ašto bi čitaoci danas uopšte marili za knjigu od pre šest godina (Predrag Palavestra, Orali smo more, NIN, 2001), izgubljenu na tržištu na kojem caruju knjige-kupusare, knjige sa čvarcima i knjige-gibanice, na kojem institucionalizovane književne bande neguju svoje književne klo(v)nove, ponekad u istoj ličnosti (više se isplati), i na kojem se mučno i retko probiju ponekad i pravi kvalitet i prava alternativa? Zato što je takvo tržište danas pravo čudo - preživeli dinosaurus totalitarnoga mentaliteta, koncepta kulture koji možda baš ne obuhvata i ne hrani sve, ali svakako mora da kontroliše sve. Svest o tome da u kulturi mora da se vlada prisutna je kod najrazličitijih učesnika kulturnoga cirkusa Srbije danas. U njemu knjiga Predraga Palavestre zauzima važno mesto: uglavnom učtiva i umerena, sa stalnim prizivima na veći i trajniji institucionalni autoritet od autora samoga (PEN, SANU), ona ima drzak zahtev - da se postavi kao mainstream. Pustimo po strani pijane i lude, prevrtljive i polupismene pisce sa druge strane arene - ovde nastupaju umiveni i odmereni branitelji neupitnih vrednosti, kao što su nacija/srpsko, porodica, domaćinsko, zdravo, rodno, umereno produktivno, komitetski odobreno u rasponu od davnih omladinskih pa sve do kraljevskih grupa, dogovoreno. To jeste prevrtljivost visokoga stila, koja u krajnjoj liniji dozvoljava preživljavanje institucijama u gadnim dobima, ali zato u njima ostaju samo plastelinski intelektualci: koja je smrt bolja? Možda to jeste misleni mainstream koji je Srbiji potreban: pitanje je potpuno izvan moga zanimanja, pa se njime neću baviti. Zanimaju me, u bartovskoj tradiciji, raspukline, prorezi, eksplozije, krvava istina ispod učtive laži. Za tim leži pitanje prava na mainstream, kakav god bio, pitanje prava na celomudrenost koje proizlazi iz staračke zavere, na srednjaštvo, na DEPOSovštinu, na karnevalsku masku distance od ekstremizma i istovremeno njegovo sistematično podupiranje. Strategije Palavestrine „kritičke“ proze nisu ni zapletene, ni zamagljene. Naprotiv, reč je o kristalno jasnim stavovima, izrečenim na prvi pogled dobrom retorikom, ali sa kobnim nedostatkom logike.

„Tamo gde nema kritike i gde se kritički duh sputava ili ograničava, tu nema ni javnosti“, počinje autor knjigu svojim izlaganjem iz 1985. (str. 7). U to doba, stvar je mogla izgledati tako reći protivdržavna, ali to ne pomaže beznadežnoj nesuvislosti izjave: propaganda u istoriji 20. veka, posebno propaganda u kojoj je sam autor docnije živeo, pokazala je kako javnost cveta u odsutnosti svake kritike. Kako se sam nije potrudio da u tome drugome dobu dođe do alternativnih dubina u kojima je kritika, posvećena svojoj maloj publici, puštena da (takođe) cveta skoro bez granica, i kako se nije potrudio ni da doda nekoliko reči nužne kontekstualizacije, ova je izjava ključni primer politike i strategije Palavestrinoga pisanja. „Bez demokratskog prava na drukčije mišljenje, u kritici nema nikakvog napretka“ (str. 9). U zaista dobroj retorici, vokali bi bili dodati pridevima eufonije radi... No ozbiljno, čak smo i u ono doba znali da „drukčije“ nije nikakav kvalitet mišljenja koji bi se sam po sebi poštovao, i da glavno zanimanje kritike nije „napredak“. Ova mešavina propisanog i patetičnoga, uz nepoštovanje neizbežnog istorijskoga „prtljaga“ koji svaki od ovih pojmova nosi, ima osnovne odlike Palavestrine poetike. Dodajmo još „Estetika kritičke književnosti zasniva se na etici ljudskih i građanskih sloboda“ (str. 27), pa imamo i teorijski okvir.

Sa takvom politikom i poetikom pisanja, idemo u direktan falsifikat: „Jugoslovenska misao je izraz istorijskog rasta i samospoznanja srpskog naroda, njegovog duhovnog određenja u vremenu i prostoru“ (str. 12). Ništa ne pomaže što je Palavestra možda ponešto pretrpeo od drčnijih članova SANU, koji su jugoslovenstvo pripisivali samo zločinačkim „drugima“, toliko su ga mrzeli: amaterski nacionalizam u oba slučaja polazi od neznanja (istorijskih nauka), odsustva kritike (avaj, gde li je ona od samo godinu dana ranije!), i kolonijalne nadutosti „većega“. Slika, međutim, nije nezanimljiva u svojoj nedomišljenosti: srpski narod je porastao (istorijski rast), savladao je nošu (samospoznanje), progovorio (duhovno određenje), prohodao (u prostoru) - ergo, u trenutku pronalaska jugoslovenstva, bio je star između dve i tri godine. Tako se možda može i protumačiti žalosna intelektualna regresija diskursa u prilogu o Memorandumu SANU (str. 16-22), u kojem „Moralni organizam narodni zahvaćen je razjedanjem i bolešću. Neka infekcija ušla je u dušu naroda i on gubi svest o sebi i o svom prisustvu u istorijskom kontinuitetu.“ Zauške?

Čim je dozreo zajedno sa narodom, u ratu, akademik je spreman na odgovorne istorijske izjave (1997. i 1996): „Srpski narod u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj doživeo je u nedavnom ratu jedno od svojih najvećih istorijskih stradanja. Izgubio je uzalud bezbrojne živote, vekovne teritorije i deo sopstvene postojbine; trpeo je i nanosio nepotrebna zla, izgubio ugled i navukao na sebe duboke omraze i zvanih i nezvanih.“ (str. 119). „... uspeo je da za dve godine naknadno izgubi dva balkanska i dva svetska rata.“ (str. 93). I sve to, pa u vezi sa Sarajevom (1992): „Da li je mazohizam ako kažem da je i moj narod odgovoran za tu nesreću? Ako opstane i fizički i moralno, Sarajevo će morati da bude grad oproštaja, inače nećemo moći živeti kao ljudi, jer će nas otrovati mržnja koja će se stalno obnavljati.“ (str. 71). Preventivnoj osveti, koja je bila osnova srpske ratne naracije, Palavestra dodaje prisilno opraštanje - žrtve, dakako...“ S drugima ne treba deliti grehe za bezumlje i zločine“ (str. 78, 1993). Palavestrina retorika je uistinu jedinstvena u diskursu srpskoga nacionalizma: on oštro i odlučno smatra da ga niko nikada neće uveriti da je bilo „dobro, mudro i korisno“ (str. 78) ubijati i rušiti, ali ni u jednome trenutku ne rizikuje da kaže kako je možda ipak bilo zlo, nerazumno, i štetno činiti to. Eufemizam, dvostruka negacija i solecizam, svih sedam oblika ambigviteta i česti besmisao (adinaton) odlikuju ovakvu retoriku: Srbi nikada nisu pomenuti sami u zločinima, uvek dele (podjednaku ili manju) odgovornost sa drugima, ali imaju češće status žrtve, a njihova patnja je po pravilu veća. Pa ko je onda glavni krivac, sem diktature kojoj su se, kao što saznajemo iz Palavestrinih spisa, najjunačkije opirali SANU i PEN? Evo ih - „petlići u tuđim dvorištima“ (str (68), „koji se guraju pred vratima moćnih fondacija“ (str. 89), „antiratni profiteri, davaoci tuđe krvi“ (str. 107), „koji pred tuđincima peru prljavo rublje i na tuđem jeziku grde vlast sa kojom se ne slažu, čineći to tako što opanjkavaju sopstveni narod“ (str. 65). Akademik ne bira reči kada su u pitanju ovi, pravi neprijatelji svega srpskoga. Prirodno, jer oni su gori od rušitelja, lopova i ubica, i ne mogu se popraviti „nono, svi su krivi“ etikom, iz koje se rađa estetika za pravoga, sa narodom srođenoga srpskog intelektualca. Kako god da vidimo danas pacifističku i antinacionalističku populaciju u Srbiji, izvesno je da u ozbiljnome proučavanju ta populacija zauzima jedino mesto otpora u zadnje dve decenije istorije Srbije. Palavestra bi naprosto da falsifikuje ocene najnovije svetske istoriografije, i gore od toga: hteo bi da izmisli zamenu za nju. Ovo konfabuliranje provincijalnoga duha mogućno je jedino ako se uistinu potpuno zatvori svaki prostor za kritiku, ukine sve što izdaleka podseća na javnost, i zabrani dovod i odvod svih informacija (publikacija) na relaciji Srbija - Nesrbija, odnosno svet.

Ko, kada, kome, zaboga, daje ove izjave? Kako objavljeni intervjui zauzimaju najveći deo knjige, dati su, nažalost, sasvim precizni odgovori na ova pitanja. Naravno da je ljigava formula „trpeo je i nanosio nepotrebna zla“ (srpski narod, prim S. S.) jestivija od trabunjanja bećković-kapor-crnčević-basara grupacije,
ali isto tako uništava razum neopreznom uživaocu.
No knjiga ima i veseliju stranu. Prvo, čitav niz deplasiranih odbrana upućenih na gluve adrese, recimo na Adama Mihnjika, koji očito nije našao naročiti interes u tome da se dodvori SANU, i na neke druge, koje su u njihovoj okolini jasno razumeli kao opterećene takvim interesom. U tome smislu su „danske teze“ uistinu napisane za publiku „danskoga kraljevskoga voza“, pravi znak groteskne provincijalne nesposobnosti razumevanja stvarnosti.
Drugo, akademik svoje grube supremacijske stavove prema Jevrejima, iznesene u obilju u njegovoj knjizi o Jevrejima u srpskoj književnosti, ne može a da ne ponovi u još grubljem obliku: „Zadah antisemitizma među Srbima bio je bez sumnje neprijatan, ali nikada smrtonosan“ (str. 144), ili: „Nepriznati i malo cenjeni jevrejski pisci u srpskoj književnosti nisu bili prihvaćeni isključivo zato što su slabo i rđavo pisali, nikada zato što su bili Jevreji.“ (str. 145). Na prvoj izjavi poradiće, kad-tad, neki ozbiljan istoričar. Dotle - denuncijacije nisu bile smrtonosne? Krađa svojine uistinu nije, posebno ako su vlasnici mrtvi. Drugi stav odnosi se na Davida Pijade i moju primedbu - jedinu objavljenu - da je reč o izuzetno značajnoj pojavi prvoga romana sa lezbijskom tematikom. Sa ocenom da je to slaba književnost može se diskutovati, sa moralnom ocenom da je „rđava“, ne može. Moja studentkinja Suzana Tratnik dokazala je u svome magistarskome radu, zatim i u knjizi, da se Pijade mora u evropskome kontekstu lezbijske književnosti postaviti na pionirsko mesto. Tu neću citirati Palavestrine stereotipe o Slovencima: to da je Suzana Tratnik ove godine dobila i nagradu Prešernove zadužbine slučajno i naknadno osvetljava „duhovni sklop“ u kojem se nepoznavanje sopstvenoga predmeta - književnosti - uspešno sakriva nacionalnim interesom. Treće, Palavestra je autor do sada najveselije ocene o delu Dobrice Ćosića, koga je na ovaj način predstavio slovenačkoj strani 1989: „Dobrica Ćosić za Srbiju znači više nego dve fabrike, ali ga za sve što kaže uvek vuku po blatu.“ (str. 47). Ova vuča po blatu bi ukazivala na ciglanu, ali prepuštam mašti čitalaca da zamisle obe fabrike... Četvrto, ne zaboravimo vankategorijalne, ničim izazvane ga-ga izjave: „Spas jezika je u duši naroda“ (str. 35); „... Srbe koji znaju da se nose sa neprijateljem, ali ne podnose neverstvo od prijatelja“ (str. 46); „Postmodernizam znači i dekonstrukciju i slobodnu kombinaciju forme“ (str. 54); „... oko 45% novorođenčadi u Srbiji ne potiče iz srpskih porodica“ (str. 62); „Reči i postavke više puta se zagrevaju da bi našle svoje mesto u javnom životu i mišljenju.“ (str. 181).
U eponimskome prilogu u knjizi, Predrag Palavestra poredi svoje delovanje - ni manje ni više - sa delom Simona Bolivara, koji je „oranje mora“ dao kao sliku služenja nacionalnoj revoluciji. No dok Bolivarova metafora upućuje na skromnost ovoga stvarnoga tvorca nacije, Palavestrin citat, bez trunke ironije (o skromnosti da i ne govorimo), izaziva žalost, i opravdanu sumnju da je imalo smisla dignuti kamen ispod koga je bila ova knjiga.