2008   2007   2006	BETON BR.53  DANAS, Utorak 2. septembar 2008.   Piše: Boško Tomašević O OZBILJNOSTI BEZ SADRŽAJA                     Povodom Matične knjige Dragana Hamovića     SOFIZAM NEČIJIH POTIŠTENOSTI Na prvi pogled, svojom novom pesničkom knjigom Dragan Hamović bi mogao da na sasvim pristojan način „zaglavi“ vrata Akademije nauka i umetnosti. Ona je „in“ i u trendu izvesne retrogradne poetike oživljene sredinom devedesetih godina proteklog veka. Tamo bi ga dočekali prvaci toga „pravca“ i kolege iz „odeljenja“: od Miodraga Pavlovića, do Bećkovića, Tešića, Simovića, Noga. Dakako, ni pred samim vratima iste ustanove dok čeka da dodje na red ili, eventualno, preko reda, ne bi bio sam. Jednake počasti zbog sličnih duhovnih darova nacionalnoj književnosti iščekuju i drugi pisci, čiji je curriculum obogaćen još i ratnim iskustvom, a iskušavali su se, reda radi, i u pesmovanju. Predmet izvesne burdijeovske analize književnog polja srpske književnosti između 1985. i 2008. godine moglo bi da bude pitanje otkud „navala“ i jedan gotovo militantni iskok pojedinih pesnika u pravcu poetikâ davno prošlih i ugašenih, do kojih nisu držali ni Crnjanski, ni Rastko Petrović, ni Davičo, ni Marko Ristić, ni Micić i comp? Ne sumnjamo, dakle, da će najnovija pesnička knjiga Dragana Hamovića kod jedne vrste pesničke i kritičarske publike naići na pozitivne reakcije. Ona je, rekli smo, „u trendu“, a autor ju je napisao iz puke predusretljivosti prema sebi. Ali, neretko, pokazuje se da je „trend“ regresija i, takođe ne retko, uverimo se da ono što pripada prihvaćenom i hvaljenom toku, ne mora da bude i valjano te da je, s druge strane, pesnikovo znojenje bilo preduzeto radi samo njemu znane potrebe i/ili, eventualno, radi neke druge potrebne mu svedodžbe. Na „prikaz“ Hamovićeve knjige odlučili smo se, dakle, ne zbog njene posebnosti, bilo u dobrom bilo u lošem smislu te reči, no stoga što ista upravo nije „posebna“, (koliko ni poezija Milosava Tešića o kojoj smo iz istih razloga pisali), nego čini deo jednog toka u srpskoj poeziji, odlomak jednog konjunkturnog zanosa koga, na tobožnji „zahtev“ istorije i njenog trenutka, stihom ispisuju pesnici-istoričari i pesnici-mističari, ljubitelji svega folklornog i arhaičnog. DVOJSTVO: NEMETI ILI PEVATI? Hamovićeva Matična knjiga sadrži ukupno dvadeset osam pesama i podeljena je na osam „poglavlja“. Neposredno pred prvo, pesnik se, ispisujući u vidu mota Raičkovićev stih „Nemeti ili opet pevati“, zamislio nad pruženom mu dilemom, dramatizujući je, uvlačeći tako, hteo ne hteo, i samog čitaoca u istu i, s druge strane, i istini za volju, problematizujući je en general. Što se tiče samog Hamovića, pošto smo dva puta pročitali knjigu, mi, da smo bili na njegovom mestu, i znajući unapred sa kojom vrstom pesničkih sposobnosti raspolažemo (svaki pesnik to zna, nema potrebe da se njegovo tobožnje „neznanje“ mistifikuje) - odustali bismo i „duboko“ nemeli. Pošto je kod Hamovića njegov žar da peva bio veći od njegovih sposobnosti, pa je, verovatno stoga, delo toga nepomućenog htenja bilo i objavljeno (i to u istoj izdavačkoj kući u kojoj je lirik kao urednik zaposlen) i nagrađeno, evo nekoliko primera koji ilustruju kako je ono što je liričar imao da kaže ispevano. Ovoga puta, dakle, ne razmatramo „šta“ ili „o čemu“ pesnik peva, nego „kako“. U tom smislu navešćemo celu pesmu pod naslovom „Trački pevač“: „Vedri. To ženik-pevač bi da spasi / Nereči donje. Rubne i osnovne / Povesti piše. Bezrazložno. Glasi / Da dejstva manjka. Zemlje blagoslovne / Naselja tek nude, japije tajne, / Nacrt svetao. Pleni taj. A plenom / Decu veseli. Celiva pokajne / I one što bi ma šta bezazleno“. Ilustracije u broju: Nikola Korać Valja nam, dakle, razabrati šta-je-šta u ispevanom kliktaju i njegovoj „poruci“. Subjekt radnje, izvesni „ženik-pevač“, pošto (se) negde „vedri“ hteo bi da „spasi nereči donje“. U ovako strukturisanoj i relativno kratkoj pesmi, kojoj je od strane pesnika sugerisano da treba da sadrži i melodiju i ritam i misao i radnju i poruku, sve istovremeno, i koja do kraja i konsekventno ne ide tragom uzora za kojim se povodi (reč je, dakako, o pesniku Nastasijeviću kao „uzoru“), sudar reči je u tolikoj meri prenapregnut da puca: po šavovima sintakse, po šavovima semantičkim, po šavovima i najdalje sugerisanog smisla. I, dakako, po liniji neubedljive drhtavice kojoj je izvor i uvir - prenemaganje! Ovo poslednje rezultat je nedostatka motivacije u pesmi, pod kojom podrazumevamo postupak koji „podaruje verodostojnost nekom motivu u pesmi, iskazu, instanci ili reči“. Hamović, naime, nije dosledan sebi. S jedne strane, on u ovoj pesmi nije melodičar, a sa druge strane, ne pokazuje ni trunku jezičke skepse, one misaone skepse koju je naveo u svom motu. On ne nêmi i istovremeno ne ume da izadje na kraj sa zadatkom koga je sebi postavio. Jezička skepsa i jezička mistika kod valjanih pesnika jedna drugu ne isključuju, već u pesmi grade polje napetosti. Kod onih drugih, manje sposobnih, jezička skepsa ostaje neobrađeno polje, dok „jezička mistika“ tada zauzme ceo prostor knjige, gušeći je. U Hamovićevoj knjizi, usled prenapregnutosti označitelja (radije bismo rekli: pukog nizanja reči) ukazivanje (na pesnički način „ukazivanje“) da je jedna reč u pesmi zaista motivisana drugom u potpunosti izostaje. Primera radi, pitamo se zašto „ženikpevač“ ne bi da „spasi“ „nereči gornje“, nego baš „nereči donje“? Ne vidimo da razlog leži u melodijskoj liniji stiha, niti onog prethodnog, koliko ni onog potonjeg. Kakva bi razlika bila da je pesnik upotrebio reč „gornje“ umesto „donje“? Nikakva! Pesnik to može, naravno, da naknadno objasni (pošto, eto, upravo to nismo bili u stanju da „razumemo“), ali nama treba pesničko objašnjenje, tačnije, potrebno nam je da „vidimo“, da „opipamo“ fiat koji pokreće pesnika i kazuje mu da je to „potez“ koji može biti samo takav i nikako drugačiji. Zašto „ženik-pevač“ „povesti“ piše „bezrazložno“? Stoga, velimo, što je bilo potrebno radnju subjekta, „ženika-pevača“, naprasno mistifikovati i na taj način čitaoca prevesti „žednog preko vode“. Reč „bezrazložno“ sugeriše dramatiku nekakve sudbinske neodređenosti, nečega „hitnutog u ništa“ i tobože palog-sa-neba. O besmislici stihova „Zemlje blagoslovne / Naselja tek nude, japije tajne, / Nacrt svetao“ ne treba ni govoriti. Reč je o pukoj mistifikaciji zaumnog stihovanja, kojoj je izvor pesnikova nemoć da kaže ono što je „hteo“ reći. Pesnička sposobnost u pesmi stvar je ogledala i nikada ne ide dalje od talenta koga joj je hitnuo pesnik. KOLEBANJA IZMEĐU NIČEGA I NIČEGA Postavimo načelno pitanje: kome je u dvadeset prvom veku potrebno ovakvo pesmovanje? Čime je motivisano vraćanje prethodnim načinima pevanja? Okruženjem, miljeom, povešću? Kakav god odgovor bio, na sve te okolnosti mogu da se potraže drugačiji postupci pesmovanja. Ili prosto, kao ovoga puta, može se rizikovati i biti označen pesnikom druge i treće ruke. BLAŽENI JE BIO VIŠE NEGO LOŠ PESNIK, ALI ZAHVALJUJUĆI OVOME ŠTO JE "NASLEDNIK" STVORIO, BLAŽENOPOČIVŠI NA NEBESIMA MOŽE DA SOBOM BUDE ZADOVOLJAN. DANAS U SRBIJI IMA BAR PAR STOTINA PESNIKA KOJI SU SA SVOJIM OVEJANIM I SROČENIM LUDOSTIMA GORI I OD SAMOG O(T)CA "NAŠEG SABRANOGA" Mi nismo ljubitelji pokazivanja „primera“ iz nečije poezije na prostoru koji je nužno ograničen. Jer obično se javi „oštećeni“ s prigovorom da izabranom primeru nedostaje „kontekst“. Stoga ćemo ponovo navesti jednu celu pesmu. Ista je, dakako, deo jednog ciklusa, potom deo jedne knjige, pa deo beogradske poezije XXI veka, te deo srpske poezije istog veka, balkanske, evropske i, naravno, svetske. To je formalno tako, ali ovo je pesma Dragana Hamovića i on, uzimajući na sebe odeždu jednog srednjevekovnog pojca, hoće, sudeći po naslovu pesme, da peva o Nikolaju (Velimiroviću). Takve se pesme dugo nisu „smele“ pevati, pa ih stoga nismo ni imali, osim kada se u dalekoj Americi neka dobra pesnička duša setila Blaženoga i, sposobna koliko već jeste, zapevala. Sličnih pesama i istih „umetničkih“ dometa načitali smo se i davnih sedamdesetih godina u raznim novinama srpskog otadžbinskog fronta publikovanih u Nemačkoj. Danas, u „oslobođenoj Srbiji“, takve pesme možemo da pišemo i čitamo slobodno, a pesnik ne rizikuje ništa. Hamovićeva pesma glasi: „Onaj što uporno pomaže ploviti / Zbiru potomaka po žitejskom moru, / Nakrcan strpljenjem, otac plahoviti / Plamsa u svačijem pregoru i sporu. // Otac naš, sabrani, od kavge ne preza / Ispred ovejanih, sročenih ludosti. / Polaznik je mnoštva sirotih trpeza, / Za svaku zasedne i prisno se gosti. // Oče sveti, čest smo molitvenih sila / Kojim svedoči se i pečati pismo. / Ti nas otelovi, u tebe se zbila / Vojska nas čestica, slabih, što molismo“. Šta reći o ovoj besmislici? Blaženi je bio više nego loš pesnik, ali zahvaljujući ovome što je „naslednik“ stvorio, Blaženopočivši na nebesima može da sobom bude zadovoljan. Danas u Srbiji ima bar par stotina pesnika koji su sa svojim ovejanim i sročenim ludostima gori i od samog O(t)ca „našeg sabranoga“. Neimenovani Recenzent/Recenzentkinja povodom Hamovićeve zbirke piše da je u zbirci povučen „znak dublje jednakosti između poetike i egzistencije“. Posred kratke recenzije. Tako, iznebuha. Autoru ova izjava može nešto da znači, za čitaoca je bez značaja i, dobre ili loše volje, u „izjavu“ može samo da „blene“, a Recenzenta „nadahnuće“ nije koštalo ništa. Stoga ćemo čitaoca navedene pesme sada pustiti da pliva između dveju obala: „poetike“ i „egzistencije“. Možda će imati volju da u Recenzentovu misao zaroni i da negde „dublje“, u samoj pesmi pesnika, pronađe rečeni znak jednakosti. Ako toga nema u ovoj pesmi, može da ga bude u nekoj drugoj, ili će ga pronaći tek na nivou cele zbirke kada je pročita. I mi nismo gubili nadu da ćemo navedenu vezu pronaći, verujući Recenzentu na reč (ili Recenzentkinji, ne bi nas čudilo da je navedenu „misao“ sročila izvesna „kritičarka“). Nismo je pronašli i zbog toga nismo zažalili. Nismo se prvi put razočarali u velike reči. Imajući u vidu da je molitveni ton Hamoviću možda oduvek, a možda odnedavno blizak, slobodni smo da tim srećnim povodom navedemo jednu nenaslovljenu pesmu Tomasa Bernharda iz ciklusa In hora mortis napisanog pre pedesetak godina: „Divlje raste cvet moga gneva / i svako vidi trn / u nebo zariven / pa iz sunca moga kaplje krv / raste cvet moje gorčine / iz trave / koja pere mi stopala / moj hleb / o Gospode / tašti cvet / što guši se u točku noći / cvet moje pšenice Gospode / cvet duše moje / Gospode prezri mene / bolestan od toga sam cveta / što crven cveta mi u mozgu / iznad moje patnje“. Da li je „razlika“ Hamović - Bernhard uočljiva? U našega pesnika prenemaganje, provale napadnih pojmova bez čvrstine (videti, dodatno, pesmu „Zaista“), arhaični izrazi poput jezika kakvog bačvanskog „pope“. Pesma izatkana od jasnih ideja, srećno povezanih misli... ? Kome bude stalo, može da proveri. U tom smislu, genijalnost bi se mogla, imajući u vidu navedeno, priznati već prvom prolazniku na ulici. U drugoga, Tomasa Bernharda, jednostavnost, slobodan stih i - uočljiva veza između pesme i egzistencije. Tačno ono čega kod Hamovića nema, a Recenzent/Recenzentkinja Popustljivog i Dobrostivog Srca veli da ima. Tomas Bernhard, bolestan gotovo celog života, nezaposlen, posvađan sa državom (Austrijanci ni danas ne mogu da ga smisle) piše jedan značajan ciklus pesama, ne manje vredan od Rilkeovih Elegija. Hamović, zaposlen, u sjajnom odnosu sa državom Srbijom, piše pesmu „Srbija sušta“ u kojoj izranjaju motivi onoga što čitalac o „nama“ može da čuje za svakim kafanskim stolom: o Srbiji preseljenoj na nebo. (Uzgred: posle pesme „Srbija sušta“ autor može da očekuje i druga razumevanja od strane društva kome pripada. Ali, stoga, Oskaru Daviču, tvorcu najlepše pesme o Srbiji, preti zaborav. Zašto? Bio je „komunjara“!) SAV PREDAN UČENOM HODOČAŠĆU I ŽRTVOVANJU ZA OTADŽBINU ... U svemu - šta se može reći o Matičnoj knjizi Dragana Hamovića? Reč je o pokušaju da se stvori poezija i unutar toga pokušaja vidljive su sociološke i istorijske naznake, te signali puke autorove politike, politike književnika (sociološka strana autorove knjige), korišćenje simbola unutar književnog polja, trčanje kroz vezani stih (način ostvarenja pokušaja), tobožnja i posve neprofilisana potraga za nejasnim Šta (tema pokušaja), neznalačko korišćenje mitskih tema, second hand pesničke prozodije, konstrukcijâ puno, pesničke neuverljivosti puno, prenemaganjâ puno (pesničko umeće) - to je facit jednoga truda koji se, istini za volju, gledano kroz prizmu društvene strategije autora kao javne osobe isplatio. I takođe, kasnije, ista iznuravanja i vrtoglavice još jednom, i nekad, biće mu isplaćene. Jedna objavljena knjiga više (nakon deset godina niko neće pitati „a šta je to bilo?“), jedno, sudeći po opremi knjige, strogo davanje na znanje da se „i mi bavimo poezijom“ i da smo „tu“, dokaz o kontinuitetu rada „u književnosti“, priznanje za jalovost (ova se priznanja, sabrana, posle pretvaraju u titulu „radnik od nacionalnog značaja“) i konačno, ali ne beznačajno, signal: „Otadžbino, računaj na mene“. Ovaj poslednji signal, kada je reč o poeziju kakvu Hamović piše, okuplja na jedno mesto sve ostale koje pesnik pojedinac emituje svojoj zajednici. Zajednica je tu da to vidi. Ona je videla. To što ja u proizvodu nisam video kviditet i, s tim u vezi, neophodnost i opravdanje da „proizvod“ postoji (umetnost pravo da „postoji“ otkupljuje umetničkom vrednošću dela) - to je bez značaja. Video je, blagovremeno, ko je trebalo da vidi. Time je ponor jalovosti bio prevaziđen. Spisateljski „heroji“ i inače uvek nastaju kada kritika propusti priliku da se suoči i sa inercijama duha i sa sobom. Što se pak samih „heroja“ tiče, njihovo šarlatansko prepuštanje greškama talenta koje „omogućuju življenje“ i „zanosi pesnika“ neretko su, kod istih, uspešno spojeni, uglavnom na račun ciničnog raison d’ être koji govori: biti skroman i dostojanstven u svojim stremljenjima - besmisleno je. Mnogo je sigurnije biti ono-što-smo. I još nešto. Svojevremeno je Hobs rekao da su „istinito i lažno karakteristike govora, a ne stvari“. U tom smislu, kada, Hamović ili neko drugi zasluži književnu nagradu, onda to zavisi od formi potvrđivanja koje su ustanovljene u javnom/institucionalnom diskursu, a ne od nekakvih vrednosti njegove poezije po sebi. Književne vrednosti su, dakle, „uslovljene“ vladajućim društvenim miljeom, njegovim ambicijama i frustracijama. I obrnuto, pesnik, ukoliko to hoće, može da imitira poželjan diskurs, poželjan trend. Mnogi pesnici iz komoditeta to rado čine. Međutim, estetski sud, ukoliko nije fingiran, nije i ne može biti uslovljen institucionalizovanim diskursom; on bira svoje puteve vrednovanja, koji su često posve apartni. Mi smo se u našem radu rukovodili ovom drugom mogućnošću. Stoga smo bili u prilici da, uopšteno govoreći, ne podržimo autorov „jezik“, budući da smo zaključili da je isti odveć institucionalizovan i odveć užlebljen u istorijski kontekst. Taj kontekst je tražio takve pesnike kakav je Hamović. I - dobio ih je. Ali poezija sa time nema ništa (Pročitajte Integralnu verziju teksta u rubrici Javni radovi)