Prošlo je 12 godina, od toga polovina pod okupacijom. Sada je 12 puta gore. Nema razloga za slavlja i obeležavanja rođendana, na poljani kojom caruju mrtvorođeni progresivci. Sva je avlija njihovo građevinsko zemljište.

Miomir Grujić Fleka je pre nekoliko decenija govorio, četiri jahača lokalne apokalipse - glupost, primitivizam, laž i pohlepa. Sva četvorica i dalje jašu kaljugom, u vremenu koje se može mutno definisati kao post-apokalipsa na pauzi. Gospodari kaljuge u besnom galopu i beskrupuloznom razvoju pantljičare korumpiranosti što se iz debelog razvlači u deblje crevo.

Behu nekad gospodari vremena i reklamnog prostora, sada su gospodari smradnog vanrednog stanja.

Behu nekada u tv duelu psiholog i braonolog, onaj koji je stalno govorio „znate, ja sam psiholog“ i onaj koji je tek bio naučio da govori ali samo za osnovne biološke potrebe. Gle čuda, psiholog je izgubio.

Održavanje permanentnog vanrednog stanja je prvi zadatak gospodara kaljuge, jer se u njemu vanredno dobro posluje, i ruke se mirno peru pod mlazom hronične amnezije. Vole kad se događa narod, pod njihovim posterima, vole da organizuju autobuse. Kaljuga je svuda, ali samo gacanje nije dovoljno, trebalo bi i da se grudvamo, da pravimo anđele u blatu. Ko je uskočio na veselo grudvanje - isplatilo mu se.

To što pretnjama, urlanjem, lažima, recitovanjem neproverljivih podataka i dadaističkih statistika hohštapleri hoće da slude ono što nisu kupili, nije dovoljno dobro, mnogo je zaposlenih na projektu, svako treba da dobije priliku da se istakne. I uvek može više - staraćemo se.

Kad vlast krene da smišlja i vrti onakve bedne besmislice kakve bi od protivnika želela da čuje, da bi ih onda javno i pompezno raskrinkavala kao protivničke zle namere, to je već signal da smo u eri mračnjačke tajne službe, pesnika za decu, analitičara i agenata tviteraša, tvrdolinijskih udbaša spin-doktora čiji projekti vonjaju po sovjetsko-putinovskoj tami. Pardon, ali toliko je glupo da znamo da je vaše.

Mrtvorođeni evropejci organizuju pesničke večeri nacionalnih bardova i disidenata šarlatana, plaćaju opskurne festivale, brane ćirilicu od nepoznatog neprijatelja i miniraju prevode nepodobnih autora. Mrtvorođeni evropejci vode unutrašnji dijalog, što liči na tok svesti osuđenog kriminalca. Osuđeni kriminalac je, po definiciji, uvek ugrožen.

Uvek spremna tehnokratska podrška iz kraja priskače u ispomoć i konstruiše aparatuse, da nam mrtvorođeni progresivci sagorevaju godine u pogonima podmornica za plovidbe kroz septičku jamu nedovršene avlije.

Nije nam potrebna ni uvodna ni ugodna reč. Potrebna je neugodna završnica, u kojoj sa vodom iz lavora fontane odlazi i mrtvorođeni.

Jer oni su mnogi. I prostaci su.