Svojoj bogatoj karijeri u kojoj se oprobao kao mladi poljoprivredni tehničar, gerilac, političar, pesnik, urednik, književnik, politički komentator i predsednik države, Dobrica Ćosić je nedavno dodao i zvanje filozofa. Devetog juna otvorio je 18. Kruševačku filozofsko- književnu školu govorom „Srpsko pitanje – pitanje istine”. Raskoračen između književnosti i filozofije, prvi deo Ćosićevog naslova („Srpsko pitanje”) upućuje na njegovu dugogodišnju književničku aktivnost, dok drugi deo („pitanje istine”) nesumnjivo pripada polju filozofije. U ovoj „besedi”, kako je Politika umiljato nazvala Ćosićev istup, on nije rekao ništa što već nije ponovio više puta u poslednjih petnaestak godina. Ono što je zaista novo to je činjenica da su njegova razmišljanja sada i zvanično dovedena pod okrilje filozofije. Tako je Srbiji, u razmaku od svega nešto više od dve nedelje, pored državne samostalnosti nametnut i ovaj filozof. Ovo nikako nije koincidencija, jer se Ćosić u svojoj „besedi” trudi da pokaže kako je njegov marš kroz institucije, od narodnog poslanika u Titovoj Jugoslaviji do predsednika Miloševićeve Jugoslavije, zapravo bio deo jednog većeg filozofskog projekta. Taj projekat bio je usredsređen na ideju države. Ćosić je filozof države i državni filozof. U njemu, promišljanje države i državno mišljenje postaju nerazdvojivi. Kao posledica javlja se čudno mešanje gledišta filozofa kao mislećeg subjekta i države kao istorijskog subjekta.

Kakav je, dakle, Ćosić filozof? Sudeći po tome na koje se filozofe poziva u svom izlaganju, nameće se utisak da je u njegovom slučaju reč najpre o jednoj samonikloj filozofiji koja se zatim razvija u jednu eklektičnu misao. Kao što smo videli, Ćosić se prvo, s najviše detalja i najviše uživanja, poziva na sebe. Pored „predavača s Kolarčevog narodnog univerziteta” u njegovom se govoru od filozofa pominju još Hana Arent, Karel Kosik i Georg Fridrih Hegel. Tu su još i ruski književnik Aleksandar Solženjicin, kao i poljski teatrolog Jan Kot. Pominju se i imena žurnalista i prijatelja. Ono što je zajedničko za ovu neujednačenu skupinu jeste to što ih Ćosić uglavnom potiskuje na margine svog teksta. Ako se ograničimo na filozofe, videćemo da se on poziva na Kosika tek da potkrepi snagu svoje tvrdnje da je postkomunističke države zahvatila „kriza naroda”, ne upuštajući se u to šta je navelo češkog kritičara vulgarnog marksizma da dođe do ove ideje. Ćosić takođe priziva u pomoć Hanu Arent tek radi efekta: pošto utvrdi da je „naš životni zadatak da ‘činjeničkim istinama’ poreknemo ‘organizovano laganje’ o Srbima”, Ćosić u zagradi navodi poreklo fraza koje je stavio pod navodnike. „Koristim,” kaže, „sintagmu Hane Arent”. Najpre bezbedno zatvorena u zagradu, a zatim svedena na sintagmu, Arentova je dvostruko marginalizovana, demontirana, svedena na ulogu potpore i poštapalice. Njena sintagma je stavljena pod kontrolu i upotrebljena u vrlo uske svrhe, bez ikakve šanse da se razvije i nekako prizove ideje same Hane Arent o ličnoj i kolektivnoj odgovornosti, ili, ne daj Bože, o sudnicama u Nirnbergu i Jerusalimu, tim istorijskim i pravnim pretečama Tribunala u Hagu. Dok Arentovu Ćosić svodi na puku sintagmu, lišavajući je izvornog konteksta i utapajući je u svoj tekst, Hegelu on dodeljuje potpuno drugačije mesto. Hegel ne zaslužuje ni marginu, ni zagrade, ni navodnike. Hegel ne služi samo za ukras: on je dinamo dramatičnog preokreta u samom zaključku Ćosićeve „besede”. Pošto utvrdi da je Srbija odvajanjem Crne Gore dotakla samo dno, Ćosić pravi filozofsku piruetu i, oslanjajući se na (ili odskačući od) stožera moderne filozofije, zaključuje da sve što je zateklo Srbiju poslednjih godina „nisu samo zla i nesreće”, nego i „potvrda one Hegelove filozofeme da zlo rađa i dobro”.
Dakle, ne sintagma nego filozofema. I to ne samo filozofema, nego „ona … filozofema”. Kako razumeti ovu, blago rečeno, krajnje neobičnu upotrebu termina koji označava filozofsko učenje ili sistem. Ako je reč o „onoj” filozofemi, da li to znači da Hegel ima više filozofskih sistema, od kojih je jedan krajnje banalan, da zlo rađa dobro? Pre će biti da se kod Ćosića podrazumeva da je „filozofema” nešto kao sastavna jedinica nekog većeg sistema, neka vrsta filozofske foneme. Strukturalno, -eme je završetak reči kojim se okončava niz pojmova iz oblasti lingvistike, leksike i gramatike, kao što su morfema, leksema, grafema. Filozofema ne pripada ovoj grupi reči, niti je etimološki formirana dodavanjem nastavka –eme. Našeg filozofa zbunjuje sličnost tog nastavka sa nastavkom – µa (- oma) u reči φιλοσόφημα, koja sadrži konstelaciju značenja, od logičke demonstracije ili silogizma, do filozofske doktrine. Nastavak –oma se sreće u medicini mnogo češće nego u filozofiji i to najviše u leksikonu tumora, kao što su sarkoma, karcinoma, lipoma, melanoma. Ma kako se trudili da izbegnemo medicinske metafore, „ona … filozofema” se ispostavlja kao podivljalo tkivo na telu Hegelove filozofije. Ona kao kancer preuzima organizam i crpi iz njega životnu snagu. Ovde nije reč o tome da je Ćosić filozofski polupismen i sklon greškama koje se tiču detalja. Ma, koga briga za razliku između lipome i lekseme kada je u pitanju opstanak nacije? Reč je zapravo o nečemu mnogo pogubnijem: o jednoj vulgarizaciji Hegela koja ima vrlo precizne istorijske i ideološke koordinate.
Dok se Ćosić poziva direktno na Hegela tek u samoj završnici „besede”, čitava problematika odnosa između naroda, istorije, države i civilizacije zasniva se na izvesnom čitanju nemačkog filozofa. Ono što je Ćosić naučio i prihvatio iz Hegelove filozofije istorije jeste da istoričnost naroda ima čvrste i jasno definisane granice. On strahuje ne samo za opstanak srpske nacije, već i za njenu istoričnost. Već na samom početku on se jasno i glasno pita: „Jesmo li mi Srbi istupili iz istorije?”. Ova briga za istoričnost pomalja se još dva puta: najpre kroz razmetanje neologizmom „razistorija” kojim Ćosić, pomalo pesnički i pomalo filozofski, označava pojam rušenja postojećeg i istupanja iz lige istorijskih naroda i na samom kraju govora, u pozivu Srbima da „se priberemo, osvestimo istinama, zatrajemo kulturom” i ponovo „se uspostavimo kao slobodarski, moćan i istorijski narod”. Ova zamišljenost nad granicama istorije nije od juče. Dobrica je, kao dobar nacionalni radnik, uvek brinuo oko granica Srbije, a nad granicama istorije ozbiljno se zamislio još krajem devedesetih, kada je u autorskom tekstu za filozofski magazin Nedeljni telegraf zaključio da je srpski narod doveden „do samog ruba istorijskog ponora”. Ideja o granicama istorije potiče od Hegela.

Ukratko rečeno, u delima kao što su Filozofija istorije i Uvod u filozofiju istorije, Hegel poistovećuje granice istorije s granicama racionalnosti, države i prava. Šta je izvan granica tako zamišljene istorije? S jedne strane, Hegel postavlja donju granicu istorije u prirodi, odnosno u stanjima ljudske svesti i ljudskog društva koja se nalaze najbliže prirodi. Tu spadaju razni oblici „divljaštva”, ali i primitivni oblici državnosti, kao što su „orijentalne despotije” u kojima je slobodan samo vladar. Prema Hegelovoj filozofiji istorije, država kao materijalizacija razuma ispravlja prirodu i u nju uvodi red i cilj, a prirodnu slobodu zamenjuje ljudskom slobodom koja svoje najviše ostvarenje dobija u zakonima. Prema tome, svaka vrsta nedržavnosti spada u predistoriju, tako da ima primera velikih civilizacija, kao što je Indija, koji ne spadaju u istorijske narode. Ovde susrećemo jedan krajnje evrocentričan pogled na svet i istoriju. On se gotovo isključivo tiče prostora i ako se zadržimo na njemu ostaćemo na jednom površnom razumevanju Hegelove filozofije istorije. S druge strane, postoji niz indikacija da je za Hegela gornja granica istorije tesno vezana s njegovim shvatanjem vremena. Na primer, njegova napomena da su „periodi sreće prazne stranice istorije” upućuje nas na samu srž Hegelove filozofije, naime na dijalektički pokret koji se oslanja na princip negacije u svemu postojećem. Samo ono što može da izdrži svoju sopstvenu oprečnost učestvuje u stvaranju vremena, odnosno istorije. Vrlo je važno napomenuti da se dijalektička negacija ne razvija u vremenu, već u trenutku, i da time postaje izvorištem vremena. Najpronicljiviji i najuticajniji tumač Hegela u dvadesetom veku, Aleksandar Kožev, već krajem četrdesetih iz ovog čvorišta dijalektike i vremena izveo je tezu o kraju istorije. Prema ovoj tezi, kraj istorije moguće je misliti kao razrešenje dijalektičke oprečnosti u jednom stanju ostvarene slobode. Dosledno Hegelu, ovo ostvarenje slobode moguće je samo u državi koja je potpuno istorijska. Svakom iole pažljivijem čitaocu jasno je da tezom o kraju istorije Kožev (ili, ako će to usrećiti slavjanofile, Koževnikov) uspostavlja jednu dijalektičku zagonetku.
Ćosić je u stanju da prihvati i razume prostornog Hegela, Hegela geografa, Hegela – apologetu devetnaestovekovne Države sa svojom birokratijom i imperijalističkim ambicijama. Država je stvar poseda u prostoru i svaki istorijski uspeh overava geometar. Kroz Ćosićeve istupe tokom poslednjih petnaestak godina postajalo sve jasnije da je za njega Jugoslavija oduvek bila Srboslavija, ili kako je on to imao običaj da kaže u uvijenoj (filozofskoj?) formi: ona je bila „istorijska svest srpskog naroda”. Ćosić podmeće svoje površno shvatanje Hegela kao „istorijsku svest srpskog naroda” prema kojoj u državi sve biva manje važno od prostora. Ovo tupavo shvatanje države sigurno nije kapital s kojim je Srbija ušla u Kraljevinu SHS. Taj kapital ogledao se u demokratskim tradicijama i institucijama. Može se reći da je Ćosić proveo svoj celokupni radni vek na sistematskom razaranju tog kapitala. Ovo razaranje bilo je i biva propraćeno proizvodnjom krajnje sumnjivih i neproverenih vrednosti koje su vremenom postale prihvać ene kao opšta mesta. Preveliki broj Srba su Srbi samo utoliko ukoliko misle Ćosićevom glavom. Odakle dolazi ta pogubna misao, to divlje meso duha, koja se uporno izdaje za misao čitavog jednog naroda? Hegelovska nit nas sigurno vodi ka njenom izvoru.
Usredsređen na najbukvalnije i najprostije pojmove prostora, Ćosić je potpuno nesposoban da shvati Hegelovu filozofiju vremena, a samim tim srž njegovog dijalektičkog shvatanja istorije. Od početka devedesetih kroz Ćosićeve javne istupe proteže se dvojaki pristup istoriji. S jedne strane, on je zabrinut zbog mogućeg istupanja srpske države iz istorije. S druge, on pokazuje vrlo malo strpljenja za ideju o kraju istorije. U tekstu za Nedeljni telegraf iz 1999. godine on iznosi svoje kvazi-eshatološko viđenje kraja istorije kao nestanka „tragičnih predrasuda i obmana”. Postoje jasne indicije da u njegovim privatnim razmišljanjima, kao i u razgovorima sa intimnim prijateljima, kraj istorije izaziva mnogo više žuči. U presretnutom telefonskom razgovoru s Radovanom Karadžićem on tvrdi: „Ovde radi istorija. Pojavila se jedna teorija u filozofiji: kraj istorije; to su počele neke budale da šire…”.
Da, pojavila se pedesetak godina ranije, u jeku hipertrofije hladnoratovske države. Ovde po ko zna koji put srećemo Ćosića koji, vodeći se socrealističkim priručnikom iz stilistike, blati i omalovažava sve ono što je nesposoban da razume. Takođe, on se predstavlja kao anti- filozof i samozvani pokretač istorije. „Ovde radi istorija”: njegovo jezivo trljanje dlanova nad vatrom koja proždire sela i gradove jasno ukazuje na koji način se ovaj filozof služi Hegelom. U nizu Ćosićevih govorancija ili „beseda”, od početka devedesetih pa do ove poslednje, njegovo ubogo shvatanje dijalektike istorije kao „filozofeme” o zlu koje rađa dobro pojavljuje se isključivo na samom kraju izlaganja. Tu zapravo nije reč o filozofskom, već o dramaturškom principu. Taj princip Ćosić je otkrio još pedesetih i njega se drži k’o pijan plota. Korčagin mora da dođe do samog dna beznađa da bi se vinuo u pobedu. Isto važi i za jastrebačke partizane: sunce je daleko, ali ono dolazi samo posle mrklog mraka. Dakle, živeo mrak!
Dijalektička zagonetka Aleksandra Koževa odnosi se, između ostalog, ne samo na Hegela, nego i na njegove vulgarizatore u Koževljevoj bivšoj domovini. Kraj istorije je i kraj politike. Za Ćosića to je ujedno početak političarenja. Njegova uporna kritičnost prema onome što on naziva „stranke”, kao i njegovo uporno odbijanje svakog (sem, avaj, najgoreg) političara počiva na njegovoj dubokoj ukorenjenosti ne u srpskoj kulturi i istoriji, već u jednoj post-političkoj, politikantskoj kulturi, kulturi koja poznaje samo „dijalektiku” blaćenja i ulizivanja, kulturi dvorskih spletki, tajne policije i noćnih pogubljenja. Ovo vulgarno hegelijanstvo odlikuje se militarizmom duha. U filozofiji, njegovo ime je doktrinarni istorijski materijalizam. U književnosti – socrealizam. U politici – staljinizam.