Beton br.119
Utorak 17. januar 2012.
Piše: Filip David

Uloga Nedićevog kvislinškog režima u "konačnom rešenju" jevrejskog pitanja

U razmaku od samo nekoliko dana u beogradskoj "Politici" objavljena su dva teksta koja se bave "istinom o pogromu srpskih Jevreja u Drugom svetskom ratu". Jedan je iz pera Jaše Almulija, drugi je potpisao Pavle Salom, sekretar Društva sprsko-jevrejskog prijateljstva. Suština ovih tekstova svodi se na zaključak da ne postoji direktna krivica Milana Nedića i njegovih saradnika za stradanje srpskih Jevreja. Navodno, jedino mu se može zameriti kako "nije ništa činio da se umanji stradanje Jevreja". Doista, neobična formulacija. Odgovornosti prave, dakle, nema. Činjenice, međutim, govore o mnogo neposrednijoj odgovornosti. Tačno je da su logore Topopvske šupe i Staro sajmište osnovale nemačke okupacione vlasti, da je Gestapo obavljao egzekucije, ali takvo detaljno čišćenje Srbije od Jevreja (stradalo je blizu 90% jevrejskog stanovništva) nije bilo moguće izvesti bez pune logističke pomoći Nedićeve vlade, njegove žandarmerije i Specijalne policije. Jedan od malobrojnih preživelih svedoka napisao je: "Kvislinška vlast nas je dovodila maltene do ulaza u logore i tamo isporučivala nacistima". Za one koji ne znaju, a takvih je sve više, evo jednog kratkog podsećanja, zasnovanog na autentičnim dokumentima i svedočenjima.
Prvi feldkomandant, istovremeno i komandant grada Beograda, pukovnik Kajzenberg izdao je aprila 1941. naredbu po kojoj se Jevreji izdvajaju od ostalih gradjana, uvodeći tako u Srbiju rasne zakone. O srpskoj policiji kaže:
"Policija je ovde, s obzirom na ličnost šefa javne bezbednosti (reč je o upravniku grada Beograda i šefu policije Dragomiru Dragom Jovanoviću), u najboljim rukama. U prvim danima svoga rada naredio sam njeno ponovno organizovanje. Njena jačina iznosi 858 ljudi."
Pukovnik Kajzenberg dodaje kako je "srpska policija u mnogim slučajevima najpouzdanije sredstvo za održavanje reda", a njenog šefa, Dragog Jovanovića naziva svojim specijalnim komesarom. 18. septembra 1941, fon Kajzenberg podnosi izveštaj u kome zaključuje da je saradnja svih nemačkih organa i ustanova sa srpskom gradskom policijom, čiji se broj sada popeo na 1.500 ljudi, besprekorna.
Vojna žandarmerija je bila nadležna za saobraćajna, krivična i politička pitanja, kao i za pitanja jevrejske imovine. Svakodnevno je saradjivala sa Upravom grada Beograda, kojom je rukovodio Kajzenbergov miljenik Dragi Jovanović.
Učešće srpske policije i oružanih odreda Nedićeve "Vlade narodnog spasa" u racijama i hapšenjima Jevreja imalo je važnu ulogu. U tu svrhu bio je obrazovan i poseban, 7. odsek Specijalne srpske policije, zadužen za Jevreje i Rome. Nekoliko stotina srpskih agenata radilo je na registraciji beogradskih Jevreja i Roma a zatim pružalo pomoć nemačkim vlastima u njihovom eliminisanju. Spiskovi talaca za streljanje predstavnici nemačkih okupacionih vlasti sastavljali su u saradnji sa Dragim Jovanovićem.
Svi zajedno; Gestapo, Vermaht i Specijalna srpska policija, uključujući i ostale domaće učesnike i saradnike, sproveli su jedno od najradikalnijih "konačnih rešenja jevrejskog pitanja" u Evropi. Gestapo i Specijalna srpska kvinsliška policija produžili su aktivnost protiv malobrojnih preostalih skrivenih Jevreja i posle čišćenja završenog maja 1942. sve do oktobra 1944. godine. Totalno istrebljenje Jevreja, koje su Nemci uz pomoć domaćih vlasti izvršili u Srbiji za nepunih godinu dana, predstavljalo je primer efikasnosti ostalim zemljama. Posleratnom državnom istragom utvrđeno je, van svake sumnje, da su za masovno uništavanje Jevreja i Roma u Srbiji najzaslužniji: nemački vojni zapovednik Hajnrih Dankelman, šef Gestapoa (Ajnzackomande Beograd) Karl Kraus, predsednik vlade Milan Nedić, ministar unutrašnjih poslova Milan Aćimović, upravnik grada Beograda Dragomir Dragi Jovanović i šef Specijalne policije Ilija Paranos.
Domaća uprava u Srbiji, pre svega policija, bila je saradnik i pomagač nemačkih vlasti u sprovodjenju mera protiv Jevreja, propisanih naredbom vojnog zapovednika od 30. maja 1941. godine. Gestapo se najviše oslanjao na pomoć Specijalne srpske policije – Uprave grada Beograda, koja je u celini, a i preko posebne organizacione jedinice – Odseka za Jevreje i cigane (VII odsek), obavljala niz poslova policijske prirode i ostvarivala svakodnevnu saradnju sa Gestapoom.
O "intelektualnoj" klimi u redovima saradnika kvislinškog sistema svedoči mnoštvo tekstova u okupcionim novinama i objavljivanje većeg broja antisemitskih knjiga. Primera radi, evo dela komentara pod naslovom "Mi i Jevreji", objavljenog u julu 1941. u listu "Obnova": "Jevrejstvo je faktor koji dovodi do propasti čoveka, njegovih duhovnih vrednosti, njegove porodice i države, njegove vere i tradicije...Jevreji nosioci svega zla i opasnosti, sudbinske opasnosti po evropsku hriščansku civilizaciju i kulturu. Drugim rečima da dokažemo da borba protiv jevrejstva nije rezultat nikakve histerične ambicije da se siromašni dotuku a bogati ogule – već naprotiv: udaranje tamo gde treba , hiruško sečenje čira a ne terapisko lečenje... A mi još uvek čekamo. Čekamo valjda da nam Nemci reše jevrejski problem, kao da se nas ne tiče, kao da mi od njega ne trpimo". A mesec dana kasnije, u komentaru "Jevreji u Srbiji":
"Pitanje jevrejstva i njihove razorne akcije na teritoriji Srbije nije problem novijeg vremena niti kopija ovog ili onog političkog sistema, već je to pitanje starijeg datuma i krupna značaja, jer potresa i rastočava naš državni i narodni život još od prvog ustanka pa do najnovijeg doba".

Ovakvim i sličnim tekstovima uveliko se pripremalo ono što će uskoro postati krvava i tragična stvarnost za Jevreje u okupiranoj Srbiji- totalno uništenje. Ovakvi tekstovi jasno izražavaju stav kvlislinške vlade Milana Nedića prema jevrejskom stanovništvu i "jevrejskom pitanju".
Akcija čišćenja Jevreja u Srbiji smatra se najefikasnijom, najbržom i najtemeljitije izvedenom akcijom u sklopu "konačnog rešenja jevrejskog pitanja" u čitavoj Evropi. Posle samo godinu dana, Srbija je bila, po rečima jednog od nemačkih zvaničnika "Judenfrei" – oslobodjena od Jevreja.
U čitavom ovoj priči pokrenutoj na stranicama "Politike" posebno je problematično što je istorija stradanja Jevreja stavljena u kontekst aktuelnih srpsko-hrvatskih i međunarodnih odnosa. Jaša Almuli i Pavle Salom, obojica istaknuti članovi Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva inače poznatog po tome što je početkom devedesetih branilo i zastupalo politiku Slobodana Miloševića, na pogrešan način i sada brane tobožnju "srpsku stvar". Oslobađati Milana Nedića i njegovu kolaboracinističku vladu velike odgovornosti za genocid nad Jevrejima, jer se to, tobože, koristi u neprijateljskoj propagandi protiv Srbije, obična je besmislica. Samo potpuno distanciranje od okupacijske uloge Milana Nedića i njegovih saradnika, istinito prikazivanje njihovog delovanja u saradnji sa okupatorom, znači biti odgovoran prema istorijskoj istini i ogovoran prema mračnim stranicama te istorije. Sve drugo je istorijski falsifikat.
Istovremeno, ne smemo zaboraviti da su se neki drugi Srbi, istinski rodoljubi, a ne ovi Nedićevi, nalazili na suprotnoj, antifašističkoj i antikolaboracionističkoj strani. Zahvaljujući njima, njihovoj požrtvovanosti i hrabrosti i u najtežim vremenima sačuvano je ono zrno ljudskosti koje služi na čast pojedincima ali i široj sredini. To svedočim iz iskustva sopstvene porodice jer smo bežeći od nedićevaca, ustaša i Nemaca, proveli godine rata pod lažnim identitetom i pod zaštitom časnih ljudi u jednom sremskom selu. Niko nas nije izdao, niko prijavio, iako su znali ko smo i šta smo i koja je kazna u Nedićevoj Srbiji i Pavelićevoj Hrvatskoj za sakrivanje Jevreja. Umanjivati Nedićevu krivicu uvreda je i ruganje žrtvama ali i nepoštovanje onih koji su se suprotstavili jednom zločinačkom režimu.

Fotografija sa sajta www.open.ac.uk

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.