Beton br.30
Utorak 02. oktobar 2007.
Piše: Slobodan Karamanić

Zločin i pravna fikcija

Klasična shema imperijalizma se odvija na sledeći način: nakon osvajačkog rata i porobljavanja, sledi ekonomska stabilizacija i uspostavljanje »normalnih« tržišnih uslova; zatim, na kraju tog lanca, dolazi proces normalizacije svesti i savesti, transformacije »loše« (ratne) svesti u »dobru« (mirnodobsku) svest – koju obično propovedaju razni misionari države (sveštvenici i šamani, eksperti za integracije i pomirenje, politolozi, sociolozi ili socijalni psiholozi).¹
Za stanovnike bivše Jugoslavije – koji su već iskusili sve tegobe ratova, nasilja i pljačke, te su na svojim plećima osetili šta znače reči »tranzicija«, »denacionalizacija«, »konsolidacija« i sveukupna otimačina društvenih resursa – sada je, neko će reći, došlo vreme i da se suoče za posledicama koje su ove prethodne faze imperijalizma donele. Budući da više ne postoji ništa što bi se moglo ubiti, oteti, ili privatizovati, treba se izmiriti i krenuti dalje, u bolju budućnost, tj. u Evropu. Da bi to učinili nužno je sumirati konsekvence ratova, prebrojati žrtve i masovne grobnice, na kraju, treba priznati vlastite zločine. Treba priznati zločine koji su počinjeni u vlastito ime, u ime vlastite nacije.
Ako principijelno moramo odbaciti svaku imperijalnu logiku pljačke, kako u ratu, tako u miru, onda nema nikakvog smisla ni prihvatati »moralni poredak priznanja«, koji spontanom nužnošću sledi iz iste te imperijalne logike. Postoje dobri i dovoljni razlozi za to:
Lazar Bodroža: Marko Kraljević - čuvar manastira
Prvo, postavimo pitanje o značenju kategorije priznanja, odnosno,u našem slučaju, o značenju priznanja krivice i zločina počinjenih na prostorima bivše Jugoslavije. Šta znači reći: priznajem da su u ime moje nacije počinjeni zločini? Šta uslovljava takvo priznanje u smislu jednog subjektivnog mehanizma? Psihoanaliza bi na tom mestu odgovorila: priznanje nužno uključuje prepoznavanje ili identifikaciju. Dakle, subjektivni uslov priznanja je uslov identifikacije. Radi se o samo-refleksiji koja je uvek – već jedna refleksija: objektifikacija subjekta u nečemu što je unapred dano. Da bismo nešto priznali kao delo učinjeno u naše ime, moramo se najpre identifikovati sa tim imenom. O čemu nam govori taj mehanizam kada su u pitanju sami zločini? Govori nam upravo o mehanizmu zatvorenog kruga, unutar koga je priznanje zločina jednako (negativnoj?) identifikaciji sa (subjektivnom/objektivnom) silom koja je te zločine izvršavala. Drugim rečima, priznati zločine vlastite nacije, nije ništa drugo do ponovljena identifikacija sa nacijom u čije je ime zločin počinjen. U tom smislu, ne postoji principijelna razlika izmedju priznanja i negiranja zločina. Struktura priznanja i negiranja zločina neke nacije ostaje ista, to je sama struktura nacije. Onaj ko priznaje zločin vlastite nacije potvrđuje svoju identifikaciju sa nacijom. Onaj ko negira zločine vlastite nacije takođe potvrđuje svoju identifikaciju sa nacijom. Priznanjem se ne postiže nikakva distanca prema strukturi zločina. Priznanje samo potvrđuje jednu faktičnost, faktičnost delovanja te strukture. Problem koji nameće mišljenje o istinskim političkim uzrocima zločina potom implicira: na koji se način nositi sa političkom odgovornošću za zločine koji su zaista počinjeni u ime nacije, a pri tome ne upasti u nacionalističku klopku identifikacije?

Drugo
, insistirati na promeni svesti – putem edukacije ili prosvećivanja neprosvećenih masa – znači menjati posledice bez promene određujuće strukture koja je prouzrokovala te posledice. To vodi u reformizam zločinačke strukture, u pacifikaciju i normalizaciju strukture zločina. Što uključuje čitav niz izvrtanja bazične strukture: preokrenuti rat između naroda, u mir između naroda; imperijalizam i eksploataciju, u saradnju i komunikaciju; ubijanja i genocid, u cirkus izvinjenja i pokajanja.² Čitav se problem egzistencije strukture zločina tada premešta u domen svesti, domen osvešćenja, a čija je najradikalnija parola, parola moralizma: »da se nikada ne ponovi«. Međutim, kako strukture nikada nisu samo fenomeni svesti već su materijalizovane u čitavom nizu (državnih) institucija, prava konsekvenca takvog odnosa prema zločinu nije samo mogućnost da se on ponovi ili ne ponovi, već da se zločin svakodnevno živi, tako da oni kroz koje se taj proces odvija toga ostanu u potpunosti nesvesni. Jer, redukovati politički problem na problem svesti, pogotovo nacionalne svesti, znači istovremeno zanemariti upravo one faktore koji su uzrokovali rat, nasilje i poniženja, a koji i dan-danas nastavljaju da se reprodukuju.

Treće, zločin nije nešto ne-mišljivo i neinteligibilno. Naprotiv, moguće je sa izuzetnom dozom preciznosti detektovati uzroke zločina u Jugoslaviji. Nasilno razbijanje Jugoslavije se odigravalo kroz fikciju »državnog prava naroda«, kroz identifikaciju državnog i narodnog suvereniteta. Ta fikcija, ma koliko apstraktna, imala je svoje konkretne učinke: politička isključenja. Šta čini Milošević 1990. kada proglašava »narodnu suverenost« nad čitavom teritorijom Socijalističke republike Srbije? On jednim apstraktnim poopštavanjem (figurom građanina Srbije) briše političku subjektivnost kosovskih Albanaca. Unutar same konstitucije pravne fikcije, upisano je nasilje – nasilje ukidanja i poništenja prava na političnost. Šta drugo čine Slovenci kada se pozivaju na svoje »pravo na samoopredeljenje«? Oni eliminišu »Južnjake«. Šta rade Hrvati kada proglašavaju svoju »neovisnost«? Oni eliminišu Srbe iz svoje definicije politike. Šta se događa u Bosni kada se država hoće uspostaviti na fikciji državno-pravnog suvereniteta? Međusobna isključenja i genocid. Slede i primeri makedonske države i Albanaca, Kosova danas, Crne Gore, Sandžaka, itd, itd.

Četvrto, ukoliko smo konstatovali da je uzročna struktura zločina ista kod svih naroda, to ne znači da su se efekti tih struktura pojednako i simetrično odrazili kod svih pojedinih naroda. Ipak, razliku u počinjenim zločinima ne određuje svest počinilaca, demokratski ili autoritarni mentalitet naroda i mentalitet njihovog političkog reprezenta, već, pre svega, snaga ratne mašinerije u posedu države: broj tenkova, haubica, minobacača, pešadijskog oruđa i oružja, itd. Zločin je dakle proporcionalan vojnoj i policijskoj snazi počinioca-države.

Peto, zločini nisu nastali kao slučajni ekscesi nekog nenormalnog poretka, oni su utkani u samu normalnost konstitucije »norme pravne države«. Logika državno-pravne reprezentacije je dvostruko nasilna. Sa jedne strane, ona vrši nasilje prema spolja: ona isključuje sve što ne pripada njenom poretku reprezentacije. Otuda »permanentni problemi« i histerizacija oko pitanja politike priznanja (u ovom slučaju, ne priznanja zločina, već) manjinskih identiteta.³ Sa druge strane, pravna država je nasilna i u svojoj unutrašnjosti, u vidovima unutrašnjeg isključenja. Ta unutrašnja isključivost je efekat bazične kontradikcije savremene kapitalističke države, odnosno, države koja se cepa na dva: ona se cepa na retoriku nacionalne nezavisnosti, suvereniteta i vekovne državotvornosti, i bespoštednog izlaganja vlastitog stanovništa diktatu »logike kapitala«, te devastaciji svake ljudskosti njenih građana. Po tome se primeri zločina i genocida u bivšoj Jugoslaviji razlikuju od ostalih primera isključenja i ograničenja ljudske egzistencije u ostalim zemljama parlamentarne demokratije Zapada i novog Istoka samo po stepenu drastičnosti, samo po svojim kvantitativnim proporcijama.

Šesto, možemo se upitati i da li je zaista došlo vreme svođenja računa, ili je rat još uvek u toku? Uzmimo primer države Srbije. Ta se država po stepenu »parlamentarnog idiotizma« ne razlikuje mnogo od drugih država parlamentarne demokratije na Zapadu. Ipak, dok se parlamentarni idiotizam Zapada drži podalje od direktne glorifikacije svoje vekovima duge kolonijalne i genocidne politike, srpski slučaj još uvek otvoreno potvrđuje vezu genocida i države. Setimo se jedne od novijih epizoda. U maju 2007, »demokratske vlasti« Beograda su odlučile da ime ulice Bulevar AVNOJ-a promene u ime Bulevar Dr. Zorana Đinđića. Dan posle, na istom bulevaru osvanuli su plakati sa nazivom Bulevar Ratka Mladića. Policija je brzom akcijom reagovala i pohapsila vinovnike ove akcije. Međutim, nakon toga poslanici Srpske radikalne stranke (SRS) izlaze sa saopštenjem da nema ničega protiv-ustavnog i protiv-pravnog u lepljenju plakata sa imenom Ratka Mladića, i najavljuju da će u znak protesta i odbrane ustavnog poretka sami poslanici SRS lepiti iste plakate. Kao što znamo, akcija je prošla bez incidenta. Na ovakav potez SRS, predsednik srpske Narodne skupštine Oliver Dulić dao je sledeći komentar: »Siguran sam da će tu biti nekih reakcija društva i javnosti. Nadam se da toga neće biti u Skupštini, a ako bude, ja nisam čovek koji će ulaziti u bilo kakvu vrstu verbalnih diskusija s ljudima koji ne žele da poštuju pravila kuće i pravila lepog ponašanja. Prekinuću sednicu dok se ne uvede neophodan red. «4
Jasno, predsednika Skupštine ne zanima šta se dešava iza vrata njegove kuće. U opisu njegovog posla je kućni red i bonton poslanika. Jedini problem je što se upravo pomoću tog reda kuće i poslaničkih imuniteta otvoreno afirmiše jedan zločinac. Takvo nezanimanje u diskursu klasične atinske demokratije i nema drugo ime do idiotizam. Ali, budimo oprezni: ne radi se o pukom i nefukcionalnom idiotizmu. Jer, šta bi se dogodilo kada bi se ukinuo imunitet poslanika koji podržavaju zločince, ili, šta bi se dogodilo kada bi »demokrati« ukinuli ne-demokratske i pro-fašističke partije? Tada »demokrate« ne bi imale načina da pokažu svoje lepo ponašanje. Ali, istovremeno, tvrdnja »demokrata« da su radikali ne-demokrate i nacionalisti, lišena je svakog osnova. Zaista, postoje li suštinske razlike u programima radikalnih desničara i »demokrata«? Kakva je razlika izmedju Šešeljevog programa »velike Srbije« (1990 – ), Đinđićevog pečenja vola sa Karadžićem na Palama (1994)5, Koštuničinog kalašnjikova na Kosovu (1998)6, nošenja klero-monarhističkih zastava srpske države na Kosovo od strane predsednika Srbije Borisa Tadića (2005)7, itd, itd? Uostalom, srpski parlament ne samo da nikada nije osudio umešanost srpske države u zločinačke ratne operacije, već je kontinuitet sopstvene genocidne politike potvrdio apsolutnim parlamentarnim konsenzusom o novom ustavu Srbije (decembar 2006). Osnovni cilj tog ustava, po samorazumevanju njegovih autora, bio je da se potvrdi suverenost Srbije nad Kosovom (dakle, da se potvrdi ono što je Milošević utvrdio još 1990). Kuriozitet je da se tom prilikom nasilje jedne ustavno-pravne fikcije pretvorilo u fiktivni aparthejd: iako kosovskim Albancima nije pruženo pravo glasa (nisu bili upisani u referendumske spiskove), Srbija je potvrdila svoj suverenitet, ali bez mogućnosti njegove nasilne primene. Dakle, razlika između Miloševića i njegovih »demokratskih« naslednika je u tome da su ovi potonji ostali kratkih rukava: sa golom (pravnom) fikcijom, bez golog (državnog) nasilja.

Sedmo
, nema nikakvog osnova da verujemo u pomirenje među narodima bivše Jugoslavije, sve dok se ne promeni dominantni horizont politike koji počiva na državno-pravnoj fikciji suvereniteta. Bespredmetna su sva nadanja da će neke mlađe generaciji biti finije i miroljubivije. Bizaran primer: novembra 2006. studenti beogradskog Pravnog fakulteta su svoju slobodnu volju da brane vlastitu državu u zločinu potvrdili »brilijantnom« idejom da se, u skladu sa propisima o krivičnom postupku, Ratko Mladić proglasi mrtvim – jer ga, navodno, već 3 godine niko nije video! Bizarnost se tu ne odnosi samo na fundamentalističko i dogmatsko verovanje da formalno-pravni propisi rešavaju realne probleme (pritisak »međunarodne zajednice« na Srbiju), već i na slepost prema pukoj faktičnosti: u vreme kada studenti daju ovaj predlog, u sudovima se vodi postupak protiv Mladićevih pomagača koji ih terete za njegovo skrivanje od pre samo godinu dana.

prava antiteza negiranju zločina nacije nije priznanje, već politika emancipacije. Kako definišemo politiku emancipacije? Politika je nešto što se odnosi na sve, što nije unapred određeno partikularnom supstancom, identitetom niti posebnim interesom. Politika emancipacije se ogleda u ukidanju svih oblika dominacije razlika

Osmo, krajnje je pogrešno, a možda čak i neumesno, pozivati se na »uspešan model« sučeljavanja sa nacističkim nasleđem u posleratnoj Nemačkoj. Taj model upravo svedoči o pravom političkom debaklu. Naime, »politika denacifikacije«, koju su spovodile savezničke okupacione snage, pretvorila se u svoju suštu suprotnost. Da bi izgradili »novu nemačku državu prava«, saveznici nisu mogli a da oslonac za to ne pronađu u starim nacističkim državnim strukturama, u strukturama nacističkog administrativnog aparata. Tako su čak i sudije iz nacističkog doba nastavile da sude po novim zakonima. Njima se, ni iz nove državno-pravne perspektive, nije moglo ništa zameriti: oni su i pod Hitlerom sudili prema važećim zakonima. Osim toga, sve do pojave antisistemskih pokreta 1968, u Nemačkoj nikada nije bilo postavljeno pitanje kontinuiteta nacističkog državnog aparata i »nove« strukture. Tek nakon toga, dakle, tek nakon više od 20 godina po završetku rata, počinju stvarne debate i kritika preživljenog nasleđa nacizma. Da je Nemačka uspešno prebrodila traumu Holokausta, onda danas verovatno ne bi bila potrebna policijska straža ispred svake preostale sinagoge u toj državi. Onda se verovatno ne bi dogodio današnji procvat neo-nacističkih partija i grupacija8, i njihovi »iznenadni« uspesi na izborima9, te svakodnevni rasistički incidenti i nasilje prema »ne-Nemcima«.¹° Da je nemačka država izvukla prave pouke iz doba nacizma, onda danas verovatno ne bi bilo ni sabirnih centara za izbeglice i političke azilante, kao i njihove masovne deportacije u zemlje iz kojih su izbegli. I još jedna napomena: da li se fenomen nacizma može svesti na fenomen nemačke loše svesti? Šta onda sa Winston Churchillovim veličanjem Mussolinija kao najznačajnijeg evropskog političara Evrope u 1930-im godinama? Šta sa čitavom (pred)ratnom evropskom parlamentarnom aristokratijom koja je u nacistima videla spas od »crvene kuge«? Šta sa onim fašistističkim pokretima koji su u gotovo svim evropskim državama tih 30-ih godina nicali kao pečurke posle kiše?¹¹

Deveto, zločini koji dostižu razmere genocida, ne mogu se svesti na pitanja individualne ili kolektivne krivice. Pravna istina ovih zločina ne govori ništa o njihovoj političkoj istini.¹² Kada svedemo te zločine na njihovu pravnu istinu, potpuno nam izmiče čitav niz unutrašnih i spoljašnjih determinanti koje čine koordinatni sistem zločinačke strukture. Tada gubimo iz vida istorijsku singularnost onoga što nazivamo post-socijalističkim stanjem, ili apsolutnom dominacijom neksusa neoliberalnog kapitalizma, nacionalizma i parlamentarne demokratije.

Deseto, prava antiteza negiranju zločina nacije nije priznanje, već politika emancipacije. Kako definišemo politiku emancipacije? Politika je nešto što se odnosi na sve, što nije unapred određeno partikularnom supstancom, identitetom niti posebnim interesom. Politika je dezidentifikacija, proizvodnja istosti i razaranja razlika. Politika je ukidanje svih oblika dominacije razlika. Iz tog aksioma sledi da politiku danas ne možemo zasnivati na bilo kakvom obliku pojedinačnog udela, na merenju krivice. Politiku ne možemo svesti na pomirenje zavađenih naroda, reparaciju i priznanje. Politika je kreacija u destrukciji državnog stanja. Protiv destruktivnih učinaka buržoaske države, sazdane na konstrukciji nacionalnog identiteta i politike memorije, moguće je suprotstaviti se jedino putem politike destrukcije same buržoaske države, te uništenjem njenih represivnih i ideoloških aparata. Konačno, podsetimo se Marxove i Englesove formulacije iz Bede filozofije, da istorija uvek napreduje svojom »lošijom stranom«. Ta »lošija strana« istorije je lošija samo za one političke kaste koje vladaju njenom »dobrom stranom«. Do sada smo imali dovoljno prilike da vidimo koliko je ta »dobra strana« sama po sebi loša. To je strana kojom političke kaste »brane suverenost svoje nacije« od drugih nacija, da bi na drugoj strani pod diktatom kapitala u bescenje prodavali svu imovinu te svoje »suverene nacije«. Ta se »dobra strana« istorije izvodi pod geslom izgradnje »dobre države«. Međutim, upravo nas je ta »dobra strana« istorije odvela u bratoubilačke ratove, nemoć i sveukupno društveno osiromašenje. Ova »dobra strana« istorije, videli smo to, ne vodi nikuda, osim u još dublju katastrofu. Toj »dobroj strani« zato treba suprotstaviti njoj »lošiju« budućnost: to je budućnost u kojoj ljudska egzistencija neće biti ograničena državnim autoritetom i suverenošću jednog identiteta – pa bio on loš, nacionalistički, barbarski, ili pak dobar, građanski, pacifikovan, normalan.

 

¹ Vidi: Alain Badiou, »On the War against Serbia: Who Strikes Whom in the World Today?«, u: Badiou, Polemics. Verso: London, 2006, str. 72.
² Setimo se samo apsurdnog izvinjenja koje je predsednik Srbije Boris Tadić izrekao u Sarajevu 2004: »Izvinjavam se svima protiv kojih je činjen zločin u ime srpskog naroda«, a zatim dodao da te zločine »nije počinio srpski narod, nego pojedinci, zbog čega je za zločine nemoguće optuživati jedna narod«. Novinar sarajevskog magazina Dani se s pravom upitao zašto se predsednik Srbije izvinjava u ime srpskog naroda, koji nije počinio nikakve zločine? Očito, Tadić se u stvari izvinuo srpskom narodu. No, novinar Dana je, verovatno zbog »političke korektnosti«, izostavio deo Tadićevog govora u kojem je ovaj učinio prilično težak lapsus, pa se umesto žrtvama, počeo izvinjavati zločincima. O nesvesnoj prirodi lapsusa i omaški znamo već dosta zahvaljujući Freudu. Vidi: Mile Stojić, »Izvinjenje«, Magazin Dani, Broj 391, 10.12.2004.
³ Jedan od novijih primera stupidnosti i tautologija politike državno-pravnog priznavanja identiteta manjina, došao je baš od srpskog direktora Službe za ljudska i manjinska prava Petra Lađevića. Naime, iako se založio da se i Jugoslovenima prizna pravo na manjinski status u Srbiji, on je pri tom »upozorio« na jedan praktičan problem, da Jugosloveni nemaju svoj državno-kodifikovani jezik, pa je tako i njihov identitet pod znakom pitanja! Lađevićevim rečima: »Prvi uslov koji oni ispunjavaju jeste da se u popisu stanovništva nalaze u respektabilnom broju. Ali, postoji niz tehničkih problema u ispunjavanju drugih uslova iz zakona, gde je, pre svega, na prvom mestu jezik, kao jedna od ključnih odredbi za identitet«. »I Jugoslovenima status manjine?«, www.b92.net, 25. maj 2007
4 »SRS sutra lepi plakate sa Mladićem «, www.b92.net, 25. maj 2007.
5  Tim povodom Đinđić je u jednom intervjuu izrazio posebno zadovoljstvo što je došlo do slaganja između stavova njegove Demokratske partije i državno-vojnog vrha Republike Srpske: »Mi smo se složili da srpska republika u Bosni treba da se pridruži Srbiji. Jedno privremeno rešenje se mora pronaći, i sve treba biti učinjeno u dogovoru sa međunarodnom zajednicom koja se, verujem, ne bi tome protivila pod uslovom da postoji mir. Mi smo iz tog razloga razgovarali o budućem sistemu naše zajedničke države koja ne bi smela biti opterećena ideološkim dogmama socijalističke birokratije. Naše zajedničko mišljenje je da ova država mora biti parlamentarna demokratija.« »Eight Hours With Karadžić – Interview with Zoran Đinđić«,Vreme News Digest Agency No. 127, February 28, 1994. www.scc.rutgers.edu/serbian_digest/127/t127-1.htm.
6  Koštunica se branio da su mu nasilno uturili kalašnjikov u ruke, on se pak samo nasmešio.
7  Tokom te posete, Boris Tadić je obišao samo srpske enklave na Kosovu darujući im »nova obeležja srpske države«, izbegavši pri tome da se susretne sa međunarodnim i kosovskim organima vlasti.
8  Neo-nacisti u Nemačkoj danas svoju borbu shvataju pre svega u terminima Kulturkampfa, ili borbe za kulturnu hegemoniju. U opisu njihovih akcija su organizacije sportskih i muzičkih manifestacija (samo u 2005. organizovali su preko 250 koncerata), besplatna distribucija nacističke muzike i propagandnog materijala đacima, organizacije »domovinskih večeri« (Heimatabends), akcije pomoći lokalnim zajednicama, itd. Vidi: Evelyn Finger, »Jetzt kommen die guten Nazis«. Die Zeit, br. 26., 21. Juni 2007. Vidi, takođe: Mark Terkessidis, Kulturkampf – Volk, Nation der Westen und die Neue Rechte. Kiepernheuer&Witsch: Köln, 1995.
9  Neo-nacističke partije imaju već respektabilne procente učešća u parlamentima sledećih nemačkih federalnih država: Sahsen, Brandenburg, Meklenburg-Forpomern.
¹° Među najdrastičnijim primerima rasističkog nasilja u Nemačkoj navedimo: Hojersverda (septembar 1991), Hunkse (oktobar 1991), Rostok (avgust 1992), Meln (novembar 1992), Solingen (1993), Lubek, (mart 1994), Diseldorf (juli 1996), Šunbek (april 1997), Aihah, (maj 1998), Erfurt (april 2000).
Cf. http://www.mut-gegen-rechte-gewalt.de/artikel.php?id=82&kat=82&artikelid=3334

¹¹ O vezi te kiše i fašizma, Todor Kuljić je pružio najkoncizniju moguću formulaciju: »Fašizam je spašavanje kapitalizma u periodima akutne krize«. Sociološki rečnik. Savremena administracija: Beograd, 1982, str. 177.
¹² O nedostatnosti pravne istine u odnosu na političku istinu zločina počinjenih u bivšoj Jugoslavije, do sada je najbolju argumentaciju ponudio Boris Buden. Vidi: Boris Buden, »Istina i pomirenje? Ne, hvala.«, u: Buden, Kaptolski kolodvor. Centar za savremenu umetnost: Beograd, 2002.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.