Jedno pitanje, koje u neljudožderskim delovima sveta – kad bi ih bilo – ne bi ni moglo da bude postavljeno, proteklih je nedelja uzbibalo mnoge duhove, preteći da na površinu izbaci i već pomalo zaboravljene repove, koje brojni akteri javne scene mudro nastoje da sakriju, mada ne mogu prestati da ih, već dobrano narasle, za sobom vuku. Pa se tako čulo kako nije posao tužilaštva da kroji rad medija, kako se sloboda izražavanja ne sme sputavati kriterijumima istine ili morala, da izvan esnafa nema toga koji bi smeo da sudi o delatnostima njegovih pripadnika, da bi zarad mira sve trebalo ostaviti istoriji i budućim naraštajima na procenu, ne bi li se jedna razložna inicijativa dovela do kolapsa pre nego što je i pokrenuta. U našim očima ona je suviše važna da bismo tek tako, i ne pokušavši da učvrstimo njenu opravdanost, pustili da je opstruktivni, pitonski zagrljaj istorijske i profesijske kunktacije, zdrobi.
Dakle, da li odgovornost leži na proizvođaču i distributeru nekog emocionalno sugestivnog a istinosno problematičnog govora, ili odgovornost pada na onoga u kome pod uplivom takvog sadržaja naraste struja najintenzivnijih doživljaja, koja ga zatim navede da se – izvorno bona fide – udruži s drugima koji su prošli sličnu inicijaciju, da bi, na kraju, u njihovom društvu delajući, osvojio nagradno putovanje u jednom smeru i poduži boravak u ševeningenskom, B-kategorisanom smeštaju? Dilema je, svakako, lažna. Ali da bi se to i potvrdilo, projektovaćemo je na konceptualni okvir preko koga se razrešava.

Postoje dva, i samo dva, koncepta koja formiraju taj okvir. Prema jednom, odgovornost treba ispitivati na strani primaoca, po drugom na strani pošiljaoca. U izvesnom trenutku oni izlaze na isto, a naspram njih se postavlja hrišćanska alternativa koja pretenduje da ih kao paganske restlove skine s dnevnog reda.
Jedan od onih za kojim se uskomešala prašina svakojakih nedoumica i sumnjičenja, a sa čijeg slučaja će Žak Derida očitati stanoviti oblik odgovornosti, beše Fridrih Niče. Niče je, smatra Derida, velik zahvaljujući umeću da u jednom potezu piše ne samo jednim stilom, te sposobnosti da u jednom tekstualnom gestu isporuči više od jednog smisla. Time se blokira mogućnost da se njegovo pisanje ulije u konačno ovu ili konačno onu interpretaciju. Niče, veli Derida, redovno programira bar dve sile jednakog statusa, pa se tako na plamenu njegovog potpisa mogu ogrejati „neka ’leva’ politika“, kao i tvorci „najzloćudnijih povika sa nacional-socijalističkih zborova“. U tome neće nimalo pomoć i odbijanje da se vidi jedno ili drugo, da se tvrdi da je „pravi“ Niče bio za ovo a protiv onog. Sama mogućnost da se preko jednog autora filtriraju tako različite strategije, jeste ono skaredno. Niče je, nesporno, odgovoran za skarednost svoga teksta, ali čim se javi želja da se jedna njegova komponenta uzme za onu koja će uspostaviti hegemoniju nad ostatkom, pitanje odgovornosti se premešta s pisca na čitaoca kao subjekta te želje. U tom času čitalac (interpretator) se transformiše u instancu koja nasleđuje potpis i koja odlučuje o smislu i svrsi onog potpisanog. Tako delegirana, odgovornost svoju dramu odigrava u čitaocu koji ima da položi račun o razumevanju autorovog slova. Autor je tada a priori van domašaja odgovornosti.
Ne znači to da autor može uživati blagodeti neupitne nevinosti, nego da ako se već govori o interpretativnoj odluci, odgovornost treba da padne na onoga ko je donosi. Po Deridi, ta odluka ne treba da se dogodi kao prelom koji bi odvojio istinito od lažnog ili pravo od nepravog u onome što s nekim, na Ničeov način neodlučivim, potpisom pristiže. Njoj, naprotiv, pada u deo da kao politička intervencija izvrši ponovno ispisivanje i premeštanje smisaonih sklopova teksta. Time se hoće reći da je na interpretatoru da zaigra na neku već kartu i tako preuzme političku odgovornost za interpretaciju potpisanog sadržaja, za nasleđeni potpis i nasleđenog potpisnika. Ako nastavimo da sledimo tu logiku, zaključićemo da nema „pravog“ autora izvan odgovornosti interpretatora. Odgovornost interpretatora je rodno mesto autora, koji u tom kretanju kao da dolazi nakon sebe samog, preko drugog, koji se za njega stara.

S druge – Levinasove – strane, autorova odgovornost je, makar izostala evidencija koja bi to ozvaničila, totalna. Štogod proizvesti, pozvati ili prinuditi da se pojavi, to automatski znači isturiti sebe kao za to pojavljivanje odgovornog. Po Emanuelu Levinasu, autor ne može da se otrese odgovornosti čak i kada njegove tvorbe promaše cilj ka kome je želeo da ih vodi. „Pružajući ruku da primaknem stolicu, izgužvao sam rukav sakoa, izgrebao parket, pao mi je pepeo s cigarete... Zupčanik nam je dograbio jedan prst, stvari se okreću protiv nas.“ U takvim okolnostima vinovnici smo tragedije koja nas poučava da se naše bivstvovanje-u- svetu ne svodi na odnos naše svesti i naših namera prema svetu – ono uključuje celokupnu, kako je Levinas nazvao, „nezgrapnost našeg bivstvovanja“. Ta nezgrapnost je ono za šta smo odgovorni, dok se svaka priča o namerama pomera u rang pukog izvrdavanja. Legitimnost činova nećemo pronaći u namerama koje bi ih pokrenule već u njihovom značenju, koje izvire iz onoga što izazivaju.

Da li bi bilo neophodno da se jednom od ova dva koncepta da neka načelna prednost? Ne, budući da se oni međusobno ne isključuju. Kao što se i ne nadopunjuju. Umesto o komplementarnosti, radije ćemo govoriti o kongruentnosti. Jer, i jedan i drugi koncept sprečavaju mogućnost da se izgovori „nisam ja, on je“, odnosno, „ne pitajte mene, pitajte njega“. Dakle, sve je stalo do toga da se oni ne uzimaju s obzirom na instancu na koju nisu usmereni. Govoreći o onom prvom, ističemo da se ne radi o tome da interpretator preuzme teret autorov i postane mu zaklon, već da preko njega on ostaje bez autora kao zaklona za vlastitu odgovornost. Prema onom drugom, autor ne može sopstvenim rađanjem u interpretatorovoj odgovornosti da se izuzme iz odgovornosti za ono što je sam začeo, pa bila to i interpretatorova bludnja.
I – šta sad? Nije valjda da se sva pitanja proistekla iz naše dileme gase njenim razrešavanjem u banalnom tvrđenju da je svak za svoja dela odgovoran? Pokušamo li da sintetizujemo dosadašnju priču, trebalo bi da kao momenat njene komplikacije, koji ometa da se ona lako sažme i jednostavno okonča, obeležimo ono „svoja“ u prethodnom tvrđenju. Imajući u vidu baš to – jednu misao o tome šta se sve nekome može pripisati kao njegovo delo – tek provizorno zaključujemo da je odgovornost svagda dvostruka: pošiljalac odgovara za ono poslato u celini, a to znači za smisao i učinke koje je u njemu intendirao, kao i za eventualno pogrešno razumevanje primaočevo i sve što bi iz njega proizašlo, dok primalac odgovara za moguće izneveravanje pošiljaočevih namera, kao i za ono što svojim razumevanjem, ispravnim ili pogrešnim, izazove. Prema tome, izostanak namere nije dovoljan za izostanak odgovornosti.

Za Slavoja Žižeka, čije novije radove obeležava tendencija povratka Crkvi, takvo shvatanje predstavlaljo bi tipičnu pagansku okrutnost, u kojoj se, čineći kratak spoj, udružuju ontološki i etički plan. Prouzrokovati nešto bilo bi isto što i nešto skriviti, i to je ono što su Grci – raspolažući rečju aitia, čije je značenje kako „uzrok“, tako i „krivica“ - znali i bolje i pre nego svi drugi. Radilo bi se tu, smatra Žižek, o paganskom tragizmu, u kome mi ne možemo da uteknemo posledicama svojih ranijih dela. Koliko god da se trudimo one nas sustižu, sve dok nas na kraju ne satru, i ukoliko želimo da skinemo taj teret sa svojih leđa i vodimo jedan cool life (čija bi utemeljujuća krilatica u lokalnom pomiriteljskom idiomu glasila: „Brate, nemoj da me smaraš s tim glupostima!“) trebalo bi da se odvažimo i pobegnemo iz Atine u – Jerusalim. Tamo nas čeka dobra vest: „da je moguće preseći (pokidati) Veliki lanac bića: suspendovati teret prošlosti, preseći konopce koji nas vezuju za ranija dela, raščistiti s prethodnim i početi od nule“. Nakon što tu vest primimo, potrebno je da omrznemo „na svojega oca, i na mater, i na ženu, i na djecu, i na braću, i na sestre, i na samu dušu svoju“ (Luka, 14, 26), da pokidamo veze sa zajednicom u koju smo, hajdegerovski rečeno, bili bačeni. Evakuišući sebe same iz svog organskog miljea, već smo stupili u agape i tada se prethodni grehovi brišu, tradicija se poništava, teret nezgrapnosti nestaje, sasvim novi početak je pred nama, i to, što je najdivnije, ne posredstvom nečeg vrhunaravnog ili u zagrobnoj egzistenciji, već dok smo još tu, s ove strane, u ovom životu.

Žižekova alternativa našem konceptualnom okviru prikriva inkvizitorsku, mrziteljsko-osvetničku aksiologiju kao završnu istinu tog, kako ga je Niče nazvao, „platonizma za svetinu“. Benigniji znak tog prikrivanja sastoji se u baratanju tipično crkvenom oznakom, „paganizam“, za grčko nasleđe, čime kao da se ide na opštenarodni nesporazum u kome ono pagansko nema samo tehničko nego i vrednosno značenje. Međutim, pravo pravcijato prikrivačko muljanje nastaje Žižekovim odabirom jednih a okretanjem glave od drugih, barem jednako relevantnih navoda, čije bi potezanje njegovu konstrukciju survalo u propast. Jer, u zajednicu Svetog duha ulazi se ne samo omrazom na prethodni život, nego otpočinjanjem novog života u znaku prihvatanja sopstvene grešnosti, ne zbog ovog ili onog što se jeste ili nije učinilo, nego zbog same činjenice da smo živi (npr. Poslanica Rimljanima, 3). Koliko god da se s njom prethodni teret odbacuje, u dobroj vesti – posredovanoj njenom glavnom kanonskom artikulacijom – se ne navešćuje ništa poput praznog mesta tereta već novi i još fundamentalniji teret, sami život kao teret, pre nego što kao bivstvovanje-u-svetu uopšte iskusimo svoju nezgrapnost (i njene eventualne konsekvence „podelimo“ s drugima ili ih ka njima upravimo). To je ništa drugo doli nemilosrdno potapanje dobre vesti u tragizam koji je bio označen kao paganski, i to potapanje sa držanjem do izdisaja na njegovom dnu. Ovde se, zbilja drukčije nego u „pagana“, ne odgovara zbog nekog učinka vlastite nezgrapnosti, već je život optužen kao nezgrapnost po sebi, čak nasledna, pra-roditeljska. Drugo potapanje dobre vesti u tragizam nazvan paganskim, događa se sa sledećim učiteljevim rečima: „A koji pohuli na Duha svetoga, nema oproštenja vavijek, nego je kriv vječnome sudu“ (Marko, 3, 28). Prema tome, jasno je najmanje to da zajednica Svetog duha definitivno nije ona koja poništava sve grehove, niti ona koja bi subjekta ostavila bez tovara krivice ili odgovornosti. Obratno, ona mu već na svojim ulaznim vratima navaljuje teret koji mu lomi kičmu, pripuštajući ga potom među druge, bližnje, koji su prošli kroz istovetnu dobrodošlicu.

San o subjektu koji za sobom ne bi vukao složenu istoriju sopstvene odgovornosti bio bi san o subjektu van ikakve zajednice. Čim se zajednica uspostavi, pa makar to bila zajednica onih koji su raskinuli sa zajednicom, počinju pravila, zakoni, zahtevi, očekivanja i horizont subjektivnosti kreće da se plavi teretom koji vremenom postaje sve glomazniji i teži, dok subjekt kao njegov nosilac biva sve nezgrapniji, sve „slonastiji“ među tolikom staklarijom, za čije lomljenje, međutim, ne može a da ne odgovara. Zbog toga se naše pitanje ne tiče mogućnosti – premda na nju mora da se osvrne – života bez podnošenja tereta odgovornosti za učinke vlastite nezgrapnosti, već načina njegovog prihvatanja: nezaobilazno ili posredstvom izigravanja, neuspelih, ali zato kadrih da ga učine još težim.
Što će, vratimo li se na početak, reći ono što smo oduvek znali: da se proizvođač-distributer ne može izvući. Njegova je odgovornost grandiozna, a njegove je namere ni najmanje ne dotiču. Kako god da je bio shvaćen, ispravno ili pogrešno, suštinsko je samo to da je on bio shvaćen, da su oni dobitnici ševeningenskog aranžmana pozivajući se na njega razumevali određene prilike, te u dosluhu s tim putem dobijenim tumačenjem činili neka dela. Tu mu ne može pomoći ni dobra vest („lišeni ste tereta“), jer ona sagoreva – eto uzvratnog udarca – u kratkom spoju ne tako dobre („o Vašem teretu ćemo kasnije – na večnom sudu“) i sasvim loše vesti („Vaš život je teret“). Ali za njega, vičnog u izvođenju i mnogo zloćudnijih informativnih Kurtzschluss-a i kalambura, u tome zacelo nema nikakvog iznenađenja ili misterije.