Beton br.129
Ponedeljak 12. novembar 2012.
Piše: Saša Ćirić

Život posle

Pet pesama o traumi

trauma (grč. trauma) rana, ozleda, povreda (telesna ili duševna);
psihička trauma veoma jak i neizgladljiv duševni potres, kao posledica nekog strašnog i po život opasnog doživljaja.
(Rečnik stranih reči i izraza, Vujaklija)

Trauma is an emotional response to a terrible event like an accident, rape or natural disaster. Immediately after the event, shock and denial are typical. Longer term reactions include unpredictable emotions, flashbacks, strained relationships and even physical symptoms like headaches or nausea. While these feelings are normal, some people have difficulty moving on with their lives. Psychologists can help these individuals find constructive ways of managing their emotions.
(Američko udruženje psihologa,
http://www.apa.org/topics/trauma/index.aspx)

 

Ove nasumično odabrane i lako dostupne definicije ističu dva pristupa u razumevanju traume, medicinski i psihološki. Takođe, sve tri kao važne odlike traume naglašavaju: prisustvo telesnog ili psihičkog bola koji se javlja kao posledica ozlede ili nesreće i traumatično stanje koje dolazi posle prvobitnog šoka i traje nedefinisano dugo (pominje se i prelaz traume u neurozu). Sama trauma se vidi kao kombinacija neverice i otpora da se prihvati novonastala stvarnost. Gađenje i bes ili, sa druge strane, tupost javljaju se kao izrazi psihosomatskog otpora prema onome što se doživljava kao ozleda, gubitak, nepravda. Dakle, trauma bi bila neka vrsta duševne pomućenosti ili rastresenosti, izbačenosti iz ležišta uobičajene sigurnosti. Trauma remeti poverenje u racionalni i etički poredak stvari, budući da uzroci koji su izazvali traumu (prirodne katastrofe, saobraćajne nesreće; ili još više fizičko nasilje, silovanje, pljačka, ratni zločini, prinudne migracije...), i sami predstavljaju prekid i iskliznuće iz stabilne uhodanosti svakodnevice i svojom brutalnom logikom obesmišljavaju ili ukidaju mirnodopski poredak.

 

PREKID TRAUMATIČNOG TRANSFERA

Pesma Ivane Simić Bodrožić pripada ciklusu „Dječje pjesme“ u knjizi Prijelaz za divlje životinje (VBZ, Zagreb, 2012). Situiranost je dvostruko zgodna, jer je ova pesma bez naslova oblikovana sa predumišljajem kao pesma za decu. Doduše kao pesma sa duplim dnom ili kao pesma za decu „sa tezom“. Pesma je dosledno izvedena u dijaloškoj formi, iako nema konvencionalne oznake u vidu crtica koje bi isticale naizmeničnu smenu replika i sagovornika. Dijalog se vodi između majke i deteta jezikom koji je prilagođen detetovim saznajnim moćima. Upravo dečja radoznalost, uobičajena za njegov uzrast, jeste pokretač razgovora. Traumatično u pesmi Simić Bodrožić pripada temi nasilne smrti dede deteta/oca majke tokom rata, odnosno majčinom pokušaju da fenomen smrti, po definiciji stalni izvor traume, nekako približi nekome koga se to neposredno genealoški tiče.
Ali, nezavisno od autobiografskog konteksta koji stoji u pozadini i koji istorijski i etnički precizno razvrstava aktere, zločince i žrtve, mesto i vreme zbivanja, ova pesma naporedo tretira fenomene traume i zla, tako što je zlo u prvom a trauma u drugom, potisnutom planu. Majčina interpretacija mučnog događaja obojena je humorom koji pribavlja infantilna perspektiva i religioznom sentimentalnošću, da bi vrhunila u ironičnoj humanističkoj poenti. Zločinci su imenovani kao „bedaci“, što je u isto vreme eufemistička oznaka i prezrivi etički žig. Dete zanima da li su bedaci dedi otkinuli ruke, da li su majku i dedu tukli, da li su zapalili kuću, haljine i barbike, da li su ubili macu i zakopali dedu „pod zemlju“. Religiozna sentimentalnost očitava se kako u majčinom objašnjenju da je duša ubijenog dede živa i da može posmatrati svog unuka iako nema oči, jednako i u njenom savetu detetu da ne mrzi „bedace“. Ipak, temelj te pouke nije afirmacija hrišćanske aksiologije već tzv. kućnog vaspitanja. Ne treba mrzeti jer „to nije lijepo“. Duboki humanizam ove ironije ne leži samo u odbijanju revanšizma kao zloduha opravdane mržnje prema počiniocima zla. U situaciji konačnih posledica, gde je zločin počinjen a implikacije trajno interiorizovane u intimni traumatični konflikt, lepi maniri, koji nisu zaustavili rat niti žrtve očuvali u životu, treba da okončaju transfer traume na dete i njegovu budućnost relaksiraju od balasta mržnje.

 

KRAJ GOVORA I NAKON TOGA

Knjiga Adise Bašić, Promotivni spot za moju domovinu (Dobra knjiga, Sarajevo, 2010), sadrži specifičan ciklus od 9 pesama naslovljen „Ljudi govore“. Sadržaj ovog ciklusa i autorski postupak u sklapanju, tačnije specifičnom kolažiranju ovih pesama, Bašić opisuje u fusnoti na početku ciklusa: „Ciklus Ljudi govore sastoji se od rečenica koje su izgovorili ljudi koji su preživjeli različite oblike torture... Autorica je njihove izjave samo posudila, izdvojila i dala im naslov.“ Dakle, autorka koristi („pozajmljuje“) autentične iskaze žrtava ratne torture, zarobljenika srpskih vojnih logora tokom trajanja rata u Bosni i Hercegovini i transformiše iskaze koji su imali oblik prozne fakture, prelamajući ih tako da dobija pesnički ritam i formu. Najvidljiviju i najuticajniju intervenciju u materijal svedočanstava Bašić čini tako što ovim, uslovno rečeno pesmama, daje naslov, koji predstavlja strategiju resemantizacije pesme.
Znam ja ko mi je
ubio ženu i
sina i
šćer.
Znam, jedan se od njih vratio.
Drži pekaru.
Al ja gledam da
kod njega nikad ne uzimam.

Ovaj tekst autorka je nazvala „Osveta“. Sledeći „Preživjeli“:
Dvaput sam
tiho
da mati ne čuje
i da se ne prepadne
oca
sa vješala
skidala.

U prvom slučaju naslov proizvodi efekat srodan završetku pesme Ivane Simić Bodrožić, s tim što je ovde reč o paradoksu tragičke nemoći. Nije reč o tome da žrtva nije u stanju da se osveti svom krvniku, onome za koga tvrdi da zna da je ubio članove njegove porodice („ženu/ i sina/ i šćer“), već o tome da se žrtva dobrovoljno odriče osvete zamenjujući je bojkotom (pekarskih proizvoda svog krvnika, koji je nakon rata postao vlasnik pekare). Ova pesma kao montaža autentičnih iskaza podupire predstavu o bezobalnoj dobroti žrtve, koja nije u stanju ni da mrzi svoje dželate. To je u skladu sa citatom Jean-René Rueza, glavnog istražitelja za Srebrenicu, koji je rekao za preživele ovog genocida, kako ga je Međunarodni krivični sud u Hagu okvalifikovao: „Nikada nisu rekli ružnu riječ o ljudima koji su im to uradili. Osim iščuđavanja nad onim što su doživjeli.“ Naslov drugog teksta takođe nosi crnohumornu ironiju. Tek zahvaljujući kontekstu ciklusa možemo pretpostaviti da je reč o traumama bivšeg logoraša i njegovim suicidnim sklonostima, koje svedoče da proces privikavanja na postratnu stvarnost, nije bio uspešan, najblaže rečeno. Upravo kontekst kao okvir slagalice pruža motivaciju i kontroliše disperziju unutrašnjeg značenje jedne porodične drame u kojoj očevo ponavljanje samoubistva preti da se pretvori u delo apsurdne tragikomike. U oba teksta poetizovanih dokumenata trauma je neizgovorljiva i pripada periodu pre, ratnom zatočenju i logorskoj torturi, o razmerama i intenzitetu čijeg užasa saznajemo posredno, a posteriori i kroz nagoveštaje. U jednom slučaju o pretrpljenom užasu indirektno svedoči nadvladani poriv za osvetom kao činom kojim bi se uspostavila pravda; u drugom doživljeno je toliko jako da se ne može prevladati, te pojedinca, kome nisu oduzete ni žena ni kćer kao u prvom tekstu, vuku u samovoljni odlazak u ništavilo. U oba teksta, ono neizgovorljivo traume ostaje jezički neoznačeno. Iza nemoćnog jezika, ili nedostižnog, neprotežnog označitelja, ostaje bojkot ili samoubistvo kao vidljiva slika izbora u označenom.

Ilustracija: Igor Hofbauer; Ilustracije u broju iz stripa: Miroslavljevo jevanđelje, apokrifna verzija

ZLOČIN IN VIVO

U pesmi „Omarska. Smrt voli lepa imena“ iz knjige Dunia Mileta Stojića (VBZ, 2011) sve je označeno i prisutno u jeziku pesme: toponim i dramaturgija zločina, trauma indukovane krivice i odsustvo koje se ne nadoknađuje i ne prevazilazi. Pesma je oblikovana kao direktna ispovest bošnjačkog logoraša u Omarskoj, vojnom logoru bosanskih Srba tokom 1992. godine, u kojoj se smenjuju, kao u prozi, glas pripovedača koji govori sa vremenske distance i glasovi aktera, oca i sina, u samom trenutku mučenja sina i njegovog odvoženja iz logora na kasniju likvidaciju.
Pesma korespondira sa realističkim prikazom u prozi, poznatim još iz partizanske ratne proze koja je opisivala mučenja zarobljenih pripadnika ovog pokreta ili naroda određenih za odstrel. Dramatično je isprepleteno sa patetičnim, akteri su određeni a krivica jasno distribuirana. Trauma je konvencionalna. To je trauma preživelog oca, koji oseća krivicu zato što je preživeo za razliku od svog sina, izjedan samonametnutom krivicom što nije mogao da mu pomogne u logoru. Otac se u sadašnjosti pesme nalazi u Malmeu, u Švedskoj: „ovdje/ Trunem ko jabuka opala sa stabla“. Ipak, kao u notornoj antičkoj maksimi o nadi koja umire poslednja, i ucveljeni otac živi i vene u nadi da će na vrata banuti njegov sin, živ. U završnim komentarima gde je Stojić otkrio jedan sloj referenci njegovih pesama iz knjige Dunia, stoji da je naslov ove pesme preuzeti stih pesme Miodraga Stanisavljevića iz 1994. i knjige Jadi srpske duše. Stanisavljevićeva pesma nastala je sinhrono događaju koji je stavljen u naslov pesme, otuda nosi polemički i protestni ton upućen svojoj sredini i svom vremenu i pisana je u maniru modernističke poetike. Stanisavljevićeva pesma sadrži direktne aluzije na konkretne zločince i njihove postupke, ali makabrično operiše i dezintegrisanom ljudskom anatomijom. „a ko sa životima pobeđenih ne ume da se sprda/pobede nije ni dostojan“, kaže njegov General, onaj sa šapkom i po svojim rečima „posle toliko godina“ „osvetnik nad Turcima“, čije reči obznanjuju poziv na masovno silovanje muslimanki „kao božji dar narodu nebeskom“. Karlične kosti su dobre za uzengije a od butnih se može napraviti durbin. Pobeđeni i logorski utamničeni su kao nosioci rđave DNK, klonovi za genetsko preoblikovanje, štaviše, čija anatomija ili skelet predstavlja gradivni materijal za oruđa i opremu (durbin, uzengije) upotrebljivu i u vojne i u civilne svrhe.
Sličan Stojićevom pristupu traumi scene, ili pesničkoj inscenaciji zločina, ima i Arben Idrizi. U knjizi: Iz Prištine, s ljubavlju (Algoritam media, 2011), antologiji nove albanske književnosti Kosova, nalazi se izbor iz njegove poezije. U pesmi: „Među likvidiranima bio je i umobolnik“ prikazan je masovni zločin čiji su izvršioci i žrtve precizno detektovani. To su srpski policajci koji za vreme rata na Kosovu i NATO bombardovanja ciljeva u Srbiji 1999. godine masovno proteruju i likvidiraju albanske civile. Iako naslov pesme u fokus smešta „umobolnika“, odnosno njegovu likvidaciju i likvidaciju deteta i „slepe bakice“ koje je umobolnik vukao za sobom, staricu „teglivši“ konopcem koji mu je bio privezan oko struka, tek likvidacija petla prizoru pribavlja bestijalnost. Petao najpre postaje živa meta i predmet opklade i streljačkih sposobnosti srpskih policajaca, potom skup razletelog petlovog perja raznetog tenkovskom granatom. Trauma prizora, identične vrste onom koji oblikuje Stojić u Omarskoj, pojačana je prisustvom grotesknog zla, zla koje zastrašuje ali se i iživljava, uniformisanog zla koje supstituiše državu i koje predstavlja bezrazložni mehanizam kolektivne odmazde.

 

ISTORIJSKA TRAUMA

Miloš Živanović u svojoj pesmi „Mucava balada“ iz knjige Lirika pasa (Algoritam, 2009) predočava istorijsku traumu koja postoji u odnosima dva naroda, po svoj prilici srpskog i albanskog. Ova trauma je predočena i pojačana postojanjem ukrštenih identiteta, tačnije mešanog braka pravoslavke i muslimana na koji se gledalo sa nepoverenjem i distancom kod pripadnika obe zajednice. Živanović je svoju pesmu namerno arhaizovao, dugim naratizovanim stihom i smeštanjem zbivanja u rustikalni patrijarhalni prostor. Pojedine reference („gladni kojoti dolaze sa hladnjačama“) ukazuju na savremeniji kosovski kontekst s kraja 90-ih XX veka, ali odsustvo precizne hronotopske kontekstualizacije radnje u prvi plan ističe univerzalniju dramu identiteta, koji su u njegovoj pesmi dati kao esencijalni i ekskluzivni. Glavna junakinja pesme, čiju „mucavu“ ispovest predstavlja pesma, dvostruko je stigmatizovana figura. Pored toga što je dete iz mešanog braka, samim tim „nečista“ za obe zajednice, ona je i objekat bračne nagodbe – data je mnogo mlađoj osobi kao žena, potom postaje žrtva silovanja čije roditelje likvidiraju. Živanović namerno koristi jake i čiste simbole kao markere etničke i verske pripadnosti (keče na očevoj glavi i krst na majčinim grudima, derviš i monah kao posetioci ove porodice) ili običajne markere (ljuti duvan, magarac kao radna snaga i prevozno sredstvo, nož kao simbol muškosti, ratništva i dominacije, pucanje iz puške kada se u kući rodi muško dete) i likove svedene uloge (starac i doktor koji junakinju lišava neželjenog ploda začetog silovanjem). Arhaizaicija konteksta i tipizacija likova i simbola služi univerzalizaciji folklornih predstava i vizualizaciji distribucije tribalnog zla. Završni stih: „Osmeh ratnika je osmeh kurve“ služi satiričnoj demilitarizaciji plemenske tradicije koja je nadživela svoju istorijsku epohu. Moto pesme, dat na engleskom jeziku, priziva drugu etno-konfesionalnu podelu, između oranžista i zelenih u Severnoj Irskoj, odnosno između katoličkih i protestantskih Iraca, čiji su odnosi u 20. veku takođe bili obeleženi kontinuiranim kolektivnim nasiljem i nepomirljivim političkim ciljevima: stvaranju ujedinjene nezavisne irske države naspram očuvanja rojalističke britanske unije.

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.