Beton br.151
Četvrtak 18. septembar 2014.
Piše: Srđan Atanasovski

UPOZNAJ STARU SRBIJU DA BI JE... ZAVOLEO

Odlomak iz studije
Teritorijalnost srpskog nacionalizma i putopisi iz Stare Srbije

Iako je Kosovski mit već od vremena Vuka Karadžića bio snažno prisutan, kako u umetnosti i nauci, tako i u svakodnevnom životu Srba u Kneževini i u provincijama Habzburške monarhije, sve do Berlinskog kongresa bilo je srazmerno malo svedočanstva iz prve ruke, Srba koji su zaista posetili „Staru Srbiju“ i „Maćedoniju“, te koji bi mogli da izveste svoje sunarodnike o činjenicama pozivajući se na sopstveno iskustvo. Osnovna svrha putopisa iz „Stare Srbije“ bila je, stoga, poduprti discipline poput istorije, filologije, etnografije i geografije ličnim svedočanstvima istraživača, te protkati suvoparne naučne tekstove živopisnim anegdotama i scenama iz svakodnevnog života. Demografski podaci, istorijske činjenice i etnografske karte koje pronalazimo u prilozima ovim delima više nisu bili samo objektivni naučni rezultati, već su predstavljali sastavni deo jednog žanra koji je bio sposoban da u publici probudi snažne afektivne reakcije, a o velikom interesovanju čitalačke publike za putopise iz „Stare Srbije“ svedoči i činjenica da su se, počev od pedesetih godina XIX veka, u srpskoj štampi pojavljivali odlomci iz stranih putopisa koji su se delimično ticali evropskih poseda Osmanskog carstva, a nakon toga i čitave prevedene monografije.


NAUČNI PRISTUP TERITORIJALNOSTI CARSTVA NEBESKOG
Prvi zabeleženi putopis koji je objavljen u srpskoj štampi je Dečanski prvenac iz 1852. monaha Gedeona Josifa Jurišića, rođenog u Irigu 1809. godine, koji je nekoliko godina boravio u manastiru Visoki Dečani, odakle je poduzimao putovanja po okolnim krajevima. Najveći deo Jurišićevog dela odnosi se na sam manastir, njegovu arhitekturu, freskoslikarstvo, te rukopise i bogatstva njegove riznice. U završnom delu spisa Jurišić opisuje krajeve Kosova, Metohije, Crne Gore i Makedonije po kojima je putovao, neretko ih sagledavajući kroz prizmu srednjovekovne istorije, a govori i o aktuelnim političkim prilikama, ističući nesigurnost srpskog stanovništva i neizvesnu sudbinu samog manastira. Jasno nazivajući sve ove predele srpskim, Jurišić takođe napominje da je njegov spis nastao na osnovu poziva učenih Srba u Austriji da „Srbske predele“ i „drevnosti Srbske“ istraži i opiše.
 

Osnove žanra putopisa iz „Stare Srbije“ u najvećoj meri položio je Miloš S. Milojević, istoričar, političar i pisac, koji je nakon svog puta po „Staroj Srbiji“ objavio dva dela, trotomni putopis (1871–1877) i naučnu studiju o demografiji, etnografiji i geografiji ovog kraja (1881). Milojević je već pre ovih dela, 1866. godine, objavio raspravu usmerenu protiv „bugarske propagande“ u „Staroj Srbiji“ i „Maćedoniji“, a započeo je i još jedno kapitalno delo, Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog (1869–1875). Milojević je bio politički aktivan, delajući u krugovima i organizacijama poput Društva Svetog Save, a na put u „Staru Srbiju“ pošao je uz pismene preporuke tadašnjeg ministra prosvete Dimitrija Matića, kao i beogradskog mitropolita Mihaila.


Niz značajnih putopisa iz „Stare Srbije“ objavljen je u godinama neposredno nakon Srpsko-Bugarskog rata, koji je dodatno raspirio osećanje pretnje od „bugarske propagande“. Ugledni naučnici i političari svog vremena, Vladimir Karić i Stojan Novaković, objavili su svoje „putničke beleške“ 1889, odnosno 1892. godine. Novaković bio je poznat srpskoj javnosti kao vodeći istoričar i filolog, dok se Karić bavio prevashodno etnografijom i geografijom. Iako su, u poređenju sa njihovim glavnim delima, ove „beleške“ – u kojima takođe pratimo sve odlike diskursa putopisa iz „Stare Srbije“ – relativno mali i manje značajni deo opusa dvojice intelektualaca, zanimljivo je da potvrđuju imperativ da naučni stvaraoci treba da se izraze i neposredno, kao putopisci-reporteri, te da posvedoče o ličnom prisustvu i znanju stečenom iz prve ruke. Studija Spiridona Gopčevića, na specifičan način, takođe govori o ovom imperativu. Prvobitno objavljen na nemačkom jeziku, Gopčevićev putopis pojavio se na srpskom jeziku 1890. godine, u prevodu Milana Kasumovića. Organizovan u dve knjige, Gopčevićev tekst u prvom delu donosi putopis kao lični i detaljni opis samog putovanja, dok u drugom delu, naslovljenom „Srpsko-bugarski spor oko Makedonije i Stare Srbije“, razvija političko-naučnu raspravu protiv Bugarskog prirodnog i istorijskog prava na ove oblasti, pozivajući se na saznanja iz istorije, filologije, etnografije i etimologije, te upućujući čitaoca na putopisni deo studije u kome će pronaći pregršt potvrda ovakvih stanovišta. Gopčevićev putopis je posebno zanimljiv i zbog toga što započinje jednom anegdotom, u kojoj je prikazana rasprava autora i književnika Dimitrija Petrova, koji je zagovarao tvrdnju da u Makedoniji žive etnički Bugari, pozivajući se, između ostalog, na putopis i etnografsku studiju austrijskog diplomate Johana Georga Hana (Johann Georg von Hahn). Kao najpouzdaniji metod razrešenja ove debate i pribavljanja neoborivih dokaza, Gopčević predlaže put u „Staru Srbiju“, ugovoren u formi svojevrsne opklade.


Među putopiscima koja su svoja dela objavljivali neposredno pre Balkanskih ratova posebno se ističu Branislav Nušić, Ivan Ivanić i Todor Stanković. Pored toga što je bio čuven kao pisac, Nušić se aktivno bavio i politikom, 1890. godine boravio je nekolio meseci u konzulatu u Skoplju, a u periodu od 1893. do 1896. godine bio je i konzul Kraljevine Srbije u Prištini. Nušić je objavio dva putopisa – S obala Ohridskog jezera (1894) i S Kosova na sinje more (1902) – koja se u okviru ovog žanra izdvajaju po izvrsnim literarnim kvalitetima. Nušićevo vešto vladanje naracijom omogućilo mu je da, možda veštije nego u slučaju drugih putopisaca, sprovede dominaciju dimenzije prostora nad dimenzijom vremena, kao i da vešto oživi svoj tekst dijalozima i lirskim refleksijama. Zanimljivo je da je Nušić svoj putopis S Kosova najpre objavljivao u odlomcima u časopisima Bosanska vila, Brankovo kolo, Prosvetni glasnik i Kolo, i to u periodu od 1896. do 1902, kada su razni časopisi i štampa zapravo postajali sve zasićeniji raznovrsnim putopisnim beleškama i izveštajima iz „Stare Srbije“. Pored ova dva dela, Nušić je, moguće po ugledu na Milojevića, 1902–1903. objavio i naučnu studiju Kosovo. Opis Zemlje i naroda, prevashodno se baveći etnografskim problemima. Slično Nušiću postupio je i Ivan Ivanić, službenik ministarstva inostranih poslova, koji je po službi boravio u Prištini, Solunu, Bitolju i Istanbulu, i koji je objavio više putopisa iz „Maćedonije“ i „Stare Srbije“ (1901–1903), kao i putopisno-naučnu studiju Maćedoniја i Maćedonci (1906–1908).


KAKO SE VREME IZGUBILO U PROSTORU


Jedna od osnovnih odlika pripovedanja koja karakteriše skoro sve putopise iz „Stare Srbije“ jeste primat dimenzije prostora nad dimenzijom vremena. Vreme putopisa odvija se kroz put samog pripovedača i kao takvo ne predstavlja bitan aspekt naracije. Njegovo mesto zapravo preuzima prostor, koji ne samo što usmerava radoznalost pripovedača, već predstavlja osnovni kriterijum po kome se formira oblik putopisa i niže osetljivi splet anegdota, dijaloga, putopisnih zapažanja, ali i istorijskih, demografskih i drugih informacija. Realno vreme putopisa se zapravo, kroz ovakvu vrstu pripovedanja, stapa sa istorijskim vremenom, ali i sa mitskim vremenom, odnosno bez-vremenom. Tako će putopisac, vođen svojim putem, predele i mesta koji ga okružuju opisati ne samo kroz svoje trenutne opažaje, već i kroz istorijske priče i narodna verovanja koja se za njih vezuju. Tipična je rečenica Pante Srećkovića kojom opusuje svoj put kroz Podrimlje: „Iz Mitrovice od Zvečana, krenem se preko mesta ‘Pantino’, gde je Nemanja pobedio ‘vragi svoi’ za u Prizren“. Ovi opisi, pogotovu u slučaju Miloša Milojevića, mogu se pretvoriti u elaborirane ekskurse, podržane istorijskim zapisima koje je prilikom puta pronašao uklesane u ruine i spomenička obeležja. Na ovakav način Jurišić u svom putopisu opisuje bezistan u Skoplju – spekulacijom koju će Stojan Novaković rado citirati četrdeset godina kasnije:


Ovde u Skoplju u varoši nalazi se jedno veliko staro, na sa svim tvrdo i lepo zdanije, u kojemu mnogo soba ima, kako na dojnom tako i na gornjem spratu. Sve su ove sobe na ćemer (svod) sazidane, zdanije je ovo olovom pokriveno. […] Ovde prepovedaju, da je ovo zdanije Dušan sagraditi dao, koje je u ono vreme za kasarnu serbski vojnika služilo.


Posebno je zanimljivo na koji način se ovakvo brisanje vremena primenjuje na nivou svakodnevnog iskustva. Stojan Novaković, opisujući u svom putopisu han na Biljaču, upoređuje gostionicu koju je zatekao sa opisima putničkih običaja iz Dušanovog zakonika, konstatujući da „po nekim zabačenim krajevima Turske […] srednji vek živi još u priličnom cvetu“, dok grejanje na mangal opisuje referirajući na tipik Svetog Save za Studenicu i Hilandar. Miloš Milojević je još uspešniji u svom spajanju prošlosti i sadašnjosti, te mitskog, istorijskog i realnog vremena, kroz sugestivni motiv crkvenih zvona:


U ovoj je kuli pominjato staro zvono, za koje, po neki, i to njih vrlo malo drže, da je u Karađorđevo doba iz dan: kneževine donetu i na kulu ovde metnuto za časokaz. Većina, i to najstariih, drži: da je to prastaro srpsko zvono, kao što su svuda i po drugim kulama, samo stara srpska zvona, i mi se slažemo sa ovima tim pre: što su to starci od svoih 100 god: koi su i pre našeg ustanka slušali kako izbija ovo zvono na ovoj istoj kuli; što su neki imali i snimljene natpise s njega, koi su, vele, glasili: da je to zvono mitropoliji lipljanskoj poklonio kralj Uroš prvi.


Kroz zvuk zvona, brišu se, dakle, vekovi istorijskog vremena, a mitsko sećanje pretvara se u prisutnu, opipljivu realnost.


ŽIVOT NA GRANICI JE OPASAN I TVRD


Dalje, putopisci iz „Stare Srbije“ posebno žele da ukažu na nesuvislost međudržavne granice koja razdvaja Kraljevinu Srbiju i Osmansko carstvo, i to čine ukazujući s jedne strane, na „nevidljivost“ same granice, a s druge, poredeći jezik, običaje i prilike iz „Stare Srbije“ i Kraljevine Srbije te ukazujući na njihovu suštinsku istorodnost, uprkos očevidnim razlikama. Dok je potonji način podrazumevao naučne refleksije, pre svega na polju filologije i etnologije, prvi način prevashodno se oslanjao na inspiraciju i književni dar pripovedača. Upečatljiv je Novakovićev duhovit i živ opis sopstvenog prelaska granice sa Turskom:


„Koje je granica?“ pitao sam ja moje pratioce. I oni mi pokazaše jedan malen, skoro zasut rov. „To je, gospodine, granica!“ A ja sam gledao pažljivo tu liniju što odvaja zemlju od zemlje, uticaj od uticaja, i narod jedan isti među sobom. Treba li da kažem, da sam želeo, da se ne vidi ni toliko koliko su je moje slabe oči videle?


Desetak godina kasnije, na skoro istom mestu, Novaković će primetiti da se „vidi [...] da je to jedna zemlja, međunarodnim ugovorima presečena; zna se da je s obe strane granične linije jedan isti narod“.


Najzad, među osnovnim motivima koji se provlače kroz putopise posebno je upečatljiv motiv pretnje – lične pretnje bezbednosti samog putopisca, ali i pretnje širih razmera, za opstanak čitavog naroda, pri čemu se ova dva nivoa prepliću i povezuju u jedan združeni afekat. Pretnju i osećaj nesigurnosti, međutim, ne treba čitati samo kao književni ili reportažni motiv, već kao tehniku kojom se čin čitanja putopisa pretvara u visoko afektivnu praksu. Značajno je na koji način se briše granica između lične sigurnosti i sigurnosti nacije kao celine, te se osećaj ugroženosti na planu nacije prevodi, preko ugroženosti bezbednosti samog putopisca, do osećanja nesigurnosti i pretnje na telu samog čitaoca – krajnjeg konzumenta. Neretko su čitavi putopisi protkani neprekidnom ugroženošću putnika koja se prepliće sa opasnošću od biološkog ili kulturnog izumiranja nacije. Tako nam Gopčević kazuje da je na svoj put poneo otrov – „majušno stakoce cijankalija“ – u slučaju da dopadne „ropstva kod makedonskih hajduka“ koji često „prepredenim mučenjem iznuđavaju otkupni novac“. Milojevićev putopis je najeksplicitnije protkan neprestanim ugrožavanjem njegove lične bezbednosti, a prepričana je čak i scena u kojoj se na njegovu družinu pucalo iz pušaka pred ulazom u han. Sa ličnog nivoa, pretnja se podiže i na nivo čitave nacije: u „Staroj Srbiji“, u sukobu sa albanskom populacijom, Srbima je ugrožen biološki opstanak. Govori se o tome kako se Srbi, pod konstantnim pritiskom vlasti i nasilja, odriču svoje vere i nacije, te se značajne populacije Albanaca (Arnauta) i poturica tumače kao potomci Srba iz srednjeg veka, dok se, u „Maćedoniji“ srpska kultura gubi pred agresivnom bugarskom propagandom. Miloš Milojević u demografskim opisima pojedinih delova Kosova (poput okoline Peći, Prištine, Mitrovice i slično) skoro da i ne poznaje druge pripadnike muslimanske veroispovesti sem „islamizovanih Srba – Potura“. Nacija nije ugrožena samo na nivou demografske slike i brojčanog stanja, već su u opasnosti i plemenite srpske rasne odlike. Milojević tako preuzima diskurs nečistog iz putopisa Orijenta i Balkana i primenjuje ga na rasno drugo u odnosu na srpsku naciju, ne štedeći reči da izazove gađenje i odvratnost među svojim budućim čitaocima:


Na gornjem boju svi su se bili skupili oko vatre, kao gavranovi i orlušine, oko labine kakve. Tu ti je se mogao videti tip čisti srpski u poturice Srba, a sada tako zvanog Arnautina; tip, smesa srpskog, i osmanskog, škipskog i osmanskog, škipskog i srpskog osmanskog i ciganskog i t. d. Jednom rečju, tu je unekoliko bilo predstavnika sviju narodnosti, koje kao gladni vuci nagrnuše na ovu pravu i čistu srpsku zemlju. Gad, beo, crn i crven, kome nema broja, nečistoća, đubre, odvratnost, sastav sviju smradova u jedan, divlji pogledi, kao u zgranutih i besomučnih, učinili su užasan utisak na nas, u koima je bilo više, odvratnosti gadnosti, bljuvotine upravo, ako se smemo izraziti kako je bilo, no što je bilo straha, užasa, dobroga i lepoga. Predstavite sebi toliku gomilu ljudi savršeno crnih i masnih, koja se neoblači u godinu dana valjda jednom, koja se možda nikad i ne češlja i ne pere, i koja se načečala u maloj stražarici, nepočišćenoj, valjda od kad je napravljena; pa ćete moći prestaviti gadost i odvratnost, naročito za onoga, koi, prvi put u svom životu, gleda takve prizore.


*


U periodu između Berlinskog kongresa 1878. godine i otpočinjanja balkanskih ratova 1912. godine, Kraljevina Srbija bila je zasićena putopisnim prikazima Stare Srbije i Maćedonije. Pored literarnih dela, objavljivane su i fotografske ilustracije i izvođene su obrade narodnih pesama. Prožimanjem naučnog i dokumentarnog metoda sakupljanja navodnih činjenica, te iznošenja demografskih i istorijskih podataka, sa umetničkom obradom koja je svojstvena datom žanru, ovi putopisi bili su „dokaz“ da „Stara Srbija“ i „Maćedonija“ odista, po prirodnom istorijskom pravu, pripadaju srpskoj naciji. Štaviše, putem određenih aspekata koji prožimaju ovaj žanr – uvođenjem naracije u svojevrsno mitsko vreme, te upotrebom motiva pretnje – putopisci su uspevali da kod svoje čitalačke publike izazovu snažne emocije koje su pospešivale identifikaciju čitalaca kako sa idejom srpske nacije u celini, tako i sa opisanim teritorijama koje su u tom trenutku ležale izvan političkih granica Kraljevine Srbije. Na ovaj način, putopisi su odigrali važnu ulogu u istorijskom trenutku kada se uspeh jedne nacije poistovećivao sa prostranstvom teritorija koje je uspevala da prisvoji, te pripremili scenu za buduće nasilne sukobe na ovim prostorima.




Prva priča, Fotografije u broju sa izložbe Vodoo Technotic Vladimira Petrovića, Foto: Vukašin Veljić

Prva prica

Fotografije u štampanom broju: Sa izložbe Voodoo Technotic, Vladimira Petrovića. Foto: Vukašin Veljić


Tekst je nastao u okviru projekta "Figura neprijatelja - preosmišljavanja srpsko-albanskih odnosa"

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.