Beton br.5
Utorak 17. oktobar 2006.
Piše: Saša Ćirić

Ubiti mitsku rugalicu

Krajem 80-ih minulog stoleća, u osvit raspada zemlje i pod užagrenim pogledom probuđenog naroda, tminu pojanja osvetlio je milionski blesak šestvekovne pošte koja je svoj umetnički izraz dobila u drami Ljubomira Simovića Boj na Kosovu 1988. i u istoimenom filmu Zdravka Šotre. Unazad nekoliko godina Šotra se s krvavog razbojišta mitske kolevke preselio na pirotski makadam da miri i spaja Sremčeve Montekije i Kapulete, oblapornu slavsku momčad i bezbrižne djeve; dok je Lj. Simović 2002. sastavio drugu verziju svoje drame. Šta nam je ovaj značajan dramski pisac besedio onomad i da li se nešto promenilo u zaboravljenom i prigušenom međuvremenu?

 

PUT NA KOSOVO

                                     Danas u Srbiji nema drugog puta
                                     do puta na Kosovo, ili sa Kosova!

Sam početak obe verzije drame suočava nas sa saznanjem da danas svaki put vodi na Kosovo. Kosovo odmah dobija značaj Rima, postaje supstancijalno čvorište i presek sila, omfalos - pupak sveta. Time se in medias res ističe sudbinska važnost i neizbežnost predstojećih zbivanja i pri tom dodaje njihova uloga čistilišnog iskušenja: na tom mestu za sva vremena pokazaće se svačija priroda. Dakle, Kosovo je ognjena magma iz koje će se iskovati najznačajniji nacionalni mit.
Nimalo slučajno, put srednjevekovnom vidaru ka Kosovu pokazuje slepi monah Teofan (čije ime znači onaj kome se javio Bog), nosilac matafizičko-eshatološkog značenja drame. Otuda najveća posebna težina njegovog upućivanja i neupitna istinitost njegove poruke: nema drugog puta odjekuje opomenom i predskazanjem, pozivom i najavom.
U epizodi iz prve verzije, „Verenice junaka“, javlja se osobeno shvatanje prirode ratnog okršaja. U boju redovno ginu samo heroji, dok kukavice i izdajnici bivaju nagrađeni životom. Još gore, kukavice i izdajnici nastavljaju soj naroda. (Zar da nastavljamo izdajnički rod?, pita se Kosovka devojka u prvoj verziji.) To shvatanje se naslanja na regresivnu filozofiju istorije prema kojoj svet od postanja i „zlatnog doba“ svakom narednom generacijom postaje sve gori i slabiji, hrleći u svoju sigurnu propast. S druge strane, ono podupire ideju o ratu kao vrhovnom merilu vrline, te smrti kao najvažnijem preduslovu i konačnoj potvrdi posvećenja. Zaslužni se stradanjem uspinju u večni Eden, samo nišči glavinjaju u životu koji je ropstvo, izdaja i sramota.

 

IDEOLOGIJA KOSOVSKOG BOJA

Zašto srpska vlastela učestvuje u Kosovskom boju? Nema jednoznačnog odgovora na ovo naizgled jednostavno pitanje koje u formulaciji kosovske ideologije glasi: „Zašto Srbi moraju da učestvuju u Kosovskom boju?“
Prvi odgovor je pragmatički: boj ima odbrambeni karakter, njime treba sačuvati državnu nezavisnost i život u slobodi. Međutim, svima je jasno da će se suočiti sa iskusnom i nadmoćnom turskom vojskom, što izveštaji uhoda u turski tabor potvrđuju. Niko, ni sam knez Lazar, nije uveren da će savladati Turke, ali uprkos tome on insistira na borbi.
U tom insistiranju nalazi se drugo značenje boja: etičko.

Al’ možemo da biramo da nestanemo puzeći,
K’o turske sluge i poturice,
ili da izginemo kako priliči ljudima!
i
Bolje da nas unuci mrtve pamte,
nego da nas sinovi žive zaborave!

 

U mitsko-epskom ključu dostojanstvo se stiče jedino borbenim otporom napasniku i osvajaču. Ali, ako je vojnički poraz neizbežan, svejedno je da li je otpora bilo, pokoreni postaju sluge i poturice. Rigidni etički ideal neuzmicanja pred silom ne razvija odgovornost za dan posle boja, posle poraza. On postavlja putokaz i podiže lestvicu visoko, verujući da je dovoljna predohrana i podstrek kao uzor u danima neslobode.
Treća funkcija boja je metafizička. Kosovo je vaga na kojoj se meri/ hoće li nas biti, ili neće! Nacionalno postojanje stiče smisao tek kroz čin kolektivne žrtve u ratu. Nad ratom bdi nacionalno božanstvo koje će pale ratnike podići u mučenike i svece. I tu se krug zatvara. Metafizičko načelo preuzima primat nad pragmatičkim, podređujući sebi etiku. Svetinja se brani samim postupkom odbrane, a ne nužno i uspehom u odbrani. Poraz koji donosi ropstvo biva nadomešten formiranjem nacionalnog Panteona svetitelja koji će nas kroz istoriju opominjati na tvrdi kosovski zavet: bolje grob i bolje rat. Tako i nacionalna istorija koja počiva na mitskoj matrici kosovskog boja ne pravi trule kompromise, ne pregovara sa slabijim i ne povinuje se jačem da bi na kraju živela uglavnom tragične posledice svog izbora.

 

UGROŽENI IDENTITET / POTURICA GORI OD TURČINA

 

Kada legionari srpske paravojske u ratovima iz 90-ih pevaju stihove koji su u drami namenjeni srednjevekovnim vitezovima, tu nije reč o zloupotrebi umetničkog dela. Ostvareni transfer iz drame u život postao je moguć zbog toga što je identifikaciju recimo Arkana/Legije i Kneza Lazara na ideološkoj ravni omogućila ista vrsta poruke o odbrani nacionalne autohtonosti i čistote, o glorifikaciji žrtve za patriotsku stvar kojom ratnik kupuje indulgenciju i sigurno mesto u nacionalnom Panteonu.

Dramaturgija Simovićeve drame Boj na Kosovu iznenađujuće je jednostavna. Iza guste retoričke zavese krije se obična intriga. Prazninu iz epske poezije o poreklu klevete o izdajstvu Miloša Obilića Simović ispunjava spletkom Vuka Brankovića. Preko lika vidara Bogoja (potonjeg poturčenjaka Mustafe) Branković dokazuje Obilićevu izdaju. Mimo dramaturške pragme, lik vidara je dvostruko važan. On je veza plemstva i naroda i rečit primer šta Srbe čeka posle boja.
Istu funkciju u drami imaju grupni likovi vazalnog hrišćanskog plemstva i posebno lik Srbina Hamze, poturice i visokog činovnika na sultanovom dvoru. Na uverenje da će se vazali u boju boriti s pola snage, knez Lazar odgovara da su takvi hrišćanski mačevi u službi tuđeg gospodara opasniji od turskih jatagana, jer Ta naša braća po krvi i po veri/ ne žele da nam budu braća i po sudbini! A sudbina je tragično izginuće za veru, a ne zamena (izdaja) vere za život u ropstvu. Visokim ratničkim činom careubistva, pored toga da održi reč i potre klevetu, Miloš Obilić želi da upiše granicu između onih koji su ostali u svojoj izvornoj i pravoj veri i onih koji su je se odrekli. (Ima li prave vere za prevericu?, pita Obilić Srbina Hamzu.)
Od Turaka, dakle, ne preti opasnost samo u ratnom okršaju koji je vremenski i staleški ograničen, već i posle boja, u navodnom miru. Tada se plaća privredni danak, učestvuje u vojnim misijama osvajača i strada od nasilne islamizacije koja dubinski prodire u biće nacije, slabi ga i ostavlja trajne podele u narodu. U tom smislu, i bez metafizike i mistike, otpor ima svoje opravdanje. Čak i onda kada je suicidno bezizgledan on zrači dubokim smislom očuvanja koda nacionalne čistote. Boj na Kosovu tako reaktivira atavistički strah konzervativnog esencijalizma. Čistota i devičanstvo izvornog i homogenog narodnog bića moraju biti očuvani po cenu herojske i mučeničke smrti prvih i najboljih u narodu. Iznova se podstiče nikad raščinjeni sukob dveju kategorija: duha otvorenosti koji počiva na pluralizmu svake vrste i duha nomadskog hermetizma tribalnog identiteta, posebno duha etno-crkvenog srpstva koji fiksira kosovski mit.

Ako hoćete da raskomadate Srbiju,
oslanjajte se isključivo na Srbe!
To će Srbi učiniti bolje od vas!

Ovim rečima sultan na samrti poučava svoga naslednika o najcelishodnijoj metodi borbe protiv Srba. Reč je o temi vlastoljublja i nesloge srpskih velikaša, ali i o promovisanju ideala jedinstva i sabornosti. S kraja 80-ih, kada se narod dogodio, ovakve reči mogle su da budu protumačene i kao podrška vođi koji ne komada Srbiju, već joj vraća celovitost i veličinu. Takvu vrstu linka s cajtgajstom nose i patetične deklamacije nade Stefana Lazarevića da cela Srbija stane pod jedan venac. Ove Muratove i reči mladog despota izostavljene su iz druge verzije 2002. godine.

 

SLEPILO TREĆEG PUTA

U „Napomenama drugoj verziji“ Lj. Simović veruje da je u tretiranju kosovskog mita bio podjednako udaljen i od onih koji pred mitom kleče, i od onih koji ga bacaju pod noge, odnosno od dve vrste zloupotrebe mita, od slepe glorifikacije i od slepog osporavanja. Simović smatra, dakle, da je uspeo da pronađe distancu koja donosi objektivnost.
Međutim, sam problem je u mitu, a ne u neobjektivnosti njegovog tumačenja. U mitskoj tradiciji ima i Pandorinih kutija, a ne samo cvetnih vrtova remek-dela i činova herojstva. Simovićevo preuzimanje mitske matrice, nezavisno od njegovih namera ili svesti, proizvodi osećanje ponovo prizvane prošlosti i jedne
istorijske ili-ili situacije. Priziv glavarske sloge i narodnog jedinstva u odsudnom času, dok nadmoćna Sauronova konjica zla preti pred našim krhkim bedemima, kada je čast ugrožena a budućnost iznova neizvesna, mit se nudi kao opasan lažni izlaz. On je borbena homogenizacija pred neprijateljima, jednako strancima- osvajačima kao i pred domaćom „petom kolonom“. Prirodno okruženje takve mitske matrice je totalitarna isključivost levog i desnog ekstremizma koji proizvodnjom neprijatelja prikrivaju svoju političku nemoć i zlu nameru.

 

DRUGI KOSOVSKI BOJ

U prvoj verziji Boja na Kosovu Ljubomir Simović se opredelio da preuzme mit i onda kada je on provereno neistoričan (fenomen izdajstva Vuka Brankovića), ili naglašeno ideološki (izbor carstva nebeskog, motiv žrtve i stradanja, motiv srpske sloge i jedinstva). Željeni efekat multiperspektivnosti se izgubio jer značenje Kosovskog boja svi likovi određuju na istovetan način. Utoliko se može govoriti o jednom etno-kolektivističkom duhu prve verzije Simovićeve drame. Izostavljanjem pojedinih grupa likova u drugoj verziji dobilo se na izvođačkoj funkcionalnosti komada, ali je suština mita u drami ostala netaknuta, kao i ideologija pridodata tumačenju Kosovskog boja. Ratna glorifikacija žrtve i posvećenje palih heroja, osnovica zajedničkog kulta crkve i države, staleški je očišćena i rezervisana samo za pripadnike srpskog plemstva.
Odstranjivanjem mnogih simboličkih čvorišta drame ublažena je ideološka poruka prve verzije Boja na Kosovu. Izdaje jeste bilo, srpski vitezovi su se hrabro suprotstavili Turcima, nad Srbiju i narod se nadvija tamna senka dugog robovanja, ali nema nebeskog ushođenja duše, nedostaje formiranje kulta sveca-ratnika, nema vizionarskih molitava za vaskrs Srbije kneginje Milice i mladog Stefana Lazarević a, nema vere da će do vaskrsa u vremenu sigurno doći.
Simović delimično uspostavlja distancu prema 80-im koje su porodile njegovu dramu. Tada je osećao da mu svi Srbi, postojeći i pokojni, stoje nad glavom i vire u papir. U trenutku dok piše drugu verziju Simović se rasteretio lažnog balasta: umetnik je uvek sam i odgovoran je jedino za svoj tekst. Od ovog koraka pa do suočavanja s razmerama vlastite fasciniranosti mitom, odnosno do preuzimanja odgovornosti za posledice koje je ovaj mit proizveo tokom 90-ih, zahvaljujući delom i drami Boj na Kosovu, i ne mora da bude tako dug put.

Predah ritera: Ćihu-ćihu-ćihuhu

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.