uručen otkaz, jer je nakanila provesti upravo takvu ideju. Oni koji su u većini potpomogli skidanju glave, bili su upravo glumci, omiljeni nadničari u industriji kulture. Toga je ljeta Zlatko Vitez, bivši Tuđmanov ministar, inače i dobar komad šovinističkoga sivonje, boravio na Brijunima, družeći se s Radom Šerbedžijom, glumeći s njim u predstavi, pa je tako nastala i uzbudljiva medijska sapunica o njima dvojici, starim prijateljima, Hrvatu i Srbinu, pri tom još i različitih političkih opredjeljenja, koji - eto - ipak odlično funkcioniraju zajedno, usprkos svemu, kao građani. Vitez se potrudio da iskoristi što više Šerbedžijina moralnog integriteta za brzopotezno postavljanje svoje „građanske“ fasade. Odmah po povratku u Zagreb, međutim, stavio se na čelo spontanoga bunta glumišta protiv Snježane Banović i nepodnošljivoga „izvoza hrvatske kulture u Beograd“, a naročito obratno. Kostim „građanina“ ostavio je za sljedeće brijunsko ljeto, kada će se davati reprizne izvedbe. Sličnu farsu ovih smo dana također u prilici gledati, a u glavnim ulogama nastupaju oronule ikone, zvijezde u predsmrtnoj fazi, Boris Dvornik i Bata Živojinović. Njih dvojica, Boris i Bata, Hrvat i Srbin, nisu više umjetnički obdareni prirepci balkanskih krvnika, nisu više sluge pokojnih diktatora, nisu više ratni huškači i sijači mržnje, nego su ponovo stari prijatelji, meki ljudi sa suznim očima, sjetili su se radosnih trenutaka pijane mladosti i rado bi se opet sparili u ovom svečanom trenutku. Njih dvojica, Boris i Bata, nisu više Veliki Hrvat i Veliki Srbin, nego su obojica Obični Građani, a budući da se istovremeno radi o opjevanim velikanima glumišta, ljubimcima nacija, najuzornijim izdancima matičnih kultura, njihov će ritualni randes biti i simbol obnavljanja pokidanih veza, znak da muklu prošlost treba munjevito zaboraviti, kao što jureći automobil ostavlja iza sebe leš djeteta na cesti. Ali - pozor! - motivi Borisa i Bate, para naglo oživljenih „građana“, nemaju više nikakve veze sa životom. Oni su motivirani željom da otkriju tko će od njih dvojice prvi otegnuti papke Autor je novinar, pisac i urednik Feral Tribune-a. Redakcija Betona čestita Feralu 22. rođendan.  BETON BR.5  DANAS, Utorak 17. oktobar 2006.   Piše: Saša Ćirić UBITI MITSKU RUGALICU     Krajem 80-ih minulog stoleća, u osvit raspada zemlje i pod užagrenim pogledom probuđenog naroda, tminu pojanja osvetlio je milionski blesak šestvekovne pošte koja je svoj umetnički izraz dobila u drami Ljubomira Simovića Boj na Kosovu 1988. i u istoimenom filmu Zdravka Šotre. Unazad nekoliko godina Šotra se s krvavog razbojišta mitske kolevke preselio na pirotski makadam da miri i spaja Sremčeve Montekije i Kapulete, oblapornu slavsku momčad i bezbrižne djeve; dok je Lj. Simović 2002. sastavio drugu verziju svoje drame. Šta nam je ovaj značajan dramski pisac besedio onomad i da li se nešto promenilo u zaboravljenom i prigušenom međuvremenu? PUT NA KOSOVO                                      Danas u Srbiji nema drugog puta                                      do puta na Kosovo, ili sa Kosova! Sam početak obe verzije drame suočava nas sa saznanjem da danas svaki put vodi na Kosovo. Kosovo odmah dobija značaj Rima, postaje supstancijalno čvorište i presek sila, omfalos - pupak sveta. Time se in medias res ističe sudbinska važnost i neizbežnost predstojećih zbivanja i pri tom dodaje njihova uloga čistilišnog iskušenja: na tom mestu za sva vremena pokazaće se svačija priroda. Dakle, Kosovo je ognjena magma iz koje će se iskovati najznačajniji nacionalni mit. Nimalo slučajno, put srednjevekovnom vidaru ka Kosovu pokazuje slepi monah Teofan (čije ime znači onaj kome se javio Bog), nosilac matafizičko-eshatološkog značenja drame. Otuda najveća posebna težina njegovog upućivanja i neupitna istinitost njegove poruke: nema drugog puta odjekuje opomenom i predskazanjem, pozivom i najavom. U epizodi iz prve verzije, „Verenice junaka“, javlja se osobeno shvatanje prirode ratnog okršaja. U boju redovno ginu samo heroji, dok kukavice i izdajnici bivaju nagrađeni životom. Još gore, kukavice i izdajnici nastavljaju soj naroda. (Zar da nastavljamo izdajnički rod?, pita se Kosovka devojka u prvoj verziji.) To shvatanje se naslanja na regresivnu filozofiju istorije prema kojoj svet od postanja i „zlatnog doba“ svakom narednom generacijom postaje sve gori i slabiji, hrleći u svoju sigurnu propast. S druge strane, ono podupire ideju o ratu kao vrhovnom merilu vrline, te smrti kao najvažnijem preduslovu i konačnoj potvrdi posvećenja. Zaslužni se stradanjem uspinju u večni Eden, samo nišči glavinjaju u životu koji je ropstvo, izdaja i sramota. IDEOLOGIJA KOSOVSKOG BOJA Zašto srpska vlastela učestvuje u Kosovskom boju? Nema jednoznačnog odgovora na ovo naizgled jednostavno pitanje koje u formulaciji kosovske ideologije glasi: „Zašto Srbi moraju da učestvuju u Kosovskom boju?“ Prvi odgovor je pragmatički: boj ima odbrambeni karakter, njime treba sačuvati državnu nezavisnost i život u slobodi. Međutim, svima je jasno da će se suočiti sa iskusnom i nadmoćnom turskom vojskom, što izveštaji uhoda u turski tabor potvrđuju. Niko, ni sam knez Lazar, nije uveren da će savladati Turke, ali uprkos tome on insistira na borbi. U tom insistiranju nalazi se drugo značenje boja: etičko. Al’ možemo da biramo da nestanemo puzeći, K’o turske sluge i poturice, ili da izginemo kako priliči ljudima! i Bolje da nas unuci mrtve pamte, nego da nas sinovi žive zaborave! Predah ritera: Ćihu-ćihu-ćihuhu U mitsko-epskom ključu dostojanstvo se stiče jedino borbenim otporom napasniku i osvajaču. Ali, ako je vojnički poraz neizbežan, svejedno je da li je otpora bilo, pokoreni postaju sluge i poturice. Rigidni etički ideal neuzmicanja pred silom ne razvija odgovornost za dan posle boja, posle poraza. On postavlja putokaz i podiže lestvicu visoko, verujući da je dovoljna predohrana i podstrek kao uzor u danima neslobode. Treća funkcija boja je metafizička. Kosovo je vaga na kojoj se meri/ hoće li nas biti, ili neće! Nacionalno postojanje stiče smisao tek kroz čin kolektivne žrtve u ratu. Nad ratom bdi nacionalno božanstvo koje će pale ratnike podići u mučenike i svece. I tu se krug zatvara. Metafizičko načelo preuzima primat nad pragmatičkim, podređujući sebi etiku. Svetinja se brani samim postupkom odbrane, a ne nužno i uspehom u odbrani. Poraz koji donosi ropstvo biva nadomešten formiranjem nacionalnog Panteona svetitelja koji će nas kroz istoriju opominjati na tvrdi kosovski zavet: bolje grob i bolje rat. Tako i nacionalna istorija koja počiva na mitskoj matrici kosovskog boja ne pravi trule kompromise, ne pregovara sa slabijim i ne povinuje se jačem da bi na kraju živela uglavnom tragične posledice svog izbora. Kada legionari srpske paravojske u ratovima iz 90-ih pevaju stihove koji su u drami namenjeni srednjevekovnim vitezovima, tu nije reč o zloupotrebi umetničkog dela. Ostvareni transfer iz drame u život postao je moguć zbog toga što je identifikaciju recimo Arkana/Legije i Kneza Lazara na ideološkoj ravni omogućila ista vrsta poruke o odbrani nacionalne autohtonosti i čistote, o glorifikaciji žrtve za patriotsku stvar kojom ratnik kupuje indulgenciju i sigurno mesto u nacionalnom Panteonu. UGROŽENI IDENTITET / POTURICA GORI OD TURČINA Dramaturgija Simovićeve drame Boj na Kosovu iznenađujuće je jednostavna. Iza guste retoričke zavese krije se obična intriga. Prazninu iz epske poezije o poreklu klevete o izdajstvu Miloša Obilića Simović ispunjava spletkom Vuka Brankovića. Preko lika vidara Bogoja (potonjeg poturčenjaka Mustafe) Branković dokazuje Obilićevu izdaju. Mimo dramaturške pragme, lik vidara je dvostruko važan. On je veza plemstva i naroda i rečit primer šta Srbe čeka posle boja. Istu funkciju u drami imaju grupni likovi vazalnog hrišćanskog plemstva i posebno lik Srbina Hamze, poturice i visokog činovnika na sultanovom dvoru. Na uverenje da će se vazali u boju boriti s pola snage, knez Lazar odgovara da su takvi hrišćanski mačevi u službi tuđeg gospodara opasniji od turskih jatagana, jer Ta naša braća po krvi i po veri/ ne žele da nam budu braća i po sudbini! A sudbina je tragično izginuće za veru, a ne zamena (izdaja) vere za život u ropstvu. Visokim ratničkim činom careubistva, pored toga da održi reč i potre klevetu, Miloš Obilić želi da upiše granicu između onih koji su ostali u svojoj izvornoj i pravoj veri i onih koji su je se odrekli. (Ima li prave vere za prevericu?, pita Obilić Srbina Hamzu.) Od Turaka, dakle, ne preti opasnost samo u ratnom okršaju koji je vremenski i staleški ograničen, već i posle boja, u navodnom miru. Tada se plaća privredni danak, učestvuje u vojnim misijama osvajača i strada od nasilne islamizacije koja dubinski prodire u biće nacije, slabi ga i ostavlja trajne podele u narodu. U tom smislu, i bez metafizike i mistike, otpor ima svoje opravdanje. Čak i onda kada je suicidno bezizgledan on zrači dubokim smislom očuvanja koda nacionalne čistote. Boj na Kosovu tako reaktivira atavistički strah konzervativnog esencijalizma. Čistota i devičanstvo izvornog i homogenog narodnog bića moraju biti očuvani po cenu herojske i mučeničke smrti prvih i najboljih u narodu. Iznova se podstiče nikad raščinjeni sukob dveju kategorija: duha otvorenosti koji počiva na pluralizmu svake vrste i duha nomadskog hermetizma tribalnog identiteta, posebno duha etno-crkvenog srpstva koji fiksira kosovski mit. Ako hoćete da raskomadate Srbiju, oslanjajte se isključivo na Srbe! To će Srbi učiniti bolje od vas! Ovim rečima sultan na samrti poučava svoga naslednika o najcelishodnijoj metodi borbe protiv Srba. Reč je o temi vlastoljublja i nesloge srpskih velikaša, ali i o promovisanju ideala jedinstva i sabornosti. S kraja 80-ih, kada se narod dogodio, ovakve reči mogle su da budu protumačene i kao podrška vođi koji ne komada Srbiju, već joj vraća celovitost i veličinu. Takvu vrstu linka s cajtgajstom nose i patetične deklamacije nade Stefana Lazarevića da cela Srbija stane pod jedan venac. Ove Muratove i reči mladog despota izostavljene su iz druge verzije 2002. godine. SLEPILO TREĆEG PUTA U „Napomenama drugoj verziji“ Lj. Simović veruje da je u tretiranju kosovskog mita bio podjednako udaljen i od onih koji pred mitom kleče, i od onih koji ga bacaju pod noge, odnosno od dve vrste zloupotrebe mita, od slepe glorifikacije i od slepog osporavanja. Simović smatra, dakle, da je uspeo da pronađe distancu koja donosi objektivnost. Međutim, sam problem je u mitu, a ne u neobjektivnosti njegovog tumačenja. U mitskoj tradiciji ima i Pandorinih kutija, a ne samo cvetnih vrtova remek-dela i činova herojstva. Simovićevo preuzimanje mitske matrice, nezavisno od njegovih namera ili svesti, proizvodi osećanje ponovo prizvane prošlosti i jedne istorijske ili-ili situacije. Priziv glavarske sloge i narodnog jedinstva u odsudnom času, dok nadmoćna Sauronova konjica zla preti pred našim krhkim bedemima, kada je čast ugrožena a budućnost iznova neizvesna, mit se nudi kao opasan lažni izlaz. On je borbena homogenizacija pred neprijateljima, jednako strancima- osvajačima kao i pred domaćom „petom kolonom“. Prirodno okruženje takve mitske matrice je totalitarna isključivost levog i desnog ekstremizma koji proizvodnjom neprijatelja prikrivaju svoju političku nemoć i zlu nameru. DRUGI KOSOVSKI BOJ U prvoj verziji Boja na Kosovu Ljubomir Simović se opredelio da preuzme mit i onda kada je on provereno neistoričan (fenomen izdajstva Vuka Brankovića), ili naglašeno ideološki (izbor carstva nebeskog, motiv žrtve i stradanja, motiv srpske sloge i jedinstva). Željeni efekat multiperspektivnosti se izgubio jer značenje Kosovskog boja svi likovi određuju na istovetan način. Utoliko se može govoriti o jednom etno-kolektivističkom duhu prve verzije Simovićeve drame. Izostavljanjem pojedinih grupa likova u drugoj verziji dobilo se na izvođačkoj funkcionalnosti komada, ali je suština mita u drami ostala netaknuta, kao i ideologija pridodata tumačenju Kosovskog boja. Ratna glorifikacija žrtve i posvećenje palih heroja, osnovica zajedničkog kulta crkve i države, staleški je očišćena i rezervisana samo za pripadnike srpskog plemstva. Odstranjivanjem mnogih simboličkih čvorišta drame ublažena je ideološka poruka prve verzije Boja na Kosovu. Izdaje jeste bilo, srpski vitezovi su se hrabro suprotstavili Turcima, nad Srbiju i narod se nadvija tamna senka dugog robovanja, ali nema nebeskog ushođenja duše, nedostaje formiranje kulta sveca-ratnika, nema vizionarskih molitava za vaskrs Srbije kneginje Milice i mladog Stefana Lazarević a, nema vere da će do vaskrsa u vremenu sigurno doći. Simović delimično uspostavlja distancu prema 80-im koje su porodile njegovu dramu. Tada je osećao da mu svi Srbi, postojeći i pokojni, stoje nad glavom i vire u papir. U trenutku dok piše drugu verziju Simović se rasteretio lažnog balasta: umetnik je uvek sam i odgovoran je jedino za svoj tekst. Od ovog koraka pa do suočavanja s razmerama vlastite fasciniranosti mitom, odnosno do preuzimanja odgovornosti za posledice koje je ovaj mit proizveo tokom 90-ih, zahvaljujući delom i drami Boj na Kosovu, i ne mora da bude tako dug put  BETON BR.4  DANAS, Utorak 19. septembar 2006.   Piše: Svetlana Slapšak ŠTA SI RADIO U RATU, SINE?     Ove će se sezone, kako izgleda, u Beogradu ponovo nositi kritički intelektualac. Prošlo je doba „pomirenja“, gužve oko ambasadorskih i manjih mesta s prospektom stolovanja na sanducima viskija a u sunčanim krajevima, otkačili smo sve koji su zlokobno kopali po sećanju i krivicama, uvukli se pod katedre, napravili sopstvena preduzeća. Došlo je vreme ozbiljnog trgovanja, uz to i čvrstih, najbolje čisto književnih kriterijuma: antiratno i antinacionalno je tako reći žanr, u opštoj slobodi izražavanja - ne baš najsimpatičniji, ali ‘ajde, kada već ne mogu prestati da pišu. Dobra posledica neopisivih prošlih godina je svakako to što je kultura nepovratno fragmentisana i što se fragmenti u istom ubogome gradu nikada ne moraju sresti, ni fizički ni metaforički. Ono kolektivno, što je većinu sve to vreme, nekih dvadesetak godina, teralo i pokretalo da se ponaša kao karikatura kritičkog intelektualca, sada je nepovratno u rukama masovne kulture i politike. „Srpsko“ danas oblikuje ta populacija, kao etiku i estetiku Guče. Čovek skoro da i ne bi poželeo bolje kazne za tiho/glasno sudelovanje u zločinu nego ovaj obrat koji očeve nacije baca među četničke brade i silikonske dodatke. Čak i najgori među oportunistima ne mogu se osećati dobro u tom „okruženju“. Patriotske fešte su prošle, niko već davno ne zove u pozadinu fronta na piće, prase i priredbu, ne dele se stanovi, a i koverte su sve tanje, na televizijskim razgovorima se ponekad pojavi i neka od „veštica“ da pokvari opštu sreću, kao i dijalog, „ozbiljnost“ zvuči smešno zaboravnoj većini koja je upravo za to i vaspitana svim sredstvima. Pre nego što se sve to surovo osveti sopstvenim tvorcima, treba probati i neke nove izlaze u nuždi. Otuda i nova potreba za kritičkim intelektualcem koji neće morati baš svakog dana da se nosi s potpunom ili funkcionalnom nepismenošću i neće morati da traži saveznike baš u najdubljem blatu. Figura sina iz naslova je u ovome procesu, koji uz nužni sarkazam početka može imati i dobrih posledica, ključna - naročito ako bi došlo do gužve pri registraciji. Očeve odrađujem već dugo, majke i kćeri dobro poznajem, ali sinovi koji se nisu bunili protiv očeva izazovan su predmet istraživanja, naročito kao kritički intelektualci. I, iznad svega, oni retki koji se jesu bunili. „SRPSKO“ DANAS OBLIKUJE TA POPULACIJA, KAO ETIKU I ESTETIKU GUČE. ČOVEK SKORO DA I NE BI POŽELEO BOLJE KAZNE ZA TIHO/GLASNO SUDELOVANJE U ZLOČINU NEGO OVAJ OBRAT KOJI OČEVE NACIJE BACA MEĐU ČETNIČKE BRADE I SILIKONSKE DODATKE POETIKA NACIONALIZMA Ove „programske smernice“ mogu da posluže kao uvod u ličnu reviziju sećanja i obazrivi pogled na kulturnu intimnost nedavne i sadašnje Srbije, na poetiku nacionalizma, kako je to definisao Majkl Hercfeld. U tom poslu neophodno je suočiti nekadašnju disidenciju i njene predratne metastaze u nacionalizam, s oportunističkim posleratnim nacionalizmom i fragmentacijom kulture prelaska u imperijalni kapitalizam. Posao je neophodan i zbog toga što je predratna disidencija bila povelik klub koji je zauzimao veći deo elitnoga kulturnoga prostora bivše Jugoslavije u godinama neposredno pred rat, i zato što je priziv na antikomunističku slavu bio ključni element konstrukcije nacionalističkoga diskursa. A i zato što su me članovi CK pred rat optuživali za „levičarstvo“ pre nego što su se domogli prve srpske zastave na mitingu koji dan posle toga... Počnimo zato od udžbeničkih pojmova. Školovanje moje generacije, dakle onih koji su u humanističkim disciplinama bili od svojih studija, počev od kasnih šezdesetih 20. veka, proteklo je u oslobađanju od teorijskih modela u kojima su život autora i okolina u kojoj su živeli oblikovali interpretativni, ili bar narativni okvir kritike i književne istorije. Neću sama ulaziti u uzroke, niti pokušaj objašnjenja, ali mi se čini očitim da je krajem toga veka došlo do značajne promene koja se može opredeliti regionalno ili istorijski, ali čiji se tragovi slede i u jezičko-kulturnim oblastima u kojima do promene društva nije došlo kao na području bivše Jugoslavije, ili drugih post-socijalističkih država. Ta promena, izazvana mučnim upadom prakse u područje humanistike i s moćnim konfliktnim posledicama na laičnost, internacionalizam, multikulturalnost i druge pretpostavljene evropske kvalitete - čak i na prosvećenost, ispisuje se pre svega kao sumnja u nepovezanost autora i njegovog dela u društvenoj i kulturnoj praksi. Omiljeni argument jugoslovenske disidencije, često upotrebljavan i na sudu, ne samo u časopisima i knjigama kada je trebalo braniti žrtvu protejske jugoslovenske cenzure - setimo se, ona zvanično nije postojala - bio je arbitrarnost odnosa autora i njegovoga teksta. Neću se sećati grotesknih situacija u kojima su sudije povezivale um i akciju, u tako reći sokratovskoj tradiciji, žalosno nemoćne da verbalno pariraju odbrani i zato ponekad paradoksalno ranjive u svojoj nedvosmislenoj moći režimske pripadnosti. Bilo je naknadnog umekšavanja, ali oslobađajućih presuda za „verbalni delikt“ praktično nije bilo i zbog toga cenzurišem ovo sećanje. U svakome slučaju, u tome specifičnome kontekstu argument arbitrarnosti, otvorenoga dela i postmoderne decentriranosti imao je političko značenje, ili naprosto upotrebljivost koju izvesno nije dostizao u drugim kulturama gde su granice humanističkih disciplina ostale stabilne, bez ikakve potrebe dodirivanja ili upada javnoga diskursa. MOĆ I SLABOST DISIDENCIJE Zahvaljujući specifičnostima jugoslovenske cenzure, razvoj javnoga diskursa - jer disidencija, sve od 68. nije uspevala da ostvari svoj privatni samizdat-svet, već je bez prestanka pokušavala da se s podjednakim rizikom upiše u domaći javni diskurs i u međunarodne debate - okrenuo se prema visokim zahtevima: trebalo je oblikovati nepenetrabilan diskurs, ravnotežu razumljivosti za jednu i opaciteta za drugu populaciju, što je zahtevalo dobro znanje retorike i stilistike, pomno praćenje teorijske misli u svetu i otkrivanje novih autora, rafinman, urbanost, konačno ludičnost i uživanje u pisanju. Koga i šta se branilo bilo je manje važno, arbitrarnost cenzure i nadutost režimskoga diskursa dozvoljavali su da se pitanje kvaliteta diskursa žrtve verbalnoga zločina zataška. Prva greška? Sumnjam: upravo u takvim slučajevima je virtuoznost u očuvanju digniteta humanistike bila neophodna. Briljantno braniti budalu koja je žrtva izvesno je pozitivno „indeksirano“ intelektualno zadovoljstvo. Iza toga nije nostalgičnost, niti staračka mitizacija, već pokušaj sistematizovanja razloga i uslova koji su disidentski diskurs doveli do golog identitarnog kurtizanstva, povlađivanja kolektivu i podsticanja kolektiva protiv (svakoga) drugoga putem govora mržnje. Surova realnost je da je najveći deo nekadašnje jugoslovenske disidencije pred rat, tokom rata i posle rata proizvodio i vodio ključni formativni javni diskurs nacionalizma, bigotnosti, populizma i nazadnjaštva (tu podrazumevam anti-prosvetiteljstvo). Impresivni broj disidenata u 80-im, dakle posle Titove smrti, može se objasniti ne samo proširivanjem prostora tolerancije, potpomognutim nekim delovima nomenklature koja se brinula za budućnost, već i socijalnim ugodnostima i kulturnim prestižom koji se, uz nešto rizika, vidno smanjivanog iz godine u godinu, mogao naći u disidentskome network-u. S REČI NA DELA: KOBNO PROROČANSTVO Zanima me pre svega nelagodna pretpostavka povezanosti između onoga što su disidentski oportunisti verbalno stvarali, kao aktivni, stručni, najtalentovaniji proizvođači kolektivne identitarne imaginacije i realnih posledica javnoga diskursa, recimo ratnih strahota. U haškim suđenjima zločincima iz jugoslovenskoga rata, pre svega u slučaju Vojislava Šešelja čija je pisana dokumentacija (članci, knjige, intervjui, govori, video snimci govora, dokumentovani javni nastupi) ogromna, ovaj aspekt krivice, koji izgleda samorazumljiv i nedvosmislen, ostaje izuzetno težak za dokazivanje. Da li humanistika raspolaže boljim dokazima za vezu između diskursa i čina? Bez ambicije da dajem zaokružen odgovor, pokušaću da u narednim prilozima iznesem nekoliko postupaka za utvrđivanje mogućnosti veze, bar takve koja bi ostavljala vidljive tragove u književnoj praksi, književnome životu, književnim školama i poetikama, nauci o književnosti i kritici, i u kvalitetu književnoga dela - sve to na primerima tekstova srpskih autora koji su prestupali granice između tipova diskursa i pri tome izvesno oblikovali uticajne narativne konglomerate. Neki od njih mogu se prepoznati u suvremenim (isohronim) medijima, neki u političkome diskursu. Neki su deo žanrovskih i tematskih formacija u nacionalnoj književnosti, izvori „škole mišljenja“ koja reprodukuje mainstream mislenost. Mene pre svega zanima unutrašnja povezanost tih diskursa na nivou stilistike, upotrebe figura, imanentne mikro-poetike. Iza toga nije skriveni cilj - kategorizacija „opasnijih“ poetika, ili stilskih postupaka koji bi mogli biti na udaru neke imaginarne, politički korektne cenzure, već pokušaj klasifikacije koji je inače primenjivan u retorikama od antičke do modernih. Ta klasifikacija je fragmentarna, ali to je zbog toga što ni diskursi kojima sam se bavila nisu sistemski i celoviti što se mikro-poetike tiče, već fragmentarni, tematski ograničeni i bez ikakve ambicije da organizuju stilistički ili retorički sistem. Danas se mogućnost kritičkoga „disediranja“ pojavljuje pre svega u obliku širega minimalističkoga fronta protiv rasizma, seksizma, fašizma i kapitalističkoga divljaštva, pa tek onda kao vrhunski kreativno prosvetiteljstvo/rasvetljenost i njima pripadajuća elita, pod uslovom ostvarenja minimalne egzistencijalne bezbrižnosti. Ako srpski slučaj može poslužiti kao okvirni model, onda su greške disidencije krajem 20. veka, koja se ugušila u sopstvenom društvenom i političkom uspehu, potpuno neponovljive: nova disidencija može se razvijati samo ni iz čega. Kritički intelektualac, individualni opis pripadanja disidenciji, u tom smislu isto mora da se oblikuje iz necenzurisanog sećanja i neoslanjanja na postojeće - dakle zaista ni iz čega. U svakom slučaju, zaslužuje - kritiku kritičkog intelektualca  BETON BR.3  DANAS, Utorak 15. avgust 2006.   Piše: Miloš Živanović OKO SRPSKOG BOGA SAURONA   O fenomenu savremenog pevanja danas i ovde     Nova knjiga Rajka Petrova Noga, to nam umetnički ubedljivo pokazuje naslovna pesma, pesnički i po onome što peva jeste sasvim savremena, a istovremeno duboko religiozna i nacionalna.                                                        Aleksandar Jovanović Zbirka pesama Nedremano oko je, kako tvrde kritičari, nesvakidašnji trenutak naše savremene poezije. Za naslovnu pesmu uvaženi profesor Jovanović kaže da ćemo put ka njenom razumevanju naći i u činjenici da je premijerno objavljena u Politikinom uskršnjem dodatku aprila 1999. Ne znam da li ta činjenica potvrđuje umetničku ubedljivost, savremenost, ili duboku religioznost, ali ona jasno signalizira da je za recepciju poezije R. P. Noga potrebno razumevanje gomile vantekstualnih opravdanja, kao i specifična podobnost čitaoca. Pa da vidimo o čemu je reč. DOKAZ BOŽJE EGZISTENCIJE Naslovna pesma definiše centralni motiv - božansko oko. Prva strofa sugeriše da nam to božanstvo ili nije naklonjeno, ili je ravnodušno. Karakter božanstva se problematizuje: Bog je stvorio svet i čoveka i do sada je sve bilo u redu, a onda se desilo nešto nalik na apokalipsu, tako da se nema šta drugo pomisliti nego da je Oko zadremalo. Da nije, to nešto se ne bi ni dogodilo. U poslednjoj strofi smo mi u fokusu. Tako snažno smo utonuli u kolektivnu molitvu da smo konačno privukli Očevu pažnju i on nam šalje znak u vidu vazdušnog talasa koji gasi sveće. To je čudo kojeg smo željni, fizička manifestacija izazvana treptajem božanskog oka koje se postidelo što je dozvolilo da nam se desi nešto što nismo zaslužili. Nogovo božanstvo je, reklo bi se, hrišćanski bog, po svemu sudeći - pravoslavne konfesije. Mi smo s njim bili u naročito bliskim odnosima, a onda je on iz neobjašnjivih razloga zaspao i ostavio nas na milost i nemilost svima koji nisu mi. Teogonija R. P. Noga nastavlja se u „Pesmi ćuka“ u kojoj je božanstvo gluvo za naše probleme. Bog se uopšte ne ponaša naški, a možemo opravdano sumnjati da je i sam nekako demonski odgovoran za strahote u pesmi „Budnica i uspavanka“, jer apokalipsa se ne dešava bez Božje volje. Vrhunac ove OVDE JE BITNIJI ONAJ DEO PAGANSKOG PREDANJA PREMA KOJEM PASTIR ODREĐUJE VUKOVIMA NAFAKU, ODNOSNO DAJE BLAGOSLOV DA KOLJU. I NAŠE BOŽANSTVO I MI SAMI OSCILUJEMO IZMEĐU STANJA ŽRTVE I AKTIVNOSTI KRVOLOKA šatro-teogonije je „Nevesinjski ikonostas“: „Kad stadosmo s desne strane njega / Koji će doći po gori po vodi / Zasjah u crkvi nevesinjskog rata / Iz vojničkog fotoaparata“. Mi smo očigledno u uniformama, a posle smrti nam je rezervisano počasno mesto, što znači da je Bog odabrao stranu, kao da je Trojanski rat u pitanju, i da se od jednog i opštehrišćanskog biblijskog boga preobratio u lokalno demonsko božanstvo koje garantuje dobrobit onima što ratuju u njegovo ime. Ista pesma je indikativna i za mnogo ozbiljniji, zapravo kriminalni manir ovog autora. Odnosi se na konkretan događaj, na podizanje spomen-obeležja poginulima u ratu. Izbor teme je suštinski. Računa se da će njen značaj pesmi pružiti željenu težinu, a gde ćeš težu temu od pogibije mladih ljudi i roditeljskog naricanja. Ako je pesnik već spreman na zloupotrebu tragičnih događaja, njegov urednik bi morao imati u svesti savremene teorijske i iskustvene činjenice, da strahote 20. veka nisu pronašle svoj adekvatan tragičarski izraz, da žestina realne patnje izgleda stoji u obrnuto-proporcionalnom odnosu prema ubedljivosti svoje umetničke obrade. Pa kakve su onda šanse jednog malog lažnog proroka da ne ostane zatvoren u jeftinim nadražajima i ganuću? POEZIJA U VUČJIM RALJAMA Bog kome se razna lirska ja i lirska mi mole je, dakle, hrišćanski bog, iz biblijske opštosti travestiran u konfesionalno i nacionalno određeno demonsko božanstvo. On nije nosilac nikakvog vrhunskog principa, već je njegov značaj isključivo instrumentalan: prizivamo ga da ratuje. Što se njegovog oka tiče, ono bez problema može biti i Oko Sauronovo, ili Nečije Treće Oko. Bitno je da naspram božanskog oka stoji „dvojničko oko pesnikovo“ („Razroko“). Dakle, pesnik je prorok. Preciznije - medijum, istraživačka sonda koju On odozgo pokreće mističnim daljinskim upravljačem. Pesnik je, u stvari, to božansko oko, on održava dvosmernu saradnju sa apsolutom i u njega se ne sme sumnjati. Ako je Bog lagao mene i ja lažem vas - zgodan alibi. Bilo bi grehota ne primetiti ljubav prema antičkoj Grčkoj, posebno u pesnikovom poređenju zavičaja sa Euridikom. Mogao je taj zavičaj bar metamorfozirati u nešto antropomorfno što se da porediti sa Euridikom, u nešto, recimo, ženskog roda. Mitološki komplet se svakako napunio potencijalnim oblicima, značenjima i rešenjima priče, ali Orfej i Euridika teško da mogu podneti bilo kakav rodoljubivo-politički kontekst. Za to služe neke druge legende. Čuvari Mixera u zimskom periodu Primer za surovo burgijanje po mitološkim povestima je i pesma „I Homer zadrema“: „Kad Grke pretvori u svinje / Čarobnica je Kirka Srbina / Obrnula u vuka“. Zanimljivo je da bitna persona uvek zaspi kad ne treba, prvo Bog, a onda i Homer. Beli vuk oličava sve ono što se ne može prikačiti hrišćanskom i grčkom krugu. On je treća i latentno ključna karika naše ontologije, fokus slovenskog paganizma, ali i naknadno formirani totem s retroaktivnom važnošću koji nas ravnopravno postavlja uz Odisejeve saputnike i garantuje fotelju na Olimpu i drugim bitnim mestima. U istoj pesmi se kaže: „Čovekoliki vuk / Naš predak / Planinama se smuca // Čim se zarati /...K njemu odbegnu očevi“. Nekadašnjeg čoveka Srbina, onog iz doba o kojem peva Homer, Kirka je pretvorila u čovekolikog vuka, vukodlaka, ili već tako nešto, i taj čovekoliki je naš predak. Njegova prevashodna funkcija danas je da nam pomaže u ratu. Čarobnica povezuje našeg oca s grčkim krugom motiva, ali on mora biti još jače povezan s lokalno-hrišćanskim krugom. Zbog toga se u pesmi „Dozivanje oca“ jasno kaže: „U crkvi poju Oče / A odjekuje Vuče“. Ne zna se kakvi su odnosi Boga i Vuka, niti gde ko stoji na mitološkoj vertikali, ali ovi stihovi sugerišu da sam Bog Otac zapravo jeste Beli vuk. Ipak, valjda uplašen blasfemijom kao mogućom posledicom ovakvog agona, pesnik odlučuje da vuka ublaži do jagnjeta. Figura vučjeg pastira koji pacifikuje demone postaje idealni instrument. Ovde je bitniji onaj deo paganskog predanja prema kojem pastir određuje vukovima nafaku, odnosno daje blagoslov da kolju. I naše božanstvo i mi sami oscilujemo između stanja žrtve i aktivnosti krvoloka. Analogna scena u savremenosti, onoj koju plediraju kritičari poput profesora Jovanovića, može se prepoznati u snimku blagosiljanja Škorpiona uoči polaska u zločin. Ne zaboravimo da je i amblem raznih paravojnih skupina često bio oličen u vučjim raljama. Zanimljivo je da je Hristovo učešće u ovoj duboko religioznoj poeziji, zajedno s vantekstualnom poštapalicom o ukupnom broju pesama (33), zanemarljivo u odnosu na manifestacije Boga, oca, vuka i oka. U haotičnom i mračnom svetu jednostavno nema čistih pozicija za upotrebu tog motivskog kompleksa. Isus je suviše precizno definisan da bi se bezbedno mogao travestirati. Sin je Boga koji nema nikakve veze s vukodlacima i koji zavijajuću molitvu osuđuje kao idolopoklonstvo, a i semitskog je porekla i previše hipi za ovdašnju upotrebu, te je na ivici da bude persona non grata. MI VOLIMO HIMNE Pesnik se svojski potrudio oko oneobičavanja jezika: dijalektizmi, arhaizmi, neologizmi, crkveni izrazi, inverzije, imitacije usmene poezije. Molitveno-himnični ton prekriva celu zbirku. Insistiranje na svečanom izrazu prepunom patosa dalo je stihove u kojima je književni jezik doveden do ruba prepoznatljivosti. Invokacije i molitve eventualno nose neko neartikulisano negodovanje, ali se mahom gube u uopštenim, besmislenim i povremeno bizarno-komičnim iskazima. Insistira se na jednoglasnom kolektivnom doživljaju stvarnosti, gde je taj jedan glas, naravno, pesnikov. Lirski subjekt je ja=svi mi, a ono što liči na introspekciju zapravo je obraćanje kolektivnom sebi. Sve to pokazuje želju da se bude univerzalno prihvaćen, a intenzivna upotreba narodnog i narodskog sužava univerzalno na niže socijalne slojeve, na potlačene i ponižene. Ostaje pitanje da li će potlačeni i poniženi pre razumeti i prihvatiti jezik visokoparne kvazi-učene himne koja nudi utehu u skovanoj mitološkoj prošlosti, ili, recimo, jednostavnu i jasno izrečenu zabrinutost za opstanak na boljoj strani granice siromaštva. Verovatno zbog toga pesnik pokušava da osveži vokabular, te tako među tropare i tužbalice postavlja radioaktivnu travu, šizelu i smirelu. Toliko o onoj savremenosti iz predgovora. SUKOB CIVILIZACIJA „Beli vuk“ kazuje: „Alah-il-ilalah na Malu Ćabu hrli / Azija arlauče a potkućnice ječe“. U „Istočnom petku“ se kaže: „Ne čekav da nam sa zapada svane“. Ako na trenutak po strani ostavimo teogoniju, mitologiju i rime, ostaje usamljena velika tema, majka svih tema (i svih opravdanja): sukob civilizacija. Rat u Bosni je sukob civilizacija, rat s NATO paktom je sukob civilizacija, verovatno su i izbori, politička ubistva i fudbalske utakmice sukobi civilizacija, a civilizacija, to smo mi, lirsko ja. Cela naša mitološki i anti-istorijski postavljena civilizacijska određenost u tom sukobu konstruisana je za potrebe jednog političkog, gotovo stranačkog, dnevno-političkog stava, onog jedinog koji pruža spas sopstvenom liku i delu, s namerom da se taj stav ukoreni u samo božanstvo, ono travestirano, u ontološki centar našeg kolektivnog bića. Prepoznatljiva ideološko-kafanska pizma možda najžešće izbija iz pesme „Poklade“, rugalice u obliku soneta. Prema karakterističnoj ikonografiji može se zaključiti da opisuje proteste 1996/97, ili neke od demonstracija koje su prethodile promeni režima: „Ti imaš noge ruke ona razroke sise / Ovi će nerođene s mrtvima da okade /...U šetnji odlepi se /...// Pištaljke čegrtaljke rogovi i zvončići“. U završnom stihu ponovo o ženskim grudima: „Sevaj dok imaš noge a ti razroke sise“. Opet smo u problemu, jer sise su uvek razroke, ako ćemo bradavice porediti sa zenicama, gledaju na različite strane. Naročito kad leže. Ako im je već hteo pripisati atribute nečistih sila, mogao je pesnik uvećati njihov broj, ili ih postaviti na leđa. Ovako samo pokazuje da se uopšte ne razume ni u sise, niti u poeziju koja najmanje trpi ovakvu vrstu omaški. Na kraju, evo stihova ovog autora koji s punim pravom zaslužuju da budu citirani: „U gradovima razvaljenim / U hramovima porušenim / Cvrkuće sramota“. POST FESTUM Nedremano oko (SKZ, 2004) je donelo R. P. Nogu četiri nagrade: Zlatni suncokret (Vitalova književna fondacija), Meša Selimović (Udruženje izdavača i knjižara i Večernje novosti), Vukovu nagradu, kao i Žičku hrisovulju. Mnogi kritičari su se opredelili za ovu knjigu jer su prepoznali „pesnički glas ličnih i narodnih uspenja i postradanja“. Čak je i omiljeni kritičar beogradske čaršije, prof. dr Mihajlo Pantić, u obrazloženju Vukove nagrade naglasio da je reč o poeziji koja je „usredsređena na bitna pitanja pojedinačne, pesnikove i opšte, kolektivne egzistencije, da je ta poezija sam jezik, u njegovom esencijalnom obliku, jezik vukovski i vučji...“  BETON BR.2  DANAS, Utorak 18. jul 2006.   Piše: Branislav Jakovljević ZAKLETI BORAC PROTIV KRAJA ISTORIJE   Ćosić posle Hegela     TUMOR FILOZOFIJE Svojoj bogatoj karijeri u kojoj se oprobao kao mladi poljoprivredni tehničar, gerilac, političar, pesnik, urednik, književnik, politički komentator i predsednik države, Dobrica Ćosić je nedavno dodao i zvanje filozofa. Devetog juna otvorio je 18. Kruševačku filozofsko- književnu školu govorom „Srpsko pitanje – pitanje istine”. Raskoračen između književnosti i filozofije, prvi deo Ćosićevog naslova („Srpsko pitanje”) upućuje na njegovu dugogodišnju književničku aktivnost, dok drugi deo („pitanje istine”) nesumnjivo pripada polju filozofije. U ovoj „besedi”, kako je Politika umiljato nazvala Ćosićev istup, on nije rekao ništa što već nije ponovio više puta u poslednjih petnaestak godina. Ono što je zaista novo to je činjenica da su njegova razmišljanja sada i zvanično dovedena pod okrilje filozofije. Tako je Srbiji, u razmaku od svega nešto više od dve nedelje, pored državne samostalnosti nametnut i ovaj filozof. Ovo nikako nije koincidencija, jer se Ćosić u svojoj „besedi” trudi da pokaže kako je njegov marš kroz institucije, od narodnog poslanika u Titovoj Jugoslaviji do predsednika Miloševićeve Jugoslavije, zapravo bio deo jednog većeg filozofskog projekta. Taj projekat bio je usredsređen na ideju države. Ćosić je filozof države i državni filozof. U njemu, promišljanje države i državno mišljenje postaju nerazdvojivi. Kao posledica javlja se čudno mešanje gledišta filozofa kao mislećeg subjekta i države kao istorijskog subjekta. ĆOSIĆEV MARŠ KROZ INSTITUCIJE BIO JE ZAPRAVO DEO JEDNOG VEĆEG FILOZOFSKOG PROJEKTA Kakav je, dakle, Ćosić filozof? Sudeći po tome na koje se filozofe poziva u svom izlaganju, nameće se utisak da je u njegovom slučaju reč najpre o jednoj samonikloj filozofiji koja se zatim razvija u jednu eklektičnu misao. Kao što smo videli, Ćosić se prvo, s najviše detalja i najviše uživanja, poziva na sebe. Pored „predavača s Kolarčevog narodnog univerziteta” u njegovom se govoru od filozofa pominju još Hana Arent, Karel Kosik i Georg Fridrih Hegel. Tu su još i ruski književnik Aleksandar Solženjicin, kao i poljski teatrolog Jan Kot. Pominju se i imena žurnalista i prijatelja. Ono što je zajedničko za ovu neujednačenu skupinu jeste to što ih Ćosić uglavnom potiskuje na margine svog teksta. Ako se ograničimo na filozofe, videćemo da se on poziva na Kosika tek da potkrepi snagu svoje tvrdnje da je postkomunističke države zahvatila „kriza naroda”, ne upuštajući se u to šta je navelo češkog kritičara vulgarnog marksizma da dođe do ove ideje. Ćosić takođe priziva u pomoć Hanu Arent tek radi efekta: pošto utvrdi da je „naš životni zadatak da ‘činjeničkim istinama’ poreknemo ‘organizovano laganje’ o Srbima”, Ćosić u zagradi navodi poreklo fraza koje je stavio pod navodnike. „Koristim,” kaže, „sintagmu Hane Arent”. Najpre bezbedno zatvorena u zagradu, a zatim svedena na sintagmu, Arentova je dvostruko marginalizovana, demontirana, svedena na ulogu potpore i poštapalice. Njena sintagma je stavljena pod kontrolu i upotrebljena u vrlo uske svrhe, bez ikakve šanse da se razvije i nekako prizove ideje same Hane Arent o ličnoj i kolektivnoj odgovornosti, ili, ne daj Bože, o sudnicama u Nirnbergu i Jerusalimu, tim istorijskim i pravnim pretečama Tribunala u Hagu. Dok Arentovu Ćosić svodi na puku sintagmu, lišavajući je izvornog konteksta i utapajući je u svoj tekst, Hegelu on dodeljuje potpuno drugačije mesto. Hegel ne zaslužuje ni marginu, ni zagrade, ni navodnike. Hegel ne služi samo za ukras: on je dinamo dramatičnog preokreta u samom zaključku Ćosićeve „besede”. Pošto utvrdi da je Srbija odvajanjem Crne Gore dotakla samo dno, Ćosić pravi filozofsku piruetu i, oslanjajući se na (ili odskačući od) stožera moderne filozofije, zaključuje da sve što je zateklo Srbiju poslednjih godina „nisu samo zla i nesreće”, nego i „potvrda one Hegelove filozofeme da zlo rađa i dobro”. Dakle, ne sintagma nego filozofema. I to ne samo filozofema, nego „ona … filozofema”. Kako razumeti ovu, blago rečeno, krajnje neobičnu upotrebu termina koji označava filozofsko učenje ili sistem. Ako je reč o „onoj” filozofemi, da li to znači da Hegel ima više filozofskih sistema, od kojih je jedan krajnje banalan, da zlo rađa dobro? Pre će biti da se kod Ćosića podrazumeva da je „filozofema” nešto kao sastavna jedinica nekog većeg sistema, neka vrsta filozofske foneme. Strukturalno, -eme je završetak reči kojim se okončava niz pojmova iz oblasti lingvistike, leksike i gramatike, kao što su morfema, leksema, grafema. Filozofema ne pripada ovoj grupi reči, niti je etimološki formirana dodavanjem nastavka –eme. Našeg filozofa zbunjuje sličnost tog nastavka sa nastavkom – µa (- oma) u reči φιλοσόφημα, koja sadrži konstelaciju značenja, od logičke demonstracije ili silogizma, do filozofske doktrine. Nastavak –oma se sreće u medicini mnogo češće nego u filozofiji i to najviše u leksikonu tumora, kao što su sarkoma, karcinoma, lipoma, melanoma. Ma kako se trudili da izbegnemo medicinske metafore, „ona … filozofema” se ispostavlja kao podivljalo tkivo na telu Hegelove filozofije. Ona kao kancer preuzima organizam i crpi iz njega životnu snagu. Ovde nije reč o tome da je Ćosić filozofski polupismen i sklon greškama koje se tiču detalja. Ma, koga briga za razliku između lipome i lekseme kada je u pitanju opstanak nacije? Reč je zapravo o nečemu mnogo pogubnijem: o jednoj vulgarizaciji Hegela koja ima vrlo precizne istorijske i ideološke koordinate. Dok se Ćosić poziva direktno na Hegela tek u samoj završnici „besede”, čitava problematika odnosa između naroda, istorije, države i civilizacije zasniva se na izvesnom čitanju nemačkog filozofa. Ono što je Ćosić naučio i prihvatio iz Hegelove filozofije istorije jeste da istoričnost naroda ima čvrste i jasno definisane granice. On strahuje ne samo za opstanak srpske nacije, već i za njenu istoričnost. Već na samom početku on se jasno i glasno pita: „Jesmo li mi Srbi istupili iz istorije?”. Ova briga za istoričnost pomalja se još dva puta: najpre kroz razmetanje neologizmom „razistorija” kojim Ćosić, pomalo pesnički i pomalo filozofski, označava pojam rušenja postojećeg i istupanja iz lige istorijskih naroda i na samom kraju govora, u pozivu Srbima da „se priberemo, osvestimo istinama, zatrajemo kulturom” i ponovo „se uspostavimo kao slobodarski, moćan i istorijski narod”. Ova zamišljenost nad granicama istorije nije od juče. Dobrica je, kao dobar nacionalni radnik, uvek brinuo oko granica Srbije, a nad granicama istorije ozbiljno se zamislio još krajem devedesetih, kada je u autorskom tekstu za filozofski magazin Nedeljni telegraf zaključio da je srpski narod doveden „do samog ruba istorijskog ponora”. Ideja o granicama istorije potiče od Hegela. DIJALEKTIČKA ZAGONETKA Ukratko rečeno, u delima kao što su Filozofija istorije i Uvod u filozofiju istorije, Hegel poistovećuje granice istorije s granicama racionalnosti, države i prava. Šta je izvan granica tako zamišljene istorije? S jedne strane, Hegel postavlja donju granicu istorije u prirodi, odnosno u stanjima ljudske svesti i ljudskog društva koja se nalaze najbliže prirodi. Tu spadaju razni oblici „divljaštva”, ali i primitivni oblici državnosti, kao što su „orijentalne despotije” u kojima je slobodan samo vladar. Prema Hegelovoj filozofiji istorije, država kao materijalizacija razuma ispravlja prirodu i u nju uvodi red i cilj, a prirodnu slobodu zamenjuje ljudskom slobodom koja svoje najviše ostvarenje dobija u zakonima. Prema tome, svaka vrsta nedržavnosti spada u predistoriju, tako da ima primera velikih civilizacija, kao što je Indija, koji ne spadaju u istorijske narode. Ovde susrećemo jedan krajnje evrocentričan pogled na svet i istoriju. On se gotovo isključivo tiče prostora i ako se zadržimo na njemu ostaćemo na jednom površnom razumevanju Hegelove filozofije istorije. S druge strane, postoji niz indikacija da je za Hegela gornja granica istorije tesno vezana s njegovim shvatanjem vremena. Na primer, njegova napomena da su „periodi sreće prazne stranice istorije” upućuje nas na samu srž Hegelove filozofije, naime na dijalektički pokret koji se oslanja na princip negacije u svemu postojećem. Samo ono što može da izdrži svoju sopstvenu oprečnost učestvuje u stvaranju vremena, odnosno istorije. Vrlo je važno napomenuti da se dijalektička negacija ne razvija u vremenu, već u trenutku, i da time postaje izvorištem vremena. Najpronicljiviji i najuticajniji tumač Hegela u dvadesetom veku, Aleksandar Kožev, već krajem četrdesetih iz ovog čvorišta dijalektike i vremena izveo je tezu o kraju istorije. Prema ovoj tezi, kraj istorije moguće je misliti kao razrešenje dijalektičke oprečnosti u jednom stanju ostvarene slobode. Dosledno Hegelu, ovo ostvarenje slobode moguće je samo u državi koja je potpuno istorijska. Svakom iole pažljivijem čitaocu jasno je da tezom o kraju istorije Kožev (ili, ako će to usrećiti slavjanofile, Koževnikov) uspostavlja jednu dijalektičku zagonetku. Ćosić je u stanju da prihvati i razume prostornog Hegela, Hegela geografa, Hegela – apologetu devetnaestovekovne Države sa svojom birokratijom i imperijalističkim ambicijama. Država je stvar poseda u prostoru i svaki istorijski uspeh overava geometar. Kroz Ćosićeve istupe tokom poslednjih petnaestak godina postajalo sve jasnije da je za njega Jugoslavija oduvek bila Srboslavija, ili kako je on to imao običaj da kaže u uvijenoj (filozofskoj?) formi: ona je bila „istorijska svest srpskog naroda”. Ćosić podmeće svoje površno shvatanje Hegela kao „istorijsku svest srpskog naroda” prema kojoj u državi sve biva manje važno od prostora. Ovo tupavo shvatanje države sigurno nije kapital s kojim je Srbija ušla u Kraljevinu SHS. Taj kapital ogledao se u demokratskim tradicijama i institucijama. Može se reći da je Ćosić proveo svoj celokupni radni vek na sistematskom razaranju tog kapitala. Ovo razaranje bilo je i biva propraćeno proizvodnjom krajnje sumnjivih i neproverenih vrednosti koje su vremenom postale prihvać ene kao opšta mesta. Preveliki broj Srba su Srbi samo utoliko ukoliko misle Ćosićevom glavom. Odakle dolazi ta pogubna misao, to divlje meso duha, koja se uporno izdaje za misao čitavog jednog naroda? Hegelovska nit nas sigurno vodi ka njenom izvoru. Usredsređen na najbukvalnije i najprostije pojmove prostora, Ćosić je potpuno nesposoban da shvati Hegelovu filozofiju vremena, a samim tim srž njegovog dijalektičkog shvatanja istorije. Od početka devedesetih kroz Ćosićeve javne istupe proteže se dvojaki pristup istoriji. S jedne strane, on je zabrinut zbog mogućeg istupanja srpske države iz istorije. S druge, on pokazuje vrlo malo strpljenja za ideju o kraju istorije. U tekstu za Nedeljni telegraf iz 1999. godine on iznosi svoje kvazi-eshatološko viđenje kraja istorije kao nestanka „tragičnih predrasuda i obmana”. Postoje jasne indicije da u njegovim privatnim razmišljanjima, kao i u razgovorima sa intimnim prijateljima, kraj istorije izaziva mnogo više žuči. U presretnutom telefonskom razgovoru s Radovanom Karadžićem on tvrdi: „Ovde radi istorija. Pojavila se jedna teorija u filozofiji: kraj istorije; to su počele neke budale da šire…”. Da, pojavila se pedesetak godina ranije, u jeku hipertrofije hladnoratovske države. Ovde po ko zna koji put srećemo Ćosića koji, vodeći se socrealističkim priručnikom iz stilistike, blati i omalovažava sve ono što je nesposoban da razume. Takođe, on se predstavlja kao anti- filozof i samozvani pokretač istorije. „Ovde radi istorija”: njegovo jezivo trljanje dlanova nad vatrom koja proždire sela i gradove jasno ukazuje na koji način se ovaj filozof služi Hegelom. U nizu Ćosićevih govorancija ili „beseda”, od početka devedesetih pa do ove poslednje, njegovo ubogo shvatanje dijalektike istorije kao „filozofeme” o zlu koje rađa dobro pojavljuje se isključivo na samom kraju izlaganja. Tu zapravo nije reč o filozofskom, već o dramaturškom principu. Taj princip Ćosić je otkrio još pedesetih i njega se drži k’o pijan plota. Korčagin mora da dođe do samog dna beznađa da bi se vinuo u pobedu. Isto važi i za jastrebačke partizane: sunce je daleko, ali ono dolazi samo posle mrklog mraka. Dakle, živeo mrak! Dijalektička zagonetka Aleksandra Koževa odnosi se, između ostalog, ne samo na Hegela, nego i na njegove vulgarizatore u Koževljevoj bivšoj domovini. Kraj istorije je i kraj politike. Za Ćosića to je ujedno početak političarenja. Njegova uporna kritičnost prema onome što on naziva „stranke”, kao i njegovo uporno odbijanje svakog (sem, avaj, najgoreg) političara počiva na njegovoj dubokoj ukorenjenosti ne u srpskoj kulturi i istoriji, već u jednoj post-političkoj, politikantskoj kulturi, kulturi koja poznaje samo „dijalektiku” blaćenja i ulizivanja, kulturi dvorskih spletki, tajne policije i noćnih pogubljenja. Ovo vulgarno hegelijanstvo odlikuje se militarizmom duha. U filozofiji, njegovo ime je doktrinarni istorijski materijalizam. U književnosti – socrealizam. U politici – staljinizam.  BETON BR.1  DANAS, Utorak 20. jun 2006.   Piše: Saša Ilić OPSADA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI JUČE, DANAS, SUTRA   Memorandum SANU i srpski književni eksperiment devedesetih godina             JUBILEJI I NACIONALNO SEĆANJE Prošlo je dvadeset godina od objavljivanja Memoranduma SANU (1986), devetnaest godina od VIII sednice CK SKS (1987) i sedamnaest godina od „događanja naroda“ na Gazimestanu (jun 1989). Krajem osamdesetih godina imali smo dva jubileja: dva veka Vuka i šest vekova od Kosovske bitke. Ovo je zgodan početak jer u neku ruku olakšava uvođenje teme nacionalne memorije, bilo da je u pitanju književnost, obrazovanje, istorija ili politika. Svi ovi datumi i događaji operišu na način koji obezbeđuje iluziju da se nešto ponovo rađa ili reaktualizuje, da je to nešto od vitalnog značaja za naciju i OVAJ POETIČKI I POLITIČKI KOLAPS MILORADA PAVIĆA TRAJNO ĆE UTICATI NA DALJI TOK RAZVOJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI, A NAROČITO PROZE da se to preklapa s tačkom u nacionalnoj memoriji kojoj koncentracija simbolike obezbeđuje snagu nacionalne istine. Odnos prema kategoriji nacionalne istine, ustanovljenoj u ovom periodu, od Memoranduma, preko političkih događaja, proslavljanih jubileja, te „progovaranja naroda“ na stranicama Politike, u glasovitoj rubrici „Odjeci i reagovanja“, biće jedna od glavnih smernica za oblikovanje javnog mnjenja, a posredno i za kreiranje književnih poetika tokom devedesetih godina. MAGIČNO KRUŽENJE DOKUMENATA Memorandumu SANU je dokument koji se vrlo često pominje u javnom govoru, koji se, paradoksalno, danas veoma retko čita, ali čiji dometi su očigledni u recentnoj srpskoj prošlosti. Ovaj dokument je, kao što znamo, delo grupe akademika, a sudbina ovog teksta je u neku ruku književna, budući da se neznanim putem našao u rukama novinara Večernjih novosti. SANU je najpre negirala svoje autorstvo, da bi potom stala iza ovog dokumenta, uključujući se preko jedne grupe svojih članova u politički život Srbije i Jugoslavije. Osnovna pretenzija Memoranduma SANU bila je da u jednom času postane nacionalni program, iznoseći na sto srpsko pitanje. Mnogi će reći, pa kakve to ima veze s književnošću, ali pažljivo čitanje tog teksta ponudiće im odgovor. Naime, Memorandum je pokušao sveobuhvatno da rezimira položaj Srba u SFRJ, kao i pitanje njihovog jezika, pisma i književnosti. Nastojeći da ukaže na opštu ugroženost nacije, Memorandum je progovorio i o temama koje su ostale izvan receptivnog horizonta kritike i istoriografije, a to su pitanja potiskivanja srpskog jezika i ćirilice, kao i dezintegracije srpske književnosti. Očigledno je da se 1992. godine sa objavljivanjem Antologije srpske proze postmodernog doba Aleksandra Jerkova, te smrću Borislava Pekića, emigracijom Mirka Kovača, Bore Ćosića, Vidosava Stevanovića, povlačenjem Radomira Konstantinovića iz javnog života, dovršavao talas jedne kulturne i političke klime u Srbiji. Na toj sceni više nema ni Danila Kiša. Postavlja se pitanje šta to ima srpska književnost u tom trenutku. Dovoljno je da se prisetimo popularnosti Pavićevih knjiga iz tog perioda. Hazarsko pitanje ili „obnova vizantijskog romana“ ulazi u žižu interesovanja oficijelne kritike krajem osamdesetih i početkom devedesetih. O tome pišu Jovan Delić, Jasmina Mihajlović i Aleksandar Jerkov. Sam Pavić, međutim, u to vreme otvoreno daje podršku novom srpskom rukovodstvu, politizujući svoju književnu temu. Ovaj poetički i politički kolaps Milorada Pavića trajno će uticati na dalji tok razvoja srpske književnosti, a naročito proze. S jedne strane, degradiraće se samo Pavićevo delo, o čemu nas ovih dana izveštava jedna od prvih studija koje pretenduju da objektivno sagledaju književnu sudbinu ovog pisca, a s druge strane ovakvi stavovi će bitno uticati na promotere Pavićevog dela koji će u tom periodu pokušati da nastave s proizvodnjom nove književne stvarnosti. U takvom vakuumu, na sreću pomenutih kritičara, pojavio se jedan pisac mlađe generacije - Goran Petrović. REČ KAO PERO LAKA Roman Opsada crkve Sv. Spasa Gorana Petrovića, objavljen je 1997. godine. Pojava ove knjige brižno je ispraćena i unapred pripremana u javnosti. Glavna tema ovog Petrovićevog romana je, dakle, opsada. Iako je naizgled reč samo o jednoj, u ovom romanu naporedo egzistiraju najmanje tri opsade: prva je opsada i pad Žiče s kraja XIII veka, zatim opsada i pad Carigrada u vreme četvrtog krstaškog pohoda i, na kraju, opsada i pad srpskog naroda tokom ratnih godina 1992-1995. u Bosni. Dakle, memorijski potencijal Petrovićevog romana je veliki: on tokom čitave naracije insistira na vertikali opsedanja, od krstaša, preko „mnogostrašnog“ bugarskog kneza Šišmana, do NATO bombardera nad Bosnom. Pogledajmo najpre koji su istinski razlozi svih Petrovićevih opsada: mletački dužd skreće svoju vojsku na Carigrad u želji da se domogne čudotvornog ogrtača od deset hiljada pera koji bi mu obezbedio mladost i izlečenje od bolesti, dok knez Šišman opseda Žiču kako bi se domogao jednog čudotvornog anđeoskog pera (inače, reč je o poklonu vizantijskog cara Teodora Laksarisa monahu Savi) koje čuva iguman manastira. Naposletku ne saznajemo zbog čega NATO uništava populaciju ptica u Bosni. Čini se da on to čini prema nekom iracionalnom principu čiste destrukcije. Nije teško uočiti da se ovde istorijska vertikala uspostavlja pomoću simbola ptičjeg/anđeoskog pera. Ipak, postavlja se pitanje ko se nalazi iza pera: svakako ne pisar/čovek, već anđeo koji je „u ono mitsko vreme“ bio neposredni darodavac pera. Anđeo je svakako spona s Logosom, te tako simbol pera u romanu Opsada crkve Sv. Spasa funkcioniše kao lokus jezičke memorije. Stoga Petrovićev narator uoči pada Žiče izgovara više nego signifikativnu rečenicu: „Na vama je sušte reči da spasete!“ Dakle, ko je, odnosno šta je to istinski opsađeno u Petrovićevom romanu? Da li su to monasi? Ili spomenici kulture? Ili možda eko sistemi? Ne, opsađene su reči, odnosno jezik, odnosno samo nacionalno biće što se na osnovu stepena ugroženosti jedne nacije, ukoliko postoji takva skala, može rangirati veoma visoko. Da li ovaj motiv možda zvuči poznato? Pa da, odgovorićete, poznato nam je to iz Hazarskog rečnika. Hazari su nestali. Potom je Pavić rekonstruisao fundamentalni dokument o njima. Ne bez razloga, reč je o rečniku od „100 000 reči“ koji je bio uništen. Rečnik je takođe memorijski lokus, ali se on kao simbol vezuje za doba prosvećenosti. Iza kreiranja ovakvih dokumenata stoje leksikografi, realni ili fiktivni svejedno. Neki zlobni jezici setiće se činjenice da je ovakav motiv izrečen u Memorandumu SANU 1986. Čini mi se da je ovakav stav imao dalekosežan uticaj na način mišljenja i sagledavanja događaja u vreme građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. Totalno opsadno stanje srpskog naroda je u tom dokumentu prvi put izraženo jednim kvazinaučnim jezikom koji je pretendovao na objektivnu elaboraciju problema. Distribuiran preko medija u Miloševićevoj Srbiji, ovaj diskurs je obrazovao ideološku matricu o večnoj ugroženosti srpske nacije.¹ Pristajanje na takvu istinu motivisalo je Pavićevo navodno osvešćenje: „I ja sam Hazar.“ OPSADA - PRIČA NAJSTARIJA Na kraju bih izveo nekoliko, ne zaključaka već uputnica za razmišljanje: Roman Opsada crkve Sv. Spasa nastao je u vreme ratova i raspada stare Jugoslavije. Ovakav politički kontekst je i te kako moguće dekodirati u ovom tekstu. S jedne strane, Opsada pledira postmodernu strategiju pisanja, iznoseći na površinu naracije problem pripovedanja, dok s druge strane, dajući tom istom problemu ontološku utemeljenost u motivu ugroženosti jezika, nacije i kulture, čini veliki korak u nazad. Tema velikog zla u romanu se poistovećuje s antihrišćanskim i antisrpskim principom. U tom negativnom imenovanju zastupnici dobra su Srbi i hrišćani-pravoslavci. Opsada je roman koji je nastao kao eho ratnih zbivanja u Bosni u kojoj je tokom četvorogodišnjeg rata grad Sarajevo, poput Žiče nekada, bio „podignut osamdeset hvati od zemlje“. Bio je pod srpskom opsadom. Bilo bi zanimljivo naporedo čitati Petrovićev roman s knjigama kao što su Konačari Nenada Veličkovića, Sarajevo za početnike Ozrena Keba, ili sa pričom Aleksandra Hemona kao što je recimo „Montaža, atrakcija“. Tek u takvom kontrastu s tekstovima koji su nastajali s druge strane „naše opsade“ možda bi se bolje sagledalo Petrovićevo angažovanje u prilog nacionalnoj istini koja je proklamovana krajem osamdesetih godina. U svakom slučaju, Opsada je dobro primljena jer se dugo čekalo na artikulaciju stava srpske književnosti povodom rata u Bosni. Opsada nas je amnestirala od svake odgovornosti i utoliko je sebi obezbedila povlašćeniju poziciju u domaćoj recepciji. Opsada nam je potvrdila ono što su nam govorili i mediji svih ratnih godina: paradoksalnu činjenicu da smo pod opsadom. Kritičari pre svega ističu apolitičnost i maštovitost Petrovićeve literature. Mihajlo Pantić zastupa tezu o dominaciji mašte, Vasa Pavković o začaravanju ovakvim pripovedanjem, a Aleksandar Jerkov ističe snagu umetničke istine koju brani Goran Petrović. Postavlja se pitanje da li je ta umetnička istina, koja se oglušila o osnovne etičke norme, održiva kao istina književnosti. Ukoliko bi neko jednog dana napisao priču o tome kako je Zoran Đinđić ubio Milorada Ulemeka, ali onako lepo, s dosta metafora, da li biste je vi prihvatili kao održivu književnu tvorevinu, iako vrlo dobro znate da se u realnosti dogodilo suprotno. Ja mislim da ne biste. ¹ Da rat za srpski jezik još uvek nije prestao dokazuje i nedavna odluka žirija NIN-ove nagrade da za najbolji roman u 2005. godini proglasi azbučni roman Mira Vuksanovića Semolj zemlja. Karakteristično je da u obrazloženju ovakve odluke žirija piše da je reč o romanu koji jedan mitski svet, bivši epski prostor, spasava od zaborava. A opasnost koja preti Vuksanovićevim rečima, opasnost koju su i članovi žirija prepoznali kao realnu, sam autor romana nazvao je „epidemijom dukljanitis vulgaris“. (vidi: NIN. Specijalni dodatak, 26. januar 2006, str. 4-5) Da rat za srpski jezik ne jenjava pokazuju i nedavne postreferendumske lingvističke rasprave koje su se povele u SANU.