Književni žanr „Budimpeštanske šale“, takozvani „peštanski vic“, uvek je doživljavao procvat pod političkim pritiskom. Od vremena pasivnog otpora austrijskom carstvu do decenija kadrovske ere socijalizma, vic je cvetao u prestonici Mađarske. Međutim, u poslednjih 20 godina Budimpešti je nedostajao taj satirični, cinični, ponekad i morbidni način ekspresije. Možda to nisu bile baš zlatne godine, ali svakako godine u kojima se priklanjalo vrednostima konzumerizma, tržišta i materijalnog blagostanja. Stanovnici Budimpešte bili su zauzeti razvijanjem poslova i karijera, zidanjem kuća i kupovinom automobila. Strah da će ovaj žanr izumreti u uslovima EU-usklađenosti bio je opravdan. Ali, žanrovi ne odumiru tako lako! Zahvaljujući Viktoru Orbanu i njegovoj vladajućoj partiji, Fides, šala se vratila na ulice Budimpešte. I tako je dokazano: peštanski vic je жил, жив, и будет жить!
Apsurdistan – tako intelektualci iz prestonice nazivaju današnju Mađarsku. I zaista, mađarski predsednik, Pal Šmit, nekadašnji olimpijski šampion i direktor hotela, bivši sportski diplomata, jeste vic po sebi. Dolazeći posle tri dobro obrazovana i kultivisana mađarska predsednika, napravio je tri velike pravopisne greške u knjizi utisaka u restoranu, tako velike da bi bile neprihvatljive i u osnovnoj školi. Ovih dana je i njegov doktorski rad uznemirio javnost: mainstream list HVG preneo je dokaze da je taj rad plagijat. Ovaj čovek od ugleda i časti, koji zauzima jednu od najvažnijih pozicija u sistemu demokratske ravnoteže, potpisuje svaki zakon i predlog koje mu vladajuća koalicija stavi na sto. Vaskrsli peštanski vic veoma precizno opisuje njegov stav. Na web-strani koja objavljuje isključivo apsurdne i sarkastične pseudo-vesti (žanr koji je stvorio mađarski pisac Ištvan Orkenj), objavljen je članak pod naslovom „Pal Šmit slučajno potpisao bliskoistočni mirovni sporazum“.

Pal Šmit pročitao u oglasima da neki institut u Sjedinjenim državama otkupljuje ljudske mozgove. Želeći da se osigura za stare dane, rešio je da proda svoj mozak.
Koliko očekujete da dobijete za svoj mozak?
100.000$
Uh, to je malo mnogo. Vidite, imali smo fizičara iz Mađarske koji je dobio 15.000$, zatim matematičara, on je dobio 35.000.
Ali gospodine! Moj mozak je u odličnom stanju! Nikada ga nisam koristio!

Premijer Apsurdistana, pravnik obrazovan na Kembridžu, fudbalski navijač i amaterski igrač, koji više troši na fudbalska igrališta nego na pozorišta, nije ništa manje apsurdan od predsednika. Viktor Orban, kultna figura u promenama 1989. i osnivač nekada levo-liberalnog andergraund pokreta Fides, 1992. iznenada je osetio nedostatak čvrste konzervativne opcije u političkom spektru i odlučio da napravi zaokret. Zajedno sa onima koji su mogli da prate njegov okret od 180 stepeni eliminisao je levičarske elemente iz partije i Fides je postao predominantno muška i hijerarhijski čvrsto ustrojena organizacija predvođena alfa-mužjakom koji određuje pozicije podređenim mužjacima.
Orbanova retorika mora da podržava njegov alfa-položaj, iz njega treba da emaniraju snaga, samopouzdanje i odlučnost. Njegovi kopirajteri daju sve od sebe: posle izbora 2010. otkrili su da se u glasačkim kutijama dogodila revolucija i tako je odrednica „revolucija iz kutije“ ugrađena u rečnik apsurdistanskog jezika. Da bi održao svoj položaj, Orban mora da ulazi u sukobe bilo sa kim, bilo kada i bilo gde. Svoju najznačajniju herojsku bitku vodi protiv EU i MMF-a, kao i protiv interesa svih spoljnih zlih sila. Mora da dokaže da Mađarska nije mala, ekonomski slaba, socijalno beznadežna država sa stopom depresije koja je među najvišim u Evropi, već država koja na krizu odgovara individualno i neobično. Viktor je prihvatio činjenicu da je na meti levih internacionalnih političkih snaga i medija, naravno ne zato što ne poštuje pravila Evropske unije, nikako! Već zato što EU i međunarodne finansijske institucije ne žele da puste Mađarsku da ide svojim putem nego žele da zloupotrebe i eksploatišu ovu procvetalu zemlju.

Kako znaš da član Fidesa govori istinu?
Orban ga je otpustio.

Kako znaš da član Fidesa laže?
Usne mu se pomeraju.

U „revoluciji iz kutije“ 2010. Orbanov Fides je sa svojom satelitskom strankom, takozvanim Demohrišćanima, osvojio dvotrećinsku većinu u parlamentu, što mu je omogućilo da donese novi ustav i čitav pravni sistem Mađarske prilagodi ukusu desnog krila. Ova većina, koja inače broji više od 280 poslanika, podržava sve što predlaže vlada i odbacuje sve što predloži opozicija. Prilično jednostavan posao.

Tokom proteklih godinu i po dana i rad parlamenta je postao vic. Opozicioni poslanici daju predloge, primedbe i obrazlažu amandmane, ali kada dođe do glasanja, glasačka falanga vladajuće većine počisti svaku njihovu ideju. Ali i samo slušanje opozicionih govora postalo je previše za momke iz Fidesa. Na poslednjem zasedanju u 2011. godini, 23. decembra, izneli su predlog da se rasprave o zakonima ograniče na samo jedan dan i da se omogući promena ukupnog teksta zakona jedan sat pre konačnog glasanja. Imajući u vidu da Fides želi da iznova napiše celokupni zakonski sistem Mađarske, pomenuti politički čin znači da su eliminisali uznemiravajuću i usporavajuću buku, tako da od 2012. mogu da donose zakone brže nego ikad. Uprkos velikom protivljenju opozicije, glasačka mašinerija je odradila svoje i donošenje zakona pretvorila u vic. Rezultat je da u je Mađarskoj skoro ukinuta podela na zakonodavnu i izvršnu vlast.

Prgavo Prase (česta figura u peštanskom vicu) ulazi u taksi.
Da li vam smeta ako razgovaram sam sa sobom?
Ne, gospodine, odgovara taksista.
Ma ko te šta pita?!

Ali Apsurdistan nije poznat samo po vladajućoj nomenklaturi, već i po svojim opozicionim snagama. Grupa koju predvodi bivši premijer Ferenc Đurčanj istupila je iz Socijalističke partije (naslednica Socijalističke radničke partije Mađarske iz vremena jednopartijskog sistema pre 1989.) i osnovala novu formaciju: takozvanu Demokratsku koaliciju. Đurčanj, kao lik dugajlije nazalnog govora iz nekog crtanog filma, predstavlja parodiju političara. Svestan značaja svoje ličnosti, igra ulogu spasitelja opozicije i pokušava da bude kohezioni faktor levog krila. Nema veze što pola Mađarske (ne samo desničari) proključa od besa na pomen njegovog imena, a i njegovi bivši drugovi iz Socijalističke partije isto reaguju.

Premijer Đurčanj otišao kod vračare.
Kaži mi, bako, kada ću umreti.
Vračara pogleda u kuglu i kaže:
Umrećeš na veliki nacionalni praznik.
Da, da, ali koje godine, kog dana?
Nema veze, sinko. To će biti veliki nacionalni praznik.

Krajem godine, tokom zimskih praznika, tenzije u političkoj areni su rasle, dajući stanovnicima Budimpešte novu energiju da pronađu svoj smisao za humor.
Dan pre Božića, 23. decembra ujutru, protiveći se usvajanju tri kardinalna zakona, poslanici i aktivisti najmanje opozicione stranke, zeleni pod imenom „Politika može biti drugačija“, vezali su se za kapiju parlamenta da bi sprečili poslanike da automobilima uđu na skupštinski parking. Hteli su da ih malo zadrže dok su protestanti oko njih tražili od poslanika da ne izdaju demokratiju – da ne glasaju za predložene zakone. Policija je pritvorila učesnike ove akcije građanske neposlušnosti koja je do popodneva okupila 5-6.000 ljudi.
Prizori policijskih kordona, hapšenja poslanika i demonstranata, probudili su u gradu neka stara atavistička osećanja. Toliko sećanja je nagomilano i spremno da se izlije u svest: tridesete, četrdesete, pedesete, 56. i 89, čak i 2006. kada su se demonstranti u protestima protiv Đurčanja sukobili sa policijom – još uvek nezavršena prošlost i nezavršena priča o brutalnim sukobima demonstranata i policije koji podsećaju na građanski rat. Ali posle nekoliko dana senke prošlostu su se povukle nazad u svoje pećine, a slika zelenog poslanika privezanog za bilo šta što je mogao da nađe rođena je u satiričnim političkim razgovorima.
Jedna grupa mađarskih novinara stupila je u štrajk glađu, protestujući protiv novog medijskog sistema, kao i protiv administrativnog gašenja jedne opozicione radio stanice. Manji broj demonstranata je 31. decembra pred zgradom Parlamenta izrazio svoju podršku štrajkačima. Dva dana kasnije, 2. januara, dogodio se na brzinu organizovani protestni skup u kome je učestvovalo oko 100.000 ljudi, na bulevaru u samom centru, pored zdanja Opere. A u Operi su Viktor Orban i Pal Šmit proslavljali novi ustav koji je 1. januara stupio na snagu. Među demonstrantima mogli ste videti i Ferenca Đurčanja i lidera Socijalističke partije, zelene, kao i najveću građansku organizaciju „Milion za slobodu štampe“ (Milla). Bile su tu i bezbrojne male organizacije, grupe, aktivisti različitih pokreta – koordinacija kakva nije viđena u poslednje dve godine. Viktor Orban i njegove kolege napustili su impresivno zdanje na zadnja vrata. Premijer koji izlazi kroz zadnja vrata ubrzo je postao još jedna slika u ikonografiji, gubeći nešto od svog alfa-mužjačkog imidža.
Dve nedelje kasnije, 17. januara, Evropska komisija je pokrenula hitni „prekršajni postupak“ protiv Mađarske, jer je država svojim novim ustavom i zakonima narušila sporazum sa EU. U sredu 18. januara, Viktor Orban je u dramatičnom nastupu pred Evropskim parlamentom branio novi ustavni poredak svoje zemlje. Najznačajnije pitanje je, naravno, novac. Krajem prošle godine delegacija MMF-a je neobično žurno napustila Mađarsku, pošto se vlada ponašala kao arogantni cvrčak koji traži novac od mrava. Pregovaračke pozicije vlade su sve gore i gore, ali ponos i uobraženost sada ne dopuštaju Viktoru da odstupi i prizna potrebe svoje zemlje. On govori o anti-globalizmu i nezavisnosti, govori o nerazumevanju na koje nailaze njegove ideje, o snazi Mađarske da izađe iz ekonomske krize – i u isto vreme pokušava da nekako izdejstvuje zajam od MMF-a. Kao reakcija na takvu protivrečnu i arogantnu komunikaciju, Fejsbukom se širi slogan:
Hey, Europe! Sorry about my Prime Minister!

Prgavi Prasac čistio kuću. U sred posla mu se pokvari usisivač. Razmišljao šta da radi, pa se seti da i Meda ima usisivač. I tako krene Prasac da pozajmi aparat. Dok je išao kroz šumu pade mu na pamet da mu Meda možda neće dati usisivač... „Ma, nema veze“, nastavi on dalje. Ali mu opet prođe kroz glavu, „Meda mi neće pozajmiti usisivač“... Nastavi on dalje, kad mu pade na pamet: „Meda mi sigurno neće pozajmiti usisivač!“ Kad je konačno stigao do Medine kuće, zavrljači kamen u prozor i prodra se: „Ej, Medo! Jebo te tvoj usisivač!“

Fides je 21. januara organizovao takozvani Marš mira (mira za koga, kad je upravo premijer taj koji je u konstantnom ratu?), u kome je neverovatan broj mahom starijih demonstranata ustao u odbranu svog Viktora i njegove politike nezavisnosti i prkosa. Prema vladinim izvorima, na trgu ispred Parlamenta okupilo se 400.000 ljudi. Dobar deo njih stigao je autobusima u Budimpeštu (ko li je pokrio troškove?) iz drugih delova Mađarske i iz mađarskih zajednica u okruženju. Počela je uobičajena igra brojevima: ko može da izvede više ljudi na ulicu. Igra u kojoj desničarske organizacije uvek pobeđuju. Jedan internet-portal objavio je naslov: „Zilion ljudi za Viktorovo prečisto srce“.
Tako se politika i vic vraćaju na bulevare Budimpešte, leve i desne opcije će stajati na suprotnim stranama ulice i pričati iste šale, samo sa drugačijim imenima likova.
Kuda ide Mađarska? To niko ne zna. Ali jedno je sigurno: Trebaće nam naš humor da to preživimo.

Odakle si?
Iz Budimpešte.
Bukurešt?
Ne, Budimpešta, Mađarska, Lančani most, Trg heroja, Siget festival...
Aha, Viktor Orban?
Ne, ne... Bukurešt.