Beton br.168
Sreda 24. februar 2016.
Piše: Adriana Zaharijević

Zajednica i radikalna ljudskost


Tekst je nastao u okviru projekta „Figura neprijatelja – preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa“ koji KPZ Beton kao partner realizuje sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju, uz podršku Regional Research Promotion programa (RRPP) Švajcarske agencije za razvoj i saradnju (SDC).
 

Ne znam kako vi, ali ja i danas, čak i kad u sebi izgovorim reč „Kosovo“, čujem kako njome odzvanja glas koji nije moj: njom vibrira jedna tuđa tonalnost, jedan tuđi grcaj, neka tuđa muka. Tuđa, a opet svima, čini mi se, dobro znana. Tuđa, a opet užljebljena u tu reč kao sâmo njeno srce. To „Kosovo“, koje je nekako u isto vreme postalo poznato i kao „srce Srbije“ – te tako odzvanja u ovim tonovima i s fasada raznih čestitih gradova koji bi se, možda s pravom, pre mogli nazvati srcima Srbije – odjeknulo je u februaru 2008. godine s velike, na brzu ruku naštelovane bine u Beogradu, u sledećem nizu: „Šta je Kosovo? Gde je Kosovo? Čije je Kosovo? Ima li nekog među nama ko nije sa Kosova? Ima li nekog među nama ko misli da Kosovo nije njegovo? Kosovo, to je prvo ime Srbije! Kosovo pripada Srbiji! Kosovo pripada srpskom narodu! Tako je odvajkada i tako će vazda i biti!“ Od tada, kada smo simultano bili „poštovani građani Srbije i Srbija“, baš kao što smo, uzgred, i Ustavom Srbi i drugi građani Srbije, reč „Kosovo“ počinje tako neobično da treperi kad god se izgovori, ma i s najvećom ozbiljnošću.


Tada ju je izgovorio premijer Srbije, suočen ne samo s beogradskim masama kojima je korene olako izmestio na Kosovo bez Metohije, nego i sa samoopredeljenim strukturama države(*) Kosovo koje su pobile argument o istorijskom pravu Srbije na svoj dragoceni posed, kao i s međunarodnim strukturama koje su to podržale, a kojima se ogorčeni premijer, moguće je, tada jedino i obraćao. Nije, međutim, taj prpošni ton tema ovog teksta, ma koliko da (neprestano, neprijatno) odzvanja ovom reči. Iz tog niza retoričkih pitanja, ponovljenih i ponavljanih toliko puta, iskrsava jedno važno pitanje. Da li se u ovim besomučnim ponavljanjima, o slučaju zemlje K. (citiram Gezima Krasnićija) ikada mislilo u kontekstu zajednice ljudi, umesto u kontestu teritorije i narušene dominacije na njoj? Da li je između Beograda i Prištine, ta dva simbolička srca Srbije, ikada bila načinjena zajednica koja se nije zasnivala na teritorijalnosti, krvi i deljenom sećanju, zajednica koja se nije određivala na temelju vlastitog ekskluzivnog prava poseda nad njima?


U onome što sledi želim da se osvrnem na jednu takvu alternativnu zajednicu. Ženska mirovna koalicija nastala između mreže Žena u crnom i Mreže žena Kosova predstavlja utopijski političku zajednicu, vođenu logikom koja se suprotstavlja logici poseda i ekskluzivističkoj logici pripadnosti ovom ili onom narodu. Ona nam se nudi kao dragocen primer za promišljanje zajednica koje nisu ni organske i simboličke poput „našeg naroda“ (kojem pripada vekovno pravo poseda), ni artificijelne i simboličke poput „međunarodne zajednice“ (koja na različite načine interferira u polje sprovođenja tog prava). Kontekst u kojem se ova zajednica pojavljuje – kontekst ambivalentne, podeljene, razdelovljene države i dugo tinjajućeg rata, i prožetost prisustvom obe pomenete „zajednice“ – otvara različite dimenzije njene alternativnosti. Na neki drugi način, ona rečito govori i dimenzijama njene utopičnosti.


OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Fotografije u broju: Grac, decembar 2015., foto: I. Javorski


Kosovo iz Beograda, na drugačiji način


U procesu dezintegracije zajedničke države, Beograd je za mnoge postao strašni toponim, sinonim za središte proizvodnje razaranja i rasposedovanosti, i za manipulisanje predstavama o životima koji ugrožavaju, i stoga su legitimo usmrtivi. Rečit je, i nipošto usamljen, iskaz Škeljzena Malićija iz 1999. godine: „Ja se danas stidim Beograda i imam osećaj da moja noga tamo neće kročiti, dok se ne bude dobrano dekontaminirao. Jasno je dakle da se nisu mogli tako lako dogoditi i Vukovar, i Sarajevo, i Srebrenica, a sada i Kosovo, a da slobodarski i liberalni Beograd kruga dvojke može da spava čiste savesti“.


Postojanje drugačijeg govora iz Beograda – govora koji ne sakralizuje teritorije, ne opravdava uništavanje i proterivanje ljudi, ne zataškava silovanja i mučenje – koji, naprotiv, o njima javno svedoči i zbog njih javno žali, bilo je iznimno važno. Ta reverzna i radikalno politička govorna pozicija – u Beogradu odveć često proskribovana kao „ustaška“, „balijska“, „šiptarska“, „strana“, „plaćenička“, ali i „kurvinska“, „pederska“, dakle, strana i bezočna na druge načine – nije, međutim, radikalna samo u Beogradu, niti je radikalna samo za one koji izvana svedoče porukama oprečnim zvaničnom Beogradu. Okupiranje centralnih prostora javnosti, trgova, istih onih sa kojih su poslate nebrojene političke poruke, u crno odevena tela bez glasa koja se pomažu jednostavnim, disruptivnim pisanim rečima – poput „Albanke su naše sestre“, „Ljubenić – Lubeniqë“, „Pamtimo“ – pretvaraju vidljivo i nedozvoljeno žaljenje u samu alternativu suverenoj govornoj poziciji koja ima moć da definiše političko i da ga posredstvom rata ili institucionalnim nasiljem sprovodi u delo. Reč je o politici koja nagoni na pitanje, koje postavlja Athena Athanasiou, kojim se to „oblicima života može dodeliti status ’ljudskih’, koji uslovi određuju fragmentirana obzorja ’naše deljene ljudskosti’, koja se tela vrednuju, o kojim se telima brinemo i koja žalimo, a koja ostaju zapretena, neožaljena i rasposedovana, izvan i s one strane kanona visoke ljudskosti“.


Politika mreže Žena u crnom ospoljava se kroz javni čin ritualnog žaljenja za životom koji se ne sme žaliti. To nisu tek prezreni goli životi, koji se na ovim prostorima s vremena na vreme pojavljuju kao kakvi statistički bumeranzi. Reč je o životima zasićenim viškom moći, životima koje je u procesu uspostavljanja poretka između države i nacije, takoreći moguće prevrnuti preko palube da bi se, u izuzetnim okolnostima, smanjio teret broda. Svedočiti ritualno o tim životima u ranijim je decenijama postalo vrhunski čin izdajništva, otpora i neslaganja. Bezglasna pobuna telima postaje pobuna protiv zvaničnog proglašenja prava na svedočenje i žaljenje, protiv zvaničnog proglašenja prava države na posed i prava na rasposedovanje „stranih“ života. Tom se pobunom izriče da (nijedna) država nema prava da proglašava ljudskost i da je ukida, i da se, umesto proizvodnje rata, mora priznati temeljna međuzavisnost ljudi i nužnost politike radikalnog mira. U uslovima kada postoje jasno odvojene „zajednice“, žaliti gubitke „druge“ zajednice, gubitke koji se poništavaju (kao bezvredni posed) i čine nežaljivim (kao bezvredni život), predstavlja politički čin transgresije. Stajanje na centralnom beogradskom trgu s naizgled praznom i naizgled nemom porukom „Ljubenić – Lubeniqë“, uspostavlja drugačije moduse onoga što se u javnosti može videti i čuti, drugačije mišljenje od onog koje počinje pitanjem „Gde je i čije je Kosovo?“, drugačiju logiku poseda i rasposedovanosti.


Pokušati uspostaviti zajednicu koja neće samo na drugačiji način svedočiti o zajedničkoj prošlosti, već će počivati na uverenju da nema života koji se može prevrnuti preko palube kao bezvredni tovar, znači insistirati na logici međuzavisnosti koja zahteva mir. U tom duhu se odigrao prvi susret mrežā žena iz Srbije i žena sa Kosova u martu 2006. godine. U zajedničkom zvaničnom proglasu (Priština+Beograd) ističe se da Ženska mirovna koalicija nastaje kao nezavisna građanska inicijativa zasnovana na ženskoj solidarnosti koja prelazi nacionalne i religijske podele, kao i državne granice. U pozadini ovog smelog proglasa poput eha odzvanjaju rečenice kojima su se žene jedna drugoj predstavljale tokom prvog susreta: „Iako mi je brat poginuo u ratu, ja ovde sa vama mogu da pričam“; „Moja devojčica će se roditi u boljem svetu“; „Nikad nisam verovala da ću plakati pred Srbima“; „Tek sada se više ne stidim da kažem da sam feministkinja“; „Nikad nećemo prestati da plačemo“. Plač kao katarzično razrešenje politike transgresije, zajednički plač „naših“ i „njihovih“, prekida zabranu javnog žalovanja i pomera govor iz pozicije solidarnosti sa sopstvenim nacionalnim identitetom u bestidno feministički govor. Taj plač je politički gest odbacivanja neosetljivosti prema ljudskoj patnji i smrti, odbacivanje mehanizama kojima se postiže dehumanizacija neožaljivih. Taj plač je tačka u kojoj solidarnost postaje obustava nastavka nasilja, u kojoj se postaje temeljno svestan života koji je prekaran (precarious life), opoziv i zavisan od volje drugoga.


 

Ženska mirovna koalicija


Susret Beograda i Prištine u Ženskoj mirovnoj koaliciji (koalicioni l grave për paqë) svetao je primer u dugoj istoriji neprijateljstava otvorenog i direktnog protivljenja logici kontinuuma nasilja: priznanjem vlastite povredivosti, i rezolutnim odbijanjem prava države, institucija ili pojedinaca na razaranje života. U trenutku koji najavljuje pitanje „Čije je Kosovo?“, ova Koalicija odbija da svoje delovanje zasnuje polazeći od principa teritorije i, umesto njega, u svoje središte stavlja načelo života (ljudi, ne teritorije). Dva susreta Mreže Žena u crnom i Mreže žena Kosova, 2006. i 2007. godine, odigrala su se u Makedoniji, na „ničijoj“ zemlji. Drugi susret, konferencija Through Women’s Solidarity to a Just Peace (Posredstvom ženske solidarnosti do pravednog mira), organizovan je zbog poteškoća u realizaciji strateškog plana Ženske mirovne koalicije, usvojene prethodne godine, koji je podrazumevao uvećanje broja zajedničkih aktivnosti i povećanje saradnje u podsticanju dijaloga među ženama različitih etničkih grupa na Kosovu. Susret je bio sredstvo da se prevaziđu finansijski problemi komunikacije i otežani prelasci granične linije između Kosova i Srbije za kosovske aktivistkinje. Konferencija je takođe bila prostor za ustanovljenje strateških ciljeva Koalicije koji govore u prilog njenom političkom potencijalu. Ti ciljevi se mogu grupisati u četiri tačke: poboljšanje kvaliteta i uvećanje uticaja procesā tranzicione pravde; informisanje instanci međunarodne zajednice o najboljim praksama za podršku postojećim i budućim postkonfliktnim oblicima integracije i interetničke saradnje; poboljšanje međuodnosa između srpskih i albanskih zajednica na Kosovu; i uvećanje kapaciteta Koalicije da reaguje u hitnim situcijama i strateški promoviše mir. Iz ovoga se vidi da je ta zajednica rasposedovanih, okupljena transgresivnim plačem, imala decidno politički karakter. Da bi mogla da opstane, odnosno da bi mogla da se održi kao politička, bilo je neophodno proizvesti dalje oblike horizontalnog umrežavanja. O njihovom sadržaju i pravcima svedoče dogovori načinjeni u septembru 2007. godine. Širenje zajednice omogućilo bi uvećanje koalicije, posebno kroz rad Srpkinja s Kosova i žena iz Srbije. Širenje zajednice takođe zahteva širenje znanja i uklanjanje ukorenjenih predrasuda, što je trebalo da omogući akcija „Upoznaj me da bi me razumela“, gde bi žene s Kosova govorile u gradovima Srbije na skupovima i forumima, i obratno. Interna kohezija i jačanje veza bilo bi ostvareno formiranjem mailing lista kojima bi se dve mreže neprestano obaveštavale o događajima u svojim sredinama, što bi omogućilo promptno reagovanje i podršku u hitnim situacijama. Činovi kojim bi se potvrđivala zajednica mogli su biti realizovani kroz pisanje zajedničkih iskaza i deklaracija; kao i posredstvom zajedničkih stajanja na javnim mestima gde bi uz čuveni plakat „Albanke su naše sestre“ stajao i plakat „Srpkinje su naše sestre“, kao simbolički gest i poziv srpskoj zajednici na integraciju u život Kosova.


Utopija alternative


Može li se o ljudima ikada misliti izvan teritorija na kojima obitavaju? Postoji li uopšte ljudski život mimo teritorijalnosti u koju je užljebljen, napose mimo državljanstva koje mu je pripisano? Može li se o ljudskosti ikada misliti izvan logike poseda (teritorije [„Čije je Kosovo?“]), kao o nečemu neteritorijalizovanom, štaviše kao o nečemu što može (ili mora) ostati izvan dosega države? Slučaj zemlje K. u zemlji S. (i ništa manje izvan nje, ili u njoj s asteriskom) ostaje vanredno škakljiv primer igre državljanstva i retorike moćnih i nemoćnih zajednica, koje u konačnici ne odstupaju ni za pedalj od stroge logike poseda. Utopijsko „Ljudi, ne teritorije“ testira se svaki put kad potone još jedan brod u vodama oko Lampeduze, i svaki put kada se na tegobnim mestima oformi još jedna zajednica rasposedovanih – među Kurdima i Turcima, među Izralkama i Palestinkama, među ženskim grupama iz Srbije i s Kosova. Opstanak tih krhkih prostora izvan države, izvan nacije, izvan teritorije, ostaje nužno „lako lomljiv“ dokle god je logika rata i poseda ono što definiše koordinate mišljenja o zajednici i postupke njenog stvaranja.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.